Ђорђе Деспић: Ово није први пут да живот имитира уметност

Ђорђе Деспић је професор на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Пише поезију, студије, огледе и књижевну критику. Главни је уредник Летописа Матице српске.

Објавио је критичко-есејистичје књиге: Аксиолошки изазови; Спирални трагови - критике и есеји о српском песништву; Порекло песме - потенцијал у интертекстуалности у поезији Миодрага Павловића; Преживети у тексту - критике и есеји о српској прози.

За песничку збирку Песме и други ожиљци, 2019. године добио је награду „Милош Црњански“.

Како доживљавате стварност коју у читавом свету одређује епидемија коронавируса?

– Стварност ми ових дана делује безмало нестварно, али ово свакако није први пут да живот имитира уметност. Као да су се сценографија и амбијент из неких уметничких остварења која тематизују катаклизму пренели на на наше булеваре и тргове.

Или су улице сабласно пусте, или промичу људи у скафандерима и под маскама. И у једном и у другом случају наша тренутна збиља осенчена је стрепњом, и личи на драму с напетим и неизвесним расплетом. И верујем да овога пута сви прижељкујемо да нам неко што пре дошапне да ће крај бити у духу хепиенда.

Ви сте главни уредник Летописа Матице српске, најстаријег књижевног часописа у свету, који без већих прекида излази од 1824. године. Недавно је објављен априлски број Летописа. Можете ли нам рећи нешто о концепцији Летописа?

– Примарни задатак Летописа Матице српске сасвим природно јесте рад на неговању нашег културног и духовног идентитета. Међутим, Летопис је свакако отворен и према страној књижевности, и труди се да у сваком броју буду заступљени и релевантни текстови који представљају светску књижевност, било кроз преводе савремене поезије и прозе, било кроз истраживачке текстове, приказе, интервјуе.

Такође, трудимо се да буду присутни писци различитих генерација, али и да, исто тако, своје место у њему имају и разноврсне поетичке оријентације и уметничке тенденције које обележавају савремену књижевност.

После критичко-есејистичких и теоријских књига, огласили сте се и поетском збирком под називом Песме и други ожиљци. Да ли Вас је изненадио песник у Вама?

– Песник је одувек био у мени, али изгледа да до недавно нисам имао поверења у њега. Као мали писао сам шаљиве песмице, као студент нешто озбиљније стихове за студентски часопис, али убрзо сам престао да пишем. У том раздобљу сам схватио да заправо немам ништа ни ново ни аутентично да кажем, а плашио сам се поезије која се понавља, односно, која личи на нечију поезију.

И зато сам пустио песника да ћути. Чак сам и заборавио на њега.

Очито му је требало време, и да додатно стасава кроз моје читалачко и животно искуство. На крају се тај процес сазревања спонтано завршио, оно што бих назвао песничком енергијом коначно се уобличило, осмелило, и преточило у стихове.

Заправо, кад мало боље размислим, било је ту неког изненађења кад сам почео поново да пишем, али тај ефекат није стран поезији. Она ионако живи од чуђења.

Пре објављивања књиге поезије, често сте сте писали о песничким књигама. Каква је осећај бити у исто време у својим и у туђим песмама?

– Бити у свету књижевне имагинације, свеједно да ли је та имагинација прозна или песничка, за мене је увек узбудљиво искуство. Без обзира да ли је питању туђа или моја поезија, рекао бих да је осећај врло сличан јер у себи преплиће неке од битних елемената лирског доживљаја света, као што су, на пример, концентрација, интуиција, откриће. Притом, иако је писање поезије јасно стваралачка пракса, постоје критичари, попут Ролана Барта, који с правом сматрају да је и писање о поезији такође стваралачка активност.

А можемо се вратити и до теоретичара Романа Ингардена, који је унутар своје феноменолошке поставке међу првима истакао важност читања, наглашавајући са-стваралачку делатност читаоца у процесу конституисања света књижевноуметничког дела. Неко ће некад више уживати у креативном писању, неко у креативном читању. Тако је и са мном.

У контексту књижевности и једно и друго су њени нужни аспекти и чинови, јер нема писања без читања. Нема књижевности без књижевности.

Шта треба сачувати из овог периода?

– Сигурно да ту нема никакве дилеме: треба сачувати живот и здравље, и изаћи из ове ситуације што безболније. Али по мени, хтели – не хтели, сачуваће се и све оно што је присутно у сликама пустих градова и маскираних људи, остаће упамћен страх, паника и неизвесност, искуство људске драме и губитка.

И ма колико га у егзистенцијалном смислу не прижељкивали, додир трауме је клица песничког стварања. Зато верујем да ће са уметничког аспекта ово искуство бити врло подстицајно, као што је, уосталом, то увек био случај када су у питању кризна времена.