Марко Крстић: Че Гевара би данас волонтирао у некој од болница

Актуелни роман Марка Костића, Mundo libre (Слободни свет), посвећен латиноамеричкој легенди Ернесту Че Гевари, интригантна је прича о потрази за слободом. Зато са Крстићем, у пандемијским ограничењима, разговарамо о слободном свету.

Назив вашег актуелног романа Мундо либре је сушта супротност стварности изазваном пандемијом короне. У какав свет нас је пандемија сместила, затворила?

– У онакав какав смо очигледно заслужили. Живимо свеопшту параноју, заплашени, застрашени, у обистињеном орвеловско-пекићевском свету који се доскора чинио само као израз врхунске књижевности. У таквом свету, једини простор слободе који не зависи од полицијског часа или страха од глобалне рецесије, медичијевског Имагинарујима или конференција председника, јесте лични простор слободе.

У њему нема ни маски, ни социјалне дистанце, нити гужви пред супермаркетима. У њему сте ви и ваш унутрашњи свет, ваши ближњи, и то вам може бити довољно да скренете мисли у овим данима. Завирите у њега, лепши је и бољи него овај свет напољу. А ако и није, опет добро, бар сте завирили, и то је облик слободе. А онда завирите опет. Ја то свакодневно радим. У том смислу, наслов мог романа не мора бити „сушта супротност стварности“, него потенцијални одговор на њу.

Да ли размишљате о људима, не само лекарима, који се свакодневно излажу вирусу да би заштитили, излечили нас који можемо да радимо од куће?

– Оваква времена увек показује две крајности. Има оних који се свакодневно излажу вурусу да би нас заштитили, мислим на здравствене раднике, и има оних који исто то раде да би заштитили свој „трип“ и у инат иду улицом незаштићени. Уз оправдање да је ношење маски препорука а не законска мера, што је посебна глупост. Размишљам и о једним и о другима. О нама.

Па чекајте, јел вас толико баш брига, па не умиру људи не знам где, него у вашем комшилуку, јел толико не капирате да ово није Шведска или Аустрија, па постоје неке мере предострожности које, тачно, имају 100 мањкавости и злоупотреба, али ипак су некакве мере, ни у слободнијем друштвима није пуно другачије, што не значи да сад треба ћутати о томе. И колико ми је глупа та „фора“ – „ма, неће мене“. Па добро, чак и да неће тебе, хоће оног до тебе и оног до њега...

Па нађите, људи, нешто да радите са собом, било шта, сад имате времена да вам нешто заокупи пажњу, неки кућни хоби, нешто, да мало скренете мисли од овог медијског лудила, свог лудила, немојте само зомбификовано чекати на вести које више застрашују и уносе конфузију него што смирују.

С друге стране, свака част и захвалност иде људима који су спремни да у овим моментима своје здравље, можда и живот, жртвују зарад здравља другога и других, небитно да ли раде на Инфективној у Београду или у болници у Кремони. Неважно у ком делу света, ком народу припадају, неважно у чијој су влади. Премда ми је утисак да су изборне кампање у пуном јеку. Ако је ичег доброг донела ова пошаст, то је обнова потребе за солидарношћу. И људска, на најбазичнијем дневном нивоу односа са комшијама и суграђанима, и међународна.

Примери Немачке и Холандије наспрам Италије, Шпаније и Португалије само су до краја оголили чињеницу колико је то глобално важно. Јер ако то не буде важно, и ако егоизам „тиранских економија“, како их назива шпански професор филозофије Карлос Фернандез Лирија, поново издоминира, мали нас корак дели од пандемије до пандемонијума.

Како ви проводите дане у изолацији, пишете, уређујете рукописе?

– Не разумем људе који се код куће досађују. Испада да је ванредно стање показало да људи нису способни да се посвете мало себи и породици, иако кад је стање нормално, стално кукају како због обавеза немају времена ни за шта. Не знам, код мене је радна атмосфера, што не значи да радим по цео дан. Одмарам, радим обичне, породичне ствари. У паузама између уређивачког посла и координисања једне мале али ефикасне редакције, завршавања сценарија за документарни филм о нашој најзначајнијој џез легенди Душку Гојковићу и припреми за реиздање Викторије које ће објавити „Лагуна“, бавим се и кућним пословима.

Мени је рад од куће указао на више корисних ствари: кућни рад је неприкосновен; ефикаснији је отићи на нет него отићи на посао; моја жена одлично кува, иако се годинама фолирала да не зна; понешто знам и да поправим по кући, мада и даље не довољно добро, послодавци штеде и струју и опрему, значи, веће плате за запослене; кад нема нета, нема посла; продужити рад код куће и након укидања ванредног стања. Још само да убедимо послодавце у то.

Ваша два до сада објављена романа се разликују и у тематском и у формалном смислу. Какав ће бити трећи?

– И да и не. И Викторија и Мундо либре су романи који истовремено имају нешто особено и нешто заједничко, пре свега, на плану слободе и начина на који се она изневерава или достиже. Штавише, иако у различитим историјским контекстима – постпетоктобарска Србија и кубанско-боливијска револуција – оба романа садрже поетичке аналогије: мотив летећег змаја, мотив издајника, мотив мученика, мотив групе која се растура, оба романа су романи акције у којима ликови више делају него што приповедају, и оба су базирана на одређеним историјским догађајима, уз елементе трилера.

Оно што их засигурно раздваја јесу приповедачка техника и жанровско одређење. Викторија је више роман друштва, док је Мундо либре првенствено роман потере, који интегрално постаје роман једног лика – роман о Че Гевари. Трећи роман, који очекујем да завршим током следеће године, биће тематски другачији и много интимнији. На трагу је традиције коју баштинимо од Хенрија Милера и Филипа Рота, а нисам губио из вида ни први експлицитни еротски одјек српске књижевности, Караџићевог Црвен Бана и представља слику појединца који је, у зачараном кругу сексуалних и породичних односа, супротстављен самом себи.

Шта читате/гледате у изолацији, шта бисте нам препоручили?

– Бајке за децу, хахаха... Услед кућног карантина, вратио сам се дечјим класицима за одрасле Алиси у земљи чуда и Моби Дику. Узбуђење које сам имао као клинац, читајући их као бајку или авантуру, исто је и тридесет година касније, с тим што је сада та врста усхићења прерасла и у резигнацију. И даље смо у зечјој рупи, са великим Диком у њој. Поред ова два наслова, останимо уз књижевност мора, уз мисао Џошуе Слокама, првог морнара који је опловио свет сам, исписујући је у својој исповести: „Рођен сам на ветру и проучавао сам море, као мало ко, занемаривши све остало“, останимо уз медитеранске романе Деснице и Дарела, или антологију прича о мору Острво на два мора коју је приредила Љубица Арсић. Шта гледам? Патролне шапе. И да моја породица и ја останемо ок. И ментално и здравствено.

Шта би јунак вашег романа Че урадио данас?

– Првенствено, не би учествовао ни у једној власти. А ако ме питате где би био за време пандемије, верујем да би већи део дана волонтирао у некој од жаришних болница као испомоћ, као што је био и у Перуу, у карантину лепрозних, 1952. године. Други део дана био би посвећен начину како да ослободи и помогне Асанжу у његовој револуционарној борби и одбрани, који се, чекајући суђење уместо изручења, налази у лондонском затвору у коме је број заражених све већи, а има и смртних случајева. Његови дани, и за време пандемије и након ње, били би испуњени истом оном мишљу по којој је остао упамћен у историји света. Борбом за мундо либре.