Ирена Поповић Драговић: Слобода код уметника је једнака дисању

Међу признањима која су Ирени Поповић Драговић припала су два добијена на Међународном фестивалу малих сцена у Ријеци и специјална награда за музику на позоришном фестивалу "Дани комедије" у Јагодини.Трећа Стеријина награда уручена јој је на прошлогодишњем Стеријином позорју за музику у представама Хасанагиница и М.И.Р.А у режији Андраша Урбана и Каролина Нојбер у режији Кокана Младеновића. 

За РТС, Ирена Поповић Драговић говори онако како пише музику - искрено, отворено и директно.

Да ли се Ваш стваралачки дан сада разликује од уобичајеног?

- Не могу да верујем како човек може и шта све уме и колико заправо има снаге у себи да издржи овако нешто. Не верујем да је ико икада замишљао овакав сценарио у коме ти је укинуто оно основно право да можеш да се крећеш, а да осећање са којим се будиш и лежеш јесте, заправо, страх. Страх да ми се нешто може десити или још горе - страх да се нешто може десити мојој деци, мојим родитељима, пријатељима. Слобода је једнака постојању, а слобода код уметника је једнака дисању. Осећам се као да сам на респиратору читав месец.

- Дан је дуг, некад и превише, а ноћи су резервисане за бригу. Тада деца спавају, а ја тек тада могу да седнем и саберем мисли. Пишем сваког дана, али ја и иначе пишем сваког дана зато што ми је то насушна потреба. Активна сам сада око музике коју стварам заједно са децом. Покушавам да им објасним да је стварање највећа могућа одбрана и заштита од свега што нам може наудити да будемо добро. Трудим се да им указујем на праве вредности, јер желим да израсту у добре и саосећајне људе. Надам се да сам добар и стабилан родитељ, а једино што желим је да из овог не изађу као уплашени људи.

Ви сте успешни и цењени аутор позоришне музике о чему говоре престижне награде. Критичари истичу да Ваша музика битно одређује представе у чијем стварању учествујете. Шта се догоди у споју музике и позоришне сцене?

- Мислим да она лепота која се деси у самом чину, тј. споју музике и сцене ипак остаје непознаница. Мој допринос свему томе је, рекла бих, моја спознаја да дар који поседујем јесте то допуштање да се моја музика прилагоди или још боље да нађемо праву меру да једни другима не сметамо. Увек сам се ужасавала када лоше и нетачне музике доминирају представама и напросто их поједу. Лепота је у садејству, а када стварамо за позоришну представу уметност је пронаћи меру.

Како настају Ваша дела? Од музике ка глумцима или од глумаца ка инструментима?

- Када стварам музику за представе увек крећем од текста. Читам и слушам. Заправо слушам који потенцијал имају речи и како могу да их претворим у звук. То је нека условно речено прва фаза. Онај део процеса за који ми је потребно много више снаге и много више ангажовања јесте сам процес рада са глумцима. Увек се трудим да моји глумци певају. И да они који никада нису осетили ту слободу да пусте глас то учине баш на пробама које имају са мном. Систем у којем се школују увек има грозну поделу на глумце који певају и оне који то не умеју. То је за глумце изузетно фрустрирајуће. 

- На мојим пробама долази до ослобађања, штимовања и тражења тог неког универзалног звучног центра који је својствен баш тој групи људи са којима радим. Тако да могу да кажем да моје стваралаштво креће од глумца ка звуку, па даље ка инструменту. Често су они креатори многих тема а да тога нису ни свесни. Ја сам тада заиста пресрећна зато што знам да сам успела да их ослободим да стварају. И да макар за тренутак забораве да не умеју баш тако добро да певају. Они су пре свега крхка бића.

Често радите са Коканом Младеновићем и Андрашем Урбаном, редитељима чији се рад одређује као друштвено-ангажован. Шта је за Вас ангажована музика?

- Ангажовано је све оно што помера и подстиче на промишљање. Ангажовано је све оно што има одложено дејство. Представе које режирају Кокан Младеновић и Андраш Урбан се баве важним темама и самим тим је моја музика део тог система. Моји сонгови унутар таквих представа постају својеврсне химне. Морају бити промишљене, јаке и паметне. Ови аутори често креирају представе са пуно музике. Тада је звук заправо мисао, реченица и треба пронаћи баланс у презентовању и ангажовању тог истог звука. То су јако тешки, али важни процеси за мене као композитора.

Ваша музика је увек духовита. Да ли сте успели да задржите такав однос и према овом времену вируса короне?

- Једина ствар око које се још увек трудим јесте моја родитељска брига да са децом стварам и играм се. И будем бескрајно духовита. Пре три дана сам изгубила најбољег пријатеља, а моја деца су изгубила особу која их је чувала пуних пет година. Од тада смо сви занемели, а деца су, чини ми се, одједном сазрела и одрасла. Увек сам се бојала како ћу и да ли ћу моћи да им објасним смрт, а сад је то овај вирус објаснио уместо мене и изабрао баш ружан начин да им саопшти да сви можемо нестати и да све можемо изгубити. Једино што желим је да ово прође, да изађемо сви напоље, да легнемо на траву, гледамо у небо и радујемо се слободи.