Злата Коцић: На провери је људскост, изнађи начине

Злата Коцић, песник, преводилац и есејиста, објавила је десет књига поезије, бројне есеје и огледе, као и већи број превода са руског. Управо се појавила њена песничка књига Грумен.

Претходиле су: Ребро, Ваздушне фреске, Лазареве лестве, Мелод на води, Бело пуле, Хармон... Преводила је дела Пушкина, Тјутчева, Буњина, Ахматове, Цветајеве, Пастернака, Булгакова, Бродског...

Добитница је угледних награда: Змајевe, Жичкe хрисовуљe, Дисовe, Ramonda Serbica , Јефимијин вез, Златни крст кнеза Лазара...

Песме су јој превођене на десет страних језика. Књиге изабраних стихова објављене на француском – Le piéton au large (Пешак на пучини ) и на руском језику – Бело пуле (Белый ослик).

Како изгледају Ваши дани у време епидемије коронавируса?

– Како се мора... У изолацији. Ако доприносимо обуздавању зла, нека буде тако, а очи у очи са судбинским, глобалним. Скуњиш се и додатно: нити си опипљиво користан другоме, нити уистину безбедан.

Жалост са свих страна; поврх свега то како људи умиру, како их затрпавају. Немоћ да уистину разазнаш узрочне, а тек последичне карике... На провери је људскост, изнађи начине. У најкраћем, у ономе сам у чему сам се затекла.

Брига за блиске, њихова брига и помоћ. Рад, завршно прочишћавање песничког рукописа, наставак превођења једног изврсног прозног дела. Драгоцени контакти мејлом, телефоном, телепатијом. Најзад главно: молитве. Добри људи. Голубови иза прозора.

Ваша књига Лазареве лестве је из 2003, а као да је исписујете ових дана, цитирам део: „Ја сам тачка на кугли земаљској. Кужна. Ја сам и сама Кугла. Лазарет. Била сам семенка, била сунчани копривњак. Била сам ливада. Зашто сам сада карантин? Зар није ми у утроби писано избављење? Ко сад да чита и ко кога да избавља?“ У каквим околностима су Вам дошли ови стихови?

– Зна се то, дошли с бомбардовањем 1999. Са знамо каквом затрованошћу земље, воде, ваздуха, на несагледиви рок. Која нити јесте нити може бити локална. Ако је ово „Кугла, кужна“ тада могло звучати као хипербола, за којом се посеже од муке, да би бол и упозорење били чујнији, сада је, на огромну жалост и ужасавање, дословна реалност.

Поразна, беспоштедна, непојмљива. Чело удара у најболнија питања. Докле се може падати? Бришу се границе између добра и зла, мушког и женског, рата и мира... Човек се силно заиграо, вршећи нечовечна насиља над природом, над другим човеком и другим бићима.

Зато је изнад свега драгоцена свест о томе, сваког појединца. Молитве, добре мисли, љубав, људи здружени у благости, у мисаоној енергији узајамне захвалности и благодарењу за сваки зрак - то је оно што, упркос свему верујем, помера ка општем освешћењу, без којег и нема преокрета.

Вашу поезију карактерише истраживање човекових унутрашњих простора. Да ли стварност људима даје шансу за дубље понирање у сопствени универзум?

– Спољни услови некад, као сада, готово наметну убрзано понирање, а и оно, заузврат, брже именује и бива делатније. Поезија и настаје и опстаје негде између спољних и унутарњих светова, откривајући колико су узајамно прожети, зависни, неодвојиви. То што зовемо стварношћу наизглед је видљивије и опипљивије, али за тим привидом стоје све загонетке овога и онога света.

То што зовемо унутрашњим светом није много другачије: и кад изгледа да смо нешто докучили, отварају се нови понори. Рилке је имао добар израз: "Weltinnenraum" (унутарњи простори света).

Поезија је као нека префињена мембрана, хипер сензибилна и према унутрашњем и према спољашњем, порозна колико треба, прозрачна колико може, способна да огромну запремину једном заувек скупи у минијатуру и потом пулсира у оба смера, зрачи у мноштво смерова.

Ово подсећа на минијатуру из Ваше најновије, управо објављене књиге Грумен: „Одавде до неба, свако има свога. Кожа - душу. Душа - Бога.“

– Да, кожа као важна карика у ланцу, битан ступањ на лествама. Које никакав карантин не може да омеђи. Штавише, он сам, као својеврстан принудни оклоп, у неку руку као да постаје и некаква вештачка „кожа", пространија од наше, а уједно и крајње сужен спољни свет. И није, наравно, сва невоља у томе што трпимо тај кесон.

Невоља је што је он болан, јер смо, саосећајном свешћу, у исто време, ако не и у већој мери, напољу, где се шире страхови и страхоте, помор који не можемо да спречимо. Били смо већ, под не тако давним бомбама, у сличном бубњу: који се врти и не зна се која ће лоптица испасти.

С тим што лоптица у игри на срећу, испавши, може да донесе и добитак, а овде је добитак остати у бубњу, рекло би се.

А какав је то јадни добитак, ако знате да страдају, да могу настрадати други? То су ти нови парадокси, апсурди, да не кажем и облици ратовања, шта ли. Али то је и „брег за размишљање“, како нам и стоји у историјској топонимији.

Или, још боље: то је и провизорна келија: молитве нас умивају да можемо пред људе и пред Бога.

У њима, први си на преиспитивању себе, али последњи на „списку жеља": сви други су испред! Зло игра прљаве игре, наше је да се чистимо. Кад се већ толико захуктало и претерало сваку меру, онда - нека свако од нас очува своје добро и приложи га на други тас, те и тиме да потпомогнемо превагу у коју верујемо: та нас вера и држи.

Простори душе је назив Ваше нове књиге поетске прозе. Шта се тренутно дешава у просторима Ваше душе?

– На књижевном плану, сада ме заокупља нови, међужанровски облик, најнепосредније се надовезујући на управо завршен и предат песнички рукопис, као што се тај рукопис надовезује на управо објављени Грумен, а све то - на Просторе душе («Повеља», 2019): то је поетска проза, из библиотеке која негује записе поводом поезије у настајању, аутопоетичке, и наслов је дошао из самих текстова.

Али морам да кажем да је подлога свему томе – брига о души. Сачувати душу је императив сваког времена, дана, секунде, а ова садашња глобална невоља затегла је и тај конац над опасним понором.

Звучна језичка слика Ваше поезије дотиче судбину нашег народа, наслеђа, језика, наше културе. Да ли је поезија један од сигурних начина за чување језика?

– Да, поезија је сва од бираних, драгоцених а често затурених речи. Због чега је упоређена, још од Пиндаровог доба, с пчелињом, непропадљивом храном. Она покупи најбитније, сажме, узноси стожерно, има порив да најлепша земна уздарја обавије око саме сохе небеске.

Нису мала радост ни та спонтана сазвучја која некако долазе сама, ни нека врста поноса на наш језик, на његове могућности, ако осетите да сте их открили. Чар је у склоповима речи.

Оне су саме по себи тајна, долазе из великих дубина људског памћења, доносе неке чудне енергетске набоје, нису ту по среди само значење и звук. У њиховом изненадном дотицају као да долази до исијавања нечега што је било дуго запретено и чекало управо такво некакво срећно ослобађајуће окрзнуће.

Једна од таквих варница учинила је да маленом језичком игром, удвојивши корен који се после показао присутним широм земнога шара, начиним реч за коју сам мислила да је просто моја кованица, али се испоставило да је древна.

Шта се све у њој садржало, отворило, завртело...куда ме је све водила...шта се из ње изродило – ето, та фасцинација трајала је осам година и отиснута је у стихове књиге коју сам управо послала редакцији.

У првој књизи, Клопка за сенку, имате стих: „Држим се чврсто за сунчев зрак." За шта човек сада да се ухвати, како себе да сачува у оваквим тренуцима?

– Зрак јесте врхунски дар, и лековит и спасоносан, али, нарочито у оваквим моментима, по мом осећању, прво што човек треба да се запита јесте – да ли је достојан дара који оличава идеалну чистоту.

Да ли је, и у којој мери, спреман на самопреиспитивање, а оно води прочишћењу, предуслову било каквог уподобљења с идеалом. Ето у томе ја видим могућност да се сачувамо, скидајући са себе и из себе све што се налепило и увукло да тај стожерни наш зрак премаже нечим чађавим.

Једна од тема која Вас окупира је васкрсење. Можемо ли све што се данас на планети дешава посматрати као прилику за васкрсење човечанства?

– Човечанство јесте на великом испиту. Да ли је данас превага зла толика коликом је оно само приказује? Или је више оних који се уздају у људскост, у доброту, светлост и љубав као у начела на којима опстајемо, као у идеал чистоте?

Човек јесте подложан „квару“, али му је урођена и могућност препорода. Живот и видим као низ препорода.

Преображење – као принцип својствен свему око нас. Васкрсење – као највећу небеску тајну и најлепшу, најсмисленију земаљску утеху и наду.

На тај смер, на тај Прелазак, појединачни и општи, указује теологија, али бригу о души с њом дели и поезија. Која је сва од детиње чистог, сва од истинитог, отуд и њена тежња ка апсолуту. Какву чувају и Песма над песмама, и остали древни стихови уз које се у храмовима недељом, по чему недељу и зовемо малим васкрсењем, то сећање обнавља.

Сваком је дата слобода да се о то оглуши, и оглушује се већ дуго и увелико. Али у сваком је уграђена она казаљка људскости, и он осећа кад је прекардашио. Чак ако и у похлепној гомили већ сасвим погуби све компасе, остаће тај сигнал у њему као што човек који изгуби руку и даље осећа бол у њој.

Остаће у његовој близини неко добар, постиђујуће добар. Што погубнија људска бахатост, то страшнија опомена, као ово нама, да се тргнемо као никад досад. Васкрсењу претходи страдање, знамо, давно нам је показано.

Не можемо знати у којој мери, али је на нама да схватимо да то и од нас зависи. Од сваког од нас. Чувајмо душу.