Никита Миливојевић: Једино нам још уметност даје некакво оправдање за постојање

Каријера Никите Миливојевића се може сместити у неколико оквира – од представа које су репертоар Народног позоришта у Београду водиле у савремене токове, преко ангажованих остварења која су кроз дела класика и савремених писаца критички реаговала на нашу стварност, богатог опуса који оставља дубок траг у најзначајнијим грчким позориштима, важних представа у региону, Шекспир фестивала који је основао и са успехом води, до дела којa је радио у позоришно митским местима: у Делфима, Глоб театру у Лондону и античком Епидаурусу.

Навикли сте да много радите, да сте увек у покрету, стално у директним контактима са људима. Са корона пандемијом је све стало. Како сте?

– Да није ових страшних вести са свих страна света, рекао бих да сам баш добро.
Тренутно сам у Инђији, где је много мирније. Сви они који имају неку башту или могу бар део дана да проведу у свом дворишту, мислим да никада као сада нису осетили каква је то драгоценост. Тако некако супруга и ја време проводимо у башти и винограду. Када видим шта се све око нас дешава срамота ме је да кажем како ми прија ова промена ритма, али тако је.

Како објашњавате све ово што нам се дешава, то како су нам се животи преко ноћи променили?

– Сећам се да сам пре неколико година негде прочитао да када би пчеле изумреле наша планета би се кроз само 20 година променила до непрепознавања. Када би човек нестао у органском ланцу природе ништа се не би десило, природа би била само на добитку. Као врста ми смо изгледа непотребни природи. И оно мало што добро урадимо, обично упропастимо.
Мислим да је ово на неки начин освета природе за све оно што јој човек чини. Похлепа нас је довела до овога.

Ово је добра прилика да застанемо и добро промислимо о свему. О чему размишљате ових дана?

– Код Достојевског има како Руси увек више верују у Бога ноћу, ујутру обично престану да буду верујући...У оваквим тренуцима увек помислим на то како смо у суштини мали и слаби, а када све ово прође бићемо опет арогантни, бахати и терати по старом.

Позориште је уметност која тражи контакт, живу реч, заједништво. Ова ситуација захтева све супротно од тога – дистанцу, социјалну изолацију... Позоришта су затворена, представе се гледају на друштвеним мрежама... Какав је положај те уметности у овом тренутку и уметника чија је професија позориште?

Пандемија је дефинитивно променила нашу стварност и живот у сваком сегменту, па тако и позориште. Мада и даље верујем да је „живи контакт“ суштина, морам да признам да можда по први пут јасно видим како се у „виртуалном позоришту“ крију многе изазовне могућности.

Отуђеност је реч која иде уз изолацију. Како размишљате о тој теми?

– Мени се чини да смо у изолацији открили нешто друго, не толико отуђеност колико – време. То би могло постати драгоцено откриће ако успемо да га искористимо на прави начин.

Шта у оваквим временима човечанству значи уметност?

– Овде бих могао да наставим ону причу са почетка, о пчелама... Мислим да нам једино још уметност даје некакво оправдање за постојање, она даје смисао и равнотежу овом свету. „Уметност је уметност – све друго је друго“.

Претпостављам да разрађујете планове које ћете реализовати кад све ово прође. Шта ћете и где да режирате? Како теку припреме за Шексир фест?

– Ових дана правим поделу за нову представу у Шведској... Сваког дана имам по неколико „зум митинга“ са глумцима. Мој композитор је у Атини, глумци у Шведској, сценограф у Енглеској... ја сам у Инђији и сви заједно свако јутро заједно пијемо кафу. Делује прилично надреално, али тако је.

Са овогодишњим Шекспир фестивалом смо са припремама стигли скоро до краја, у завршној смо фази техничких разрада са трупама, везано за њихов долазак, али смо, наравно, сада зауставили даље акције. Чекамо и разматрамо шта нам је „план Б“ ако кретање по свету буде ограничено.

Препоручите нам – шта читате, гледате и слушате у изолацији?

– Као и обично, припремам неке пројекте који ме чекају следеће године... Читам потпуно различите ствари, без реда и плана. Углавном „понављам градиво“, изнова откривам неке књиге које су ми значиле када сам их први пут читао: Маркеса, Орхана Памука, Толстоја... песме Чеслава Милоша, Емили Дикенсон...