Ивана Димић: За страх нема бољег лека од смеха

Шта Вас ових дана узнемирава, а шта вас из будућности, после пандемије плаши?

– Мени је узнемиравајућа помисао да корона усмерава данашњег човека да доживљава другог човека као потенцијалну опасност по свој живот. То је позиција која производи страх, а страх може да произведе зло у људима. Било би поражавајуће да допустимо страху да завлада. Зато ми се чини да би свако сам са собом морао да се избори за оно што је бољи део његовог бића. И за време и после пандемије, треба једни друге да подсећамо да ни једног тренутка не заборавимо да смо људска бића и да смо сачињени од доброте, племенитости, истинољубивости, неустрашивости, пожртвовања и свих других узвишених особина. Љубав изгони страх из срца, каже апостол Павле.

Како посматрате улогу културе у време глобалне изолације?

– Култура је неговање вредности, па је тако у тешким ситуацијама можда и потребнија људима него уобичајено.

Да ли вас и током ових дана књиге штите од несреће и света?

– Наравно. Читање књига вас образује, вежба вам критичко мишљење, оплемењује вас и душевно и духовно и тако може да вас учини бољом особом. Ако волите да читате.

Враћате ли се старим насловима или читате неке нове?

– И једно и друго. Библиотека је свемир, каже Борхес, а ја срећом имам библиотеку, тако да је на мом столу ситуација уобичајена. Епидемија и карантин ми нису променили распоред књига које читам. И иначе живим веома изоловано, иако морам признати да су ове околности сасвим посебне и приморавају ме да другачије бирам шта ћу читати. Да се изразим другачије, рећи ћу да сад није време да се чита Умеће живљења Ћезара Павезеа, али јесте време да се чита Виктор Франкл Зашто се нисам убио.

Колико је ово време пандемије и изолације редефинисално ваш став о срећи?

– Утолико што морам да уложим посебан и додатни труд да сачувам унутрашњи мир. Ово је ситуација која вас приморава да зароните у себе до оне тачке где влада тишина. То можда није лоше, пошто иначе људи само журе и трче кроз свој живот не осврћући се, а сад смо сви принуђени да се зауставимо. Кад је живот угрожен, човек почне да схвата колико је сваки дан драгоцен и непоновљив. Тада постајете сами ковачи своје среће, како каже народна пословица.

Којим речима се, у ово време, поздрављате са пријатељима, чему се заједно смејете?

– Поздрављамо се са: „довиђења телефоном“. Пријатељи који знају да не гледам вести и нисам на мрежама, јављају ми шта се збива и шаљу ми на мобилни разне клипове. Онда их ја шаљем даље. Ти видео-вицеви појавили су се чим је почео карантин. Морам да признам да је наш свет очаравајуће инвентиван и духовит. А за страх нема бољег лека од смеха.

Како би ваша евентуална збирка прича о времену у доба короне имала наслов?

– Морала бих да имам пред собом тај рукопис да би стекао некакав наслов. За сад пишем нешто давно започето, али ако претекнем, да позајмим израз од мог старог познаника који продаје кељ на Бајлоновој пијаци, па напишем нешто из доба короне, неће остати без наслова.

Да ли током изолације гледате само да „потрошите“ дан, или сте успели дисциплину умећа живљења у доба изолације да освојите?

– Ево, цео живот потроших трудећи се да не траћим дан, па сам се прилично извештила у умећу живљења, што ми много помаже у овој ванредној ситуацији.

Ово изнуђено слободно време чему вас је вратило?

– Високо ценим слободно време, свеједно да ли је освојено или изнуђено. Слобода нас увек поново враћа себи. Друго је питање да ли знамо шта ћемо са собом и да ли, кад се сретнемо са собом, умемо или можемо да изаберемо да будемо при себи, а не да останемо ван себе.