Владан Матијевић: Књижевност неће бити боља ако свет захвате истовремено поплава, куга и рат

Књижевник Владан Матијевић је објавио 12 књига поезије, романа, есеја, мемоара, драма и прича. Своју прву књигу песама Не реметећи расуло објавио је 1991.године, затим су уследели романи Ван контроле и Р.Ц.Неминовно, књига поезије Самосвођење, збирка прича Прилично мртви, романи Писац издалека и Часови радости, драма Жилави комади, роман Врло мало светлости, есеји Мемоари, амнезије, приче Пристаништа и роман Сусрет под необичним околностима.

Матијевић је добио све важне награде за прозу које се код нас могу добити: Андрићеву, Нинову, награде „Меша Селимовић“, „Бора Станковић“, „Исидора Секулић“, „Стеван Сремац“... Дела су му превођена на многе језике: немачки, шпански, француски, руски, италијански, македонски.

Колико Вам амбијент у коме се тренутно налазимо помаже или одмаже у писању? Kада можемо да очекујемо Ваш нови роман?

– Мој живот сада не разликује се превише од живота јуче. Ја сам читав свој век писао или читао у самоћи и у кући, по више дана нисам помаљао нос вани. Наравно да ми не одговара што је излазак напоље постао кудикамо опаснији него пре, али да се не заваравамо, никад није ни био безопасан. И раније сам бринуо за живот и будућност мени драгих људи, као што бринем и за време ове пошасти.

У понедељак 16. марта, дан након увођења ванредног стања, завршио сам свој нови роман и послао га уреднику „Лагуне“. Од тада нисам ништа писао, и не верујем да ћу ускоро почети. Можда више никад и нећу. Сваки пут када завршим нову књигу, себи кажем то би било то, готово је са писањем. Шта сам имао, то сам рекао. Да би након неколико месеци почео да хватам забелешке или ишчитавам неко старо, необјављено и одбачено дело, и почињао да га преправљам и прерађујем. Открићу вам да сам овај роман написао прво као драмски текст, па у првом лицу, па у трећем, па без знакова интерпункције, и тек сам са овом, мислим петом верзијом, био задовољан. Али можда више нећу кретати у авантуру писања, видећемо, прво ја, па онда и они који читају моје књиге.

Роман се зове Слобода говора. Када бих знао да ће мој нови роман ускоро изаћи из штампе, открио бих и о чему се у њему ради. Овако могу само рећи да ће вероватно изненадити моје читаоце, јер ће бити другачији од свега што сам до сада написао. Једино ће, као и све моје раније књиге, његова радња бити смештена овде и одвијати се данас.

Роман Сусрет под необичним околностима је Ваш несвакидашњи роман о љубави, о поимању судбинског и небеског. Шта је његова права порука?

– Никад нисам подучавао читаоце, ни скривено ни јасно. И сами сте рекли да је то прича о љубави и о поимању судбинског и небеског. И то је све. Моје књиге садрже причу, тачније приче, трудим се да оне буду што необичније и самосвојније испричане, из неке чудне тачке гледишта, после којих бих волео да читалац уплови у што дужу тишину, у којој ће себи постављати питања и тражити на њих адекватне одговоре.

Многи писци су писали о великим катастрофама, болестима. Да ли је ова епидемија још један нови изазов за писца, уметника?

– Не верујем да ће књижевност бити боља ако свет захвате истовремено поплава, куга и рат, нити да ће писац писати боље ако је напаћен, као што не верујем ни да ће напредовати уколико је у благостању. Не постоје рецепти у уметности. За велико дело је потребан велики писац. И ништа више. Да ли је он гладан или дебео, небитно је за његов опус. Ако наше друштво држи писце испод граница достојанства због жеље да они створе велико дело, греши. Ништа тиме неће постићи, осим што ће произвести гнев и додатне фрустрације.

Које књиге препоручујете за период излоације?

- Од 16. марта сам у фази читања. Пре десетак дана сам за сајт библиотеке на Врачару препоручио изврсну књигу Павела Басинског, Лав Толстој: Бекство из раја. У њој Басински покушава да објасни шта се догађало у периоду од ноћи 27. на 28. октобар 1910. године, када је болесни осамдесетдвогодишњи Лав Толстој у старом вуненом капуту побегао из своје куће у Јасној Пољани, ни сам не знајући куда ће, па до 7. новембра када је умро у кревету непознатог му отправника возова у месташцу Астапову.

Пре неколико дана сам завршио са читањем сјајног романа Кару, великог америчког драмског писаца, романописца и сценаристе, добитника Оскара за најбољи оригинални сценарио за филм, Стива (Стојана) Тешића. Ту књигу такође препоручујем. Тренутно читам роман Књиге Јаковљеве од актуелне нобеловке Олге Токарчук, на самом сам почетку. Почетак обећава уживање.

Али морам се накратко удаљити од књижевности и искористити прилику да скренем пажњу, поготово младим људима, да на телевизији РТС 2 понедељком траје циклус филмова Акире Куросаве и да никако не пропусте да се упознају са делима тог великог ствараоца, али и да поново уживају они који су већ гледали његове филмове.