Ања Ђорђевић: Сумњам у скору нормализацију, повређен је систем

Ања Ђорђевић је студирала композицију на Факултету музичке уметности у Београду. Подједнако је активна и као вокални извођач. Сарађивала је и оснивала различите музичке ансамбле, од експерименталног трија „Равно небо“ до секстета за албум Шлагери са шлагом. Аутор је музике за позоришне представе, документарне филмове и телевизијске емисије. Добитник је реномиране Мокрањчеве награде за оперу Нарцис и ехо, а њена дела се наручују и изводе широм Евопе.

Како је изолација утицала на Ваш ритам рада?

– Довршила сам радиофонско дело које сам започела пре ванредног стања и стала. Обузела ме је нека тишина. Не жалосна тишина, ово је нека тишина различита од свих. Не да ми се да је разбијам.

Бирам неке ненападне, смирујуће садржаје. Не пипам клавир, ни компјутер. Неко време ћу овако, слушам музику у мислима.

Када се заситим тишине вратићу се на стари ритам. Не верујем да ћу имати овакву прилику да све погасим, да будем јако спора и замишљена, да имам оволико времена за читање и гледање филмова и серија. Дан прође очас посла.

Музичари широм света проналазе начине да комуницирају са публиком. Да ли пратите online музичку сцену?

– Отворише сва врата, знам. Све је навалило, свом снагом. Можемо да бирамо и музеј и концертну салу. То је лепо. Многим музичарима значи да остану у форми, да имају неку размену, неку публику.

Пријатељи музичари такође каче разне клипове. Послушам понешто. Послушам и Берлинску филхармонију, али дозирам. Признајем, умара ме то изобиље. Уосталом, ни пре ове ситуације нисам стално слушала музику.

Не умем да слушам успут, да ми негде позади прави атмосферу. Тако уме и да ме иритира. Кад слушам, слушам пажљиво. Слушање музике, то код мене иде у фазама.

Вашу музику не ограничава ни форма ни жанр, пишете од етно музике, преко камерне и симфонијске до шлагера. Шта покреће Ваше стваралаштво?

– То се и ја често питам. Како нешто настаје? Како ми је то пало на памет? Кад погледам неке своје ноте или чујем нешто што сам раније написала, врло сам збуњена.

Стигну ме нека лепа осећања, али и неверица да сам успела музику да срочим баш на такав начин. Наравно има и разочарања. Али сад причам о ономе чиме сам задовољна. Не умем да кажем шта је тај дубоки покретач.

Ко зна какви су то механизми. То су неки сложени одговори на оно што ми је дато и што ме окружује. Волим да свет преведем у музику и да побегнем у музику. То је моје сигурно место.

Ако баталим разлоге душе и одем мало на површину, одличан покретач су поруџбине. Инспиративно је добити нови задатак. Неке композиције не бих никада написала да нису биле поручене. Пронаћи себе у задатој форми, задатом инструменту или жанру је страшан изазов.

Композицију Summertime-контемплација испод сунчаног дрвета наруџбина је Кaмeрног оркестра „Музикон“, премијерно изведена на Коларцу крајем прошле године. Наслов који данас има призвук носталгије заиста много говори о музичком садржају и уопште о Вашој музици. Како бисте овај тренутак људске историје превели у музику? Како би он звучао?

– Пригушено. "Con sordino" (са сордином) ако ћу музички да се изразим.

Да ли правите планове за „дан после“. Како видите „повратак у нормалне токове“?

– Неки пројекти се још увек нису издвојили. Датуми стоје, неки на лето, неки на јесен. Како год, сумњам у скору нормализацију. Повређен је систем. Јасно нам је где смо сада, али после тога, после се ја бојим.