четвртак, 16.04.2020, 07:00 -> 07:16
Извор: РТС
Аутор: Војка Пајкић Ђорђевић
Бубалице су једва дочекале ово стање, а понављачима су то дани које су појели скакавци
Милисав Савић један од најзначајнијих писаца који је у српску прозу ушао бунтовних шездесетих година прошлог века, а свој уреднички печат оставио у некада најзначајнијим књижевним часописима, потом у издавачким кућама, свој јубиларни 75 рођендан (15. април) обележио је у изолацији, са дечачким нестрпљењем за слободом да оде до родне Рашке, док му у овој глобалној тишини допиру карневалски, бучни звуци римских улица, а до ноздрва мириси капућина и испечених фокача.
Шта ово изнуђено слободно време значи за писце?
- Познато је да делим писце на бубалице (петичаре) и понављаче (двојкаше). Бубалице чезну да пишу цео боговетни дан, најсрећнији су ако могу да седну за компјујтер чим се пробуде и да га не оставе све до одласка на спавање. Њима је ово време короне дошло као наручено, као божији дар. За понављаче, којима је живот пречи од литературе, ту су дани и месеци које су појели скакавци.
Треба, наравно, разликовати самовољну од принудне изолације. Ми смо у принудној, с тим што се од нас тражи да је прихватимо као самовољну. Ништа необично: све у духу парадокса модерних времена - убеђују нас да смо слободни као птице на грани, а у ствари затворени смо у кавезу.
Има много примера да је изолација изродила велика дела. Андрић и Црњански су написали своје најбоље романе у некој врсти принудне изолације, први у окупираном Београду, други у емиграцији. Пекић пише капитално дело Златно руно такође у изолацији, додуше самовољној. Али има и примера да принудна изолација није резултирала капиталним делима: Овидије је увенуо у прогонству на обали Црног мора, своје најбоље дело Метаморфозе ипак је написао у Риму, у слободи.
У сваком случају, у времену короне бубалице ће, верујем, схватити да се поезија не може јести и удисати и да би било сулудо да стихови прекрију небо изнад нас и поплочају тло испод наших стопала. Као што ће и понављачима доћи до свести да певати и живети није исто и да се до велике литературе не може доћи уколико се бар мало не дрља и она клупа у првом реду учионице, бубалачка, а не само у последњем, понављачка.
А да ли сте ви у ово време књижевно продуктивни и радите ли ствари за које никада нисте имали времена?
- Хтео-не хтео придружио сам се бубалицама. Поред романа о Црњанском, радим и на књизи есеја о нашим класицима, од Вука па до Црњанског. У време студија нисам волео - морам да признам - нашу класику. Мислио сам да је то литература која скупља прашину у библиотекама и којом нас гњаве наши професори. Мртва литература. Наравно, била је то грешка, типична за двојкаше какав сам био. Нема ни модерне литературе уколико се не зна за класичну.
Готово да нема ништа ново у литератури што већ није речено у класичној. Треба понеки пут чути шта и књижевне старине говоре. Треба волети класике, а управо ће се и тако звати моја књига
У исто време, прегледао сам прелом петог издања романа Ожиљака тишине, са предговором др Ане Стишовић Миловановић, који ће се појавити - надам се, по завршетку пандемије - у издању Сезам букса. Мислим да роман, са својом љубавном, антиратном причом, уз мистификовне биографије Андрића и Црњанског, и после 25 година од првог издања није изгубио ништа од свежине и актуелности.
Last but not least , припремам и књигу својих интервјуа. Као коначни хербраријум свих пораза и заблуда, и друштвених и књижевних, не само мене лично већ и своје генерације. Биће то књига лепо упакованог сасушеног лишћа и цвећа.
У ком би вашем роману ови чудновати дани у Србији у време короне нашли своје место-где би сте их дописали?
- Вероватно у роману Ожиљци тишине, јер се у њему говори о Андрићевој и Црњансковој изолацији. А и о рату као својеврсној пандемији. Стоструко више људских жртава однели су ратови него епидемије. Камо среће кад би се свет ујединио у идеји да се елиминишу ратови као што се ујединује у борби против короне.
Како би дефинисали улогу литературе, односно активност читања у време самоизолације?
- Одговор је врло једноставан, али га треба понављати јер га често заборављамо. Литература нас опомиње да смо слободна бића. Тог ваздуха поља и шума, који нам недостаје, и те како има у литератури. Читајте добру литературу да бисте дисали пуним плућима. Да би вас преплавио осећај да још има наде.
Радили сте у нашој амбасади Риму. Какву Италију очекујете када се ово једног дана све заврши? Којим римским улицама вам мисли лутају ових дана?
- Италију не могу другачије да замислим него онако како сам је доживео. Волим градове у Италији, посебно Фиренцу и Венецију, али ми је драга и Кампања, за заталасаним виноградима и маслињацима, са сеоцима-градићима чији звоници штрче у плавом небу. Мени и буквално ових дана лутају мисли римским улицама које воде до фонтана и тргова, одакле до мојих ушију, у овој тишини, допиру карневалски, бучни звуци а до мојих ноздрва мириси капућина и тек испечених фокача. Лутају, јер то су омиљена места и улице Милоша Црњанског.
Бавили сте се феноменом празника у српској књижевности. Ево пред нама је Ускрс. Шта нам из те наше књижевне баштине препоручујете, којим причама, песмама да се вратимо?
- Путописима. Не само што једино тако сада можемо да путујемо већ што је то врло примамљив и вредан жанр. Неки мисле да је том жанру дошла главе тв и филмска репортажа. Ни случајно! Ништа не може заменти лепоту причања једног Растка Петровића о, рецимо, косовским пределима. Прошле године сам уживао док сам састављао избор старих путописа о манастиру Студеници и ибарској долини. Крајем 19. века сматрало се за обавезу да сваки ученији човек посети овај манастир до којег, у недођији, без путева, није било лако стићи. Путовање се сматрало за неку врсту празника.
Да ли је корона вирус на неки начин демаскирала глобални свет?
- И демаскирала и разорила. Поново увела идеју да без граница, забрана, торова, затвора, ограничења кретања нема устројства света. Поново истакла улогу власти као надзиратеља, као паноптикона без којег нема наше среће. Слободан свет постоји још само виртуелно, на интернету. Мада је и њега могуће лако, притиском на тастер, укинути.
Колико ће ова пандемија променити наш однос према животу? Размишљате ли какви ћемо бити после ње?
- Свет сигурно неће бити исти. И од те чињенице хвата ме језа. Слична оној коју има осуђеник по изласку са робије, на капији затвора, заслепљен сунцем.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 0
Пошаљи коментар