Мирослав Максимовић: Карантин може да буде лековити повратак у детињство

Максимовић је од 1968. до данас објавио двадесетак књига поезије. Песме су му превођене и објављиване у различитим антологијама и часописима на енглеском, руском, француском, немачком, италијанском, пољском, чешком, словачком, румунском, белоруском, јерменском, шведском, шпанском, словеначком, македонском језику.

Приредио је, поред осталог, више књига Душана Радовића, Стевана Раичковића, Бранка Миљковића и Матије Бећковића.

О његовом стваралаштву одржана су четири симпозијума и објављена четири зборника. Ове, 2020. године биће одржан и пети симпозијум, у Требињу, у организацији београдског Института за књижевност и уметност и града Требиња.

За поједине књиге и за целокупно дело добио је мноштво важних књижевних признања - награде Милан Ракић, Бранко Миљковић, Васко Попа, Дучићеву, Змајеву, Дисову награду, награду Десанка Максимовић...

Шта је у Вашем видокругу последњих недеља?

– Дунав. Исто као и последњих година, откако време проводим, као београдски пензионер, у Голупцу. Овде је Дунав широк око 6 километара, тако да ми је видокруг много шири него да сам затворен у неком београдском стану.

Истина, последње недеље су мало промениле тај видик: одвојиле су ме од реке на +65 антивирусну дистанцу, јер не шетам голубачким кејом, него пустим сеоским путем изнад Дунава.

А што се тиче унутрашњег видокруга, управо гледам поезију мог покојног пријатеља Стевана Раичковића, тј. прегледам прелом његове књиге коју сам приредио за подгорички ЦИД, а погледујем – свих ових недеља, као и последњих десетак година – рукопис књиге Лој, новац, реч, чија је тема ситуација поезије у савременом тржишном свету.

И данас памтим Ваш стих „Кад себе немате, све вам буде туђе“. Одавно сте га написали, а сада је још актуелнији. Како је човек изгубио себе?

– Трчећи. Затрчао се некуда, и трчи већ пар векова, те за невероватним техничким открићима, те за сањаним (материјално) бољим животом. И онда је у тој трци испустио живот. И себе.

Ево, видим, да је најновији моменат трке – чиповање. Па, мало по мало, чип уместо душе, чип уместо мозга. Нећемо ни моћи да изгубимо себе, јер нећемо ни бити ми. Но, не тврдим
да је то циљ поменуте трке.

Циља, чини ми се, ни нема, сама трка је циљ, није важно куда води. Нисам довољно паметан да све објасним, али знам да у трци не морамо учествовати.

Довољно је да променимо перспективу, да станемо и окренемо поглед ка Богу, или, ако не волите помињање Бога, ка свом извору, ка духу. Ту је вода бистра, и сви смо са собом. Као у поезији.

Ако би песничку слику ове ситуације требало претворити у мисао а потом у реч, какав би био тај стих?

– Српска народна поезија одавно је, у другачијем контексту, срочила тај стих: „Боже мили! Чуда великога!“ Али наша народна мудрост је додала тумачење: „Свако чудо за три дана!“

Ваља мислити на свакодневицу после чуда: у њој се крију многа неразглашена чуда с којима ћемо се морати носити.

Ваше песме о детињству, могле би бити умирујуће, током овог периода. Да ли су нам у овакавим временима потребнији него икад, сви ти светови од којих смо постали људи?

– Детињство је период када не (можемо да) учествујемо у животној трци, о којој смо нешто већ рекли, и зато изгледа идилично, и личи на решење: вратиш се у детињство и – промениш живот.

Ово наше ванредно карантинско стање може бити нека врста лековитог повратка у детињство. Пошто родитељи не иду на посао, а деца у забавиште и школу, и по цео дан су заједно у стану, ово је прилика да родитељи открију да имају децу, а деца да имају родитеље.

Или, пошто сви имају више времена, ово је прилика да прочитају неку добру књигу, па нека упореде: да ли им је она обогатила живот више него одлазак у шопинг мол.

Познаваоци Вашег дела, кажу да сте модеран песник свакодневних непатетичних тема. Шта је у свакодневици са епидемијом, поетично?

– Да су епидемија и ово Ваше питање дошли до мене у ово доба прошле године, рекао бих да су поетични детаљи Београда мог детињства и младости и данашњег Београда моје старости, јер сам тада завршавао писање књиге песама Београдске чрчкалице.

Хоћу да кажем да не постоје поетичности саме по себи, да је, рецимо, неки од цветова који моја жена овде гаји поетичан, а да је мотичица којом га окопава непоетична. Песник је тај који ствара поетичности, нема непоетичних ствари и ситуација ако има песника који у њима налазе простор свог стварања.

Тај став важи бар од Бодлера, када смо схватили да поетична није само лепота, него и ружноћа.

Дакле, пошто у овом тренутку не пишем песме, не могу Вам одговорити шта је у свакодневици са епидемијом поетично, што не значи да нећу моћи за годину-две.

Али можда може мој друг Тома Маринковић (његова вестија пузи уз нашу баштенску кућицу), који живи у Липолисту подно Цера, ако открива како се вирус претвара у лишће и озон церских шума по којима шета, или мој друг Ђорђо Сладоје, ако у себи посматра како се вирус скаменио у зид херцеговачке избе у коју су такође залазиле епидемије, али глади.

А можда се управо на теми ове епидемије рађа песник за кога ни Ви ни ја нисмо чули, па ће он понајбоље открити њене поетичности. Једном речју, поетичности су последица стварања, које је смисао човековог живота.