Чедомир Васић: Сећам се Диогена у бурету који иште, и ужива у мало Сунца

"Време короне” Чедомир Васић, већим делом, проводи на својој београдској тераси, промишљајући нове пројекте.

Тренутно се целокупна популација наше планете налази у ситуацији каква није била очекивана у 21. веку, који се сматрао напредним и удаљеним од животних тегоба са којим су се вековима суочавали наши преци. Да ли су овакве пошасти, односно велике епидемије, у минулим вековима описиване и забележене у делима сликара и вајара?

- Концепт прогресивног друштвеног развоја води нас у заблуду да је све што је било пре, горе него што је данас. Уопште не значи да ће 21. век бити бољи од страшног двадесетог, упркос својим материјалним богатствима, научним и техничким достигнућима и безграничним перспективама. Зар наше доба није проглашено новом робовласничком (и робно-власничком) епохом у којој је начин израбљивања само рафиниранији?

У многим књигама и сликама забележене су разне страхоте масовних страдања које су имале природне или натприродне узроке. Од шесте главе Откривења Јовановог, преко Бокачовог Декамерона до Пекићевог Беснила или Слепила Сарамаговог, од Страшног суда у катедрали на Торчелу, преко Бошових представа Новог завета и Бројгеловог Тријумфа смрти, до сновиђења Дада Ђурића и стрепњи Владимира Величковића, нису ли то све опомене људском роду колико је крхак и немоћан пред непознатим силама уништења. Од историјских композиција, долази ми у памет слика Антоана Гроа Наполен међу кужнима у Јафи која својом формом и садржајем, омогућава читање акутно болне теме на један врло сложен и поучан начин.

У свом раду, већ сте дуго у сталном дијалогу са музом историје Клио. Какав је актуелни дијалог који водите са њом?

- „Међ‘ оружјем музе ћуте." Пошто су у овом рату готово сви становници планете закључани, усредсређени искључиво на пуко преживљавање, историја траје од данас до сутра, а онда опет испочетка. Велика историја је стала, постоје само мале, фракталне, приватне историје које као лептири трају један дан. Тако је свако у прилици да гаји своју музу, мада је раније, као лоши ђаци баш нисмо слушали, да у бескрајним телефонадама са рођацима и пријатељима размењујемо и оживљавамо своје сећање на прошла времена и проналазимо светло истине у гласовима давнине, како нам у свој чувеној максими поручује Цицерон. Што се мене тиче, док седим на тераси сећам се Диогена у бурету који иште и ужива у мало Сунца.

Речено је да уметности приступате као отвореној књизи прошлости, историје, традиције, коју прелиставате погледом савременика, несметано претражујући и проналазећи Вама значајне креативне области које надаље „прерађујете” у својим сликама. О каквом је приступу реч?

-Могло би се рећи да је на делу здружени злочиначки подухват. Не само што сам (зло)употребљавао форму ликовних ремек-дела прошлости, него сам користио и њихов друштвени, духовни и сваки други контекст како бих својим остварењима дао вишеструко значење, повезао их са општим историјским токовима. Са свешћу да је у повести само промена стална а да је људска супстанца на то врло резистентна, желео сам да тај парадокс представим у својим радовима. Да ли је то зрно посебности и обележје човекове природе или разлога постојања не знам, али је чињеница да опстаје и да се у том дијалектичком односу непрестано обнавља.

Један сте од пионира видео-уметности код нас. Већ деценијама у свој стваралачки процес укључујете и савремене технологије. Данас, када су затворени музеји и галерије, наши контакти са уметношћу у потпуности су измештени у виртуелни простор. Да ли мислите да је то одрживо? Шта су предности, а шта мане таквог начина конзумације уметности?

- Коришћење технолошких иновација на пољу визуелних уметности проистекло је из потребе да се на изазове времена одговори што уверљивије, средствима примереним датим околностима. Да ли је као алатка послужила филмска, телевизијска, дигитална или холограмска слика, било је одређено формом и карактером рада.

Да, виртуелна димензија прво је загосподарила нашим сазнањем а сада све више и нашим доживљајем, јер се стварни контакти, физички и емотивни избегавају као крајње ризични. Разумљиви у доба Ковида-19, они међутим егзистирају од раније, и бојим се да ће се, после проласка пандемије, још више учврстити као доминантан начин општења.

Могуће је да ће из таквог стања настати велика продукција виртуелних, чак „вау", спектакуларних радова, али ће се један важан моменат, непосредни додир и пуно уживљавање у неко дело заувек изгубити. Можда је то неминовност у измењеним природним и друштвеним приликама, али ми се чини да је то и осиромашење људског духа и бића.

У карантинским условима свака изложба је добродошла, нарочито оне које су нам промакле, те са информативног као и са образовног становишта имају пуно оправдање и смисао.

Посматрано у широкој историјској перспективи, на који начин Ви разумете актуелну пандемију? Да ли она код Вас подстиче и одређене стваралачке импулсе?

- Опустели градови, без људи и без кретања, идеална су сценографија за повратак и одговор намучене природе и јасно сведочанство о ефемерности постојања наше врсте на овој планети. Сигурно сте више пута видели како опустелу кућу и двориште за час покрије бујна вегетација и џунгла загосподари. Фосили говоре о многим живим врстама, несталим током историје Земље. Људско племе није изузетак.

Компјутерска чишћења као метафоре али и стварност брисања сећања, која више од двадесет година спроводим на разним уметничким пројектима ишла би у прилог оваквом ставу и општем стању. Али данас, то делује тако безнадежно. Видећемо да ли ће и шта ће тренутна ситуација донети.

Ваше делатности и интересовања су веома разгранати. Да ли можете да нам откријете шта тренутно припремате?

- Како кажу? „Оптерећени сте прошлошћу. Заборавите! Гледајте напред!” Међутим, ако сте инфицирани историјом, тешко да се можете излечити. Захваљујући „филмском фестивалу на мрежи" видео сам Оптужујем Романа Поланског и одушевио се колико кинематографским елементима толико и прецизном реконструкцијом и разумевањем епохе, од језика, детаља униформи до типа слова на архивским документима.

Управо завршавам текстове о војним фотографијама браће Де Жон у Француској и Русији, а како се ради о истом временском периоду, последњој деценији 19. века, овај филм је био прави подстицај на том плану. Поменути чланци су кораци ка конституисању целовитог каталога опуса овог париског атељеа чији су представници, боравећи у Београду 1888. године, начинили око двеста снимака и оставили једну од најкомплетнијих слика друштва и установа у Србији тога доба.

Иначе, за јесен полако припремам изложбу Триптиховање за Модерну галерију у Смедеревској Паланци. Погађате, тема ће опет бити време, лично и опште, субјективно и објективно, његова пролазност...

Чедомир Васић је дипломирао и 1973. године магистрирао на сликарском одсеку Академије за ликовне уметности у Београду. Као стипендиста Фулбрајтовог програма 1975/76, усавршавао се на Калифорнијском универзитету у Санта Барбари и Лос Анђелесу.

Од 1969. године излагао је на бројним самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству. Покренуо је сликање мурала у Београду 1983. године.

Био је професор на Факултету ликовних уметности и Факултету драмских уметности у Београду. Са Владаном Радовановићем основао је интердисциплинарне уметничке студије при Универзитету уметности 2001. године. Био је ректор Универзитета уметности од 2004. до 2009. године. Добитник је бројних угледних награда и признања.