Љубица Арсић: Понекад принуда дође као благодет

Како дефинишете ово изнуђено слободно време и да ли Вам је оно дозволило да напокон нешто урадите или, можда, да се нечему вратите?

- Када је нешто изнуђено, онда више није слободно. Моје сналажење у оваквом задатку успева да створи илузију слободе као личне одлуке. Наш живот у изолацији је, како се и стање зове, „ванредан", али понекад принуда дође као благодет јер се откривају, за многе, исцелитељски начини да се поправи живот. 

- Много је ту било празних корака, много неиспуњених дана. Кад се овако нешто деси, човек мења свој концепт времена, може да себи постави питање: Ево сад имам све време овог света. Шта бих желео да урадим за себе? Нажалост, многи се досете овог питања тек кад су на то приморани. За мене је ово прилика да поново прочитам неке класике, којих сам се мало зажелела, као на пример Виктора Игоа или Пруста, који делује окрепљујуће са његовим смислом да дочара супстанцу сећања да покаже своју отменост у описима лепих ентеријера и складног понашања. Наравно да пишем, свакако.

У роману Четири кише између осталог пишете и о страху. Ови дани јесу и дани страха. Како их превазићи?

- А зар у осталим данима нема страха? Само што је он сада згуснут, створио је око нас густи облак у којем покушавамо да живимо како ко уме и може. Нисам лајфкоуч, терапеут и стручњак за страхове и остале непогоде, они би сад просули многе савете и подуке, који, бар мени, често делују неуверљиво јер не потичу из искуства већ су научени из књига. Једно Јунгово запажање из његове књиге Сећања, снови, размишљања, коју из све снаге препоручујем, прихватила сам одавно као речи охрабрења. Јунг говори о томе како је у току својих студија медицине био обесхрабрен толиким болештинама које прете човеку, свим оним што, мимо болести, угрожава нечији живот. Од вируса до метеора, од злоћудне ћелије па до земљотреса. Право је чудо да је човек уопште жив! Онда је једном видео како је у пукотини неког запуштеног излога израсла биљка, из неког труња и прашине. „Тада сам схватио", каже Јунг, „колико је живот моћан и у стању да сам себе штити." Мислим да је то оно што треба да знамо: како је енергија живота један моћан принцип који треба да чувамо и да му омогућимо да, постојећи, ради свој посао.

Нови миленијум је реч солидарност послао у историју. Чини ли Вам се да је она са коронавирусом доживела ренесансу на глобалном нивоу и где све њене појавне облике препознајете?

- Ова епидемија сигурно ће изменити наше понашање, пробудиће човека да се мало тргне и размисли да не може сам, да су му потребни други, макар и на даљину. Уместо прокламованог и модерног индивидуализма, рехабилитоваће се неке друге, важне вредности које су некад постојале и на којима су васпитаване претходне генерације, као што су уважавање ближњег, жеља да помогнемо, да неког приметимо и саслушамо. Мада мислим да ће проћи прилично време потребно да се ослободимо страха од физичког зближавања, руковања, додиривања, разговора уживо.

- На друштвеним мрежама људи су толико нервозни, скоро да су подивљали. Показаће се да то никако не може да буде искључиви начин дружења. Још има много тога да се учи и мења, још много тога треба да се код неких људи деси да сломи њихову дрскост и саможивост, одсуство жеље да примете било шта осим себе. Да не зацрним, има и дивних примера. Млади који купују за старе, медицинско особље, новинари који дежурају, саопштавају вести, забављају нас и помажу да деца заврше школску годину, не мислећи на себе, све је то дивно. Уосталом, доброта није масовна појава. Нема је много, као уосталом свега оног што вреди.

Која књижевна дела вас ових дана смирују и шта је Ваша препорука за читање?

- Пруст, Виктор Иго, њих сам већ поменула. Затим једна дивна књига Јурија Лотмана Беседе о руској култури, о значају и животу руског племства које је изнедрило генијалне писце, научнике, уметнике. Приче Набокова, великог мајстора детаља, као што је уосталом и Хорхе Луис Борхес, увек занимљив са својим визијама фантастичног света чуда и насиља. На списку је и Роса Монтеро, прослављена шпанска ауторка са књигом чији наслов већ довољно говори - Упутства за спасавање света. Препоручујем читање као терапију, не забаве и опуштања ради, јер никако не смемо да се опустимо од свог јединог живота о којем говоре праве књиге и који треба што јаче да пригрлимо и држимо уз себе, већ као разговор наш насушни са изузетним, добрим и паметним људима.