Италијански Раи о бомбама над телевизијом у Београду и РТС-овом документарцу „Тачка прелома“

У 2.30 ујутру 23. априла 1999. године, НАТО бомбе су пале на РТС, јавни сервис у Београду, убивши 16 људи. Рат за Косово је беснео. Документарац Слађане Зарић данас расветљава скривене истине тог сукоба, наводи италијански јавни сервис Раи на почетку текста под насловом НАТО бомбе над београдском телевизијом пре 27 година.

„Хуманитарна катастрофа. То је оно што је оправдало рат против Србије 1999. године, рат који је променио правила игре и трансформисао НАТО из одбрамбене алијансе у војно-офанзивну коалицију која је интервенисала без одобрења УН. По први пут у историји. Бомбардовања су почела пре 27 година, 24. марта, на Косову и у Београду“, пише Раи.

Месец дана касије, 23. априла, истиче се у тексту, догодило се нешто потпуно неочекивано – у 2.30 ујутру, зграда јавног сервиса РТС-а у Београду погођена је НАТО бомбама које су изненадиле раднике на послу, убивши 16 људи, све запослене. Међу погинулима није било новинара, само техничари и радници од којих су многи били млади.

„Никада није пронађен ни најмањи траг ДНК двоје младих запослених, чувара и техничара. Све је претворено у прах“, пише ауторка текста Тицијана Боари истичући да се због новинарке Слађане Зарић после 27 година вратила у Београд.

Филм Слађане Зарић о разлозима НАТО бомбардовања 

Документарац Тачка прелома – рат који је променио правила премијерно је емитован 24. марта, на годишњицу почетка бомбардовања 1999. године, и, како оцењује Боаријева, покушава да пружи одговор онима који се још увек питају о разлогу тог рата, тих бомбардовања која су трајала дугих 78 дана.

„Да ли је на Косову постојала или није ванредна хуманитарна ситуација која је оправдавала тако велико војно мешање? Сведочанства оних који су у то време били укључени у тај рат у различитим својствима откривају, скоро тридесет година касније, друштву попут српског, истину која је одмах препозната, али никада није ушла у званични наратив тог историјског догађаја: ванредна хуманитарна ситуација била је измишљотина, пажљиво смишљена тактика да се преузме контрола над том територијом и погура НАТО на исток, који ће касније на Косову успоставити једну од својих најважнијих база, Бондстил.“

„Није било ванредне хуманитарне ситуације“

Тицијана Боари наводи да је тек неколико људи писало о томе у то време, укључујући њу, која је на месту саветнице за развој медија посматрачке мисије ОЕБС-а на Косову била од децембра 1998. до марта 1999. године.

„Документарац Слађене Зарић садржи, поред мог сведочења, и сведочења на италијанском језику генерала Бјађа ди Грације, дугогодишњег војног аташеа у италијанској амбасади у Београду, и бившег парламентарца и правника Доменика Гала, тада члана Одбора за одбрану. У филму говоре и Јан Оберг, истраживач у области мирног решавања сукоба и саветник косовског лидера Ибрахима Ругове“, прецизирала је Боари.

Извештаји немачке војске били су јасни, наводи посланик немачких хришћанских демократа Вили Вимер, који је у време кризе био потпредседник ОЕБС-а: На Косову је све било мирно, није било ванредне хуманитарне ситуације. Још један немачки саговорник је новинар и продуцент Јо Ангерер, аутор остварења Све је почело лажју, документарца о хуманитарној катастрофи, који је 2000. године продуцирала телевизијска кућа АРД.

Ауторка остаје невидљива како би дала глас онима који су тада стварали историју

Међу другим истакнутим личностима које као саговорнике Слађане Зарић издваја Тицијана Боари су британски историчар Џејмс Петифер и Чарлс Капчан, који је био директор европске секције Савета за националну безбедност током Клинтоновог председништва, а сада је професор међународне политике на Универзитету Џорџтаун. Капчан је уверен да је ОВК била де факто копнена снага НАТО-а. Говорио је и фински пуковник Пека Висури.

Јевгениј Примаков Млађи, који говори испред руске стране, члан Државне думе и унук Јевгенија Максимовича Примакова, бившег руског премијера, играо је кључну улогу у преговорима са Милошевићем о постизању Кумановског мировног споразума, којим је бомбардовање окончано у јуну 1999. године.

„Све историјске личности су присутне и говоре директно. Ауторка остаје строго невидљива како би дала глас онима који су тада стварали историју. Историју која ризикује да се понови данас, на другим местима на сличне начине“, закључила је Тицијана Боари.