Историја иза сцене: Дугалић и Пинговић о Титу, дипломатији и трајању поезије и музике

Рад на серији Тито између истока и запада отворио је нове увиде у историјске процесе који су обликовали позицију Југославије у време хладноратовских подела. За госте Београдске хронике, глумце Небојшу Дугалића и Бориса Пинговића, овај пројекат није био само глумачки задатак, већ и прилика да се кроз документарно утемељен сценарио приближе сложеним политичким и дипломатским односима тог периода.

„Да, сазнали смо много зато што је цео сценарио базиран готово потпуно на документима и много тога од онога што ми нисмо могли да видимо са стране. Овде се сада прати та позадинска линија, како су заправо изгледали преговори између великих сила“, каже Небојша Дугалић, истичући да серија открива оно што је остајало скривено иза званичних наратива.

Посебан акценат стављен је на положај Југославије око које су се укрштали интереси Истока и Запада. Та позиција није била једноставна, али је отварала простор за дипломатско маневрисање и преговарачке улоге које су често остајале ван домашаја јавности.

„Потпуно другачије изгледа та слика када ви видите на основу онога што заиста јесу били улози тог времена и шта је ко ту, са ким трговао“, додаје Дугалић, наглашавајући да разумевање тих односа мења перспективу и на савремени тренутак.

Борис Пинговић у серији тумачи Вилијама Роџерса, америчког политичара и дипломату, иако мањег обима, ова улога носи специфичну тежину.

„Оно што сам ја истраживао кад је Роџерс у питању то је да је он више некако био човек од умерености и од неког компромиса и да је гасио неке потенцијалне пожаре који су тада могли да плану“, објашњава Пинговић. Ипак, та умереност није значила и одсуство чврстих ставова: „имао је јасан став у одређеним стварима и није се либио да то Титу и испоручи.“

За глумца је изазов тумачити историјске ликове

Тумачење Јосипа Броза Тита представља посебан изазов, не само због историјске тежине те личности, већ и због њене сложености и контекста у коме је деловала. Дугалић истиче да су управо такве фигуре најинспиративније у драмском смислу.

„Он је био један историјски уникат. Најинтересантнији су историјски ти ликови који су на размеђи између неких великих светских дешавања“, објашњава Дугалић и додаје да управо то омогућава да се кроз једну личност осветле шири процеси и односи.

Улога Југославије у Покрету несврстаних додатно је појачавала значај Титове позиције, јер је отварала простор за посредовање између великих сила.

„Та позиција је била онако вишеструко захвална за балансирања разна, за разне дипломатије које нису могле да прођу директно између великих сила“, наглашава Дугалић, додајући да су такве околности увек подразумевале одређене улôге, добитке и губитке.

Музичко-поетски кабаре

Поред рада у позоришту, на филму и телевизији, Дугалић и Пинговић већ више од две деценије негују и музичко-поетски кабаре „Да, то су били дани“, који је постао препознатљив по свом трајању и односу са публиком.

„Па ево скоро, за мало па 22 године. Не знам, ја некако стално имам утисак да ми управо спајајући те вредности које су увек вредности без обзира на време у којем ми бивствујемо, ми управо спајамо те дане са овим данима у којима јесмо“, напомиње Пинговић.

Тај континуитет, како истиче, није случајан – он произилази из сталне комуникације са публиком и способности да се програм прилагођава, а да притом не изгуби суштину.

„Мењао се у интеракцији са публиком. Имамо барем једно 10 сати кабаретско-музичког и поетског материјала, па нам је увек тешко да одаберемо“, додаје Пинговић.

Управо та разноликост доводи и до ситуација у којима публика реагује емотивно на изостављене сегменте: „Кад избацимо нешто кажу: ‘Па што сте оно избацили, па ја сам због тога дошао’.“

На Светски дан поезије, 21. марта, у МТС дворани публику очекује још један музичко-поетски кабаре „Да, то су били дани", а придужиће им се и колегинице из Позоришта на Теразијама, Кристина Савић и Јелена Јовичић.

Носталгично путовање у прошлост

Наступи широм региона и иностранства потврђују да овај пројекат има шири одјек. Публика препознаје вредност очувања културног наслеђа, али и емоцију коју тај програм носи.

„Људи препознају у том нашем труду да негујемо оно што је заиста било бесмртно. Било би неправедно не неговати то сећање“, истиче Дугалић.

У тој вези са прошлошћу налази се и извесна носталгија, али не као пуко сећање, већ као живо искуство које и данас има значење.

„Колико је та музика добра заправо…Једно невино време, једно онако чедно, безазлено време, а да је опет било некако, са неком ведрином и дубином у исто време. То је вероватно разлог што смо имали прилике да наступамо доста и по иностранству. Готово да нема града где нисмо били по неколико пута“, наглашава Небојша Дугалић.