Хрватски Tportal о Сабљи: Серија о убиству Ђинђића толико је добра да изазива чвор у желуцу

„Друштво је онолико демократски зрело колико се у стању суочити са својим, рецимо то метафорички, неопраним рубљем. Са својим злочинима, некадашњим и садашњим, и са својим злочинцима, поготово онима које је држало близу срцу и угланцаном естаблишменту. Оно друштво које је у стању рећи: 'Ево, ово је наше смеће, ми смо га произвели, ми ћемо га почистити', истински је зрело демократско друштво. Тако барем често кажу. Судећи по ономе што смо задњих пар тједана гледали у серији Сабља, испада да је Србија такво друштво.

А сада станите и дубоко удахните прије него што у екран испалите хрпу... кхм... протуаргумената", почиње ТВ критику Зринка Павлић, ауторка Tportal-a.

„Оно што серија Сабља заправо показује јест да је српска продукција играних телевизијских серија таква. Истински зрела, напредна и спремна на такво суочавање. За друштво факат не знам, али оштрина, јасноћа, искреност и дубоко мучан мрак којим се ова серија суочава с подземним ужасом у позадини система – храбри су и импресивни. Ријетко се виђају у филмовима и серијама с подручја источне Еуропе, осим можда као суптилна тутњава у позадини кримића или социјалних драма о малим људима. Овакво директно суочавање с недавном неславном повијешћу и њезиним мрачним пипцима, који досежу и до данашњице – у овом дијелу свијета ријетко је на филму и телевизији. Поготово на подручју бивше Југославије.

Додуше, и овдје би се могло рећи да је све изложено кроз крими, трилерску причу, детективски и новинарски случај, па и драму малог човјека, овај пут ситног криминалца. Но случај је овдје The Slučaj, политичко убојство које је трауматизирало и обликовало Србију, а потресло цијело сусједство и шире, Еуропу. The Slučaj, којим се, наиме, бави ова серија јест 'случај' убојства српског премијера Зорана Ђинђића 12. ожујка 2003. године", наводи критичарка хрватског портала.

„И да", наставља ауторка критике Зринка Павлић, „изложен је кроз перспективу троје 'малих људи' – инспектора Бориса Раковића (Љубомир Бандовић), који истражује позадину убојства премијера Ђинђића, новинарке Данице Мандић (Милица Гојковић), која новинарски „копа" по случају, добрим дијелом мотивирана осјећајем кривње јер је прије премијерова убојства све приче о нападима на њега описивала као ПР-овски трик те кроз очи Уроша Ристића – 'Малог' (Лазар Тасић), младог регрута земунског клана уско повезаног с убојством Ђинђића, који се након убојства некако покушава ископрцати из цијеле приче".

Три српска Вергилија

Портал наводи да је „ријеч је о три фиктивна лика који нас, као Дантеов Вергилије, воде кроз цијели пакао у позадини Ђинђићева убојства". „Њихово је увођење у причу сјајно и корисно јер цијелу серију одмиче од сухог документаризма, увелике помаже у сналажењу и повезивању безбројних Буха, Муха, Легија, преко неколико Јовановића и тко зна колико Kумова (мало претјерујем, али знат ћете што желим рећи кад погледате серију) у операцији која је услиједила након Ђинђићева убојства, а која се звала 'Сабља'.

Ти су ликови у серији и зато да можемо бити барем на нечијој страни, за некога навијати – јер за трагичара Ђинђића више не можемо. Његова се зла коб, наиме, открива већ на почетку серије, када на састанку Ђинђића и најближих сурадника нетом након побједе на изборима Чедомир Јовановић (Марко Грабеж) изговори надимак 'Легија', а Зоран Ђинђић (Драган Мићановић) каже: 'Морам да се видим с њим'", пише Зринка Павлић.

У критици се наставља подсећањем на то да „сви ми који смо већ били одрасле особе на Балкану у то вријеме знамо како ће се круг између те реченице и Ђинђићева убојства затворити", уз констатацију да су аутори ове серије, Горан Станковић и Владимир Тагић „одлучили да показажу како, а богами и зашто".

Актери су још увијек живи, зато опрез

„Наводно је за развој ове серије било потребно пет година, али по ономе што смо досад имали прилике видјети на Максу (пола серије, односно четири од укупно осам епизода), вриједило је сваке минуте. Серија је продукцијски исполирана готово до савршенства, изнимно комплицирана и ликовима накрцана прича разрађена је логично, паметно, трилерски занимљиво и – оно без чега ово не би била играна серија, него документарац – емотивно турбулентно.

Успут је и, наравно, узбуркала многе духове у Србији, гдје су се почели јављати разни важнији и мање важни судионици с ове или оне стране операције 'Сабља', инзистирајући на детаљима који су били овакви и онакви, другачији или другачије протумачени, злонамјерни или премало наглашени црним маркером. Нормално је то, увијек се догађа када се покушавају разјаснити мутни и гадни догађаји чији су судионици барем дијелом још живи", наводи критичарка Tportal-a.

„Аутори су се, међутим, од сваке такве критике оградили disclaimer-om на почетку сваке епизоде – да је ријеч о причи утемељеној на стварном догађају, на стварним свједочењима и информацијама доступнима јавности, али да су неке ствари фикционализиране, да су неки ликови измишљени па и неке повезнице, теорије и приче претпостављене, а не нужно у строгом складу с оним што се догодило. Нормално – тако је са сваком причом у играним филмовима и серијама утемељеним на стварним догађајима. Зато их и не зовемо документарнима.

Но, знали су аутори зашто се дисклејмером ограђују и посебно подвлаче оно што би требало бити здраворазумски јасно код сваког играног филмског/телевизијског дјела. Знали су да ће се духови узбуркати јер је њихова мучна, мрачна прича о разоткривању позадине убојства Зорана Ђинђића – али и њезине везе са Србијом данас – изнимно увјерљива", наставља критичарка своје виђење серије.

Добрим је дијелом то због сценарија, режије па и прокрвљених ликова који подупрти сјајним глумачким изведбама дјелују готово сабласно стварно. На првом је мјесту овдје Драган Мићановић као Зоран Ђинђић, који је тако вјерно 'скинуо' Зорана Ђинђића да – осим што му није БАШ ТОЛИKО физички сличан – на тренутке дјелује као АИ генерирана верзија покојног премијера, само ипак боља него што би је створила умјетна интелигенција јер не изгледа компјутерски него врло људски.

Трочлани кор инспектора, новинарке и Малог (Бандовић, Гојковић, Тасић) исто је 'оставио срце на терену' играјући своје ликове, чему бих додала и Феђу Штукана као инспекторовог колегу Љубу, Златка Бурића као инспекторовог пунца, смртно болесног умировљеног инспектора Жарка и увијек упечатљиву Јасну Ђуричић као мајку младе новинарке", наводи Зринка Павлић.

Јесу ли Легија и Шиптар требали бити 20 година старији

Аутрока је дала осврт и на године глумаца у односу на ликове које тумаче: „Главни антагонисти исто су спектакл, унаточ томе што на папиру доиста чудно изгледа то што их играју глумци отприлике 20 година старији него што су ти људи били у вријеме о којем серија говори. Тако, рецимо, нимало не смета што Милорада Улемека Легију, који је у доба Ђинђићева убојства имао 35 година, глуми 52-годишњи Сергеј Трифуновић. Ем је Трифуновић (и опет, као увијек) одличан, ем у свијету играних серија лице 50-и-нешто година старог мушкарца много увјерљивије приказује прекаљеног плаћеника и свим мастима премазаног кримоса високог ранга.

Исто се може рећи и за Бојана Навојца у улози шефа земунског клана Душана Спасојевића 'Дуће' (илитига 'Шиптара'), који је изврстан, а ако му се изведби и може пронаћи какав проблем, онда је то 'просијавање' хрватског нагласка кроз косовско-српски који иначе прилично пристојно емулира".

„Но главни разлог увјерљивости ове серије јест то што су аутори успјели пренијети онај један мучан, безнадан осјећај да чак и када се случајеви рјешавају, починитељи откривају, лица која су дрмала животом и смрћу нестају – јер 'Шиптар' је мртав, Легија у затвору – ситуација није ријешена, ствари се нису промијениле.

Серија Сабља врло је увјерљива јер сви у њој јако добро препознајемо све ликове, све везе међу њима, све позадинске игре, сву муку и безнађе који нас хватају када видимо колико су жеља за 'истински зрелим демократским друштвом' или барем друштвом у којем нема оваквих ужаса – готово узалудне и немоћне", наводи се у критици.

На крају, ауторка наводи: „С Ђинђићем у Србији није убијен само човјек, премијер, особа на челу државе. Убијена је и нада да би могло бити другачије, и аутори ове серије то су сјајно, премда ужасно мучно приказали. Осјетит ћете то по чвору у желуцу, оном истом чвору који скоро сви у источној Еуропи осјећамо скоро сваки дан".

„И тако годину за годином, све док их се није накупило више од двадесет од Ђинђићева убојства. А међу онима који нам ведре и облаче животима од тада су се промијенили – само модели аутомобила и мобилних телефона", пише Зринка Павлић у ТВ критици на Tportalu.