Владимир Павић: Идеја ми је да приредим очеве дневничке записе из младости

Сињ, град у срцу Далматинске Загоре, лежи подно горостасне Динаре, попут бисера скривног у недрима хриди. Тај град налази се на почетку животног пута сценаристе Синише Павића.

Мирис топле земље и биљних поља осећа се на сваком кораку у Сињу, а готово са сваког видиковца пружа се поглед на реку Цетину, која мирним током до ушћа у Јадранско море шапуће тајне.

Лети, ово месташце оживи у пуноћи, нарочито у августу када се одржава Сињска алка – симбол славе и отпора, сећање на дане када су се храбри алкари борили да одбране своју земљу и најмилије. Временом је постала манифестација, али и више од такмичења; она је ритуал, веза са прецима и понос.

Сињ би иначе био као и свако друго мало место; у коме време тече споро. Ипак, то је град у коме је сваки камен део мозаика прошлости и у коме свака прича, ма какве величине била, остаје заувек уплетена у тканину људских судбина.

Једну такву, крајње (не)обичну причу имао је Анте Павић, отац Синише и Дамира Павића, познат као часни алкар под надимком Ђуса. Павићеви су се у Београд доселили непосредно пре почетка Другог светског рата, пре свега због атмосфере и услова у којима су живели, а самим тим и потраге за бољим животом.

Међутим, као глава породице, Анте је имао великог утицаја и на повезаност породице са културним наслеђем родног места, а његова посвећеност и част оставили су дубок траг на живот и рад синова, посебно Синише, о чему пак сведочи његов син Владимир.

„Свакако да су приче о прошлости део одрастања, а таквих је прича у мојој породици, као вероватно и у свакој другој, било много. О неким се стварима причало често и детаљно, а неким другим, попут тамновања мог стрица, сазнавао сам ‘на парче’ и непотпуно. Анту нисам упознао, али је у свим причама мог оца и стрица фигурирао не само као отац већ као први и прави узор у животу“, навео је син Синише Павића, Владимир.

О Синишином животу и одрастању у ратном Београду

Синиша Павић постао је писац делом и под утицајем породичног окружења и животних искустава. Инспирација за писање произашла је из везе са родним Сињем, искуствима из детињства, опажања људи и њихових судбина.

Породичне вредности и отац Анте, као фигура части и традиције, оставили су значајан траг у његовом развоју и утицају на каснија дела. Синиша је талентом за приповедање, успео да пренесе ове утиске и искуства у успешну каријеру сценаристе и драмског писца.

Иако у Павићевим серијама нема радње смештене у приморски градић, ипак дух тог места, обичаји и менталитет људи, често се огледају у причама и ликовима које је Павић описивао. Његови ликови, са топлином, хумором и снажним породичним везама, носе у себи елементе типичне за живот у малим, патријархалним срединама, попут Сиња.

„Од Сиња је мој отац мало запамтио, па и од међуратног Београда: главни утисак био је да је Београд велики, бучан, интересантан, да се свуда градило и да је одасвуд допирао мирис нове столарије. Шарениш излога посластичарница, радост нових Политикиних забавника и монументалност (у дечјим очима) ондашње фонтане на Теразијама“, каже Владимир.

Павићев син наводи да је његов отац много више сећања понео из ратног периода у Београду, која су била упечатљива и детаљна, на нека од њих је Владимир и подсетио.

„О томе како је прве ратне зиме једва преживео грип, да је било толико хладно да се лед са унутрашњих зидова кухиње отопио тек на пролеће, о томе како је Анте од жалости за Југославијом пустио браду и умало отишао у шуму да се придружи остацима војске Краљевине... Деда је био довољно храбар (благо речено) да прими код себе радио-апарат и да се код њега слушао Би-Би-Си... О томе да су деду партизани, угледавши га са брадом која је нарасла већ до појаса 1944, умало стрељали током ослобађања Београда мислећи да је четник, о уљудности и ведрини војника Црвене армије који су ноћевали код мојих у стану и у ходнику и онда изгинули код Балатона, о дедином пријатељству са италијанским војником којег је спасао од Немаца почетком 1943. Прича и анегдота било је много и тешко их је побројати“, истиче Павићев син за РТС.

Синиша Павић je дипломирао на Правном факултету у Београду 1956. године и, између осталог, радио је као приправник у републичком минстарству просвете и као судија. Први роман, љубавну причу, Вишња на Ташмајдану, објавио је 1963, а три године касније је почела продаја овог штива за који је Васко Попа написао рецензију, а Павић добио добре критике.

„Отац је причао релативно мало о почецима, осим да свој први посао није волео, али да је морао да га ради и заради како би с братом вратио дугове које је Анте преузео на себе како би их одшколовао. Брзо након тога отишао је у војску, а по одслужењу је почео да ради у суду“, истакао је Павић.

Синиша Павић се у том периоду, док је радио као судија, упознао са супругом Љиљаном која му је касније била и сарадница у писању сценарија.

„У суду је пронашао себе, рекавши ми једном да је то била одлична средина за убрзано упознавање људских природа и односа кроз предмете. Сматрали су га одличним судијом, а он је говорио да му је у доброј процени људских карактера и кредибилности сведока помагало то што је у младости пуно читао, и да је добра белетристика пречица ка упознавању типологије људских карактера, без скупе додатне школе учења на сопственим грешкама. На том послу је и срео моју мајку, постарао се 'господин случај', она је, као приправница мењала адвоката на рочишту које је водио мој отац. Том адвокату, чије име заправо и не знам, дугујем несумњиву личну захвалност“, нагласио је Павић.

О стваралаштву у дечјем доживљају

Стваралаштво Синише Павића успело је да оживи иронију и цинизам који се срећу код Бранислава Нушића и Јована Стерије Поповића. Његов приповедачки дар и умешност приликом приказа реалности одражава и одређује културни, друштвени, па чак и политички контекст овог простора. Поред тога, актуелност свакодневних животних дешавања, неколико деценија касније, одржава радње тих серија, али и реплике живим и често непревазиђеним.

Синиши и Љиљани Павић заједнички првенац је серија Дипломци. Истини за вољу, Љиљана је учествовала у креирању епизода Позоришта у кући, Образ уз образ, Само за двоје...

„О тој сарадњи мало тога знам непосредно. Телевизија је седамдесетих имала неупоредиво другачији, квалитативно, утицај на цело друштво. Као дечаку најважније ми је било да се играм, као кроз маглу се сећам неких епизода Позоришта у кући које је он потписао (накнадно сам прочитао те сценарије и погледао их у репризи). Прва права спознаја да мој отац пише за телевизију и да то људи гледају, био је Врућ ветар. О каснијој њиховој сарадњи мислим да је доста тога говорио мој отац, у смислу да му је мајка пуно помагала око развоја женских ликова“, истакао је Владимир Павић. 

Владимир се присетио и дана када су серије за које је његов отац писао сценарија премијерно емитоване, али и тренутака када је Синиша писао.

„Моја сећања на очево писање углавном су везана за то да, потпуно концентрисан, седи и пише на колену, било на седећој гарнитури, било у колима, док чека да превезе неког од нас, било на лигештулу испод сунцобрана на мору. Потпуна концентрација током емитовања – тада није било могућности да се нешто премота, на репризе се чекало дуго. Потпуни мук на улицама и у кући и онда, након што почне одјавна шпица, звоњава телефона. Затим дуги разговори о томе какви су утисци“, каже Павић.

Владимир је открио и да је у дечачким данима статирао у Врућем ветру.

„Детету, па и тинејџеру, оно што његови родитељи раде је некако обично и нормално, штагод они радили. Свакодневна изложеност окружењу или радњама то нормализује. Наравно да сам пожелео да видим како изгледају и снимања и био сам пар пута на њима, осим што сам са братом статирао у једној сцени у Врућем ветру“, истакао је Владимир Павић.

Ипак, главни утисак дечачких дана, Владимиру је да се на снимању све изузетно споро одвијало.

„Мислим да је у питању била једна сцена из Бољег живота и једна из Одласка ратника, повратка маршала у којима сам имао утисак да се све одвија јако споро, да се стално на неког чека, и да на снимањима нико није господар ситуације, већ сви иду брзином најспоријег међу њима, било да је то шминкер, костимограф, онај на расвети или глумац. Не могу рећи да је било убиствено досадно, али сам тада помислио да је позиција у којој је био мој отац сасвим другачија, и да он у сваком моменту има потпуну контролу над сопственим стваралачким процесом. Накнадно сам разумео да то ипак није увек тако и да потпуна контрола у једном тако сложеном процесу не постоји“, навео је Павић.

О Власотинцу и духу народа

Географске одреднице попут родног града, Београда, али и Власотинца су поред Павићевог формалног образовања положили темељ за непревазиђен рад у телевизијској индустрији и култури широм бивше Југославије.

Један од најбољих наратора, драматурга, креатора дијалога, али и ликова почео је с писањем, према властитом сведочењу у раном периоду живота. Таленат је изразио на једној од радних акција када је добио задатак да напише комад који је изведен уз логорску ватру. Ипак, и пре тога, још у детињству водио је дневничке записе.

Поред Сиња и Београда, Синиша Павић важан део живота провео је у Власотинцу, родном месту супруге Љиљане. У варошици на југу Србије, Синиша је изгледа запамтио све што није у Сињу, понаособ свако лице, свако срце, и сваког ко је дочаравао лепоту живљења, баш као Шурда, Слободан Михајловић Боб или Соћа, ликови из Врућег ветра.

„Власотинце које је Синиша упознао је Власотинце мог детињства – пријатна, зелена варош са старом чаршијом, пуно занатлија, динамичним и богатим животом мале средине. Паланка у најбољем смислу, с посебним јужњачким шмеком. Власина је и сада лепа, а тада је била и већа и чистија. Након пензије он је тамо пронашао свој мир, свакодневни непосредни контакт са људима који му значе и којима је значио. О томе шта је Власотинце пронашло у њему најбоље могу да говоре Власотинчани. Мој утисак је да су га ценили не само због његових дела и посвећености крају већ и због његових сасвим обичних и свакодневних поступака“, рекао је Владимир.

Синиша је успео да специфичне људске навике, без обзира на то где се с њим сусретао, укључујући слабости и позитивне аспекте личности које сви поседују, представи универзалним на простору некадашње Југославије. У вези с тим, Владимир истиче да су компетентни и објективни стручњаци већ донели своје мишљење.

„Чини ми се да је у серијама приметан дар да се у наизглед обичном, свакодневном и прозаичном пронађе суштина“, истиче син Синише Павића.

О репризама Павићевих серија

Један од кључних разлога за често репризирање серија Синише Павића лежи у томе што оне непогрешиво осликавају навике, карактерe и догађaje чак и много касније од периода када су снимане, али и веродостојни приказ свакодневних људских проблема. Актуелност, али и компетентност оних који одлучују да је примете, само су неки од главних фактора који изнова оживљавају Павићеве серије.

То живописање ситуација чини заправо дело Синише Павића и даље оригиналним и ненадмашним када је реч о савременим друштвеним темама. 

„Претпостављам да је разлог реприза то што су гледане. А гледане су, вероватно, зато што их публика не перципира као дела за једнократну конзумацију“, рекао је Павић.

Синиша је у остварењима тематизовао велики број међуљудских односа, али посебан акценат, готово у свим серијама, поред породичних догодовштина где је смештена централна радња, односе се и на појмове као што су право и правда. Ипак, релација на нивоу професор–студент је веома изражена, а што је у случају Владимира Павића изузетно занимљиво.

„Мислим да је он више ишао за тим да исприча своју причу, а мање да направи коментар на рачун тога да ли се тај однос мењао кроз деценије. Имајући у виду његова сведочења, мислим да се и није толико много променио, барем не више од онога колико су се мењали други слични односи у друштву. На неке моје примедбе, након гледања, да се ова или она техникалија на факултету сада не ради баш тако како је написао, одговарао би да 'то није суштина и није битно за причу'. Дакле, прича пре свега“, констатовао је Владимир.

На питање да ли је у неком тренутку био модел оцу приликом писања за неке од многих сцена на факултету, Владимир је рекао да не верује, јер прича настаје ту где има проблема.

„Моје студирање је било прилично незанимљиво с тог аспекта, био сам одличан студент и године давао у року, а о самим студијама смо мало причали. Прича настаје углавном када има проблема. Он сам је такође завршио Правни факултет, свакако да су му много бољи модел били они с којима је заједно студирао и дружио се тада. Студентске радости и јади су некаква константа кроз генерације“, истакао је Владимир.

Приказ аутопортрета уметника у младости

Владимир је навео да нема афинитета, а ни склоности ка писању, осим ка правничком штиву, али да размишља о приређивању очевих дневничких записа из младости.

„Према много чему сам имао афинитете и углавном сам их сачувао. Писање којим се данас бавим углавном је професионално, правничко. Немам ни склоности, ни знања, а ни хтења да настављам оно што је мој отац радио – то би претенциозност спојило с једном врстом импровизације која је неспојива с писањем за екран. Међутим, у плану имам нешто друго. Синиша је у младости, током гимназије, студија и готово све до војске, водио дневнике, који су ванредно интересантни и, по мени, сјајно написани. Он ми је допустио да их прочитам још док сам био у гимназији. Ишчитавајући их поново, схватио сам колико су заправо имали утицаја на нека моја стилска и комуникациона опредељења. Једна од идеја ми је да, када за то будем нашао довољно времена, приредим одабир најинтересантнијих делова тих записа, неку врсту аутопортрета уметника у младости“, закључио је Владимир Павић.  

Разговори серијала „Павићев свет“, са Миланом Буквићем, Иваном Велисављевићем, Слободаном Терзићем и Предрагом Смиљковићем, биће објављени на Интернет порталу РТС-а.