Мрачна историја коју нисмо видели у филму „Опенхајмер“

Нговен Мпутубвеле, потомак исељеника из Конга, сећа се да му је отац као малом причао да је уранијум за прву атомску бомбу, ону бачену на Хирошиму, ону о чијем настанку се говори у Нолановом филму Опенхајмер, ископан у Конгу.

У сцени која се понавља у филму, а која треба да симболизује напор научника, Опенхајмер пуни празну стаклену чинију кликерима – прво један по један, а затим пуне шаке. Кликери представљају потребну количину уранијума за покретање нуклеарне реакције. Што се више приближавамо завршетку бомбе, више кликера се налази у посуди.

Мпутубвеле у тексту за Wired, каже да док је на екрану гледао како кликери испуњавају чинију, стално му је на памети било оно што недостаје: црни рудари који вуку земљу и камен и голим рукама разврставају гомиле радиоактивне руде.

Долазак Белгијанаца у Африку

Године 1885. када је белгијски краљ Леополд Други први пут затражио власништво над огромним пространством у централној Африци, назвао га је Слободна Држава Конго. Наравно, живот за отприлике 10 до 20 милиона становника претворио се у организовани терор. На целој територији, која је претворена у низ плантажа памука и гуме, краљеви војници су секли руке Конгоанцима који нису испунили квоте за жетву. Владала је глад и епидемије, а милиони су умирали.

Када је белгијска влада 1908. преузела ову територију од краља, Слободна Држава Конго постала је Белгијски Конго. У том тренутку, пише историчарка Сузан Вилијамс, ауторка књиге Шпијуни у Конгу, приватни сектор је заменио краља као власник природних ресурса. Насиље је остало. Највећа компанија у Белгијском Конгу била је рударска компанија Union-Minière du Haut-Katanga. Колонијална влада им је доделила права на област која се простире на скоро 13.000 квадратних километара, што је више од половине територије Белгије.

Један од тамошњих рудника, Шинколобве, био је богат уранијумом. У ствари, био је испуњен уранијумом који су Конгоанци већ ископали и изнели на површину јер је тада уранијум био само отпадни нуспроизвод од копања вреднијег радијума који је открила Марија Кири.

Уздизање уранијума

Године 1938, користећи уранијум, физичари Лиза Мајтнер и Ото Роберт Фриш су разрадили прорачуне који су дефинисали нуклеарну фисију. Научници су схватили да ако се језгро разбије добиле би се огромне количине енергије. Уранијум тада постаје све траженији.

Године 1939, непосредно пре почетка Другог светског рата, Алберт Ајнштајн је написао писмо председнику Френклину Д. Рузвелту са дискретним упозорењем: „Елемент уранијум може се претворити у нов и важан извор енергије у блиској будућности… Могуће је да се тако могу конструисати изузетно моћне бомбе овог типа.“

Ајнштајн у писму помиње четири позната извора уранијума: Сједињене Државе, које „имају само веома скромне резерве руде уранијума у умереним количинама“; Канада и бивша Чехословачка, где „има добре руде“; и Конго – „најважнији извор уранијума“. Према Жану Белу, конгоанском нуклеарном физичару са МИТ-а, од 100 килограма руде уранијума из Конга могло је да се добије око један килограм рафинисаног уранијума. Иста количина руде са других локација дала би само два или три грама рафинисаног уранијума неопходног за такво оружје.

Рударска компанија је обично градила ограђена имања која су личила на затворске логоре за раднике и њихове породице. На послу су рудари ручно сортирали руду уранијума. Једна особа је описала комад уранијума из Шинколобвеа као блок „велик као свиња“. Био је „црно-златан и изгледао је као да је прекривен зеленом скрамом или маховином“.

Почетак Другог светског рата

Директор компаније Union-Minière du Haut-Katanga био је рударски инжењер Едгар Сенгјер. Пошто је видео како Немачка напада Белгију у Првом светском рату, Сенгјер није био сигуран шта носи Хитлерова инвазија на Пољску у септембру 1939. Да ли ће Белгија – или чак и афричке колоније – бити следеће жртве? Тако је у октобру побегао из Белгије у Њујорк и тамо пренео пословање рударске компаније. Међутим, пре него што је отворио компанију, хемичар и научник, добитник Нобелове награде Фредерик Жолио-Кири, зет Марије Кири, дојавио је Сенгјеру да би уранијум у Конгу могао постати неопходан у рату. Следеће јесени, Сенгјер је наредио да се руда пошаље у Њујорк.

Сенгјер је ускладиштио више од 1,7 милиона килограма руде у Сједињеним Државама. У Шинколобвеу је остало око три милиона килограма.

У мају 1940. Хитлер је извршио инвазију на Француску и Белгију. Белгијска влада је побегла у Лондон, а Трећи рајх је успоставио пронацистичку владу у Белгији. Генерални гувернер Белгијског Конга је, међутим, изјавио да ће колонија подржати савезнике. Он је регрутовао трупе, понудио конгоанске раднике и створио производне квоте за снабдевање савезника неопходним ратним материјалом.

Пројекат „Менхетн“

Отприлике годину дана након напада на Перл Харбор, председник Рузвелт је доделио генералу Леслију Гроувсу да води пројекат „Менхетн“. Првог дана, септембра 1942, Гроувс и његов заменик, пуковник Кенет Николс, разговарали су о томе како да набаве неопходан уранијум за велики пројекат. Николс је Гроувсу рекао за Сенгјера и његов уранијум. Следећег јутра, Николс се састао са Сенгјером у његовој канцеларији у Њујорку, и до краја састанка постигли су договор.

„Желим да већ сутра почнем да одвозим уранијум“, изјавио је Николс.

Мање од месец дана касније, Гроувс је довео Џ. Роберта Опенхајмера да направи бомбу.

Борба за контролу над конгоанским уранијумом

Током наредних неколико година, Конго је постао легло америчких шпијуна – под окриљем „службеника конзулата“, „службеника Тексака“, „купца свиле“ и „колекционара живих горила“ – само како би била осигурана несметана испорука уранијума.

Генерал Гроувс је инсистирао да САД стекну потпуну контролу над Шинколобвеом и препоручио председнику Рузвелту да се рудник поново отвори.

Инжењерски корпус војске послат је у Конго да поново започне рударске операције. Локација рудника је избрисана са мапа. Шпијунима је речено да уклоне реч „уранијум“ из својих разговора; уместо тога, требало је да користе речи попут „дијаманти“. Рудари компаније су такође почели да копају и друге минерале неопходне за рат.

Америчка влада је такође била забринута због нацистичких шпијуна. Један амерички шпијун имао је задатак да открије да ли нацисти шверцују уранијум из Шинколобвеа. Међу Сенгјеровим многим пошиљкама руде, једну су пресрели и потопили нацисти.

Када је стигла у Сједињене Државе, руда је оплемењивана у Тенесију, а затим отпремана у Лос Аламос у Новом Мексику.

Опенхајмеру и његовом тиму је требало скоро три године да развију бомбу. Иако су се Немци предали у мају 1945. (и постало је јасно да нису били близу израде атомске бомбе), рат на Пацифику је и даље беснео. Коначно, у августу 1945, САД су бациле две бомбе на Хирошиму и Нагасаки, од којих је прва била напуњена конгоанским уранијумом.

Године 1946. Сенгјер је постао први неамериканац који је добио председничку медаљу за заслуге – „за извођење изузетно заслужног или храброг чина“ који је запечатио победу савезника. Међутим, обавештајни подаци током рата открили су да је Сенгјерова компанија такође продала скоро милион килограма конгоанског уранијума нацистима.

Године 1948. радиоактивни минерал је назван у Сенгјерову част: сенгјерит, а Конгоанци су започели борбу за ослобођење од колонијалних власти.