Мистериозна смрт научнице у Сибиру – шта је плућна куга, који су симптоми и како се лечи

Двадесетосмогодишња лабораторијска техничарка, Дарија Шипилова, преминула је 2. октобра од тешке упале плућа непознатог порекла. Шипилова је била запослена у Иркутском истраживачком институту за борбу против куге у граду Шелехов, где је проучавала опасне патогене.

Примљена је у болницу крајем прошлог месеца са акутном респираторном инсуфицијенцијом, где је стављена на респиратор пре него што је изгубила битку са болешћу. Према извештајима локалних медија, била је изложена опасном микроорганизму након што је случајно разбила епрувету са узорком током рутинског рада у лабораторији.

Упозорења и међународна забринутост

Независни регионални медиј известио је да је у иркутској болници преминула и друга особа са симптомима озбиљног респираторног оштећења, што је изазвало хитну реакцију Светске здравствене организације (СЗО). Генерални директор агенције, Тедрос Адханом Гебрејесус, потврдио је да организација пажљиво прати извештаје о другом запосленом са необјашњивом упалом плућа и тражи додатне информације. 

Нагласио је да је правовремена и транспарентна размена података од суштинског значаја за разјашњавање опречних извештаја и омогућавање тачне процене здравствених ризика. 

Упркос уверавањима Москве да код око двеста надзираних контаката нису откривени опасни патогени, званичне изјаве делују изузетно недоследно. Општинске власти у оближњем граду Бајкалску објавиле су упозорење грађанима да избегавају путовања у Шелехов, али је та порука убрзо уклоњена са званичних канала. 

Природно жариште и историјат смртоносне инфекције

Иркутска област се налази у региону где је куга ендемска, што значи да бактерија живи природно међу локалним популацијама глодара. Преминула научница радила је управо са бактеријом Јерсинија пестис (Yersinia pestis), злогласним узрочником Црне смрти која је у 14. веку избрисала трећину европске популације.

Археолошка истраживања су недавно открила да су се најстарији познати случајеви куге код људи догодили управо у Сибиру пре око пет хиљада година. Последњи потврђени случај заразе овом бактеријом код људи на територији Русије пре овог инцидента забележен је пре тачно 10 година.

Сваке године у свету се, према проценама, региструје између 1.000 и 3.000 случајева свих облика куге, мада тај број варира.

Већина случајева односи се на бубонску кугу, која се преноси уједом заражене буве, а највећи број оболелих региструје се на Мадагаскару и у Демократској Републици Конго. Инфекције се, међутим, бележе и у земљама као што су Русија, Индија, Кина и Сједињене Америчке Државе.

Који су симптоми

Плућна куга се брзо развија. Симптоми се обично јављају између једног и три дана након инфекције, а понекад и у року од 24 сата.

Болест често почиње симптомима сличним тешком облику грипа – изненадном високом температуром, језом, главобољом, слабошћу и боловима у телу. Мучнина и повраћање су такође чести.

У року од отприлике једног дана инфекција захвата плућа. Код пацијената се јављају кашаљ, бол у грудима и отежано дисање, а могу да искашљавају воденаст или крвав секрет.

Упала плућа се брзо погоршава и може да доведе до респираторне инсуфицијенције и шока.

Како се преноси

Плућна куга је једини облик куге који може да се преноси са човека на човека. Преноси се када особа удахне капљице које заражени пацијент избацује кашљањем, најчешће приликом блиског контакта лицем у лице.

Људи могу да се заразе и од инфицираних животиња или, у лабораторијским условима, удисањем бактерија које се налазе у ваздуху.

Плућна куга може да се развије и код особе која је већ заражена кугом након уједа буве. Ако се таква инфекција не лечи, бактерије могу да доспеју до плућа. Тада и сам пацијент постаје заразан.

Како се лечи

Плућна куга може успешно да се лечи уобичајеним антибиотицима, али је брзина реаговања од пресудног значаја. Лечење мора да почне што је пре могуће, идеално у року од 24 сата од појаве симптома, јер болест може да доведе до смртног исхода за свега неколико дана.

Лекари обично користе антибиотике као што су стрептомицин, гентамицин, доксициклин или ципрофлоксацин, а терапија траје од око десет дана до две недеље. Пацијенти се држе у изолацији како би се спречило ширење инфекције, а многима су потребни кисеоник, инфузија или помоћ при дисању.

Доктор Малик Гибани, клинички ванредни професор бактеријске вакцинологије на Империјал колеџу у Лондону, рекао је да се особама које су биле у блиском контакту са оболелим обично превентивно даје антибиотска терапија.

„Уколико у лабораторији дође до излагања потенцијално опасном патогену, уобичајена процедура подразумева процену ризика како би се утврдило ко је могао да буде изложен и каква је била природа тог контакта. Особе за које се процени да су изложене ризику потом могу да буду под надзором, а када је то потребно, могу им бити понуђени тестирање, карантин или постекспозициона профилакса антибиотицима.“

Не постоји широко доступна вакцина, па су за сузбијање епидемија од кључног значаја брзо реаговање и правовремено предузимање мера.