Величанствена последња воља: Обележава се Национални дан донора

У Србији на нови живот чека 1.228 грађана. Међу њима је и Жељка Бојић, која већ четири године чека трансплантацију јетре. Жељка у друштву сина Јакова, рођеног у септембру прошле године, који је вероватно најмлађи гост Дневника, и професорка др Маја Ерцеговац, директорка Клинике за грудну хирургију Универзитетског клиничког центра Србије, говориле су за РТС о изазовима које донирање органа и процес трансплантације носе.

Жељка се нада најважнијем позиву и томе да ће добити јетру, у чему јој мали Јаков даје већу снагу, наду и мотивацију: „Просто, сада је он на првом месту и морам да будем јака и морам да истрајем управо због њега".

Жељка се недавно сусрела са погоршањем здравственог стања.

„Па сада сам, хвала Богу, добро, захваљујући и мојим лекарима који ме прате. Када је он имао четири месеца, имала сам једну епизоду погоршања здравственог стања када сам била хоспитализована, и то је нешто што ми је до сада, од свих хоспитализација, најтеже пало јер смо били по први пут раздвојени. И сад то има једну другу димензију, али исто тако та хоспитализација ме је научила да морам да будем јака, да морам да истрајем, јер ја морам просто да будем мама, овај, и морам да њему пружим безбрижно детињство", испричала је Жељка.

У Србији на трансплантацију јетре чека око 70 наших грађана. Оно што је била охрабрујућа вест у овој години, почетком априла, је да је први пут урађена и трансплантација плућа у нашој земљи. Бојан који је добио нова плућа, осећа се добро и опроавља се како треба уз уредне налазе на здравственим контролама.

Та трансплантација плућа била је једна од 71 интервенције, трансплантације и ткива и органа у овој години за првих пет месеци и 17 важних великих „да" породица, што је охрабрујуће, али опет недовољно.

Признање за хумани чин

„Мислим да је овај дан некако прилика, с једне стране, да одамо почасти, да се сетимо и признање свима онима који су се одлучили, или лично или као породица, на тако хумани чин, али и да се сетимо значаја тога и да размишљамо о томе и колико шанси се даје и како некако неко ко у том моменту одлази и завршава се живот, али наставља да живи кроз све те младе људе који се враћају породицама, враћају свом животу и некако, ако то може да буде нека утеха, неки мотив у изузетно тешком моменту за те породице с којима се разговара о донирању органа", истакла је проф. Маја Ерцеговац.

Ове године - девет трансплантација срца, а тимови, не само у Клиничком центру Србије, спремни су за трансплантације. Када је реч о трансплантацији плућа, припреме су дуго трајале, уз помоћ колега из Беча.

„Неки број донора и број органа који су на располагању није толики, али то не значи да ми 24 сата не живимо са телефоном и са чекањем и са просто спремношћу, ако се, ако дође до такве ситуације, да можемо да одговоримо задатку" ,каже проф. Ерцеговац.

Жељка, је активна у удружењу „Заједно за нови живот" чији чланови поводом Националног дана донора, учествују у догађају у Скупштини Србије где ће се говорити о дуго ишчекиваним изменама Закона о трансплантацији органа.

„Па, искрено, овај закон се јесте дуго чекао, али и ми као удружење смо се залагали јер просто сматрамо да сваки сегмент треба да има неки свој правни оквир, али са друге стране, закон није тај који нас може натерати да будемо хумани.То је једна наша дубоко интимна одлука и ја верујем да је то нешто што свако од нас има потребу и осећа", рекла је Јаковова мама и додала да је закон тај који треба да обезбеди да ниједна сенка сумње не падне на тај најузвишенији хумани чин, и да верује да ће то овим новим изменама и допунама закона управо бити постигнуто.

Закон не може да нас натера да будемо хумани

Жељка је позвала све људе који, како је рекла, имају јасан став о донирању органа, да потпишу донорску картицу, и на тај начин оставе могућност да некоме од 1.200 пацијената који чекају на трансплантацију органа продуже живот.

„Не може да нас натера да будемо хумани. То мора да буде лична одлука, али ја се питам да ли закон може да подржи моју личну одлуку. Ако је моја одлука да будем донор, да ли закон може то да подржи као неки мој тестамент, мој легат, и да напросто породица мора то да прихвати? За све остало се каже - Поштуј последњу вољу нечију. Онда мислим, ово је једна изузетно битна, величанствена последња воља коју треба поштовати", закључила је проф. др Маја Ерцеговац.