Стимулација кичмене мождине – могући моћни третман против депресије

Са депресијом, која погоди једну од десет особа у неком тренутку живота, нови и побољшани третмани су приоритет за истраживаче – и чини се да би стимулација кичмене мождине могла бити један од начина који стручњаци треба да истраже.

Тим предвођен истраживачима са Медицинског факултета Универзитета у Синсинатију спровео је клиничко пилот-испитивање у којем је мала црна кутија постављена на кичмену мождину 20 добровољаца са депресијом, са једном електродом на леђима и једном на десном рамену. Кутија је код половине волонтера емитовала посебно прилагођено електрично зујање ниског нивоа, током три сесије недељно у периоду од осам недеља.

Показало се да метод има већи ефекат на симптоме депресије од плацеба који је дат другој половини добровољаца.

„Сматра се да стимулација кичмене мождине помаже мозгу да се прилагоди тако што смањује буку или хиперактивну сигнализацију којој може бити изложен током депресивног синдрома“, каже неуронаучник Франсиско Ромо-Нава, са Медицинског факултета Универзитета у Синсинатију.

Претходна истраживања су показала да кичмена мождина непрестано враћа информације мозгу о томе шта се дешава у телу, и да то може утицати на емоције и расположење.

Истраживачи претпостављају да би овај пут информација могао бити преоптерећен у неким случајевима депресије. Хронични стрес, на пример, може да „сагори“ систем својим сталним сигнализирањем, што доводи до негативних реакција у мозгу.

За потребе ове студије коришћена је спинална стимулација једносмерном струјом (tsDCS), за коју је раније показано да помаже у регулисању електричне активности неурона у мозгу када се примени на кожу главе.

Овде на неуроне у мозгу није директно утицао сигнал који се примењује. Уместо тога, показало се да доспевају до сиве материје кичме, што би онда имало утицај на активност мозга – барем у теорији.

„Није струја та која стиже до мозга, већ ефекат промена сигнала тада има ефекат“, каже Ромо-Нава и додаје: „Ова студија није довољна да докаже све ове компоненте хипотезе, али мислимо да је то одличан почетак“.

Експеримент је у великој мери била истраживачка студија, која је постављала темеље за будућа истраживања: релативно мали број учесника је био укључен, а истраживачи нису дубоко разматрали биолошке механизме који изазивају промену симптома депресије.

Међутим, има довољно материјала – у овим почетним резултатима да покажу да тај приступ вреди следити. Забележени су само мањи нежељени ефекти, укључујући црвенило коже и привремени осећај свраба и пецкања.

„Мислимо да је веза између мозга и тела неопходна за проучавање психијатријских поремећаја. Многи од симптома поремећаја расположења или поремећаја у исхрани или анксиозних поремећаја, имају везе са оним што би се могло протумачити као дисрегулација у интеракцији између мозга и тела“, каже Ромо-Нава.

Истраживање је објављено у часопису Молекуларна психијатрија.