недеља, 14.05.2023, 20:50 -> 20:57
Извор: РТС
Кад су деца сурова и окрутна – шта то говори о њиховом психичком стању
Могу ли родитељи препознати озбиљне промене у карактеру и психичком стању деце? Да ли се ти проблеми могу спречити и када је тренутак да се потражи савет стручњака? За „РТС Ординацију", стручњаци су објашњавали шта суровост детета говори о његовом психичком стању, и како најмлађима у том смислу може да се помогне.
Гошће РТС Ординације билe су прим. др Оливера Алексић Хил, дечји психијатар и психоаналитичар из Института за ментално здравље, Ана Најман, специјалиста медицинске психологије, и судски вештак и доц. др Вера Деспотовић, породични психотерапеут са дугогодишњим искуством у раду у Центру за социјални рад.
На питање о томе - шта суровост детета говори о његовом психичком здрављу, др Алексић Хил је рекла да „сви ми можемо бити сурови, али оно што је важно јесте да помогнемо деци и родитељима, друштву уопште, да те емоције каналишу.
„Постоји генетска предиспозиција, свакако. Али, под утицајем средине може доћи до разних промена у позитивном и у негативном смислу. Прва година живота је препозната као најважнија у емоционалном, интелектуалном, когнитивном смислу. Прекурсори социјалном развоја су: мајчин осмех, родитељски осмех, поглед, нега, начин разговора са дететом. Именовање осећања, дете не зна шта осећа", објаснила је др Алексић Хил.
Говорећи о томе - шта се најчешће детектује као проблем у ситуацијама када је дете проблематично, др Деспотовић каже да су то најчешће честе промене расположења и промене у понашању.
„Некада родитељи кажу да је дете показало промене у исхрани, да не жели да једе, да не спава добро, да се свађа или се агресивно понаша према браћи и сестрама, пад школског успеха. Важно је да родитељи детектују те промене, нарочито ако оне трају дужи временски период", др Вера Деспотовић.
Додала је да је раније био присутан ауторитарни стил родитељства, што, како је оценила - није добро јер се тако прекида комуникација између родитеља и детета.
„Јако је важно да се омогући отворена комуникација између родитеља и детета, да постоји поверење. То не значи да деца немају своју одговорност и да родитељи могу да укажу на неприхватљива понашања.Како смо почели да говоримо о дечјим правима, као да је то одрасле уплашило, као да се губи родитељски ауторитет. Не губи се, на родитељима је да усмеравају како дете треба да се понаша и које норме би деца требала да прихватају."- истиче саговорница РТС Ординације.
„Ми последњу деценију или две живимо у једној врло агресивној клими, дете као да гледа толерантно на насиље. Родитељи су ти који треба да постављају границе својој деци, да обезбеде деци један сигуран оквир, да знају у ком правцу треба њихово понашање да иде даље", закључила је доц. др Вера Деспотовић.
Специфичне ситуације и држање контроле
Коментаришући питање тога, а ли дете може да буде толико интелигентно да успе да изманипулише својим понашањем стручњака и да стручњак стекне погрешну слику о детету које је вештачио, специјалиста медицинске психологије и судски вештак Ана Најман рекла је да је „ситуација психолошког истраживања и вештачења - специфична".
„Ако дете има рационалну одлуку да превари, ситуација је толико специфична да оно неће моћи да држи контролу над свим елементима који се пред њим нађу. Ту дође до искакања емоционалног фактора који се не слаже са интелектуалним и ви као стручњак видите да се нешто у том мозаику не слаже", рекла је Најман.
Кривична дела везана за малолетнике све озбиљнија
Најман је истакла и да су од пре петнаест, двадесет година, кривична дела везана за малолетнике су била ситне крађе, што се после извесног времена променило: „Сад су то много озбиљнија кривична дела, у неким ситуацијама и суровија".
Докторка Алексић Хил је говорила и о томе - где су границе слободе детета и како се та граница поставља.
„У неком раном узрасту, када, на пример, дете хоће нешто да обуче, можемо да му понудимо две ствари које су пригодне и питамо га шта од тога жели да изабере. Када, на пример, треба да једе, нећемо га питати шта хоће да једе. Ми постављамо оквир, а они у оквиру тога бирају шта могу да бирају", рекла је дечији психијатар др Оливера Алексић Хил.
Говорећи о томе од чега зависи колико је дете способно да одговори добро на неку лошу ситуацију, психотерапеуткиња др Деспоовић је изјавила да се на децу рефлектују, између осталог, и партнерски проблеми, развод и растанак родитеља...
„Зато је битно да родитељи ослушкују своје дете, да га питају шта оно мисли, али да задрже свој ауторитет и да родитељи буду свесни да су они главни усмеривачи дететовог понашања.", навела је и осврнула се на пркосно понашање деце: „Родитељи се уплаше, на пример, дете почне да плаче и родитељ попусти. Дете током времена научи да ће тај начин понашања уродити плодом".
Прокоментарисала је и то - шта доноси насилан начин васпитавања детета: „Дете је овим начином васпитавања научило да је то механизам који даје резултате. И велика је вероватноћа да ће он то урадити према онима над којима он има моћ, то може бити над мањом сестром или у школи".
Недоследност у васпитању
„Често је проблем недоследност у родитељском дисциплиновању. Дете види да не мора да поштује и да може да крши те границе и да може да тестира. Када дође до нагле реакције то значи да су неке ствари дубоко потискиване. Дете није имало сигурну базу, то не морају да буду родитељи, то може да буде нека тетка, неки брат од стрица, ујака, неко са киме ће дете да разговара и каже које су његове тешкоће. Родитељи морају да уче дете од малена да када има неку тешкоћу да треба то да каже, треба о томе да прича", закључила је породична психотерапеуткиња.
Гошћа РТС Ординације Ана Најман је објаснила и како судски вештаци тестирају малолетне деликвенте, односно како изгледају ти тестови.
„Првенствено је ту један добар интервју са дететом, разговараћемо од почетка о свему што дете има у сећању и што би желело да истакне. Врло јеј битно шта је дете маркирало из тог развојног периода и о чему ће највише да прича. Затим се примењују тестови за испитивање интелектуалних способности, тестови личности. Ако дете почиње тестирање са идејом да предвиди шта психолог жели да закључи, врло брзо је то једна ситуација коју не може да исконтролише и која га понесе. Када завршимо то испитивање, обично причамо везано за дело које је учинио или у коме је био сведок".
Најман се осврнула и на веома важну проблематику у ситуацији када изостаје кајање, објашњавајући колико је то спорно у контексту здраве личности.
„Врло је битно, може да буде вербализовано, да дете каже да му је жао, али да не буде праћено са другим манифестацијама личности, да се осећа потиштено, да се стиди, да сагне главу. Да каже само кајем се, није довољно. Видимо да вербални исказ не прати емоцију..Имамо младе који накнадно схвате у шта су ушли и шта су урадили. Накнадно када се суоче са елементима тога и последицама, онда будете присутни једном аутентичном кајању, али имамо ситуације и када до тога не долази", закључила је Ана Најман, специјалиста медицинске психологије.
Коментари