Од викторијанских башти до Централног терена – како су јагоде са шлагом освојиле Вимблдон

Јагоде са шлагом већ дуго су нераскидиво повезане са Вимблдоном. Још пре него што је тенис на трави уврштен међу активности клуба, Свеенглески крiкет клуб (данашњи Свеенглески тениски и крiкет клуб) служио је овај десерт својим посетиоцима. Они нису очекивали ништа мање.

Широм викторијанске Британије јагоде са шлагом биле су неизоставан део баштенских забава свих врста. Приватна окупљања, политичке добротворне свечаности и мечеви окружног крикета готово редовно су служили овај десерт.

Уз оркестре, игре тениса на трави и дружење у баштама, јагоде са шлагом биле су једно од задовољстава које су викторијанци очекивали на вашарима и баштенским забавама. Због тога је један статистичар 1889. године у листу Данди ивнинг телеграфу записао да су само становници Лондона током лета дневно конзумирали чак 12 милиона јагода.

Тим темпом, објаснио је, када би јагоде биле доступне током целе године, Британци би на њих трошили чак 24 пута више новца него на мисионарски рад, а двоструко више него на образовање.

Наравно, јагоде са шлагом нису биле доступне током читаве године. Представљале су драгоцену летњу посластицу, а нежни плодови нису могли дуго да се чувају. Викторијанске новине, попут Илустрејтид Лондон њуз, жалиле су се да су чак и јагоде које су се продавале у Лондону биле тужна, изгњечена сенка оних које су се јеле на селу, а да не говоримо о лондонском шлагу, који је понекад био разблажен.

Тениско првенство Вимблдона одржавало се крајем јуна или почетком јула – дакле, усред сезоне јагода.

Уживање у јагодама са шлагом вековима је било искључиво сезонско задовољство. Још у 17. веку, менији свечаних гозби препоручивали су јагоде са шлагом или потопљене у ружину водицу, бело вино и шећер, као прикладно јело за месец јун.

По мишљењу баштована из 17. века Џона Паркинсона, то је било „освежавајуће и пријатно јело током врелих летњих дана“. Другим речима, биле су типична летња намирница. Тако је било и седамдесетих година 19. века, када је основано тениско првенство Вимблдона.

Све се драматично променило изумом механичког хлађења. Од краја 19. века нове технологије омогућиле су транспорт расхлађене и замрзнуте хране широм света, преко океана и великих раздаљина.

Убрзо су уследили кућни замрзивачи и фрижидери. Ови модерни уређаји слављени су као средство које ће људе ослободити „тираније годишњих доба“. Како је тријумфално писао часопис Лејдис хоум џурнал 1929. године: „Хлађење брише годишња доба и удаљености... Лако кварљиве производе гајимо тамо где им услови највише одговарају, уместо да будемо приморани да их производимо близу великих тржишта.“

Сезонска или локална исхрана све више је посматрана као непотребно ограничење, а могућност да уживамо у омиљеним намирницама у било које доба године доживљавана је као велико ослобођење.

Како истиче историчарка Сузан Фридберг, то је из темеља променило наше схватање „свежине“. Потрошачи су „престали да очекују да свежа храна буде тек убрана, тек уловљена или тек заклана. Уместо тога, очекивали су да је пронађу и чувају у фрижидеру.“

Данас, када јагоде можемо да купимо током целе године, у великој мери се изгубило узбуђење које је некада пратио почетак њихове сезоне. Недељни додаци новина и часописи супермаркета труде се да пробуде интересовање за британске јагоде, али далеко смо од времена када су песници могли занесено да пишу о млекарицама које у мају „сањају своје јагоде са шлагом“.

Јагоде са шлагом, некада ретка посластица доступна само од краја априла до почетка јула, данас су постале уобичајена намирница без обзира на сезону, захваљујући глобалној мрежи комерцијалних произвођача који снабдевају тржиште храном готово током целе године.

Посебна чар коју и данас имају јагоде са шлагом на Вимблдону представља поглед у неко давно време и подсећа нас да није увек било тако.