Чувари Крупајског врела – породица Петровић је можда пре 80 година имала среће, али је успела због упорности

За породицу Петровић кажу да су једноставно имали среће. Пре више од осамдесет година, њихов предак је, сасвим случајно, купио имање у шуми, окружено водом. Деценијама касније испоставило се да је реч о Крупајском врелу, једној од најпознатијих атракција источне Србије. На породичном имању направили су несвакидашњи кутак у којем су посебна атракција – пастрмке.

Љубишин деда је 1938. године купио ово имање и не слутећи да ће постати једно од најпознатијих туристичких атракција у Србији.

„Деда је био на једном имању које је десетак километара удаљено одавде, чуло се да се продаје Крупајско врело, и онда је он на наговор једног емигранта Руса, који је био тада учитељ у том селу, продао то своје имање и стоку што је имао, узео још и пара на зајам, да био могао да купи, јер му је Рус говорио да би ово врело могло да буде од неког значаја. Показало се да и те како вреди. Од тада има око 80 година, можда и више“, каже садашњи власник имања, Љубиша Петровић.

Дубина воде је 123 метра, а температура око 10 степени. На само педесет метара од извора је, за потребе воденице и мале хидроцентрале, педесетих година прошлог века направљен канал. У њему данас гаје пастрмке – специјалитет куће.

„Канал је дугачак 40-50 метара. Мала је квадратура, међутим може да се узгаја у великој густини зато што је узан и што је измена воде веома брза, тако да може да иде и преко 100 килограма пастрмке по кубном метру. Насељавали смо овде и по 60.000 малих пастрмки. Температура воде је идеална - између девет и 11 степени. Што је вода хладнија она има више кисеоника и квалитет меса је бољи“, објашњава Љубиша.

Узгајају и банане.

„Моја мајка обожава цвеће и она га је нашла у неком каталогу, наручила и размножавала то дрво, делила је свима. Нигде није успело као испред куће, чак има и три плода. Сад на јесен кад крене мало хладније време, она мора да се скрати, да се нечим умота да би издржала“, наводи ћерка Невена Петровић.

Можда су имали среће, али упорност је, кажу, ипак, пресудна за успех.

„Што реко онај чувени амерички научник Едисон – наша највећа мана је у одустајању. Као људског рода. Никада не треба одустајати од неких ствари, јер можда ће следећи покушај да буде успешан“, истиче Љубиша.

Због великог воденог пространства тиркизне боје, имање Петровића, у шали зову Крупајском ривијером.