Писано исповедање греха као део свакодневног живота у Јапану

Дубље урањање у живот у Јапану доноси сусрет с многим културниум формама које су неприметне гледано споља или током путовања и краћег боравка у земљи.

Једна од њих је тзв. „рефлексивни“ или „интроспективни“ састав, широко заступљен, али у редовним условима странцима обично неприступачан писани жанр у којем се преиспитују сопствена савест и поступци и путем којих се на одређену адресу упућују извињење и обећање да се исти прекршај или несмотреност неће поновити.

Сам чин преиспитивања сопственог размишљања и дела вероватно је стар колико и човечанство, а концепт саморефлексије као филозофског поступка био је присутан још у старогрчкој мисли.

Ни медијум писане изјаве или исповеди у којој се аутор вајка и каје такође није нов, али док је он у западним културама имао примену у политици и религији, у Јапану је присутан и у школама и предузећима, што значи да га традиционално упражњавају сви слојеви становништва, укључујући ту и децу.

Интроспективни састави, дакле, у тој далекоисточној земљи се пишу у фирмама, али и на факултетима и у школама ако наставник то затражи, и предају надређенима и професорима, односно, менторима. Типично, њихови писци су запослени који су направили грешке у радном процесу, изазвали мању незгоду и/или нанели одређену штету предузећу које их запошљава и студенти и ђаци који нису предали домаћи задатак, који су варали на испиту, често касне или имају пуно изостанака. По правилу, састављају их и оптужени за учешће у тучи или за малтретирање колега или школских другова.

Често аутори су и лица која су на неки начин прекршила закон и желе да упуте извињење оштећеном или његовој породици. То се, на пример, нарочито односи на возаче који су проузроковали мању саобраћајну несрећу, пијане особе које нису платиле таксисти или тинејџере који су извршили крађу у самопослугама. Углавном се подносе након лакших прекршаја и незгода где се не захтева затворска казна, мада се јављају и као део одбране за теже злочине када се суду жели ставити на знање да се оптужени каје и издејствовати блажа казна.

Интроспективни састав као морални жанр

У саморефлексивним саставима, поред жаљења, обично се наводе узроци и околности које су довеле до грешке или преступа, односно, објашњава како је до њих дошло. При том се очекује да покајник покаже одређени увид у своје карактерне мане, као што су, рецимо, лењост, непажљивост или недостатак истрајности и личног интегритета, а у случају да је реч о пропусту у радном процесу или процедури, и разумевање у вези тога шта је требало да учини да не би дошло до незгоде или штете коју је изазвао. Другим речима, пожељно је изразити свест о томе до каквог поремећаја је довело сопствено аберантно, недолично понашање и у чему се састоји сопствена одговорност.

Наравно, неизоставни део такве исповеди је искрено извињење надређеном појединцу и колективу у целини. Многи Јапанци, међутим, истичу да је више од извињења, које може да се испише лако и по аутоматизму, важно унети конкретан начин на који ће се исправити проблематично понашање – детаљаним описом метода на који ће се отклонити ризик од поновне грешке се избегава опасност да текст зазвучи као да је написан реда ради и обезбеђује аутентичност. Штавише, управо су допринос побољшању понашања и унапређењу личности, те спречавање будућих проблема и инцидената основне сврхе интроспективног састава. У том смислу, од есенцијалног значаја је чврсто обећање да се исти преступ или непажња више никад неће поновити.

Јапански коментатори, међу којима су многи просветни радници и руководиоци разних нивоа у предузећима, такође наглашавају да када оштећена страна или одређени друштвени ауторитет приме такав покајнички документ то практично значи прихватање извињења, али да након тога грешника који га је поднео очекује дуга борба да поврати изгубљено поверење и докаже да се променио.

Куриозитет је да је управо засновано на овом размишљању велику популарност и место у колективном сећању Јапанаца заузела серија реклама за енергетски напитак са почетка деведесетих година прошлог века која опомиње да и мајмуни могу просто да се замисле над собом након што учине нешто лоше, али да је само човек тај који то лично преиспитивање може да искорити за промене у животу.

Култура морализирања и самопреиспитивања

У Јапану постоје приручници који подучавају како добро написати формална писма и поруке – они понекад садрже и упутства везана за састављање учтивог и убедљивог интроспективног састава. Могуће је наћи књиге и веб-сајтове који су искључиво посвећени том моралном жанру. Мада је у прошлости често био дуг неколико страна, он се данас често своди на само неколико садржајних и јасних реченица.

Саморефлексивни састав је део ширег мозаика дидактичког проповедања или заговарања морала у Јапану какав не постоји у европским државама, а који обухвата и предмет „морално васпитање“ у школама и стална упозорења на јавним догађајима и у превозу на обзир и разумевање за друге и на одржавање реда и мира.

Култура преиспитивања сопствених дела и понашања, која има порекло у конфучијанском идеалу моралног усавршавања и изградње карактера, видна је и у тзв. „интроспективним састанцима“, које Јапанци одржавају након обављеног посла или презентације на пословној или научној конференцији и на којима дебатују о томе зашто није остварен постављени циљ или зашто извештај који су поднели није био добро примљен. Понекад, просто је реч о томе како нешто може бити урађено боље или ефикасније.

Корисни инструмент васпитања?

Многим странцима који су неупућени или ненавикнути на овај културни феномен интроспективни састави чине се излишним оптерећењем и, у најбољем случају, делом мреже претераног морализирања и сталног опомињања у Јапану која гуши личне слободе и инцијативу, а у најгорем, праксом која је слична комунистичком декору кинеске Културне револуције – изнуђеним признањима и јавном самоунижавању.

И, заиста, интроспективни састав може бити и инструмент злостављања и јавног срамоћења. Познати су случајеви у којима су наставници малтретирали чланове школских кружока, оркестара или тимова који су бележили ложије резултате од друге деце да пишу интроспективне саставе у којима себе денунцирају као безвредне јединке.

Један екстреман пример је трагедија из 2005. године када је машиновођа компаније „Јапанске железнице – Западни Јапан“, који је због кашњења у вожњи и непрецизног заустављања на станицама био више пута кажњаван и присиљаван да данима пише десетине покајничких трактата, сматра се, посрамљен и у страху од следеће казне, у настојању да надокнади заостајање, ушао у оштру кривину, а да није смањио брзину и тако изазвао катастрофалну несрећу у граду Амазакију у којој је живот изгубило 107 људи.

Ипак, у земљи, која након много деценија вестернизације и даље задржава конфучијанске етичке назоре и акценат на моралном одгоју, интроспективни састав, иако у опадању, опстаје као користан инструмент васпитања који делује тако да повиси свест појединца о сопственом понашању и обавеже га на побољшање. Он служи и да поново успостави пољуљане или покидане везе са околином, а када је нешто дужи он, практично, сам по себи функционише и као лакша казна.