„Ускачи, другарице...“ – „југо" као временска капсула за незаборавну авантуру кроз Србију

Бел Дејвис наглашава да се у знак сећања на дане Југославије, данас организују, између осталог и туре по Србији и то „југом“, што је за њу, тврди, представљало веома забавно путовање. Преносимо део текста из Гардијана.

„Ускачи, другарице“, труби мој возач, и дозива ме кроз прозор најмањег, најкутијастијег аутомобила који сам видела: старинског `југа`. Тај аутомобил је временска капсула, са малим коцкастим фаровима, тврдоглавом ручицом мењача и касетофоном. Његова сирена звучи некако дивно дрско, а мирис дизела и старих кожних седишта је јак.

Пола дана се возимо по српској престоници, упијајући лепоте мостова и знаменитости из комунизма, весело трубећи многим возачима који нас претичу. Сви се смеше и машу, Јер „југо“ чува лепе успомене у овом делу света.

Вожња око Хиподрома поред моста на Ади, или испод лука Генекс куле у брутализам-стилу, која пркоси гравитацији, лако вас занесе у друштву вође пута Војина Жугића – иако има само 24 године.

„Волим осећај механике и  једноставну геометрију“, рекао је Војин о аутомобилу. Паркирамо код куле и лифтом се пењемо до последњег спрата на 140 метара, одакле се пружа спектакуларан поглед на град са прозора налик онима у свемирским бродовима.

Зграда је пројектована 1977. године, а иако је бетон изблиза помало трошан, кула је задржала своју фотогеничну привлачност. Баш као и наш „југо“.

„Југо“, ауто који је имала скоро свака породица на Балкану у другој половини 20. века, производио је југословенски произвођач „Застава“ у сарадњи са „Фијатом“.

Италија је имала добре пословне односе иза „гвоздене завесе“, и омогућила је дизајне „фијата 500“ и „фијата 600“ „Застави“ да их репродукује на локалу. Ових дана, углавном их возе старији људи који нису зановили своје аутомобиле откако је фабрика престала са производњом.

Али у Београду, „Југоверс“, група од око 50 младих ентузијаста, предвођена механичарком Јованом Нинковић, даје нови живот овим заборављеним класицима: сакупљају их, преправљају, састају се на скуповима и возе посетиоце.

Жугић каже да привлачност сакупљања „Заставиних" аутомобила делимично долази од „одговорности да се одржи наслеђе земље из 20. века, које брзо нестаје“.

Осврт на мирнија „југословенска" времена

Док генерација која је стасавала током бруталних ратова деведесетих година прошлог века, жели да избрише прошлост, многи млади људи се осврћу и даље уназад, али на мирнија југословенска времена, јер су и она део њиховог идентитета, „Заставини“ аутомобили су део те историје, а брига о њима је део растуће страсти међу припадницима генерације зед“, каже Жугић.

Идемо даље кривудавим путевима ван Београда, кроз планине, а наш кутијасти „југо“ беле боје води нас ка циљу.

Да бих истражила даље, резервисала сам обилазак са Влајком Владаном, још једним младим ентузијастом који се бави „југићима“ и водичем кроз пројекат рестаурације замка Маглич. Он ме је покупио јужно од Београда и кренули смо кроз валовит сеоски предео централне Србије.

Пролазимо поред Гуче, где се сваког августа одржава легендарни фестивал трубе. Вијугамо даље кроз планине.

Са једне стране, мали воз пролази поред реке која се улива у долину Ибра, испресецану малим селима. Испред неких кућа паркирани су „југићи“ у различитом стању. Њихови власници подижу поглед са обраде повртњака да би нам махнули у знак солидарности док пролазимо.

Заобилазимо кривину, и камена тврђава Маглич се појављује на врху брда. Име потиче од речи магла, што делује прикладно с обзиром на атмосферску маглу која се диже изнад реке. Изграђен је у 13. веку да би издржао непријатељске нападе. Држава је преузела рестаурацију, а пансион Магличград, одмах испод замка, у власништву је локалне заједнице чија је иницијатива обнова трошког замка.

Шљивовица, ћилими, кобасице...

Након што смо прешли реку сплавом, пењемо се до замка где нас дочекује група двадесетогодишњака са обавезним чашицама ракије – шљивовице из овог краја. Показују ми унутрашњост удобних дрвених кућа овог краја, са пећима и ћилимима...

Пре сумрака, пешачим од замка до водопада где се многи купаја, а ту се организује и роштиље и вечери живе музике које подсећају на југословенско доба њихових бака и дека – „спорије време“, како каже Владан.

По повратку, чека ме обилна вечера са кобасицама, киселим краставчићима и сочивом – она врста топлог оброка о којем сањате док сте на освежавајућем планинарењу. Те ноћи чврсто спавам. Сита сам, Добро се осећам.

Следећег јутра, „југо“ има неколико проблема са паљењем јер је хладно. Нисам баш изненађена. „Југићи“ су некада били названи „најгорим аутомобилима у историји“. Били су мета шала у америчким филмовима као што је Том Хенксова комедија о полицајцима Dragnet из 1987. године, у којој је „југо“ био последња могућност  за спас.

У филму Умри мушки 3, Брус Вилис и Семјуел Л. Џексон су у фантастичној, лудој потери жутим „југом".

Након неколико неуспешних покушаја паљења, наш „југо“ ипак поново креће на пут, а ја спуштам прозор да посматрам пејзаж док се крећемо у близини подножја Суве планине која се простире на истоку Србије.

Имали смо паузу за ручак у кафани у Нишу где имају и живу музику, а затим се возимо до локације одакле крећемо пешачење стазом планине до врха Трем. Рута је драматичнија него што очекујем. Долина која остаје иза и испод нас је потпуно нетакнута. Пуно је бујног зеленила, назиру се мала села...

Током дуге вечерње вожње назад за Београд, мали фарови нашег аутомобила бљеште по мрачном путу, а ​​ми пуштамо старе касете из осамдесетих. Већ правим планове да на лето обиђем у „југу“ Црну Гору или Хрватску.

Планови који подразумевају „југо"

Биће вруће, прозори ће бити једини клима-уређај, али мале мане попут ове не сметају љубитељима „југа“. Жугић је чак пронашао начин да угради електрични мотор у свој „југо“ тако да ради потпуно одрживо.

„То је права ствар код оваквих безвременских аутомобила – лако их је преуредити. Ставите други мотор и добићете потпуно ново возило“, каже Жугић.