Благо Велфа вредно стотине милиона ипак опљачкали нацисти?

Благо Велфа, најстарије још увек постојеће племићке породице у Европи, несумњиво је једно од најважнијих црквених блага средњег века. Обухвата 44 ремек дела средњовековне црквене уметности: реликвијари, крстови, слике светаца – филигрански гравирани златом и сребром, и опточени седефом, кристалима и слоновачом.

Драгоцене предмете могуће је видети у Берлину. Поново је отворено питање да ли је Фондација за пруску културну баштину (СПК) заиста њихов законити власник или су те уметнине опљачкали нацисти.

Случај је изгледао јасан: током нацистичке ере, благо Велфа продао је пруској држави конзорцијум јеврејских трговаца уметнинама из Франкфурта, који су га 1929. купили од племићке куће. После Другог светског рата постало је власништво Фондације за пруску културну баштину.

Пре десет година Саветодавна комисија за украдену уметност, одлучила је да благо Велфа није опљачкано. Очигледно да тај стручни савет није пронашао никакве доказе да су нацисти изнудили продају уметнина од власника. Тужба потомака пред америчким судовима за враћање блага Велфа одбачена је 2023. године.

Правно натезање око блага Велфа

Јеврејски наследници поднели су захтев за реституцију 2008. године. Уследило је правно натезање. Фондације за пруску културну баштину проценила је вредност блага на сто милиона евра, а наследници који су се жалили на 260 милиона.

Затим су документи који су 2022. пронађени у Државном архиву покрајине Хесен изазвали сумњу да продаја блага Велфа није била баш тако добровољна као што се раније претпостављало.

Алис Кох, јеврејској сувласници која је поседовала четвртину блага Велфа, 1935. године исплаћено је милион и 115.000 рајхсмарака, али је та сума од ње одмах изнуђена као „порез на бекство из Рајха“.

„Порез на бекство из Рајха био је инструмент за извлачење имовине јеврејских грађана који су желели да побегну. Без плаћања пореза за бекство из Рајха није било потврде о плаћеном порезу. Без потврде о плаћеном пореза није било дозволе за излазак из земље“, подсећа правни заступник жртава из Берлина, Јерг Росбах.

Раније непознати документ показује да је Алис Кох исплатила порез на бекство из Рајха у висини од преко милион рајхсмарака. Без њега не би успела да побегне из нацистичке Немачке. Само четири дана након обавештења о порезу, Алис Кох је то платила, добила потврду од пореске управе и – могла је да побегне.

Хоће ли случај поново бити отворен?

Комисија за украдену уметност може поново да отвори случај само ако се Фондација за пруско културно наслеђе сложи са тим.

„Фондација би пристала на то“, како се наводи у саопштењу, „ако су услови разјашњени у складу с процедуралним правилима“.

Да би то покренула, Фондација мора поново да контактира Комисију, као и адвокате потомака Алис Кох – „да разјасне нерешена питања“.

Председник Комисије, адвокат Ханс-Јирген Папир, жели да ствар убрза.

„Фондација је у обавези да одмах пристане на захтев Комисије. Испитивање прихватљивости искључива је одговорност Комисије“, каже Папир.

Иако у Немачкој још увек не постоји закон о реституцији, земља је посвећена основним начелима Вашингтонске декларације из 1998. године. Према њима, за уметнине које су опљачкали нацисти потребно је пронаћи „праведна и поштена решења“.

То је до сада био задатак Комисије. Убудуће ће о спорним предметима одлучивати арбитражни судови, на које се, за разлику од раније праксе, може позвати и страна у спору.