Дан Републике: Југославија није преживела али њена поп-култура јесте упркос пасошу на Батровцима

Некадашњи Дан Републике 29. новембар, људи добро памте, неки са посебном носталгијом. „Када нешто на овим просторима траје 45 година, толико је тај празник прослављан у пуном обиму, у скраћеном, да кажемо, још нешто више од тога, онда просто ви имате једну две генерације које су потпуно стасале, ако узмемо ту неку људску генерацију од 30 година, које су потпуно стасале у том времену", рекао је у Јутарњем програму РТС-а историчар Милан Гулић.

„Међутим, нема више тог сећања на тај празник у носталгичном смислу, сем у изузетним случајевима, јер се просто у претходних 30 година свашта на овом простору догодило, и тековине онога што је тај празник славио у ствари нестале су у крвавим ратовима, и отуда ни та носталгија ни та чврста повезаност са тим празником више не постоје на тај начин", објашњава Гулић.

Музичар и писац Неле Карајлић каже да је интересантно што је опстао јединствени културни простор:

„Заједничка популарна култура у којој сам ја, један мали каменчић тог великог мозаика, успела је да одржи све бивше југословенске земље, односно све данашње земље, под једним културним простором. И данас имате један феномен да не постоји ниједан, рецимо, светски бенд који може да има више продатих улазница у Загребу, од, на пример, госпође Пријовић", објаснио је музичар.

Зашто се не могу поредити Сретење и 29. новембар

Дан Републике је био, а за многе и остао, између осталог, и дан за свињокољ. Некада се 29. новембра није ишло на посао, а трпезе су биле богате.

„Морамо да имамо на уму да се радило о држави са снажном идеологијом и да је отуда и тај празник имао једну снажну идеолошку ноту, да се радило ипак у једном режиму који је био тоталитарни, једнопартијски. У таквим режимима ви просто имате снагу тих празника која далеко надилази оно што ми рецимо данас знамо.

Дакле, не можемо да поредимо снагу Сретења са снагом 29. новембра, не зато што је за наше народе, зато што је за ове људе овде важнији био 29. новембар од Сретења, већ просто зато што се у различитим епохама тај празник прослављао", сматра Гулић.

Утопијска слика света и популарна култура

Карајлић каже да је, осим јаке тоталитарне државе, која је имала свој механизам, која је била врло функционална и која је имала јако добар менаџмент, нарочито по питању филма и музике, постојало нешто што је назвао утопијском сликом света.

„Рађане су генерације и генерације после Другог светског рата које су имале утопију као идеју. То није био само ексклузивитет Југославије, то је био ексклузивитет свих младих у свету, нарочито на Западу. И та рок култура која је код нас дошла крајем 50. и почетком 60. носила је тај барјак који се зове Утопија. Када немате Утопију, не можете имати Битлсе. Да би направили такву једну јако популарну културу као што је била код нас, ти људи и ти аутори који раде на музици, на филму, у књижевности, на телевизији, морају да имају утопијску слику. Морају да имају нешто по чему ће они мислити да то што они праве, праве да би променили свет на боље", изјавио је музичар.

Проблеми Југославије и „шта би било кад би било"

Карајлић истиче да искуство из шоу-бизниса јасно говори да је Југославија и даље један исти културни простор и да то нема никакве везе што ви сад морате да покажете пасош на Батровцима.

„Ја се увек сетим једне фантастичне изјаве покојног професора Батаковића, који каже да је Југославија имала два проблема:"Стаљин је живео прекратко, а Тито предуго". Да је Стаљин живео дуже, Тито би био на неки начин присиљен да полако из једног система прелази у вишепартијски, а да је Тито умро десет година раније, никоме не би смело пасти на памет да разбије Југославију у тренутку кад је Хладни рат био на врхунцу", каже Карајлић.

Гулић сматра да би се, и у данашње време савремених технологија и друштвених мрежа Југославија као утопијски систем, свакако урушила.

„Чини ми се да би овде до изражаја свеједно дошла нефункционалност те државе, односно њен компликован систем који је такође био утопијски, Југославија је утопија сама по себи. Тај њен систем је био утопијски. Ви сте направили шест република и две државе и то смо, у ствари, прослављали 29. новембра. И такав један систем где свака република, готово држава за себе, не би издржао, по мојој процени, ни ово ново време у које бисмо закорачили и све ове технологије о којима ми причамо. Дакле, мислим да би просто концепција државе, ту државу, свакако на крају ипак урушила, што се и десило", рекао је Гулић.

Историчар истиче да се „све оно што се 29. новембра прослављало, срушило као кула од карата и да нема апсолутно никаквог разлога за некакву посебну носталгију када је тај датум у питању".

Говорећи посебно о могућем утицају друштвених мрежа у оно време, Карајлић каже да није њихов љубитељ, али да је могуће да би се у том случају „заратило брже".

„Забрањено пушење" на некадашњи Дан Републике, ове године има наступ у Београду.

„На нашим концертима је сад све више и више омладине која се не сећа, не Тита, не сећа се Милошевића, камоли нешто даље. Али је музика, наравно, музика је та која те приближава. И у њиховим главама су осамдесете године неке године највећег нашег сјаја, што је резултат ове популарне културе о чему ја говорим. Јер кад историчари узму осамдесете, видеће да су ту само кризе једна за другом", рекао је Неле и додао : „Да је мени неко рекао да ћу ја у Београду 2024. године свирати за Дан Републике песму, Дан Републике, оног тренутка кад је та песма направљена, ја бих мислио да је луд".