Европа на ратном путу

После атентата на престолонаследника Франца Фердинанда у Бечу сви су желели рат са Србијом, то више није била тежња само милитантних генерала већ захтеви свих политичара, али и цара Франца Јозефа. Било је потребно да се напокон реши деценијски проблем са Србијом. За улазак у рат тражила се подршка Немачке. Висока делегација Аустроугарске монархије отпутовала је у Берлин и 7. јула 1914. године, девет дана након убиства у Сарајеву, донета је одлука да се крене у рат са Краљевином Србијом.

У наредним данима у Бечу и Берлину тражило се формално-правно и дипломатско оправдање за рат - каже ексклузивно за документарни филм "Србија у Великом рату" Кристијан Ортнер, директор Војног музеја у Бечу. С једне стране било је потребно да се нађе материјални доказ о умешаности Србије, а с друге, требало је убедити и премијера Мађарске Иштвана Тису да пристане на рат.

Проблем са Тисом је врло брзо био решен. Обећано је да територија Србије неће бити апсорбована у Монархију већ подељена са савезницима (Мађарима је основни проблем био да се припајањем Србије не повећа проценат словенског становништва у Аустроугарској.) Истрага у Сарајеву није донела доказе о умешаности Србије у убиство Фердинанда и тражило се ново решење које ће оправдати рат. Излаз је нађен у ултиматуму.

Монархија је Србији упутила ултиматум у којем се између осталог тражи да аустријски званични органи дођу у Београд и воде истрагу о саучесницима атентата. Ултиматум је био формулисан као ратни меморандум, што неминовно доводи до закључка да је Аустроугарска желела рат са Србијом - каже аустријски историчар Кристијан Ортнер.

У догађајима и потезима које су велике силе доносиле у кризним данима, које историографија назива Јулском кризом, крије се и одговор на питање ко је одговоран за рат који је Европи донео милионске жртве. Поставља се питање колико су Аустроугарска и Немачка 7. јула биле свесне да рат са Србијом неће остати локалног карактера.

Доносиоци одлуке су морали да знају да рат Монархије против Србије не може остати локалног карактера - сматра мађарски историчар Ференц Полман. Постоји схватање у историјској науци да су Аустрија и Мађарска приликом покретања рата рачунале на то да ће Немачка стати поред Монархије и спречити Русију да у рату подржи Србију. Међутим, намера Немачке није била да одврати Русију од рата, она је имала сопствене интересе, била је заинтересована за избијање светског рата како би постигла свој циљ, пораз француско-руског савеза. Немачка је створила привид да је заинтересована за локални рат - наводи Полман.

Као доказ тврдње да се претпостављало и очекивало да ће рат добити шире размере, односно да ће у сукоб неминовно ући и Русија, историчар Полман наводи ратне планове и правце напада Аустроугарске монархије. Историја ратовања показала је, каже Полман, да су најуспешнији ратни походи према Србији изведени кроз долину реке Мораве, из правца севера ка југу или обратно.

Аустроугарско војно руководство изабрало је неповољнији правац из Босне. Разлог за то треба тражити у чињеници да је генерал Конрад очекивао да ће се у рат укључити и Русија и да ће бити отворен фронт у Галицији. Аустроугари су зато на југу Мађарске стационирали снаге за фронт са Русијом и зато ту нису могле да буду стациониране снаге за Србију које би кренуле у напад у правцу долине Велике Мораве. Тај терен је и пре почетка напада на Србију био резервисан за фронт са Русијом - каже Полман.

Неки историчари сматрају да одговорност за почетак светског сукоба не лежи у одлуци да се крене у рат са Србијом. Као главног кривца наводе Русију, која је крајем јула започела мобилизацију и тиме испровоцирала Немачку да јој објави рат. Професор Доминик Ливен, са Универзитета у Кембриџу, оцењује за РТС да је таква тврдња чиста бесмислица.

Русија није прва мобилисала војску већ су то први урадили Аустроугари кад су обајвили рат Србији. Русија је своје снаге мобилисала после бомбардовања Београда. Они који тврде да је Русија прва мобилисала војску заправо заступају став да је Русија требало Аустроугарској да да пуну слободу да са Србијом ради шта хоће - истиче енглески професор Ливен и оцењује да су Немци и Аустроугари изазвали кризу јер су свима ставили до знања да ће уништити и згромити Србију. Нису се обазирали на захтеве Русије да сачекају. Покренули су процес који више нико није могао да контролише.

Кристијан Ортнер сматра да је свака држава у Јулској кризи видела корисну прилику да уђе у рат из сопствених интереса, што нас доводи до закључка да одлука за рат није донета само у Бечу или Берлину, Београду већ и у Санкт Петербургу, Паризу, Лондону. Чувени историчар, који важи за најбољег познаваоца Великог рата у Аустрији, Манфред Раухенштајнер каже за РТС да су све силе које су ушле у рат имале више или мање дефинисане циљеве.

Аустроугарска је желела да спречи даљи утицај Србије на јужнословенске народе, а тиме и на интегритет саме Монархије. Русија је кроз помоћ Србији хтела да изађе до источног дела Хабзбуршке монархије, за Немачку је Русија била успутна, њени циљеви су првенствено везани за Француску, Француска је желела да поврати Алзас–Лорену. Велика Британије је хтела да смањи поморски развој Немачке - истиче Раухенштајнер.

Напад на Србију покренуо је домино теорију која је због савеза који су постојали (Централне силе и Антанта) ишла по некаквом механизму. Србија, као сувише мала земља, није била чланица ниједног савеза, али је као православна земља била штићеница Русије.

Зато је напад на Србију покренуо делимичну мобилизацију Русије, а мобилизација Русије изазвала је мобилизацију Немачке. Своје снаге мобилисала је и Француска. Немачка је кренула у напад и покорила Белгију. То је испровоцирало Велику Британију, тако да и она ускоро улази у рат. И тако је оно што је почело као локално постало глобално.

Прве бомбе које су пале на Београд испровоцирале су сукоб који се завршио милионским жртвама, уништеним породицама, разрушеним земљама и несталим царевинама.

Стручни консултант: др Александар Животић, Филозофски факултет, Београд

Интервјуи су део документарно-играног филма "Србија у Великом рату" који Радио-телевизија Србије реализује у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије.

Филм финансира Министарство културе и Информисања Републике Србије у оквиру програма обележавања стогодишњице Великог рата.