Корени мита о Кини као Америци Далеког истока

Када су комунисти Мао Цедунга кинески грађански рат решили у своју корист, у Сједињеним Америчким Државама се распламсала жестока дебата о томе зашто је Вашингтон пропустио јединствену историјску прилику да у сопствено војно-политичко и економско јато привуче многољудну државу и прастару цивилизацију Кину.

Ово посебно стога што је вођа кинеских националиста и заговорник капиталистичког политичко-економског система генералисимус Чанг Кајшек, најутицајнији од моћника који су у предратном периоду палили и жарили том азијском земљом, још од краја двадесетих година био близак амерички савезник.

И сам Мао, идеолог кинеске комунистичке револуције, у више наврата је од САД безуспешно тражио подршку за себе и своје људе у борби против Јапана током трајања Другог светског рата, обећавши да ће се у послератном периоду за обнову и индустријализацију земље окренути САД, а не разореном Совјетском Савезу.

Међутим, материјално и политичко улагање Американаца у Чанга, чија су породица и сарадници били огрезли у корупцији и који је често избегавао судар са јапанским освајачима сматрајући домаће комунисте већом пошасти те тако изгубио подршку сопственог народа, као и њихово одбијање да пруже помоћ Мао Цедунговим следбеницима, који су били одлучнији и конкретнији у борби против Јапанаца, гурнуло је Кину дубље у наручје Совјетског Савеза при крају највећег светског конфликта.

Супротстављеност Вашингтону нових власти у Пекингу убрзо је нашло конкретни материјални израз у учешћу кинеских снага у Корејском рату на страни комунистичког режима у Пјонгјангу и тешкој, беспоштедној борби са америчком војском, која је чинила кичму стране интервенције под плаштом Уједињених нација.

Тријумф комуниста у кинеском грађанском рату четири године по окончању Другог светског рата и војнополитичко сучељавање са Пекингом у политичким круговима у САД су доживели као велико изненађење и геополитичку катастрофу. Отуд, злогласни покретач крупне политичке чистке у САД, прогонитељ комуниста републикански сенатор Џозеф Макарти је након Маове победе гласно поставио питање одговорности за губитак утицаја у Кини, искористивши га као повод за своју личну промоцију и нападе на владу председника Трумана. То је био почетак дуге, жучне дебате у САД о томе ко је и какву грешку направио у односима са Кином, која је последњих година поново оживела.

Но, оно што је заиста фасцинатно и у свету мало познато је да је у позадини тих размишљања и трвења у САД на крају четрдесетих и почетку педесетих година прошлог века лежала необична, религијски обојена и, може се рећи, искривљена културна перцепција Кине. Наиме, у Вашингтону су деценијама веровали да ће она бити трајни савезник и чврст ослонац САД с оне стране Тихог океана, како је то Уједињено Краљевство на другој страни Атлантика, односно, да ће она након рата постати вестернизована, капиталистичка сила која ће се природно приклонити америчком војнополитичком блоку.

Основни разлог за ту перцепцију је то што су утицајни амерички интелектуалци и политичари узимали здраво за готово фантазмагорични мит који су сами створили о томе да су Кинези сличног менталитета као Американци, те да ће њихова земља зато ускоро постати хришћанска држава организована по америчким узорима - буквално, Америка Далеког истока.

Кина као обећана земља за америчке протестантске мисионаре

У плетењу тог мита средишњу улогу су одиграли амерички протестанстки мисионари и чланови њихових породица, међу којима су били и новински магнат Хенри Лус, покретач изузетно популарних и утицајних часописа "Тајм", "Лајф" и "Форчун", и чувена списатељица, нобеловка Перл Бак. Значајан допринос су дали и сам кинески вођа Чанг Кајшек и његова друга супруга Меилинг (обоје хришћански конвертити), па и дугогодишњи председник САД Франк Делано Рузвелт, који је у детињству од своје мајке Саре, ћерке трговца опијумом, слушао о породичним авантурама у Кини и њеном народу.

Наиме, током 19. века машту америчких пуританаца о Кини као податној земљи која једва чека божју интервенцију у њиховој режији у градовима попут Бостона и Њујорка распалили су имућни трговци повратници, који су се у Кини обогатили захваљујући незаконитој трговини опијумом. Многи од тих шверцера дроге, који су улагали у саобраћајну, индустријску, финансијску и образовну инфраструктуру на Источној обали САД, утемељили су познате и сада угледне милионерске кланове, као што су Форбс, Делано или Пибоди.

Из њихових уста међу побожним друштвеним кремом у америчким насељима дуж обале Атлантика проширила се прича о заосталој, примитивној Кини којој треба чврста рука цивилизације да је из мрака паганства, затуцаности и неразвијености поведе у висине пристојности, врлине, духовног богатства и економског просперитета.

У Кину су тако похитали Јенки мисионари, који су развили идеју да је Господ тако велику и многољудну земљу оставио паганском и незнабожачком управо зато да би је Американци привели истини.

Ти протестантски зелоти с краја 19. и почетка 20. века, који би обично свили гнездо подно зидина Кантона и у другим кинеским лукама, лили су сузе над судбином Китаја "где месечно умре милион људи, а да не спозна Бога" и кући слали извештаје у којима су самоуверено тврдили да све потребе Кине, духовне и материјалне, може да испуни само хришћанска цивилизација. Артур Хендерсон Смит, свештеник и аутор водича за америчке мисионаре у тој древној азијској земљи, чак је позивао на потпуно искорењивање кинеске културе, правдајући то идејом да је "труло дрво немогуће резбарити". Новац је ревносно прикупљан и усмераван за покрштавање и едукацију кинеског пука, који је, по њима, вапио за духовним преображајем и лепотама цивилизованог живота.

Културни јаз

Међутим, насупрот увидима мисионара у наводну духовну глад кинеског народа за Јеванђељем, локално становништво у приобаљу јужне Кине углавном је слушало ватрене изливе америчких клерика с чуђењем и збуњеношћу. Њему је био стран дискурс о урођеној грешности човечанства и неопходности личног покајања. Нарочито им није било јасно зашто би њихови преци, традиционално поштовани као дароваоци живота и бића која се и након смрти старају о добробити потомака, требали да (као неверници) трпе у чистилишту или горе у паклу. Арогантном и апсурдном им се чинила идеја да треба да замене слике и статуе свима знаних и срцу драгих домаћих божанстава и мудраца приказима њима ментално и физички потпуно страних Оца и Сина. Морило их је схватање да људи који разарају ткиво њиховог друштва и незасито гомилају сребро кроз бескрупулозно кријумчарење штетног опијума долазе из истих редова као и они који се куну у Бога и врлину и себе представљају као напредну и морално надмоћну цивилизацију.

Зато не чуди искрено признање пречасног Абсалома Сајденстрајкера, презбитеријанца са Источне обале, који се јадао да је за десет година успео да преобрати исто толико Кинеза - то је сведочанство о језичком и културном зиду који је раздвајао домаће становништво и америчке мисионаре, који су живели у својим вилама на периферији Кантона, крећући се готово искључиво унутар друштвеног круга дијаспоре.

"Кинеска претња"

Средином 19. века културни шок је задесио САД када су на западну обалу, најпре привучени калифорнијском златном грозницом, почели да пристижу кинески досељеници. Они су се у великом броју укључили у епски пројекат изградње трансконтиненталне железнице кроз Стеновите планине и пустињу, која је требала да повеже обале Атлантског и Тихог океана.

Потцењивани и исмевани због своје физичке грађе, боје коже и говора, они су се, међутим, брзо наметнули као вредни, жилави и штедљиви прегаоци, који се не одају пићу и коцки тако лако као њихове колеге белци. Када су Кинези остварили неколико радних продора који су до тада важили за неизводљиве, љубомора је захватила беле масе и руља, која је осећала да због њих губи прилику за запослење, је извршила више пљачки и убистава - циљ је био да се растерају кинески радници и њихове породице, који су се задовољавали са мање, а трпели више и стога уживали наклоност послодаваца.

Кулминација расне нетрпељивости било је доношење 1882. године закона којим је забрањено даље усељавање Кинеза - првог акта у историји САД који онемогућује усељавање неке одређене етничке групе.

Идеализација Кинеза

Но, упркос том непријатељству на Западној обали, нешто доцније у градовима истока развио се потпуно другачији дискурс - онај о томе како су Кинези, заправо, простодушни људи који у животу суштински желе исто што и Американци.

Стварању представе да су Кинези попут Американаца велики допринос је дала књижевница Перл Бак, ћерка поменутог мисионара Абсалома Сајденстрајкера. Касније и сама мисионарка, Перл је рано детињство и највећи део младости провела у Кини, мада је студирала у домовини. Она је била уверена да су клима и рељеф Кине и САД слични, у смислу да обе земље имају дугу морску обалу, велике реке и пустиње, хладни север и тропски југ, и да такви природни услови неминовно обликују људе сличног менталитета и темперамента.

Почетком тридесетих из њеног пера је изашао популарни роман "Добра земља", који говори о кинеској породици која се бори да очува свој једноставни, скромни живот на фарми. Реч је о саги која, мада за позорницу има Кину, заправо на њу пројектује америчко искуство освајања дивљине, односно, користећи кинеске јунаке и пределе, у суштини приповеда о животу америчких ранчера, колониста који су освајали прерију, стоички се носећи са елементарним непогодама, друштвеним неправдама и насиљем.

То њено дело стога је наишло на велики одјек у САД - освојило је Пулицерову награду и било преточено у холивудски филм, у којем су кинеске јунаке играли нашминкани бели глумци.

Јапански ђак, преобраћени хришћанин и Стаљинов адут

Највреднији драгуљ у бљештавој круни снова о американизованој Кини био је, међутим, нико други него њен вођа генералисимус Чанг Кајшек.

Чанг је био занимљива и контроверзна фигура. Када му је било само 18 лета, као војни питомац је прешао у суседни Јапан. Било је то 1906. само годину дана након што је та острвска држава извојевала убедљиву победу у судару са царском Русијом - епохални догађај који је показао да наводно инфериорна "жута раса" може да војнички, организационо и технолошки потуче белу. Голобради Чанг био је жељан да сазна како је Јапану то пошло за руком, с обзиром да се Кина, која се налазила под снажним притиском страних, углавном, европских сила, већ деценијама пред њима повијала и одступала.

У Земљи излазећег сунца млади Чанг се упознао са револуционарно настројеним младићима из своје земље. Они су за њено опадање и војне поразе које је искусила у претходних неколико деценија кривили владајућу династију Ћинг, која је била страног, манџурског порекла - прижељкивали су њено обарање и формирање републике.

Чанг се након завршетка курса у војној школи пријавио у Јапанску царску армију и у њеним редовима провео две године, иако је она само десетак година раније у Сино-јапанском рату од његове земље оружјем отцепила Тајван и полуострво Лијаонинг, те практично отела и вазално Корејско краљевство, вековима подчињено двору у Пекингу. Штавише, Токио је скупа са западним силама и Русијом учествовао и у гушењу тзв. Боксерског устанка и заузимању Пекинга 1900. године.

Мада је Јапан формирање сопствене империје, војно и економски моћне државе на нивоу европских сила, видео у ширењу на уштрб Кине, он је био узор за младе Кинезе када су у питању брза и ефикасна модернизација и изградња војне моћи.

Када се четврт века доцније, 1931. године, Јапан упустио у окупацију Манџурије и формирање марионетске државе на њеној територији, Чанг је већ три године био на челу владе расцепкане кинеске републике, оформљене збацивањем последњег кинеског цара Пу Јиа почетком 1912. Консолидацију власти омогућио му је и брак са Сунг Меилинг, млађом сестром супруге покојног др. Сун Јат Сена, вође револуције којом је оборена монархија и утемељена модерна кинеска држава. Меилинг је била американизована хришћанка из врло богате породице и амбициозни Чанг, који је имао будистичко залеђе, видео је у браку са њом прилику да обезбеди новац и утицај, па је 1927. напустио своју тадашњу супругу, а три године касније и званично променио веру, поставши методиста.

Превртљиви Чанг се управо од 1927. посветио и физичком искорењивању комуниста, које је почео великим масакром у Шангају, који је, сматра се, коштао живота између 20 и 30 хиљада људи. Током тридесетих, после губитка Манџурије, у очекивању даљих могућих сукоба са Јапаном, али пре свега ради спровођења великих офанзива за истребљење "комунистичких бандита", радио је на модернизацији и опремању армије. Пешадијске формације под његовом командом све до 1938. обучавали су Немци и војници најбоље опремљених кинеских дивизија између осталог су носили карактеристичне шлемове Вермахта "М-35" и пушке "маузер". Војне авионе и стручну помоћ за успостављање ратног ваздухопловства углавном је добавио из САД.

Интересантно је, међутим, да је Чанг Кајшека, упркос његовој снажној антикомунистичкој оријентацији, свесрдно подржавао и Совјетски Савез, који му је у периоду од септембра 1937. године, након што се у Кини, после инцидента на мосту Марко Поло недалеко од Пекинга, распламсао рат са Јапаном, до Хитлеровог напада на СССР у јуну 1941. упутио чак 904 борбена авиона и 450 пилота, као и 82 тенка и 1.140 комада артиљеријског оруђа.

Ово зато што је СССР-у одговарало да Чанг Кајшекове снаге, иако капиталистичке и у сукобу са Комунистичком партијом Мао Цедунга, вежу за себе што више јапанских војника и тако практично обезбеде азијски део Совјетског Савеза, на који је Јапан још од велике интервенције у руском грађанском рату 1918. имао претензије.

Поред тога, треба напоменути и да је Чанг још 1923. био на студијском боравку у СССР-у, где је проучавао организацију Црвене Армије, због чега је релативно рано у својој политичкој каријери почео да одржава односе и са Совјетима. Разлог је био то што се Москва, након доласка бољшевика на власт, одрекла претензија царске Русије на Манџурију, услед чега је стекла наклоност и поверење др. Сун Јат Сена и његове (и Чанг Кајшекове) партије Куоминтанг, која је у једном тренутку у своје редове почела да прима и поклонике марксистичко-лењинистичке мисли и захваљујући томе раних двадесетих уживала финансијску подршку СССР-а.

На крилима америчког новца

Након отпочињања операције Барбароса у лето 1941, међутим, улогу подупирача Чангових снага у потпуности су преузеле САД.

Битну ролу у обезбеђивању америчке помоћи одиграла је и његова ексцентрична супруга, која је захваљујући десетогодишњем школовању у САД течно и тачно говорила енглески. Она се почетком 1943. нашла у САД у важној мисији - да максимално искористи снажни анимозитет Американаца према јапанској империји, који се разбуктао након њеног удара по Перл Харбору у децембру 1941. Меилинг је требало да својим језичким умећем, чињеницом да је хришћанка и познавањем америчког менталитета, шармира домаћине и из њихових сефова и војних складишта исцеди помоћ у новцу и војној опреми.

Госпођи Чанг је током вишенедељне турнеје 1943. пружена прилика да говори у неколико највећих америчких урбаних центара, да се састане са председником Рузвелтом и његовом супругом Елеонор у Белој кући и да се обрати посланицима у Конгресу - она ју је, између осталог, искористила да истакне (наводне) сличности у култури Кине и САД и устврди да оба народа имају исте идеале. Током заједничке конференције за штампу председник Френклин Делано Рузвелт обећао је више војне помоћи Чанг Кајшековим снагама и на једноставан, директан начин вербално изразио мит о томе да су Кинези по менталитету и стремљењима налик Американцима: "Народ Кине је већ више од века, по мисли и циљевима, ближи нама Американцима од скоро било ког другог народа у свету."

Мадам Чанг је чак била дата ретка привилегија да преспава неколико ноћи у Белој кући, а један од њених говора у халама и стадионима америчких градова, који су преношени и на радију, привукао је чак 30.000 људи.

У трезоре владе којом су доминирали њен супруг и други рођаци, захваљујући том њеном ангажовању, слило се, за оно време и ратне услове невероватних, 12 милијарди долара.

За тај велики успех сигурно је у значајној мери био заслужан новински магнат Хенри Лус, син америчког мисионара који је проповедао у Кини, који је Меилинг саму, односно, у пару са супругом, до тада чак три пута овековечио на насловној страни чувеног часописа "Тајм".

Сам Хенри био је ватрени верник који је стварање протестантске Нове Кине, коју му је у аманет оставио отац, видео као свој животну мисију - у његовим колумнама Чанг Кајшек, који се на насловницама "Тајма" био појавио укупно четири пута, читаоцима је представљан као спасилац Кине, највећи државник Азије и искрени пријатељ САД. Лус је, практично, деловао као лични пропагандиста брачног пара Чанг.

Авај, слично неким данашњим примаоцима америчке помоћи, астрономске своте које су требале да буду искоришћене за наоружавање војске, прехрану становништва и подупирање разрушеног државног апарата, проневерили су Чанг Кајшекови блиски сарадници и рођаци, нарочито крвни сродници његове супруге - они су држали неколико министарских фотеља и, писали су критичари, буквално се купали у новцу.

Тако је Чанг, у Луцовим часописима уздигнут на пиједестал племенитог хероја и посвећеног хришћанина, временом почео да добија пацке из Вашингтона, због чега је био присиљен да за време ратних дејстава покреће истраге, односно, води борбу против корупције.

У листовима ван Лусове контроле коначно су се појавили, додуше малобројни, написи да је Чангова армија неорганизована, ниског морала и слаба, да је Кина пуна себичних моћника који користе рат да напуне сопствене џепове, те да су америчку јавност нереалним, романтичним приказима заварали мисионари, вешти (страни) емисари и филмови.

Изневерена очекивања

Историчари процењују да лавовски део америчке финансијске помоћи никада није стигао до кинеских војника и обичних грађана, јер су га проневериле алаве бирократе и официри Чанг Кајшековог режима.

Ипак, на челу, после Британског и Јапанског царства најмногољудније државе света налазио се протестант, који није имао сумње у вези тога да његова држава треба да буде заснована на капиталистичким принципима и да се развија ослањајући се на политичку мисао, науку и технологију, односно, материјална достигнућа Запада. Његова утицајна супруга била је пореклом из хришћанске породице и образована у САД, а и пола владиног кабинета су били конвертити који су дипломе стекли на америчким универзитетима.

То све било је повод за неизмерну радост и оптимизам у религиозним круговима у Сједињеним Државама - чинило се разумним за претпоставити, ако не и неминовним да ће под палицом Чанг Кајшека и његове жене, и уз мудро усмеравање из САД, Кина сигурно закорачити путем континуиране христијанизације и вестернизације. Или, зашто то не рећи - американизације.

Током рата, у Вашингтону су веровали да ће победа над јапанским фашизмом и експанзионизмом Кину, чија се популација процењивала на око 400 милиона, сврстати у капиталистички Западни блок, и због тога што су се Маове снаге, које нису уживале довољну помоћ Совјетског Савеза, чиниле преслабим да збаце Чанг Кајшеков режим.

Међутим, Чанг, чија су потпора били банкари, крупни трговци и земљопоседници, често је оклевао да удари по јапанским окупаторима, чувајући своје снаге за обрачун са комунистима, а у борби против њих вршио је грубу присилу над становништвом у форми заплена хране и имовине и немилосрдних колективних егзекуција. Правдао се слоганом да су "Јапанци попут кожне болести, док су комунисти налик обољењу срца".

С друге стране, Маови следбеници су сељацима, који су чинили 90 одсто популације, обећавали прерасподелу земље и економску сигурност и при том се ослањали на добровољну помоћ народа, те се доследно и бескомпромисно супротстављали јапанском терору.

Када је совјетска Црвена Армија на самом крају Другог светског рата продрла у Манџурију и бројне јапанске трупе присилила на предају, Стаљин је коначно почео да на конкретан начин подржава Маове борце. Они су позвани да се окупе и организују у новоослобођеној Манџурији, где им је предато заробљено наоружање поражене јапанске војске.

Комунисти су сада, поред наклоности великог дела становништва, имали и материјалне услове да озбиљно угрозе владу америчког пулена Чанг Кајшека.

Кинеска фатаморгана

Протестантски генералисимус током своје политичке каријере је уживао економску и војну подршку неколико водећих сила света тог времена: Немачке, СССР и САД. Но, његове амбиције да порази комунисте и загосподари целом земљом истопиле су се када је Совјетски Савез чврсто стао иза Комунистичке партије Кине и она казнила слабости његове владе, које су проистицале из корупције и суровости.

С бекством Чанг Кајшека и његових присталица на Тајван 1949. године испарио је и сан о протестантској Кини изграђеној по америчким политичким и економским узорима, о Кини као верној копији САД, о клонирању Америке у срцу Азије. Није помогло ни око три и по милијарди долара америчке помоћи у новцу, наоружању и муницији коју су Чангова администрација и војска примили од завршетка Другог светског рата до 1948. године. Кина као Америка Далеког истока, испоставило се, била је фатаморгана, колективна илузија америчке елите заљубљене у саму себе.

Пола века касније, током деведесетих, јавиће се идеја да, ако се Кина прими у Светску трговинску организацију и потпуно укључи у економску глобализацију уз примену тржишних и других капиталистичких принципа, да ће се она временом отворити за западне политичке утицаје, увести вишепартијски систем и постати либерална демократија, попут, наравно, САД.

Но, и та варијација (или нарцисоидна опсесија) на тему "Кина као далекоисточна Америка" сада дефинитивно изгледа као заблуда.