„Са другарима из улице правимо такмичење чије је јаје најјаче“, каже Огњен Вуловић. На питање – чије ће бити?, Огњен одговара: „Моје.“

За тај успех мораће да победи шесторо рођених браће и сестара. И не само њих. Јер житељи овог сокачета се никако не уклапају у статистику природног прираштаја Србије.

„Увек смо хтели да имамо два сина и две девојчице, али ето, прво нам је Бог дао четири сина, а затим три девојчице“, наводи Сања Вуловић.

Мирослав Стевић додаје: „Ја имам петоро деце. Комшија има седморо и све похвале. Можда га и ја некад стигнем.“

Шала која буди понос међу бабама и дедама. Први су се овде доселили крајем осамдесетих година прошлог века и у новој кући дечекали трећег сина.

„Онда смо негде од 2012. године добили нови прираштај, унучиће наших комшија, тако да сада у овој малој улици дугој 100 метара имамо укупно двадесет четворо деце“, наглашава Мила Јоксимовић.

Чедомирка Стевић каже да их је у породици – седморо. „Вратили смо се старим вредностима. Ми се често организујемо и спремимо ручак и буде то баш овде на улици“, истиче Чедомирка.

Љубинко Мионић додаје: „Овде је чиста слобода. Свачија кућа сваком детету је на располагању. Толико је слоге, као да смо једна породица.“

И слика деце која се с пролећа углавном играју напољу подсећа на прошла времена.

„Играмо фудбал, скачемо у трамбулини, возимо се бициклима“, наводи Душан Јоксимовић.

Катарина Стевић наставља: „А понекад правимо и пикник. Много је добро. Никад не бих тражила ново друштво. Волела бих да овде буде овако како јесте. Заувек.“

Заиграју се и међу пластеницима. У јесен, старији ће традиционално претворити воће и поврће у балон-хале.

"Фарбање јаја се сматра једним од допуштених послова током Великог петка. Ујутру се најпре прекрстим, помолим Богу и у суд са водом где ће се јаја фарбати додам мало освећене васкршње водице и кренем са обичајима", наводи Милена Стојановић, из Дубнице код Врања.

Игор Стојановић додаје: "Устајемо ујутру и идемо са породицом у цркву, кад се вратимо кући имамо кућне послове, фарбање јаја и деца украшавају јаја и то је у суштини то. Велики је празник, ништа се осим тога и не ради."

"Ја сам припремила луковину, љуспе црног лука које ће јајима дати тамно црвену, природну боју. Ту су и траве где ћу листове биљака прислонити уз јаје и умотати у најлон чарапу и тако ћу их спустити у боју да се јаја кувају", објашњава Милена Стојановић.

Празници су време које се проводи у породици, за Ускрс је важно заједништво и дељење.

Шестогодишња Нађа Стојановић каже да је офарбала прво јаје са мамом и украшавала. На питање - зашто воли Ускрс, одговара: „Зато што је најлепши хришћански празник."

Велики петак се проводи у посту, тишини, не ради се ни у кући ни у пољу, не звоне црквена звона.

„Мама ће да носи торту код кума, пошто мама нема времена да спреми хтела сам да јој изађем у сусрет да јој наручим, али ето снашли смо се”, каже Милица Ристић из Лесковца. Додаје да поштују обичај. “То је већ годинама уназад, генерације поштују тај обичај да се носи торта код кума, да се сви окупимо, да се дружимо, пошто радимо сви и немамо времена превише за дружење ето кад су празници, бар искористимо прилику".

Лесковачки посластичари пред Ускрс немају времена ни за сан. Поруџбина је много јер све више жена из жеље да торта буде укусна, али и професионално декорисана одлучује да је поручи. Води се рачуна и да торте из годину у годину буду различите. У радњама за прављење слаткиша избор је велик.

„Oвих дана имамо баш доста посла, ми смо све попунили још прошлог месеца, много смо муштерија одбили зато што поред тих торти треба да се спреми и слободна продаја ових колача и пецива. Што се тиче укуса имамо доста врсти преко десет, воћних, чоколадних, са лешником, апсолутно све радимо", наводи Милена Цветковић, власница пекаре-посластичарнице.

Ана Петровић, посластичар додаје: „За Ускрс баш се доста траже торте, најударнијa нам је Москва, то је воћна торта са ананасом, лешником и вишњом, траже се наравно и други укуси, али Mосква ове године преовлађује и победник је у односу на друге укусе".

Обичај да се торта на Ускрс или други дан Ускра кумовима носи на поклон карактеристичан је за лесковачки крај. Време и помодарство мало су га изменили јер некада се уместо торте носио кравај-обредни хлеб украшен ускршњим јајима.

„За кума се месио то веће кравајче или тај обредни хлеб са више јаја, самим тим му се указивала та почаст, седамдесетих-осамдесетих година прелазимо да куму носимо торту, сад свако од нас кад иде код кума носи торту, а торта је опет исти симбол као што је и ово кравајче са јајима, симбол свечаности, радости, заједништва", наглашава Слађана Рајковић, етнолог Народног музеја у Лесковцу.

Кравај или торта уз узајамно поштовање, чисто срце и лепе мисли важна је радост окупљања око богатe ускршњe трпезe на којој посластица има посебно место.

“Да, то је била идеја да дамо као подстицај, међутим деца си ипак успела и прва и основна добит те деце није то што ће добити бицикл, већ то што су прочитали 50 књига. Број деце у Србији до четвртог разреда који су прочитали 50 књига верујте мери се можда у промилима, не у процентима”, каже Милан Николић, из Новог Села.

Да циљ није недостижан, показали су већ први примери. Међу ђацима који су освојили награду су и дечак и девојчица, који су стрпљиво, из дана у дан, листали странице различитих књига.

“Волим да читам, а требало ми је мало више од годину дана”, каже ученица Марта Исаковић.

У школи кажу да је ова иницијатива променила свакодневицу ученика – библиотека је постала једно од најживљих места.

“Веома сам поносна, подстицала сам је да што више чита да то успе, јер воли да чита и да се што мање друже са телефоном, са интернетом, значи не само оно што морају за школу. И да више времена посвете читању, јер тако богате речник свој, више знају, више вреде. За следећу годину имамо сигурно још једну ученицу. Она је друга која је добила бицикл, она је за 15 месеци процитала тих 50 књига. Први ученик је прочитао за 8 мецеи 50 књига”, каже учитељица Мирјана Лазаревић.

Из мале средине стиже велика порука – уз мало подстицаја и добру идеју књига поново може да буде најбољи друг, а знање – највреднија награда.

"Као што је и он био нестварно велики, громада једна глумачка, тако је и ово заиста велика награда. Ово су једине заправо глумачке свечаности у нашој земљи и када погледам плејаду, списак глумаца који су добијали награду, то су све редом глумачки моји идоли и људи због којих се бавим овим послом, тако да сам јако узбуђен", каже Александар Вучковић, најбољи глумац 30. Глумачких свечаности "Миливоје Живановић".

Он развија сложени лик младог Гидре од бунтовне емотивне пубне до експлицитног, хладног огољеног интереса, учинивши бескрупулозну игру новца недвосмисленом и видљивом, сматра стручни жири.

Бранислава Илић, председница жирија истиче: "Вучковић у сваком од ових сценских сукоба глумачки храбро одговара на појединачне изазове, постепено преузимајући покретачку улогу, посебно у тренуцима када се простор игре прошири на гледалиште. Сцена између њега и Неле Михајловић је пример савршене партнерске игре у којој двоје глумаца у својеврсном надигравању преиспитују позицију моћи карактера својих ликова".

У част победника, Народно позориште Београд одиграло је комедију - балет Молијеровог "Уображеног болесника".

„Ја сам непливач и дошла сам да искористим ову шансу коју град даје бесплатно за пензионере. Никад није касно, треба покушати, а и добро је за здравље", каже Сузана Милојевић из Крушевца.

Смиљана Партањић из Крушевца додаје: „Ја сам се одлично осећала после првог часа, јер раде стручњаци са нама, професори физичке културе, и постепено нас уводе у правилно пливање. И рекла сам ни случајно нећу пропустити ни један час."

На констатацију да је најхрабрији међу крушевачким пензионерима, и сам међу дамама, Мирослав Ђорђевић из Кобиља каже: „Па шта знам, не знам, можда су предебели, па преуморни, истрошени, па не живе на селу као ја. А ми сељаци ми стално вежбамо, сваки дан по нешто вежбамо".

“Колико прија овакав један тренинг?”

„Па, добро је, одлично је ово. Вода је права ствар, сви мишићи у покрету су", истиче.

Александар Николић, професор физичке културе и лиценцирани пливачки тренер каже да су то вежбе ниског интензитета, на сувом и у води, вежбе истезања и на крају то је учење неких основних елемената плутања и пливања у води. “Циљ вежби које радимо на програму „Пливај и уживај" јесте да релаксирају локомоторни апарат, да покрену мишиће, да једноставно они буду функционалнији у свом свакодневном раду и живљењу, да им донесе доста среће и радости, и осмеха на лицу. Да вежбају са својим вршњацима, да виде да могу и да једноставно то њихово треће доба буде употпуњено са неким новим садржајима који имају утицај на њихово здравље у позитивном смислу", наглашава професор Николић.

Позив је отворен, као и врата крушевачких базена. Уторком и четвртком од 10 до 11 часова све до краја маја, а након летње паузе, нови циклус бесплатне рекреације за пензионере кренуће на јесен.

"Са минимумом утрошеног времена и енергије можете да баците нешто лепо, наше куглице или бомбице и урадите нешто лепо за свој град за свој комшилук. То је основна идеја наше акције. Генерално је потребно укључити људе, на било који начин у акције оваквог типа, јер људи природно теже да се уједињују у неке сврхе са племенитим циљем и јако је лако ујединити људе у једну причу када имате добру тему, прави наратив. Ово је једна органска здрава прича", истиче Марија Стакић, из Удружења "Зелена генерација".

Уз то што је одговор на све мање зелених површина, али и све већу отуђеност деце и одраслих од природе, циљ акције је да се врати живот у запуштене и просторе без зеленила као и да се помогне пчелама и другим опрашивачима.

"Да помогнемо полинаторима да се врате у градове, јер као што сами знате без пчела нема живота, нема хране, нема поврћа, воћа, цвећа, дрвећа, ако изгубимо полинаторе, изгубили смо све", каже Марија Стакић из Удружења "Зелена генерација".

Куглице су посебно занимљиве најмлађима, а волонтери Удружења уз то што их праве, у школама и вртићима широм Србије, уз предавања, са децом саде цвеће.

"Они се одушеве када чују да од тих мали куглица, које њима и нису нешто у том тренутку, ће изнићи цвет, биљка. Да ли је лепа, да ли је шарена и да ли је значајна и обожавају програм о самим пчелама. На неки једноставнији начин покушавамо да им објаснимо њихову улогу у овом друштву и очувању био система и био диверзитета", наглашава Јована Петронијевић, волонтерка "Баци нешто лепо".

Куповином куглица са семеном на њиховој инстаграм страници заправо донирате средства овој непрофитној организацији за нове бомбице. За први јун најављују велику акцију у целој земљи, која је за сада тајна, а за коју кажу да ће се чути много даље од граница Србије.

"То је тачно тромеђа Ботоша, Томашевца и Орловата, где су учествовали нормално и наши граничари Ботошани, Томашевчани и Орловаћани, као и сав живаљ. И однели су победу над генералом Кишом и бога ми јурили су га до Бечкерека", наводи Спасоје Лекић, хроничар села Ботош.

Кнез Александар Карађорђевић је Стевана Книћанина поставио на чело добровољачких одреда у јужној Угарској као помоћ српском националном покрету. Најважније детаље о његовом боравку у Великом Бечкереку истражио је и представио у публикацији историчар Филип Крчмар.

"То се може прочитати из оновремене штампе и из архивских докумената који се чувају у Историјском архиву Зрењанин. Какав му је дочек овде био приређен, људи са којима је сарађивао. Каква је била атмосфера те 1849. године када је он ушао у овај град и како је био слављен у деценијама које су уследиле. Што се тиче неких других мало апстрактивнијих тековина, то је наравно та слободарска мисао и борба за српску националну и државотворну идеју која је повезала Србе са две стране Дунава", истиче Филип Крчмар, аутор књиге.

После Првог светског рата сећање на револуцију 1848.-49. било је изражено и код сликара. Портрети Стевана Шупљикца, Ђорђа Стратимировића, патријарха Јосифа Рајачића и Стевана Книћанина, красили су Градску кућу. После Другог светског рата уклоњени су одатле, а неки завршили у депоима музеја. Поводом промоције књиге о Книћанину поново су заједно приказани.

Милан Бјелогрлић, из Удружења чланова и пријатеља Матице српске каже да је то враћање у сећање, враћање једног значаја друштвеног, враћање тема које ће на најлепши начин допринети очувању или повратку неког нашег идентитета. Без идентитета ми се уклапамо у безличну масу."

Војвода Стеван Петровић родио се 1807. у Книћу, по томе је и назван Книћанин. Признат и цењен као војсковођа с обе стране Дунава. Преминуо је 1855. и сахрањен код Палилулске цркве.

Од вероучитеља сазнали су, да је јаје симбол обнове, наде и вечног живота, а да црвена боја у Православној традицији представља Христову крв и страдање.

"Фарбање Васкршњих јаја јесте једна традиција која дуго постоји у нашој Православној цркви и осталим Хришћанским црквама и то је најлепши начин да деца осете овај празник и дају свој допринос у његовом прослављању", наводи Душан Стојменовић, Јереј храма Светог Георгија у Бору.

У Источној Србији јаја се фарбају на велики четвртак или на Велики петак а за Ускрс се обавезно меси, посебан обредни хлеб са црвеним јајетом у средини.

"Спремају се обредни хлебови са једним бијеним јајето, три или пет, битно је само да буде непаран број. Оно што је карактеристично за обредни хлеб који се припрема за Ускрс, јесте крст од теста који је обавезан на сваком обредном хлебу", истиче Сузана Мијић, из Музеја рударства и металургије у Бору.

Компанија Зи Ђин Копер, настоји да што боље разуме локалне обићаје и начин живота, па тако и велике Православне празнике.

"Оно што је веома битно за нашу компанију, то су активности које спроводимо са нашим пријатељима и партнерима. На тај начин желимо да утичемо на стварање друштва које се темељи на заједништву, поверењу али и на културном наслеђу и традицији”, наглашава Владан Марковић, Односи са друштвеном заједницом Србија Зи Ђин Копер.

Нема сумње, судећи бар према радионици фарбања јаја, у рударској компанији Србија Зиђин Копер, већ су, заједнички, кренули у сусрет највећем и најрадоснијем православном празнику, Ускрсу!

"Граничари на Кошарама су примили први и најтежи удар када се ломило да ли ће та копнена одбрана заиста успети или ће се преломити да се пробије линија одбране и не знамо какав би”, каже Саша Радојевић, ратни заменик команданта карауле Кошаре.

"Исто бих и данас урадио као што сам урадио пре 27 година када смо били на бранику отаџбине и кад смо спасли српски род и Србију нашу. Знали смо ми колико и шта бранимо, колике су светиње иза нас тако да секунду једну нисмо имали дилему да и оставимо главу ако треба јер ми смо потомци славних јунака од Косовског боја па на овамо", каже Иван Ранковић, бивши борац из Лазаревца.

Два дана 115 голобрадих младића граничара на одслужењу војног рока и 5 старешина одолевалало је жестоким нападима знатно бројнијег агресора са копна и из ваздуха. По паду карауле у помоћ су притекли припадници пешадијских и специјалних јединица Војске Југославије који су успели да зауставе продор ОВК на територију Косова и Метохије.

"Ти војници су изнели ту битку на Кошарама, ја увек истичем и похваљујем да је војник на редовном служењу рока био главни бранилац карауле, ондосно тих дешавања и борби на Кошарама. Ја као командант сам поносан на њих. Жао ми је толиких жртава, то су углавном били јунаци који оно највреднији и остали неки тамо на вечној, небеској стражи", каже Драган Живановић, командант одбране карауле Кошаре.

Као и претходних година крај Споменика браниоцима отаџбине у у Крушевцу, где је за сваког погинулог посађен по један јаблан, саборци и породице одали су пошту херојима са Кошара.

“Деда треба да ми помогнеш нешто. Шта је Мато, каже, другарица нам иде на екскурзију, родитељи нису у могућности да плате екскурзију, ’ајде ти направи нешто, а ја ћу да изађем на улицу и да продам”, прича Слободан Бакић, Матеин деда.

“Постоља за јаја, зеке, корпе и тако различите ствари. Мама, тата, бака и ја смо фарбали и украшавали те предмете, што је деда правио”, каже Матеа Радоњић.

Васкршње украсе, направљене у породици Бакић - Радоњић, требало је што пре продати, јер се ближио дан поласка на екскурзију. Одабрана је прометна локација у граду, а уз Матеа и предмете стајао је и натпис, који је објашњавао сврху целокупне акције.

“Требало је неких 15 до двадесет минута, док су људи почели да се враћају с посла и онда је почела да иде продаја, за два, два и по сата скоро све сам продао”, каже Матеа Радоњић.

“Он је одувек имао такве неке идеје, учествовао је и реализовао их, наравно, ми као породица смо увек били ту да га подржимо, али ово је нешто што је на нас оставило заиста велики утисак и одушевљење је било огромно”, наводи Лела Бакић-Радоњић, Матеина мајка.

Целокупан износ од продаје васкршњих украса на улици, овај мали хуманитарац је предао разредној, која, уз изненађење, није крила и огромно задовољство што је окружена децом, која на прави начин доживљавају свет око себе и спремни су да у сваком тренутку помогну оном, коме је помоћ потребна.

"Цело одељење је увек расположено да организује тако нешто, а Мата посебно.Он је сам преузео иницијативу и одрадио. Обрадовао нас је, сакупио је довољан износ да се плати ексурзија, међутим, од тог новца, он је од мене затражио да је ми спремимо за екскурзију и да јој дамо да понесе, а да ћемо сутра додатно прикупити новац и уплатити екскурзију", наводи Драгана Ђорђевић, разредни старешина.  

У међувремену, сви ученици петог - четири одељења, Основне школе "9. Октобар" у Прокупљу, били су на једнодневној екскурзији до Врњачке бање, срећни што су сви заједно и тог дана. Матеа Радоњић наставља даље, до неке нове прилике да се неком помогне, јер како каже, то га испуњава и чини срећним.

„Здравствену књижицу немам, сваки преглед морам да платим немам одакле, на контролу нисам могао да одем, шаљу ме код доктора опште праксе, то кошта, шаљу ме код специјалисте и то кошта.Ја немам одакле", каже Горан Лазић из Лесковца

У руини, окружен смећем, непријатним мирисима данима је без хране и неопходних лекова. Од почетка године лесковачки Центар за социјални рад Горану је два пута одобрио једнократну новчану помоћ.

„Та помоћ што ми је одобрена преко социјалног то ће да буде за десетак дана. Десет дана је много, ја имам ненормалне болове и ноћу фактички ја не спавам. Због ових хематома и температура", каже Горан Лазић.

Још су на Горановим рукама видљиве последице промрзлина због којих је зимус био ургентно смештен у установу социјалне заштите. Није на евиденцији Националне службе запошљавања, па због тога не може да буде ни корисник новчане социјалне помоћи.

„Препрека за његово евидентирање код Националне службе запошљавања јесте зато што он и даље има предузетничку радњу и кроз регистар социјална карта се види да он има одређену регистровану делатност и то је законска сметња. Центар за социјални рад је покренуо поступак како Горану да се помогне. А то је управо да се Горану прибави одређена документација да настави лечење и наравно, уколико Горан жели, ми ћемо Горана опет сместити ургентно у установи социјалне заштите и то ће се реализовати врло брзо", наводи Предраг Момчиловић, директор Центра за социјални рад у Лесковцу.

Горан је тренутно једини бескућник у Лесковцу који Васкрс дочекује без и једног оброка, са јаким боловима и надом да ће што пре да се опорави и нађе посао.

"Потребно је пре свега предзнање из програмирања, како би могли да направимо тај програм који ће заправо да тренира аутиће да би возили", каже Марко Младеновић, ученик Техничке школе Пирот.

"Немамо уџбенике, учимо из материјала који нам дају професори, али доста је занимљиво и можемо то да применимо у пракси", наводи Теодора Милошевић, ученица Техничке школе Пирот.

Да би ученицима и колегама олакшали изучавање вештачке интелигенције, наставници Техничке школе, написали су три приручника.

"Предајем изборни предмет вештачка интелигенција, већ трећу годину и он је на трећој години на смеру Ај Ти за наредну генерацију крећекао обавезни предмет у четвртом разреду. Наравно да нема уџбеника И то је био један од мотива да уђемо у овај пројекат", каже Бобан Благојевић, наставник Техничке школе.

"Он омогућава да те алате користе и наставници у настави да би могли лакше да припремају часове, писмене вежбе, презентације и да учине наставу занимљивијом и ефикаснијом", наводи Александар Мадић, наставник Техничке школе.

"Ученици могу на часовима вештачке интелигенције и на разним секцијама да то виде и да пробају и да користе. Ми смо отишли корак даље, не користимо вештачку интелигенцију, него је тренирамо", каже Бојан Ћирић, наставник Техничке школе.

У писању приручника учествовале су и колеге из Португалије и Словачке, а биће доступни ученицима и наставницима из целог света.

"Литература и нова знања се стичу на свакодневном нивоу И оно што је било актуелно на пољу вештачке интелигенције пре пар година, сада је већ превазиђено. Тако да је потребан брз трансфер знања које редовно образовање и редовни наставни оквири, не могу да покрију. Због тога нам је Еразмус пројекат донео начин и методологију за решење овог проблема", каже Дејан Алексовски, директор Техничке школе у Пироту.

У Техничкој школи у Пироту одавно су схватили да дељење информација, вештина и искустава не умањује њихову вредност, већ је повећава, ширећи утицај и креативност.

“Џаја је направљен тако да решава препреке које су нам дате. Ми смо га сами конструисали и испрограмирали, тако да он задовољава све препреке које имамо”, каже Алекса Бранковић, члан тима "АИОН" Прве крагујевачке гимназије.

“АИОН је апликација, служи као дигитални асистент археологу на самом локалитету. Он када пронађе неки предмет, првенствено новчић, пошто смо се на њих фокусирали, он скенира тај новчић и вештачка интелигенција интегрисана у апликацију му говори да ли се тај новчић налази у бази”, наводи, Јована Илијевски, чланица тима "АИОН" Прве крагујевачке гимназије.

“Нашу игрицу смо радили преко Минецрафта. Ради на врсти ескејп роом-а, како би играч успео да сакупи све артефакте, одговори на сва питања и врати се у тај првобитни музеј где може да види све дескрипције артефаката”, наводи Растко Андрејевић, члан тима "АИОН" Прве крагујевачке гимназије.

На националном такмичењу Прве лего лиге у Крагујевцу освојили су шампионску титулу. На регионалном у Словенији, где је учествовало више од 30 екипа, припало им је друго место.

“На такмичењу је било одлично, супер смо се забавили, упознали смо нове другаре. И захваљујући нашем пројекту и роботу, на ком смо радили од септембра напорно, успели смо да остваримо пласман у Америку на такмичење”, каже Лена Станковић, ментор тима "АИОН" Прве крагујевачке гимназије.

Отворено првенство света биће одржано од 11. до 14. јуна у Масачусетсу. За котизацију, пут и смештај крагујевачком тиму потребно је 45.000 евра.

“Ја се надам да ћемо успети да прикупимо новац, има довољно времена до 25. маја да скупимо новац. Ми смо поставили на донације.рс позив да и остали грађани, не само грађани Крагујевца, него и целе Србије донирају и помогну нам да одемо”, каже Катарина Вељковић, професорка у Првој крагујевачкој гимназији.

“Да покажемо шта смо радили, да представимо нашу земљу, нашу школу, наш град. И просто да ова деца заслужено одмере снаге са осталим светским екипама”, каже Ана Станковић, професорка у Првој крагујевачкој гимназији.

Са онима које су пре две године победили на Светком Лего такмичењу у Флориди у категорији инжењерска изврсност. Донели су пехар у Крагујевац и то је до сада био највећи успех Лего секције, која већ деценију постоји у Првој крагујевачкој гимназији.

“Битно је да имаш шареницу, свећу, и восак да би се фарбала јаја. Ја сам левакиња, и даље знам исто лепо да шарама'', каже једна девојчица.

“ Сад се ради мало, и са сличицама, лепо је и то. Али ми чувамо традицију, ко год може. Ја преносим на моју децу”, наводи једна жена.

“Фарбао сам јаја. - У коју боју, како? - У жуту, црвену, у плаву и зелену. - Која боја ти је најдража?- Жута. - Зашто? - Зато што је као златна'', наводи један дечак, а други додаје: "Ја само узмем неку боју, и шта ми падне напамет, то и цртам''.

Са обичајима и традицијом, веровањима и симболиком празника, Шапчанке су упознале младе учеснике радионице.

“Баш је задовољство данас дружити се са децом. Преносити им мали делић бар, традиције, колико они могу да схвате. Са радошћу су то се прихватали. Причали смо на тему, зашто је јаје ускршње црвено, као знак победе живота над смрти'', каже Мирослава Савковић из Шапца.

“Циљ ове радионице је размена знања, искуства, просто учење младих од старих, али и старих од млађих нараштаја'', наводи Маријана Живановић из ЦСУ Шабац.

Заједно су правили и колаче. Рецепти једноставни, а знатижеља девојчица велика.

“Најбитније да будеш сконцентрисан. Да пратиш кораке који се све стављају. Углавном је битно, да оно што радиш, и волиш'', каже девојчица, а друга додаје: „Унутра иде плазма, шећер, сок од поморанџе и маргарин. - Је л’’ то захтевно? - Није, много је лагано да се направи.''

На радионици у шабачком Тренинг центру, ни једно јаје није остало а да није обојено. Најмлађи су кући понели утиске, и трагове фарбе на гардероби.

"Ми од 2022. дефинитивно имамо проблем са извозом. Извоз житарица раније 64 посто је завршавао у Констанци. Ми тренутно смо пали на 16 посто од укупног извоза. Ово за Италију што иде то је скуп превоз камионима и то је мала количина која може да се извезе. Пшенице је посејано много више него предходних година, то је последица ових глобалних промена климе и једноставно људи су смањили ризик производње, ушли у масовну производњу пшенице", каже Жарко Кобиларов, пољопривредник из Змајева.

Минерална ђубрива су произвођачи наручивали пре поскупљења. Две пролећне прихране су најбитније мере које ће обезбедити бољи принос.

"Ишао сам у првом третману 120 килограма урее по катастарском јутру и други третман сам ишао 130 килограма АН-а. Тако ми је неки просек испао. Самим тим бацили смо основно ђубриво пред саму сетву, што је основа за све за потенцијал, тако да се надамо добрим приносима, још само мало да нам буду временске прилике ишле на руку, милсим да ће бити добар принос", наводи Жарко Ковачевић, пољопривредник из Павловца.

Следи заштита пшенице од пегавости листа, пепелнице и рђе. Ако се примети болест на више од десет одсто усева треба обновити третман. На обронцима Фрушке горе је нешто дужи период са релативно ниским дневним температурама одложио прво третирање.

"Мислим да болести још нису изражене, има у пар парцела јечма где је изражено, али жита по мени још немају што се тиче болести. А већ би требало да се прска, пошто су мало већа, да се прска хербицидима за траву", каже Ђорђе Грбић, пољопривредник из Буковца.

У овој фази развоја пшенице ствара се клас, што је основ родности и приноса. Често праћење стања усева и очување зелене масе су основни задаци које ће произвођачи имати до краја априла.

“Изузетан значај препознајемо управо зато што поред тога, дакле, што се негује ромски језик, такође се негује традиција, култура и повезивање, интеграција Рома, образовање, и ми смо по томе препознатљиви не само у Републици Србији, већ у региону, па слободно можемо рећи и у Европи. С обзиром на то, дакле, да постоје и проблеми што се тиче кадрова који би се директно бавили, предавали ромски језик, али такође и симболику, уопште културу и традицију Рома”, наводи др Даница Веселинов, директорка школе.

Могућност да се школују на матерњем језику за многе студенте значи и јаснију визију будућности и останак у струци.

Јелена Недељков, студент, каже да је њен циљ да заврши основне студије, мастер студије, па затим и докторат. “Волела бих да радим као васпитач и волела бих да се оформи, ромска групица деце у вртићима где би деца учила свој језик, учили културу ромску традицију јер, као што сам навела на почетку, ако се изгуби традиција, култура и језик, изгубиће се и народ”, истиче Јелена.

Даљи развој овог програма предавачи виде у већем обухвату младих и њиховом укључивању у образовни систем и тржиште рада.

“Тако да само ћемо ићи, наставити обогаћивање наших студената и да промовишемо образовање, да што више студената упише, што више ромске популације да се образује, да уђе у образовни систем наравно и да заврши, како би се успешно и запослило сутра и тако разбило предрасуде о ромској популацији”, наглашава Љубиша Јовановић, сарадник у настави на ромском језику.

Светски дан Рома у овој установи обележен је свечаном академијом, која је имала и посебан, емотиван тон.

Др Ивана Ђорђевић, чланица стручног већа за матерње језике истиче да „Траг који траје" јесте програм који је данас посвећен обележавању Међународног дана Рома, али исто тако и сећању на преминулу колегиницу др Марију Александровић, професорку струковних студија, која је била и дугогодишња чланица овога већа и оставила је један неизбрисив траг у деловању како овог већа, тако и ван школе, далеко ван ње."

Проф Марија Александровић била је пионир увођења образовања на ромском језику у високошколске установе, а преминула је пре годину дана управо на данашњи дан - Светски дан Рома.

„Научили су нас кад је црвено да станемо, кад је жуто да се спремимо, а кад је зелено да кренемо", предшколац Олга Дедовић.

На питање да ли је ово посебан дан у вртићу, Петар Илић, одговара “Да! Зато што долазе полицајци и ватрогасци".

Након првог контакта, овако су доживели полицајце:

„Храбар, ухапсује људе који нису добри, који пређу на црвено светло и кад чују тируриру они стану", објашњава Лука Милић, предшколац.

А онда је уследила права атракција.

У другом кутку вртића „Цицибан" представили су се ватрогасци-спасиоци. Чули су и видели шта им је посао, упознали се са опремом, отпорном на ватру, видели термалну камеру. Одушевило их је ово занимање.

„Први пут их видим, хоћу да будем ја ватрогасац кад порастем", одушевљен је Давид Плештина, предшколац.

Илију Симоновића, предшколца, питали смо - шта му се највише свидело. “Опрема ватрогасца”, каже. Ставили су и шлем, Илија каже да је тежак.

Поучно и занимљиво деци, али и васпитачима.

„Деца су срећна, задовољна, баш им се допало то што смо данас имали прилику да се упознамо са ватрогасцима и полицајцима", истиче Неда Михајловић, васпитачица у вртићу „Цицибан".

Тим за заштиту деце од насиља Предшколске установе „Вукица Митровић" оваквим акцијама развија безбедносну културу од малих ногу.

Марија Ђурић, педагог ПУ „Вукица Митровић" наводи: „Јако интересантна ствар јесте да кроз ова едукативна дружења деца имају прилику да науче шта да раде у ситуацијама ако им приђе непозната особа и ако се изгубе на улици, како безбедно да пређу пешачки прелаз, али и шта да раде у случајима земљотреса, пожара и поплаве".

Овим програмом обухваћена су сва деца у предшколским и најстаријим групама. А на добитку су и родитељ, кад се деца врате кућама пуни утисака и нових сазнања.

“Кокетирамо са различитим формама, од дабстепа, преко трепа, електропопа и свега осталог, али смо и даље укорењени у музичком идентитету”, наводи Драган Ристић, лидер групе Кал.

Кажу да је ромска музика циклично популарна. Њен највећи промотер била је српска и југословенска кинематографија, али је ромска музика помогла да ти филмови добију неколико „Златних палми" у Кану.

Драган Ристић додаје: „Само да кажем од 67-е године и Александра Саше Петровића и Скупљача перја, па преко Нишлије Паскаљевића „Анђео чувар" где се појављује и Шабан Бајрамовић, па преко Кустурице до изузетних документарних филмова“.

Наступ групе Кал у родном граду Шабана Бајрамовића посебно је важан, јер га сматрају највећим уметником са ових простора.

„Ви када пређете границу Србије и одете изван неће вам рећи сварајте ми „Свилен конац", они ће рећи свирајте ми Лумбај и те неке песме Шабана Бајрамовића које се третирају као народне песме“, истиче Ристић.

Група Кал ове године обележава 30 година рада, а тај јубилеј обележиће изласком петог студијског албума.

„Све је било у најбољем реду, значи добра је производња, није било повреда, то је најважније", наводи рудар Ненад Ранисављевић.

Већина рудара у овој смени ради више од две деценије. Углавном су из околних места и из породица где су очеви и браћа такође радили у руднику.

„Наш посао је стварно тежак, ми који радимо толико година смо се навикли, ми немамо други посао. Значи тај посао смо једноставно заволели то нам је у крв ушло, то радимо, ја рецимо ни један посао други не би мењао", истиче Марко Милосављевић, рудар.

У управи рудника кажу да је флуктуација радне снаге велика. Од почетка године запослено је 50 радника, а из рудника је у пензију или на друге послове отишло 63-оје. Потребно је време да се нови радници обуче јер је безбедан рад на првом месту.

„У почетку било тешко, месец и по дана после тога сам се навикао. Имам посао - помоћника копача”, каже Миловановић Стефан.

Ненад Младеновић, надзорник смене по струци је рударски техничар: “Прошао сам све фазе - од палиоца мина, надзорника ветрења, тренутно сам надзорник смене, Имам још пар стадијума где могу да напредујем, али задовољан сам тренутним послом", каже Младеновић.

Министарство рударства и енергетике је током дијалога са репрезентативним синдикатима и пословодством, изменом колективног уговора зараде сапослених у предузећу, од марта повећало за – 5,1%. Плате јамских радника сада су од 80 до 160 хиљада динара.

„Свесни смо да проблема још увек има, али је направљен корак којим смо доказали да се уз разговор може наћи решење. Рудари и сви запослени Ресавице заслужују сигурност и стабилност", наглашава Слободан Лупшић, из синдиката „Независност „ ЈППЕУ" Ресавица.

Сигурност и стабилност за три хиљаде три стотине запослених и њихове породице је пиоритет, али како кажу у управи важно је и одговорно понашање државе која се у време енергетске кризе не одриче угља као енергента.

„У овом тренутку постоји једно потпуно примерено и одговорно понашање према нашим рудницима. У циљу повећања производње морамо водити рачуна и о безбедности. Начин да повећамо производњу угља у овом тренутку у нашим рудницима није у свим рудницима опција, значи постоји пар рудника где можемо повећати производњу само кроз начин механизације, односно модернизације начина и израде рударских просторија, а и начин откопавања", објашњава Слободан Митић, технички директор ЈППЕУ Ресавица.

Девет рудника који су у систему јавног предузећа Ресавица од Штавља, Вршке чуке, Лубнице, до Ибарских рудника и Боговине углавном су носиоци привредног развоја у својим срединама, па мештани кажу да ће и њихова места живети догод раде рудници.