„Срећна сам због тога што ходам земљом куда су Немањићи шетали и ходали.“

„Обишла сам доста манастира по Србији и стварно сам срећна што се данас налазим овде.

„Сад видим да је стварно све обновљено као што је обновљен гроб Драгутина и стављена су нова врата“, кажу грађани.

Манастир је саградио велики жупан Стефан Немања 1171. године на брду које је, према народној легенди видео из пећине у којој је био заточен. Храм је посвећен светом Георгију, који га је ослободио из тамнице. Три века манастир је био у рушевинама.

„Манастир је приведен намени, оно што је најбитније, литургијској намени, тако да има свих услова за редовно богослужење и за монашки живот. У прошлој години је реализовано доста унутрашњих радова. У самом храму урађена је конзервација фресака у Драгутиновој капели и промењени су прозори на храму. За ову годину предвиђено је да се ради текуће одржавање на дрвенарији конака“, истиче отац Гаврило, игуман манастира Ђурђеви ступови.

Пре пет година у близини старог, освештан је нови конак. На унутрашњим зидовима осликани су најзначајнији догађаји и личности из тог времена.

„У горњем салону осликано је све што је везано за живот Светог Саве, док су у трпезарији осликане сцене на 20 метара дужних из живота Стефана Немање од рођења у Подгорици 1113. год па све до преноса његових моштију за Студеницу. С друге стране са источног зида везане су сцене за краља Драгутина. 2010. засађени су први чокоти лозе сорте Мерло. Проширивали су се засади винове лозе као и палета вина, тако да данас имамо 8 вина у понуди“, каже игуман манастира Ђурђеви ступови.

Ове јесени на пољима манастира рекордна берба грожђа од 40 тона. Кажу, биће вина и за госте манастира, али и за купце, а до њих тешко долазе.

„Мора се набавити да се убаци у оборе, пошто сејемо кукуруз, пшеницу, јечам и да имамо нешто за живот. Добили смо накнаду, платилу су све како треба“, напомиње Живорад Павличић из Прова.

Понован узгој на имањима где је потврђена афричка куга, могућ је по истеку најмање 40 дана од завршетка, чишћења, дезинфекције и по потреби дезинсекције последњег зараженог газдинства и након укидања рестриктивних мера на зараженом и угроженом подручју. У Прову, обори су празни у више од 140 домаћинстава. 

„Морам узимати опет за запат, кад почне сад да се држи да убацимо“, каже Зоран Павличић из Прова.

„Због суседног Мишара, који је још увек заражено подручје, ми смо угрожено подручје, и тек негде очекујемо око првог, да могу поново свиње да се убацују у тов. Закон каже, 40 дана од појаве задњег случаја у селу, међутим, пошто смо угрожено подручје, онда се мора сачекати“, истиче Владан Милошевић, начелник Штаба за ванредне ситуације општине Владимирци.

Код увођења свиња у оборе у којима су била заражена грла, надлежни кажу да пољопривредници треба да буду веома обазриви.

Владан Милошевић напомиње да треба почети са мањим бројем свиња, да се види да је све у реду. „Иако смо вршили дезинфекцију у више наврата, и даље је треба спроводити и водити рачуна“, каже Милошевић.

Опрез је неопходан и код набављања свиња. Не треба их куповати у зараженом и угроженом подрчују. Афричка куга тренутно је активна у пет округа. 

"На дневном нивоу се произведе 15 хиљада литара млека, дневни музни просек је 31 литар. На фарми се налази 1400 грла. Ове животиње су генетски предиспониране на велику производњу. Користе се реномирани бикови, који између осталог носе и генетску способност за количину млека које се производи“, истиче Александар Смиљанић, ветеринар.

Фарма је и еколошка са заокруженим процесом рада. Ништа се не баца, а економска корист је и од стајњака.

"Фарма по дану произведе 80 тона стајњака, од тога 60 тона биогасно постројење сваког дана“, каже Александар Бејин.

И док се кроз капију ка млекарама прелива река млека, кроз електромрежу теку киловати струје. Енергија се производи комбиновањем стајњака и силаже. Сировина за силажу стиже са 435 хектара ораница. То је и храна за краве и енергент за постројење. Под велику куполу се унесе сваког дана 40 посто силаже и 60 посто стајњака.

"Користи се супстрат односно стајско ђубриво са фарми и допрема до самог постројења. Свакодневно се постројење "храни" стајским ђубривом и ражаном или кукурузном силажом и на тај начин је процес затворен, да преко анаеробне ферментације производимо метан, а самим тим и електричну енергију. Предстоји нам укључење још једног дела од мегавата, тако да ће ускоро постројење бити инсталационе снаге од два мегавата“, објашњава Јелена Ћорић, руководилац биогасног постројења „Ћорић аграр“.

Фарма у Меленцима је део система од пет фарми које поседује ова компанија са 6500 музних и товних говеда. Биогасна постројења су део фарми у Башаиду и Падеју снаге, за сада, 2,6 мегавата. У Србији тренутно има 44 активна биогасна постројења и више од 50 који су у процесу припреме за рад.

„Баш ми се свиђа што овде има шах, зато што сам ове године освојила прво место.“

„Драго ми је што су направили овакав простор за игру."

„Сад је много лепше јер имамо много простора за спорт и игру. Моји другари и ја можемо овде да проводимо слободно време, играмо у паркићима и надамо се да ћемо то да чувамо, пазимо“, кажу ученици.

”Свако дете може да нађе кутак за себе, за забаву, игру, разговор, спорт. Нама наставницима су некако најдраже отворене учионице тј. летње учионице, које ће нам сигурно бити више дружионице, него класичне учионице“, истиче професорка Снежана Антић.

Уређењу дворишта претходила је детаљна адаптација школског објекта и учионица. Приступ читавом комплексу прилагођен је особама са инвалидитетом.

„Урађена је комплетна нова канализациона мрежа, нова водоводна и хидрантска мрежа. То је оно што се не види, а затим је уследило сређивање овог простора“, напомиње директорка ОШ „Доситеј Обрадовић“ у Ћићевцу.

„Поред изградње вртића који је нама најдража и највећа инвестиција, реконструкцијом школског дворишта, овај кварт је добио потпуно ново светло. Сигурна сам да је ово најлепши део Ћићевца“, наглашава Мирјана Кркић, председница општине.

Школски комплекс је добио и савремену расвету,  што ће додатно омогућити ученицима да овде проводе слободно време након наставе, а  и викендом. 

"Колико год се окрећемо психотерапији и самосвести у жељи да решавамо сопствене проблеме, мислимо да у породици увек неке ствари остану недоречене. Е, ту је проблем, када се то отвори и када те речи крену да се изговарају“, истиче глумица Јелена Шнеблић Живковић.

"Истражујемо шта се дешава са породицом када се отворе питања о којима се не прича и не би требало, а када се наруше та правила онда не само да загребете, него вас нешто као вир увлачи до самих неслућених дубина нечега што је потпуно непрегледно. Пошто је породица основна функционална ћелија друштва да би нешто могло да функционише како треба, тако смо се и ми играли формом. Форма у овој представи има велику семантику поред садржаја“, напомиње редитељка Дејана Јосиповић.

Представа „Син, мајка и отац седе за столом и дуго ћуте” отвара нову уметничку сезону зрењанинског театра у којој је планирано четири премијере на драмској и четири на луткарској сцени.

"Долазе нам разни људи, пријатељи, одређене екипе, удружења. Показујемо како се некад живело и жеља нам је да оживимо то имање, да имамо ту мало баштице, да имамо мало друштва, да имамо све по мало," објашњава Тодоровић.

Врата "Дедовине" широм су отворена а услуге се не наплаћују посетиоцима, пријатељима, деци као и организованим посетама младих блачких спортиста, риболоваца и ловаца. Мир, тишина и ваздух који се дише пуним плућима на ободу шуме, само су неке од погодности за квалитетан породични одмор у овој оази нетакнуте природе.

"Ово је начин на који треба да се негује дедовина, да села која имају овако лепу природу, искористимо за одмор", истиче суграђанин Раде Стојановић.

Са идејом да на вековном огњишту чувају породичне вредности и традицију, да се људи друже у топлини завичаја, Тодоровићи планирају будућност која враћа наду да сеоска дворишта поново оживе.

Звонимир Тодоровић, говорио је и о будућим плановима ."Од пролећа већ на овом делу који смо оградили а ту има готово три хектара биће једна мала фарма аутохтоне сорте свиња, моравке. Од једног старог амбара правићемо апи терапију која ће наравно бит бесплатна. Зашто се не вратити и једној старој оџаклији, зашто не месити хлеб, пећи у црепуљи." наводи он.

Осим мини - зип лајна који ће дечјом грајом пунити оближњи шумарак, много тога биће подређено најмлађима, јер Тодоровићи имају за циљ да се "Дедовина" заволи још од малих ногу.

„Лета проводим овде и помажем баби и деди у стоци“, каже Александра Јакшић, Жељкова ћерка. На питање - шта више воли да чува - овце или краве, одговара: „Овце“.

„Имамо око 100 оваца, летос смо имали нешто више па смо продали, имамо и 5 крава… Продајемо јагњад, телад, сир, мајка купи… Држимо и пчеле, мед продајемо, тако да може да се прода“, наводи Жељко Јакшић, сточар са Јадовника.

Уз државне субвенције, каже Жељко сасвим довољно за три генерације Јакшића, којима је за све што произведу најбоља препорука нетакнута природа ћудљивог Јадовника.

„Овде сам одрастао, али некад не знам где ћу кад она магла ухвати“, каже Жељко. На питање – да ли се губила стока, одговара: „Па не, чувамо ту. Тешко се вратити кад одеш даље, што кажу овде долина свака иста. Имамо мало са дивљачи проблема, али чувамо, трудимо се, немамо никаквих губитака за сад. Баш неко вече су овде срну вукови заклали. Али, до нашег тора нису. По ноћи имамо неки рефлектор, то смо ставили, дању чувамо“.

По савету старих чобана и Дората је набавио да се лакше у магли снађе и сигурнији у планини буде.

До пре две деценије ово све око мене су били пашњаци који су се косили. Преко 5000 оваца било је овде на испаши до зиме, последњих пет година, овде на северозападном Јадовнику, који очигледно зараста само је стадо Јакшића.

Жељко Јакшић верује да његово петоро деце кад ојачају, неће дозволити да утихне меденица на Јадовнику.

„Имамо лепу сарадњу, јер преко 20 млекара из целе Србије, жели да стипендира и упошљава овај образовни профил. Данас се налазимо у једном великом парадоксу. Велика је потражња за овим занимањем, али, на жалост, одазив младих људи не резултира оном потребом за запошљавањем. А, ми хтели то да признамо или не, Србија јесте пољопривредна, прехрамбена земља и то мора бити неки основ за будућа тражена занимања“, каже Ненад Ђорђевић, директор Млекарске школе.

„Оно што бих ја могла да откријем, у овом тренутку, то је завршетак рада на једном новом образовном профилу, то је техничар у агротуризму, то је модерна пољопривредна прозводња, а традиционална прерада хране је нешто што ће овај образовни профил објединити у новој школској години“, наводи Тања Микић Николић, директорка Прехрамбено хемијске школе из Ниша.

Министарство просвете је одлучно да Млекарска школа из Пирота задржи статус јединствене школе и то се неће мењати. Унапредиће се технологија, подићи на виши ниво, али ће се сачувати јединствени бренд који се у овој школи производи.

„Пратимо кретање привреде. Ми имамо реформу образовања, статегија 2027-2037, где смо већ дефинисали готово по три занимања, која ће бити нова у наредних десет година, који сада не постоје на тржишту или не постоје у таквом облику и стом у вези пратимо кретања привреде, све оно што тражи привреда“, истакла је Данка Нешовић, помоћница министра просвете.

Тржишту, у овом тренутку, недостаје велики број занатлија. Образовање са занатским вештинама, пружа могућност да се млади људи веома рано осамостале и обезбеде сигурну егзистенцију.

"Мама је из Албаније, тата је одавде из Гаревине. Посећујемо баку и деку сваке године и тетке, ујака", наводи Нина Дамјановић, ћерка. Додаје да су њени другари скоро сазнали да је мама из Албаније. "Али, никакав проблем ту није, сви се друже са мном као сваком другом децом", каже Нина.

Флора и Мирослава су без предрасуда у брак ступили после кратког познанства и успели да изграде једну срећну и здраву породицу.

Мирослав Дамјановић, из села Гаревина каже да проблема нема. „Имамо двоје деце - ћерка је 6., а син 3. разред. Ја радим у Југопревозу Александровац, она у Крушевцу. Проблема нисмо имали уопште. Фамилија је добро прихватила, посећујемо њене редовно. Најтеже је био језик само ништа друго, успели смо да савладамо, мислим она, ја нисам."

"Добро, сад је лакше, већ 16 година, сад ће још мало. На почетку је теже било не знаш народ, не знаш језик, али сад је све ок. Навикла сам, ја као да сам рођена и тамо и овде, нема разлике. Волим да идем тамо јер сам тамо рођена, али сам навикла на све овде и не би мењала ништа. Шта је било најважније што вас је сачувало као једну добру породицу? Љубав, деца нормално, породица, лепо живимо са свима у кући и то одржава“, истиче Флора Дамјановић.

Животна прича Дамјановића потврђује да се све културолошке, религијске и друге разлике превазилазе љубављу и поштовањем.

„Идеја је била да кад завршим факултет дођем да играмо фудбал у „Слободи", али десила се ситуација, нису нас хтели и ето у „Јединству„ су нас стварно лепо примили“, каже Марко Антић.

Радомир Антић додаје да су задовољни екипом, друштвом. „Знали смо пуно тих момака и од раније и за сада је супер“, каже Радомир. На питање - да ли је презиме оптерећујуће или можда додатни мотив, одговара: „Додатни мотив у сваком случају, још и кад су трибине пуне публике то је још већа мотивација и знамо да треба да се боримо дупло више него сви остали“.

На питање - је ли теже бити Антић, Марко одговара: „Није, само је задовољство бити Антић, супер је имати ово презиме и само треба да се носи лепо“.

И у клубу о Антићима све најбоље.

„Сасвим лепо су се уклопили као да су били овде и раније тако да стварно о њима двојици пре свега као момцима, а онда и као добрим играчима имам само речи хвале. Надам се да личе на деду, деду нисам гледао како игра фудбал, знамо га као тренера и као врхунског спортског радника, тако да се надам да је и пред њима слична каријера“, наглашава Никола Лазовић, капитен ФК „Јединство-Путеви".

„Момци који су стигли су и познати као унуци фудбалске легенде Радомира Антића. Сјајни момци, да кажем и фудбалери који су мало касније стигли у наш клуб. Још је и неки процес прилагођавања и мислим да је време на њиховој страни“, истакао је Иван Јањић, тренер клуба.

Фудбалски клуб „Јединство-Путеви" наставља своју посебну причу због које их и зову „романтичари из Крчагова".

„Користимо глину, гипс и неке алатке. Отискује се неко цвеће, биље у глину и улива се гипс", каже ученик Лазар Димић.

Сара Митровић додаје: „Ја сам узела цвет ружу, неке иглице и пузавицу. Замислила сам да ће то доста лепо да изгледа."

Барељеф је слабо испупчен вајарски рад на равној површини и може имати уметничку или декоративну сврху. За вођу радионице то је техника коју није тешко савладати, а служи за развијање креативности код младих.

„Креативност је неопходна и она је неопходна за све узрасте. Свеједно је да ли они сад раде барељеф или сликају на платну. Развијање тог унутрашњег осећаја за лепо је мени најважније и зато и радимо све ове радионице", истиче Александра Ксенија Милосављевић, радионичар.

У другој фази рада на барељефу скида се одливак и боји се, а полазници ће имати укупно десет радионица.

Александра Голубовић, кустос и музејски педагог каже да је циљ ових радионица - едукација млађе популације за један уметнички занат, који је доста редак, уникатан и којем до сада није придавана толика пажња. „Ми смо конкурисали код Министарства културе Републике Србије и они су то препознали као један раритетан пројекат", истиче она.

На дан панчевачког Народног музеја, 23. децембра, биће одржана изложба радова насталих на радионицама.

"Огњен јако воли да црта, имао је своју прву изложбу у јуну ове године, а слика је још од пре две године. Једина кућа коју је он нацртао за својих 15 година. И мислим да је чекала ову прилику", каже Лана Васић, из Удружења "Плави круг".

Родитељи деце са аутизмом из Зрењанина, а њих је 40 у оквиру удружења, истичу да је простор за подршку важан и за децу и за родитеље. Након навршене 18 деци су ослонац најчешће само родитељи.

"Како су нам деца почела да излазе из система, дошло је до тога да та деца остају затворена 24 сата у кругу своје куће. Од завршетка школовања до те 26 године деца, младе особе са аутизмом које су таман у школовању достигле неки ниво социјализације и развили неке своје вештине, враћају се у свој примарни кућни простор и све се то полако урушава", наводи Соња Захорец, председница удружења "Плави круг".

Компанија "Валор" се укључила у акцију подршке за куповину куће Удружењу "Плави круг" тако што ће до краја године од сваког фискалног рачуна издвојити 10 динара.

"Када чујете колики број људи има овај проблем и колико тај проблем није нажалост системски решен, схватите да онда остаје на грађанима и остаје на нама и друштву да евентуално нешто учинимо. И управо због тога нисам имао дилему да треба да направимо много ширу акцију“, истиче Стево Кочалка, из компаније "Валор" у Зрењанину.

Очекује се и шира подршка овој акцији, а до сада је у различитим хуманитарним активностима прикупљено 40 000 евра. Процена је да укупно треба 100 000 евра да би се купила и опремила кућа за ове намене.

„Најчешћи проблеми зашто су они ван система када је у питању тржиште рада је управо њихова дигитална писменост и бирократија значи огромна папирологија која је њима потпуно страна и то је моменат када они одустају да се уопште да конкуришу и да буду на самом тржишту", каже Ивана Марковић, председница Женског центра „Жена за жену", Јагодина.

Подршка, али и позитивни примери из најближег окружења често су велики мотив људима из рањивих категорија да се образују без обзира на препреке.

Бојана Алексић, апсолвент Факултета педагошких наука у Јагодини каже да јој је првенствено и циљ да се труди да представи добар узор својој заједници. „Желим првенствено да покажем својим Ромима да и они и те како могу да буду успешни и да ови фактори који утичу на наше необразовање, осипање из система јесу нешто што може да се преброди", наводи она.

Да се тешкоће преброде, како се чуло на округлом столу, многим мерама помаже и држава па је знатно већи број младих високообразовних Рома који су нашли адекватно запослење у јавном сектору и приватним фирмама.

„Мало се променила парадигма како се гледа на ромску заједницу данас се све више гледа као на потенцијал, на радну снагу коју треба укључити на тржиште рада које треба да да допринос економском развоју наше земље. Јако су нам важни програми стажирања за младе Роме и имамо доста примера где су ти млади добили посао за стално након тих конкурса стажирања", истиче Далибор Накић, председник Националног савета ромске националне мањине.

Без образовања, тешко је до посла па је један од главних циљева у стратегији за социјално укључивање Рома и Ромкиња до 2030. године да се проценат завршетка основне школе међу ромском децом са садашњих 64 подигне на изнад 90%.

„Више од 10 година од како сам лежала на интензивној нези на интерном одељењу од тад докторка ми је рекла да треба мало превентиве", каже Ружа Петровић, из Лесковца.

Надица Стојановић, из Лесковца додаје: „Много значи, нема болести после, нема ништа и тако фино. Ми смо задовољни."

„Ја се вакцинишем 21. година после операције срца. Имао сам петоструки бајпас", каже Божидар Стојановић, из Лесковца.

Велике температурне разлике погодно су тло за развој респираторних вирусних инфекција које су у лесковачком Дому здравља повећале за 20 одсто број прегледа. Ових дана многи се жале на цурење носа, кашаљ, повишену температуру. Вирусима који се брзо шире често се придружују бактерије па се стање компликује. Најефикаснија заштита је вакцинација.

„Сви они пацијенти који су редовно примали вакцину против сезонског грипа без обзира да ли је она четворовалентна или тровалентна из практичног искуства могу рећи да нису имали тежу клиничку слику. Да ли је то нека респираторна болест, тежа пнеумонија, астма, остало, да ли се ради о болести бубрега, да ли су на дијализи, да ли имају неку малигну болест или имунодифицијентну болест, да ли су то особе старије од 65 година би требало да се вакцинишу", истиче др Сузана Митић, в.д. директора Дома здравља Лесковац.

Прошле зиме у Јабланичком округу циркулисала су два типа вируса грипа. Епидемије није било. Годинама, грип на југ Србије стиже касније у односу на остале делове земље.

Др Зорана Кулић, епидемиолог ЗЗЈЗ Лесковац каже да се то на подручју Јабланичког округа очекује крајем децембра месеца, почетком јануара. "Значи то је могући сценарио или чак тамо у фебруару односно марту месецу. То је најчешћи период када вирус грипа појача своју активност", рекла је она.

Од овог октобра присуство вируса грипа лабораторијски може да се потврди у лесковачком Заводу за јавно здравље уз ПИ-СИ-АР тестирање. У Јабланичком округу годишње се вакцинише нешто више од 8000 људи. Одговор на вакцину против грипа и отпорност стичу се за две до три недеље.

„То су били обични људи, цивили, дјеца, младићи, старији људи. Њемачка наредба је гласила да је то казна која следи за мушко становништво од 16 до 60 година“, наводи Маријана Станковић, директорка Музеја "21. октобар".

Међу њима су били и земљорадници Лазар и Милан Вулетић, које су Немци затекли испред породичне куће у селу Баре, надомак Кнића, и одвели их. Кућу су потом запалили, али су њихове супруге успеле да угасе пожар и сачувају породични дом надајући се њиховом повратку. Осам деценија касније, Лазарева праунука обновила је кућу, сачувавши и драгоцене успомене на своје претке. Међу старим комадима намештаја посебно место заузима Лазарева омиљена шкриња - сведок тог времена.

Милица Вулетић, потомак из Крагујевца каже: „Моја прабака је причала да је ноћу отишла. Није ни знала да ли је стрељан или шта се догодило. Успела је да се провуче ноћу поред тих официра... и прадеду који је нашла стрељаног, а у Сушичком потоку дословно је причала да је ишла крв кроз поток. Али није успела и није могла да извуче тело да га довуче до куће“.

Из Прве мушке гимназије изведена су по два одељења младића од 16 до 18 година. Одведени су у топовске шупе. Међу њима су била браћа Миша и Паја Јовановић, стрељани 20. октобра. Не надајући се прераној смрти, писали су оцу који је истог дана одведен са посла.

"Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмез. Паја“, стоји у писму.

Стрељано је и четрдесеторо деце ромске националности, узраста од 11 до 15 година. Многи од њих су ишли у школу, а мали чистачи ципела постали су по доласку Немаца.

„У подацима и евиденцијама неки су чак похађали мушку гимназију, замислите тада за ромску популацију да деца похађају наставу у мушкој гимназији, међутим са сетом тих антиромних закона из маја 1941. године изгубили су право на школовање“, истиче Кристина Јоргић Степановић, историчар у Спомен - парку „Крагујевачки октобар".

Тачан број страдалих предмет је историјских истраживања, али ниједна бројка не може да дочара размере људске трагедије. Иза сваког броја стајао је један живот. Једна породица. Једна неиспричана прича. Једна будућност која никада није дочекана.

„Радим са истим људима па ми је лакше, иначе врло тешко за радну снагу. Радник се плаћа до 50 евра или 6000 са два оброка. Имам обезбеђен пласман, а прераду радим онолико колико нама треба не нешто много“, каже Владо Обрадовић, из Тавника.

Посла има доста, од обраде земљишта, ђубрења, потом проређивање изданака те заштита од болести, јер је ервинија највећи непријатељ у засадима. Ове године квалитет дуње је изузетно добар.

Владо каже да очекује око 40-50 тона дуње, а она никада није била оваквог квалитета као што је ове године. „Тренутно има 21 брикс и ја тврдим да у Србији не постоји боља дуња. Ако хоћеш да имаш воћњак, онда буди спреман на то да га замењујеш. Највише прскам када је у цвету, и при крају вегетације против труљења и црвљивости, ако је стресан период за биљке онда се додају и амино киселине“, истиче он.

За овако добар род и квалитет дуња, како кажу мештани најзаслужнији је географски положај самог места, потом ружа ветрова, али и састав земљишта.

Тавник са 60.000 стабала дуња и 1200 мештана, село је са највише стабала дуња по становнику у Европи. Чак две трећине дуња у Србији потиче из Тавника. Традиција у домаћинсту Обрадовића дужа је од једног века, а наследници ће је наставити.

„Љубав према дуњи ја имам малтене од рођења и моје дете мушко је луђе за том дуњом него је. Некада су наши стари, посаде дуњу и 80 година се не пипају, а ове су мало другачије. Клима се променила скроз, а променила се вероватно и генетика дуња“, наводи Владо Обрадовић.

Уочи почетка бербе дуња, званичне цене за откуп нема, али Обрадовић верује да ће бити око 60 динара за килограм.

„Вероватно сам у Србији највећи колекционар позоришних, филмских и концертних плаката. И то ми стоји. И онда сам пре две године одлучио да урадим ово шта сам урадио. Немам спонзоре, све сам одрадио сам, две године сам рамио“, каже Миша Мирковић, аутор изложбе.

Данас, као пензионер, овај заљубљеник у уметност одлучио је да део своје колекције покаже на свом имању.

„Укупно свих има око 500. Значи, овде има око 120-30. Има који су окачени. Има неколико поред зидова, овде има иза са лајснама. И имам, ево ту у овим корпама, и имам на спрату код куће горе још. Значи, то је невероватна количина“, показује Миша Мирковић, аутор изложбе.

Али, Мишина колекционарска страст не зауставља се на плакатима. У свом дому има и око две хиљаде књига, које жели да поклони крагујевачкој библиотеци.

Књижевник Мирко Демић сматра да у нашој култури има мало архиватора и људи који се баве оваквом врстом посла. „Ја му апсолутно честитам и с обзиром на његове године и здравствено стање што је успео да толико уложи у ову изложбу пре свега, и да нас окупи коначно, јер све смо ми његови пријатељи из различитих околности док је радио у крагујевачком позоришту“, додаје Демић.

За Мишу Мирковића пензија није значила крај једне приче, већ прилику да је настави на другачији начин. Јер кад се представе заврше, светла угасе, а глумци напусте сцену, остају успомене. А захваљујући људима попут Мише, неке од њих никада не одлазе у заборав.

Савремена технологија отвара врата живота девојчице која је загледана у књиге и звезде крајем 19. века, храбро корачала неутабаним стазама.

„Милевина прича нераскидиво је повезана са Румом, у њој је одрастала и провела добар део детињства и овде је похађала основну школу у којој је, између осталог, и заволела науку и уопште, учење. Њена породица, породица Марић, живела је у Железничкој улици, у кући у којој се данас налазимо пуних 15 година“, наводи Јована Поповић, музејски водич.

Стална поставка у спомен-кући подељена је у три целине које чувају сећање на породицу Марић, Милевино стваралаштво као и однос са супругом Албертом.

Георгије Ивошевић, ученик из Руме каже да му се много свиђа цела кућа. „Свиђа ми се што сам научио толико пуно ствари о Милеви Ајнштајн, свиђа ми се што је била тако упорна“, истиче он.

„Отварање спомен-куће Милеве Марић Ајнштајн представља један изузетно важан моменат за Руму, не само у смислу културног наслеђа, већ и у смислу развоја културног туризма, јер туризам нису само манифестације, места за одмор, природне лепоте, туризам је и култура, историја, односно, оне приче које чине да ми једно место упамтимо и можда је то и најзначајније, зашто се једног места и сећамо“, сматра Јелена Видаковић, в.д. директора ТО.

Урођена озбиљност и радозналост, издвајале су Милеву од друге деце у румској школи у којој је од учитеља Гавре Путника добијала похвале и најбоље оцене. Пре Цириха, школовала се и у Новом Саду, Сремској Митровици, Шапцу и Загребу.

„Одајемо почаст, како самој Милеви, тако и њеној породици која је улагала доста у образовање, морамо се подсетити да је Милева живела у периоду крајем 19. и прве половине 20. века када жена није била пожељна баш много у школи, поготово у високошколском образовању али, њена породица, њен отац Милош је то препознао и увелико је финансирао њено образовање, тако и њеног брата и њене сестре“, истиче Урош Николић, в.д. директора Завичајног музеја у Руми.

У кући од 120 квадратних метара, налази се и медиотека, а посебну целину у њој, у следећој фази пројекта, имаће и Милевин рођени брат Милош, научник и професор који је поставио темеље клонирања.

„Вероватно зато што сам малтене рођен у том фићи. Донесен сам из болнице са њим. То је, наравно, мог тате ауто. Он га је дуго возио. И ја сам негде у својим двадесетим њега полако преузео. И ја сам га возио сигурно 10-15 година свакодневно. И кад су дошли жена и деца, онда сам полако узео већи ауто, али и даље када је лепо време и када је пролеће, лето, лепа јесен, ја њега возим. И дан данас“, наводи Јован Анђелић, из Кикинде.

Због своје висине од готово два метра, Јован у малом фићи увек привлачи пажњу где год да се појави. Са овим олдтајмером обишао је многе градове, а путовања су доносила и анегдоте за памћење.

‘’Ишли смо у Румунију, сећам се, у Темишвар, неки замак је близу Темишвара, можда 200 километара удаљен. И кад смо се враћали, лош је јако био пут, неке кривине су биле, и у једној кривини појави ми се једна рупа, нисам могао да избегнем, и упадне ми предњи десни точак и само се изврне – пукао ми гибањ“, сећа се Јован Анђелић. И наставља: „Шта ћу, како ћу, где ћу? Ја се окренем, кад иза мене човек са шлеп приколицом. И одмах су ту неки Немци стали, натоварили ауто и тако смо га вратили назад. То је једини пут у животу да ме је негде тако оставио. Иначе, није никад, увек сам, где год да сам кренуо, вратио сам се нормално.“

Док год буде жица на гитари и бензина у резервоару овог плавог 'фиће', кикиндским улицама одзвањаће прича о љубави, успонима и времену које успомене чине вечним.

"Он је возио старији аутомобил, размишљао сам да је то начин да му се захвалим и одужим за те претходне године, све у животу је узрочно-последична ствар. Његово понашање и његов рад у претходних 25 година су узрок, а ово је последица", истиче Милан Даничић, предузетник.

"Велико изненађење за мене и остао сам без текста, нисам знао шта ме снашло тог момента. Могу само да кажем, велико му хвала за то све. Ми смо заједно од почетка, као једна породица", рекао је Горан Савић, радник из Богатића.

Највећи успех је кад одгајите децу и изведете их на прави пут, кажу Миланови родитељи, наглашавајући да нема успеха без слоге и поштовања.

"Милан је диван син и много пажње нам поклања и супрузи и троје деце и нас двоје за 50 година брака одвео је у Дубаи да то прославимо. То нам је незаборавно", истакла је Љиљана Даничић, Миланова мајка.

"Какав је према нама, такав је и према радницима. Ја мислим да је то нешто што се ретко среће. Сарадници кажу да Милан има много идеја за инвестиције, да га надахњују чести одласци у Кину и да је овим гестом показао колико су му људи важни", објашњава Душанка Даничић, супруга.

"Он је добио те људе за цео живот! Он је добио поред радника и пријатеља неког ко ће ту фирму гледати као своју кућу! Миланов гест је јако леп и добро је што је у прилици да тако нешто уради", наводи Радослав Берић сарадник из Богатића.

Милан Даничић из Богатића поручује обема странама - запосленима и послодавцима, да следе добре примере: "Ја се надам да је ова наша прича добар пример. Добро се добрим враћа", наводи он.