“Утрошили смо око 400 литара детерџента и средства за одмашћивање, а данас након прања пуштања у саобрћај Булевара ослобођења крећемо са бочним улицама и прилазима ка булевару”, рекао је Владимир Синадиновић, директор ЈКП.

Лесковчани воле Роштиљијаду, али им некима смета место њеног одржавања.

“Проблем са отварањем прозора, са галамом а осим тога мислим да једна таква манифестација треба да буде на другом простору извучена из центра.

“Свака част свима који промовишу роштиљ то је наш бренд, али ово се свакако не исплати овако”.

Организација једне овакве манифестације која окупља огроман број људи није лака. У Туристичкој организацији свени су примедби које добијају сваке године али још не размишљају о измештању.

“Поготово је рискатно што се ради о припреми и служењу хране, то изискује посебне техничке и санитарне услове које имамо у центру града и мого их је лакше постиће него у рулалнијим деловима града”, каже Дијана Ранђеловић директор ТО Лесковац.

Ове године за певаче град је издвојио 85 хиљада евра, а осим на бини неки су певали до касно у ноћ и по штандовима.

“Ефекат је био који смо желели да постигнемо, а то је пун трг сваке вечери. Извођаче бирамо по тренутној актуалености”, додаје Дијана Ранђеловић директорка ТО Лесковац.

Естрадне звезде свакако доносе и велики број гостију. Али су зато и цене пљескавице на пример на штандовима за време роштиљијаде биле и три пута скупље него у кафанама. Роштиљијада је пре 36 година осмишљена да промовише лесковачки роштиљ и угоститељство али од тога како каже новинар Александар Давинић један од идејних твораца манифестације није остало скоро ништа.

“Она данас личи на печењару на купусару мало има лесковачког роштиља немате да купите ћевапчиће. Да се обогати као што је некада било, такмичење мајстора роштиља, мајсторско писмо, шампион Роштиљијаде, додела златног, сребрног и бронзаног роштиља”, истиче новинар Александар Давинић.

У сваком случају не може се оспорити чињеница да је роштиљада постала једна од најпосећенијих туристичких манифестација у Србији и региону. Такође чињеница је да за време њеног трајања добро зараде и угоститељи и хотелијери. На организаторима да процене да ли је приороитет профит или очување традиције и идентитета.

“Овде градимо инсталацију у селу Сенокос, која ће служити мештанима да имају хладовину, да одморе и да обновимо нешто што је овде настало још пре много година. Градимо тако што плетемо пруће и то је техника која је још од давнина настала”, објашњава Антоније Станковић, студент архитектуре.

“Главна особина је то што је, заправо, јефтино, то што је разградиво, што може апсолутно сваки материјал да се рециклира и да се користи у даљим градњама”, истиче Михајло Поповић, студент архитектуре.

А, старе технике, нема без старих мајстора.

“Када сад упоредите данашње материјале, којима се гради и некад, за шта бисте се ви одлучили? -Ја бих се, ипак одлучио за земљу, блато, дрво и камен. Тој градњи није могао ни земљотрес ништа”, објашњава Веселин Велков, мајстор традиционалне градње.

Ово је ћерпич, непечена цигла од глине и сламе. Овим материјалмо су некада наши претци градили своје објекте. Како нам рече искусни мајстор, када са овим градите, знајте да ће трајати вечно.

“Не само, што траје вечно, него је пре свега здраво. Сви ови природни материјали су еколошки, нису токсични и могу да се поново употребе, поготову земља. Може да се рециклира безброј пута, само је довољно да је поново здробимо, замешамо са водом и можемо одмах да је користимо”, каже Борис Ранчев, Архитектонски факултет Ниш.

Народно градитељство на Старој планини, нестајало је са нестанком људи. Данас, мали број земљаних кућа, сведочи о наслеђу и мајсторству овдашњих горштака.

“Нама је циљ да што више младих људи заинтересујемо, оне који желе да се обуче традиционалним техникама градње, јер су они један од предуслова за очување традиционалне народне архитектуре, као неодовојивог сегмента културног предела Старе планине”, додаје архитекта Гордана Ранчев,

Студенти су дошли да усвоје древна знања и то враћа наду. Остаје реторичко питање, а када ће се вратити људи?

“Да нема ове воде, не би било ни Новог Пазара. Сви грађани Новог Пазара пију воду из ове реке, из њеног горњег тока”, каже Петар Јанковић, риболовац и волонтер.

Река Рашка за Нови Пазар представља извор живота, али чини се да многи нису тога свесни.

Да ипак има оних који су свесни значаја ове реке, показали су грађани који су се окупили да очисте њено корито и уклоне нагомилани отпад.

“Ово је на неки начин за мене уживање и излет, а уједно и добро дјело да почистимо овај део Рашке”, наглашава волонтер Џемил Дестановић.

“Морамо да јој вратимо стари изглед. То је богатство свих нас, ја само помислим шта би неки Швајцарци урадили од ових природних лепота које имамо овде у Новом Пазару”, рекао је Сеад Гицић, волонтер.

Организатори акције кажу да је потенцијал ове реке велики. За риболовце, који овде долазе из различитих крајева Србије, Рашка представља праву атракцију.

“Хтео бих да похвалим све остале људе који су досли данас да нам помогну, екологе, љубитеље реке Рашке и пуно им хвала. Што се тиче риболова, ова река има један од највећих потенцијала у Србији да постане једна од најбољих пастрмских река”, каже Петар Јанковић, риболовац и волонтер.

Акција је била и прилика да се млађима покаже да се однос према природи не гради само речима, већ и конкретним делима.

“Желим да апелујем на све грађане да се могу укључити у било коју акцију и да буде ово пракса, једноставно пракса нашега града, било још боље да је било доста млађег нараштаја, јер од малих нога се учи о важности заштите животне средине”, наводи Емина Ђерлек Ђерковић, волонтерка.

“Мене је отац некада доводио овде да се купам, ја данас њих не могу. Због ове ситуације због које јесмо данас ове. Жеља ми је да сутра, ако би се заложио град и људи да очисте ову реку, да сутра она може своју децу да доведе, као што су мене доводили”, истиче Иван Јанковић, волонтер.

Организатори поручују да се на овој акцији неће стати. Чишћење Рашке биће настављено, са жељом да њене обале убудуће буду место окупљања и одмора, а не одлагања отпада.

“Покушавамо да им кажемо у чему је што кажете трик или тајна да се направи једна добра пљескавица, добри ћевапчићи како се правилно пече, сервира и тако даље“, каже Зоран Тодоровић, професор кулинарства у пензији и председник жирија.

Ћевап не сме да буде танак на крајевима,мора да игра на скари, а то се постиже постављањем левка под одређеним углом. Савети злата вредни.

“Ипак има овде људи који су стручнији и знају знатно више од нас”, каже Илија Младеновић, ученик из Врања.

Нови Пазар има свој чувени ћевап, али није свеједно такмичити се у престоници роштиља.

“Имамо трему, али брзо је пребродимо. -Шта ви данас спремате, каква су очекивања? - Данас спремамо пљескавицу и ћевапе, мислим да ће све бити уреду", каже Тарик Плојовић, ученик из Новог Пазара.

Радна и креативна атмосфера у кухињи лесковачке Трговинско-угоститељске школе. Пљескавица и ћевапи су обавезни, трећи специјалитет је по избору и ту долази до изражаја машта и вештина.

“Правим пуњени пилећи филе са пиринчем и луком и пире од кромпира за прилог”, наводи Габријела Костадинова, ученица из Ћустендила.

Кулинарски техничари из Лесковца прваци су Србије, за њих је ове године резервисано ревијално учешће, али то не значи да је елан за припрему и доказивање мањи.

“Роловану пилетину са сушеним парадајзом, шаргарепом и кукурузом шећерцем, поента јела је да се све три боје виде и да пресек буде добар”, каже. Филип Геров, матурант из Лесковца. *

Уз лесковачке ђаке и професори, да покажу како се барата машицама и укажу на важне кораке у печењу и детаље који доносе победу.

“Укус,мада и облик, изглед и цео тај сервис на тањиру је пресудан код комисије”, каже Ивица Здравковић, професор кулинарства Трговинско-угоститељске школе у Лесковцу.

Ово је традиционално такмичење чији је домаћин лесковачка Трговинско-угоститељска школа.

“Дошли су нам гости из Македоније, Бугарске као и градова широм Србије Припоља, Чајетине, Врања, Ниша. Велико задовољство нам је што су деца то јест ученици препознали такмичарски дух и осим кулинарских вештина које вешто показују развијају и тимски дух и креативност у настави”, наводи Ана Симић, директор Трговинско-угоститељске школе у Лесковцу.

Лесковац за будућност врхунских кулинара и мајстора роштиља не брине. У школу се не може без бар 90 поена, место више годинама се тражи.

"Код нас у секцији има око 100 ловаца. Па сад тако кад су суше, поготово сад како је био и овај пожар, кад животиње губе своја станишта, ми се трудимо да правимо што више појилишта, да носимо воде, хране... Хране колико-толико имају, али воде јако мало има. Ево како можете да видите, копамо рупе, укопавамо ове пластичне посуде и ту сипамо воде. Јуче смо урадили још три ова већа појилишта, а преључе смо на једно десетак места носили оне мале каце по 50 литара што стане у њих", каже Георге Борга, председник Ловачке секције Гребенац.

Трагови у песку потврђују да животиње већ долазе на нова појилишта. Како би им се омогућио потпун опоравак у овој кризи, пушке су потпуно утихнуле, а приоритети на терену из корена су се променили.

“Скупили смо се овде да колико можемо да изађемо, што би се рекло, дивљачи у сусрет са овим појилишта. Касније ћемо и са хранилиштем да кренемо у акцију неку да би могли да дохрањујемо колико можемо што се нас тиче. У нашем ловачком удружењу, конкретно Ловачком удружењу „Бела Црква", колико сам обавештен и Ловачко удружење „Вршац", сви су обуставили лов", каже Леонидас Мазаран, ловац из Гребенца.

Привремена забрана лова и импровизована појилишта дају дивљачи шансу да преживи најтежи период. У најтежим тренуцима за ово заштићено природно добро, човек и природа поново су постали савезници. Док се станишта полако не опораве, ови неуморни људи остају на терену - да напоје, прехране и сачувају живи свет који у овом тешком период зависи од њихове доброте.

„Очигледно је да се ради о ритуалном сахрањивању само лобање, значи која обично такве ситуације се везују за култ предака и то је нешто што у неолиту централног Балкана код нас до сада није забележено“, каже др Славиша Перић, супервизор и руководилац пројекта.

Процена археолога је да у Средњем Поморављу од Багрдана до Појата има најмање 85 неолитских насеља. Овде своја прва археолошка искуства стичу и студенти.

„Могу да вам кажем да сам се одушевила првенствено зато што уопште не можемо да очекујемо шта ћемо наћи испод те земље коју ископавамо а након тога све оно што следи та обрада материјала јако интересантна", наводи Катарина Миљојковић, студенткиња археологије.

У неолитским кућама чија је старост процењена на шест хиљада две стотине година пре нове ере археолози проналазе фрагменате керамике,жртвеника,делове алата.Тако се склапа слика о првобитним насељима у долини Велике Мораве.

Олга Бајчев, научна сарадница Археолошког института каже да је врло изазовно поготово у старчевачким земуницама. Објашњава: „Зато што су оне генерално ископаване јако давно и документација са тих ископавања није толико обимна, јер су то ископавања која су вршена не знам тридесетих година 20. века па касније овај тако да се суочавамо са великим изазовима да препознамо овај где су њене границе."

Средње Поморавље једна је од кључних тачака за проучавање даље праисторије централног Балкана одакле су се неолитске заједнице шириле ка централној и западној Европи. Археолошка радионица са Међуреча сели се на локалитет Дреновац код Параћина где се више од две деценије интензивно проучава праисторијско насеље из доба неолита.

"Кустендорф класик" је јединствен фестивал, јер повезује уметнике различитих генерација, познате и нове таленте и то му је, слажу се сви, најлепши опис и највећа вредност.

“Обзиром да и сам радим у педагогији и да јако волим свој посао, мислим да је то права ствар, заправо та интеграција, та сарадња, тај сусрет ових великих уметника, значајних са овом омалдином, тако да мени лично је овај фестивал неки драгуљ и просто дајем свој допринос колико да могу”, каже Раде Пејчић, диригент Симфонијског оркестра „Кустендорф".

“Одушевио сам се са бројем младих људи који свирају ту на различитим позицијама, малим салама, терасама, и свуда, јако ми се свиђа цела та атмосфера, та размена, то је у ствари највредније за младе људе специјално”, каже др ум. Слободан Герић, декан ФМУ, члан жирија.

Мећавник и овим фестивалом потврђује идеју с којом је настао да буде уметничка оаза изван формалних центара утицаја.

“Ово је најдивнији период у години и овај дар од Бога, овај чист ваздух и све за шта смо се овде изборили плус архитектура, која се бавила реконструкцијом, а не иновацијом и рекао бих овдје је направљена једна позорница на којој се одвија оно што је најпотребније човеку - хљеб и ја бих рекао умјетност”, каже Емир Кустурица, оснивач фестивала.

Први фестивалски концерт одржао је један од најбољих младих виолончелиста данашњице Нарек Акназарјан,а за награде „матрјошке" такмичиће се двадесетчетворо младих музичара из Русије и Србије.

“Ове године је мало род испод просека, али ми смо свакодневно наводњавали, јер ова површина од четврт катастарског јутра је под системом ,,кап по кап". Тако да је сваки други-трећи дан наводњавана и имаћемо рода. Овде гајимо тамбурице и украсне лудаје. Раније смо гајили уљне тикве, међутим, оне више не успевају”, каже Никола Крнић, председник Удружења ,,Кикиндска лудаја".

Горан Лазић, узгајивач који је 2019. године ушао у Гинисову књигу рекорда са најдужом лудајом и прошлогодишњи апсолутни шампион ,,Дана лудаје", увелико се припрема за предстојећу манифестацију. У свом домаћинству пажљиво бира новог фаворита који ће средином септембра изаћи на званично мерење и покушати да одбрани титулу.

“Увек добијемо касно плодове. Добијемо их негде у августу. Сад имам један плод, отприлике дуг 70 центиметара и мале који су у фази раста. Одатле ћемо одабрати три лудаје. Има времена. У преводу, треба јој три недеље да израсте. Тако да увек ,,ухватимо" минут до дванаест да стигнемо за такмичења. Што се тиче моје жене, сузама је прошле године заливала, јер је свака година све гора и гора. Ја сам вадио лук 15. јуна. Од тада до сад није било кише, а чуо сам да је неће бити цео септембеар. То је катастрофа”, каже Горан Лазић, узгајивач лудаје. *

Без обзира на то да ли ће вага показати нови историјски рекорд, једно је сигурно - кикиндска лудаја је поново родила и спремна је за још једно незаборавно славље јесењих плодова, од 17. до 20. септембра.

„Значе нам много, то су професионалци који су обучени и опремљени за овакав тип реаговања, тако да им можемо препуштати одређене секторе рада. Имамо пуно сличности у раду, мало је разлика, а што се тиче функционалности иммао официра за везу који нам је спона са колегама из Немачке, договарамо се штабно шта су нам дневне позиције, који су чији задаци и онда их спроводимо у дело“, наводи Предраг Аничић, командант Ватрогасно спасилачке бригаде Панчево.

Ватрогасци из Немачке подигли су свој камп на Чардаку који је преко дана празан, јер су сви на терену и учествују у гашењу пожара. Како кажу ово је за њих једно ново велико искуство.

Давид Борман, пр копнених снага из Немачке каже да имају одличну сарадњу са колегама из Србије. „Радимо заједно и гасимо део по део. Ово нам је треће распоређивање јединице у овој години и овде имамо најтежи посао, јер смо се сусрели са густом вегетацијом и тешком топографијом. Потребна су нам специјална возила, али има и пуно ручног рада на терену. Осећамо се безбедно, јер имамо непосредан контакт са колегама из Србије које нам показују пут у шуми Срећни смо што блиско сарађујемо и у сваком тренутку се зна ко шта ради“, наглашава Борман.

У гашењу пожара у Делиблатској пешчари тренутно је ангажовано око 500 наших припадника из различитих служби и 130 ватрогасаца, пилота и оперативаца из 6 држава.

Овде се не хода, овде се готово и не може рећи да се хода. Овде се готово виси на литицама. А свака кап воде која стигне доле и овде, носе је ватрогасци на леђима. Поставили су ту и такозвану пругу од платентних црева доле, дуго скоро 3 километра. Доле је једна бригада, али доле нема места за аматере.

Славиша Корњача, шеф смене ВСБ каже да је сам терен неприступачан: „Доле је далеко, по 4-5км у дубини. А нагиб терена је овде где се сада налазимо је негде око 80 посто“.

Иза њих су године искуства, али искусни ватрогасци кажу да овакав терен не памте.

Владан Буђевац, вођа групе ВС  наводи:"За све ове године рада, ово је несумљиво најтежи терен који смо имали, у којима сам ја учествовао, а учествовао сам у доста“.

Смењују се на терену без предаха, у борби која не пита за дан ни за ноћ.

На питање - шта је је теже - дању или ноћу? Александар Стокић, ватрогасац спасилац одговара: „Не могу више да вам кажем зато што то трајевећ дуго времена, али трудимо се да се изборимо са тиме. Ноћ, дефинитивно“.

Славиша Корњача, шеф смене ВСБ каже да је последњи пут спавао код куће – давно, 7.августа.

А Марко Топличевић, ватрогасац спасилац додаје: „Верујте ми да некад 5-6 сати не помислим на кућз, него да што више спасимо, да што више то одржимо, и да се што пре ово заврши“.

Док се води битка на литицама, логистика на терену носи свест о онима који их чекају код куће.

Пера Луковић, командант ВСБ Краљево "Раде овде по 24 сата на терену, 24 сата раде у смени и покушавамо да одморе 24 сата. Али, то је у оваквој ситуацији и на оваквом времену немогуће".

Пожари букте у Ибарској клисури већ месец дана. Док се једно жариште угаси, ветар избаци ново, са Столова се нико не повлачи.

„Цена ове године је 16 и 20 динара, тешко да ће да покрије резање, прскање, обраду, видећемо. Радници траже 8 до 10 динара берба, ове године биће тешко“, сматра Владимир Ловић, из Криваје.

Иван Гмијовић, из Кашевара каже: „Произвођачка цена код мене је до сада преко 13,7 динара на неки процењен род, са берачима који ме коштају, са довозом шљиве, са мојим берачем, са мојим трактором, 8 до 9 динара, како да уклопимо све то на 20 динара“.

У оваквој ситуацији, једина гаранција какве - такве зараде, према речима воћара, јесте прерада шљиве, било да је реч о сушењу, производњи ракије или преради у слатка, џемове и остале производе.

„Овакав род ја не памтим, дуго то радим, не памтим да се десило за задњих 50 година. Ја сам почео на време, имам своје кооперанте, а имам и своју шљиву негде око 100, 120 тона. Мој план је негде до 5 вагона да буде суве шљиве“, истиче Драги Јездић, из Кашевара.

Иван Гмијовић, из Кашевара додаје: „Ја моју шљиву нећу да дам за овај новац, сушићу је, имам своје прерадне капацитете, оставићу је. Једина добра ствар са сувом шљивом је што може да траје, да се остави и за следећу годину“.

„Највећи део рода се последњих 6-7 година преради овде, на територији општине Блаце, да ли кроз сушаре или кроз дестилерије и ту имамо један тренд раста тих мањих дестилерија“, наводи Бојан Николић, Одељење за пољопривреду Општине Блаце.

Блаце се спрема и да у наредна 3-4 дана угости велики број посетилаца, који редовно бораве овде током традиционалне шљивијаде, која почиње данас и траје до недеље. Има ли ове године разлога за славље, у локалној самоуправи одговарају да овакве манифестације управо доприносе промоцији шљиве, производа од ње и целог краја.

„Општина Блаце је славила шљиву и онда кад су биле лоше године, када је било града и лоших ситуација, када није ни било рода шљиве у неким годинама, тако да нема разлога и ове године да не обележимо и прославимо ову манифестацију“, истиче Иван Бургић, председник Општине Блаце.

Уз богат забавни програм и специјалитете овог краја, гости Блаца и ове године шетаће Улицом шљиве, разговараће се о актуелним проблемима у производњи, а биће и награђени најбољи произвођачи.

„Терен је специфичан, сусретали смо се са шумским пожарима, али не и са оваквим песковитим тлом. Дрвеће гори и изнад и испод песка. Дешава се да таман угасимо пожар на једном месту и он на истом букне за 2-3 сата“, наводи пуковник Оприан Овидиу, командант румунског тима.

У овој хуманој мисији посебну емоцију носе ватрогасци из Румуније који су српског порекла. Чим је стигао позив за помоћ из Србије, без размишљања су се добровољно пријавили.

„Прва моја реакција је била да сам казао мом команданту јединице - Мети ме на листу, хоћу да сам први тамо“, каже Миладин Недић, ватрогасац из Румуније.

„Па, на први позив кад је био да се скупља група да иде да гаси пожар у Србију, ту се јавило 7-8 колега који су српског порекла и сви су желели да дођу да помогну“, додаје његов колега Давор Томић.

Док ватрогасци даноноћно возе смене и гасе ватру која тиња дубоко под песком, мештани се труде да им ништа не зафали. А гребенечка школа постала је командни центар солидарности, где се кувају топла јела која се ватрогасцима односе на терен .

„Ту спремамо за људе наравно са терена, добровољце, ватрогасце, за наше, за нашу браћу из Румуније“, каже Александра Попа, из Гребенца.

„Брину о нама изванредно. Не нам фали ништа, имамо све што нам треба, имамо сувише“, истиче Миладин Недић, ватрогасац из Румуније.

И док ватра у пешчари полако попушта под налетом спасилаца, у Гребенцу и Белој Цркви остаје сведочанство о пријатељству које не познаје границе и које је увек јаче од сваке стихије.

„Чист парадајз, без семенки, оцеђен. Погледајте, укуван како треба, и то је то. И ја обавезно флашу окрећем. Да сам сигурна да је ово затворено. Она то не ради, ја то стално радим, зато су ми дали чизме, да ме заштите“, каже Биљана Маринковић, из Руме.

Сандра Маринковић, из Руме наводи: „Користимо искључиво нове флаше. У парадајз додајемо со и мало шећера се ставља, али минималне количине на 250л, пошто је парадајз онако мало киселији“.

Традиционална рецептура и једноставна припрема. Зреле и здраве плодове прво перу, а потом цеде и кувају. Васпитачица по струци, у преради се добро снашла, и брзо је упослила целу породицу.

„Ми смо кренули у почетку мање да кувамо, за неке наше познанике, њихове пријатеље, и то се просто тако проширилио. Људима се свидео нашу укус, наш парадајз. Тако да смо решили да се проширимо, људи из Београда долазе, Шапца, Новог Сада и овде у Руми“, истиче Сандра Маринковић.

На 3 хектара у подножју Фрушке горе, очекују да ће ове године убрати око 80 тона парадајза.

Никола Петричевић, из Ривице каже да одличан је квалитет. И додаје: „Само ове године имамо мало проблем, од тих ожеготина од сунца, иначе, што се тиче суве материје, то је парадајз који је искључиво за цеђење, тако да се добије јако добар производ“.

„Навикла сам на тај посао, увек сам волела да идем на њиву. Некада сам одлазила на Лиманску пијацу, тамо сам продавала брескве, парадјз, диње, лубенице. Тако да је то нешто што ја волим од малена“, каже Сандра Маринковић.

Од њиве до пуне флаше, пут је дуг, а квалитет и задовољни купци су оно што је најважније, каже Сремица која годишње произведе више од 20.000 литара цеђеног и куваног сока од парадајза.

„Ове недеље смо имали у оквиру националне престонице културе подпрограм „Југ исток", нашу библиотеку из Бујановца "14. новембар" која је својим програмским активностима увеличала и улепшала наше догађаје и културне садржаје и библиотеку „Бора Станковић" из Врања која ће вечерас поредставити своју изложбу „Трагом људске душе" поводом обележавања 150 година од рођења Боре Станковића“, каже Весна Илић, директор Народне библиотеке „Радоје Домановић" Лесковац.

Народни музеј ове седмице прилагодио је радно време гостима који стижу у Лесковац са свих страна. У понуди сталне поставке и обилазак Царичин град јер је у току припрема за две велике изложбе у знаку краља Милана Обреновића.

Небојша Димитријевић, директор Народног музеја наводи: „Наши објекти су отворени до 8 увече, могу да посете Народни музеј сталну поставку, времеплов лесковачког краја, наравно ту је и вођење на археолошком локалитету Царичин град, Музеј текстила у Стројковцу и Етнографски музеј или ти Градску кућу. Ове недеље се завршава Роштиљијада у недељу ми већ настављамо наше активности од следећег викенда што се тиче Народног музеја“.

У преподневним сатима у овим институцијама културе посетиоце нисмо затекли. Очекују их у нешто већем броју у петак и суботу. Малобројни из Аргентине и Румуније одлазе са лепим утисцима.

„Има заинтересованих посетилаца нарочито из Македоније и Бугарске вероватно зато што смо блиски културом и језиком“, истиче Небојша Димитријевић, директор Народног музеја.

У Лесковачком културном центру може да се погледа изложба једног од највећих цртача са ових простора Уроша Тошковића. Само овој установи није лако прићи. Чини се да је заточеник манифестације чији посетиоци изгледа више воле наступе естрадних звезда на градском тргу и кафанску атмосферу. Биоскоп до краја недеље не ради, а изложба илустрација македонског уметника планирана за крај седмице биће ван трасе Роштиљијада, под отвореним небом.

"Једно ми креће у први разред, друго старије, син, креће у четврти и да, сматрам да је све јако скупље, него када је он кретао у први разред", каже Тамара Гарић, из Смедерева.

Снежана Јанковић, из Ваљева додаје: "Уџбенике добијамо ове године бесплатно. Е, сад, овај, шта им буду јавили још, ми ћемо докупити."

Није лако израчунати колико за једног основца или средњошколца кошта полазак у школу. Осим уџбеника и прибора, многима је потребна обућа и одећа, мада су у многим продавницама у ово доба године снижења.

"Родитељи гледају, бирају, сигурно. Сад имају могућности због ових мегамаркета, да вам кажем, сигурно да гледају. Ми имамо овде један круг наших старих потрошача који долазе, нормално и они се распитују за услове. Ми им омогоћујемо и на рате“, наводи Драгиша Вукосављевић, власник књижаре.

Александра Павловић, продавачица истиче да није то јефтино. И наставља: „Али, у просеку, рецимо, ако хоћете нешто мало квалитетније што се тиче прибора и свезака, рецимо, не знам, за 4., 5. разред треба вам негде око 3.000 динара, значи, без ранца. Причам о перници, оловкама, свескама, блоковима."

Почетку школске године, чини се, највише се радују прваци, било да полазе у средњу или основну школу.

„Ранац, фломастери, зарезач, перница…“, набраја анкетирани и додаје да се радује што полази у школу.

На питање - шта то недостаје, ђак одговара: „Прибор, књиге и ето. Остало све имам. Друштво сам нашао добро. Школу сам уписао коју сам хтео, природан смер."

„Све смо припремили, мислим, крај лета је, оно, књиге имамо све имамо. То је то, спремни смо за другу школскиу годину“.

„Све је то мајка купила, све је то спремно. Ја не мислим ништа о томе“, закључује ученик.

Родитељи основаца у Смедереву могу да уштеде уколико на берзи у Основној школи „Др Јован Цвијић" сутра од 10 до 13 сати набаве половне уџбенике.

Ученици од 1. до 4. разреда у Ваљеву уџбенике добијају од града, а ђаци од 5. до 8. разреда за њихову набавку ваучер од 18 хиљада динара.

''Ове екстремне температуре утучу на све културе па тако и на виноград. Принос ће бити смањен, а што се тиче саме течности биће исто смањена, јер су температуре утицале на све то. Надамо се да ћемо и ове године пити добра вина у Иђошу'', каже Маријан Гецић, виноградар из Иђоша.

Због недостатка падавина и високих температура, сама берба трајаће изузетно кратко - свега две недеље.

''Неке сорте које су из прве епохе сазевања већ су спремне за бербу што није изненађујуће јер је тренд да се берба сваке године помера раније. Неки интензивнији радови се очекују у првој половини септембра'', наводи Марко Миркоњ, председник Удружења винара и виноградара „Шасла", из Иђоша.

Иако је грожђе које је претекло остало здраво и са високим садржајем шећера, суров биланс временских неприлика највише се одразио на количину рода.

''На овим температурама и при оваквом дефициту влаге биљка почиње повратни процесс када се вода повлачи из грозда како би сачувала себе за наредну вегетацију. Берба ће јако брзо почети, да би приноси били што већи'', истиче Јелена Кљајић, из Пољопривредне стручне службе Кикинда.

Ипак, смањене количине не морају значити и лошију капљицу у чашама. Енолози истичу да уз правовремену реакцију у подрумима, Иђошани могу очекивати квалитетна вина од овогодишњег рода.

Горан Аџић, енолог каже да се из године у годину прилагођавају на овакве ситуације. Наставља: „Ово је још једна таква година у низу. Мислим да ће бити боља него раније и очекујемо добар квалитет, иако ће приноси бити умањени''.

Иако ће пуне бачве ове године захтевати много више труда и знања, у иђошким подрумима верују да ће квалитет надоместити све оно што је суша одузела.

„Оно што нас повезује у простору који делимо јесте да имамо одличне услове за пословање. Са друге стране свако има свој бизнис, али се дружимо, што је фантастично. Имамо велики простор, одличну локацију, а упознајете људе са којима се повезујете, развијате нова познанства и пријатељства, што је најважније. Путујем због посла, живим на Златибору у дивном природном окружењу, али лако могу стићи и до породице у Шкотској или било где треба пословно“, каже Нил Хејг, дигитални номад.

Корисници заједничког простора дигитално послују у различитим областима. Управљају радним временом, комуникацијом и начином живота, па тако и учесталошћу промене локације.

„Има људи којима то доста одговара, али ја волим директан контакт са људима. Али бег на недељу дана, месец дана је нешто савршено за мене“, наводи Драган Кесић, дигитални номад.

Симеон Павлов, дигитални номад из Русије каже да је дошао ту пре три месеца. „Заиста су одлични услови за рад. Девет месеци сам као менаџер продаје радио у Анталији, али је лети овде много пријатније. У септембру се враћам у Анталију, али ћу на зиму радно провести на Златибору, јер ми Руси волимо снег, а тамо га нема“.

У Иновационом бизнис центру на Златибору отворена је и виртуелна канцеларија. Корисници на тај начин добијају седиште фирме, примају пошту и остварују разне друге услуге и погодности таквим пословањем.

„Углавном региструју фирме људи који су дошли из Русије, који су се доселили у Србију, па су били да ли у Београду, да ли у Новом Саду или неким другим градовима, или они који су се директно доселили овде на Златибору. Јер та заједница Руса на Златибору релативно је велика и брзо се прочује за ове услуге које ми нудимо. И они су углавном наши клијенти. Наравно поред Руса, ту имамо неколико домаћих фирми, имамо неколико удружења“, истиче Дарко Ђурић, директор Иновационог бизниц центра Златибор.

Дигитализација је променила и убрзала начин пословања и живот уопште. Дигитални номади истичу значај природног окружења Златибора, које је идеално за опоравак током или након стресног пословног дана.

„Први резултати откупа показују да је дуван бољег квалитета, него прошле године. Што се тиче овог терена, можемо рећи да је киша задњи пут пала 12. јула, на Петровдан и ето, прошло је више од месец дана без кише. Али, оно што могу да кажем, дуван је посађен раније, добра припрема, и показало се да поред недостатка падавина, корен дувана развио се дубоко“, каже Милан Бјеливук, руководилац производње дувана компаније ЈТИ.

Ручно брани листови пажљиво се слажу и транспортују до сушара, где процес захтева математичку прецизност како би се сачувала препознатљива златно-жута боја сремског дувана. Произвођачи у Голубинцима већ своде рачуне.

Илија Бајин, из Голубинаца производи дуван 17 година. „Прешао сам из повртарства које сам радио двадесетак година. Једноставно, ово је исплативије од онога. Ово је породичан посао. Радимо негде до 25 хектара дувана“, истиче он.

„Ми очекујемо да буде на плану, што је неких 5 милиона и 100 хиљада килограма. Међутим, видећемо, ако киша падне у септембру, верујем да ћемо остварити план“, додаје Милан Бјеливук.

На пољима под сортама Вирџинија и Берлеј, посла има за сезонске раднике. Услед недостатка домаће радне снаге, берачи дувана долазе из азијских земаља.

Дивос Ламицане долази из Непала. Каже да посао бербе дувана није тежак, и да је ту са још 11 својих сународника.

У години пуној неизвесности за друге пољопривредне културе, дуван је још једном потврдио статус најсигурнијег и најисплативијег посла у Срему.

„Управо радимо на прочишћавању противпожарних пруга у циљу превенције од шумских пожара, будући да је заступљеност шума 83% у овој газдинској јединици, од тога велики удео четинара, који су по степену ризика од пожара при врху“, каже Мирослав Ристић, чувар у Парку природе.

Противпожарни путеви омогућавају ефикасно кретање ватрогасних екипа, гашење пожара и смањују могућност ширења ватре.

„Док је мали пожар лакше се угаси, буде ли то узело маха, захтева веће ангажовање људства и технике“, додаје Мирослав Ристић.

Привредно друштво Србијашуме, изградњом моста на Топлодолској реци повезало је локалне и противпожарне путеве на Старој планини.

Милош Станковић, директор Шумског газдинства Пирот истиче да је то највећи мост који је изграђен у Шумском газдинству Пирот, али и у целом систему Србијашуме. „Има огроман значај што се тиче безбедности, повезивања путне инфраструктуре, боље контроле државних шума и шумских комплекса, пре свега када је реч о ванредним ситуацијама, пре свега пожара, али је значајан и за развој овог дела Старе планине“, наглашава он.

Изградњу и одржавање противпожарних путева на Старој планини, сваке године помаже Министарство пољопривреде, водопривреде и шумарства. Следеће године биће завршена изградња изузетно значајног пута који ће повезати села Топли До и Дојкинци.

„Као и већина објеката из времена она је постављена на плитким темељима, од ломљеног камена, и грађена хоризонталним слагањем храстових брвана, кров је такође карактеристичан за објекте из тог времена тако да је кровни покривач шиндра“, наводи Милица Томић, Етнолог-антрополог у Заводу за заштиту споменика културе у Крагујевцу.

Оно што посетиоцу прво привуче пажњу јесте богатство дрвених орнамената.

„Најкаракеристичнија су западна врата која су декорисана богатом флоралном орнаментиком и мотивима, а може се рећи да су она можда и једна од најдекоративнијих и обрађених од свих цркава брвнара тог периода, од детаља бих поменула и достене решетке у централном делу објекта као и камене свећњаке“, прича Милица Томић.

Готово 2 века касније, црква се суочила са новом великом опасношћу. Снажно олујно невреме које је погодило овај крај 2014. године оставило је за собом огромну штету. Велико стабло пало је директно на цркву и озбиљно оштетило дрвену конструкцију. Уследила је хитна и обимна обнова. А Министарство културе издвојило је седам милиона динара.

Зоран Јаглић, архитекта у Заводу за заштиту споменика културе у Крагујевцу каже да је 2015. завршена прва фаза на свеобухватној санацији конструктивних елемената урушеног крова и препокривању цркве. Додаје да су били најхитнији радови на санацији кровне конструкције и да су сви недостајући оштећени кровни елементи израђени од најквалитетнијег храстовог дрвета.

За изузетно успешно изведену обнову, црква брвнара у Даросави добила је престижно међународно признање Европске уније за културну баштину – награду Еуропа Ностра. Данас црква Светих апостола Петра и Павла није само место молитве. Она је и драгоцени споменик културе, пример традиционалног градитељства и део туристичке понуде Аранђеловца.