„Марту, Мицу, Машу, Радоја, Верицу, Јулку ...“, наводи Павле Шуњеварић.

Другари додају: „Он је према нама - увек ту за нас“.

„Јуримо се, играмо физичко са њим“.

„Павле није ништа другачиији од нас. Он је много добар према нама свима. Ми много волимо са њим, а мислим да и он воли да се дружи са нама“.

То потврђује његова мајка, али и дефектолог. Такво позитивно окружење утиче да Павле заједно са вршњацима буде активан на часовима.

„Ми смо, да кажем, имали срећу што смо од првог дана наишли на праве људе преко дефектолога, учитељице, личног пратиоца, па све до деце која уче са њим. Они њега нису прихватили као друга, него га искрено воле“, каже Јелена Шуњеварић, из Ужица.

Марица Лазовић, дефектолог ОШ за образовање ученика са сметњама у развоју „Миодраг Миловановић“ Ужице истиче: „Кад наиђете на подршку, другара у одељењу, учитеља, наставника, то већ добија други облик. Значи, онако како би стварно требало да изгледа. У овом одељењу инклузија је заступљена сто посто у сваком моменту“.

У Основној школи „Душан Јерковић“ више од двадесет ученика има сметње у развоју.

„Наравно, није то баш исто код сваког детета и у сваком одељењу, али већина ученика су заиста добро прихваћени и деца се труде да им помогну колико могу“, наглашава Александра Савић, психолог основне школе „Душан Јерковић“.

Просветни радници труде се да инклузију остваре и неконвенционалним активностима. У оквиру ликовне радионице видео продукција снимила је и на интернету објавила документарац „То сам ја, Павле“.

„Да би сте могли да промените свест, ово је један од начина, један од корака. Али, најбоље се мења уколико сте у контакту са њима. Значи, не можете уопште да помислите колико је разлика између деце која су у сталном контакту, са децом која имају развојне потешкоће, а у односу на ону децу која немају. Тог момента када уђете у разред, као што је разред Павлов, видите потпуно другачију атмосферу и са њим и са другом децом једноставно. Тако да један непосредан контакт је најбоље решење“, сматра Владан Савић, наставник ликовног васпитања ове школе.

Ивана Миленковић, учитељица у ОШ „Душан Јерковић“ додаје: „Мислим да се и те како мења свест грађана. Некако све више су учесници у редовној настави, у свим активностима у радионицама“.

На млађима свет и остаје, а другари Павла на прави начин, дечијом искреношћу и топлином показују како да узајамно пружамо бољи део себе.

"Они пошаљу булдожер, не могу да грешим душу, пошаљу булдожер колко да, кад удари вода однесе, очисти, и после кад удари киша поново однесе земље и опет нема и опет нема, за 50 година никад у животу није стављено ништа, нити песак, нити шодер, ако можeте помогните ме да док сам жив да направимо бар пут докле се може", каже Слободан Радосављевић, мештанин Несврте.

Љиљана је овде рођена. Ни за шта Несврту не би напустила, али лако није, каже, посебно кад си без деце и без сопственог возила.

"Ништа нема, лекар куде је у Грделицу и то ако могу да отидем, ако не могу ништа", додаје Љиљана Радосављевић, Слободанова супруга.   На питање - како силазите доле, одговара: "Такси, плаћамо такси, овде дође пред кућу, кад може, а кад је киша нема нигде".

Бреме живота у планинском, неприступачном селу дели и брачни пар Маринковић. До Грделице се у набавку мора бар једном недељно. Сналазе се како знају, а и син долази. Лети још и не мари, зими је теже.

"Припремимо се, спремимо дрва, огрев, спремимо брашно, обезбедимо се за зиму, воду имамо планинску, струја није марила ове зиме", прича нам Живорад Маринковић, мештанин Несврте.

Последње падавине још више су оштетиле земљани пут. Подвиг је стићи довде и теренским возилом. Најсигурније је старим апенцем. Тако Драган Стевчић готово свакодневно обилази родитеље.

"Једино мотором и може, или неко теренско возило, лада нива, неки џип. Иначе, друго не може, трактором, друго ништа, веома је тешко. Заиста је лош пут", истиче Драган Стевчић, из махале Војиница.

Грделица на дохват руке, а мештанима Несврте често недостижна. Асфалту се не надају. Булдожер, камен и шљунак решили би проблем.

Град Лесковац је пре 3 године урадио 4 километра асфалтног пута од Грделице до махале Војиница. Од Војинице до Несврте има око 2,5 км пута који је у изузетно лошем стању. Надлежни у ЈП "Урбанизам и изградња" у телефонском разговору кажу да ће се потрудити да овај пут уђе у редовно годишње одржавање и да већ овога лета учине нешто како би пут поправили и овим старинама олакшали живот.

„На свим овим брдима иза нас које се налазе, има популација од попар хиљада јединки, тако да ми смо негде проценили да их има око 5.000. Врло је битно да нема друге вегетације које смета и једна од првих биљака која цвета у години“, каже др Милош Поповић, биолог.

У време Јосифа Панчића ова врста била је распрострањенија. Данас, Велика мужица сматра се изузетно ретком и значајном биљном врстом, а уврштена је и у будуће издање Црвене књиге флоре Србије. Управо зато њено очување има посебан значај, а стручњаци истичу да је неопходно додатно истражити и заштитити једино познато станиште ове врсте у Србији.

Губитак те врсте аутоматски би значио смањење самог диверзитета. Што генерално није добро. Из неких еколошких разлога. Све има своје последице када нестане нека врста. То је као ланчана реакција. Увак иде она прича о око пчела, шта би се десило, то је свима позната прича. Па велика катастрофа“, истиче Бранко Јотић, биолог.

Осим велике мужице, подручје овог дела источне Србије одликују се изузетним био диверзитетом. Овде расту и друге заштићене биљне врсте, међу којима је и строго заштићени Косовски божур. Забележено је и присуство, шумског и кратконогог гуштера, великог мрмољка, као и више од десет врста лептира. Управо зато су истраживачи Милош и Бранко наставили рад на овом подручју, настојећи да евидентирају што већи број биљних и животињских врста и допринесу њиховој заштити.

“Све сам радио из све снаге. Што год сам јер ја сам такав... пут на који сам стао тражио је од мене да се доказујем, из посла у посао. И тако ме је живот терао”, каже Божидар Боле Милорадовић, сликар и илустратор.

Шта све може човек "златних" руку за живота? Аутор је многобројних плаката за домаће и иностране филмове. Потписује илустрације за ремек дела "Ко се боји Вирдзиније Вулф", "Одавде до вечности".

Милета Милорадовић, карикатуриста из Крагујевца наводи: „Он је 70-те године имао у Музеју примењене уметности - 100 плаката Болета Милорадовића.То је доказ да се плакат у то време неговао и да је постојао као посебна графичка дисциплина”.

Посвећено и значлачки, бавио се лепотом књиге. "Друговао" са Светим Савом, српским владарима, Вуком Караџићем.Краснописом и вињетама богатио благо Србије.Филмске плакате поклонио је Југословенској кинотеци, личну библиотеку, свом Крагујевцу.

“Негде око 6.000 библотечких јединица, и много тога што нису само књиге, та такозвана некњижна грађа, Болетови радови, графике илутрације”, истиче Анђела Огњановић, директорка Народне библиотеке "Вук Караџић" у Крагујевцу.

Божидар Боле Милорадовић, сликар и илустатор наглашава: „Ја се толико радујем да могу да поклоним, више него онај што је добио поклон. Можете мислити, а стварно је то тако и то ме је одржало у животу. Колико година - 93, а биће још, надам се”.

И тек планира да уради калиграфско издање "Песме над песмама" и Типик Светог Саве. У свему што је радио, Милорадовић каже, водила га је љубав, иако је она, како је записао Вук Караџић пуна и меда и једа.

“Са шпарглом у Србији нема скоро нико велико искуство, али људи су заинтересовани да подигну засад и имају хиљаду питања, од самог испитивања тржишта, преко начина гајења, квалитета, финансијског плана ..Годинама све то разрађујемо и сад продајем бизнис укључујући и саднице”, наводи Драгомир Ивановић, произвођач шпаргле.

Драгомир је ове године одлучио да поред шпаргли на свом имању посади и 100 смокви. Има своје саднице, а у овом послу помажу му и комшије, јер не може увек све сам да заврши на време:

“Сад кад сам у пензији почела сам да се бавим шпарглом и да их гајим. Упознала сам Драгомира који много више о томе зна и ту смо да му помогнемо кад затреба. Углавном се бринемо о расаду, кад не може да испрати сваку садницу, ми смо ту”, каже Роса Станић, из Омољице.

Драгомир Ивановић има око 3000 садница шпаргле старе сорте Аржонтај и годишње добије око 1000 килограма. За сад све продаје на домаћем тржишту иако цена није мала.

“Производња шпаргле није за пијачну тезгу, већ пре свега за потрошаче који су куповно добростојећи, за ресторане, хотеле, боље пиљаре. То захтева строжију контролу и много бољи квалитет него што смо навикли. Никад нисам испод 10 евра продао килограм тако да нема потребе за извозом”, истиче Драгомир Ивановић.

Драгомир успева све да произведе органском обрадом без употребе пестицида и хебрицида и зато је ово поврће још траженије, али и скупље на тржишту.

„Звезда се зове Марија. Налази се на координати ректасцензија 5 часова и 35 минута и деклинација минус 5 степена. Види се из наше школе, управо у овом смеру. Такође видимо из учионице у којој смо проводили највише времена. Мислим да сваки пут када погледа у небо, сетиће се нас“, наводи Анђела Миленковић, ученица IV/1 ЕСТШ „Никола Тесла“ Краљево.

У школи се ове седмице полажу матурски и возачки испити. То су последње школске обавезе након чега следи растанак уз обећања да се другари, школа и наставници никада неће заборавити.

Хелена Шушић, такође ученица IV/1 ЕСТШ „Никола Тесла“ објашњава: „Одлучили смо да разредној поклонимо нешто несвакидашње, што неће да јој стоји негде са стране него ће да јој остане успомена на нас. У част томе, колико се трудила за нас, не само у школи него и ван школе, купили смо јој звезду на небу из сазвежђа Орион која се сада, од када је она то преузела, зове Марија и мислим да ће то да је подсећа заувек на нас“.

За разредну је звезда симбол другарства и заједништва које је са децом градила 4 године.

„Некако бих рекла да ова звезда не представља само мене него да представља наше цело одељење. Некако увек ћемо се сећати наших тих школских дана, лепих тренутака, лепих успомена и некако, ето, када погледамо у небо у сваком тренутку знаћемо да смо ми ту заједно“, истиче Марија Илић, разредни старешина IV/1 ЕСТШ „Никола Тесла“.

Светлост звезде Марија која је засијала 5. јуна стићи ће до наше планете за 4 године два месеца и 26 дана. Тачно 1. септембра 2030. године када ће Марија дочекати нову генерацију ученика.

Весна Цветковић, коауторка изложбе: “Старо Врање носи у себи дух једног времена које је прошло, али није нестало, сачувано је у сећањима, причама које се преносе, али најверније у фотографијама, оне бележе тренутке који су некада били обични, а данас су тако драгоцени”.

Неки памте, неки су слушали приче, воле да погледају колико се град променио. И амбијент је одабран да буде ближе грађанима, пролазницима.

“Памтим, биле су ћерамидице, ћерпићи, покривени, није било црепова, и чесме су биле, онде ђеренке, чесме старовремске, староврањско”, каже саговорник. “Променило се, прилично се изградило”.

На питање - старо Врање или Врање данас, шта је боље, саговорник одговара: “Па, знате како кажу, и оно старо и оно ново има нешто и добро и лоше у себи, оно што се мени допада око изложбе, јесте што млађе генерације могу заправо да виде како се раније живело у Врању и да повуку паралелу шта је оно што је остало, тај дух Врања, а оно што се променило”.

“Морали смо да прогледамо велики број фотографија и на крају смо се одлучили за ове фотографије, које можда на најбољи начин осликавају како се град кроз време мењао и развијао”, истиче Драгана Станисављевић, коауторка изложбе.

На 56 фотографија приказане су улице, тргови, куће и зграде, људи, тренуци и атмосфера. Одабране су из богате колекције Историјског архива.

"Све је тешко и сваки посао мора да се ради. Свуда, где год да одеш и шта год да радиш, није лако. Боље ово да се ради, да си сам свој газда и колико радиш , толико зарадиш, него да идеш за неки минималац да радиш. Нов сам у овом послу и учим још увек, али мислим да ми добро иде", наводи Перо Пуља, власник пољопривредног газдинства.

Одлучио се да чува косовске бардоке. Каже да тиме доприноси очувању генетских ресурса, јер је у Србији остало мање од 200 грла ове старе метохијске расе оваца.

Перо Пуља, власник пољопривредног газдинства каже: „Оне су изузетно млечне. Има примерака које дају и литар ипо млека. Аутохтона је раса, изузетно подобна за ово подручје. Подноси све временске прилике и неприлике. Отпорна на кишу, на болести."

Највећу помоћ и подршку у послу пружа му супруга. Да би стекао потребна знања Перо је уписао Високу пољопривредну школу.

"Планови су да останемо на 50 грла. Правимо млекару да можемо да производимо овче производе од 100% овчег млека и да изађемо на тржиште", истиче Пуља.

Премије које за овчарство обезбеђује држава и погодности које пружа Фонд за пољопривреду града Пирота, могу бити изазов младим људима, попут Пера, да обнове давно запуштене појате својих предака и оживе старопланинске пашњаке.

„Мени је то изузетно важно зато што ми то показује да сав труд и сав рад који сам уложио током прошлих година се исплатио на неки начин и да, просто, треба да наставим и ако наставим тако да се надам да ћу добијати и настављати да добијам такве резултате и то је, стварно, велики мотив", каже Андреј Крајиновић, ученик 7. разреда Ваљевске гимназије.

“Увек сам ишао све корак по корак, прво једно такмичење завршим, па онда сва следећа да се превише не отеретим и да све полако урадим", наводи Константин Тојчић, ученик 7. разреда Ваљевске гимназије.

Ученици осмог разреда Ваљевске гимназије Вања Јусуфовић и Реља Станишевић били су најуспешнији на оба државна такмичења из географије, оном које организује Српско географско друштво и Националној географској олимпијади иза које је Центар за таленте.

„Добијају се поени за упис у средње школе од првих награда на републичким и очекивао сам да добро урадим, био сам спреман. Како се ради у овој школи, будеш скроз спреман. Ако учиш и посветиш се, можеш да очекујеш награду увек", каже Вања Јусуфовић, ученик 8. разреда Ваљевске гимназије.

“Ове године сам се определио за баш пуно такмичења и мислио сам да ћу много горе резултате остварити, да ће ми бити много теже због броја такмичења, али успео сам боље резултате да остварим, него што сам очекивао и задовољан сам", наводи Реља Станишевић, ученик 8. разреда Ваљевске гимназије.

У Ваљевској гимназији поносни су на основце, јер је на државним такмичењима учествовало двадесетак ђака. Резултати указују на висок ниво квалитета образовно-васпитног рада.

„Није овде битно само рећи да је то за обдарене у области математике, битно је рећи да је то програм основне школе малкице модификован, али за оне који су свестрани и оне који желе више да уче. Наши ученици овде најчешће остају у нашој школи, најчешће остају у одељењима обдарених за математику, али уписују и друге смерове", каже Вељко Ћировић, директор Ваљевске гимназије.

Програм за гимназијалце - основце, кажу у овој школи, ученике припрема за највише домете у области природних и друштвених наука током средњошколског гимназијског образовања.

“На првим часовима смо кренули са лаганим кувањем. То подразумева пржење јаја, сеча неких предјела и тако то сервирање. Док сада већ почињемо да кувамо нека главна јела”, каже Николина Тешић, ученица Угоститељско-туристичке школе.

“Омиљено јело што сам правио је карбонара. Планирам да после Угоститељско-туристичке школе завршим и гастрономију и специјализацију за италијанску кухињу”, наводи Душан Бошковић, ученик Угоститељско-туристичке школе.

“Школованог конобара за разлику од онога што је приучен чини како прилази госту, са љубазношћу, са осмехом”, каже Лазар Јевтовић, ученик Угоститељско-туристичке школе.

“Важно је да госту приђемо са десне стране. Да прво спуштамо пиће дамама или јело или старијој особи”, каже Тадија Ћировић, ученик Угоститељско-туристичке школе.

У процесу стицања знања помажу им искусни ментори. Иван Костић, један од координатора наставе, некада је и сам био ученик те школе.

“Школа је високог ранга и уопште је заступљена у овом крају због самог угоститељства. Сви кувари и конобари који пожеле да раде после школе имају могућност да се запосле у нашем објекту. Са децом крећемо од самог старта. У суштини ово су деца која су друга година и они имају већ неко предзнање, тако да смо сад полако прешли у топлу кухињу и крећемо се ка готовим јелима и самој припреми хране“, каже Иван Костић, шеф кухиње и координатор наставе.

“Предности овог начина образовања су што деца своја знања и вештине стичу у реалном радном окружењу. Значи они у тим компанијама имају своје инструкторе који прате њихов рад, показују им неке иновације које ми у школи не можемо да им покажемо и што су после завршетка школе одмах спремни да почну да раде”, сматра Јелена Марић, директор Угоститељско-туристичке школе Чајетина.

Ученици који се образују по дуалном моделу наставе, своје школовање могу наставити као и они који су се образовали по класичном. Једина разлика је прилика да се раније опробају у улози запосленог

“Ја преко рида, а он преко неку ливаду и там се саставимо на сред, он ме довати за руку и одведе и после мој татко дође, милом ли си или силом? Па како милом сам него како. Дође да ме пита дал сам ја милом. Ма не бре волела, стварно смо се много волели, ја мислим да нема љубав лепше да је била него наша", прича Негосава Радосављевић из Бачевине код Лебана. На питање колико су имали година, одговара: "Ми смо имали по тринаест година кад смо почели да се волимо ко деца, а по петнаест кад смо се узели”.

"Лепа је била", наводи Милетија Радосављевић из Бачевине код Лебана и на питање зашто се оженио тако млад одговара: "Како да вам кажем, услови били такви да сам морао да се женим. Да живите заједно? Да, и прошло је пуно година". Додаје и да је остала љубав.

Љубавна прича Негосаве и Милетија родила се на раданским пашњацима, чувајући стоку. Крунисана је крај записа, храста који је вековима окупљао мештане на сабор за сеоску славу.

*Моји родитељи су одавде пошли његовој кући, узели се и почели брачни живот као што је већ забележено 70 година брака, али не само они, неколико заједничких живота је почело одавде”, истиче син Милован Радосављевић.

"Мучили се јесмо, али лепо је било", кажу бака Нега и деда Мета Гарац, како га сви у крају знају. Имали су стругару, обрађивали земљу, децу одшколовали, унуке и праунуке дочекали. Најбољи су им пример како се брак негује.

“Дивни су моји родитељи, мучили су се, мучили, дивни су и нама су пример, ја и мој муж смо око 47 година у браку”, наглашава ћерка Зорица Антанасковић.

Без стрпљења брак је тешко одржати, а прећутати је прави благослов, то је рецепт за јубилеј вредан поштовања. Како и доликује платинасту или милостиву свадбу прославили су у кругу најмилијих.

“Мозак је лепши много од лепоте, лепота прође, мозак те служи докле год си жив, то сте и ви сигурно чули на телевизији. Јел' то ти је најважно - слога, да се слажеш, све ако нема шта за вечеру, нећеш вечераш, али кад се слажеш то је много добро, и то људи не разумеју. Ја на моја деца викам, и унуци викам, најбоља је слога, деца ће сутра да отидну ко што су наши отишли”, додаје Негосава.

Негосава ће ускоро напунити 86, Милетији је 85. Она не види добро, он се не креће, али док је рука у руци и брижна деца око њих, слави се у Бачевини, готово опустелој, и живот и љубав.

Род кајсија ове године је јако добар, произвођачи могу очекивати јако добар род. Готово у свим воћњацима било је мало мраза али он је само проредио плодове што је чак било и повољно за већину произвођача када говоримо наравно у региону западне Србије али на југу Србије је било великих оштећења тако да ће ту кајсије бити знатно мање”, објашњава Др Дарко Јевремовић, директор Института за воћарство у Чачку.

На питање да ли је ове године ситнији или крупнији род одговара: род је у почетку био ситнији али велики број произвођача је извршио проређивање плодова тако да се очекују јако крупни плодови који су сада у фази интензивног пораста и у неких наредних две три недеље очекује их почетак бербе.

Воћарима саветује да се слуша струка и наука, сада у овом периоду нема никаквих интервенција у засадима на сузбијају корова. Заштиту су на време урадили тако да очекују бербу.

Берба првих кајсија у околини Чачка очекује се крајем јуна. Воћари су задовољни тренутним стањем у засадима и надају се добром квалитету плодова, али и повољној откупној цени која ће оправдати улагања. Већи део рода из овог краја традиционално се прерађује у сокове, џемове и ракију. Уколико временске прилике наставе да иду на руку воћарима, пред њима је једна од успешнијих сезона.

“Историја је неопходна да би се бавили људи овим послом. Не може било ко да дође и да се бави овим. Јер треба да се знају неке основне ствари”, каже Ђорђе Стојановић из Удружења нумизматичара „Хисар" Лесковац. 

Ђорђе је најмлађи члан Удружење нумизматичара „Хисар" из Лесковца. Удружење је основано пре више од седам деценија, а сваке године организују сусрете љубитеља старина из целе Србије.

“Србија средњи век, новац, ордење краљевине Србије и краљевине Југославије то је сад модерно, примарно то је моје интересовање. - Због чега се бавите колекционарством? -Из љубави од детињства сам сакупљао новчиће, ордење и то је остало за цео живот”, каже Дејан Петровић, колекционар из Горњег Милановца. 

Младима је данас много лакше да се баве нумизматиком. Лакше се долази до информација, подаци се проверавају на интернету, али превише података носи са собом и већи ризик јер врло често тешко је разликовати фалсификат од ориганала. Зато се старији ипак држе књига.

“Ја кад сам почињао књиге су биле битне. Сада свако може да буде колекционар и сакупљач, али ми старији ипак нешто мало боље знамо то да радимо”, сматра Љубиша Филиповић, колекционар из Лесковца.

Лесковачко удружење једно је од најстаријих у Србији и једино је уз београдско регистровано као правно лице. Број чланова из године у годину све је већи, а циљ је да се што више привуку млади људи.

“Наш циље је да оплеменимо традицију нашег града Лесковца. Да скупљамо ствари које су везане за наш Лесковац, за наш крај али и за целу екс Југославију. Овом приликом бих ваш позвао младе људе да се баве овим хобијем из задовољства да изадју из кафића и дискотека да изађу на свеж ваздух и да се друже са нама”, каже Југослав Цветковић, председник Удружења нумизматичара „Хисар" Лесковац .

Нумизматика је за ове људе много више од хобија. За неке је то страст, многи од нумизматике добро зарадјују, али прави старинари су одувек духовна елита и господа која држи до својих предака. Зато се за њих каже да су прави чувари породичног, неретко и националног блага.

“Супер нам је на базару, већ смо купиле нешто јуче. Ево планирамо нешто да купимо данас. -Шта сте нашли овде? -Нашли смо ове дивне торбе, дивних жена из Крагујевца", каже једна саговорница, а други посетилац додаје:”Атмосфера у Новом Пазару стварно је прелепа, влада позитива, осмех, осмеси поред велике врућине.

На базару су се окупили трговци, занатлије, посластичари и бројни други излагачи, представљајући посетиоцима своје производе, рукотворине и умеће које негују годинама.

“На штанду су ручно рађене торбице, хеклане су од памучне траке и од макраме конца. -Све ово ви правите? -Ја, мало кући, хоби. Овде смо, ето, на штанду, лепо нам је, атмосфера супер, имамо музику, лепо нам је”, наводи Каролина Бараћ.

“Прво имамо традиционални мед, овогодишњи багрем, шума, цветни мед и ливадски са Пештери, а ово су наше мешавине. Почело је од љутог меда, малине, лимуна, пистаћа, имуно меда и бронхи меда. Како коме шта треба”, каже Абида Личина, Власница радионице за прераду меда.

Две културе вековима живе заједно у Новом Пазару. Мултикултуралност је једно од главних обележја овог града. Управо томе могли су да сведоче и сви они који су посетили овај фестивал.

“Лепо изгледају експонати, као да смо се вратили у то доба”, каже једна саговорница, а друга додаје:  „Генерално смо одушевљени, град је пун, препун младих, синоћ смо били и на концертима, баш је онако све феноменално.”

Организатори истичу да је овогодишње, петнаесто издање фестивала, испунило сва очекивања.

“Феноменално миксање Миксер фестивала и Пазара као таквог. Дивно је што је град довољно велики да може све да се смести, а довољно мали да може на све да се стигне”. Сматра Рифат Ригатовић, члан Савета Миксер фестивала.

Поред базара, посетиоци су током три фестивалска дана имали прилику да уживају и у концертима, модним ревијама, изложбама, трибинама и бројним радионицама које су Нови Пазар претвориле у место сусрета уметности, креативности и добре забаве.

„Радила сам са чоколадама и бомбонама, а он воли слатко, па смо се тако упознали, а за три месеца смо се узели. Била је то љубав на први поглед. Траје још увек, не онако јако и жарко, али траје“, каже Анка Шелнић из Панчева.

Док Анка помало стидљиво евоцира успомене, Милош воли да се нашали.

„Ја сам одмах рекао- ако нађе неког да мисли она да је бољи од мене, нека прво мени каже, ја ћу да будем кум ако треба. Али није она тражила“, наводи Милош Шелнић из Панчева.

За ових 60 година Шелнићи су живели у Панчеву, Осијеку, на Косову, у Бризбејну у Аустралији, где су отишли после рата у Хрватској, да би се на крају вратили у Панчево.

„Плаво море, није загађено, све је то лепо, заиста лепо, али мени су фалили људи. Тамо нема дружења. У 3 куће смо аустралске улазили, само три, за 20 година живота тамо, каже Милош Шелнић.

За дуг и срећан брак, кажу, потребно је да супружници буду из истог миљеа и да се слажу.

„Он је добар муж, добар је човек. Некад је мало пренагао, али ко и сви ми“, каже Анка Шелнић, а Милош додаје: „За дуг брак најважнија је толеранција, да не паднеш одмах у ватру. И финансијска независност.“

Милоша и Анку здравље још увек доволно служи да могу сами да обављају све што треба. Радују се посети синова, који живе у Осијеку, дружењу са пријатељима, шетњама. И броје заједничке године, до неке нове прославе.

“Сваке године је била понека награда значи за тај наш труд што смо уложили у наше двориште. Једне године мислим да је 2010. били смо и најлепше двориште Србије”, каже Ратко Јовановић из Влакче.

Готово свако двориште у око 200 домаћинстава у Влакчи је уређено, уникатно и прича своју причу. Тако нису изостале ни награде за труд и рад породице Павловић.

“Највише ми одузима времена кошење траве, а сађење цвећа ми највише прија и највише ми се то свиђа”, наводи Јелена Павловић из Влакче.

Лепоте шумадијског села подно планине Рудник жабележило је десетак фотографа из Фото-клуба “Објектив”.

“Јер те фотографије су нешто што остаје и ту има и пејзажа, и архитектуре, и људи. И на крају оно што радимо у континуитету, рецимо циклично једном годишње, тачно се види како се то место мења, како се људи мењају. Неки старе, неки нестају, одлазе, али све то остаје забележено на нашим фотографијама”, каже Иван Павловић из, Фото-клуба „Објектив” у Крагујевцу. *

“Ми имамо два фото сафарија који су традиционални, то је фото-сафари у Книћу, односно Борчу, и фото сафари у Тополи. Надам се да ће и ово да постане тај неки трећи традиционални скуп”, каже Милан Габарић из Фото-клуба „Објектив” у Крагујевцу.

У Влакчи, где од 2007. Завичајно удружење “Михаило Петровић”, које је добило име по првом спрском пилоту, рођеном у том селу, организује манифестацију “Дани отворених дворишта”. Од ове године не такмичарског, већ промотивног карактера.

“Значи промовишемо наше село, наша лепа дворишта. Влакча, са разлогом носи епитет, не знам ко га је дао, али хвала му, “Цветна башта Шумадије”. Тако да, овај, ми и даље одржавамо то”, каже Драгољуб Швабић, идејни творац манифестације “Дани отворених дворишта”.

Планирано је да буде организована и изложба најлепших фотографија насталих током овогодишње манифестације “Дани отворених дворишта” у Влакчи - “Цветној башти Шумадије”.

"У једној фази, не бих могао рећи за моју комплетну поетику која траје сада већ четири деценије и заиста има различите фазе, јер сам био у почетку бунтован, експресиван, касније мало и сакралан, онда како долази знање мало и зауман, филозофичан, мисаон, али све је то имао и Ђура Јакшић кроз своју поетику и мени се свидело то што су чланови жирија рекли да ја на савремени начин настављам ту нит", каже Зоран Богнар, лауреат награде „Ђура Јакшић“.

"Зоран Богнар је цењен и признат наш песник који има у свету можда и бољу репутацију него у матичној земљи. Ово је била једна од прилика да његову једну заиста изванредну књигу наградимо једном наградом дуге традиције и истинске вредности. Он је лауреат који то по свему заслужује, а његова поезија је зрела, врхунска и заслужује пажњу читалаца", наводи Срђан Орсић , члан жирија.

У дворишту и родној кући великог песника и сликара Ђуре Јакшића у Српској Црњи током недељу дана баш под липама у цвату организују се књижевне вечери, ликовни сусрети, а у дому културе концерти и позоришне представе.

"Обавезује нас поготово јер знамо да је за живота прогањан, да је био препун неразумевања, на ивици егзистенције, да су га омаловажавали и звали га "Ђура молер". Ако постоји нека космичка правда и ако Ђура може да нас види одозго, онда се надам да достојно бранимо и његов лик и његово дело", каже Аница Гарић, „Ђурини дани-Липарске вечери“ Српска Црња

Поводом 65. маинфестације „Липарске вечери“ у Српској Црњи посађено је нових 65 садница липе.

“Род је, конкретно, добар, квалитет није најбољи зато што је то све преродило, падавине нису биле на време и то ништа не зависи од нас”, каже Горан Арсић, воћар из Шумаровца.

“Вишња, тренутно, иако је понела много, одбацује род, тако да, не знам у осталим крајевима, али видим да је у већини суша и због тога, биће род лошијег, слабијег квалитета”, наводи Горан Ивановић, воћар из Доње Речице.

Наговештај доброг рода, какав се очекује ове сезоне, у прошлости доносио је воћарима, готово по правилу, само главобољу око организације бербе, недостатка амбалазе и углавном ниску откупну цену, која неретко није покривала ни трошкове производње.

“Очекујемо неку реалну цену, да покријемо трошкове, свакако не очекујемо цену која је била прошле године, то је мало и нереално, али бар да буде нека реална цена, да би наставили да радимо, овде људи од тога углавном и живе”, каже Горан Арсић, воћар из Шумаровца.

“Ми очекујемо неку цену, макар да буде изнад 100 динара. Препричавања су да ће да буде и до 200, нека су нагађања да ће да буде и преко 200, али купци су већ обилазили терен и биће тактизирања”, наводи Горан Ивановић, воћар из Доње Речице.

Одговор на, у овом тренутку, питање свих питања, откупну цену вишања овогодишњег рода, по већ устаљеном правилу, неће се знати вероватно до почетка бербе. Добри познаваоци прилика у воћарској производњи, истичу да део хладњачара, нову сезону дочекује са залихама од прошле године, али да не очекују веће проблеме током бербе и откупа.

“Што се цене ове године тиче, то не зависи само од стања рода у Србији, то зависи, пре свега, од рода у Пољској. Имамо информације да је у Пољској био одређени мраз, али је ово огромна земља и веома је тешко проценити колико је измрзло. Ако стање остане овако, како изгледа, сигурно ћемо имати две класе приликом откупа вишње, вишња, која ће ићи за прераду, бк вишња и вишња, која ће ићи у друге прераде, која је ситнија и од које не може да се добије први квалитет2, наводи Драган Пауновић, агроекономски аналитичар. *

Вишња се у Топлици гаји организовано, на великим површинама од шездесетих година прошлог века и представља, уз шљиву, једну од најзначајнијих воћарских култура, која има и велики економски значај за хиљаде домаћинстава, у овом делу Србије.

Сумња се да их је повукао вир на реци, на коју су дошли да пецају, незванично сазнаје РТС.

Поводом трагичног догађаја у којем су живот изгубила двојица дечака, ученика Основне школе "Војвода Пријезда" у Сталаћу, одлуком надлежних органа уторак, 9. јун 2026. године, проглашава се Даном жалости на целој територији општине Ћићевац, саопштено је из општине Ћићевац.

Заставе на свим јавним установама и институцијама биће спуштене на пола копља, а сви културни и забавни програми биће прилагођени Дану жалости.

 Циљ ми је да се укаже на девастацију оваквих објеката културе, како би се нешто урадило поводом њихове санације. Стварно је штета да један парламент у Будимпешти, од истог архитекте, буде онако лепо сачуван, а да наш дворац у Беочину овако пропада”, каже Нада Тандарић, награда за најбољу фотографију.

Бегов мост био је инспирација Соњи Ћирић из Пирота. Први пут учествује на конкурсу, а њена фотографија освојила је трећу награду.

“Фотографија је названа тамо где се историја завршава и увек ми је била прича о том мосту интересантна. Зато сам је тако и назвала. Иначе мост никада није завршен. Предивна је природа и ја сам слику направила пре неколико дана”, објађњава Соња Ћирић, добитница треће награде.

Више од 150 фотографија пристиглих на конкурс Музеја Понишавља доказује да тема очувања културног наслеђа и даље изазива велико интересовање.

“Оно што је пресудило је прича, композиција и труд фотографа. На оваквим конкурсима није битно ни ко је победник ни какве су награде, већ су важни да нас подсете у каквом је стању културно наслеђе”, каже Стефан Павић, фоторепортер, члан жирија.

“Уколико барем једна од ових фотографија покрене неку нашу свест или институцију да реагује, ми смо свој задатак испунили. Ако изгубимо своје културно наслеђе, изгубићемо себе, а култура јесте оно што дефинише један народ”, додаје Ненад Јовановић, кустос Музеја Понишавља.

Све фотографије говоре о креативности аутора, и сведоче о односу према културном наслеђу. Неми сведоци шаљу поруке и опомињу да се наслеђе мора сачувати за будуће генерације.