“Данас ћемо приказати наше степенице, наш пројекат “Степ шифт“. Те степенице помажу свим људима са инвалидитетом, мајкама са колицима и особама које су старије. Те степенице су окретне степенице. Степенице се окрећу тако што притиснемо на дугме, оне се претварају у рампу, Највише су намењене особама са инвалидитетом”, каже Марта Јовановић из Електотехничке школе у Параћину.

“Ми ћемо данас представити наш пројекат под називом „Воз Алерт". То је систем који служи за рано упозоравање доласка воза на саму железничку пругу, ради спречавања саобраћајних незгода које су честе и ради повећања безбедности путника”, наводи Јелена Ђокић из Политехничке школе у, Пожаревцу.

“Ми ћемо вама да представимо “Смарт крос“, паметну раскрсницу, која користи вештачку интелигенцију како би повећала безбедност у саобраћају. Наш систем је прилагођен раскрсницама које су са повећаним интензитетом саобраћаја и раскрсницама у зонама школа”, наводи Теодора Николић из Техничке школе у Ћуприји.

“Смислили смо једну идеју којом се решавамо ПЕТ амбалаже, односно пластичних флаша и лименки. Наш пројекат је ту да смањи, то јест да компресује лименке и флаше у, како да кажем, у мањи облик да би више простора могло да се”, каже Огњен Грбовић из Средње стручне школе „Кнез Александар Карађорђевић” у Крагујевцу.

Сваки детаљ био је важан - од јасно дефинисане идеје до начина на који ће је представити пред стручним жиријем.

“Видети младе људе који су допринели, колико год је ко могао, будућој индустрији - ја се надам и верујем. Онако, баш је освежавајуће, и видео сам доста добрих идеја које могу чак и да се пласирају на наше тржиште”, каже Срђан Бељин, привредник из Београда, члан жирија Регионалног такмичења „Идеатон".

“Циљ је и да се деца упознају шта све Академија нуди. Оно по чему се ми разликујемо од других, то је заиста блиска сарадња са привредом. Преко 70% професора је дошло из индустрије и то знање које практично имају ми преносимо нашим будућим студентима”, наводи проф. др Милан Ђорђевић, Председник Академије струковних студија „Шумадија" у Крагујевцу.

Победници су награђени, али су сви учесници понели много више од признања - искуство, нова познанства и додатну мотивацију да наставе да развијају своје идеје.

“Искрено, нисмо ни планирали да ће то оцако изгледати. Испрва је кренуло као, да кажемо, неки програм на коме ћемо проводити квалитетније време у заводу, где ћемо се квалитетно дружити, стварно нисмо имали представу да ће то овако изгледати једног дана”, наводи А.М., осуђеник и глумац у представи.

Драмска секција у Казнено поправном заводу Забела основана је пре око годину дана. Представа "Контрола беса" премијерно је одиграна у Забели 2. априла пред осуђеницима и запосленима, а сада је први пут изашла ван затворских зидова.

Владимир Петровић, редитељ представе и васпитач у КПЗ Забела истиче: “Испоставило да имамо јако талентоване људе на издржавању казне, на нашу срећу. Оно што смо очекивали да ће бити тешко у самом процесу, било је заправо јако лако, јако забавно и ми смо уживали кроз цео тај поступак, и резултати су феноменални. Надам се да ће и публика поделити тај утисак са нама”.

Пожаревљани имају чак четири позоришна фестивала и добро знају да препознају квалитет. А, ови несвакидашњи глумци су их одушевили.

“Јако је добро било, момци су одлично одрадили свој посао, дивно”, каже анкетирана.

Саговорник додаје: “Ја сам 30 година радио у Забели као психолог, тако да најбоље знам ову популацију и презадовољан сам, стварно су изванредни”.

“Утисци су фантастични, момци су били на висини задатка, тема одлична, Влада је одрадио врхунски посао”, истиче саговорница.

Наступ осуђеника у Центру за културу Пожаревац имао је и хуманитарни карактер, јер је публика могла да скенирањем QР кода са улазнице, уплати помоћ Националном удружењу родитеља деце оболеле од рака.

"Баш ми је драго за његов успех, драго ми је што ми је најбољи друг, много волим да излазимо напоље и да се дружимо, да играмо фудбал", каже Миле Кантачевић, ученик ОШ "Бранко Радичевић" из Смедерева.

"Дружимо се и ван школе, а у школи ми помаже око задатака из математике и физике", додаје Михајло Милојевић, такође ученик ОШ "Бранко Радичевић".

"Увек ми помаже када требам небитно за који предмет зато што зна све, за све помаже и зато ми је један од најбољих другара и у школи и ван ње", истиче Марко Миливојевић, ученик ОШ "Бранко Радичевић".

Омиљени предмети нису само математика и физика. Ове године је остварио значајне резултате из више предмета.

"Волим биологију и хемију, ту сам такође сад у осмом разреду прошао на републичко такмичење, такмичио сам се и из српског језика и историје и поред тога и спорт, освојио сам на атлетици друго место у бацању кугле и друго место у штафети. Најтеже ми пада да балансирам школу и живот ван школе, то јест да излазим са другарима, али добро организујем време и онда успевам", каже Петар Станић, ученик ОШ "Бранко Радичевић" у Смедереву.

"Просто морам да вам кажем да већину часова ми одрађујемо онлајн, због немогућности да физички присуствујемо и организујемо се школи, што је још један, ја бих рекла подвиг и за њега, па и за мене. Ово је тек почетак његових успеха, ја се сећам ситуације у шестом разреду, јер тада узео прву награду на републичком такмичењу, ја сам тада рекла њему, Петре, у осмом разреду ми идемо на олимпијаду и то се остварило", наглашава Тања Милосављевић, наставница физике и Петрова разредна.

"Он има фантастичне резултате, и поред Петра, има и много друге добре деце, а самим тим, нама је задовољство да радимо са таквом децом јер они представљају сигурну окосницу будућности Србије ", истиче Милош Милосављевић, директор ОШ "Бранко Радичевић"у Смедереву.

Иза сваког Петровог успеха стоји рад и труд, а за вршњаке има савет, како да све постигну без велике муке.

"Савет је да се слуша на часу јер 90 посто треба да се памти у школи, а само десет, двадесет посто је учење кући и може све да се избалансира и школа и живот ван школе", објашњава Петар.

Већ 19. маја, Петра очекује спрска физичка олимпијада, а у међувремену се спрема за завршне испите и пријемни за Математичку гимназију у Београду.

“Ја нисам хтела да неко, било ко нагази ногом на оно што је грађено 30 година. Просто су људи изненађени, па не знам да ли више тиме што сам женско или више што сам у овим годинама преузела пре неких, па сад и 3 године фирму да водим”, наводи Милица Љујић, директор Стар Јела доо, Пријепоље.

Ветар у леђа су јој мајка и две младје сестре, а подршка радници од којих су многи ту од оснивања фирме.

Вељко Вуковић, шеф производње пелета Стар Јела доо, Пријепоље објашњава: „На почетку код људи било је бојазни како ће после смрти власника фирме, али како су протицали месеци осетили смо неку сигурност код Милице, она је дуго са њинм била и учила је од њега посао и за сада се осећамо сигурно”.

“После факултета је овде долазила, ја искрено нисам има никакву сумњу да она то неће моћи“, наглашава Милосав Пејатовић, шпедитер у фирми.

И ако су на почетку производили 20 хиљада тона пелета годишње, данас производе четири пута више, али приоритет им је квалитет, а не квантитет зарад тржишта које им је осим у Србији и у суседним земљама, додаје тридесетогодишња Милица.

“Ја сам на пример живела 4 године у Аустрији и видим да ми доста још увек каскамо за свима њима; зелена енергија је нешто што ће тек да се буди и просто нам је први циљ стабилност и одржавање константног посла, значи 12 месеци у години, а не неког сезонског”, сматра Милица Љујић.

Као пионири у пријепољском крају у производњи пелета и биомасе, у потрази су за партнерима са којима би радили постројење за производњу електричне енергије, додаје Милица којој је пре 2 године уручено и признање Жене у бизнису за најбољу младу предузетницу.

"Мени је лајт мотив ове представе оно што изговара Сварог, а то је "Јасно ми је што се ми богови понекад понашамо као људи, то је скроз ок, али зашто се људи понашају као богови, то никада никоме неће бити јасно". То је нешто чиме смо се поиграли. Поиграли смо се аномалијама у друштву које нас окружују", наводи Александар Радуловић, глумац.

Анастасија Ранчић, глумица додаје: „Ја сам доживела ову представу као једну врсту опомене људима да се освесте, да схвате шта имају, да је природа нешто што је ванвременски, нешто што није у нашим рукама. Много је важно да је чувамо и негујемо."

У представи "Божанства" танка је линија између митског и реалног. Миа Кнежевић, аутор и редитељ комада, потрудила се да универзалне теме обради на посебан начин.

"Сасвим је другачије ако у простору позоришта и уживо комуникације, непосредно причамо о стварима, темама које нас се и лично и колективно тичу, а то су ресурси, однос према природи, односи моћи, породични односи. Словенска митологија је препуна тих мотива", истиче Миа Кнежевић, редитељка.

У доба вештачке интелигенције из пиротског позоришта упозоравају људе да морају бити опрезни и имати меру у свему што раде. Са сцене, врховни бог Сварог поручује - "Ко створи ум без савести, разорна ватра је његова одговорност".

„С обзиром да је сат механички захтева свакодневно навијање. Једно навијање може да издржи 26-27 сати, после тога стаје. Промене температуре унутар звоника мењају брзину рада сата. Зими је спорији, лети је бржи“, објашњава Саша Станојевић дипломирани инжењер машинства. „Е сад, с обзиром да смо ту сваког дана, сат може да се каже да је - тачан у минут“, истиче он.

Ритам сата није само технички - он је и историјски, културни и дубоко укорењен у свакодневни живот Јагодинаца. Механизам сата је изузетан за 19. век, има три добоша и откуцава и звони на 15 минута. Израдио га је Павле Пантелић из тадашњег Земуна у Аустроугрској.

„Овај сат који ми поседујемо на нашем звонику је најстарији сат у изворним механизму који данас функционише онако како је функционисаио и 1899. године“, наводи протојереј Милан Ђорђевић, старешина храма Светих Апостола Петра и Павла.

Данас је црквени сат у Јагодини више од пуког мерача времена. Он је чувар историје и сведок векова. Његова звона и даље одзвањају носећи причу о људима, вештинама и времену које је надживео.

„Један господин, веома племенит господин, препознао је мој таленат, чуо ме на YоуТубе-у и хтео је баш мени да да ту виолину. И веома сам била срећна када ми је он дао виолину, много има леп звук, та виолина, био ми је прелеп осећај, најбољи осећај на којем сам свирала на том инструменту. Инструмент је веома стар, готово 300 година, и њу је направио мајстор Матео Гофрилер, који је из Венеције“, наводи Емилија Анастасијевић Чикош, виолинисткиња.

Варвара Анастасијевић, Емилијина мајка додаје: „Она је добила виолину, али само до краја маја. Поред фантастичних коментара, и добили смо углавном критику да је Емилији потребан такав неки инструмент, а да она не може да изнесе тај програм више на тим неким обичним инструментима, него да је потребан минимум 100 година стар инструмент“.

Такве, веома скупе, инструменте најчешће поседују институције, фондације, колекционари, углавном у иностранству.

„Одговор који смо добили,од стране иностраних фондација и иностраних банака да, нажалост, поред импресивне биографије које Емилија поседује, они не могу да јој помогну зато што ми нисмо у Европској унији. Па, било би идеално да, кад би виолина остала у Србији, да, ето, и Србија поседује такав неки инструмент који може да користи тако талентованој деци, не само деци него и виолинистима“, наглашава Варвара.

Ученица музичке школе за таленте у Ћуприји, потиче из познате нишке музичке породице.Талентом, захтевним композицијама, али и осмехом полако осваја свет.

„Последњих дана сам била у Валенсији, имала сам концерт са оркестром, и веома сам срећна што сам свирала у тој лепој палати. И у тој Валенсији сам била на концерту зато што сам добила специјалну награду у Барселони, где сам освојила Гранд При и две специјалне награде за мастер клас, и за тај концерт. Иначе, сваки програм који сам свирала, сваки програм, свака композиција је лепа, после видим срећу у тим композицијама и да је ружна и да је лепа, није битно која је ружна, која је лепа, битно је како ту композицију свирам, ја је улепшам мојом музиком“, истиче Емилија.

Емилија воли да свира, то ради са лакоћом, путовања и дружења на такмичењима је усрећују понекад и више од награда које осваја.

“Ја сам по струци политиколог и економиста, а радим у фармацеутској индустрији тако да буквално не постоје додирне тачке што се посла тиче ја зато и не приступам овоме као послу и бизнису мене је љубав према вину определила да се вратим овде и љубав према прадедовини”, каже Урош Станојевић, власник.

У веома захтевном подухвату да се запуштено, шумом и шибљем обрасло земљиште на 200 метра изнад самог села приведе намени придружио му се рођак који памти како је некада било.

То су мале површине биле, баба ме изводила ту. То су биле површине по 20-так ари. Знам и сорте које су биле. Био сам мали одатле је то запуштено. Преко 40 година”, наводи рођак и пословни партнер Славољуб Симоновић.

Планови су почели да се реализују уз помоћ стручњака који су обавили сва неопходна испитивања и прате актуелне радове на површини од једног хектара и 40 ари.

Професор доктор Небојша Марковић са пољопривредног факултета Земуна истиче: „Пратећи савремене трендове ми имамо различите мере којима и поправљамо квалитетну категорију тог земљишта током саме садње и са избором сортимента и надамо се високом квалитету поготову и због надморске висине, руже ветрова, окружења, на врх смо брда и самим тим сигурно ће степен обољења од некох патогена гљивичних обољења бити смањен, наравно и сортимент је биран да својим приносом доведе до добијања врхунских вина."

За почетак обојене винске сорте грожђа, а наредних бели сортимент у новим виноградима на још 5 хектара.

Урош Станојевић додаје: „Све ово што видите око нас је у преговорима за откуп, или је већ откупљено и ове године рашчишћавамо ову шуму коју видете и оживљавамо те винограде који се још муче и дају плод тако запуштени, неке ћемо да пробамо да оживимо и оставимо неке специјалне боце са тим старим гиџама тако да мислим да ће то бити нека специфичност, трудимо се да се бавимо на неки начин винарском археологијом."

Оно што је започела прабака Тија пре много деценија градећи, како се каже у овом крају виноград, Урош наставља враћајући се земљи у чијим чокотима је дубоко укроњен дух његових предака.

"Гледајући петогодишњу статистику, она нам говори да на годишњем нивоу имамо 18 евидентираних саобраћајних незгода. Нажалост, у том периоду имамо и незгода са смртним страдалим лицима као што нам се то десило пре пар дана", каже Ивица Станковић из Управе саобраћајне полиције.

"Да би дошло до такве појаве, теоретски је могуће због пада концетрације, деменције, вожње под дејством алкохола, психоактивних супстанци , или на крају оно на шта у овом тренутку можемо само да претпоставимо, једноставно је могуће да се ради о свесној намери да се учини тако нешто", каже Мирко Коковић, помоћник директора Агенције за безбедност саобраћаја Републике Србије

Истраживања су показала да 84 одсто возача и сувозача користи сигурносни појас, док на задњем седишту то чини сваки трећи путник. Због невезивања појаса последњих година на путевима у Србији изгубљено је више од сто људских живота. У циљу побољшања поражавајуће статистике Министарство унутрашњих послова уз подршку локалних самоуправа организује караван безбедностиу саобраћају. Посебна пажња посвећена је најмлађој популацији.

"Кад прелазим улицу гледам лево па десно. Кад је црвено на семафору ја станем, а кад је наранџасто или жуто, ја се припремим да кренем. Кад је зелено ја кренем", наводи Ника Јовановић која иде у предшколску установу "Невен" у Прокупљу.

"Едукација је поред свих активности којима се бави АМСС важан фактор и желимо да кроз едуковање младих нараштаја допремо до сваког младог детета и да га научимо основним саобраћајним прописима", каже Небојша Мандић из АМСС.

Последњих седам дана на путевима Србије погинуло је 13 лица. Од сутра креће појачана контрола од стране саобраћајне полиције, поштовање ограничења брзине, везивања појасева и употребе алкохола.

"Следе нам првомајски празници што и јесте период када традиционално више учесника у саобраћају страда у саобраћајним незгодама, тако да заиста апел свим учесницима у саобраћају, нарочито младима да поштују саобраћајне прописе. Уколико планирају да проведу празник уз конзумирање алкохола, да никако након тога не управљеју возилом", каже Александар Раденковић из Управе саобраћајне полиције.

У оквиру каравана посебна порука послата је матурантима средњих школа, за које је одржано предавање под називом "На матуру без аутомобила".

"Из године у годину цена је све нижа, а овче млеко је специфичан производ јер га има само неколико месеци у току године. Решење не видим. Једино да се повећа цена, јер производи од овчег млека су доста скупи. Нама је најбитније да млекаре редовно откупљују млеко", каже фармер Звонко Ристић.

Млекарска школа у Пироту, чувар је традиционалне производње качкаваља, али је њен приоритет образовање стручних кадрова.

„Нажалост интересовање из године у годину јењава за неке образовне профиле, не само за прераду млека, већ и друге у подручју рада пољопривреда и прерада хране. Деценијама уназад пољопривреда се ставља у други план на нашу велику жалост, а сви смо свесни да стабилна земља захтева стручне кадрове и произуводњу хране", наводи Ненад Ђорђевић, дирекор Млекарске школе.

Стручњаци се слажу да је пољопривреда будућност, а могу да понуде и одговоре на тренутну кризу у млекарској индустрији Србије

"Мислимо да би образовање у овом сектору, како средњошколско, тако и високо, могло значајно да унапреди ситуацију у сектору и омогући да буде и профитабилнија и ефикаснија и економичнија производња. На тај начин да отворимо нека нова тржишта и нове сегменте тржишта", наводи проф. др Владимир Курћубић, декан Агрономског факултета у Чачку.

Издвајања државе за аграр, истичу у Министарству пољопривреде, највећа су у историји. Међутим, ефекти нису задовољавајући, па је потребно да се сви прилагоде тржишту.

"Имамо задатак као држава да ускладимо прописе са Европском унијом ради лакше трговине. Такође имамо доста спољнотрговинских уговора које је држава потписала у последњих годину и по дана, са Тунисом, Египтом, Уједињеним Арапским Емиратима. Све су то потенцијална тржишта", наводидр Ненад Будимовић, Привредна комора Србије.

"Мислим да је прерада млека у квалитетне сиреве, тврде сиреве, који су нам дефицитарни на српском тржишту јесте начин да значајна количина буде усмерена да се тржиште релаксира. Да тај производ иде за домаће тржиште, домаћу потрошњу, али и да буде предмет извоза у друге земље", каже др Ненад Катанић, помоћник министра пољопривреде.

Решење за српске домаћине, посебно у планинском крају је производња традиционалних деликатеса. Пиротски качкаваљ, пеглана кобасица, сјенички сир, уз квалитетну производњу, могу да постигну одличну цену на тржишту и обезбеде добру зараду.

„Највише ми се свиђало када смо ишли у грчку школу и играли грчки плес сиртаки, правили грчку салату,играли шах и разне друге радионице на пример о емпатији", наводи Марко Лазић, ученик седмог разреда Основне школе „Јосиф Костић".

„Најсрећнија сам што сам разменила искуства са вршњацима из других земаља као што су Румунија, Пољска, Белгија. Исто што сам научила један део грчког језика, основне речи, исто што сам видела како раде у другим школама", каже Елена Јовановић, ученица шестог разреда Основне школе „Јосиф Костић" у Лесковцу.

„Ја мислим да ми је Еразмус + пројекат помогао да развијем енглески језик и да упознам нове пријатеље", сматра Гаврило Конић, ученик петог разреда Основне школе „Јосиф Костић".

Док су ученици надограђивали своја језичка и дигитална знања, вештине и способности за њихове учитеље и наставнике била је то прилика да упознају другачије наставне методе и приступе раду.

„Ово је конкретно први међународни пројекат у коме сам ја учествовала и добила сам међународни сертификат. А поред сертификата значајно је искуство које сам тамо стекла, знање, вештине које сам успела да развијем", каже учитељица Сања Крстић.

„Видели смо примере добре праксе које можемо да пренесемо и овде код нас и акценат је бачен на партнерство родитељ-школа, побољшање квалитета наставе и усклађивање са европским стандардима", наводи Драган Танић, библиотекар Основне школе „Јосиф Костић" из Лесковца.

Савремено опремљена Основна школа „Јосиф Костић" са 1030 ђака, препознаје се по квалитету наставе, бројним пројектима, хуманости, солидарности, међународној сарадњи. Потврда за то је и Еразмус акредитација коју су добили прошле године. Искуства и сарадња са образовним установама у Словенији, Италији , Грчкој је драгоцена.

„Оно што смо могли да закључимо је то да заиста имамо пуно ствари које ми можемо да презентујемо другим земљама па је уједно то и циљ мој и циљ наставника ове школе да у неком наредном периоду позовемо колеге из иностранства да буду наши гости" каже Милан Тончић, директор Основне школе „Јосиф Костић".

Наредни пројекат најстарије образовне установе у Лесковцу биће посвећен надареним ученицима.Од препознавања талента до израде и примене посебног програма рада.

"Мени значи све. Што би рекао Боб Марли, поменућу га, богатство није новац, богатство је мој живот", каже Александар Богдановић, члан хора ИСОН.

"Нама доста значи када нас људи подрже. Наша публика нас увек подржава. Некада буде емоција, сви се расплачу. Врло често нам и кажу, расплакали сте нас, та емоција коју смо доживели, никада нисмо тако нешто доживели", наводи Ивана Сотрел, чланица хора ИСОН.

Пратња на проби је и гошћа концерта, вишеструко награђивана слепа пијанисткиња Петра Спасојевић. Годинама је чланица хора, а уз то студира и клавир и композицију.

"Ја се ипак осећам као да сам њихов део и да ту припадам. Нарвавно да ми значе и ти наступи", каже Петра Спасојевић, пијанисткиња, чланица хора ИСОН.

Уз то што је њиховом друштву емоција посебно јака, својим примером допринели су већој видљвости особа са сметњама у развоју и њиховог укључивања у редовне токове друштва.

"Извукли смо ову децу из анонимности. Отворили смо им врата. Почели смо, не да их рекламирамо, али да покажемо свету да ова деца могу, ако ми хоћемо, ако ми волимо, ако ми разумемо, ако их једноставно волимо", наводи Бранка Башић, дефектолошкиња у пензији, чланица хора ИСОН.

Због те љубави, оснивач хора, уметник и хуманитарц Миша Близанац, увео је хуманији и духовно богатији термин "особе са посебним благословом", како се не би издвајали по ономе што не могу, већ да би нагласио њохву унутрашњу вредност.

"Колико год то нама деловало нестварно и мислимо да ако децу ставимо у неке установе да смо решили проблем, постоје сензибилисани родитељи који траже садржаје на коме ће њихово дете да се уклопи и да нађе себе, кроз песму, кроз молитву, јер ове наше радионице су и музико терапијске са једне стране и молитвено терапијске. Тако да смо негде и опомена, а са друге стране и много учимо и покушавамо да са примером својим покажемо, да ова деца буду пример како и немогуће може да постане могуће", наводи Миодраг Близанац, оснивач хора ИСОН.

Низом концерата сакупљају средства за обнову Центра за терапијско јахање намењен деци са посебним благословом, као и содаре у којој су радили, а који су изгорели у пожару пре три године. Реч је о породичној кући Мише Близанца у Шајкашу, коју је поклонио деци и који је неколико година функционисао као део Школе „Милан Петровић". Уколико успеју план је да центар обнове до краја године.

"Град Врање је покренуо пројекат пре неколико година, решевање цијанобактерија у Александровачком језеру, и у сарадњи са Институтом Винча из Београда урадио је идејно решење на основу чега је планирана фазна изградња самог језера. Урађено је да у првој фази буде бушење 14 бунара, 2 црпне станице и изградња цевовода до самог језера. Прекопута постоји брана где се налази прелив до Јужне Мораве, а ове године ће бити спроведени радови на бушењу 14 нових бунара и изградња цевовода и 2 трафо, са 2 црпне станице”, каже Александар Ђорђевић, координатор пројекта из Службе за пољопривреду и заштиту животне средине града Врања.

На питање када би то требало да почне Ђорђевић одговара: „То би требало да почне током лета, надамо се у наредна 2,3 месеца.”

О томе шта је битно, јер је и до сада рађена ревитализација, пре десетак година, односношта је другачије а да ће трајно оспособити употребу језера Ђорђевић каже: „Генерално је проблем што немамо доток свеже воде у језеру, тако да преко ових бунара обезбеђујемо стални доток свеже воде, негде око 15 тона у минути.”

Александар Ђорђевић, координатор пројекта из Службе за пољопривреду и заштиту животне средине града Врања наводи: „Ово је била главна туристичка атракција док сам и ја био мали, моја генерација, надамо се да ће уз бригу људи и локалне самоуправе бити обновлена ова дестинација. Такође, да се захвалим и Министарству животне средине које је одвојило значајна средства за ресанацију Александровачког језера."

Александровачко језеро је вештачка акумулација недалеко од Врања, у пољопривредном крају. Укупна вредност пројекта ресанације језера износи 430 милиона динара.

„Имам преко 130 слика до сад урађених у удружењу, а код куће имам атеље, бавим се тиме", каже Илија Накарада из Омољице.

„Сликам углавном пејзаже, радим портрете, манастире, све могуће мотиве. Уживам у томе", наводи Миладин Шљукић из Сивца додаје.

Као место прве заједничке изложбе изабрано је Панчево, јер у локалном савезу већ 11 година постоји активна школа сликања, уз ментора академског образовања. Кроз ту школу прошло је више од 30 инвалида рада.

„То су углавном људи са нарушеним здрављем и на неки начин долазе да би се опустили, испричали, да би кроз сликање смирили и живце, јер ако немаш некакав мир, не можеш ни да сликаш", каже Слободан Стефановић, Удружење инвалида рада Панчево.

„Постоје сликари који су први пут дошли и узели четкицу у руке у овим организацијама. То је унутрашње изражавање љубави, унутрашњег, својих емоција", наводи Стана Свиларов, Савез инвалида рада Војводине.

Велику помоћ Савез инвалида рада добија од ресорног републичког министарства, које је финансирало и одржавање ове изложбе слика.

На територији општине има једанаест основних школа са подручним одељењима и око хиљаду и по ђака. У наредном периоду школе ће доставити спискове потребних уџбеника, након чега ће општина спровести набавку.

“Образовне установе веома цене овакав вид подршке која директно утиче на квалитет наставе и напредак наших ученика, обезбеђени су једнаки услови за образовање свих ученика и учињена је велика помоћ родитељима и старатељима и надамо се да ће овакав вид подршке и даље бити присутан и да ће образовање бити на првом месту”, каже Ивана Љевнајић, директорка Основне школе „Сава Вељковић" у Добрици.

Комплети уџбеника ђаке ће сачекати на клупама првог септембра, чиме ће родитељи бити растерећени једног од највећих трошкова на почетку школске године.

“Ја као мајка ђака првака не могу да кажем са сигурношћу колико је то у динар по пакету уџбеника, али су родитељи издвајали од 120 до 150 евра по једном детету, за родитеље који имају двоје и више деце верујте ми да је то велико олакшање”, каже Грацијана Мунћан.

“Сматрам да је ово велика брига општине за породице и за децу и веома ми је драго што општина улаже у образовање деце јер је то улагање у нашу будућност”, наводи Вероника Трифун.

Обезбеђивање бесплатних уџбеника део је шире политике подршке породицама са децом у овој општини.

“Општина Алибунар труди се да подржи пре свега породице са децом имамо бесплатан превоз ученика, а од 2022. године обезбедили смо и бесплатне ужине за сву децу у основним школама на територији општине Алибунар”, каже Сања Жебељан, начелница Општинске управе Алибунар.

Улагањем у образовање и конкретним мерама подршке, општина Алибунар наставља да унапређује и обезбедјује једнаке услове за одрастање и школовање деце, уз поруку да су породица и образовање међу њеним приоритетима.

“Јеси ли можда данас видео како то твоји вршњаци раде из других екипа, да ли си уплашен или си сигуран да идете на победу?” - на ово питање добијамо одговор: “Сигурно идемо на победу, не верујем да ико може да игра против нас како треба.”

На питање - како им се свиђају догађаји, саговорници одговарају: „Предобро, оно све је лепо, може се играти”.

“Било је лепо, уживали смо заједно, није битно ко је победио него да се дружимо”.

Након извођења националне химне, паљењем бакље пријатељства, игре је званично отворио Душан Булут, један од најуспешнијих српских спортиста.

“И дан данас мени су највећи другари неко кога сам упознао на том спортском терену, тако да ето, можда да нађу неке нове пријатеље и наравно да никада не одустају и да пробају да победе утакмицу”, истиче Душан Булут, бивши баскеташ.

Коди Милер Мекинтајер, играч КК "Црвена Звезда" додаје: „Почео сам да играм јер сам уживао, то је био мој излаз. Спорт ми је пружио могућност да будем са породицом, пријатељима, редовно одлазим у теретану, дао ми је тај осећај који се надам, никада нећу изгубити”.

"Ја сам исто почео као многа деца, да кроз разне спортове себе пронађем, да се опробам и у каратеу и у фудбалу, и у касније пливању, а у ватерполу, где је то касније постао мој живот”, истиче Никола Рађен, бивши ватерполиста.

Организатори кажу да је посебна част то што су многи прослављени спортстисти из региона данас, некада били учесници ове манифестација, и што се број деце из године у годину повећава.

„Ове године су у више од 60 градова и општина. Ако се узму у обзир и та мала подручја, односно села, кажу да је преко сто места где ће игре бити, очекујемо око 120 хиљада деце, и оно што ме весели, и због чега сам заиста захвалан свом тиму је да то годинама раде јако успешно, јер нама је најбитније да то деца препознају, а бројка деце говори да деца то заиста препознају”, наглашава Здравко Марић, председник Плазма Спортских игара младих.

Финале тридесете јубиларне сезоне игара одржаће се у Сплиту од 17. до 21. августа, где ће се окупити најбољи млади спортисти пет земаља из региона.

Време је за садњу сезонског цвећа. Савићи из Макрешана, код Крушевца, су међу највећим произвођачима. Током протеклих година улагали су у нове савремене капацитете, асортиман и ширење тржишта, а у посао су укључени сви укућани.

„Идеја је потекла од супруге, супруга воли, она је заљубљеник у цвеће. Ја сам то подржао, после су брат и снаја приступили, деца наравно наша која су друга генерација која је то прихватила да ради. Улагало се пуно и дан данас се улаже и имамо и даље опцију да се то улаже да се доведе на неки савремен ниво", каже Горан Савић, произвођач цвећа.

Сузана Савић каже да су кренули са мушкатлама, конкретно белагона. "Прве године смо само то радили и онда смо ту стекли неко искуство, па смо кренули да ширимо на неке друге врсте. Свака биљка је захтевна на свој начин, ако биљци пружите оно што јој треба, она није компликована за узгој, е сад нешто тражи више температуру да би било добро и лепо, нешто тражи више воде, нешто мање, тако да свака је на свој начин."

Читав процес производње је заокружен и прилагођен захтевима тржишта. У пластеницима и на отвореном гаји се сезонско и собно цвеће у три циклуса током године, тако да у породичном послу свако има своје задужење.

„Искрено доста ме интересује, укључио сам се 2014. године. Мој део обавеза је да пословање, превожење цвећа. Наравно, имам планове да проширимо производњу, да је осавременимо. Да буде још више врста", наглашава Никола Савић.

Ангажовање и нове идеје наследника се уважавају и прихватају, па су Савићи недавно отворили и пви гарден центар у граду у коме се, поред домаће производње, могу наћи и све траженије егзотичне биљке.

Урош Савић истиче: „Моји су почели одавно тиме да се баве, али ово је моја жеља и не бих се бавио нечим што не волим. Ово волим и зато се бавим са тим. Имам доста нових идеја али за све постоји време, па полако."

Посвећеност и љубав дају резултате. Цвеће произведено у Макрешану краси баште и балконе широм Србије, али и земаља у окружењу.

“Баш занимљиво делује то врећање војног рока. Тако су нас усмерили да се јавимо на доборовољно служење, а касније активација. То су информације које су нам биле потребне”, каже Лука Стаменковић из Лесковца.

Божидар Димитријевић, из Лесковца додаје: „Добро је то да могу да добију шансу људи који су у тридесетим годинама до 35 неко ко се до сада није снашао. Војска, државна служба, треба да служимо овој земљи”.

Број незапослених у Лесковцу и Јабланичком округу последњих месеци се повећао па свака могућност за запошљавње изазива велико интересовање пре свега младих људи. Отвореност Војске за пријем цивилних лица због тога много значи.

“Бенефити да будете официр, подофицир, професионални војник или цивилно лице су велики. Почев од плате која је у последњем периоду увећана није мала, имате сигурно здравствено осигурање за себе тако и за читаву породицу имате стимулацију ако сте добри, ако се залажете, ако се трудите”, истиче потпуковник Владимир Максимовић, командант мешовитог ракетног дивизиона.

“Интересовања има, једини услов који је присутан јесте да су лица одслужила војни рок или да имају неки курс и да су стара до 35 година”, каже Марија Стевановић, из НСЗ филијала Лесковац.

Војници и официри на југу Србије одувек су посебно цењени. И данас имају велики ауторитет. Зато је и одзив на добровољно служење војног рока у овом делу наше Републике увек био највећи. Најаву о обавезном служењу од јесени ове године поздрављају сви.

“И данас највећи број професионалних војника и оних који су вољни да служе су управо са југоистока Србије. То показује да та љубав, патриотизам, родољубље, потиче из ових крајева да имамо традицију, историју и да ћемо се и у будућем временском периоду понашати као у прошлости”, наглашава Горан Цветановић, градоначелник Лесковца.

Приказ војне опреме у центру Лесковца показује велики напредак Војске Србије почев од најновијих дронова, већ чувених оклопних возила и артиљериског орудја који не заостају за опремом највећих светских армија. Ипак за сваку војску најважније је људство и патриотски дух који мора да се негује од малих ногу. Због тога овакав начин презентовања војног позива у времену које долази тек ће добити на значају.

“Ја сам тај дечак који је продао осмех, али га је повратио успешно са својим најбољим пријатељем, мислим, како дете гледа на свет, безбрижно, без неких интереса, чисто. Тим, лик који ја тумчим је раздраган, весео, пун љубави, воли игру”, прича нам Никола Стојковић, глумац.

Марко Николић додаје: „Овог пута је то Тимов најбољи пријатељ, коњ Копитко, и драго ми је да кажем да после 10 година поново играм коња, ово је мало другачији, први је био Шарац, овај је мало софистициранији”.

Дарко Ковачовски, редитељ објашњава: „Овде човек може да ради не са колегама, већ са људима, са талентима са професионалцима који се не штеде, који имају свој ум и тело да употребе на најбољи могући начин”.

Пајче или кликер, позива на игру, дружење, радозналост. Отуда и назив фестивала, који најмлађима нуди представе глумаца из Врања, Приштине, Ниша, Крушевца, Лесковца и Краљева.

Лана и Данка Цветковић, из Врања кажу да воле да иду у позориште. Наводе и зашто: „Веома су занимљиве представе. Волимо Црвенкапу”.

„Волим веома различите представе, испратила сам буквално све нове представе. Видела сам да има “Хајди” представа, тако да њу једва чекам да видим”, каже Теа Тасић, из Врања.

Врањанка Миа Стојановић додаје: „Волим да идем у позориште, увек идем са Теом у позориште, па заједно гледамо неке представе и тако”.

“С обзиром да наше представе гледају по неколико пута, то је захвалност најмлађој публици и њихвим родитељима, што у великом броју долазе у позориште и што су наше представе за децу увек добро испраћене, отуда потреба да се организаује и настане овакав фестивал”, истиче Бојан Јовановић, селектор Фестивала.

Представе ће оцењивати дечји жири и најбољу прогласити на крају фестивала, 30. априла.

Грађани Крагујевца се сећају:

“Дошло за празник и пала једна велика киша. Моје мишљење је да многи карциноми касније су последица тога”.

“Људи нису били информисани о последицама те катастрофе. Лежали су у трави”.

“Као припадник војске тада смо вршили одмах мерења са радиоактивним детекторима по кругу и по граду. И могу да вам кажем да је била блага повећана радијација”.

“Морала сам значи да купујем и да прехрањујем породицу. па како год да је”.

О нуклеарној катастрофи писале су тада и новине у Србији, па и крагујевачка „Светлост". Текст Анкице Весић објављен је 8. маја 1986., под насловом "Небеско чудо са земље".

"Утисак да нас је радиоактивни талас затекао прилично неспремне потврђује и чињеница да су са стручних или овлашћених места стизале непотпуне или противречне информације о снази и последицама "кијевског озрачења", исечак је из “Светлости”.

Тих дана сећа се и тадашњи градоначелник Крагујевца Каменко Сретеновић.

“Град је, можемо слободно рећи, нормално функционисао. Препоруке су даване отприлике у неколико праваца. Не излагати се киши, не јести зелено поврће које је тих дана било изложено киши и не користити воду која је изложена, опет, додиру са кишом”, подсећа Каменко Сретеновић.

Због те кише радиоактивност се спустила на тло Крагујевца. То је утврдио тим научника са Природно-математичког факултета, у ком је био и тада 33-годишњи асистент Драгослав Никезић, данас професор у пензији.

“Тада се спољашње зрачење мерило, изражавало у рендгенима, код нас је било то реда десетак микро рендгена по часу. На једанпут после кише то је скочило на 120 - 130, а тамо где су се сакупљале вода у облику бара и слично, ту је било до 700 чак. Те високе вредности су релативно брзо спале”, објашњава проф. др Драгослав Никезић, професор у пензији ПМФ-а у Крагујевцу.

Ипак, невидљиви непријатељ оставио је трагове за собом.

“Остали су цезијум и стронцијум који су на нашем тлу и дан данас, који су се везали хемијски, не продиру у ланце исхране, али и даље постоје”, истиче професор Никезић.

Као и интересовање грађана за чернобиљску катастрофу. Њене последице су и четири деценије касније видљиве, а тачан број преминулих од зрачења је непознат.