Славица Уршли, мештанка Шумарка, каже да је било веома тешко и да су ти дани незаборавни и оставили баш тежак утисак на њих.

"Сад кад је све прошло отишла сам да видим где је била ватра и то је на неких 500-700 метара од наше куће, а нама је у том тренутку деловало много ближе и баш смо се уплашили", наводи Уршли.

У тешким временима увек се појаве и људи који својим делима засене друге. Један од таквих је и Бобан Илић, који је док је горела Пешчара затворио свој угоститељски објекат и уступио га ватрогасцима и свима који су били ту да помогну. Бесплатно им је давао храну и пиће.

Бобан Илић, угоститељ из Шумарка, објашњава да су мислили да ће то кратко трајати, два-три дана, и да је хтео да поделе то што су имали скувано, али да су остали са њима до краја.

"Мени је остало после овог злог времена то да сад имам 50-так нових пријатеља у Србији до краја живота који су били ту и који су нам помагали да угасимо пожар", истиче Илић.

Један од оних који је месец и по дана провео са својим колегама из Добровољно ватрогасних друштава у Делиблатској пешчари и који је дао велики допринос у гашењу пожара и спасавању туђе имовине и живота био је и Александар Радосављевић. Он је за свој рад награђен и од председника државе Орденом заслуга за одбрану и безбедност другог степена.

Најтежи дан и трка са временом

Александар Радосављевић, председник ДВД Мраморак, наводи да је за њега лично било најтеже 6. августа.

"Тада се уз олујни ветар пожар проширио на све стране. Била је велика трка са временом да се што боље распоредимо и заштитимо викендице на Врелима, да сачувамо Чардак и село Шумарак", рекао је Радосављевић.

Према првим проценама у Делиблатској пешчари изгорело је око 4.000 хектара шуме и ниског растиња, али и врло ретке биљке које се овде налазе.

За потпуну обнову Делиблатске пешчаре биће потребне деценије, али радује што природа увек победи.

И већ сад после само неколико дана имамо на згаришти­ма и прве изданке неких биљака које симболизују почетак новог живота.

„Овде су живели и Јован Јовановић Змај и његова породица, која је делом и сахрањена у порти Алмашке цркве. Oвде је живео Захарије Орфелин, Светозар Милетић, Даничар, Јелена и Петар Добриновић, многе личности важне за нашу културу. Ту je Алмашка црква, која је сама по себи објекат од посебног значаја и наравно, овде се налази Матица српска“, објашњава Виолета Ђерковић, координаторка КЦ "Свилара".

Изложба „Срце града“ представља хронологију обнове. Уз помоћ нових технологија и креативних мапа, представљене су знаменитости, које подједнако могу истражити и стари и деца, а у њиховом средишту је и један посебан бицикл.

„Да деца могу да возе бицикл, да имају једну веома занимљиву мапу са значајним личностима и темама из Алмашког краја, а за оне који су заинтересовани за фактицитет, има пуно детаља о самом пројекту“, истиче Виолета.

Током радова, археолози су пронашли артефакте који сведоче да је на овом простору постојао живот и у раном средњем веку. Међу више од 40 скелета из 18 века, који су формирали некрополу у близини Алмашке цркве, налази се и једна посебна жена.

Љубиша Васиљевић, руководилац археолошких истраживања каже да их је посебно изненадило откриће женског скелета, који је носио упечатљив украс на глави, неку врсту дијадеме. „То очито говори да је дотична дама за време свог живота у неком 18. веку, била изузетно значајан члан своје заједнице“, наглашава Љубиша.

Становници овог краја, поносни су јер живе, како кажу, у музеју на отвореном. Многе куће, које су засијале обновљеним фасадама, често откривају и сјајнију причу.

„Путујемо по иностранству да видимо нешто лепо, старо и традиционално, а сада имамо прилику да то видимо и овде. Срећна сам што сам на неки начин део ове приче“, каже Наташа Бакић из Алмашког краја.

До краја пројекта, који обухватају и замену комплетне инфраструктуре и коловозне конструкције, као и партерних површина, биће обновљено преко 600 кућа и двадесетак улица.

„Кад момци добро свирају, ето како је дошло, свирам ја са њима. Нису само они са мном, свирамо заједно. Милош је у групи већ скоро 20 година. Не могу да кажем да је десна рука, и десна и лева. Он и његов кавал, и ја са мојим гајдама. Заиста смо врло јединствени и специфичан звук Балканополиса. Са друге стране, Ивица - Ицке, познати зајечарски гитариста, је однедавно део ове групе. И он је заиста изузетно талентован човек, има свој звук, има свој израз“, истиче мултиинструменталиста Слободан Тркуља.

За зајечарске музичаре, сваки наступ носи посебну емоцију - поносни су што свој град представљају широм света, али и што су део Тркуљиног састава. Уз љубав према музици, посебну пажњу посвећују и инструментима којима дају свој препознатљив звук.

Кавалаиста Милош Јаковљевић каже да је сваки инструмент медијум, кроз који уметник, каже оно што има. „Уз Балканополис, уз све те дивне људе са којима сам свирао и са којима свирам, стасао сам као музичар и инструменталиста, Јер свирајући музику са модерним аранжманима, сцирач се прилагоди модерној свирци. Није лак посао, али је предиван и занимљив“, истиче Милош.

„Слободан је изузетан музичар и музика коју  ради је дубока, широка и изазовна. Мало је аутора које могу да наведем, да могу да достигну тај ниво. То те промени на више нивоа, да ни сам ниси свестан, што се мени тренутно дешава“, напомиње гитариста Ивица Поповић.

Посебна част била је и наступ на Мокрањчевим данима, у години два велика јубилеја за Неготин. На месту где се чува сећање на Мокрањца, њихова музика добија још једно значење - подсећа да традиција није само оно што чувамо, већ и оно што кроз нове генерације настављамо да стварамо.

Иако није успео да обори сопствени рекорд из 2023. године, када је у Кикинду донео горостаса од 865,5 килограма, мађарски произвођач задовољан је успехом и најављује још боље резултате.

Припреме за нове рекорде

„Највише се припремамо за наредну годину, пошто смо дошли до сазнања како да сачувамо плод и да му омогућимо добар раст, до новог рекорда у тежини“, најављује Тибор Кокаји.

У категорији најдужих тикава, прво место припало је Душану Јанкову из Чуруга за плод дугачак 275 центиметара. Искусни магистар фитофармације успео је да се избори са веома захтевном годином.

„Треба вам мотивације, знања, искуства... Треба и новца уложити, али не превише и треба мало да се сложе коцкице’’, каже Душан Јанков.

Салчићи и штрудла с маком

У међувремену док су се чекали резултати, десетине хиљада посетилаца имало је прилику да осети чари Банатског фруштука и бројних других пратећих програма.

„Највеће интересовање влада за салчићима, тако да смо их направили и донели у великим количинама, као и погачице са салом. Штрудле су се тражиле са маком“, наводи Драгиња Недин из Новог Милошева.

И док такмичари већ праве рачунице и стратегије за наредну годину, посетиоци су своју рачуницу већ завршили – у корист празника за сва чула.

Свако ко је данас нешто купио, поклонио, нацртао или само застао, постао је део исте поруке. Да је солидарност са децом и породицама које се суочавају са једном од најтежих животних борби, важна и треба да је свакодневна.

"Увек и с радошћу се одазивамо позиву НУРДОРА, јер негде у суштини Коло и јесте зато ту да може да помогне оваквој деци и њиховим породицама, и не само ми, овде треба да се укључи читава заједница да би њима било мало боље и сигурнији“, наводи Снежана Стајковић, председница Кола српских сестара Крушевац.

"Соколство је овде први пут, што не значи и последњи, и надам се да ћемо нашим присуством да помогнемо. Јер кад су овакве ствари у питању мислим да сви треба да будемо, поготово кад је здравље деце у питању, као једно“, наглашава Горан Рајић из Соколског друштва Крушевац.

За породице које су прошле кроз болест, или губитак, важна је подршка током лечења, али и када се оно заврши.

"Хоћемо да скренемо пажњу да и сама та последња терапија није крај борбе. Да онда дођемо у ситуацију где та деца требају да се врате својим свакодневним обавезама, школи, вршњацима, друштву… Родитељи и даље живе са тим страхом, неизвесношћу од наредног дана. Тако да је та подршка њихова психолошка, социјална, у сваком смислу, од изузетне важности“, напомиње Бранка Симић, волонтерка НУРДОР-а.

Током две деценије НУРДОР је изградио пет родитељских кућа и организовао седамдесетак рехабилитационих кампова за више од 1.500 деце и помогао опремање свих педијатријских хематоонколошких одељења у Србији. А посла кажу има још много, за све који желе да им се придруже.

„Преживеле су један рат. Сачуване су закопане у дворишту призренске Богословије, други рат у манастиру Жича. После су нашле свој пут до званичних институција и од 1966. су као што сам рекла у Историјском музеју Србије. Иначе, сам начин израде односно повод и начин израде су специфични и јединствени јер повезују 2 догађаја. Први српски устанак и Карађорђа као родоначелника династије и обнову односно проглађење краља петра за крунисање 1904. и обележавање стогодишњице Првог српског устанка“ објашњава Слађана Бојковић, музејски саветник Историјски музеј Србије.

Круна краља Петра Првог Карађорђевића веома ретко напушта Београд, па је зато изложба у Лесковцу јединствена прилика да грађани виде један од највреднијих симбола националног наслеђа. Међу првим посетиоцима највише је лесковачких основаца.

„Нама је ово једина прилика где можемо да видимо ово о краљу петру Првом Kарађорђевићу и ово нам јако пуно значи у историји.Ја волим историју да учим“, каже Анђела Пешић, ученица 8.разреда О.Ш „Ђура Јакшић“ Турековац.

„Знате као фреска „Белог анђела“ која је јединствена у целом свету и има је само код нас тако је и ова круна Карађорђевића јединствена и лепа прилика да и ми Лесковчани нешто видимо уживо“, истиче Милош Пешић, наставник историје О.Ш „Ђура Јакшић“ Турековац.

Краљ Петар Први Карађорђевић једини је владар модерне српске државе који је крунисан 21.септембра 1904.године.Крунидбене инсигније које представљају културно добро од изузетног значаја биће у лесковачком музеју до понедељка,до 14 сати.

„Велика је ствар за Лесковац зато што ето можда је мало познато али велики број Лесковчана је учествовао у Првом српском устанку под Карађорђем, чувени лесковачки бећари који су се борили на Делиграду и људи који су страдали за идеале, слободе, борећи се са овим топом од кога је направљена круна“, наглашава Небојша Димитријевић,директор Народног музеја у Лесковцу.

У оквиру програма Националне престонице културе Лесковчане у музеју очекује још једна изузетна изложба, „Два лица ћилима“ у новембру када ће званично ћилим бити уписан на Унескову листу светског нематеријалног културног наслеђа.

„Када би се десио позар позвао бих ватрогасце и полицајце.“

„Помажем другу да гаси пожар овом пумпом, а у случају пожара позвала бих ватрогасце“, објашњавају деца.

Највећу пажњу малишана привукла су ватрогасна возила. Видели су како изгледа припрема за интервенцију и колико је тимски рад важан у овом послу.

Опрема ватрогасаца је, кажу занимљива, а научилли су да рукавице служе да се неко не изгори.

Дан отворених врата спојио је дружење и едукацију са поруком да се безбедност учи од најранијег узраста.

„Не само да је ово лепо дружење са децом и са ватрогасцима спасиоцима, где они могу да се опробају кроз разне игре и да виде њихову опрему, него је и значајно због стицања безбедносне културе деце, што је јако важно за цело друштво и њихову будућност“, истиче Оливера Николић из Ватргасног одељења за ванредне ситуације у Јагодини.

Дан Сектора за ванредне ситуације пратила је и традиционална акција добровољног давања крви у просторијама Ватрогасне станице у Јагодини. На њој је прикупљено 46 јединица крви, а спроведена је у сарадњи са Црвеним крстом и Заводом за транфузију крви из Ниша.

“Винова лоза има интелигенцију и она се прилагођава временским условима. Кажу људи у добро је грожђе, здраво биће добро вино .Биће вино коректно, међутим у високим тепературама поремете се неке ствари у грожђу .Губи се ароматика.То је највећи проблем када су високе температуре као овог и прошлог лета и губе киселине“ каже Коста Ботуњац, виноградар и  винар из Доњег Злегиња.

У таласастој котлини између  Копаоника, Гоча, Жељна и Јастрепца виноградари се још увек ослањају на знање и искуство. Међутим глобалне климатске промене намећу изазове. Зато се све више размиљша о новим агротехничким мерама  пре свега о наводњавању.
“Ова година је захтевна. Морало је да се очува добра количина лисне масе и да се ради аерација земљишта то јест да се не дозволи пуцање земљишта односно исушивање”, наглашава Живорад Дамњановић, виноградар енолог из Гаревине.

У последњих 10 година није било лоше бербе. Ова ће се памтити и по обилном роду.

“И људи који се не баве производњом вина наравно желе да продају грожђе.Пуно је проблема и цене су чак на жалост пале.Оно винарија колико се створило у Србији је већ на неки начин задовољило своје потребе и винске и са грожђем тако да је проблем са пласманом” додаје Коста.

Берачи су тек на половини посла.Очекују да ће бербу окончати почетком октобра.

“Водовод смо добили, градску воду имамо, пут сад имамо, пре тога и телефон смо увели и шта хоћемо боље", каже Тихомир Михајловић. 

Митар Динчић био је у сталном контакту са представницима локалне самоуправе. Пут у дужини од два километра спојиће Ћуковац са регионалним путем од Бојника до Ниша. Вредност инвестиције је око 30 милиона динара.

“На крају смо дочекали после дужег времена да се репарира овај пут, који је пре 40 година урађен. То нам много значи, бићемо ближи граду, враћају се људи из Шведске и из свих градова долазе", напомиње Митар.

"Наш задатак као руководства је да свако село на територији општине има приступне саобраћајнице, здраву пијаћу воду, да имају контејнере, уличну расвету, интернет, дакле све што је потребно за нормалан живот у данашњем времену. Ово добијамо на поклон од државе, наше је било да обезбедимо те услове", истиче Небојша Ненадовић председник општине Бојник.

Ћуковац има седамдесет домаћинстава. Мештани су вредни и сложни. Сами су изградили спортски терен и дечије игралиште, где је раније било двориште школе коју је средином прошлог века похађало педесетак ученика. Посебно су поносни на обнову цркве са звоном које је поклон краља Александра.

"Нас десетак овде смо активисти, договорили смо се да ово средимо једно по једно и ево сад долази пут, Ћуковац може да буде село где сасвим нормално може да се живи", каже Веселин Савић. 

Добри путеви подижу вредност кућа и имања у бојничким селима. Све је више и повратника, који се враћају дедовини да би се бавили производњом здраве хране и туризмом. Ако се томе дода и наставак изградње пута преко Радан планине, отварање велике хладњаче и изградња погона за прераду воћа и поврћа у индустриској зони у Косанчићу јасно је да је држава уложила, не мала средства, како би се створили услови за развој Бојника и читаве Пусте Реке.

“Ми смо кроз Зип центар покушали да окупимо читави ИТ заједницу. Ту су, пре свега, што се Пирота тиче неке мале компаније, али које ситним корацима расту и упошљавају све већи број ИТ стручњака. Зато нам је значајно, да одржавамо овакве догађаје, где можемо да окупимо стручњаке из различитих области, из различитих земаља, где они могу да се међусобно повезују”, каже Мира Златков, ЗИП центар.

Ове године Пирот је окупио преко 120 учесника из различитих компанија које се баве дигиталном технологијом. Размена искуства доводи и до иновативних решења.

“Постоји још нека опасност, односно бојазан компанија, да у свим процесима масовно укључују АИ. То је мана , а предност је да можете ствари преко АИ да добијете прилично једноставно“ истиче Јовица Живковић из компаније „Доцентрик“.

“Нове технологије су свакако јако занимљиве. Ту је главна тема свих оваквих скупова, како да се нове технологије користе на начин који је користан и са пословног и са моралног становишта. Отвара се пуно нових опција и треба пажљиво да идемо у том правцу”објашњава Миха Вук, ај-ти стручњак из Словеније.

За и против вештачке интелигенције. Распрaве се увелико воде. Међутим, остаје аксиом да је и даље природно мислити својом главом, чак и када вештачка интелигенција жели да вас уклони.

“Борим се, идем напред и не одустајем, оптимиста сам велики. Та болест, ја сам се некако са њом сродио” наглашава Зоран Мишић.

Нишки фудбалски ветерани који на терену у школи „Бранко Миљковић" играју мали фудбал већ деценијама, сада организују хуманитарни турнир како би помогли .

“Велики је број приватних фирми које желе да помогну, јер сви знају његову ситуацију.Он је сам, супруга му је умрла пре 6 месеци, остао је сам са двоје деце” објашњава Златко Ђорђевић, фудбалски ветеран, истичући да је он показао невероватну борбеност и на терену и у молерском послу.

Ову акцију помажу град Ниш и основна школа Бранко Миљковић.

“Оно што је важно да ћемо ми као школа да се трудимо да испунимо тај неки наш циљ образовања, који је свакако и да код деце развијемо пре свега емпатију, хуманост и оно што је можда најважније одговорност према локалној заједници” каже Тијана Ранђеловић, директорка ОШ „Бранко Миљковић" у Нишу.

Зоран планира да оде у Турску на операцију којом се уграђује мождана батерија, уз помоћ које се стање побољшава.

“Са том батеријом се остварује побољшање од 60-70 одсто. Не лечи ту болест, али доста смањује и враћа се у нормалу” додаје Зоран.

Операција у Турској кошта око 37000 евра, па организатори позивају све хумане људе да помогну Зорану.

"Око 95 посто се пласирају на инострана тржишта од којих су највећа Италија, Шпанија, Енглеска,и ту су још поједина тржишта попут Француске и Португала. На годишњем нивоу количина готове коже која се пласира на европско тржиште износи око 220 хилада квадратних метара, то је ред величине око14 милиона евра" каже Ђанлука Романели, копманија "Дафар".

Без сталног улагања у овом сектору нема профита. У зрењанинској кожари су радили и на побољшању заштите животне средине, постројење за пречишћавање отпадних вода је капацитета 500 кубика дневно.

"По мојој некој статистици у ових двадесетак година око девет милиона евра је уложено у реновирање што погона, што ових процесних буради за производњу, машинског парка, завршног одељења, пречистача отпадних вода, нове хале за складиштење сирове коже" наглашава Зоран Галовић, директор компаније "Дафар".

Захтеви Европске уније везани за прераду коже се мењају сваке године. Оно што је од хемикалија кориштено у предходном периоду, врло брзо доспе на листу непожељног због лошег еколошког утицаја.

"Пошто се ради доста за Европску унију ми смо гледали да имплементирамо све стандарде који се од нас захтевају, стандарде специфичне за аутомобилску индустрију, део погона је под Хасапом који нам је исто тако битан због крајњих корисника неких наших производа", објашњава Драгана Лацо, технолог.

Проблем и у овом делу привреде је недостатак стручних радника. Компанија је спремна да се укључи у систем дуалног образовања и да се у Зрењанину поново школују кожарски техничари.

“Углавном гледам да не пропустим ни један дан, водостање слушам редовно у 12 сати, температуру, имам окачене термометре мерим. Вероватно је и задовољство и да покажем некоме, да неког уверим у нешто шта је било некад, не може све да се памти много је ово година. Стално се мења, никад није иста, 2002. је била минус 118, а ево '26. је била 117, све је између различито”, каже Станислав Мића Павловић, из Шапца.

Хоби и задовољство, хроничар не прогнозер, каже, некада је радио у лабораторији и бавио се стрељаштвом. Отуда и прецизност, остало је све записано у бројним свескама, уредно обележеним по годинама и бројем. Сваки податак посебан знак.

“У два сата температура 21 степен, пре подне повремено слаба киша од 10 до 2 сата претежно ведро, после 2 сата облачно, ветар западни и северни, и крајем дана стална киша и грмљавина”, каже Станислав Мића Павловић.

И за ветар има своје мераче.

“Ако је заставица окренута у овом правцу онда дува северни ветар, значи дува према југу или ако дува на ову страну онда је тај југоисточни, који најчешће дува и у Војводини, и оно у Београду кад кажу кошава, од јачине она се подигне, ако јако дува она је у хоризонталном положају, ако не, ево сад”, објашњава Станислав Мића Павловић *

Чика Мићине свеске су и опкладе решавале, свака недоумица уз реку, завршавала се са његовим списима. Уз Саву и табеле не брине ни за физичку ни менталну снагу.

“Што се тиче кондиције долазим бициклом сваки дан. Мени је 85, на бициклу сам 80 година, а за вијуге, поред воде сам сваки дан, табеле, цртање шема дијаграма, ваљда ме то чини здравим, кажу Сава је добар лек за свашта”, каже Станислав Мића Павловић. *

Убележио је чика Мића и кад је шта купљено, где се шта налази, између 1 и пола 2 је увек време ручка, добро памти и када је са оцем прелазио реку скелом, речно корито и локације за пецање у детаље. Једина му је недоумица што не зна ко ће његове табеле да настави. Заљубљеника поред обале има, али не и хронолошких ентузијаста.

“Момче бранићеш толико дуго колико спортски будеш живео.Ја сам га демантовао, јер мој живот је био буран.Тренинзи са првим тимом где су голмани били Александар Дика Стојановић, Живан Љуковчан, Драган Симеуновић,покојни Живановић” присећа се Душан Дукић, најстарији голман у земљи.

Голман Дука, како га сви у тиму зову, поносан је на сина будућег лекара, који је део фудбалског клуба Борац из Адрана.

“Играти са њим,он на голу је веома лепо,мада некада и забрињавајуће јер има толико година,па се плашим да не падне да се не повреди.Увек има неку конструктивну критику. Строг је како на терену тако и код куће”, објашњава Јован Дукић, Душанов син, фудбалер ФК Борац“ Адрани.

Дукић је био је голман у клубовима некадашње Југославије,од краљевачке Слоге, Црвене Звезде, Галенике, хрватског Карловца, сарајевског Кисељака и многих клубова нижег ранга. Брани и за ветеране, а на трензима покушава да своје знање пренесе младима.

“Тренирам три и по године голман сам у петлићима и мој идол је Дука.Мени је драго,по годинама унук може да ми буде биће ту још голмана попут нас двојице” Филип Мајсторовић голман у петлићима ФК “Борац“ Адрани.

Професионалну каријеру Душан Дукић је започео са десет година. Данас у седмој деценији још увек не планира да, како фудбалери воле да кажу, да окачи копачке о клин.

“Можда сам мало изгубио на брзини али искуство је ту ,инат и жеља за доказивањем и у овим годинама.Надам се да ћу дочекати у дресу Борца и на голу ,100 година прославе клуба која је 1929.године” додаје Душан.

И данас у седмој деценији живота,жива легенда краљевачког фудбала не пропушта тренинге. После 52 године међу стативама и даље нестрпљиво ишчекује сваку утакмицу. А када није на стадиону, Душан Дукић је на свом радном месту, на једној бензинској пумпи.

"Дронови се користе на локацијама за које је на основу просторно-временско-узрочне анализе саобраћајних незгода, установљено да представљају критична места са већом вероватноћом за дешавање саобраћајних незгода. У претходних годину дана највећи број саобраћајних незгода са тешким последицама у којима су учесници изгубили живот или су задобили тешке телесне повреде се догодио на магистралном путу Ниш-Димитровград", каже Милан Крстић, из Полицијске управе Пирот.

Возила је све више, па тако и бахатих возача. Они настоје да се преко вибер група избегну патроле саобраћане полиције и на тај начин наставе да крше прописе.

Милан Крстић додаје: "На основу анализе понашања учесника у саобраћају дошло се до закључка да постоји одређени број возача који свесно крши одредбе закона о основама безбедности саобраћаја на путевима, сматрајући да ће након што уочи полицијске службенике саобраћајне полиције на путу, престати савршењем прекршаја и на тај начин брзом реакцијом избећи прекршајну одговорност."

Циљ употребе дрона, кажу у полицији није просто кажњавање, већ начин да се делује превентивно како би се смањио број саобраћајних незгода са најтежим последицама. Само на територији пиротског округа од почетка године у саобраћају је погинуло пет особа.

„Гледамо да помогнемо деци у школском узрасту али и сигурним кућама, библиотекама и сличним организацијама", каже Милош Милохановић, волонтер у Удружењу “Рачунари за све”.

Удружење из Беча своју хуманитарну мисију почело је 2018.године са циљем да рачунари стигну до осетљивих група и појединаца.

„Наш колега Милош Милохановић припремио је велики број рачунара и лаптопова за Јагодину. Заиста ми је драго што можемо да помогнемо и то ћемо радо чинити и убудуће", објашњава Петер Берншерер, оснивач удружења.

Прошле године у првој реализованој донацији, из Беча у Србију залагањем нашег колеге монтажера из јагодинског дописништва, стигло је 12 рачунара са пратећом опремом.

„Наши људи у иностранству се сете одакле су дошли и тако,није потребан неки посебан разлог, довољно је да можете да помогнете" додаје Иван Милохановић, организатор акције.

„Логистички је било веома лако јер постоје процедуре и закони али финансијски је било јако ташко .Захваљујући локалној самоуправи и нашој организацији Црвеног крста Јагодина наравно и Удружењу из Беча ова донација је успешно реализована" наглашава Стефан Маленовић, Црвени крст Јагодине.

Поред Црвеног крста рачунаре и опрему ове године добили су и основци у школи „Бошко Ђуричић" чији је ђак некада био Милош.

„Тај поклон није само техничко средство него и средство које ће обезбедити да ученици стичу нова знања, да развијају своје таленте и да брже корачају у будућност", захвалан је Зоран Марковић, директор ОШ „Бошко Ђурић.

“Свакако да смо заинтересовани за што већи број сарадника и сарадње са људима који желе и могу да помогну на овакав начи.То је допринос Црвеног крста својим заједницама и ми сматрамо да је то наша и обавеза” каже Љубомир Миладиновић, генерални секретар Црвеног крста.

Из аустријског Удружења „Рачунари за све" до сада је корисницима у свету подељено више од 37 хиљада дигиталних уређаја.Наредна акција за Србију већ се планира како би рачунари стигли и до оних који не могу да их приуште.

"Ту је код нас та Мртва Тиса трска, једино на том можемо да опстанемо. Има ту од жетве, кад почне жетва, па до краја док не почнемо на стрњике да терамо, ту буквално нема шта, једино у тај трстик", каже Милош Миланов, овчар из Санада.

Могућности за испашу има у Парку природе "Слатине у долини Златице". Чувари природе су зауставили узурпацију пашњака и сада се организовано посредством Покрајинског секретаријата за заштиту животне средине користи око 5700 хектара.

"Добије решење о условима пашарења, односно кошења. То траје најдуже две три недеље и не кошта ништа", наводи Шандор Тот, из Парка природе "Слатине у долини Златице".

Очување броја оваца је важно због производње јагњади, јер су за меснате расе тежине до 40 килограма отворена нова извозна тржишта.

"Либија, Либан, Алжир, Израел,Тунис, Египат, то су наша тржишта“, каже Чаба Боршош, извозник јагњади. На питање какве су њихове потребе, одговара: „Па, ми толико не можемо произвести колико би они могли да купе од нас."

"Сада смо у ситуацији да кад год имамо јагњади за пласман откупа има. Донесеш животиње продаш, паре одмах добијеш. Добијеш документацију за субвенције од државе и то пуно значи три хиљаде по јагњету, покрива део трошкова", истиче Јосип Чешљар, из ПССС Сента.

Удружење одгајивача оваца "Чоканска цигаја" са скупа у Санаду затражило је од надлежних да се извозницима јагњади брже обезбеде сертификати и дозволе за извоз. Тиме се посредно стимулишу и произвођачи да повећавају своја стада.

"Постоје све шансе и сви изгледи да се повећа најмање за 30 одсто, јер држава не касни са плаћањем подстицаја, што је веома значајно, а имамо тржиште у четири или пет земаља", каже Чедомир Кецо, из Удружења "Агро егзит центар".

Из Србије се годишње извезе око 250000 комада јагњади, а понуда коју имају домаћи овчари је три пута већа.

„У Румунији имам снаје, унуке су удате за Румуне, унук је ожењен Румунком, и синови су ми тамо. Треба нам тај мост“, каже Слободанка Петровић.

„Било би добро и због туризма, пошто радим на тврђави, долазимо би више туриста из Румуније“, истиче Драгана Пауновић.

Иницијативу је већ потписало шеснаест општина из два румунска и једанаест из три српска округа, а нови мост између Србије и Румуније могао би да буде и један од наставака планиране обилазнице око Голупца.

„Ту гравитира 800.000 до милион становника, а важно је из због развоја регије, туризма, економског развоја јер сваки промет роба људи, капитала доноси бољитак“, напомиње Небојша Мијовић, председник општине Голубац.

Пошто је је жеља ових малих општина велика, за реализацију иницијативе неопходан је међудржавни споразум о чему су представници већ обавестили своје премијере и надлежна министарства.

„Већ смо започели кораке за регистрацију земљишта у нашем крају, где би требало да буде изграђен овај мост и бићемо на располагању властима и у нашој и у вашој земљи“, истиче председник општине Коронини.

Овај мост можда је много значајнији за грађане Румуније него Србије јер са наше стране пре свега имају много боље путеве. На тај начин, са новим мостом до Видина или Софије, стизали би брже бар за сат и по времена. А оно што је најважније, уместо 240 километара, мештани Коронинија и Голупца могли би да се сретну за мање од километра. 

„Добошари су јављали од државних до локалних вести, све што се тицало локалних власти, па све до, модерним речником, малих огласа“, појашњава добошар Јован Чуданов.

Кикинђанин Јован Чуданов већ пуних двадесет година живи у Старим Лединцима, али везу са родним крајем и његовом традицијом никада није прекинуо. Већ деценијама сакупља грађу о добошарима и тако оживљава овај аутентични дух. На северу Баната званично нема добошара, остале су само приче и сећања на време када се за вест није кликтало, него се излазило на шор.

„Добошари су ми истали у сећању из детињства. Сматрао сам да су неправедно запостављени, а они су у ствари били институција, званично државни службеници“, истиче Јован.

Настали још у шеснаестом веку као општински службеници, познати као „мале судије“, добошари су били кључни посредници између власти и становништва. Све што је заједница морала да зна записивало се у недељне књиге и обнародовано уз звук бубња. Општина Чока, али и њена околна села одувек представљају прави пример културе сећања на добошаре. Тај позив толико је остао уврежен међу овдашњим становништвом, да је до само пре неколико година овде одржавана манифестација посвећена управо добошарима. Времена су се променила, а добошарски позив потиснуле су модерне технологије. Ипак, докле год постоје људи попут Јована Чуданова, иначе носиоца мајсторског ПЧЕС-иног писма, који љубоморно чува грађу од заборава, ехо добоша и даље ће од‌јекивати северним Банатом.

"Наша боровница успева у природним условима, одговара земља, имамо уштеду на куповини тресета и тим другим закисељавањима земљишта, јер овде је у близини дивља боровница, што значи да баш одговарају услови за гајење исте“, каже Слађан Јовановић из Горње Трнице.

Услови одговарају и другим сортама воћа. Јовановићи гаје и шљиве, сакупљају шумске плодове, прерађују шипурак у мармеладу. 

"Припремамо по старој рецептури и показало се да је почела потражља, баш за мармеладом. И ми смо се полако усавршавали, стигли смо до етикете, нечег препознатљивог, купци су се повећавали, напомиње Слађан и додаје да је најбоља реклама препорука, од уста до уста.

У околини Трговишта нема загађивача, поднебље је погодно и за друге пољопривредне гране. Многим мештанима је то примарно занимање.

За Слађана је рад на селу опуштајући, како каже, истовремено и напоран и интересантан. „Скоро никад не радите исти посао као на некој фабричкој линији где одврћете шраф и само то радите цео дан. Не радим нигде, незапослен сам и од тога живимо“, истиче пољопривредник.

2013. године основано је удружење "Пчињска боровница", тада су га чинила 22 члана. Сада је мање оних који гаје боровницу у овом крају, јер је у тај посао, како каже Слађан, потребно стално улагати и бити истрајан.