„Имао сам малу повреду на вучењу камиона, која није била велика, могао сам да наставим такмичење што је било довољно за прво место. То је сврха пота, да се до краја не зна ко ће победити и да публика ужива у томе“, каже Матјаж Белшак, победник такмичења.

Гостољубивост домаћина и ватрена публика одушевили су деветорицу такмичара из Србије, Словеније, Мађарске, Аустрије, Немачке, Босне и Херцеговине, Чешке, Словачке и Румуније.

„Много ми се свиђа Србија, публика је невероватна и људи су овде својом подршком много помогли свим такмичарима“, објашњава Роберт Мариан изРумуније.

Новокозарчани већ 24 године доказују да се светски спектакл може направити и у малом месту.

„Свет је овде у Козарцима, свет је у Кикинди, ја сам презадовољан. Борићемо да следеће године направимо још већи спектакл и да доведемо најјаче људе света“, додаје Драган Богојевић,организатор манифестације.

„Ово је веома важна ствар за Нове Козарце јер је ово део године када се у селу највише људи окупи, па смо им зато пружили велику подршку“, каже Младен Богдан, градоначленик Кикинде.

Када се прашина слегла, а тешки терети остали по страни, Нови Козарци су још једном доказали старо правило - село јесте мало, али су мишићи и срце домаћина у Лиги шампиона.

“Прошле године није било ништа меда, а ове године је било од петнаест до двадесет килограма по кошници у просеку”, каже Горан Недељковић, пчелар из Раче.

Код његових комшија Стевановића, који се скоро пола века баве пчеларством и добтиници су многобројних признања, овогодишњи принос је око четири тоне багремовог меда.

“Изузетно је значајно из разлога што долази до ширења тржишта, самим тим веће потражње за нашим производом, а надамо се да ће цена самим тим доћи до повећања цене”, наводи Ненад Стевановић, пчелар из Раче.

Српски мед је први тест положио у Кини. Прошле године је из Погона “Наш мед”, у Рачи, изграђеног уз подршку државе, у “земљу змаја” извезено 700 килограма, а ове 2,3 тоне.

“С обзиром на приносе и на квалитет меда у овој медобрању из 26. године, ми имамо уверење, а то потврђује и ова испорука, друга испорука која је кренула почетком јула за Кину, да ћемо ми испунити све захтеве и параметре на том ригорозном кинеском тржишту”, каже Драган Миловановић, члан Надзорног одбора Погона за прикупљање и пласман меда "Наш мед" у Рачи.

„И надам се да ће овај наш багремов мед који је сакупљан у шумама Србије се свидети купцима на супротном крају планете, односно Кини”, каже Ненад Стевановић, пчелар из Раче.

Пут које су из српског трезора меда отишла паковања од 250 и 500 грама. Таква паковања, па и већа, од 2020. су у маркетима широм Србије, а извозе се и у поједине европске земље.

"Ми смо задовољни са овом годином, Бог нам је опет дао да буде јако родна година, квалитет грожђа је јако добар, падавина нисмо имали тако да је грожђе у топ форми. Бербу смо кренули 25. јула са неким најранијим сортама, стидљиве су то количине по 100 килограма, 50 али сада очекујемо 12, 13. да кренемо са неком јачом бербом”, каже Иван Лађаревић, виноградар из Медвеђе.

Да би се постигао квалитет и задовољило све захтевније тржиште производња се мора константно унапређивати и прилагођавати климатским променама.

"На срећу винова лоза је таква врста која једино она без воде може да да задовољавајући род, али ако хоћете квалитетан род и да сте јединствени на тржишту без воде тешко. И крупноћа и принос у условима као што је ова,и прошла година без воде произвешћете нешто, али ће квалитет бити веома упитан”, каже Момир Недић, саветодавац ПССС Крушевац.

Лађаревићи који се генерацијски баве виноградарством и калемарством пре пар година променили су сортимент и традиционални начин гајења лозе.

“Сваке године , пратимо их већ 6,7 година неке и 10, сваке године су стандардне дају квалитетне плодове и што је најбитније купцима се свиђа.Тржиште за те сорте постоји, много су квалитетније у односу на стандардне сорте и по укусу и изгледу и крупноћи бобице. Да би сте били задовољни на селу морате да дате прво пуну агротехнику, узгојни облик како треба, резидба и наравно заштит и за стоно грождје обавезно наводњава”, објашњава Иван Лађаревић, виноградар из Медвеђе.

Због високих приноса који достижу чак и 50 килограма по чокоту, цене и потражње све је више виноградара у трстеничком крају, али и на северу земље који се опредељују за стоне, посебно бесемене сорте грождја које и дају по два рода током године у зависности од епохе зрења .

“Знате ли шта људи прво примећују када дођу у Ражањ? Да се Ражањ пролепшао и да се одржава како се треба”, каже један саговорник, а други додаје: „То је еколошка општина види се да је све чисто и град је добро организован.”

“Ја кад сам дошао из Швајцарске, знате како је тамо, дете се учи од малена где треба да се одложи отпад и то, кад сам дошо овде ја сам приметио да је ово друга Швајцарска”, каже један суграђанин.

“Нормално је да нам је лепше кад дођемо у чист град”, наводи саговорник.

“Свиђа ми се, ја сам овде одрастао, кад сам био мали другачији је био изглед парка, ово је за похвалу овако што је све сређено”, каже суграђанин.

У Ражњу и двадесетак околних села постављени су контејнери за селекцију отпада. Одвајају се отпадци од хране и прави компост. Дивљих депонија нема, улице су чисте, канте за смеће на сваких 50 метара.

“Што се тиче пет амблаже радимо селекцију, поставили смо опрему на 22 локације и грађанство одлаже отпад”, наводи Ђорђе Тодоровић, технолог.

“Прикупљамо и органски отпад који је саставни део компоста. Дакле морате бити упорни и организовати рад свих служби“, каже Добрица Стојковић, председник Општине Ражањ.

Ресорно министртво због тога је овде помогло изграђњу рециклажног дворишта, где ће се процес унапредити. Укупна вредност инвестиције је око 60 милиона динара.

“Зелена општина, велико изненађење за мене и верујем да ће ово да буде добра порука за остале општине, које не морају да имају велике буџете,када имају вољу и знање”, наводи Сара Павков, министарка заштите животне средине.

Селекција отпада у Ражњу и околним селима ради од 2006. године, а компостирање још од 2011. године.

„Ово ми је трећа трудноћа. Прве две сам дојила. Подржавам, докле год може, за то сам, наравно", каже трудница Јелена Јовановић.

„Волела бих да дојим дете. Мислим да нема ништа лепше што мајка може дати свом детету, тако да ћу дати све од себе да дојење протекне како треба", каже Александра Радолац, трудница.

„Мноштво је бенефита. Детету се ствара имунитет преко мајчиног млека, и много тога другог значи. Сви знамо колико је то здраво и добро за дете", наводи трудница Дејана Киш.

Патронажне сестре обилазе жене током трудноће, а највећи проблем који су приметиле је недостатак самопоздања.

„Управо због вештачке интелигенције и генерално итернета, јер жене читају, имају пуно информација и онда се збуне. Највећи број мајки, скоро 99,9 одсто могу да несметано доје своје бебе. Треба да буду опуштене, да слушају здравствене раднике, пуно љубави и стрпљења", наводи Јелена Митић, главна сестра Службе поливалентне патронаже.

Главни савет за труднице је да буду опуштене и упорне, јер је дојење природан процес, а све потешкоће могу да се реше уз правовремени савет и помоћ.

“Ја сам чуо од мештана старијих људи за овај брод, када сам имао 10 година ја сам га видео тада први пут. Он је на себи имао заштитну ограду и био је у жутој боји”, каже Дејан Илић из Шеварица.

Боје одавно нема, али приче о Словенцу су уз Саву увек актуелне.

“Изграђен је 1913. у Будимпешти служио је као реморкер односно тегљач. Оно што је интересантно је да је био направљен по старом принципу са бочним точковима са лопатицама које су му служиле као погон односно те точкове су му покретале две парне машине. Крајем другог Светског рата Југословенска армија га је поправила и служио је за везу измедју Београда и Сремског фронта где је теглужи шлепове превозио рањенике. На једном од тих путовања 25. Априла 1945. Налетео је на немачку контактну мину и дефинитивно потонуо”, наводи Бранислав В. Станковић, писац и војни историчар.

“Оно што је интересантно за њега је да је служио три а можемо рећи и четири државе, поделио је турбулентну историју овог нашег простора тако да је произведен у Аустругарској, после кроз ратне репарације припао Краљевини Југославији , служио је окупационој власти Немачке током Другог Светског рата и на крају је припао Народноослободилачкој војсци која га је и користила 1945 године када је он потонуо. Оно што је такође интересантно је да овај брод као и многи бродови има свог побратима брод близанац који се звао Жупа. И он је дан данас у Београду и ми се надамо да ће послужити као основа за музеј речног бродарства у Србији”, каже Андрија Поповић, директор ,,Музеја Срема” у Сремској Митровици.

На десној обали га зову Словенац на десној Савски Титаник, кад год изрони остане без неког металног дела. Сава крије историју а олупина бројне вирове. Без обзира колика је атракција - нити излазак нити купање у његовој близини није безбедно. 

"Мајстор одреди где ће да се пуца. Пуцамо. Некад изађе добро материјала некад мање. Углавном, битно је да се чувамо, да смо добро, да смо заједно ту", каже Недим Буровић, рудар.

"Баштинимо и даље наше добре међуљудске односе у јами. У самој јами не постоји разлика не по ком основу, националном, верском или по конфесијама. Сви смо на истом задатку. Ово је доказ да ова тадиција стара више деценија је повод добрих међуљудских односа", објашњава др Харис Бајровић, директор рудника “Штаваљ”.

Деценијама се ради на исти начин. Рударство у Србији примарно зависи од мишића, искуства и сналажљивости радника у високоризичном окружењу. 

"Све је дотрајало. Радимо са истим алатима као прије 15-20 година. Ал боримо се", каже Божо Думић, бравар у руднику.

"Стање није сјајно. Могло би и боље. Али, са друге стране, да су мајно веће плате и да мало више људи има у јами, ваљало би", додаје Данко Думић, електричар у руднику.

Раздужили смо опрему у Штављу и кренули до 100 километара удаљених Ибарских рудника. Јаме Тадење и површинског копа Прогорелица. 

На копу, надзорница смене. Анђела Ђурђић. Претходно је две године радила као надзорник проветравања у јами "Јарандо". 

"С обзиром да сам женско сматрам да је много боља сарадња. И они самном и ја са њима. Имамо међусобно поштовање, разумевање и стварно до сад нисмо имали проблем", објашњава Анђела Ђурђић, “Ибарски рудници”.

Иако се празник обележава нерадно, бројни рудари су на на својим радним местима. Пре свега руковаоци на пумпама, електричари и дежурни бравари. Остали ће прославити или учествовати у манифестацијама. 

"Лепо је овако да се обележи дан рудара. И оваква такмичења и скупови што чешће да имају.", наглашава Давид Јовановић, “Рембас”.

Експлоатација угља се врши у свих 9 рудника подземне експлоатације Ресавица. И на два површинска копа. Готово 3600 радника. 

"Знате да велики део средстваа обезбеђује држава. Пре свега субвенције за плате радника. Повећањем цене угља које смо имали, трудимо се да сопствена средства улажемо у основна средства за функционисање рудника. Конкурс је стално отворен у свих 9 рудника, пре свега за рударске инжењере, рударске техничаре и копаче",истиче Милица Петровић, помоћник директора  ЈППЕУ Ресавица.

Из Владе Србије су још једном поручили да је у стратегији рударства приоритет побољшање услова рада у рудницима и положаја рудара, а водиће се европским стандардима у тој области. 

“Ово је место где се види спремност, обученост и поред физичке и тако психичка снага. Поред физичке снаге једном извиђачу је потребно и много знања, јер видити по каквим условима ми радимо, по високим температрурама и хладноћи”, каже водник Данило Лукић, извиђач.

Извиђачка обука у првим фазама обухватила је борење, пливање, бацање ножева и преживљавање у природи. Уз то сада савладавају водене препреке:

“Користимо чамце диверзантске и извиђачке М67. Што се тиче приручних средстава најпре правимо сплавове од 4 буради са дрвеном грађом, од једног бурета са дрвеном грађом,правимо сплавове од пет амблаже, од бала сена, као и од унутрашњих гума са две, односно три гуме”, наводи потпуковник Лазар Јанковић.

Обученост извиђачких јединица веома је важна пре свега због њиховог значајног места у организацији Војске Србије.

“Ова обука је изузетно значајна за подизање оперативних способности и за савлађивање водиних препрека, самосталну исхрану у природи свих припадника. Посебан акценат ове године био је на обучавању новопримлчјених припадника за разне теме у летњим условима”, каже капетан Немања Опачић.

Летњу обуку на Облачинском језеру спроводе припадници извиђачких јединица Треће бригаде копнене војске и оклопно-извиђачког батаљона.

“Сад је рано па су овако пуштене, није јако сунце. А кад крене мало већа температура онда идемо користимо природан хлад, идемо испод неког дрвета и тако, а увече прелазе у шталу где се наравно налазе вентилатори који им помажу да се расхлађују”, каже ученица Марта Трајковић.

“Имају хладовине где можемо да се склонимо и оне су мирне,просто можемо да управљамо са њима лагано, не беже толико”, наводи Милица Ристовић, ученица.

“У почетку мало као се шеткају и то, али онда се смире као и сада мирују, не буде тешко баш онако. Има и хлада ту ми другарице седнемо ту мало причамо, оне мирују и буде забавно”, наводи ученица Сара Анђелковић.

У најтоплијем делу дана,у шталама су само младунци са мајкама.Ученици припремају храну за стоку, али и чисте и уређују штале.

“Да буде добра хигијена и да због ових великих температура штала буде увек расхлађена. Наравно, ту нам помажу вентилатори јер је веома битна температура у штали због њих и саме млечности”, каже ученица Андреја Симовић

“Правим концентрат за краве и овце. Правимо тако што додајемо кукуруз,пшеницу, јечам, овас. Посебне џакове за краве и за овц”, објашњава ученик Љубомир Милетић

Током врелих дана,уз хладовину и храну,животињама је најважније обезбедити довољно воде.

“Ми имамо термо појилице које лети обезбеђују сталну температуру воде која се не повишава. Што се тиче исхране, животиње су доминантно на паши, а додаје се кабасти део оброка тј. сено у вечерњим сатима и наравно концентровани део оброка”, каже Јелена Стојановић, професорка пољопривредне групе предмета.

На фарми школе имају 30 грла говеда,60 оваца, кобилу и понија. О здравственом стању животиња брину запослени ветеринари, али и ученици, који су управо захваљујући пракси, по завршетку школе оспособљени за самосталан рад.

“Учествују деца да, у спровођењу, неких пре свега превентивних мера, али и терапијских када постоји потреба за тим. Њихово здравствено стање из дана у дан се контролише и до сада нисмо имали проблема са неким озбиљнијим здравственим проблемима”, наводи професор ветеринар Лазар Коматовић.

Осим фарме животиња на економији школе имају и пластеничку производњу. А на око 80 хектара сопственог земљишта произведу довољно хране за све животиње.

"Задужују ручну лампу и изолациони самоспасилац, и трајање самоспасиоца приликом кретања, приликом рада је 30 минута“, објашњава рудар Владанко Ашанин.

Пре обиласка јаме, увек ће вам рећи "срећно“, што је универзални поздрав рудара. А када кренете на пут кроз јаму, дуг скоро два километра, јасно вам је због чега.

“Видите и сами где смо и шта радимо. Ми радимо овде, свака секунда неопрезности је велики ризик. Прво кажеш својој породици 'срећно‘ од куће кад кренеш, па онда свима овамо. Значи, то је наш поздрав, старински, од давнина, и значи много”, каже Милан Ашанин.

Један од важних делова опреме у руднику је уређај за комуникацију са спољним светом и остатком присутних у јами. Преко њих се обавља сва комуникација и, како напомиње Жељко Јанковић, у јами их има неколико.

Главни део рудника, где је највише радника, налази се на откопу МО-19.

"Овде се извршавају бушотине, 'обављамо' угаљ и извозимо материјал напоље. Ризично је, ризично, јер не сме да се улази, то је забрањено. Имамо солидне услове за рад”, прича један од рудара Најдин Буровић.

На питање о чему се највише прича у јами, а о чему ван ње, рудар Исмет Богућанин одговара:

“Па највише се у јамама прича о женама. А кад се нађемо у граду, онда се прича о послу, о рударству. То је некако код нас највише заступљена прича.“

Са дубине од 350 метара, угаљ креће ка излазу. То је почетна тачка, а завршна су шпорети и грејна тела широм Србије.

“За трећи август имали смо укупну производњу целог огранка, у чијем саставу иде ХЕ Ђердап 1, ХЕ Ђердап 2, власинске хидроелектране и хидроелектране Пирот, произвели смо 7,2 гигават часова, што је негде 50 посто планиране производње на дневном нивоу за август месец, вишегодишњи просек, а то је 8 посто удела у укупној производњи Електропривреде Србије”, каже Давор Маљоковић, директор за производњу електричне енергије у Хидроелектрани Ђердап.

Иако је доток воде са 1400 кубних метара у секунди на историјском минимум, слика овог дела Дунава није драматична јер су акумулације ђердапских електрана пуне.

“Неће бити ни у једном тренутку заустављања хидроелектрана система Ђердап 1 и Ђердап 2, све што буде дошло то ћемо искористити, претворити у електричну енергију и спровести доле, значи, не постоји начин заустављања сисетема Ђердап 1 и система Ђердап 2”, каже Давор Маљоковић, директор за производњу електричне енергије у Хидроелектрани Ђердап.

Бродске преводнице на српским странама Ђердапа 1 и 2 су функционалне и активне, али је број пловила која кроз њих прођу знатно мањи.

“Јучерашњи дан седам само превођења на српској и на румунској страни укупно и мислим да је 4 код нас и 3 на румунској страни, то је укупно 7 превођења, а на дневном нивоу смо имали чак и до 20 превођења”, наводи Давор Маљоковић.

Осим што отежава пловидбу, низак водостај Дунава угрожава и пословање индустрије хемијских производа Еликсир у Прахову. У саопштењу које нам је достављено из фабрике наводи се да је отежана испорука готових производа и допрема сировина речним путем. Отежано послује и лука Прахово уз повећање трошкова транспорта и снадевања. Када се вода Дунава повуче појављују се спрудови и река показује чега све има на њеном дну. Код Прахова се ових дана виде остаци бродова потопљене немачке црноморске флоте из другог светског рата

“Ова олупина се углавном скоро увек види јер је на води од неких можда 50, 60, онда већ креће део олупине да се види”, каже Ивица Гавриловић из Прахова.

Приликом повлачења пред Црвеном армијом Немци су на овом делу Дунава потопили око 200 бродова. Њихови остаци отежавају пловидбу, а у многима још има експлозивних средстава. У току је реализација пројекта вађења бродских остатака који се спроводи у сарадњи са Европском Унијом и уз њену финансијску подршку. До сада је извучено седам пловила, од двадесет и једног, колико је планирано да се уради до краја следеће године.

“Много значи то што смо добили од државе, за мене поготово, зато што сам оперисала два карцинома, супруг ради сам, тако да ми много значи то што је држава помогла и у вези куће и мтеријала”, каже Љубица Васиљевић из Кукујеваца.

Да је помоћ стигла на праве адресе, уверили су се током посете овој породици премијер Србије, Ђуро Мацут, председница Владе Војводине Маја Гојковић и комесарка за избеглице и миграције Наташа Станисављевић.

“Дошли смо да их посетимо и да видимо како напредују радови које су добили од Комесаријата за избеглице које пружа помоћ свим нашим људима који расељени, прогнани или у време војне акције Олуја или су избегли из Хрватске и дугима којима је потребна помоћ у сваком погледу. То је добра прилика да заправо нашим суграђанима омогућимо бољи живот”, каже проф.др Ђуро Мацут председник Владе Србије.

Председник Владе Србије са сарадницима посетио је и Дом здравља у Шиду и изјавио да је та установа показатељ колико држава улаже у здравство.

“Ја сам заиста импресиониран оним што постоји у овом дому здравља. И то је нешто о чему сам и са министаром разговарао да домовима здравља морамо вратити уи удахнути оно што они по закону јесу, а то је пружање услуга на примарном ниво нашем становништву. И оно што се ради у Дому здравља у Шиду је стварно импресивно, практично све службе су покривене. Постоје и службе које се занављају као што је нова апаратура за аудиометрију на ОРЛ одељењу”, каже проф.др Ђуро Мацут председник Владе Србије.

“До сада смо издвојили према неким нашим рачуницама преко 70 милиона управо за набавку ове опреме коју сте имали прилике данас да видите и за возило хитне помоћи које, ево нисмо данас нисмо могли да видимо, односно наш министар здравља и председник владе, јер се налази на терену, што нам је и био циљ, да набавимо возило које ће управо у саобраћајним незгодама пронтно моћи да реагује и да има коплетну опрему”, каже Маја Гојковић, председница Владе Војводине. ]

Како је најављено, у плану је набавка још једног возила, реконструкција крова и зграде дома здравља за коју ће из буџета општине Шид бити издвојено 15 милиона динара.

“Десет сати лета је од Кине до овде. Први пут смо у Србији и на овом такмичењу, чули смо да је природа овде предивна и да је терен за летење одличан”, каже Ију из Кине.

Параглајдинг је, кажу такмичари, много више од екстремног спорта, а кроз летења стиче се пуно вештина корисних у свакодневном животу.

“Ја се сад бавим једним озбиљним бизнисом и сигуран сам захваљујући параглајдингу и тим путовањима и самим такмичењима јер вас то научи неком другом правцу једноставно да импровизујете, да се сналазите”, каже Владимир Влачанин из Крушевца.

“Из мог личног искуства сваки пут кад смо на старту, шта ће да буде, какоће да буде. Да л’ ћемо се снаћи, пуно нас је у ваздуху, да л’ ћемо одреагоовати како треба, то је сталнна неизвесност која нас сваки пут покреће и учи”, каже Рбоња Ертан из Новог Пазара.

“Ја то говорим из искуства, јер сам 23 године радила у команди ратног ваздухопловства и познајем те људе. То су вам људи који се регрутују из оваквих спортова, јер ваздухопловни спорт нама даје војне пилоте, цивилне линијске пилоте и они су веома значајни”, каже Радмила Тонковић, председник Ваздухопловног савеза Србије.

Задатак такмичара је да, са полетишта Коритник, преко четири одређене окретне тачке, што брже прелете шездесетак километара до Вучја код Лесковца. Такмичење се одржава се двадесети пут, а ове године је то и припрема за светско пвенство.

“Ту су и представници светске ваздухопловне организације који надгледају ово првенство и ми ћемо им бити захвални уколико нам укажу на неке детаље које треба да исправимо и евентуално боље поставимо за следећу годину”, каже Горан Вучковић,организатор, параглајдинг клуба „Грунф Ниш”.

Светско првенство у параглајдингу у Нишу планирано је за следећу годину од 27.јула до 12. августа.

„Сретен је добар човек. Храна је одлична ,имамо 3 оброка. - Задовољни сте? - Презадовољан”, каже Дејан Тимић из Лесковца.

„Боље него у дому. Може да се изађе, по селу да се прошета мало”, наводи Иван Митановић, из села Велике Грабовнице.

Сретена је из Сремске Митровице довела љубав у Велико Трњане пре 20 година.Тада се сродио са дрветом, вешт је мајстор, али потпуно посвећен и улози хранитеља.

„Није лако, али имате ту неку душевну сатисфакцију да сте ви изашли у сусрет некоме кога нико није хтео.Таквих људи је пуно“, каже Сретен Марковић, хранитељ за одрасле из Великог Трњана.

За 6 година десеторо људи је ту збринуто.У кухињи је главна Сретенова ташта Радмила.

„Сваки дан је различито.Кувам грашак, боранију, ево сад имам паприке, пасуљ, купус, ђувеч“, набраја Радмила Митић, Сретенова ташта.

Недавно је донет правилник о хранитељству за одрасле . Потребе су у Лесковцу велике. Место у државној Установи за одрасле и старије и приватном дому тренутно чека шездесеторо Лесковчана.

„Ресорно министарство спроводи и кампању где би људи који имају могућности, који желе да се баве овим хуманим послом дошли до одређених информација. Лице које жели да се бави хранитељством добија 43000 динара за потребе корисника и плус добија да кажем зараду, плату у износу од 24000 динара по сваком кориснику. На тај износ се уплаћују порези и доприноси уколико је то лице незапослено“, наводи Предраг Момчиловић, директор Центра за социјални рад Лесковац

Хранитељи за одрасле немају обуку, али су под надзором стручњака Центра за социјални рад. Њихова лиценца и подобност проверавају се на две године.

„Сваког дана пратимо његово понашање расхлађујемо га добије хладне посластице да издржи ове тропске дане. Највише воли рибу да једе, углавном скуша или папелине углавном му дајемо сада пошто тропске врућине су ту хладне посластице добијају слатке и воће исто лубеницу али хладну ужива у храни", објашњава Урош Милановић, радник у зооврту.

Иако су многе од педесетак животињских врста колико их је тренутно у зооврту у Јагодини пореклом са афричког континента високе температуре им баш и не пријају јер су од рођења на овом поднебљу и адаптиране су на нашу климу.

„Ове животиње које су из Азије, Африке из неких жарких пределе више су адаптиране на нашу климу тако да и оне тешко подносе ове велике врућине, а поготову ове наше, ове домаће животиње које овде имамо и оно што је најбитније то је да имају доста течности да имају пуно воде и стално им се долива свежа вода то је оно што је њима у овом периоду најпотребније", објашњава Бисерка Јаковљевић, директорка Зоо врта у Јагодини.

Највише расхлађивања потребно је крупним животињама које имају крзно. Многе се током дана повлаче у затворене зимовнике који су у хладу, а да врућине некима и годе показује слика пачића који су иако стари тек неколико дана стално са мамом у базену.

„Пошто смо закључили да у овим временима да су сви љути, нервозни и онда смо одлучили да ширимо љубав“, каже Жарко Ђорђевић из Ужица.

„Слога траје и кад није Дан улице. То се види у свакодневном животу. Свако свакоме притекне у помоћ, тако да мислим да смо и по томе јединствени“, истиче Дарко Радојичић, из Ужица .

„Прошле године кренули смо са тим, допало нам се и онда ово је друга година, како ми то. Све више и више је интересовање друже", наводи Гордана Гордић из Ужица.

Житељи Јакшићеве улице поносни су на тај део Ужица, који најбоље одсликава дух Ера.

„Пази, рођен сам на Јовањдан, а зовем се Милоје. Ми смо Балканци такви да увек се помажемо“, објашњава Милоје Чумић, из Ужица.

„И даље шарм Јакшићеве улице провејава. У једном контексту некад су га звали ужичко Дедиње. Видимо и данас да се полако све више насељава. Очигледно да нека енергија живи и даље“, истиче Владимир Стојић из Ужица.

И музичари потврђују специфичност комшилука Јакшићеве улице.

„Ово је јединствен случај да се свира прослава улице. Дивна је атмосфера, диван је оркестар, дивни људи око нас“, истиче Зоран Лазић, гитариста из Ужица.

Дан улице има клизни датум кажу организатори. Сигурно је да ће се обележавати у августу. Установљена су правила да буде топао дан, необавезна одећа, ведрина, слога и добро расположење.

“Па, Невена није баш најбоље. У лошем је стању због тај тумор глиом високог градуса. И шири се. Терапија која је имала раније у Нишу, месеци и по дана комбинована терапија, значи зрачење и хемиотерапија, нису баш биле успешне. На задњој контролној магнетној резонанци се видело да је тумор порастао", каже Саша Станојевић, Невенин отац.

Фебруара јој је хитно у Нишу уграђен шант, односно цевчица којом се избацује вишак воде из мозга, а у Београду дијагностикован агресивни глиом. Невенина бака, са којом је одрасла, кроз сузе говори да се није превише жалила на тегобе.

“Ја кад је питам: "Што пијеш, Невена бруфен?, каже боли ме, бако, глава." - Ја сам ту грешку направила. Овај, ја не знам, мора да те боли глава. Цео дан на телефон, целу ноћ на телефон. Била је супер и послушна. Мене је волела, ја сам ја за њу. Не знам шта ћу”, објашњава Бисерка Станојевић, Невенина бака.

Болница у Турској предлаже, најпре, тест којим се тумор генетски профилише. Бројне хуманитарне акције се организују, јер трошкови транспорта и лечења могу да премаше износ од 50.000 евра, до сада је прикупљено 10.

“Претходно зрачење и хемијотерапија је исцрпило. Е сад видјет ћемо ако може да успе та имунотерапија. Надамо се јер то нам је сад задња опција опет”, додаје Невенин отац.

"У претходна два месеца сваког дана се нешто дешавало у Сокобањи. Сваког дана је нешто, неко је нешто организовао. Тако смо ми дошли на идеју и добили смо зелено светло од породице да наставимо са том причом овде у Реснику код нас”, наводи Бојан Милисављевић из Ресника.

На летњој позорници у Реснику, где је и Невена некада наступала, у суботу се одржава хуманитарно вече, ако не сваки прилог је добродошао и преко рачуна организације Веритас.

"Јако тешко, јаук, остављаш све своје, дедовину, очевину, значи све! Младост, све! Супруга је била пут Босанска Костајница - Приједор, код Бања Луке смо се нашли. Јако, јако је тешко, поготово са дететом од 28 дана. Наша кћерка је била усирено млеко", сећа се Слободан Беговић из Мајура код Шапца.

"Три дана је трајала колона док нисмо дошли у Србију , јако мукотрпно, плач, тражење породице, тражење пријатеља. Расули смо се на све стране и никада се саставити нећемо", још су слике живе људи из колоне.

У Србији су их дочекале породице Јосиповић и Ракић из Дуваништа и обезбедиле им празну кућу. Годинама касније изградили су своју. Оронулог здравља, каже и данас пуно ради. Задовољан породицом, али жали што није добио статус борца.

*Тако да смо остали овде и ту ћу и умрети, Србија је наша мајка. Захваљујем се народу који је био у помоћи, неко дао ћебе, неко, јер буквално ништа нисмо имали, каже Слободан Беговић.

Осим Беговића, Шабац је збринуо око 17 000 избеглица. Славко Радовановић присећа се да му је тај август 1995. године био најтежи период у каријери. Основан је Штаб за прихват избегих и није се, каже, спавало данима да би Шабац широм отворених руку прихватио све у невољи.

"У спортској хали Зорка Шабац, тамо су људи примани, смештани, тамо су спавали, ту су боравили. Ми смо успостављали контакте са њиховом фамилијом и родбином јер они нису знали шта се са осталима догађа. Долазили су по те жене и децу, водили их својим кућама да се истуширају, да код њих бораве мало, да их нахране и углавном је цео град то тако прихватио”, објашњава Славко Радовановић, Црвени крст Шабац.

Многи из избегличке колоне остали су у Шапцу и саградили су нови дом. У оквиру регионалних пројекта са Комесаријатом, купљене су им 54 сеоске куће, за 135 обезбеђен је грађевински материјал, економски је оснажено стотинак породица и изграђено 70 станова.

„Све ми значи буба! Прва кола су то била , нису била моја, него од дјевојке и због бубе смо ми почели да смо заје дно и недам је, не дам је“, каже Андреј Марко из Словеније.

„Реновирао сам кочнице, мотор, све само буде такав, то је мој стил вожње и сви ме познају са куфером и то, волим је највише на свету, зато што је скроз возам и нећу је продати никоме“, објашњава Бор Томц из Словеније.

У јединственој ревији чак 130 различитих примерака бубе - једног од најпродаванијих аутомобила свих времена, које су стигле из Пољске, Чешке, Румуније, Македоније. Вожња је организована чак до Дрине и Сунчане реке а дефиле у Шапцу дочекала је бројна публика.

„Буба је стара 56 година, возим је 18 година и прешао сам 200.000 км и ево, сваке године посећујем скупове у Србији“, истиче Александар Јовановски из Македоније.

 Бубе се, кажу љубитељи, наслеђују и подстичу креативност. Судећи по манифестацији у Шапцу, која је уместо три трајала пет дана, оне и повезују људе, стварају и одржавају пријатељства, као највећу вредност.

Ватромет боја са ношњи младих али и времешних сабораша и жеља да се сачувају изворне народне игре, обичаји, песме и здравица.

„Имамо коректан КУД, сви се дружимо, сви смо заједно идемо свуда заједно, баш нам је лепо", каже Ена Стиковић из Орашја.

„Баш ми је драго што ово изворно стваралаштво наш српски фолклор и ово окружење што на тај начин промовишемо Србију. Има наравно и младих који негују ту традицију да овај фестивал српске културе траје још оволико, а сада је пунио 56 година", наглашава Драган Марковић, учесник Сабора.

Саборски дани некада су били време за предах од радова у пољу, да се покаже лепота ношње и умеће у колу. Данас су ту и удружења из целе Србије која од заборава чувају старе занате и умеће израде рукотворина.

„Јако нам се свиђа да долазимо овде прво ово окружење самог манастира народ, а и сама манифестација, сваке године размишљамо кад ћемо доћи када ће бити ти дани и причамо о томе у нашој радионици", наводи Миљанка Филиповић, Удружење „Наша прича"из Пожеге.

„Осим очувања традиције циљ нам је и то дружењеда представљамо наше обичаје ,нашу културу другим крајевима", каже Маријана Вељковић, Удружење „Сестра Јелица" из Малог Црнића.

Саборски дани у Каленићу подсећају на све вредности проистекле из културе српског народа.По традицији изабрана је најлепша ношња,најдужа плетеница и брк.

„Прошле године сам имао бркови са два метра и 36 сантиметра.-А сада јесте мерили?-метар и 20."Зоран Лазаревић,из Ниша]

Више од пола века сабораши из Левча негују сабор какав је замислио сакупљач народних умотворина,учитељ и писац Бративоје Мраковић,да се бар у време сабора у Левач врате они који су из њега отишли.