„Звезда се зове Марија. Налази се на координати ректасцензија 5 часова и 35 минута и деклинација минус 5 степена. Види се из наше школе, управо у овом смеру. Такође видимо из учионице у којој смо проводили највише времена. Мислим да сваки пут када погледа у небо, сетиће се нас“, наводи Анђела Миленковић, ученица IV/1 ЕСТШ „Никола Тесла“ Краљево.

У школи се ове седмице полажу матурски и возачки испити. То су последње школске обавезе након чега следи растанак уз обећања да се другари, школа и наставници никада неће заборавити.

Хелена Шушић, такође ученица IV/1 ЕСТШ „Никола Тесла“ објашњава: „Одлучили смо да разредној поклонимо нешто несвакидашње, што неће да јој стоји негде са стране него ће да јој остане успомена на нас. У част томе, колико се трудила за нас, не само у школи него и ван школе, купили смо јој звезду на небу из сазвежђа Орион која се сада, од када је она то преузела, зове Марија и мислим да ће то да је подсећа заувек на нас“.

За разредну је звезда симбол другарства и заједништва које је са децом градила 4 године.

„Некако бих рекла да ова звезда не представља само мене него да представља наше цело одељење. Некако увек ћемо се сећати наших тих школских дана, лепих тренутака, лепих успомена и некако, ето, када погледамо у небо у сваком тренутку знаћемо да смо ми ту заједно“, истиче Марија Илић, разредни старешина IV/1 ЕСТШ „Никола Тесла“.

Светлост звезде Марија која је засијала 5. јуна стићи ће до наше планете за 4 године два месеца и 26 дана. Тачно 1. септембра 2030. године када ће Марија дочекати нову генерацију ученика.

Весна Цветковић, коауторка изложбе: “Старо Врање носи у себи дух једног времена које је прошло, али није нестало, сачувано је у сећањима, причама које се преносе, али најверније у фотографијама, оне бележе тренутке који су некада били обични, а данас су тако драгоцени”.

Неки памте, неки су слушали приче, воле да погледају колико се град променио. И амбијент је одабран да буде ближе грађанима, пролазницима.

“Памтим, биле су ћерамидице, ћерпићи, покривени, није било црепова, и чесме су биле, онде ђеренке, чесме старовремске, староврањско”, каже саговорник. “Променило се, прилично се изградило”.

На питање - старо Врање или Врање данас, шта је боље, саговорник одговара: “Па, знате како кажу, и оно старо и оно ново има нешто и добро и лоше у себи, оно што се мени допада око изложбе, јесте што млађе генерације могу заправо да виде како се раније живело у Врању и да повуку паралелу шта је оно што је остало, тај дух Врања, а оно што се променило”.

“Морали смо да прогледамо велики број фотографија и на крају смо се одлучили за ове фотографије, које можда на најбољи начин осликавају како се град кроз време мењао и развијао”, истиче Драгана Станисављевић, коауторка изложбе.

На 56 фотографија приказане су улице, тргови, куће и зграде, људи, тренуци и атмосфера. Одабране су из богате колекције Историјског архива.

"Све је тешко и сваки посао мора да се ради. Свуда, где год да одеш и шта год да радиш, није лако. Боље ово да се ради, да си сам свој газда и колико радиш , толико зарадиш, него да идеш за неки минималац да радиш. Нов сам у овом послу и учим још увек, али мислим да ми добро иде", наводи Перо Пуља, власник пољопривредног газдинства.

Одлучио се да чува косовске бардоке. Каже да тиме доприноси очувању генетских ресурса, јер је у Србији остало мање од 200 грла ове старе метохијске расе оваца.

Перо Пуља, власник пољопривредног газдинства каже: „Оне су изузетно млечне. Има примерака које дају и литар ипо млека. Аутохтона је раса, изузетно подобна за ово подручје. Подноси све временске прилике и неприлике. Отпорна на кишу, на болести."

Највећу помоћ и подршку у послу пружа му супруга. Да би стекао потребна знања Перо је уписао Високу пољопривредну школу.

"Планови су да останемо на 50 грла. Правимо млекару да можемо да производимо овче производе од 100% овчег млека и да изађемо на тржиште", истиче Пуља.

Премије које за овчарство обезбеђује држава и погодности које пружа Фонд за пољопривреду града Пирота, могу бити изазов младим људима, попут Пера, да обнове давно запуштене појате својих предака и оживе старопланинске пашњаке.

„Мени је то изузетно важно зато што ми то показује да сав труд и сав рад који сам уложио током прошлих година се исплатио на неки начин и да, просто, треба да наставим и ако наставим тако да се надам да ћу добијати и настављати да добијам такве резултате и то је, стварно, велики мотив", каже Андреј Крајиновић, ученик 7. разреда Ваљевске гимназије.

“Увек сам ишао све корак по корак, прво једно такмичење завршим, па онда сва следећа да се превише не отеретим и да све полако урадим", наводи Константин Тојчић, ученик 7. разреда Ваљевске гимназије.

Ученици осмог разреда Ваљевске гимназије Вања Јусуфовић и Реља Станишевић били су најуспешнији на оба државна такмичења из географије, оном које организује Српско географско друштво и Националној географској олимпијади иза које је Центар за таленте.

„Добијају се поени за упис у средње школе од првих награда на републичким и очекивао сам да добро урадим, био сам спреман. Како се ради у овој школи, будеш скроз спреман. Ако учиш и посветиш се, можеш да очекујеш награду увек", каже Вања Јусуфовић, ученик 8. разреда Ваљевске гимназије.

“Ове године сам се определио за баш пуно такмичења и мислио сам да ћу много горе резултате остварити, да ће ми бити много теже због броја такмичења, али успео сам боље резултате да остварим, него што сам очекивао и задовољан сам", наводи Реља Станишевић, ученик 8. разреда Ваљевске гимназије.

У Ваљевској гимназији поносни су на основце, јер је на државним такмичењима учествовало двадесетак ђака. Резултати указују на висок ниво квалитета образовно-васпитног рада.

„Није овде битно само рећи да је то за обдарене у области математике, битно је рећи да је то програм основне школе малкице модификован, али за оне који су свестрани и оне који желе више да уче. Наши ученици овде најчешће остају у нашој школи, најчешће остају у одељењима обдарених за математику, али уписују и друге смерове", каже Вељко Ћировић, директор Ваљевске гимназије.

Програм за гимназијалце - основце, кажу у овој школи, ученике припрема за највише домете у области природних и друштвених наука током средњошколског гимназијског образовања.

“На првим часовима смо кренули са лаганим кувањем. То подразумева пржење јаја, сеча неких предјела и тако то сервирање. Док сада већ почињемо да кувамо нека главна јела”, каже Николина Тешић, ученица Угоститељско-туристичке школе.

“Омиљено јело што сам правио је карбонара. Планирам да после Угоститељско-туристичке школе завршим и гастрономију и специјализацију за италијанску кухињу”, наводи Душан Бошковић, ученик Угоститељско-туристичке школе.

“Школованог конобара за разлику од онога што је приучен чини како прилази госту, са љубазношћу, са осмехом”, каже Лазар Јевтовић, ученик Угоститељско-туристичке школе.

“Важно је да госту приђемо са десне стране. Да прво спуштамо пиће дамама или јело или старијој особи”, каже Тадија Ћировић, ученик Угоститељско-туристичке школе.

У процесу стицања знања помажу им искусни ментори. Иван Костић, један од координатора наставе, некада је и сам био ученик те школе.

“Школа је високог ранга и уопште је заступљена у овом крају због самог угоститељства. Сви кувари и конобари који пожеле да раде после школе имају могућност да се запосле у нашем објекту. Са децом крећемо од самог старта. У суштини ово су деца која су друга година и они имају већ неко предзнање, тако да смо сад полако прешли у топлу кухињу и крећемо се ка готовим јелима и самој припреми хране“, каже Иван Костић, шеф кухиње и координатор наставе.

“Предности овог начина образовања су што деца своја знања и вештине стичу у реалном радном окружењу. Значи они у тим компанијама имају своје инструкторе који прате њихов рад, показују им неке иновације које ми у школи не можемо да им покажемо и што су после завршетка школе одмах спремни да почну да раде”, сматра Јелена Марић, директор Угоститељско-туристичке школе Чајетина.

Ученици који се образују по дуалном моделу наставе, своје школовање могу наставити као и они који су се образовали по класичном. Једина разлика је прилика да се раније опробају у улози запосленог

“Ја преко рида, а он преко неку ливаду и там се саставимо на сред, он ме довати за руку и одведе и после мој татко дође, милом ли си или силом? Па како милом сам него како. Дође да ме пита дал сам ја милом. Ма не бре волела, стварно смо се много волели, ја мислим да нема љубав лепше да је била него наша", прича Негосава Радосављевић из Бачевине код Лебана. На питање колико су имали година, одговара: "Ми смо имали по тринаест година кад смо почели да се волимо ко деца, а по петнаест кад смо се узели”.

"Лепа је била", наводи Милетија Радосављевић из Бачевине код Лебана и на питање зашто се оженио тако млад одговара: "Како да вам кажем, услови били такви да сам морао да се женим. Да живите заједно? Да, и прошло је пуно година". Додаје и да је остала љубав.

Љубавна прича Негосаве и Милетија родила се на раданским пашњацима, чувајући стоку. Крунисана је крај записа, храста који је вековима окупљао мештане на сабор за сеоску славу.

*Моји родитељи су одавде пошли његовој кући, узели се и почели брачни живот као што је већ забележено 70 година брака, али не само они, неколико заједничких живота је почело одавде”, истиче син Милован Радосављевић.

"Мучили се јесмо, али лепо је било", кажу бака Нега и деда Мета Гарац, како га сви у крају знају. Имали су стругару, обрађивали земљу, децу одшколовали, унуке и праунуке дочекали. Најбољи су им пример како се брак негује.

“Дивни су моји родитељи, мучили су се, мучили, дивни су и нама су пример, ја и мој муж смо око 47 година у браку”, наглашава ћерка Зорица Антанасковић.

Без стрпљења брак је тешко одржати, а прећутати је прави благослов, то је рецепт за јубилеј вредан поштовања. Како и доликује платинасту или милостиву свадбу прославили су у кругу најмилијих.

“Мозак је лепши много од лепоте, лепота прође, мозак те служи докле год си жив, то сте и ви сигурно чули на телевизији. Јел' то ти је најважно - слога, да се слажеш, све ако нема шта за вечеру, нећеш вечераш, али кад се слажеш то је много добро, и то људи не разумеју. Ја на моја деца викам, и унуци викам, најбоља је слога, деца ће сутра да отидну ко што су наши отишли”, додаје Негосава.

Негосава ће ускоро напунити 86, Милетији је 85. Она не види добро, он се не креће, али док је рука у руци и брижна деца око њих, слави се у Бачевини, готово опустелој, и живот и љубав.

Род кајсија ове године је јако добар, произвођачи могу очекивати јако добар род. Готово у свим воћњацима било је мало мраза али он је само проредио плодове што је чак било и повољно за већину произвођача када говоримо наравно у региону западне Србије али на југу Србије је било великих оштећења тако да ће ту кајсије бити знатно мање”, објашњава Др Дарко Јевремовић, директор Института за воћарство у Чачку.

На питање да ли је ове године ситнији или крупнији род одговара: род је у почетку био ситнији али велики број произвођача је извршио проређивање плодова тако да се очекују јако крупни плодови који су сада у фази интензивног пораста и у неких наредних две три недеље очекује их почетак бербе.

Воћарима саветује да се слуша струка и наука, сада у овом периоду нема никаквих интервенција у засадима на сузбијају корова. Заштиту су на време урадили тако да очекују бербу.

Берба првих кајсија у околини Чачка очекује се крајем јуна. Воћари су задовољни тренутним стањем у засадима и надају се добром квалитету плодова, али и повољној откупној цени која ће оправдати улагања. Већи део рода из овог краја традиционално се прерађује у сокове, џемове и ракију. Уколико временске прилике наставе да иду на руку воћарима, пред њима је једна од успешнијих сезона.

“Историја је неопходна да би се бавили људи овим послом. Не може било ко да дође и да се бави овим. Јер треба да се знају неке основне ствари”, каже Ђорђе Стојановић из Удружења нумизматичара „Хисар" Лесковац. 

Ђорђе је најмлађи члан Удружење нумизматичара „Хисар" из Лесковца. Удружење је основано пре више од седам деценија, а сваке године организују сусрете љубитеља старина из целе Србије.

“Србија средњи век, новац, ордење краљевине Србије и краљевине Југославије то је сад модерно, примарно то је моје интересовање. - Због чега се бавите колекционарством? -Из љубави од детињства сам сакупљао новчиће, ордење и то је остало за цео живот”, каже Дејан Петровић, колекционар из Горњег Милановца. 

Младима је данас много лакше да се баве нумизматиком. Лакше се долази до информација, подаци се проверавају на интернету, али превише података носи са собом и већи ризик јер врло често тешко је разликовати фалсификат од ориганала. Зато се старији ипак држе књига.

“Ја кад сам почињао књиге су биле битне. Сада свако може да буде колекционар и сакупљач, али ми старији ипак нешто мало боље знамо то да радимо”, сматра Љубиша Филиповић, колекционар из Лесковца.

Лесковачко удружење једно је од најстаријих у Србији и једино је уз београдско регистровано као правно лице. Број чланова из године у годину све је већи, а циљ је да се што више привуку млади људи.

“Наш циље је да оплеменимо традицију нашег града Лесковца. Да скупљамо ствари које су везане за наш Лесковац, за наш крај али и за целу екс Југославију. Овом приликом бих ваш позвао младе људе да се баве овим хобијем из задовољства да изадју из кафића и дискотека да изађу на свеж ваздух и да се друже са нама”, каже Југослав Цветковић, председник Удружења нумизматичара „Хисар" Лесковац .

Нумизматика је за ове људе много више од хобија. За неке је то страст, многи од нумизматике добро зарадјују, али прави старинари су одувек духовна елита и господа која држи до својих предака. Зато се за њих каже да су прави чувари породичног, неретко и националног блага.

“Супер нам је на базару, већ смо купиле нешто јуче. Ево планирамо нешто да купимо данас. -Шта сте нашли овде? -Нашли смо ове дивне торбе, дивних жена из Крагујевца", каже једна саговорница, а други посетилац додаје:”Атмосфера у Новом Пазару стварно је прелепа, влада позитива, осмех, осмеси поред велике врућине.

На базару су се окупили трговци, занатлије, посластичари и бројни други излагачи, представљајући посетиоцима своје производе, рукотворине и умеће које негују годинама.

“На штанду су ручно рађене торбице, хеклане су од памучне траке и од макраме конца. -Све ово ви правите? -Ја, мало кући, хоби. Овде смо, ето, на штанду, лепо нам је, атмосфера супер, имамо музику, лепо нам је”, наводи Каролина Бараћ.

“Прво имамо традиционални мед, овогодишњи багрем, шума, цветни мед и ливадски са Пештери, а ово су наше мешавине. Почело је од љутог меда, малине, лимуна, пистаћа, имуно меда и бронхи меда. Како коме шта треба”, каже Абида Личина, Власница радионице за прераду меда.

Две културе вековима живе заједно у Новом Пазару. Мултикултуралност је једно од главних обележја овог града. Управо томе могли су да сведоче и сви они који су посетили овај фестивал.

“Лепо изгледају експонати, као да смо се вратили у то доба”, каже једна саговорница, а друга додаје:  „Генерално смо одушевљени, град је пун, препун младих, синоћ смо били и на концертима, баш је онако све феноменално.”

Организатори истичу да је овогодишње, петнаесто издање фестивала, испунило сва очекивања.

“Феноменално миксање Миксер фестивала и Пазара као таквог. Дивно је што је град довољно велики да може све да се смести, а довољно мали да може на све да се стигне”. Сматра Рифат Ригатовић, члан Савета Миксер фестивала.

Поред базара, посетиоци су током три фестивалска дана имали прилику да уживају и у концертима, модним ревијама, изложбама, трибинама и бројним радионицама које су Нови Пазар претвориле у место сусрета уметности, креативности и добре забаве.

„Радила сам са чоколадама и бомбонама, а он воли слатко, па смо се тако упознали, а за три месеца смо се узели. Била је то љубав на први поглед. Траје још увек, не онако јако и жарко, али траје“, каже Анка Шелнић из Панчева.

Док Анка помало стидљиво евоцира успомене, Милош воли да се нашали.

„Ја сам одмах рекао- ако нађе неког да мисли она да је бољи од мене, нека прво мени каже, ја ћу да будем кум ако треба. Али није она тражила“, наводи Милош Шелнић из Панчева.

За ових 60 година Шелнићи су живели у Панчеву, Осијеку, на Косову, у Бризбејну у Аустралији, где су отишли после рата у Хрватској, да би се на крају вратили у Панчево.

„Плаво море, није загађено, све је то лепо, заиста лепо, али мени су фалили људи. Тамо нема дружења. У 3 куће смо аустралске улазили, само три, за 20 година живота тамо, каже Милош Шелнић.

За дуг и срећан брак, кажу, потребно је да супружници буду из истог миљеа и да се слажу.

„Он је добар муж, добар је човек. Некад је мало пренагао, али ко и сви ми“, каже Анка Шелнић, а Милош додаје: „За дуг брак најважнија је толеранција, да не паднеш одмах у ватру. И финансијска независност.“

Милоша и Анку здравље још увек доволно служи да могу сами да обављају све што треба. Радују се посети синова, који живе у Осијеку, дружењу са пријатељима, шетњама. И броје заједничке године, до неке нове прославе.

“Сваке године је била понека награда значи за тај наш труд што смо уложили у наше двориште. Једне године мислим да је 2010. били смо и најлепше двориште Србије”, каже Ратко Јовановић из Влакче.

Готово свако двориште у око 200 домаћинстава у Влакчи је уређено, уникатно и прича своју причу. Тако нису изостале ни награде за труд и рад породице Павловић.

“Највише ми одузима времена кошење траве, а сађење цвећа ми највише прија и највише ми се то свиђа”, наводи Јелена Павловић из Влакче.

Лепоте шумадијског села подно планине Рудник жабележило је десетак фотографа из Фото-клуба “Објектив”.

“Јер те фотографије су нешто што остаје и ту има и пејзажа, и архитектуре, и људи. И на крају оно што радимо у континуитету, рецимо циклично једном годишње, тачно се види како се то место мења, како се људи мењају. Неки старе, неки нестају, одлазе, али све то остаје забележено на нашим фотографијама”, каже Иван Павловић из, Фото-клуба „Објектив” у Крагујевцу. *

“Ми имамо два фото сафарија који су традиционални, то је фото-сафари у Книћу, односно Борчу, и фото сафари у Тополи. Надам се да ће и ово да постане тај неки трећи традиционални скуп”, каже Милан Габарић из Фото-клуба „Објектив” у Крагујевцу.

У Влакчи, где од 2007. Завичајно удружење “Михаило Петровић”, које је добило име по првом спрском пилоту, рођеном у том селу, организује манифестацију “Дани отворених дворишта”. Од ове године не такмичарског, већ промотивног карактера.

“Значи промовишемо наше село, наша лепа дворишта. Влакча, са разлогом носи епитет, не знам ко га је дао, али хвала му, “Цветна башта Шумадије”. Тако да, овај, ми и даље одржавамо то”, каже Драгољуб Швабић, идејни творац манифестације “Дани отворених дворишта”.

Планирано је да буде организована и изложба најлепших фотографија насталих током овогодишње манифестације “Дани отворених дворишта” у Влакчи - “Цветној башти Шумадије”.

"У једној фази, не бих могао рећи за моју комплетну поетику која траје сада већ четири деценије и заиста има различите фазе, јер сам био у почетку бунтован, експресиван, касније мало и сакралан, онда како долази знање мало и зауман, филозофичан, мисаон, али све је то имао и Ђура Јакшић кроз своју поетику и мени се свидело то што су чланови жирија рекли да ја на савремени начин настављам ту нит", каже Зоран Богнар, лауреат награде „Ђура Јакшић“.

"Зоран Богнар је цењен и признат наш песник који има у свету можда и бољу репутацију него у матичној земљи. Ово је била једна од прилика да његову једну заиста изванредну књигу наградимо једном наградом дуге традиције и истинске вредности. Он је лауреат који то по свему заслужује, а његова поезија је зрела, врхунска и заслужује пажњу читалаца", наводи Срђан Орсић , члан жирија.

У дворишту и родној кући великог песника и сликара Ђуре Јакшића у Српској Црњи током недељу дана баш под липама у цвату организују се књижевне вечери, ликовни сусрети, а у дому културе концерти и позоришне представе.

"Обавезује нас поготово јер знамо да је за живота прогањан, да је био препун неразумевања, на ивици егзистенције, да су га омаловажавали и звали га "Ђура молер". Ако постоји нека космичка правда и ако Ђура може да нас види одозго, онда се надам да достојно бранимо и његов лик и његово дело", каже Аница Гарић, „Ђурини дани-Липарске вечери“ Српска Црња

Поводом 65. маинфестације „Липарске вечери“ у Српској Црњи посађено је нових 65 садница липе.

“Род је, конкретно, добар, квалитет није најбољи зато што је то све преродило, падавине нису биле на време и то ништа не зависи од нас”, каже Горан Арсић, воћар из Шумаровца.

“Вишња, тренутно, иако је понела много, одбацује род, тако да, не знам у осталим крајевима, али видим да је у већини суша и због тога, биће род лошијег, слабијег квалитета”, наводи Горан Ивановић, воћар из Доње Речице.

Наговештај доброг рода, какав се очекује ове сезоне, у прошлости доносио је воћарима, готово по правилу, само главобољу око организације бербе, недостатка амбалазе и углавном ниску откупну цену, која неретко није покривала ни трошкове производње.

“Очекујемо неку реалну цену, да покријемо трошкове, свакако не очекујемо цену која је била прошле године, то је мало и нереално, али бар да буде нека реална цена, да би наставили да радимо, овде људи од тога углавном и живе”, каже Горан Арсић, воћар из Шумаровца.

“Ми очекујемо неку цену, макар да буде изнад 100 динара. Препричавања су да ће да буде и до 200, нека су нагађања да ће да буде и преко 200, али купци су већ обилазили терен и биће тактизирања”, наводи Горан Ивановић, воћар из Доње Речице.

Одговор на, у овом тренутку, питање свих питања, откупну цену вишања овогодишњег рода, по већ устаљеном правилу, неће се знати вероватно до почетка бербе. Добри познаваоци прилика у воћарској производњи, истичу да део хладњачара, нову сезону дочекује са залихама од прошле године, али да не очекују веће проблеме током бербе и откупа.

“Што се цене ове године тиче, то не зависи само од стања рода у Србији, то зависи, пре свега, од рода у Пољској. Имамо информације да је у Пољској био одређени мраз, али је ово огромна земља и веома је тешко проценити колико је измрзло. Ако стање остане овако, како изгледа, сигурно ћемо имати две класе приликом откупа вишње, вишња, која ће ићи за прераду, бк вишња и вишња, која ће ићи у друге прераде, која је ситнија и од које не може да се добије први квалитет2, наводи Драган Пауновић, агроекономски аналитичар. *

Вишња се у Топлици гаји организовано, на великим површинама од шездесетих година прошлог века и представља, уз шљиву, једну од најзначајнијих воћарских култура, која има и велики економски значај за хиљаде домаћинстава, у овом делу Србије.

Сумња се да их је повукао вир на реци, на коју су дошли да пецају, незванично сазнаје РТС.

Поводом трагичног догађаја у којем су живот изгубила двојица дечака, ученика Основне школе "Војвода Пријезда" у Сталаћу, одлуком надлежних органа уторак, 9. јун 2026. године, проглашава се Даном жалости на целој територији општине Ћићевац, саопштено је из општине Ћићевац.

Заставе на свим јавним установама и институцијама биће спуштене на пола копља, а сви културни и забавни програми биће прилагођени Дану жалости.

 Циљ ми је да се укаже на девастацију оваквих објеката културе, како би се нешто урадило поводом њихове санације. Стварно је штета да један парламент у Будимпешти, од истог архитекте, буде онако лепо сачуван, а да наш дворац у Беочину овако пропада”, каже Нада Тандарић, награда за најбољу фотографију.

Бегов мост био је инспирација Соњи Ћирић из Пирота. Први пут учествује на конкурсу, а њена фотографија освојила је трећу награду.

“Фотографија је названа тамо где се историја завршава и увек ми је била прича о том мосту интересантна. Зато сам је тако и назвала. Иначе мост никада није завршен. Предивна је природа и ја сам слику направила пре неколико дана”, објађњава Соња Ћирић, добитница треће награде.

Више од 150 фотографија пристиглих на конкурс Музеја Понишавља доказује да тема очувања културног наслеђа и даље изазива велико интересовање.

“Оно што је пресудило је прича, композиција и труд фотографа. На оваквим конкурсима није битно ни ко је победник ни какве су награде, већ су важни да нас подсете у каквом је стању културно наслеђе”, каже Стефан Павић, фоторепортер, члан жирија.

“Уколико барем једна од ових фотографија покрене неку нашу свест или институцију да реагује, ми смо свој задатак испунили. Ако изгубимо своје културно наслеђе, изгубићемо себе, а култура јесте оно што дефинише један народ”, додаје Ненад Јовановић, кустос Музеја Понишавља.

Све фотографије говоре о креативности аутора, и сведоче о односу према културном наслеђу. Неми сведоци шаљу поруке и опомињу да се наслеђе мора сачувати за будуће генерације.

“Да, људи доносе текстил, али за сада још увек радимо на почетној фази, јер је ово само неки пилот пројекат, конкретно, ако је неке ствари које су рашивене, имамо ту неке машине које шијемо и имамо веш машину којом оперемо.”, каже Шукрија Демировић из Ромског хуманитарног центра.

Бујановац, уз још једну општину у Србији, Сремску Митровицу, уз подршку Сталне конференције градова и Владе Шведске припрема локални план управљања отпадом.

“То конкретно значи да ће свака од активности у том локалном плану за управљање отпадом бити јасно дефинисана и да ћемо имати предвиђена средства, донаторе, почевши од уклањања дивљих депонија, опремања комуналног предузећа, опремања домаћинстава, проширење мреже сакупљања отпадом и развијање јавне свести”, објашњава Снежана Милошевић, саветница за екологију у Општини Бујановац.

Бујановац има депонију у Раковцу и још око 60 сметлишта, поред путева, око река.

“Код нас је страшно, можете да обиђете сва места где се баца смеће, то је катастрофа, није само овде, то је у целом граду”, каже један саговорник.

Законом о управљању отпадом одређене су новчане казне за бацање смећа, ако комунална полиција или инспекција затекну неког у том тренутку.

"Отпад се, на жалост, баца зато што недостаје комунална инфраструктура, недостају нам мали оператери за сакупљање стакла, папира, врло мало оператера имамо на подручју општине Бујановац, само 3 оператера за сакупљање отпада, а циљ је да се 90 одсто отпада рециклира, а да се 10 одсто шаље на Метерис", каже Снежана Милошевић, саветница за екологију у Општини Бујановац.

Метерис је санитарна депонија у Врању, једина у Пчињском округу. Поред ње биће Регионални центар за управљање отпадом. Одлагаће смеће из осталих општина, након рециклаже.

“Имам троје деце, супругу, радимо, бавимо се пољопривредом, сточарством, имамо доста добар услов за сад за живот. Добили смо и пут, градимо и цркву’, каже Вељко Вељовић из села Матарова.

“Људи из нашег краја уопште не третирају ни воће ни поврће никаквим хербицидима и то успева”, каже Петар Вукадиновић из села Матарова.

Од пролећа до касне јесени село оживи када се и они који су отишли враћају коренима и планирају обнову родног краја.

“Ми смо ту долазили код баке и деке, ту се играли са другом децом. То је било некако јако важно и за мој развој и развој мог брата и сестре. Ту смо имали баш неке тренутке и та сећања су разлог што се упорно враћамо”, наводи Ана Копривица, из Београда

Обнова духовног живота је у првом плану како би овај крај оживео, зато ови горштаци истичу радне акције и мобе у селу и кажу да њихова слога и јединство решавају све проблеме.

“Сами смо одлучили да направимо цркву, сами финансирамо. Лепо је наравно и даће бог да се крсти неко у овој цркви”, каже Александар Лукић, председник МЗ Матарова.

“Колико у неком духовном смислу има значај црква толико и овај пут у функционалном смислу. Заиста тај нам је пут отворио очи. Народ долази, куће се обнављају, њиве се обрађују. Света је све више тако да заиста имам посебно задовољство да се радујем данас са овим људима што идемо у том правцу”, каже Милета Копривица, председник одбора за изградњу цркве у селу Матарова.

Матарова је најбројније, од педесетак села уз Административну линију, где је десет потпуно угашено.

“Донирала сам јој бубрег пре 14 година, она је имала годину и по дана, и била је тешка 9 килограма и 800 грама, али смо се у старту докторка и ја договориле да ја могу да јој будем донор. Једва сам чекала тај тренутак, из срца и из душе сам желела то да јој дам да Ана брзо оздрави, да се брзо опорави, да буде као и сва деца, она је то стварно супер поднела и ја заједно са њом и срећна сам због тога и сваком бих саветовала ко може да помогне својој деци да то учини без размишљања, живимо сасвим нормалан живот до ово сад, док се Ана није разболела понов”, прича Нада Антонић, Анина бака.

После 13 година, трансплантирани бубрег престао је да функционише. Осми разред Ана је провела између учионица и болничких соба. Седмично, на дијализу у Београд, иде три до четири пута. Сваког месеца, са породицом пређе око 4.000 километара.

,,Ани је потребна ретрансплантација у Турској, друга по реду, овога пута би био донор тата, који би јој дао бубрег, ми идемо на дијализу у Тиршову. Сама трансплантација кошта око 40.000 евра, с обзиром на то да би дошли додатни трошкови, плазмаферезе, то су иновативне терапије за њу, које би она морала да прима, једна је око 2.000 евра, што се тиче Ане, Ана је храбра, Ана је херој, Ана је борац, не плаши се трансплантације, њој је битно само да више не иде на дијализу, да живи као сва друга деца”, каже Светлана Антонић, Анина мајка.

Ана има велику подршку својих другара и запослених у Основној школи ,,Мића Станојловић”.

“Она зна да смо ми били подршка много пута у разним тешким животним околностима кроз које је пролазила, дубоко смо дирнути велики одзивом ученика, родитеља и запослених у Основној школи “Мића Станојловић” Коцељева, организовали смо се на најразличитије начине, рећи ћу вам да су маме наших ученика из издвојеног одељења у Драгињу, из дана у дан, са много љубави припремале колаче које су ученици продавали испред школе, укључио се велики број образовних установа из Владимираца, Дебрца”, наводи Соња Поповић, директорка Основне школе „Мића Станојловић,, у Коцељеви.

Породица Антонић верује да ће хуманост још једном показати своју снагу. У борби за Анин осмех, придружили су се и Шапчани. На Градском тргу, организован је концерт за најмлађе, а своју нежну страну, показали су и бајкери на традиционалном годишњем скупу.

„Манастири су уз школе темељ очувања српства и традиције. Нажалост, статистика и демографија не иду Србима у прилог као што не иду ни Румунима, мање је Срба и у Србији, али манастири, цркве и школе су темељ за опстанак Срба и очување традиције", каже аутор изложбе Милорад Савић.-

„Православна црква значи исто као што је код Румуна тако је и код Срба. Да не спомињем школство и култура уопште све нас то заједно повезује", наводи Тодор Урсу из Завода за културу војвођанских Румуна.

На питање колико је важно неговати ову прекограничну културну сарадњу Нику Чобану, из Савеза књижевника Румуније каже: „То је јако битно, да не кажем од виталне важности, јер оно што нас историја учи и ја ћу овде говорити о средњоивековним односима, неко ће рећи зашто средњовековни, па зато што ти средњовековни односи између два народа су путоказ како треба неговати добре односе."

Манастир је током осам векова више пута похаран, рушен и обнављан. Данас Базјаш духовно припада Епархији српске православне цркве у Темишвару, а манстирски комплекс је делом већ обновљен захваљујући финасијској помоћи Републике Румуније. Две и по деценије манастир Базјаш је на листи заштићених историјских споменика румунске жупаније Караш-Северин. Манастир Базјаш пример је јединственог неговања једне вере на два језика.

“Шта значи преродила? Преродила је, то много су чести цветови били и остало је све, опрашивање је било успешно, тако да су плодови остали сви и нису могли да добију у волумену, значи остали су ситнији. А на откупу се тражи, ми смо спустили доњу границу на 22, што је изузетно ниско за трешњу, јер углавном трешња полази од 24 па све већи калибри”, каже Момчило Васиљевић, воћар из Трнаве.

Осим трешања, Васиљевићи су ове године убрали и приближно четири тоне јагода. У поређењу са прошлом сезоном, принос је већи за чак 30 одсто. Поседују хладњачу, која им омогућава да воће складиште и сачувају квалитет до тренутка извоза. Откуп трешања је у току, цена износи 180 динара по килограму.

„Ради се углавном Европа, Пољска, Хрватска, Немачка то иде. Квалитет је био добар, није било кише, није било пукнутих плодова, није нема црви, значи пољопривредници раде оно добро заштиту, већ су се субверзирали, знају шта треба, шта се тражи на откупу", каже Момчило Васиљевић, воћар из Трнаве.

Уколико воћњаке до краја лета заобиђу град, олујни ветрови и друге временске непогоде, ова година могла би да остане упамћена као једна од најроднијих у новијој историји овог воћарског краја.