"Цело време је Холбрук кључни човек и не само Холбрук. Он је постао глагол у Америци,  'холбруковање', те људе треба 'холбруковати' – значи да их треба изложити жестоком притиску, претњама, користити силу и постићи ће се резултати. Наравно, Холбрук је остваривао дивне односе са лидерима који су били спремни да попусте под његовим притиском, а најгорим барабама је проглашавао оне са којима није могао да направи посао", објашњава новинарка Љиљана Смајловић.

Да направи посао на Балкану следећа је покушала Мадлен Олбрајт. Пред делегације Срба и Албанаца у Рамбујеу поставила је услове које су Албанци прихватили, а српска страна одбила.

Уследило је 78 дана бомбардовања Савезне Републике Југославије. Седам година касније, у име Уједињених нација, бивши фински председник Марти Ахтисари преузима посредовање у преговорима српских власти и привремених институција у Приштини.

"Који је добио Нобелову награду за ситуацију на Косову за нешто што се зове Атхисаријев план који у суштини ни једна ни друга страна нису потпуно прихватиле и који је на крају постао инструмент да Косово постане држава", каже новинар Миливоје Михајловић.

И почетак бриселског дијалога познаваоци тумаче као америчку игру. Намера је, кажу, била да такозвано Косово из наручја Уједињених нација оде у наручје Европске уније. Бивша управница болнице у Манчестеру, Кетрин Ештон, постаје главни медијатор у преговорима.

"Желим да кажем да су преговори окончани, текст су парафирала оба премијера, желим да им честитам на њиховој одлучности ових месеци и храбрости коју су имали", говорила је висока представница ЕУ Кетрин Ештон.

Договорено, албанска страна није применила. И то се пише у биографију Кетрин Ештон, али и њене наследнице на месту шефице европске дипломатије.

"Федерика Могерини је, мислим, запустила тај дијалог. Она је препустила дијалог у руке лидера Срба и Албанца, Александра Вучића и Хашима Тачија. Они су управљали тим дијалогом, а не она која је сматрала да може да врши тај благ притисак. Кључни човек свих преговора од Рамбујеа до данас је Хашим Тачи, једини који седи за преговрачким столом", каже Михајловић.

Све чешће се спомиње да ће се за преговарачки сто вратити Вашингтон у лику дипломате Филипа Рикера.

"Рикер ће да доведе до неког решења за које се одлуче Џон Болтон и можда Мајк Помпео и не очекујем да Рикер пружа велики отпор том решењу а ни да се ангажује у личном смислу да овде решава своју каријеру. Рикер ће бити битан, било ко ће бити битан у Стејт департменту ако неко одлучи да жели да докаже да је америчка улога овде важна", каже Смајловићева.

Очекује се и следећи корак Европске уније и најутицајнијих држава чланица. Кабинет немачке канцеларке Ангеле Меркел кратко је саопштио – самит у Паризу само се одлаже.

Снаге Кфора завршиле су размештање својих јединица у зонама 1. и 2. и започеле запоседање зоне 3.

Десетог дана мира и последњег дана извлачења војске са Косова и Метохије терористи ОВК су киднаповали и после зверског мучења убили мајора Миливоја Симића, начелника Одељења за одбрану Косовске Каменице.

Према информацијама МУП-а, у рејону Ораховца терористичке снаге блокирале су групу од 2.000 до 3.000 Срба.

Повереник Црвеног крста из Штрпца известио је о нападима албанских терориста на српско становништво у том месту у коме се налази око 9.000 мештана и 1.000 придошлих Срба из Призрена.

У току дана 300 особа из Косова Поља, са пет аутобуса у пратњи Кфора, пребачено је у избеглички камп у Бујановац. Колону је све време пратила група наоружаних терориста.

Завршено је измештање јединица Војске Југославије са територије Косова и Метохије.

Операција је завршена један дан пре рока који је одређен Војно-техничким споразумом. У току извлачења шиптарски терористи су киднаповали 33 лица. Списак несталих припадника ВЈ, са потпуним подацима, предат је преко официра за везу Кфору и Црвеном крсту, са захтевом за хитно предузимање мера за њихово проналажење и ослобађање.

После извлачења Срба у Косовску Митровицу, снаге француског контингента на мостовима на реци Ибар, која дели јужни и северни део Митровице, поставиле су контролне пунктове. 

У току акције припадници француских снага ухапсили су више терориста који су на себи имали немачке маскирне униформе.

Заплењена је и документација о криминалним активностима терориста који су дошли са простора јужно од Ибра.

У току саслушања ухапшени су признали да су убили четворицу Срба.

Представници Војске Југославије и МУП-а Републике Србије састали су се са представницима Кфора и разговарали о заштити неалбанског становништва на Косову и Метохији после измештања југословенских безбедносних снага и о проблемима извлачења материјално-техничких средстава из јужне српске покрајине.

Влада Републике Србије основала је Дирекцију за обнову земље, која ће координирати активности на обнови порушених објеката широм Србије.

Председник Владе Црне Горе Филип Вујановић је на конференцији за новинаре изјавио "да ће се, ако Београд не прихвати преуређење Савезне државе на принципима равноправности свих грађана, Црна Гора о свом будућем статусу изјаснити на референдуму".

У Косовској Митровици Команда француског КФОР-а покушала је да обузда дивљање терориста.

Припадници француског контингента интервенишу у граду и околним местима, покушавајући да заштите српске избеглице.

Албански терористи су у току ноћи напали колону српских избеглица код села Которе, у близини Горње Клине.

У одбрану колоне избеглица у којој се налазило и око 200 моторних возила и трактора, који су целе ноћи били изложени нападима терориста међу којима је било и припадника САС-а, ангажовале су се снаге француског контингента којима је командовао пуковник Жак Огар.

После неколико сати тешких преговора српским избеглицама је дозвољено да наставе пут ка Косовској Митровици. Захваљујући пуковнику Жаку Огару спасени су српски цивили.

Војска Југославије је наставила планско извлачење јединица и материјалних средстава са простора Косова и Метохије уз предузимање мера борбеног обезбеђења.

Командант француских снага пуковник Жак Огар известио је претпостављену команду да се у саставу извиђачке јединице британског контингента налази већи број припадника 22. пука САС, који су се отворено сврстали уз албанске терористе и толеришу прогон и злочине над српским цивилима.

Због кашњења и спорог распоређивања снага Кфора и неусклађености са повлачењем јединица Приштинског корпуса, државна граница остала је непоседнута и необезбеђена. Због тога је на територију КиМ ушао велики број шиптарских терориста и банди из Албаније. 

У нападу на јединице Механизованог батаљона 15. оклопне бригаде код Вучитрна рањена су два војника.

Терористи настављају нападе на српско становништво и преузимају делове територије.

Команданти ОВК изјављују да неће предати наоружање због присуства руских трупа и да ће им у томе помоћи НАТО. Хашим Тачи је рекао да "не може да гарантује безбедност Русима".

Реаговала је и Москва, па је секретар Савета безбедности Русије Владимир Путин указао на потребу хитног разоружања ОВК и позвао се на Резолуцију Савета безбедности УН. Путинов захтев подржао је једино италијански премијер Масимо Д'Алема, који је такође затражио хитно разоружање ОВК. Командант Кфора генерал-потпуковник Мајк Џексон најавио је да ће са тзв. ОВК потписати Војнотехнички споразум.

Командант Треће армије генерал-пуковник Небојша Павковић уручио је Орден народног хероја 125. моторизованој бригади ВЈ у Крушевцу, 549. моторизованој бригади ВЈ у Лесковцу и 37. моторизованој бригади ВЈ у Рашки.

"Зато обнову насеља у нашој земљи започињемо овде у Алексинцу. Нама сад предстоји велика обнова. Ми смо у протеклих 11 недеља бруталне агресије на нашу земљу исказали огромну мобилизацију и највиши могућ степен јединства читавог народа", рекао је Милошевић.

"Ми ћемо нашу земљу изградити успешно, отворити се према читавом свету и укључити се у све интегралне токове у нашем региону и у читавој Европи, успостављајући везе које су и корисне и равноправне и какве приличе земљи као што је наша. Обнова ће бити успешна, у то сам уверен. Да рата више никад не буде и да буде срећан почетак радова на обнови", додао је Милошевић.

Док у централној Србији почиње обнова земље јединице Војске Југославије се по плану извлаче из јужне српске покрајине. У току извлачења 125. моторизоване бригаде на колону је отварана ватра из хаубица са територије Албаније. Нападнута је и колона 211. оклопне бригаде код Подујева. 

Војска и цивили се повлаче, отмице и напади на Србе

Заједно са војском повлаче се и цивили. Срби су напустили Витину и Гњилане. У Приштини се врше припреме за исељавање становништва. Према информацијама МУП-а, терористи су у Приштини отели Горана Јовановића, одвели га на Грачаничко језеро и убили пуцањем у главу, а тело оставили поред пута.

У приградском селу Матичане група наоружаних терориста напала је српске куће. Интервенисале су јединице Кфора, спречиле убиство, али нису ухапсиле нападаче. После увиђаја омогућили су Србима да се спакују и напусте домове.

У селу Софалија убијено је двоје људи а у Јошаници терористи су заклали пет цивила. Шиптарски терористи су напали мештане српске националности и у селу Словиње код Липљана и ранили три особе. У Обилићу су, у присуству војника Кфора, убили цивила Милоша Влашковића.

Немачки контингент из Призрена и Ораховца ушао је у Малишево и Дуље, италијански у Клину. Извиђачке јединице британског контингента запоселе су шири рејон Подујева и Аеродром "Батлава". У Урошевац је стигао део грчког контингента. Укупно је на Косово и Метохију стигло око 18.000 мировњака од најављених 60.000.

У Палати "Србија" одржан је пријем поводом 16. јуна Дана војске. Посебним указом Врховног команданта "за херојске подвиге којима су служиле као пример јунаштва и херојства у одбрани суверености територије и уставног поретка СРЈ" Орденом народног хероја одликоване су 125. моторизована бригада ВЈ, 549. моторизована бригаде ВЈ и 37. моторизована бригада ВЈ. 

Слободан Милошевић је рекао да "празник ВЈ дочекујемо у изузетном тренутку када су наша војска и народ, својом херојском одбраном земље од неупоредиво јачих снага агресора, успели да сачувају територијалну целовитост, територијални интегритет и суверенитет наше земље и да се, после једанаест недеља агресије, може рећи да смо дочекали мир са борбеним потенцијалима који нису умањени у односу на оне с којима смо стартовали на почетку наметнутог рата.

Истакао је да је "Војска Југославије показала да боље војске на свету нема, показала је резултате којима би могла да се поноси свака војска на свету."

Говорећи на свечаности председник Србије Алесандар Вучић рекао је да се у Србији у последњих 20 година ћутало о подвизима хероја са Кошара, али да је то време прошло.

"Више немамо право на тишину ни да нам образи црвене, јер имамо с чим да се поносимо", поручио је Вучић окупљенима.

Вучић је истакао да се нисмо само крили већ и шапутали у последњих 15-20 година о јунаштву војника да би се "додворили онима који су бомбардовали Србију и убијали народ".

"Вас се не само не стидимо, ви сте најбољи део нас, наше Србије", рекао је Вучић.

Како је нагласио, тај мали народ се дрзнуо да им каже му је слобода преча од свега.

"Ми имао наше српске синове какве нема у свих тих 19 земаља (колико је тада НАТО имао чланица) које су хтеле да покоре и поробе земљу", поручио је Вучић.

"Можда смо шансу промашили, будуће генерације да спрече нову крв"

"Друге не дирамо, никога не угрожавамо, али ћемо свој народ и земљу умети да сачувамо, никоме не претимо али не нападајте ни Србе ни Србију. Знаћемо да је одбранимо и заштитимо", напоменуо је председник. 

Како је рекао, нема ни нас, ни Албанаца довољно да бисмо се вечно убијали, да нисмо ни ми, ни они довољно богати да такве сукобе можемо да платимо.

Дужни смо нашим херојима да нађемо некакав компромис и договор. Чак иако смо шансу промашили, неке будуће генерације мораће да искључе поновно проливање крви, сукобе и ратове. Пошто се ми Срби не плашимо ничега осим себе, баш зато такав мир је најпотребнији и нашим мртвим јунацима, онима који су нам мир донели", рекао је Вучић.

Сваки војник, каже председник, пре страдања, зна да рат за сутрашњи мир нема краја, а крај је све што хероји са Кошара желе и заслужују - крај изгубљености, лутања и коначног проналажења Србије.

Можда то нећемо пронаћи данас, али убеђен сам да ћемо пронаћи у нама нашу Србију, велику сјајну, уређену, запослену, лепу и онакву за какву је вредело погинути", рекао је Вучић..

Председник је поновио да се Србија никада више неће стидети својих хероја и да ће убудуће, као што је то било у Нишу, на војној паради, на парадама корачати и ветерани.

Казао је да је дуго писао говор за вечерашњу академију, дуго и пажљиво бирао и мерио сваку реч.

"Слушајући ове младиће, Илкета (Владимир Илић) и Видоја (Видоје Ковачевић) на почетку. За Илкета нисте знали – када сам му пружио руку, није ми одмах пружио своју руку, рекао је да није видео, јер нема лево око. Када сам све њих слушао схватио сам да ми је говор који сам дуго припремао недовољно снажан, да није довољно одговоран да одговорим на све оно кроз шта су јунаци са Кошара прошли, објаснио је Вучић.

Нагласио је да је тачно 67 дана трајала битка на Кошарама, да је тачно 108 живота поклоњено у тој караули без трунке жаљења и једа, а 18 официра и подофицира, 53 војника на редовном воном року, 13 војних обвезника и 24 добровољца одлучило је да је смрт бољи избор од пораза отаџбине и да је отаџбина важнија од живота.

"Поставили су своја тела, своју крв и свој живот између отаџбине и непријатеља и слободе и ропства, а просечно су имали нешто мање од 25 година. Због Србије одбили су да имају више".

"Умрети за отаџбину –  најстрашније и највеће дело"

Председник истиче да зна да је лако рећи да је слатко умрети за своју отаџбину, али да то не раде они који то причају, већ они који не оставе ниједну реч о томе.

Додао је да је најстрашније и највеће дело на свету када неко поклони свој живот отаџбини.

Вучић је поручио да на овом месту немамо право на тишину и додао да је поносан што не ћутимо, већ се дичимо јунацима и гласно говоримо о њима.

Како је рекао - 20. година ћутања је било превише, превише наше срамоте.

"Немамо право више да нам образи црвене, јер имамо са ким да се дичимо и да се њиховим делима поносимо", подвукао је председник Србије.

Навео да је много погинулих у ратовима током деведесетих, страдали током бомбардовања и херојхски палих на Кошарама, Паштрику, на Косову и Метохији, али и у многим деловима бивше Југославије и да захтева да им се одговори на више важних питања.

"А, једно на које нећемо имати одговор, и период којег ћемо се увек стидети у својој историји је – зашто смо ми презирали и стидели се оних који су били бољи и храбрији од нас", подвукао је Вучић.

"Како смо смели то да урадимо, ако не пред собом, пред историјом и будућношћу српског народа".Та су питања, како је оценио, важна су за њих, али и за све нас, за нашу децу, која треба да живе, уз све наслеђе које и хероји и кукавице подједнако остављају.

"Зашто се све то догодило, шта су ти животи бранили, шта смо изгубили осим драгоценог живота... Шта смо добили и, на крају, да ли знамо ми за које су гинули куда идемо и како и да ли смо у стању да стигнемо", запитао се Вучић.

"Рећи погинулима да је њихова смрт била део велике политичке победе била би лаж и увреда за њих саме, али је била део друге победе - победе духа, храбрости", истакао је Вучић и додао: "А, у чему бисмо се ми Срби разликовали од свих других ако тиме не бисмо могли да се дичимо".

"Они су пали у бици коју Србија није изгубила. Изгубили смо је на политичком терену. Не против Албанаца са КиМ, већ против највећих сила на свету, удружених у намери да нас казне и одузму нам део територије", нагласио је председник.

Како је рекао, јунаци су пали после деценије у којој Србија није увек и на најбољи начин знала да дефинише шта хоће тачно, нити како то да оствари.

Али, оно због чега се диви борцима и њиховим породицама је, каже, то што нису тражили лажни или довољан разлог да себе из невоље извуку, већ је за њих било важно да чују глас државе и да се боре до краја за своју земљу и да за њу погину.

"И као што је речено, није мртав онај војник који је погинуо, већ онај који је заборављен. А, наш је посао да њихово јуначко дело никада не буде заборављено и да никада не буде остављено иза нас", подвукао је српски председник.

"И све ово о чему сам говорио, хероји са Кошара су знали, били су паметнији од нас, знали су за сав бесмисао наше крваве деценије, за све наше промашаје, политичке грешке, за узалудност толиких смрти", навео је председник.

"Постоји у мени потмули стид некога ко никада није успео да се придружи њима и покаже било шта од онога што су нам оставили у аманет", додао је Вучић.

Како каже, постоји обавеза да бар пробамо да одговоримо на сва она питања на која ова држава мора да има одговор, да њени највећи хероји не би били заборављени... Да би њихова смрт била поштована и да једини одговор на све што се догодило, што су тако храбро урадили, мора да остане и наш понос и понос њихових породица.

" А, наш живот, наш рад и наш успех, успех Србије и будућност Србије је једини начин да се образложи њихова смрт. Наша способност да коначно дефинишемо ову земљу, да јој одредимо циљ, да тачно знамо где су јој границе, да те циљеве досегнемо, значиће управо то – да нису узалуд дали своје животе", поручио је Вучић.

"И нема ко други, пошто су најбољи међу нама остали на Кошарама, Паштрику, широм КиМ и других делова бивше Југославије да то уради", додао је Вучић.

"Нема ко други да на то тешко питање, питање јединства националног корпуса, који је разбацан у више земаља, данас да адекватан одговор. Онај који ће из себе искључивати и смрт и рат и који ће пронаћи могућност да где год да смо будемо једно", каже Вучић.

"Страшан је задатак пред нама, али још је гори био онај постављен пред хероје с Кошара, они су гинули, гинули су волећи Србију, борећи се за Србију и не знајући шта све и шта тачно иза себе остављају. Србију - због које су јурнули не само на небо. И баш зато данас, невероватним чудом, после толиких смрти, ти људи тврдоглаво бранећи сваку стопу наше земље, ми данас због њих имамо Србију", поручио је Вучић.

"Имамо државу у којој стварамо, градимо, радимо и не заборављамо. Поставите себи питање да ли бисмо све то имали да није било њих и њихове жртве, рекао је Вучић.

Имамо, како је поручио, још један задатак, који је посебно тешко изговарати пре породицама погинулих - "да нас у будућности увек буде много више живих, све мање мртвих, да се рађамо а гинемо само кад морамо".

"Да нам књиге, знање буду најјаче оружје а право оружје које све то брани буде толико моћно да више нико не крене на Србију као што су кренули преко Кошара. Да после политичких пораза почнемо да побеђујемо и у политици", додао је Вучић.

Вучић је рекао да се клања жртви породица погинули, јер њима дугујемо мир и слободу.

Владимир Илић, припадник Петог батаљона војне полиције, пренео је окупљенима искуства тих тешких дана борбе.

"Граничарима је лакнуло када су нас видели, а једини ослонац су нам били обученост и знање на непознатом терену. Задивљујуће је како смо поступали сви као један, а старешина увек први", рекао је Илић.

Истакао је да су често били мокри до голе коже, правили кревете од грања, као и да је хране увек недостајало.

"Колико је наше другарство било јасно ће вам рећи ситуација када један од нас своју последњу конзерву дели на 15 делова и свима даје једнако", додао је Илић.

Напад је, подсећа, почео у зору, трајао цео дан.

"Недостаје муниције, али не посустајемо. Иако неискусни, нема панике, јуначки се боримо", прича Ивић.

Истакао је да је најтеже било када су његови саборци страдали у борбама.

"На Ђурђевдан нас засипају гранатама толико прецизно, да је сваки пут неко био рањен.. Губимо старешине, гину момци ... скоро да нема никога ко није рањен, они који су мање рањени излаче друге. Касније смо сазнали да смо непријатељу нанели много веће губитке него они нама и да смо успели да спречимо копнени напад на нашу територију", нагласио је Илић.

Када су борбе престале кренули смо кући са великим ожиљцима на телу и још већим у души јер више нисмо сви као један, рекао је Илић и додао: "Неки су заувек остали да чувају караулу, никада их нећу заборавити".

"Није мртав борац онај који је погинуо, него онај који је заборављен. Јунаци са Кошара нису нити смеју бити заборављени. Слава им", поручио је Илић.

Сведочењима преживелих, цитатима из писама неких од 108 погинулих припадника Војске Југославије, који су животом бранили државну границу од албанских снага током НАТО агресије, као и драмско-документарним извођењем представљен је сав ужас кроз који су пролазили војници, борци, остављени на најтежем месту, готово одсечени од света, а под сталним нападима терористичких група, албанске војске и НАТО авијације.

Тако је публика, цитирањем њихових писама породици, могла да чује о њиховој храбрости, солидарности, другарству, уз и упркос свакодневним жртвама.

Подсетили су како су војници проводили војничке дане, шта су осећали и шта их је мучило, радости и бриге - породица, отргнутост од младости, школа, девојке, њихова храброст .

У једном делу прочитано је писмо упућено породици капетана, који је жртвовао свој живот да би спасио своје војнике.

"Овим писмом ми војница са Кошара, желимо да вас известимо о смрти нашег капетана који се часно борио у акцији заузимања непријатељског положаја. Покушао је да извуче ранење војнике упкрос непријатељским снајперима. Морао је да се придигне да би их извукао и тако свој живот изложио опасности. Пре него што је погинуо, рекао је да се не сме одустати од акције без обзира на жртве... Успешно смо се стационирали на граници, а наш капетан ће заувек остати у вашим срцима. Живела Србија, до коначне победе".  

Видоје Кoвачевић, командант борбене групе 63. падобранске бригаде у пензији подсетио је да су због тешког и неприступачног терена састављаног од планинских врхова и вишеструко бројчано надмоћнијег непријатеља, војницима на Кошарама у помоћ стигли припадници 125. моторизоване бригаде и 63. падобранске бригаде.

"Долазак тих припадника у рејон Кошара, дао је велику моралну и психилошку и подршку народу и припадницима јединица", рекао је Ковачевић.

Према његовим речима, Кошаре су пример како војничко умеће, снага и јединство, а изнад свега морал, могу да надјачају бројнијег непријатеља. 

"Нама ветеранима је посебно драго што држава у последњих неколико година чува сећање на битке и тиме указује своје поштовање према ветеранима", изјавио је Ковачевић.  

Битка на Кошарама симбол је одбране државне границе, а трајала је од 9. априла до 14. јуна 1999. године.

Због константних напада терориста на колоне војске и избеглица одлучено је да се део јединица не извлачи по плану са Косова и Метохије већ да се у току дана ангажују на борбеном обезбеђењу комуникација и контроли територије.

Наш Тим за везу са Кфором затражио је да Кфор обезбеди пролаз наших колона правцима Призрен – Сува Река – Дуље – Штимље и Ђаковица – Пећ – Косовска Митровица и ослобађање киднапованих војника, полицајаца и цивила.

Албански терористи су престали да нападају колоне припадника Војске Југославије које су се измештале са Косова и Метохије, али настављају са нападима на цивиле.

У присуству мировњака у селу Којловица код Приштине терористи су убили Драгана Јовановића и браћу Славишу и Слађана Крстића.

У приградском насељу Таслић убили су једног и киднаповали једног Србина, а у насељу Сунчани брег киднаповали су једног житеља Приштине.

На подручју Призрена терористи пале српске куће. У селу Туларе запалили су месну канцеларију и зграду одељења МУП-а.

Додатни контингент руских снага ушао је у току дана на територију Савезне Републике Југославије и упутио се ка Косову и Метохији.

Најјача ватра из аутоматског наоружања и минобацача поново је отварана на фронту од објекта Раша Кошарес до Опљаза.

Напади су одбијени. Ситуација на државној граници се компликује у току дана због непрестаних напада терориста и кашњења снага Кфора које су требале да преузму контролу у том делу јужне српске покрајине.

Албанци, уз подршку терориста на КиМ покушавају да се из рејона Кукса и Круме убаце преко Паштрика у Призрен, а из рејона Бајрам Цурија и Тропоје преко превоја Морина до Ђаковице.

Контингент француских снага запосео је положаје у Гњилану и околини. Део италијанског контингента ушао је у Пећ. Једна чета распоређена је у Ђаковици, а два вода у Дечанима.

Немачки контингент ушао је у раним поподневним сатима на територију КиМ. Распоредили су се у Призрену.

Британски контигент ушао у Приштину 

Главне снаге енглеског контингента, Четврта оклопна бригада, ушле су у Приштину, а делом се распоређују у широј околини града. Британски контингент разместио је своје снаге у Приштини у насељу Врањевац, касарни "Косовски јунаци", на Ветернику, Ајвалији и у селу Милошево.  

Група руских војних експерата допутовала је у Скопље на преговоре са представницима Пентагона. На састанку који је одржан у близини границе са СРЈ експерти су разматрали улогу и место руског контингента у мировној операцији на Косову и Метохији. У Скопље је допутовао и командант НАТО генерал Весли Кларк.

Тог дана у Приштини је убијен полицајац у резерви Веселин Јововић. Убијен је када је покушао да уђе у свој аутомобил, пошто је раздужио опрему и оружје. Припадници британског Кфора су затражили да стане, што је и учинио подигавши руке у вис. Уочивши пиштољ за појасом отворили су ватру на њега и убили га. 

Припадници немачког контингента у Призрену су убили Славка Веселиновића и Жарка Андријевића. Они су приватним аутомобилом покушали да напусте град у тренутку када је велики број Албанаца дочекивао улазак Кфора у Призрен. Потпоручник Давид Ферк наредио је својим војницима да отворе ватру на аутомобил. На возило је испаљено преко 200 метака. Веселиновић и Андријевић су погинули на лицу места.

У околини Приштине налази се око 2.000 терориста ОВК који су распоређени у градским насељима Врањевац, Драгодан и Сунчани брег. Командант британског контингента им је упутио позив да предају оружје, али су они то одбили.

Напади на колоне ВЈ 

Заједно са јединицама Кфора на Косово и Метохију улазе и терористи ОВК. На правцу Ђенерал Јанковић - Качаник - Урошевац ушла је већа група терориста у новим униформама и са најновијим оружјем.

Превезени су хеликоптерима заједно са припадницима британског контингента. И на правцу Врбница - Призрен регистрован је улазак преко 1.000 терориста заједно са војницима немачког контингента. Сува река, Ораховац и Малишево, са околним селима, били су под контролом ОВК. 

Албански терористи нападају колоне Војске Југославије и избеглица и убијају или киднапују војнике и цивиле а Кфор, чији поједини контингенти касне, не стављају их под контролу.

Терористи запоседају напуштене објекте војске и полиције. По уласку у Призрен терористи су запалили неколико српских кућа и аутомобила и ухапсили групу Срба.

Око 15 сати у Сувој Реци нападнута је колона из састава 52. мешовите артиљеријске бригаде ПВО која се враћала у Ђаковицу. У центру места из околних зграда на њих је отворена ватра, погођена су два возила.

Два сата касније, на путу према Сувој Реци нападнута је колона из састава 549. моторизоване бригаде. Око 18:30 у рејону села Блаце нападнута је колона ВЈ у непосредној близини пункта Кфора.

У пратњи припадника Кфора колона возила је стигла у Призрен. У нападу је рањен припадник немачког контингента. Због овакве ситуације обустављено је извлачење 549. моторизоване бригаде.

У току дана, у присуству снага УН, убијена су четири, нестало је девет, а рањено 20 припадника Војске Југославије. Убијено је и скоро 30 цивила, а киднаповано девет. 

"Пада још једна бомба испред моје зграде, од силине детонације моја мајка пада и једва остаје жива са бебом у стомаку. Ђаковицу сам напустила 13. јуна 1999. у току ноћи. Била сам мала али памтим ту ноћ, једини аутомобил на путу Ђаковица–Рожаје. Мукла тишина, чују се само плач за најлепшим домом и обртаји точкова", прича Јефимија.

Син Драгане Мајсторовић никада није завршио путовање од родне Приштине до Лесковца где га је мајка, пре 20 година, уписала у четврти разред гимназије. Поред његовог и имена његовог комшије, са којим је кренуо на пут, стоји злокобна реч – нестали.

"Нема довољно сведока, не зна се ништа о њима, случај је затворен. До данашњег дана мало нас је пронашло земне остатке својих најмилијих, ја још нисам нашла ни трага о мом детету", каже Драгана.

За својим дететом и мужем 21 годину трага Драгица Божанић. Припадници тзв. ОВК под оружјем су их отели из родне куће у селу Оптеруша, надомак Ораховца. Држали су их заточене у суседном селу, одакле им се губи траг.

"Нећу да будем мирна док не сазнам за свог супруга и сина како су убијени, где су одведени, пошто сам и лични сведок, ишла сам и на суђење у Призрен и Приштину са Еулексом. Сад ме више нико не зове, али не одустајем и даље", поручује Драгица.

Новинари делили судбину свог народа 

Од извештавања нису одустајали српски новинари са КиМ. Двадесет година касније подсећају на киднаповане колеге Ђуру Славуја, Ранка Перинића и Љубомира Кнежевића. Репортери су, кажу, делили судбину свог народа.

"Највећи број је протеран, а они који су остали радили су у немогућим условима", каже Стојан Јовановић.

Новинар листа "Јединство" Светозар Влаховић сећа се Видовдана 1999. године.

"Током Видовдана 1999. затекли смо ужас у Дому штампе, фото-документација Јединства, досијеи радника, све је било разбацано по ходницима и тоалетима, упркос томе што је зграду званично обезбеђивао Кфор. Жалили смо се Кфору, али они су нам рекли: 'Ваш народ је отишао, идите и ви док је још време'", испричао је Влаховић.

Двадесет година касније, Приштина слави.

"Ваљда то што су протерали 56 одсто неалбанаца са КиМ и етнички очистили преко 300 српских насеља на њихову срамоту, у присуству неких од највиших званичника појединих западних држава које су нас бомбардовале", каже Марко Ђурић, директор Канцеларије за Косово и Метохију.

Срби су, поручује, страдалници, Србија је жртва агресије, држава којој се узима део територије противно међународном праву.

Неколико стотина метара од Руса, поред пута, у трави која им је досезала до колена, стајали су британски војници, који су не претерано ревносно контролисали људе намерне да крену пут приштинског аеродрома, на којем се већ извесно време вијорила руска застава.

Британци су у први ешалон послали чувене ратнике - Гурке, који су за појасом носили једнако славне ножеве „кукри" и хвалили се геслом: „Боље умрети, него бити кукавица." На другој страни били су руски падобранци, који су на Косово прешли из мисије Сфора у БиХ. Јединицу су чинили, махом, ветерани рата у Авганистану.

У самој Приштини, такође, било је прилично хаотично. Из тек запаљених кућа, овај пут српских, куљао је дим, док су са обода града одјекивали рафали паљбе из аутоматског наоружања. Иако је припадницима Ослободилачке војске Косова било забрањено да наоружани улазе у град, подујевски командант Рустем Мустафа „Реми" поставио је штаб у насељу Грмија.

Руски падобранци су дан раније, на брзину ознаке Сфора префарбали у Кфор и преко Србије ушли на Косово. Током њиховог пута заказиване су седнице влада на Западу, јер овакав потез очигледно нико није предвидео. У Приштини их је дочекала одушевљена маса Срба, а конвој је убрзо отишао пут аеродрома.

Недуго затим, норвешки и британски специјалци ушли су као претходница у Приштину. У том тренутку, улице града биле су, због свеопштег страха, потпуно пусте. Норвешки војници су први ступили у везу са Русима и о томе обавестили генерала Мајка Џексона, високог, сувоњавог и благо погрбљеног професионалног војника, који је после косовског искуства прекомандован на место команданта Оружаних снага Велике Британије.

Главнина британских снага рано изјутра ушла је у Качаник, а затим и у Приштину, где их је већ неколико сати чекала прослава Албанаца. Када су два британска џипа по снажном пљуску коначно стигла до Чаглавице, села на улазу у Приштину, Руси су већ увелико заузели положаје на аеродрому.

Пошто су се некако пробили кроз одушевљену масу Албанаца, Британци су кренули ка руским положајима. Стигли су до пута који из Косова Поља води ка аеродромској згради и ту стали. Неколико тешких тенкова „челенџер" распоређено је по околини, а дуж пута стајале су Гурке, а иза њих падобранци.

Руси су употребили оклопни транспортер као контролни пункт за улазак на аеродром, а слично су поступили и Британци, неколико стотина метара даље. Излокани асфалтни пут између њих суштински је представљао ничију земљу.

Одједном, са приштинског аеродрома зачула се снажна грмљавина и неколико тренутака касније, један за другим, са писте је полетело шест „мигова 21", који су одлетели пут централне Србије. Готово истовремено, Британци су у околину аеродрома послали још неколико тенкова и борбених возила, а изнад глава, сада већ ретких посматрача, све време патролирали су хеликоптери НАТО-а.

Полетању „мигова", како се касније испоставило, претходили су бурни сати у самом врху НАТО-а. Главнокомандујући снага НАТО-а у Европи, генерал Весли Кларк, позвао је генералног секретара Алијансе, Хавијера Солану, који му је рекао да је у току „преузимање команде", а Американац је предложио да британски и француски падобранци буду пребачени хеликоптерима на Слатину и на силу преузму контролу над аеродромом.

Генерал Џексон је, према каснијим сведочењима, у неколико наврата довео у питање Кларкова овлашћења да такву акцију нареди, а дипломате су страховале да би циљеви ове операције далеко превазишли оквире о којима су се, нимало лако, договориле чланице НАТО-а, па је постојала озбиљна опасност да неке земље једноставно одустану од учешћа у акцији. Први су то, наводно, запретили Французи, а британски падобранци су врело послеподне провели у хеликоптеру недалеко од Скопља, пре него што је команда у потпуности одустала од акције.

„Због тебе нећу почети трећи светски рат", реченица је коју је Џексон наводно упутио Кларку, пошто је добио подршку Лондона, од премијера Тонија Блера и министра одбране Џорџа Робертсона, као и одлуку Владе да британске снаге заузму положаје око аеродрома, опколе га, али не и да блокирају писту.

Таква процена показала се тачном, јер су без логистичке подршке, Руси брзо остали без намирница, а после неколико дана куповине на црном тржишту, о снабдевању падобранаца бригу је две седмице касније преузео Кфор.

Спуштању тензија нимало нису допринеле ни изјаве руског генерала Леонида Ивашова, који је тврдио да је Русија спремна да на Косово пошаље хиљаде војника. Руси су, истини за вољу, у стање пуне приправности ставили неколико војних база и неколико транспортних авиона Ил-76, али је могућност да заиста стигну до Приштине постала тек теоретска када су захтев Москве за прелет одбијале редом Мађарска, Румунија и Бугарска.

Упркос чињеници да су Руси били практично опкољени, генерал Кларк је и даље инсистирао да НАТО заузме аеродром, тврдећи да има подршку највиших званичника међународне заједнице. Британски командант се, у међувремену, састао са руским командантом Виктором Заварзином, а после тог сусрета готово су нестале тензије међу директним учесницима ове кризе.

Истовремено, из излога у којима се рекламирао биоскопски програм, нестао је плакат за филм „Преговарач". Приказивање тог филма требало је да почне 24. марта.

Упоредо су вођени преговори о будућем ангажману руских снага, а Москва је инсистирала да руски контингент на Косову добије посебну зону одговорности, те да не подлеже заједничкој команди, што је НАТО одбио објашњавајући да ће на тај начин доћи до поделе Косова. Почетком јула, две стране постигле су компромисни споразум о статусу руских снага у саставу Кфора, према којем су били под командом команданта Кфора, али не и НАТО-а.

Руси су на Косову остали до средине 2003. године, до када су руководили аеродромом у Приштини и војном болницом у којој је лечено више од 10.000 људи. Најпознатија епизода из њиховог патролирања Косовом је свађа са Рамушом Харадинајем, после које је један од команданата ОВК место догађаја напустио са масницама на лицу.

Два месеца касније, Кларк је смењен са места главнокомандујућег НАТО-а. Касније, када је најавио да ће покушати да се домогне кандидатуре демократа за председника САД, Шелтон је на јавном скупу рекао да је Кларк има „проблеме са интегритетом и карактером", као и да никада не би гласао за њега.

Последњи авион ваздухопловства тадашње СР Југославије, једна „утва", са приштинског аеродрома полетела је 16. јуна 1999. године.

Извиђачки вод из састава 5. ваздушно-покретне бригаде британског контингента дошао је до улаза на аеродром "Слатина" око 16.30. Генерал Мајк Џексон је покушао да са командантом руског контингента постигне договор о подели зоне Аеродрома. Руска страна је одбила захтев. Међутим, део британског контингента ушао је на један део аеродрома.

Непосредно за Британцима на територију јужне српске покрајине, преко прелаза Кодра Фура, ушли су припадници француског контингента, и наставили кретање ка Гњилану.

Претходница немачког контингента прешла је преко Граничног прелаза "Врбница" око 12 сати и кретала се ка Призрену. Италијански контингент, бригада "Гарибалди", у 18.00 часова стигла је у рејон прелаза "Ђенерал Јанковић".

Шиптарски терористи и даље нападају положаје Војске Југославије дуж државне границе од Јуничких планина до Врбничког језера. Тежиште је у рејонима Горожуп–Паштрик–Ликен, уз непрекидно дејство артиљерије са територије Албаније. Нападају и положаје у околини Србице, Клине, Глоговца, Пећи, Призрена, Ђаковице, на Чичавици као и јединице које се измештају са КиМ. Тог дана у нападима терориста погинуло је девет војника, четворица су тешко рањена.

Настављају се напади и на цивилно становништво. У 14.00 часова група од око 20 терориста ОВК напала је раднички аутобус у близини рудника Белаћевац. Киднаповани су возач аутобуса и четири радника.

У Приштини група терориста у црним униформама повремено је отварала ватру на колоне војних возила и цивиле који се исељавају. У селу Орлане терористи су запалили станицу МУП-а.

На територији Косова и Метохије терористичке групе отварале су ватру и на јединице војске у близини Истока, Пећи, Старог Трга, Подујева, у рејону Тенешдолског теснаца. Напади су одбијени.

Банде шиптарских терориста нападале су и цивилно становништво у селима и приградским насељима у Призрену, Пећи, Ђаковици, Истоку, Приштини. Бежећи од њиховог терора неалбанско становништво је наставило да се исељава са КиМ. Неколико стотина моторних возила и трактора кретало се путевима ка Црној Гори и Србији.

Територију Косова и Метохије константно су надлетали један AWACS, ловачка авијација и авион за електронско извиђање. У наш ваздушни простор улазило је и пет стратегијских извиђачких авиона У-2.

Настављено је измештање јединица Војске Југославије са КиМ. За извлачење материјалних средстава са простора Косова и Метохије ангажовано је 106 аутобуса, 130 шлепера, 69 ауто-цистерни и 35 вучних возова.

У току дана са простора КиМ извучено је 1.831 тона убојних средстава, 1.875 метара кубних горива разних врста, 103 тоне пратећих погонских средстава и око 95 одсто интендантских материјалних средстава.

Тако нешто Србија више неће допуштати, као што неће допуштати да јој неко терорише, киднапује и убија грађане, истакао је Селаковић. "Будите уверени да је једини пут којим Србија може да иде пут разговора и преговора", додао је он.

Селаковић је рекао да је Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација сламка за коју се Београд хвата у борби за Косово и Метохију, али далеко од тога да је све оно што у њој пише сјајно и да нам одговара.

Како је навео, нешто из Резолуције 1244 је извршено, али постоји и оно што није. "Колико се она поштује можете да видите. они који су учествовали у њеном доношењу данас је врло активно с времена на време и крше", рекао је Селаковић, одговарајући на питање новинара да ли је Резолуција 1244, која је усвојена на данашњи дан пре 20 година, остала мртво слово на папиру.

Навео је да се Резолуција 1244 неретко у нашој јавности глорификује и да о њој причају они који је пре тога нису ни прочитали. "Резолуцијом 1244 је суспендован наш суверенитет над нашом јужном покрајином, а то је учињено након 78 дана и ноћи жестоког НАТО бомбардовања наших градова, села, инфраструктуре, привреде, убијања наших грађана", додао је Селаковић.

Рекао је да се данас, 20 година након доношења Резолуције 1244 и завршетка НАТО бомбардовања, Србија и сви њени органи, почев од председника државе Александра Вучића, грчевито боре да заштите право сваког Србина и Српкиње који живе на КиМ на достојанствен, миран и нормалан живот јер је то, додао је, оно што им је одузето.

"Са друге стране, нисмо као неки пре нас лицемерни па да о томе причамо на исти начин као да ми живимо на КиМ, јер ми тамо не живимо. Ми живимо у централној Србији, Војводини...и свакоме од нас је живот неупоредиво лакши него сваком нашем човеку који је остао на КиМ", рекао је Селаковић.

Додао је да је Србија ушла у преговарачки процес, како би се зауставило страдање и погром и нашло решење које ће задржати српски народ на КиМ.

Дан у којем је "отворена сезона лова" на Србе

Селаковић је рекао да је 10. јун 1999. године дан у којем је "отворена сезона лова" на Србе на КиМ и додао да од тог дана нико више ни за једно једино убијено српско дете, старицу, старца, жену или човека није сносио никакву одговорност.

Подсетио је да су Србе на КиМ киднаповали, убијали, силовали, мучили. "Колико год се трудио, као човек, да разумем породице жртава, слагао бих ако бих рекао да их у потпуности разумем и да саосећам јер то, нажалост, може да осети само неко коме је најближи страдао, мучен, силован, отет или убијен на мучки и свреп начин", рекао је Селаковић.

Навео је да ово није први пут да присуствује догађајима у спомен-соби Удружења породица киднапованих и убијених на КиМ и да ће ту долазити и убудуће, те поручио да би на таква места требало да доводимо и своју децу, "јер ако ми не будемо причали о нашим жртвама, будите сигурни да о њима неће причати нико".

"А онај о коме не прича нико као да није ни постојао, а овде су 2.501 име човека и жене са КиМ који су своје животе изгубили на правди Бога", додао је Селаковић.

Заступник Удружења Снежана Марковић Здравковић каже да су јој 4. јуна убијени отац, мајка, и брат, а запаљена јој је и кућа.

Додаје да је тог дана једина преживела као и њена ћерка са троје деце.

Спасић: Породице траже правду

Председник Удружења породица киднапованих и убијених на КиМ Симо Спасић је истакао да породице жртава траже правду. "Да је сваком Србину, државницима Србије, вођама опозиције и НВО убијен по члан породице у рату на простору бивше СФРЈ, лакше би разумели језик српских жртава", рекао је Спасић.

Затражио је да држава законом регулише права породица цивилних жртава рата, наводећи да је Србија једина земља у региону која нема тај закон.

Спасић је захвалио заменику градоначелника Београда Горану Весићу који је, како је истакао, много помогао Удржењу породица киднапованих и убијених на КиМ.

"Заменик градоначелника нам је много помогао за разлику од других који су нам окренули леђа. Ова просторија је од Града, али ја очекујем да ће нам он веома брзо, са својим сарадницима, наћи адекватнију просторију у приземљу да могу грађани и породице жртава да дођу", рекао је Спасић.

Обележавању Дана косметских жртава присуствовали су заменик директора Канцеларије за КиМ Душан Козарев, заменик градоначелника Београда Горан Весић, породице жртава са КиМ.

"Никада у својој историји нисмо били тако сами, само са својим народом", рекао је Вулин и порућио да су војска и народ тада покази невероватну способност отпора, храброст и вештину а затим је он оценио да су Срби прошли тежак период након НАТО агресије", казао је.

Како је оценио, то је био период у којем је од нас тражено да се самопоништимо, да заборавимо и да се одрекнемо својих ратника, да заборавимо суштину и смисао наше борбе, период у којем се од нас тражило да прихватимо кривицу за туђе злочине, да се стидимо злочина других и да их прихватимо као своје.

"Не може бити ни војске ни државе која нема самопоштовање, која не може да се наслони на оне који су били пре њих", истакао је Вулин.

Оценио је да армија која нема морал, снагу, сећања и понављања не може бити победничка армија и додао да је морал изнад свега.

"Није НАТО зауставила наша техника, није га зауставила ни наша премоћ, зауставила га је у копеној интервенцији свест да ће се војска и народ бранити", рекао је Вулин и подсетио да народу и војсци ништа друго није преостајало "него да се бране упорно, одлучно и сигурно".

Учесницима се обратио и ректор Универзитета одбране генерал-потпуковник Горан Радовановић који је истакао да конференција има изузетан значај за систем одбране и ширу друштвену заједницу и додао да ће радови свих учесника бити публиковани у Зборник "јер нећемо дозволити да чињенице и истина заснована на њима, о оваквом чину бруталности и повреде међународног права, егзистира негде у зони широког поља појединачних сећања".

На Конференцији, коју организује Универзитет одбране Министарства одбране Србије, осим домаћина учествују и представници Руске Федерације, Народне Републике Кине, Босне и Херцеговине и Републике Белорусије.

Теме панела Конференције су политичке, правне, економске и еколошке последице НАТО агресије, безбедносне и војно-стратегијске импликације и оперативно-тактичка искуства у одбрани од НАТО агресије.

Наређена је и демобилизација дела војних обвезника из ратних јединица Нишког корпуса у периоду од 11. до 20. јуна.

Генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана саопштио је званичну обуставу бомбардовања СРЈ.

Наредбу за прекид бомбардовања издао је тек по почетку повлачења југословенских безбедносних снага да Косова и Метохије. Авиони НАТО-а добили су наређење да у 16 часова напусте ваздушни простор СРЈ.

Савет безбедности УН донео је Резолуцију 1244 о Косову и Метохији којом Уједињене нације преузимају обавезу заштите становништва на КиМ, а СРЈ се гарантује територијални интегритет.

Резолуцијом је, поред осталог, дефинисано повлачење по фазама војних, полицијских и паравојних снага са Косова, на начин који се може верификовати и бити синхронизован са хитним распоређивањем међународног безбедносног присуства, повратак југословенског и српског војног и полицијског особља ради одржавања везе са међународном цивилном мисијом и међународним безбедносним присуством, обележавање и чишћење минских поља, одржавање присуства на местима српске културне баштине и на главним граничним прелазима, демилитаризација ОВК и других наоружаних група косовских Албанаца као и успостављање безбедносног окружења у коме избеглице и расељена лица могу да се врате својим кућама.

Обраћање Слободана Милошевића 

Председник СРЈ Слободан Милошевић обратио се грађанима речима: "Поштовани грађани, агресија је завршена. Мир је надвладао насиље. Драги грађани, срећан вам мир!"

Председник је рекао и да у овом тренутку наше прве мисли треба да буду посвећене херојима који су дали своје животе у одбрани отаџбине, у борби за слободу и достојанство свог народа и додао да је у овом рату учествовао и читав народ – и да нико неће заборавити хероизам бранилаца мостова, грађевина, браниоце фабрика, тргова својих градова, својих послова, своје државе, свога народа.

"Народ је херој – можда тако гласи најкраћи закључак овог рата", рекао је Милошевић.

Говорећи о резултатима дипломатске активности, Војнотехничком споразуму и Резолуцији Савета безбедности УН, председник је истакао да "суверенитет и територијални интегритет наше државе гарантује Група 8 најразвијенијих земаља света и УН. Под окриљем УН биће међународне снаге које се распоређују на Косову са задатком да подједнако брину о безбедности свих грађана, а под окриљем УН одвијаће се и политички процес у коме може бити речи само о аутономији и ни о чему другом изван тога. Ми смо показали да имамо непобедиву војску и, сигуран сам, најбољу војску на свету. Кад кажем војску, мислим на Војску и Полицију и све снаге државне одбране".

Председник Милошевић је обраћање закључио задацима који земљу очекују – збрињавање породица погинулих и рањених, али и радника, сељака, грађана свих професија којима је рат нанео штету, као и обнова порушене земље.

НАТО бомбардовао село код Косовске Митровице 

У међувремену, и поред потписаног Споразума који је означио крај агресије НАТО-а на СРЈ, НАТО авијација је тог дана око 13.40 бомбардовала село Кололеч код Косовске Каменице.

И шиптарски терористи су наставили нападе на припаднике Војске Југославије. Око 9 сати ујутру су извршили напад на положаје наше војске код Малишева. У исто време са територије Албаније испаљен је велики број минобацачких пројектила на рејон објекта Мрчај. У подне су напали положаје код Качаника и у близини Подујева.

Командант Треће армије генерал Небојша Павковић изјавио је да је на Косову и Метохији, у 78 дана дејстава авијације НАТО-а "погинуо је 161 човек и рањено 299. Материјални губици су минимални – уништено је 13 тенкова, од тога седам од дејства авијације, шест оклопних транспортера, осам артиљеријских оруђа, 19 противавионских топова и један радар".

У току дана са КиМ је извучено 75 тона убојних средстава, 150 метара кубних погонског горива, 85 тона хране и седам возила са интендантским материјалним средствима. За извлачење је ангажовано 100 шлепера, 69 ауто-цистерни за гориво и 35 вучних возова.

Преговори су започели у кафани "Европа 93", а завршени испред шатора у француској НАТО бази у Куманову. Да ли сте отишли на већ договорено, или сте имали маневарски простор?

- Тај први контакт са генералом Џексоном и сарадницима био је поприлично срдачан, протоколаран, разменили смо неколико куртоазних питања и одговора, и након тога сели смо за преговарачки сто.

На симболичном нивоу било је јасно да је однос преговарачких страна несразмеран јер је иза њихове стране, по мом сећању, било најмање педесетак НАТО официра који су присуствовали тим преговорима, а са наше стране било је само нас десетак.

А на суштинском нивоу, да ли је већ све било договорено?

- Генерал Џексон је, отварајући тај званични део преговора, наступио, како би се у теорији рекло, са стратегијом присиљавања, и поделио нам је прву верзију тог документа и отприлике у том прелиминарном говору рекао да је садржај тог документа договорен на веома високом нивоу и да он од нас очекује да га погледамо и да га прихватимо за што је могуће краће време јер, наводно, ако будемо одуговлачили, онда ми преузимамо одговорност за све оно што би се десило у наставку бомбардовања.

Шта ви нисте могли да прихватите из тог документа?

- У називу тог документа стајало је да су уговорне стране СРЈ и Република Србија као једна уговорна страна, а са друге НАТО, као друга страна уговорница. Наравно, за нас је апсолутно било неприхватљиво да друга страна уговорница буде НАТО. Ми смо имали јасно опредељење да друга уговорна страна морају да буду међународне безбедносне снаге под окриљем УН.

Који је био други проблем?

- Други проблем је био што је тај први став подразумевао да тај споразум буде извршан сам по себи, независно од тога да ли ће УН, односно Савет безбедности донети или не било какву резолуцију с тим у вези.

Тражили сте престанак бомбардовања, да потписник буду снаге УН, а не НАТО, да се, ако се већ препушта део суверенитета, он препусти Кфору, а не НАТО-у. Да ли је то највише што је тад могло да се добије?

- Они су у тој одредби, на пример, навели да је ваздушна зона безбедности 50 километара, а да је Копнена зона безбедности 25 километара. Ми смо током преговора обезбедили да се те цифре промене, па је прва остала 25, а друга на пет километара. Било је сличних захтева са којима смо се борили тих пет дана.

У споразуму и у резолуцији 1244 се помиње и повратак особља СРЈ и Србије. То се никад није ни догодило. Због чега, по вашем мишљењу?

- Рекао бих једну уопштену мисао, она до дан данас није спроведена, питање је колико смо инсистирали на томе у неким ранијим периодима. Сада је можда за то касно, али чак и данас постоји простор да се на томе, на неки начин инсистира.

Можете да претпоставите колико би, бар на симболичном нивоу била другачија ситуација ако би данас, на пример, у кругу манастира Грачанице имали 10 полицајаца са ознакама Републике Србије и, наравно, оно што ми заиста нисмо очекивали као преговарачки тим се десило.

Кфор је у Куманову, а пре свега генерал Џексон, на више наших инсистирања прихватио обавезу да не дође до безбедносног вакуума, односно да прво уђу њихове снаге, па да се сусретну с нашим снагама, да им наше снаге предају критичне тачке и зоне које треба штитити, па да се онда наше снаге повуку.

Рекли сте да сте били један од последњих униформисаних припадника МУП-а који су остали на Косову и Метохији. Како је то изгледало када су долазиле међународне снаге, а наше се повлачиле?

- Стицајем околности, формално-правне, ја сам заиста био човек који је са наше стране био у обавези да потпише 20. јуна да је тај споразум спроведен онако како је у њему било предвиђено. И већ првих дана по уласку снага Кфора било је јасно да те снаге нису спремне или не желе да ураде тачно онако како смо се договорили.

То је за последицу заиста имало егзодус најмање 250.000 људи. Упркос свим предузетим мерама да они испуне свој мандат, то се није десило.

У једном интервујуу сте рекли да у моменту потписивања Кумановског споразума нисте знали да ли је то капитуалација или мир. Како вам то данас изгледа, са ове дистанце?

- Данас, када сам у прилици био да све оно што је написано детаљно анализирам, сасвим је неспорно да у формално-правном смислу тај споразум не може да се квалификује споразумом о капитулацији.

Дакле, њиме ни оружане снаге, ни територија Србије нису предате непријатељској држави, непријатељској војсци или паравојној организацији. Шта је била алтернатива? Ви добро знате да је на једној страни било 19 чланица НАТО-а плус осам нечланица НАТО-а које су у савезништву са ОВК представљали другу ратујућу страну против нас који у том тренутку нисмо имали ниједног јединог озбиљног савезника.

Тај рат је показао немоћ и Кине и Русије. Сетите се само бомбардовања кинеске амбасаде. Ми смо тада рачунали да ће се нешто озбиљно десити. Наравно, ништа се озбиљно није десило, никакву помоћ ни од Русије ни од Кине у том тренутку нисмо имали.

Други разлог, били смо суочени са незаустављивим трендом трошења војних и полицијских ресурса, скоро без било какве озбиљне могућности њиховог занављања. Док је с друге стране била ратујућа страна која је имала неограничене могућности и материјалних и финансијских издвајања. Однос те две снаге у погледу бруто националних доходака био је у корист НАТО-а 860 пута већи.

Министар је навео да је након уласка међународне заједнице на Косово и Метохију протерано 250.000 Срба, Горанаца, Бошњака, Рома, Ашкалија и убијено више од 1.000 људи.

"Шиптарски терористи су наставили са етничким чишћењем и злочинима за које нико није одговарао, а рат који Срби нису ничим изазвали и оправдали завршио се признањем да међународно право нема више никакву вредност и важност", истакао је Вулин.

Министар је додао да је Србија поносна на свој народ и оне који су је бранили у тим временима и неће прихватити наметање кривице за злочине који су почињени над њом.

Из тог документа произашла је Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација, према којој је јужна покрајина и даље саставни део Србије.

Гостујући у емисији "Седмица" Радио Београда 1, Небојша Вујовић, дипломата и учесник преговора нагласио је да је Резолуција 1244 наша "тапија над земљиштем".

"Онај ко каже да је Резолуција 1244 преточени део Кумановског споразума и да није добра, тај треба да узме Платона у руке, прочита шта је држава, право, политика. Резолуција 1244 је наша тапија над земљиштем. Кад дође силеџија, па вас избаци из куће и каже: 'Ја сам јачи од тебе', међутим, у катастру ви сте и даље власник своје имовине. Е то је 1244!", рекао је Небојша Вујовић.

Из ове преспективе, каже Вујовић за Радио Београд 1, тај споразум и Резолуција су једино светло на крају тунела. Свако ко је овлашћен да доноси високе државне одлуке погрешио би ако би направио преседан, јер историја памти, закључио је Вујовић.

Председник скупштинског одбора за Косово и Метохију Милован Дрецун такође је за емисију "Седмица" оценио да је потписивањем Кумановског споразума завршен рат, али да агресија на нашу јужну покрајину и даље траје.

"Борба и даље траје. Албанци желе пуну независност наше јужне покрајине и ми се са тим апсолутно нећемо сложити. Покушавамо да дођемо до неког компромисног решења. Мислим да се може рећи да агресија НАТО-а над Србијом због Косова и Метохије није завршена. Она траје. Док год се не реши статус КиМ, чини ми се да фигуративно речено та агресија неће бити завршена", рекао је Дрецун за Радио Београд 1.

Према Дрецуновим речима, оно што је кључна ствар је то да је Кумановским споразумом успостављена копнена и ваздушна зона безбедности.