Моја дедовина 4 - Дарковце (Црна Трава), 2. емисија

Ово је прича о крају Србије из кога су многи дечаци већ са 15 година одлазили у печалбу, на рад са мајсторима, да науче занат и дођу до свог парчета хлеба. Овај крај Србије претрпео је злочине током Другог светског рата као ретко који. Тада завијена у црно - Црна Трава.

Ми идемо у село Дарковце на 1500 m надморске висине. Тамо нас чекају потомци деда Денче, који је и као инвалид рата опет живот провео на зидарској скели како би прехранио породицу, а дедовину оставио новој генерацији.

Ово је, уствари, прича о вредним људима југа Србије, коју је иницирала његова унука Ратка. Она од све фамилије једина проводи годишње по неколико месеци на имању предака, понекада и сама. Има најбољу другарицу змију, која свакога дана у 11 сати долази на исто место испред дедине куће да је поздрави и као да јој преноси да она чува кућу док је домаћица у Алексинцу. Из овог села се породица одселила после завршетка њеног првог разреда основне школе. То је био одлазак и потрага за бољим животом, а Ратка овај дан памти као најтужнији у свом детињству.

Она сматра да је дедовина преживела и теже дане и да је дужност потомака да је сачувају. Деда Денча, браћа и сестре су пред сам Други светски рат остали без родитеља. Он се оженио у 15. години старијом девојком, која је са њим однеговала шесторо браће и сестара. Од времена ратова и глади до времена послератне изградње.

Од пољопривреде није могло да се живи у овим планинама. Сва деца из црнотравских села памте време када са кућног прага одлазе очеви на градилишта широм Балкана, а остављају жене са децом да сачувају кућу док они граде туђу. Неки су се враћали тек пред зиму и затицали дете које је у међувремену проходало, проговорило. Сви мајстори су скоро као деца први пут отишли од куће и младост провели на скели. Ово су људи који су за дедовине урадили све што су могли. Жртвовали себе.