"Имао сам привилегију и част да будем на овом балкону више пута у каријери, али је лепше кад олимпијске медаље славите са најбољим српским спортистима који су срце дали за Србију, и који се непрестано боре да обрадују нацију. Овде има много младих људи, много сам им захвалан у име свих спортиста, осећамо њихову енергију и подршку. Ово су моменти који се памте читавог живота, за мене је остварење сна сваки пут кад крочим на ову терасу", рекао је Новак Ђоковић.

Новак је пре Париза на Олимпијским играма имао освојену бронзану медаљу у Пекингу, испадао је три пута у полуфиналу, а 2016. године у Рију учешће је завршио у првом колу.

"Дуго очекивано злато после бронзе коју сам освојио у Пекингу на свом првом учешћу на Играма. После тога сам учествовао три пута, два пута сам испадао у полуфиналима... Имам 37 година, дошао сам без трофеја, имао сам повреду, многи су доводили у питање квалитет тениса који сам играо последњих месеци. Мало људи ме је сматрало за фаворита, али сам веровао јер сам знао да је ово можда и последња шанса да освојим злато. Одиграо сам један од најбољих турнира, осећао сам подршку народа, имао сам одговорност да запнем још више. Без лажне скромности, ово је највећи успех у мојој каријери и са поносом носим злато које сам освојио за Србију", закључио је Ђоковић.

У разговору са Гориславом Папићем након утакмице за треће место и победе над Немачком, коју је некада и сам успешно предводио са клупе, Пешић је открио да су припреме пред тај меч биле специфичне зато што су српски кошаркаши имали две ментално изузетно тешке и физички изазовне утакмице.

"Против Аустралије смо од минус 24 успели да преокренемо, да играмо продужетак и да добијемо ту фантастичну екипу. После тога је дошла Америка. Све знамо, навијачи знају, ми знамо... Тешко је било припремити се, било је доста изазовно. Играли смо на 90 поена и против Аустралије и против Америке. Фантастичан интезитет, фантастичне одбране иако је било 90 поена. Огромна потрошња", истакао је Пешић.

Упркос великом стресу, каже да је циљ био јасан и како доћи до тог циља.

"Нама је циљ био да на једном фантастичном турниру, најјачем турниру у историји Олимпијксих игара, освојимо медаљу, било коју. Све су биле за нас златне од самог почетка припрема. Када смо добили Американце у групи, јасно је било да само треба изабрати пут до циља. Био је веома кратак, али напоран са свим препрекама које смо морали да решавамо", рекао је Пешић.

Каже да је играчима честитао на свему што су урадили - на утакмици, али и на понашању, тимском духу и заједништву.

"Честитао сам им на томе како су поново створили атмосферу. Осетили су да један другоме требају, а када осетиш да један другом требаш, онда се ту повећава другарство. Понекад се питаш шта ти све ово треба, а онда дођу момци и поново те мотивишу, а када је тренер мотивисан, онда су сви мотивисани", нагласио је селектор Србије.

Не крије да је било и неспоразума, али напомиње да се "треба љубити тек после свега што се десило".

"Имамо пуно искусних играча, наравно да су они имали своје предлоге, своје примедбе, али пошто сам ја још увек тренер, морам све то да сакупим на једно место. Заједнички је успех, сви смо помало допринели, па чак и ови који су били болесни. Никола Јовић се читаве сезоне припремао за Олимпијске игре, али се повредио, а онда добио вирус и испао из екипе. Милутинов је имао температуру. На путу до циља увек постоје препреке", истакао је Пешић.

"Не дам слабијима да се уче на нама"

Пешић каже да је било и нервозе, али уверен је да је у животу нервозан само онај ко хоће нешто да направи. Каже да је задовољан како је текао комплетан пут до медаље, од почетка припрема и одласка на турнир у Абу Дабију, према којем је био скептичан.

"То је био напоран пут. Неки су, а и ја сам себи постављао питање да ли је уопште добро да идемо тамо. Друга клима, кратко смо тамо, а дугачак пут, али сада се види да нам је користило. Никада не бих играо против слабијих у припремном периоду зато што не дам слабијима да се уче на нама. Американци су јачи од нас, имају више потенцијала и нама је одговарало да видимо где су у односу на нас, шта бисмо могли да урадимо када дођу званичне утакмице", објаснио је Пешић.

Напомиње да су у припреми утакмице са Американцима у полуфиналу, када су чланови стручног штаба отворили све "књиге" и скаутинге и анализирали претходне мечеве, по први пут открили ствари које нису раније видели.

"То је помогло нама у стручном штабу и играчима да доносимо другачије одлуке у припреми за утакмицу са Американцима у полуфиналу. Те припреме су биле кратке, интензивне, али успешне. Увек је леп осећај када последњу утакмицу победиш, па идеш кући са осећајем победника. Победили смо, сретни смо и задовољни", нагласио је Пешић.

"Американци се тешко сналазе без лопте"

На питање да ли је икада у каријери боље водио утакмицу него против Американаца у полуфиналу, Пешић истиче да их је сигурно било, али да се у спорту прошлост не рачуна, већ само оно што је данас и оно што тек следи.

"Било је добрих и тешких утакмица. Било је грешака тренера, било је добрих одлука тренера. Стварно смо успели да их скинемо до краја, да тачно знамо како да сакријемо наше слабости, а истакнемо предности. Те две утакмице са њима су нам стварно помогле да видимо шта бисмо могли да променимо, али да остане у оквиру нашег концепта напада и одбране, да не измишљамо топлу воду и да се не бавимо превише Американцима, али да ипак на неки начин прилагодимо наш напад и нашу одбрану на оно што смо видели и открили", објаснио је Пешић.

Не крије да је циљ увек био да се Американци нападну испод коша јер Србија ту има најбољег играча на свету, али и, како напомиње, Филипа Петрушева, који је у сјајној форми и има велико самопоуздање.

"Питање је било како им гурнури лопту испод коша и направити баланс између унутрашње и спољне игре и како променити ритам да се не игра само горе-доле, него да пронађемо баланс између транзиције, контранапада и игре пет на пет. Зашто пет на пет? Зато што Американци играју другачију кошарку, тешко се сналазе без лопте и нервозни су када немају довољно лопту у рукама. Како им одузети псоед? Одбраном, пре свега, и добро организованим нападима у игри пет на пет. То је било добро. Док смо имали снаге, издржали смо. Морам да признам, понестало нам је снаге на крају. Изгубили смо мало организацију игре, а нисмо могли то да надокнадимо неком интензивнијом одбраном и они су то искористили", објаснио је Пешић.

"Ако Јокић одлучи да игра, онда је ту 100 одсто"

На питање колико му је у припреми утакмица помогао Никола Јокић и како је уопште тренирати таквог играча, Пешић каже да је то најлакши посао.

"Он је једноставан дечко, посвећен екипи, посвећен кошарци до краја. Ако одлучи да игра, онда је ту 100 одсто, и за време тренинга и пре тренинга и после тренинга, спреман за сваку врсту комуникације, спреман да одговори на сваки проблем. Има огромно искуство иако још треба да игра. Исто тако и Богдан Богдановић, исто тако и Василије Мицић. То су све играчи који имају огромно искуство, тренирали су их најбољи тренери и наравно да се њихови ставови, примедбе и предлози узимају на сто и анализирају. Након тога се доносе одлуке", нагласио је селектор Србије.

Признаје да је на почетку каријере можда и мислио да му се тако угрожава ауторитет, али каже да се са годинама пуно научи, па је и он разумео да је тренер ту због играча.

"Није добро да тренер буде изнад екипе, али је истовремено важно да играчи знају ко је најважнија особа, а то је тренер, и да прате оно што од њих тражи, али тренер не сме да буде изнад екипе. Део нашег усшеха је што смо успели да направимо тај баланс и да се разумемо веома добро", сматра Пешић.

На констатацију да су сви играчи играли сјајно током целог олимпијског турнира, а да неки, као што су Алекса Аврамовић, Огњен Добрић и Филип Петрушев, нигде не играју тако добро као за репрезентацију, Пешић каже да је важно што у националном тиму имамо осам играча који су иста генерација, рођених 1994. или 1995. године.

"Богдановић је нешто старији, Петрушев је нешто млађи. Сви остали су, њих седам или осам, иста генерација. Играли су пуно заједно у свим селекцијама, познају се и генерацијски се веома добро разумемују. Знају шта су им приоритети у животу. Постали су врхунски професионалци, у смислу посвећености. Када су решили да играју за репрезентацију, у тих месец и по или два више ништа не постоји, само је фоксу на тренингу, на одмору, на терапијама, на спровођену задатака које тренери постављају. Онда је нама у стручном штабу много лакше. Најважнији део нашег заједништва је та генерацијска близина и заједнички интерес и приоритети", уверен је Пешић.

"Океан између Европе и Америке се сузио"

Селектор Србије сматра да је олимпијски турнир у Паризу био апсолутно најјачи у историји, не само због тога што је играла, како тврди, најбоља америчка репрезентација свих времена.

"Не упоређујем са репрезентацијом из 1992. Ја сам тада био са Немцима на Олимпијским играма и веома добро знам, као што сви знају, вредност те екипе, али никада не желим да упоређујем. Оно је било друго време, друга кошарка. То је било 1992. Која је ово година? Пола века је прошло. Кошарка је фантастично напредовала и у индивидуалном квалитету и у атлетици и у тактичком делу, али оно што је највише напредовало, то је кошарка ван Америке. Постала је глобалан спорт, као и фудбал, и данас нема града у било којој држави где кошарка, заједно са фудбалом, није најпопуларнији тимски спорт. Кошарка ван Америке се апсолутно приближила најбољој кошарци коју данас имамо, а то је још увек америчка, пре свега НБА кошарка", сигуран је Пешић.

Наглашава да није тачно да америчка репрезентација није мотивисан на великим такмичењима и да то причају само они који не знају суштину - да је кошарка ван Америке страховито напредовала и да се "океан" између Европе и Америке сузио.

"Повећао се апсолутно значај и квалитет европске кошарке. Када гледате утакмице Евролиге и када гледате утакмице НБА лиге, другачије се игра, другачија је кошарка, али укупно гледано, огроман је квалитет кошарке коју гледамо у Евролиги. Ништа то нас којима је кошарка живот не изненађује", истакао је Пешић.

"Не треба гледати НБА, него фудбал"

На констатацију да нису напредовали Фиба и суђење на репрезентативним такмичењима, што се најбоље видело у дуелу Србије и селекције САД, Пешић каже да Фиба улаже у едукацију судија, али да није добро што Фиба и Евролига, у интересу кошарке, не могу да пронађу начин сарадње.

"Видимо већ неколико година и на неколико такмичења шта се дешава. Ја не кажем да су судије које суде Евролигу боље од судија које суде Фиба такмичења, али очигледно је да имају далеко више искуства. Суде тешке и значајне утакмице, суде најбољим играчима Европе и сигурно је да сарадњу између канцеларија Евролиге и Фибе, када је у питању суђење, треба унапређивати", апеловао је Пешић.

Саветује да не треба гледати шта ради НБА, већ применити искуства и моделе фудбалских такмичења у Европи.

"Фудбал је највећи бизнис на свету што се тиче спорта, а тај бизнис креће из Европе. Са аспекта организације и свега осталог, па и суђења на крају, само треба да гледамо шта они раде, да са њима сарађујемо и њихова искуства на европском континенту мало пренесемо на кошарку. НБА је увек ту, али ми смо ипак, морамо да признамо, географски, традиционално, историјски, по менталитету, по начину како схватамо врхунски спорт, ипак у Европи и то се прилично разликује. Надам се да ће у будућности утакмице као што су полуфинале Олимпијских игара судити најбоље судије", констатовао је Пешић.

"Нисмо желели да пропустимо француско вино"

На питање које ће моменте из Лила и Париза најдуже памтити, Пешић каже да је најлепше оно што се дешавало пре и после утакмица.

"Срећан сам и поносан на играче, на стручни штаб, медицински тим и све људе који су помагали током турнира. Понављам се, али огромно је задовољство што идемо из Париза са победом. То даје велико задовољство и мотивацију. Оно што се дешавало пре и после утакмице, то је најлепши део дана. Понекад попијемо и неку чашу вина. У Француској се пије француско вино и то нисмо желели да пропустимо. До ситних сати, до два или три, гледали смо утакмице, па онда спуцамо флашу или две вина и лакше заспимо", испричао је Пешић.

О најтежим тренуцима на олимпијском турниру и четвртфиналној утакмици против Аустралије, када су "кенгури" имали и 24 поена предности, селектор Србије каже да се није уплашио.

"Никада се не плашим. Ја немам право да се плашим нити да се радујем, нажалост. Ја сам унутра сто одсто. Можда на почетку каријере то нисма разумео, али касније сам научио да сам ту због играча и да њима морам да помогнем. Имам право да се понекада на некога наљутим, али то је саставни део живота. Увек сам до краја унутра, фокусиран на моје задатке које себи постављам, на план игра јер знам да људи који су са мном очекују помоћ од мене", објаснио је Пешић.

"Нико никада не пита ко мотивише тренера"

Упитан да ли остаје селектор Србије и који су му планови за будућност, Пешић тајанствено одговара да ни сам не зна.

"Немам разлога да се правим важан, али стварно не знам. Понекад се, морам да признам, питам шта ће мени све ово, али онда дођу играчи, дође тај процес. Када се изгуби утакмица, новинари те питају, као нешто би хтео да кажеш важно, а онда је резиме те конференције, прочиташ у новинама, добар је тренер, али није довољно мотивисао екипу. Пошто не знају суштину или не улазе дубоко у разлоге пораза, кажу није довољно мотивисао екипу и зато се изгубило, али нико никада не пита ко мотивише тог тренера. Па и он живи од неке мотивације. Тренера мотивишу играчи, нико више. Сваки тренер после успешног тренинга одлази кући срећан и мотивисан за следећи напор. Ово је за мене било велико задовољство. Било је и препрека, било је проблема, али увек нађемо неко решење", рекао је Пешић.

О будућности српске кошарке и такмичењима која већ наредне године очекују репрезентацију, селектор Србије каже да није важан један човек, већ систем и стратегија. Напомиње да понекада није ни важно да ли је репрезентација освојила медаљу.

"Имамо великих проблема и то морамо да признамо. Циљеви су нам велики, велика је популарност кошарке у Србији. Велика је одговорност свих људи да почнемо да размишљамо на неки други начин. Не желим никога да прозивам, ја сам део тог процеса, ја сам део те стратегије и ја се осећам понекад пораженим јер на све што говорим када је у питању кошарка у Србији сви климају главом, а резултата нема. Нема ни покушаја, нема акције. Ми немамо нашу лигу, једина смо кошаркашка земља која нема своју лигу. Успех кошарке у једној земљи пре свега зависи од система такмичења, а наш систем је тотално превазиђен. Замајавамо свет и говоримо о систему такмичења на нивоу Европе, као он је упитан, а наш систем такмичења је превазиђен и морамо под хитно да га мењамо. То ће зависити не само од Кошаркашког савеза и људи из малих клубова, то ће пре свега зависити од Црвене звезде и Партизана као наших најбољих кошаркашких клубова", закључио је Пешић.

Велика криза

У периоду између Летњих олимпијских игара у Рио де Жанеиру 2016. и Токију 2020. (односно 2021), критике у односу на тај крупни, међународни догађај достигле су врхунац: у светлу протеста у Бразилу с горчином се говорило о томе како је најважнија масовна спортска фешта на свету прескупа и представља траћење новца који би иначе могао бити искоришћен за друштвено корисније пројекте у области здравства или образовања.

Истицао се и негативни економски утицај ЛОИ у Атини на државни дуг Грчке и причало о томе како трошкови за организовање Летњих игара у реалности буду просечно за 172 процента већи од планираних.

Висока цена Олимпијских игара нарочито се осетила у Токију, где је услед глобалне несреће, пандемије новог коронавируса, великог економског минуса, због забране уласка у земљу страних навијача и одржавања такмичења без присуства публике, изостао и важан идејни аспект ОИ – дружење и продубљивање међусобног разумевања међу народима света.

Нарасла је свест о томе да велики инфраструктурни радови који прате Игре, бацају локалне власти у тешке дугове који се отплаћују деценијама и да новоизграђени велелепни спортски објекти, који би теоретски требало да годинама функционишу као уточишта и одгајалишта за младе генерације будућих спортиста одређених дисциплина, заправо често постају вечни губиташи и ради пуког преживљавања присиљени да служе сасвим другим, неспортским сврхама.

Осим тога, велика тема били су и скандали везани за куповину гласова чланица Међународног олимпијског комитета приликом доделе организације Игара.

Париз и Лос Анђелес тако нису имали противкандидате, те се поставило питање будућности самих Олимпијских игара.

Нови подстицај олимпијском покрету

Међутим, Олимпијске игре у Паризу, чија одлика је, између осталог, било ослањање на већ постојећа борилишта, односно смањено улагање у нове спортске објекте, чини се, удахнула је нови живот у олимпијски пројект. Бар у Азији.

Јер, јављају медији на том континенту, за организовање Игара 2036. године, када ће ред вероватно поново доћи ред на Азију, постоји мноштво добровољаца, који већ сада почињу неформално лобирање.

Најпре, ту је Истанбул, чији представници, понесени париском церемонијом отварања, већ говоре о спектакуларном дефилеу такмичара какав би могли да организују у Босфору, којем би дуж обале присуствовало око пола милиона гледалаца. Они наглашавају да град већ поседује све потребне спортске објекте и да не би поновио грешку претходника који су падали у велики минус.

Кандидатуру ће поново истаћи и Катар, који је доживео пораз у борби са Ријом, Токијом и Бризбејном, и који наглашава своје претходно искуство у организовању крупних међународних догађаја, као што су Светско првенство у фудбалу и Азијске игре. Сматра се да амбиције за организовање Игара има и Саудијска Арабија.

Ипак, будући да су Истанбул и Катар већ истицали кандидатуру за Олимпијске игре у прошлости, за медије у Азији посебно је интересантна вест да су за организовање Игара 2036. заинтересоване тако многољудне и економски и политички важне државе као што су Индија и Индонезија. То су државе које константно бележе високи економски раст и које су огромна, али када је спорт у питању, релативно неистражена и неискоришћена тржишта.

Представници Индије тврде да је организовање Олимпијских игара сан свих 1,4 милијарде становника њихове земље. Сам премијер Нарендра Моди изјавио је да његова земља неће штедети напоре у борби за организацију Летњих игара 2036.

С друге стране, Индонежани наглашавају да су 2018. године успешно организовали Азијске игре, које су по броју учесника, заправо већи спортски догађај од самих Олимпијских игара, због чега имају сву потребну инфраструктуру.

Треба рећи, међутим, да је у том погледу, Катар јак кандидат, јер је био домаћин Азијских игара 2006. и поново ће их организовати 2030. године.

Вруће лето 2024, током којег је Париз на две недеље постао светска престоница, дакле, посебно велико узбуђење и маштање је иницирало у Азији. Њен људски и економски потенцијал је огроман.

"Искрено нисам очекивала оволики хајп, али свакако да ми је драго због тога и драго ми је да су људи током Игара гледали џудо. Циљ је била медаља, али ми је испала из руку практично, Међутим, могу да будем задовољна одлично одрађеним такмичењем", рекла је Жабићева.

Марица Перишић је имала шансу да преко реперсажа дође до борбе за бронзу, али није успела.

"Мени су ово друге игре, али сам на првима била јако млада. Сада сам са више искуства дошла, али нажалост на струњачи се није показао сав труд који сам уложила и мислим да ми је недостајало и спортске среће", рекла је Перишићева.

Страхиња Бунчић се нада да ће у Лос Анђелесу испунити сан о освајању медаље.

"Био сам свестан својих квлитета, иако на ранг листи нисам био у првих десет. Био сам сконцентрисан, спремао сам се и дао свој максимум, али је остао недосањан сан о медаљи. Надам се да ћу у Лос Анђелесу то остварити", изјавио је Бунчић.

Комплетно гостовање српских џудиста можете погледати у видео снимку.

Успеси стрелаца, ватерполиста, кошаркаша, али и Александре Перишић и Новака Ђоковића слављени су широм Србије, али у Чикагу, у ком је одржан српски фестивал.

Реакције присутних на достигнућа српских олимпијаца можете погледати у видео снимку.

"Са балкона Старог двора суграђанима ће се обратити освајачи медаља, златни ватерполисти и стрелци Зорана Аруновић и Дамир Микец, освајачица сребрне медаље у таеквонду Александра Перишић, бронзани кошаркаши, а очекује се потврда освајача златне медаље у тенису Новака Ђоковића. Позивамо суграђане да у што већем броју дођу испред Старог двора и да заједно са српским олимпијцима прославимо успех српског спорта", наводи се у саопштењу. 

Директан пренос дочека биће емитован на Првом програму РТС-а.

Такође, председник Републике Србије Александар Вучић примиће у 19.00 часова учеснике Олимпијских игара и чланове њихових стручних штабова у згради Генералног секретаријата председника Републике.

Српски такмичари били су присутни и на свечаној церемонији затварања Олимпијских игара, на којој су заставу носили Аруновићева и Микец.

Броје се рекорди, метри, секунде и голови, а у последње време и свиђања, дељења и твитови.

Париз је постао центар света, присвојивши пажњу читаве планете, али је и имао шта да понуди заузврат.

Ненадмашни Мондо

Очекивано се и обистинило.

Шведски скакач мотком Армандо "Мондо" Дуплантис освојио је нову златну олимпијску медаљу, притом поново оборивши сопствени светски рекорд.

Био је то чак девети пут да је Дуплантис поставио нови најбољи резултат на свету, који сада износи 6,25.

У прва два покушаја Швеђанин је рушио летвицу, али је из трећег пута, пред очима више од 85.000 људи који су навијали за њега, успео да помери границе за које се мислило да никада неће бити досегнуте. 

Пуцњи које је чуо читав свет

Није успео Јусуф Дикеч да у пару са Илајдом Тархан дође до злата у дисциплини десет метара, ваздушни пиштољ – у чему су их спречили Јована Аруновић и Дамир Микец – али јесте постао светска сензација.

Лагодност, хладнокрвност, одсуство опреме приликом пуцања и природа друштвених мрежа учинили су Дикеча планетарно популарним, о чему осим броја лајкова најбоље говори и утицај на друге спортисте.

Већ пар дана откако је постао виралан, спортисти у другим дисциплинама су приликом прослава почели да имитирају турског стрелца, а није одолео ни Амрнадо Дуплантис.

Тренд који ће свакако потрајати...

Повратак Симон Бајлс

Многи су били скептични поводом повратка америчке гимнастичарке на Олимпијске игре, након пропуштених такмичења у Токију услед притиска и потребе да се посвети свом менталном здрављу.

Повратак је, међутим, био тријумфалан. Бајлсова је Париз напустила са три златне и једном сребрном медаљом, показавши да и даље важи за вероватно најбољу гимнастичарку на свету.

Добила је подршку читавог тима, њеним новим достигнућима су са трибина сведочили и Том Брејди, Серена Вилијамс и многи други, а све је активно пратио и дечко Џонатан Овенс – играч америчког фудбала.

Чудан случај Ное Лајлса

Амерички спринтер коначно је дочекао да потврди своје речи и обећања освајањем златне медаље у трци на 100 метара која је била једна од најнеизвеснијих у историји.

Очекивало се након тога да Американац потврди своју доминацију и на 200 метара, али је трку завршио као трећи, после чега се није осећао добро, те је у колицима напустио стадион.

Каснијим тестовима установљено је да је Лајлс имао ковид, због чега је одлучио да одустане од штафета на 4 пута 100 и 4 пута 400 метара.

Понос Пакистана

Бацач копља Аршад Надим оборио је олимпијски рекорд у финалу бацивши 92,97 и освојио прву златну медаљу у историји Пакистана.

Није, међутим, његова каријера текла уобичајено и било му је потребно много помоћи како би успео.

У недостатку средстава за тренинг пред Игре у Паризу, његова родбина и житељи његовог села сакупили су потребан новац како би нови олимпијски шампион имао све потребне услове.

На крају се све исплатило.

Медаље које мењају живот

Поједине државе биле су веома издашне када су награде за освојене медаље у питању.

Међутим, нема оне која може да се такмичи са Филипинима, који су се побринули да Карлоса Јула збрину до краја живота.

Осим десет милиона филипинских пезоса (око 170.000 евра), гимнастичар који је освојио две златне медаље добио је од на поклон кућу, двособан стан са намештајем вредним око 15.000 евра, доживотну залиху нудли, колача и бесплатних оброка, као и бесплатне колоноскопске прегледе након што напуни 45 година.

Пензија никада није звучала тако примамљиво...

Споља гладац, а изнутра јадац

Упркос одлично припремљеним теренима, халама и борилиштима, изузетном искоришћавању париских симбола и споменика културе, дупке пуним трибинама и кадровима од којих застаје дах – није све било тако гламурозно у Паризу.

Велики број такмичара жалио се на лоше услове у олимпијском селу, а најдаље је отишао италијански пливач и освајач златне медаље на 100 метара леђно Томас Чекон.

Услед велике врућине, лоше климатизације и неудобних кревета, Чекон је одлучио да спава у парку, на трави. Фотографија његове дремке је обишла свет, а Италијан се касније пожалио и на лошу храну у кантини.

Иман Хелиф и борба са хромозомима

Алжирска боксерка Иман Хелиф освојила је злато у категорији до 66 килограма и то по себи није вест на коју би превелики број људи обратио пажњу.

Међутим, и пре самог старта турнира подигла се велика прашина када јој је учешће на такмичењу дозвољено, с обзиром на то да јој је Светска боксерска асоцијација одузела светску титулу услед тестова који су показали присуство мушких хромозома.

Свакако једна од прича које су обележили Игре и о којима ће се тек причати.

Два срца која куцају као једно

Азербејџанка Јајлагул Рамазанова имала је прилику да се након две светске титуле у стреличарству нађе и на Олимпијским играма.

На њену срећу, није била сама, с обзиром на то да је у Париз стигла у шестом месецу трудноће, што је није спречило да дође до солидног 17. места.

"Нисам имала проблема јер сам трудна, већ сам се борила заједно са својом бебом што ми је помогло", рекла је Рамазанова.

У шеснаестини финала је дошла до тесне победе над Кинескињом Ћикуан Ан поготком у центар, а како је рекла, пре савршеног хица је осетила бебин покрет у стомаку.

Икс, Илон Маск и снага ауре

Јужнокорејска стрељачица Ким Јеји такође је преко ноћи постала популарна захваљујући, како сама каже, Илону Маску,

Ким је освојила сребро у категорији десет метара, ваздушни пиштољ, али је свет остао опчињен њеним стилом, оличеним самоувереношћу, модерним наочарима и плишаним слоном који јој служи као амајлија.

"Желела бих да захвалим Илону Маску и његовој мрежи због тога што су ме учинили популарном", рекла је Ким, на шта је Маск одговорио да би стрељачицу под хитно требало ангажовати приликом снимања неког акционог филма.

Ким се у међувремену онесвестила на једној од конференција за новинаре услед стреса и исцрпљености, али је сада све у реду са њом.

Златни Нуњез и патике које ће заувек остати на борилишту

Кубански рвач Михаин Лопес Нуњез освојио је златну медаљу на петим Олимпијским играма заредом и постао први спортиста који је успео у таквом подухвату.

Након завршетка финалне борбе у грчко-римском стилу у категорији до 130 килограма у којој је победио Чилеанца Јасманија Фернандеза, Нуњез је прво традиционално бацио свог тренера у склопу прославе, а затим оставио патике на борилишту, чиме је најавио своје повлачење.

Недодирљива Кејти Ледецки

Америчка пливачица Кејти Ледецки четврти пут у низу победила је у трци на 800 метара слободним стилом на Олимпијским играма, освојила је своје девето олимпијско злато и изједначила се са совјетском гимнастичарком Ларисом Латињином, која је била жена са највише олимпијских златних одличја.

Из Париза кући носи четири медаље, а по броју олимпијских злата, од Ледецки и Латињине бољи је само амерички пливач Мајкл Фелпс, који је освојио невероватна 23 најсјајнија одличја.

Оно што додатно даје на значају њеном успеху јесте разлика у односу на друге пливачице која често износи и по читаву дужину базена.

Фотографија за памћење

Сурфер Габријел Медина се у Бразил осим бронзе вратио и са вероватно најбољом фотографијом на Играма због које ће фотографу Жерому Брулијеу једном приликом морати да плати пиће.

Дремка не сме да испашта

Стивен Недорошчик био је део гимнастичког тима Сједињених Држава који је освојио медаљу први пут после Пекинга.

Осим тога, остаће упамћен по специфичном начину припреме који чини дремка између изведби.

Специфичан изглед и наочаре били су довољни и за поређење са Кларком Кентом.

Ко тражи веће, изгуби из вреће

У финалу скока увис све је подсећало на финале из Токија, Хамиш Кер и Шелби Мекјуен прескочили су 2,36 са идентичним бројем рушења летвице на претходним висинама. Будући да су имали сва три рушења и на 2,38 имали су могућност да као Тамбери и Баршим пре три године "поделе" злато, али то се није десило.

Американац је инсистирао на наставку такмичења, на шта је Кер напослетку пристао. 

Скакачи су добили још један покушај на 2,38 који нису искористили позитивно, а након тога летвица је била спуштена поново на 2,36. Међутим, и на тој висини су Кер и Мекјуен били неуспешни. У оваквим ситуацијама правило је да ко први и једини прескочи нижу висину побеђује. 

Кер је први ово правило реализвао на висини 2,34 и освојио златну медаљу за Нови Зеланд.

Из Париза у пензију

Од велике тениске четворке, остала су само двојица.

Троструки освајач гренд слемова и двоструки првак Олимпијских игара Енди Мари је поразом у четвртфиналу дубла окончао своју тениску каријеру.

Британији је донео злато у Лондону и Рију.

Легендарни шпански кошаркаш Руди Фернандез испадањем Шпаније са олимпијског турнира такође је званично отишао у играчку пензију.

Са шпанском репрезентацијом освојио је два светска првенства (2006. и 2019), четири европска (2009, 2011, 2015. и 2022) уз сребро 2007. и бронзу 2013. године. На Олимпијским играма има два сребра (2008. и 2012) и бронзу из Рија 2016.

Фернандез је постао и први у историји кошарке који је шест пута играо на Олимпијским играма.

Злато, а уједно и прву медаљу, Србији су донели Зорана Аруновић и Дамир Микец, након чега је и Новак Ђоковић коначно успео да се домогне златног одличја.

Последњег дана Игара то су учинили и ватерполисти, освојивши трећи узастопни олимпијски турнир.

Између тога, таеквондисткиња Александра Перишић је дошла до сребра, док су кошаркаши смогли снаге да се после сребра из Рија врате на постоље и освоје бронзу.

Остали такмичари нису успели да дођу до одличја, али никако не треба занемарити њихов труд и залагање, који би могли да се исплате већ у Лос Анђелесу 2028. године.

Ђоковићев последњи део слагалице

Новак Ђоковић је на својим петим Играма успео да дође до друге медаље и првог злата, након бронзе из Пекинга 2008. године.

Ђоковић је коначно дочекао да са постоља чује српску химну на Олимпијским играма, што је касније знао како да прослави.

Поручио је да злато припада свима у Србији, као и да једва чека да прослави са српским народом.

Победом у Паризу, спрски тенисер је коначно дошао до јединог признања које му недостаје у успесима испуњеној каријери.

Други српски представник Душајн Лајовић поражен је у првом колу.

Златни хици Аруновићеве и Микеца

Након појединачних неуспеха, српски стрелци Зорана Аруновић и Дамир Микец успели су да у екипној конкуренцији у категорији ваздушни пиштољ дођу до златне медаље, што је било прво одличје за српске такмичаре на Играма.

У веома узбудљивом финалу са Турском које је решено у последњој рунди, српски стрелци су имали дебље живце, обезбедивши себи место у историји.

Аруновићевој је то било прво одличје у каријери, док је Микец већ освојио сребро у Токију.

Након доласка у Београд, Аруновићева је рекла да је сада затворила круг када су у питању медаље са великих такмичења.

Лазар Ковачевић није успео да медаљом у категорији малокалибарска пушка употпуни одличан резултат стрелаца.

Ватерполисти на врху трећи пут заредом

Ватерполисти Србије освојили су трећи пут заредом олимпијско злато победом над Хрватском са 13:11 у Паризу.

Иако није почело на најбољи начин, српски ватерполисти су успели да понове успех из Токија и Рија, а према речима Николе Јакшића, играчи нису престајали да верују у успех.

Захваљујући ватерполистима, српска химна се по трећи пут чула на Играма.

Задовољан је био и селектор Урош Стевановић, а грађани Србије су знали да прославе тријумф екипе која их је навикла на успехе.

Перишићева наставила традицију освајања медаља у таеквонду

Српска таеквондисткиња Александра Перишић освојила је сребро у категорији до 67 килограма и на тај начин наставила низ освајања медаља у том спорту.

Иако је остварила велики успех, српска представница је кроз сузе дала изјаву после меча, а касније је уплакана примила своју прву медаљу, најавивши нова одличја у будућности.

Таеквондисти Лев Корнеев и Стефан Таков нису успели да се приближе освајању медаља.

Кошаркаши бронзом обрадовали Србију

Кошаркаши Србије успели су да иза себе оставе емотивно изузетно исцрпљујући пораз од Сједињених Држава, у ком су имали прилику да дођу до историјске победе, и поразе Немачку у борби за бронзу.

Након пропуштених Игара у Токију, Србија се вратила на победничко постоље, чиме су и сами играчи били веома задовољни.

Никола Јокић је оправдао МВП награду НБА лиге и уз Богдана Богдановића био носилац екипе коју је током читавог турнира красио изузетан тимски дух.

Селектор Светислав Пешић је још једном, нарочито против Сједињених Држава, показао због чега важи за једног од најбољих европских тренера који је свој опус употпунио новом медаљом са великог такмичења.

Кошаркашице и одбојкашице међу осам најбољих

Женска одбојкашка репрезентација Србије изгубила је од Италије у четвртфиналу са 3:0 и након Рија и Токија остала без медаље.

Одмах након завршетка дуела, Маја Огњеновић је најавила повлачење, док је селектор Ђовани Гвидети изјавио да је водио последњи меч на клупи Србије.

Кошаркашице су такође успеле да прођу групну фазу, али су заустављене од Аустралије, а после пораза је селекторка Марина Маљковић такође најавила могући одлазак у пензију неколико репрезентативки.

Одбојкаши заустављени у групној фази

Порази од Француске и Словеније учинили су победу над Канадом недовољном за пролаз даље, те су одбојкаши Србије наставили олимпијски пост дуг 24 године.

Своје репрезентативне каријере завршили су дугогодишњи носиоци игре српског тима – Марко Подрашчанин и Александар Атанасијевић.

Баскеташи остали без медаље

Тријумф над Сједињеним Државама првог дана турнира додатно је подигао ионако велика очекивања од баскеташке репрезентације Србије, која је у Токију освојила бронзу.

Међутим, серија пораза, закључно са неуспесима против Литваније и Француске, оставила их је без полуфинала и могућности да дођу до новог одличја.

Атлетичари без успеха

Осим Ангелине Топић, која је због повреде зглоба морала да одустане од финала у скоку увис, ниједан од преосталих пет срспких представника у атлетици није успео да прође квалификације.

Ивана Шпановић и Милица Гардашевић нису успеле да достигну норму у скоку удаљ, док је Адриана Вилагош за једно место испустила финале у бацању копља.

Армин Синанчевић је подбацио у квалификацијама бацања кугле након седмог места у Токију, док је Елзан Бибић своју квалификациону трку на 5.000 метара завршио на 14. месту.

Одличја изостала и у џудоу, рвању и боксу

Србија је на Играма у Паризу имала чак шест представника у џудоу, али Милица Жабић, Милица Николић, Марица Перишић, Страхиња Бунчић, Немања Мајдов и Александар Кукољ нису успели да освоје нити једну медаљу, иако се Србија први пут такмичила и у екипној конкуренцији. Истакла се Жабићева, која је у тимском надметању против Бразила поразила олимпијску шампионку Беатрису Созу.

Имао је српски олимпијски тим чак и шест рвача, али су Стеван Мићић (одустао пре почетка турнира због повреде), Хетик Цаболов, Георгиј Тибалов, Мате Немеш, Александар Комаров и Михаил Каџаја остали без одличја. Најбољу шансу имао је Цибалов, који је поражен у борби за бронзу.

Сличан је био и учинак боксера Вахида Абасова, Наталије Шадрине и Саре Ћирковић, који нису успели да дођу до борби за медаље.

Пливачи још нису достигли трофејне претходнике

Јустин Цветков, Никола Аћин, Андреј Барна, Велимир Стјепановић и Ања Цревар чинили су пливачки део српске олимпијске експедиције у Паризу, али нису успели да донесу Србији нову медаљу.

Добри резултати кајакаша и веслача

Медаља није било, али су српски представници у кајаку и веслању показали да би на неким будућим такмичењима могли да освоје неко од одличја.

Низ реперсажа није донео Мартину Мачковићу и Николају Пименову резултат вредан медаље, али се српски дубл, уз Јовану Арсић показао у добром светлу.

Кајакашице Милица Новаковић, Марија Достанић, Дуња Станојев и Анастазија Бајук нису могле до одличја, а најбољи резултат забележио је четверац који чине Анђело Џомбета, Марко Новаковић, Марко Драгосављевић и Владимир Торубаров и који је успео да дође до финала.

Солидни бициклисти и рано испадање Изабеле Лупулеску

Јелена Ерић је своју трку у друмском бициклизму завршила на 66. позицији, док је Огњен Илић у истој дисциплини као 64. прошао кроз циљ.

Стонотенисерка Јулијана Лупулеску испала је у првом колу.

Истовремено, окончано је и политичко примирје, током којег су сви француски политичари место под рефлекторима препустили спортистима, укључујући и председника Емануела Макрона, којег у наредним данима очекује одлука о мандатару за састав нове владе.

Париз је, за свега пет милијарди долара или можда мало више, пуних 16 дана изигравао кулисе за једне од најбоље организованих Олимпијских игара. Домаћинима, осим озбиљног престижа у свету спорта, донео је и ново самопоуздање, претходно донекле пољуљано политичком кризом која ће се, нема дилеме, наставити и после Игара.

Одбојка на песку испод Ајфелове куле, помало контроверзна пливачка трка триатлонаца на Сени, мачевање у Гран палеу, те гомила скела на тргу Конкорд, представљали су најспектакуларнију сценографију за неко спортско такмичење у последњих четрдесетак година.

Француски циници тврде да Паризу није страно постављање скаламерија на тргу Конкорд, пошто су на том месту, после револуције 1789. године, стајале гиљотине под чијим су сечивима наредних година скончале хиљаде људи. Од средине јуна до краја јула 1894. године и по тридесетак дневно.

Од силних конструкција постављених свуда по Паризу, овај пут нико није страдао, али је на тренутке застрашујуће деловало пењање по металним степеницама, углављеним у дозлабога сложене скеле којима су, рецимо, стадиони претварани у пливалишта и друга борилишта.

За такве потребе Игара, из Туниса је допремљено чак 400.000 скела, које ће у будућности прекривати фасаде зграда којима треба каква поправка – широм Француске, а с обзиром на количину и шире.

Такође, око 80.000 металних препрека, којима је у последњих двадесетак дана преусмераван саобраћај, служиће у будућности за кроћење демонстрација, или рецимо заштиту бициклиста током Тур де Франса.

И традиционално намћорасте Парижане је полако савладавао дух олимпизма, па су напрасно љубазни и насмејани дочекивали госте из целог света, чак и када реално нису могли да им помогну.

Нација, озбиљно подељена око имиграције, одједном постала је слепа за боје, нагласке и порекло, па су Французи са једнаким ентузијазмом аплаудирали спортистима из целог света. Осим на кошаркашким утакмицама.

Амерички репрезентативац Џоел Ембид, који има и пасоше Француске и Камеруна, разгневио је домаћине који су очекивали да ће играти за ”плаве”, па су му бесомучно звиждали сваки пут када је дотакао лопту.

У осталим ситуацијама, навијали су, махом, за фаворите, попут меча између Србије и Америке у Берсију, када су здушно подржавали Леброна Џејмса и Стефа Карија током кошаркашке утакмице деценије.

Французима ће недостајати и стотине ”мотиватора” који су неуморно покушавали да наведу публику да пева различите песмице или поскакује са седишта зарад мексичких таласа.

Чини се да ће, када 16 дана лета у Паризу буде окончано, Француској бити потребни озбиљни мотиватори како би решили проблеме које представља састав парламента после недавних избора и самим тим једнако тешко замислив састав будуће владе.

Тренутак када је угашен олимпијски пламен означио је крај одмора за француске политичаре, па ће председник Макрон у неколико наредних седмица морати да изабере новог премијера.

Сјај олимпијске ватре и силних француских медаља, накратко, заслепио је политичку сцену у овој земљи, па су Французи пуних 16 дана радије гледали спортска такмичења него се бавили будућношћу.

Аналитичари пак упозоравају да су после претходног француског спортског тријумфа – освајања Светског првенства у фудбалу 2018. године, уследили протести ”жутих прслука” који су потпуно паралисали земљу.

Као још еклатантнији пример наводи се успех из 1998. године и чувеног тима чији су надимак ”плаво, бело, црвени” ултрадесничари преименовали у ”црни, бели, Арапи” што је, уз остале проблеме, кандидата деснице Жан-Мари ле Пена добацило до другог круга председничких избора.

Игре у Паризу су, бар за сада, успеле да умире страсти међу безнадежно посвађаним политичким опцијама, које су, на тренутак, изгубиле смисао пред нијансама десетина нација чији су навијачи преплавили француску престоницу.

Градоначелница Париза Ана Идалго, која за разлику од триатлонаца није повраћала после брчкања у Сени, кривицу за све предрасуде које су претходиле Играма свалила је на десничаре, означавајући, суштински, да је сезона мира у Паризу завршена.

И даље, Парижани и туристи ће пролазити поред локала који се зову по Наполеону Бонапарти, посећиваће његов гроб, пиће коњак на чијој је флаши Наполеонова силуета. Ниједног тренутка им неће промаћи чињеница да је Шарл де Гол отац Пете републике, као и да је Франсоа Митеран отворио ама баш све значајне објекте у граду.

Осим у загрљају са спортистима, председника Емануела Макрона у последњих двадесетак дана али и на улицама Париза није било нигде. Или, како кажу Французи – по њему се ништа неће звати. То је, могуће, разлог због којег је у Олимпијским играма уживао више од било којег политичара.

"За спортске резултате - освојену сребрну медаљу у олимпијској дисциплини теквондо на Олимпијским играма у Паризу спортисткињи Александри Перишић и њеном тренеру додељена је награда у износу од по 100.000 евра у динарској вредности, док је члановима мушке кошаркашке репрезентације, према решењу припала награда у висини од по 60.000 евра у динарској противредности за освојену бронзану медаљу. Исти износ додељен је и тренеру српске кошаркашке репрезентације", наводи се у саопштењу.

Влада Србије доделила је новчане награде у висини од 200.000 евра у динарској противвредности спортистима Дамиру Микецу и Зорани Аруновић за освојену златну медаљу на Олимпијским играма у Паризу. Награда у истом износу додељена је и њиховом тренеру Јелени Аруновић.

"Са балкона Старог двора суграђанима ће се обратити освајачи медаља, златни ватерполисти и стрелци Зорана Аруновић и Дамир Микец, освајачица сребрне медаље у теквондоу Александра Перишић, бронзани кошаркаши, а очекује се потврда освајача златне медаље у тенису Новака Ђоковића. Позивамо суграђане да у што већем броју дођу испред Старог двора и да заједно са српским олимпијцима прославимо успех српског спорта", наводи се у саопштењу.

"Рекао сам то и пре Игара, ватерполо турнир је један од најтежих, као и рукомет, јер имате осам утакмица и нормално је да не будете на врхунцу у свакој од њих. Наше правило као тима је да не губимо самопоуздање, веровали смо да смо на правом путу и припремали смо се за четвртфинале", рекао је селектор Стевановић, а преноси сајт Олимпијског комитета Србије.

Подвукао је да Србија треће Олимпијске игре заредом завршава као четврта у групи, а на крају узима злато.

"Момцима свака част, издржали су све. Пре свега, победили су сами себе – своје слабости, сумње, страхове. И због тога су сада олимпијски шампиони", закључио је Стевановић.

На речи селектора надовезао се и Душан Мандић.

“Мислим да смо само нас 13 играча који смо били овде, стручни штаб и наши најближи веровали у то да можемо да дођемо до оваквог циља. Само ми знамо кроз шта смо прошли – од смене генерација, преко неуспеха на такмичењима, до тога да три године нисмо успели да освојимо медаљу", рекао је Мандић.

Додао је Мандић да је осећај невероватан кад се освоји најсјајнија и најважнија медаља.

"Верујем да, када си искрен према себи и другима, кад си потпуно предан и кад верујеш у себе, једино на тај начин можеш да оствариш овакав успех. Пресрећан сам. Никад нисам ни сањао да ћу доћи у ову ситуацију, да ћу причати о овоме и да ћу се налазити овде. Заиста, ово је невероватно искуство", рекао је Мандић.

Американке су после прве деонице водиле 15:9, у другој је Француска заиграла боље, пре свега у дефанзиви па је после првог полувремена било 25:25.

На старту треће деонице Францускиње су направиле серију 10:0, али су Американке узвратиле и у последњих 10 минута ушле са плус два - 45:43.

Једанаест секунди пре краја било је 63:61 за Американке, а Келси Плам је дала оба слободна бацања, али је француска репрезентативка Габи Вилијамс тројком на три секунде умањила на 64:65.

Калиа Копер је послата на линију пенала са које је реализовала оба бацања.

Француској је била потребна тројка, Вилијамс је успела да шутне на време, лопта је од таблу ушла у кош, али је домаћа кошаркашица газила линију, па је уместо поравнања, успела само да смањи резултат.

Ајџа Вилсон је предводила САД са 21 поеном, а Плам и Копер су дале по 12.

Габи Вилијамс је била најефикаснија и једина двоцифрена у Француској са 19 поена.

Бронзану медаљу освојила је Аустралија која је савладала Белгију резултатом 85:81.

Одмах по завршетку сусрета, почело је славље у градовима широм Србије које су ватерполисти навикли на успех.

Србија је Олимпијске игре завршила са пет медаља, а злато ватерполиста било је треће најсјајније одличје након успеха Новака Ђоковића, као и стрелаца Зоране Аруновић и Дамира Микеца у екипној конкуренцији.

Таеквондисткиња Александра Перишић освојила је сребро, док су кошаркаши турнир завршили са бронзом.

"Честитам селекцији Србије, која је данас била бољи противник. Ту нема никакве дилеме. Они су од првог тренутка били концентрисанији. Ушли смо конфузно у меч са пуно грешака у одбрани. Трофеји се освајају одбраном, а не нападом. Остаје велики жал", изјавио је Туцак за ХРТ.

"Са друге стране, потребно је пронаћи снагу и бити поносан на ову медаљу. Радујеш се злату, радујеш се бронзи. Сребру не можеш да се радујеш. Нисмо били прави за златну медаљу, то морамо да признамо. Србија је одиграла фантастичну утакмицу", додао је селектор Хрватске.

Ово је трећа узастопна златна медаља за Србију на Олимпијским играма, након Рија 2016. и Токија 2021. године.

Србија је тријумфом против Хрватске стигла до треће узастопне златне медаље на Олимпијским играма, након тријумфа у Рио де Жанеиру 2016. и у Токију 2021. године.

Тим Србије је на Олимпијским играма у Паризу освојио пет медаља и то три златне, једно сребро и једну бронзу. Још једном је свет слушао српску химну, овога пута док су ватерполисти били на постољу, златном, победничком.

Састав Србије за Игре у Паризу: Радослав Филиповић, Владимир Мишовић, Душан Мандић, Виктор Рашовић, Никола Дедовић, Никола Јакшић, Сава Ранђеловић, Радомир Драшовић, Петар Јакшић, Страхиња Рашовић, Милош Ћук, Немања Вицо, Немања Убовић. Ово су златни ватерполисти из Париза.

Селектор је Урош Стевановић, а његови помоћници Стефан Ћирић и Дарко Билић. Медицинско особље чинили су Владимир Радовић и Иван Марјановић.

Четврта медаља Душана Мандића на олимпијским играма, трећа Николе Јакшића, Ранђеловића, друга Ћука, Страхиње Рашовића, Дедовића, прва Вица, Убовића, Виктора Рашовића, Драшовића, Мишовића, Убовића, Петра Јакшића. Прва за селектора Уроша Стевановића. Мандић је са 26 голова први стрелац турнира.

Много се сумњало у њих све до самог пласмана у финале. Нарочито је значајан успех по Уроша Стевановића, ново лице које је после две године изостанка са постоља поставио Србију на оно највише.

Како то налаже традиција, Стевановић је завршио у базену, хтео-не хтео, у жару славља, а на тренерској табли је његов помоћник написао "La Fin", на француском "Крај".

И то најлепши могући крај Олимпијских игара за српски спорт.