Out but not proud

Јесте да нас је уругвајски судија Ларионда тешко оштетио не досудивши чист пенал за нашу репрезентацију код 2-1 за Аустралију. Да је видео пенал, исти онакав какви су нама суђени против Гане и Немачке јер је рука Кахила била чиста као суза, можда би било 2-2 а са тим резултатом Србија би просла! Све стоји, али како сварити да нас Аустралија надигра у другом полувремену, да нас нападне, да победе са 2-0?

Шта се десило у полувремену са нашим играчима? Где је нестала она иницијатива, где су отишли они напади? Шта је Аустралијанце охрабрило да они нападну нас? Много питања, много дилема, много ће болети јер су нам повређени и фудбалски и национални понос, али живети се мора...Од јесени почињу квалификације за Европско првенство 2012. и нећемо ваљда бојкотовати момке које смо до вечерас величали ?

И да се вратим парафразираном наслову из „Ситизена" И ми смо „аут" али нисмо „прауд".Напротив, повређени смо и помало посрамљени, љути на судију и цео свет, али понајвише морамо да се љутимо на саме себе. Али, ни једна љутња не траје вечито...

Иако је извршио две измене, Радомир Антић се заправо држао девизе да тим који побеђује не треба мењати. Улазак Обрадовића уместо Коларова и повратак Луковића на место Суботића имали су више карактер превентиве и освежења (Коларов и Суботић су били двојица од шесторице наших играча са жутим картонима који се бришу ако се не добије други) . У тактичкој поставци није се променило ништа, формација је била 4-5-1, са појачаном средином терена, Кузмановић и Нинковић остали су у стартних 11 а Жигић у нападу и није био тако усамљен јер су Красић и Јовановић по физиономији више нападачи него везни играчи. То се потврдило већ од првих минута, Красић је био врло активан али се брзо „завадио" са аустралијским навијачима због једног пада у 16 метара који су они оценили као симулирање.

У првих 45 минута играли смо боље, али смо на полувреме отишли са овереним картама за повратак кући. У мечу Немачка-Гана такође је било 0-0, али остало је још 90 минута, 45 наших, 45 на другој утакмици. Поподневна драма у Ц групи, где је Словенце од осмине финала делио тек неки минут, потврдила је да се снови остварују (и губе) док се игра. Американци су 90. Минуту били елиминисани, у 91. су ушли у осмину финала и послали кучи Словенце...Срећа ? Можда, али треба је заслужити, пре свега срцем, упорношђћу, жељом...

Мало шта је могло да се замери нашим играчима после тих првих 45 минута.Недостајао је само гол. А шанси је било. Да су тако пришли утакмици са Ганом, овај трећи мећ могао је бити „плезир" али не вреди причати „шта би било да је било"...

Коначно, гол. У Јоханесбургу. Немачка-Гана 1-0. Да ли нам одговара? Нама треба НАШ гол. Или бар још један гол Немаца. Али, зашто би Немци играли за Србе ? Онда још један гол. У нашој мрежи. И није био последица неке контре после великог притиска нашег тима. Аустралијанци су у наставак меча ушли са идејом да нас нападну и победе, ако могу. А показало се да могу. За пар минута дали су нам два школска гола-један главом у енглеском стилу, други ногом, са 25 метара, на клаичан фудбалски начин, шутем мкоји се можда може бранити али нико није дао гол а да није шутнуо лопту...

Наш гол је био трачак наде, недосуђени пенал тренутак велике неправде а крај меча и крај наших илузија.

Идемо кући.

За утеху, ако је има, остаје Гана Милана Рајевца.

Да ли сте знали?

- Пораз Италије од Шведске 1950. у првом мечу био је једини случај да је владајући шампион почео поразом. Истина, Италија је у Бразилу бранила титулу освојену још 1938.

- Француска 1998. у Кореји и Јапану, као владајући шампион, није прошла први круг, није добила ни једну утакмицу и није дала ни један гол.Овде се попрацвила, освојила је бод и дала један гол.

- Више од 100.000 гледалаца било је на 17 утакмица у историји мундијала а рекорд држи финале 1950-Бразил-Уругвај (1-2) са 173.850 гледалаца.

- Две селекције дале су по 5 голова и изгубиле...Пољска је 1938. поражена од Бразила са 5-6 а Аустрија од Швајцарске 1954 (5-7).

- Први меч одлучен серијом пенала био је Немачка-Француска (5-4) 1982. у Шпанији.