понедељак, 15.07.2024, 15:32 -> 19:17
Шест утисака са Евра - светла будућност Шпаније, пропуштене прилике и недовољно изненађења
Након месец дана, 117 голова, узбудљиве завршнице и новог трофејног похода Шпаније - завршено је Европско првенство у Немачкој.
Памтиће се по много чему 17. Евро, али ће неке успомене, како то увек бива, остати дубље урезане у сећање оних који су га макар и овлаш пратили.
Србија се након 24 године нашла у елитном европском друштву. Грузија је забележила дебитантски наступ. Шпанија је постала прва екипа која је тријумфовала четири пута. Роналдо рекордни, шести, а вероватно и последњи пут наступио на смотри најбољих европских екипа.
Статистика ће међутим брзо изветрити, а моменти, попут шест издвојених у наставку текста, остаће оно по чему ће се такмичење памтити.
Ламин Јамал
Будућност светског фудбала налази се у ногама седамнаестогодишњег чуда из Каталоније.
Иако није превише тога постигао као тренер Барселоне - за разлику од играчких дана - Ћави може и мора бити поносан на макар једну одлуку, а то је храброст да се пружи шанса тада петнаестогодишњем Ламину Јамалу.
Нешто више од годину дана касније, током којих је оборио многе рекорде, нови Ла Масијин "вуковац" је понео звање најбољег младог играча турнира.
Осим једног од најлепших голова на турниру, којим је постао најмлађи стрелац у историји Евра, шампионат је завршио и са четири асистенције, изједначивши на тај начин рекорд који је до сада био у власништву Љубинка Друловића.
Међутим, чак и када се по страни оставе силна достигнућа са префиксом "најмлађи", Јамал је својом игром, дриблинзима и зрелошћу доказао да се ради о тренутно највећем таленту светског фудбала.
Предано је обављао дефанзивне задатке и увек бирао право решење, пленивши притом смиреношћу некарактеристичном за дете његових година. Због тога ће, између осталог, тек завршени Евро свакако бити упамћен као онај на ком је фудбалски свет боље упознао Ламина Јамала.
Енглеска - тако близу, а тако далеко
Успео је поново Герет Саутгејт да доведе "Горди Албион" на корак до освајања великог такмичења, али је поново изгубио у финалу.
Након срцепарајућег финала на "Вемблију" пре три године, пораз од Шпаније учинио је Енглеску једином репрезентацијом која је изгубила два везана финала Евра.
Саутгејт је најавио да ће поднети оставку уколико не постане шампион, с обзиром на то да је и он био свестан квалитета екипе коју је повео у Немачку.
Међутим, упркос великом броју звезда, Саутгејт је био тај који се константно налазио у првом плану, пре свега захваљујући лошој игри. Индивидуални квалитет, срећа и лакши жреб су му додуше били довољни да дође до последње утакмице, али је тада на наплату дошао сваки гол који је постигнут у надокнади.
На крају, питање које највише мучи острвску штампу јесте да ли је Саутгејт направио успех. Информације о новој шанси су већ појавиле, а и играчи су више пута исказивали своју подршку некадашњем репрезентативцу.
Саутгејт је додатно учврстио свој статус статистички најуспешнијег селектора Енглеске икада, али му је трофеј поново измакао и питање је да ли ће у Северној Америци 2026. добити нову прилику.
Нови (не)успешни орлов лет
Било је потребно 24 године да би се Србија поново нашла на Европском првенству. Такмичење је завршила као последња у групи након два ремија и пораза од Енглеза и није успела да се домогне друге фазе.
Очекивања јавности су истини за вољу била мања. Тешка група, лоше квалификације и пропуштена шанса у Катару били су довољни да се прогнозама приђе са већом дозом опрезности.
У праву је селектор Стојковић када каже да се Србија није обрукала. Изгубила је само једном, примила само два гола и такмичење окончала без катастрофалног пораза ког су се многи навијачи прибојавали.
Међутим, тешко је поверовати да је циљ одласка на првенство био пуко избегавање негативних резултата, због чега је остао горак укус у устима по испадању.
Иако се по завршетку турнира могло чути другачије, Пикси ће и даље бити селектор "Орлова", уз најаву да се спрема реконструкција тима који је изборио пласман на два велика такмичења.
Будућност, међутим, и даље делује магловито.
Испраћај хрватске златне генерације
Са звањем треће најбоље екипе на свету, Хрватска је дошла на још једно Европско првенство у низу. Овога пута са нешто другачијим очекивањима.
Већина играча који су чинили окосницу тима у претходном периоду налази се у позним играчким годинама и за њих је такмичење у Немачкој представљало последњи велики турнир у репрезентативним каријерама.
Ситуацију им је додатно отежало у чешће у групи смрти из које на крају нису успели да се искобељају, иако су били јако близу.
Знали су често у скоријој прошлости да привуку срећу на своју страну у одсудним моментима, да би им она окренула леђа против Албаније и Италије.
Голови у надокнадама тих утакмица су их оставили без друге фазе и највероватније означили крај за Модрића, Виду, Перишића и Брозовића.
Иза њих ће остати друго и треће место на Светском првенству, али и нешто слабији резултати на Европским првенствима који су се наставили и у Немачкој.
Португал - живот у Роналдовој сенци
Дошли су Португлаци на турнир као једни од фаворита за освајање првог места. Вратили су се уплакани, обогативши друштвене мреже садржајем за дуг период.
Предњачио је капитен Кристијано Роналдо, који је поново успео да себе избаци у први план.
Иако више није у Европи, не игра на врхунском нивоу и тренутно није најбољи фудбалер Португала, Роналдова аура је била једна од највећих препрека за изузетно талентован тим који је такмичење завршио у четвртфиналу.
Привлачио је превише пажње својим понашањем, које често није било у складу са његовим реномеом и годинама, а изостала је нешто чвршћа рука од оне Мартинезове.
Упркос таленту, Португалија игром није оправдала очекивања, због чега су њени играчи могли нешто раније на одмор. Оно што им је недостајало, било је више играча који би сваком мечу приступили као Пепе, који је у 41. години показао на који начин се доприноси тиму.
Премало изненађења
Иако је почело помало неочекивано, крај није превише изненадио.
На готово сваком шампионату се појави екипа која изненади све аналитичаре и својим играма покупи симпатије гледалаца, али и помрси рачуне фаворитима.
Овога пута је тако нешто изостало, макар када је резултатски део у питању. Словенци јесу намучили Енглезе и Данце, Румуни су изненађујуће дошли до првог места у групи, а Грузија је на првом учешћу успела да се домогне друге фазе. Међутим, већ у осмини финала било је јасно да се разлика у квалитету не може увек надокнадити, чак и када одиграте добро.
Словенија је имала прилику да избаци Португал, док су Словаке секунде делиле од највеће победе у историји. Исход је ипак, када се сведу рачуни, био потпуно очекиван.
Ниједан фаворит није окончао Евро након прве фазе, што је био чест случај на претходним великим такмичењима. Уследила је нокаут фаза у којој је по правилу све могуће, али су фаворити на крају увек пролазили даље. Све до финала у ком је победио бољи тим.
Нико вероватно није очекивао Грчку из 2004. године, али је турнир остао ускраћен за једну од фудбалских бајки које свако такмичење учине макар за нијансу занимљивијим.