Трећи канал пружио јој је прилику да се опроба у телевизијском новинарству. Водитељски пар емисије Да питамо заједно неколико сезона чинили су Јован Павличек и она. Из тог пројекта израстао је популарни Маркетинг експрес који је водила годинама, баш као и емисије Тамо далеко и Мој љубимац. На првом Месам-у дебитовала је као фестивалски водитељ, после чега су се низали Месами, Југовизије, Беовизија. Од специјалних пројеката најдража јој је емисија Април у Београду.

Недељно поподне је значајна емисија у њеној биографији. Осам година је била водитељ, касније и уредник тог чувеног формата. 

Телетон је, сваки пут када га уређује, захтеван и леп, док су Новогодишњи програми невероватно инспиративни и са позиције уреднка и учесника.

"ТВ слагалица ме је примила у своје окриље 2016. године. А то је наш други сусрет. Две недеље сам водила такмичаре кроз игре Музичке слагалице и затим се посветила Недељном поподневу. Дакле, суђено нам је", каже Милица и наставља:
"Слагалица је више од емисије. Она је друштвени феномен и зато сваке вечери кажем „поштовани гледаоци, добро вече". Генерације стасавају уз Слагалицу, такмичари се враћају, гледаоци нас страствено прате. Овај породични квиз пружа могућност унапређења професионалног знања, вештина и одговорности . Зато Слагалицу могу да опишем једном речју. Понос."

Дебитантску улогу на телевизији добила је у серији М(ј)ешовити брак, где се 2003. појавила као епизодна глумица. По завршетку студија 2004, Марија је први пословни ангажман добила на БК телевизији, где је водила дечју емисију Тајни агент Изи. Гашењем ове телевизије, неко време је била без посла. Тада се посветила позоришној глуми, прикључивши се трупи која своје представе игра у позоришту Зоран Радмиловић, највећем и најпознатијем у Тимочкој крајини. Члан зајечарског позоришта била је четири године.

Запослење на Радио-телевизији Србије, Марија је добила 2007. године, а неколико година касније почела је да води ТВ слагалицу, где је поново сарађивала са Милком Цанић. У продукцији ове куће, појавила се у серији Војна академија и филму рађеном по њеним мотивима. Средином октобра 2017. године, заједно са Драганом Косјерином, колегиницом са РТС-а, те глумцима Горданом Кичићем и Марком Живићем почела је да води емисију Луда ноћ.

Поред телевизије, Марија активно учествује у неколико позоришних представа.

На наговор своје мајке уписала је Природно-математички факултет, а након завршене прве године и Академију уметности. Оба факултета успешно је завршила. По завршетку студија, преселила се у Београд у потрази за послом. Пошто се нашла међу четири изабрана кандидата на конкурсу Европско лице, била је један од извештача са Песме Евровизије 2008. године.

Касније је водила још неколико емисија на Радио-телевизији Србије, укључујући и избор за Дечју песму Евровизије.

Прву запажену телевизијску улогу остварила је у серији Оно као љубав, у којој је глумила Сашку. Такође, у серији Приђи ближе глумила је професорку Миљану Цветић.

Коначно, водитељка ТВ слагалице постала је 2012. године.

"Прво је требало обезбедити компјутере да бисмо могли уопште да почнемо да радимо", сећа се Никола Нешковић. "Уз помоћ спонзора добили смо два компјутера 286. Почињемо припреме и убрзо долазимо у ћорсокак, компјутером 286 можемо да припремимо емисију али не и да је реализујемо. На срећу, спонзори су разумели наше потребе и направљена је конфигурација која је омогућила реализовање квиза."

Окупљена је екипа младих инжењера, Тања Валчић и Рака Димитријевић и компјутерски дизајнер, сликар и вајар Лука Спајић. За њих је то био нови изазов, направити "игрице" за телевизијски програм. За сваку игру је направљен "водич", - корак по корак са тачним објашњењима шта се види на телевизијском екрану, шта виде такмичари на својим екранима, када се шта покреће, окреће, када почиње да ради сат... 

Слагалица, је тако постала прва у потпуности компјутерски реализована емисија у историји РТС.

Концепт емисије је био веома једноставан - 7 кратких брзих игара, два такмичара и водитељ и 30 минута за реализацију програма. У свакој игри је тражено да не буде сувопарних питања и одговора већ да постоји заплет, посебна драматургија - да постоји "игра". Зато су водитељи на почетку сваке емисије изговарали и реченицу "Хајде да се играмо!".

Редитељи Слагалице тих првих година били су Драган Марковић, Драгомир Зупанц, Бранко Митић и прва жена филмски редитељ у Црној Гори Марија Перовић.

За водитељским пултом су, поред Драгане Милићевић и Николе Нешковића, били одлични сарадници Иван Бауер, Јелена Филиповић, сликарка Мира Пешев, Тања Вељковић, Станислава Пак па чак и Иван Младеновић који је био и водитељ Дневника.

Радни наслов подухвата Слагалица, био је Музичка енигматика, и у припрему је био укључен врсни енигмата Томислав Мунишић. Већ у августу је добијен наслов Музичка слагалица, са идејом да у свим играма све свира и пева. Тако је у сценографији Биљане Остојић било замишљено степениште у оквиру клавијатуре на коме сваки степеник има свој звук. Комбинацијом корака требало је изводити поједине мелодије. Нажалост, за ову идеју није било ни довољно новца ни техничких могућности.

Замишљена је и маскота која је требало да буде несташни саучесник у свим играма, брз и покретан јер уместо ногу има опругу, федер и скакао је по играма и табелама. Лука Спајић му је дао лик - велики јајоглави паметњаковић са несразмерним наочарима. Родио се Скочко.

За игре у Слагалици коришћени су енигматски формати  - пирамида, купа, клин, коњички скок, укрштене речи и ребуси уз проверене игре - задатке Слагалица са девет задатих слова, Мој број - решавање рачунских задатака и наравно асоцијације. Свим тим играма додати су детаљи, боје, брзина и атрактивност компјутерске реализације. Игре су стално дорађиване а уведен је и низ нових игара као на пример берз, спајалица, прочитај ме, танграм, пентомино... Сваки сегмент емисије пратили су и звучни ефекти - окретање бројева, слова, тачан - нетачан одговор, отворено поље, тачно коначно решење, победник игре, победник емисије.

Организовано је тестирање за такмичаре и аудиција за водитеље. Прво тестирање у Београду - Правни факултет, сале неких народних универзитета, затим Нови Сад, Крагујевац, Ниш, Ваљево, Шабац, Ужице, Крушевац, Суботица, Сомбор, Зајечар. На првом тестирању било је око 1000 кандидата. Већ на другом, после пет месеци емитовања, било их је око 5000 током два дана тестирања у највећем амфитеатру на Правном факултету.

Избор водитеља је био посебна прича. "Ја сам одмах био одређен да на почетку водим Слагалицу", а требало је изабрати водитељку", каже Никола Нешковић. "Када је направљен ужи избор од 10 девојака, морао сам да се послужим лукавством и да колеге из информативног програма пустим да први бирају, знајући како они виде водитеље. Мој фаворит је била лепа, за информативни програм сувише лепа, студенткиња права Драгана Милићевић. Она је за информативни програм имала још један минус - била је у најужем кругу за Мис Југославије. И тако смо, бар за кратко време од пар година, добили изузетну водитељку."

Формиран је и жири који ће пратити регуларност такмичења. Били су то др Егон Фекете, познати песник Милосав Тешић, Владо Шћепановић, др Радмила Жугић.

Прва емисија у трајању од 30 минута снимана је скоро пет сати, а још шест је трајала монтажа. Емитована је 22. новембра у 18.30.

Никола Нешковић наставља своја сећања:

"У свакој емисији добијамо неког новог одличног играча. Да се сетим само неких имена Омер Екић, Ђокић, Мирослав Цветковић из Ниша, Перуничић из Крушевца, Душан Никић, Бранко Загорац, Зоран Јовановић и Радојица Равић из Црне Горе, Јан Бажик... Када је Јан Бажик победио у другом или трећем циклусу то је било славље у његовом Бачком Петровцу где је био професор у гимназији. Град му је био направио прославу... Пријатељ из рокенрол дана Бора Ђорђевић ми је већ после неколико недеља јавио да се више не презивам Нешковић већ Грешковић, јер је открио једну грешку. Већ следеће године снимљена је и специјална  мисија за Нову годину у којој су се такмичиле две екипе познатих музичара и певача. После шестог циклуса стигло се и до првог Суперфинала и први супер-победник био је правник из Крушевца Омер Екић. Слагалица, је у тим првим данима имала среће јер није било конкуренције. Сви су је гледали. ТВ Новости су ме 1995. године прогласиле за "Мр Лапсус"-а због реченице "да у Слагалици имамо торбу у глави", уместо "главе у торби", на шта сам одмах рекао да је то и логично јер за учешће у Слагалици је потребна пуна торба података које морате да носите у глави."