Колико ли сте са ове дистанце задовољни оним што сте урадили?

- Снимити „Равну гору" у околностима какве смо имали равно је подвигу. Ипак, само делимично сам задовољан. Реализовати пројекат који одсликава епоху, на локацијама у целој Србији, са толиким бројем учесника, са огромним трошковима и веома скромним буџетом, без икакве подршке државе, упркос чињеници да смо третирали тему од прворазредног националног значаја - то је чудо које се само једном у животу догађа. Када се главе мало охладе - то ће бити јасно и онима који нападају „Равну гору". Иначе, ауторски и професионално стојим иза сваког кадра, иза сваке сцене и секвенце - и не позивам се ни на какав алиби. Напротив, веома сам поносан на „Равну гору".

Који је, по вашем мишљењу, уметнички, а који друштвени значај серије?

- Серија „Равна гора" је цивилизацијски искорак српског друштва. После 70 година једноумља слодобно смо проговорили о једном од најдраматичнијих раздобља у новијој историји српског народа. Неки су мислили да још није време - заборављајући колико је прошло деценија откако се Вили Брант поклонио жртвама Холокауста, или - кад је пао Берлински зид. Објективно - огромни друштвени значај је надвладао уметнички у перцепцији „Равне горе". Због идеолошких раскола који разарају српско национално биће серија је дочекана на нож - и уметнички аспект серије је жртвован. При чему су идеолошки противници остали неповређени, а најдебљи крај је извукао аутор, то јест ја. Објективно, велики број оних који су анализирали уметнички и креативни аспект, чинио је то са снажним идеолошким предзнацима и замеркама.

Суштинска идеја серије била је - истином до помирења. Али, чини се да порукама нису задовољени ни „комунисти" ни „четници"?

- Може се рећи да сам као аутор прошао кроз својеврсног „топлог зеца", о чему сам већ говорио. И једни и други су ме сложно нападали - што ми је потврда да сам направио управо оно што сам желео, да нисам служио ни једној ни другој догми - већ сам следио пут истине и веродостојности.

Једни вас оптужују за рехабилитацију равногораца, а други за комунистичку пропаганду...

- Са различитих идеолошких позиција велику халабуку су правили занемарљиви остаци комунистичке догме и агресивне квазипатриоте са примитивним националистичким предзнаком. Ако су вредносни системи једне и друге дружине данас меродавни у Србији - тешко нама и тешко Србији.

Замера вам се да нисте до краја поштовали историјске истине - Крцун се појављује са Титом у Земуну, а тада је, наводно, био у Ужицу, Коча дочекује Броза иако је у априлу већ искључен из партије...

- „Равна гора" је уметничка, играна, ауторска серија која је инспирисана догађајима за које је историјски потврђено да су се догодили, или је вероватно да су се могли догодити. То није позивање на голе ауторске слободе, то је уобичајен поступак у креативној уметничкој форми. Да је „Равна гора" документарна, научна, историјска серија која ислеђује тачност свих релевантних историјских података - то не било могуће. Дакле, они који су ми то замерали мешали су бабе и жабе. Некима, попут извесног хоби историчара Самарџића из Бруса, то је био повод да организује антикампању против „Равне горе". Као и да користољубиво себе промовише у озбиљног историчара. Иначе, човек је по струци економиста.

Најчешћа критика која се могла чути је да је серија спора и без довољно гледљиве динамике?

- Та теза се као дух из боце искрала из једног од више формираних штабова за рушење и блаћење „Равне горе". Поспешена снажном интернет-кампањом - она је, морам признати, ушла у ширу употребу. Сви који су морали нешто да замере „Равној гори", пошто нису имали шта друго - јер је продукција врхунска, глумачка подела сјајна, камера бриљантна, костим, маска, сценографија - одлични, јер је режија стабина и чврста са јаким ауторским печатом - посезали за општом прозаичном и неутемељном тврдњом: „Споро је".

Али, у којој функцији је био тај успорени ритам серије?

- То је питање ауторског виђења. Пођеднако смешно је да критикујемо, на пример, Ван Гога - због тога што на његовим платнима преовладава жута боја. То је због тога што он као аутор то тако осећа. Нема споро-брзо, постоји само добро или лоше.

Чему служе дуге сцене пејзажа или детаљи који су, према критикама, развлачили динамику - комуниста са птицом у кавезу или тражење кокошјих јаја по тавану...

- У „Равну гору" сам уложио пет година живота и рада и сваки кадар у серији сам одсањао и знам га напамет. Уз невероватну малициозност једног дела мојих „критичара" - запањен сам опијеношћу једног броја Срба дилетантском фатаморганом - да све знају, да су стручњаци за све, да знају како се пишу дијалози, да знају како се „развлачи динамика". Морам да признам да стручна и професионална сценаристичко-драмска пракса не познаје тај термин. То је смешно. Мислим да је то лепо објаснио професор Јанковић у панелу у „Новостима".

Зашто се Дража Михаиловић појављује тек у четвртој епизоди, кад је централни мотив серије његова лична драма и разлози због којих је подигао устанак и повео људе на Равну гору?

- То је одлично питање. Прво, увод или експозиција за књижевно дело од три тома није исти као за књигу од 300 страна. Када сам почео да пишем сценарио за „Равну гору", по форми то је трилогија која је предвиђена да траје између 50 и 60 епизода. Због тога је објективно експозиција „Равне горе" нешто дужа. Уз чињеницу да смо приказали само 10 епизода од планираних 15 за први циклус - има места овој замерци.

Због чега Дража није у средишту радње као моторна снага пројекта?

- У увођењу лика пуковника Михајловића заступао сам тезу да он тада, 1941, није био митска личност, како га ми доживљавамо данас - већ један од мноштва официра Југословнске војске. Дакле, увео сам га лагано - без агресивности и антиципираног значаја, као нормалног човека и патриоту, каквих је било на хиљаде. Тек касније, његова судбина и личност која ће тако снажно бити уграђена у колективно памћење српског народа - у серији добија свој пуни замах.

Тита уводите у Београд, без објашњења ситуације из које долази? Као да недостаје одговор - зашто стиже баш у Србију, а не диже устанак у НДХ, рецимо, у Сплиту или Осијеку...

- Видим да се цитирају Титове речи из серије, кад одговара да Загреб није бомбардован: „Там није разбијена ни шалица каве..." Много сам времена посветио тачном позиционирању Титовог лика. Сви се слажу да је мој Тито - нов, другачији, занимљив и уверљив. Треба имати у виду да се серија завришла са две трећине драмске радње. Дакле, ово је била „Равна гора" без трећег чина - у којем се, поред осталих судбина, Титов лик и улога приоритетно развијају управо везано за тезе које су садржане у вашем питању.

Јесу ли истините спекулације да су вам из РТС већ јавили да нема новца за наставак пројекта?

- Ја сам аутор „Бабе", најгледаније ТВ серије и најгледанијег програма икада у Србији. „Равна гора" је убедљиво најгледанија ТВ серија у периоду њеног приказивања у Србији - са преко 2.300.000 гледалаца. Нагледанија је и у БиХ, то јест у РС. У РТС седе људи који умеју да цене важност и значај оваквих резултата. Пара нема, али се као најбољи партнери договарамо како да обезбедимо средства за наставак.

И, за када је планиран наставак снимања?

- То треба питати госпођу Бранку Оташевић. Она је једини референтни ТВ критичар, мада у пензији - која ме је одмах, после друге епизоде, таблоидно изгрдила за спорост, затим је у панелу „Новости" рекла да сам лош сценариста, па је у свом критичком осврту у „Политици" дала препоруку РТС „да не верује да би наставак ‘Равне горе' интересовао ТВ гледаоце". А онда је, гле чуда, у истом таблоиду завапила како се снимање „Равне горе" мора наставити.

У саопштењу "Контраст студиос" наводи да са РТС-ом има потписан уговор о снимању још пет епизода новог циклуса "Равне горе" и да та компанија, као извршни продуцент, планира да крајем јуна настави снимање серије.

Како је објашњено, због великих захтева продукције за снимање ратних збивања, као и тешке финансијске ситуације и нерешеног статуса у финансирању РТС-а, продуценти и јавни сервис ускоро ће обавестити јавност о тачном броју епизода другог циклуса или евентуалном престанку рада на пројекту.

"Контраст студиос" подсећа да је "Равна гора", према извештајима АГБ Ниелсен, убедљиво најгледанија телевизијска серија у периоду њеног приказивања од 10. новембра 2013. до 12. јануара ове године.

А у селу Струганик, у родној кући војводе Живојина Мишића, његов син Аца Мишић дочекује свог старог ратног друга, пуковника Драгољуба Михаиловића. Чека се коначна одлука: хоће ли се мајор Мишић придружити Дражи и Брзом одреду...

Бајић је признање добио као аутор игране серије "Равна гора", реализоване у копродукцији Радио-телевизије Србије и продуцентске куће "Контраст Студиос", саопштила је та компанија.

Стварајући сценарио за ТВ серију "Равна гора", који је плод вишегодишњег рада и темељног истраживања, Бајић је отворио питања о најосетљивијем периоду српске историје и међусрпског рата од 1941. до 1945. године.

У саопштењу се истиче да се "овом причом први пут, из историјски тачног и објективног угла, говори о трагици српског народа 1941. године и о аутентичним протагонистима те велике трагедије, без идеолошких предрасуда, без амбиције и намере да се створе нове поделе, да се равногорци претворе у анђеле, а да партизани буду демонизовани и каљани, истинито се приказују беспућа и национални суноврат српског народа у време Другог светског рата".

На напуштеном насипу недалеко од Земуна, стоји групица младића. Чекају некога. Међу њима су Ранковић, Ђилас и Коча Поповић. Недалеко од њих, из аутомобила излази Крцун, за њим Малинска, а онда Јосип Броз. Долази на тајни партијски састанак.

Епизода је на програму 5. јануара у 20.05 на Првом програму РТС-а.

Нормално је да има оних који не мисле најбоље о пројекту који ми је одузео последње четири године живота. Далеко било да ми се нема шта замерити. И негативна критика - кад је аргументована и добронамерна - лековита је и добродошла. Писали су осведочени професионалци попут Цвијановића, Лазанског, Кесића... Понешто су замерили - али су и хвалили.

Са танушним аргументима, жељни крви и препознатљивости, надметали су се млади, неафирмисани лавови - ко ће бити критичнији, злурадији и малициознији. Своје једноумне погледе изнели су и износе такозвани неприкосновени експерти и самопрокламовани власници тапија на заоставштину четничког покрета. Пишу гневно и увређено чим се емитовање епизоде заврши, не сачекавши ни одјавну шпицу.

Да их неко не претекне, да неко случајно пре њих не "окачи" на гиљотину Фејсбука покоју реч поштовања за огроман труд, или похвалу за ма шта у "Равној гори" - коју тако бесомучно нападају. Пишу као скрибомани и свезналице, као велики познаваоци свега и свачега, као кључари правде и стручњаци за филмску уметност.

Као уљеза само што ме мотком не терају из њихове вишедеценијске ексклузиве, или боље речено са њихове њиве, где сам се дрзнуо да без питања уђем. Од које они као апостоли истине и борци за част и правду Равногорског покрета годинама угодно и лепо живе - продајући по дијаспори своја наштанцована дела, сликовнице, бојанке и шољице за кафу са ликом несрећног Чиче. У шта сам се уверио пре десет дана у Чикагу.

Спремни на готовс и унапред багателишући, намргођено су о "Равној гори" писали чувени писци и бивши амбасадори - али и драматурзи који у својој професионалној каријери нису смислили ни скеч. Њиховим интелектуалним еминенцијама је било довољно да виде неколико секвенци моје серије па да излију жуч на порталима оне телевизије која исте вечери кад се на РТС-у приказује "Равна гора", такође у ударном термину репризно емитује школу трбушног плеса, с неприкосновеним Сулејманом у главној улози.

Коме више не траже ни пасош кад долази у Београд да посредством две телевизије са националном фреквенцијом - после 150 година поново покори Србе. Уз очекивани Пешчаник оглашавале су се на својим блоговима познате београдске старлете, Мир-Јам књижевнице и власнице агенција за пословну пратњу.

Брже-боље је на Твитеру експертски реаговао филмски есејиста млађе гарде са брадицом вехабије - препоручујући гледаоцима да никако не гледају "Равну гору". Нешто касније, са истим препорукама јавио се уважени историчар и пуковник у пензији, позивајући не знам кога, он ваљда зна - да ми се забрани даљи рад на пројекту. Онако официрски, одсечно, или - као некад?

Јављала се више пута забринута Слободна Европа. Сарајевски Дневни аваз је сеирио, загребачки тисак се тједно згражавао. Веома предано и континуирано су по мени и "Равној гори" пљувале надалеко чувене интернет електронске новине. Кад могу Његову светост патријарха - а што не би Радоша. Признајем да ми ласка што сам макар у нечему Кустурицу оставио иза себе.

Доглавни уредници тих скаредних издања произвели су ме у неприкосновену звезду својих сајтова без очекиваног шњура и уз изневерене наде да ћу као сом да загризем удицу и мрцварим се са њима по судовима. Нека им буде на част. Почаствован неочекиваним позивом најмоћнијег јавног сервиса на свету, на стотинак метара од Беле куће у Вашингтону - у врућу столицу Гласа Америке сео сам драговољно. Свако може да се улогује и да види и чује, да у интервјуу који је више личио на саслушање - нисам замуцкивао док сам објашњавао циљеве и моралне постулате „Равне горе" о којој су свој став изнели и чланови породице покојног маршала.

Пре тога, рестлови комунистичке догме истурили су свој храбри времешни подмладак СКОЈ, који је одважно демонстрирао испред РТС-а апострофирајући ме као класног непријатеља и издајника број један.

Од тада, и поготово после прогласа војвођанских народних хероја о чијој је народноослободилачкој борби Булајић снимио чувени "Велики транспорт" за десетине милиона долара - кад одлазим на пијацу осврћем се и страхујем да ме не заскоче неки нови Прле и Тихи и одведу директно у СУБНОР. Радостан што је Северна Кореја безбедно далеко, бојим се да ћу, уколико избегнем преки суд, обавезно бити депортован на преваспитавање негде ближе.

Такође, онима који су тврдили да знају да ћу се определити за четничку страну, није јасно зашто су национал-фанатици здесна - такође љути и срдити. Због чињенице да у „Равној гори" равноправно сликам и комунисте, они ми не опраштају то што сам пре 35 година био Далибор у "Партизанској ескадрили" - па ме и они називају издајником, гневно тврдећи да је то што чиним равно злочину, јер „та комунистичка гамад не заслужује ни да јој се име помене".

Згрожен злом и мржњом у сопственом народу, истомерно сам равнодушан на похвале и критике. Док бауљам кроз голооточког топлог зеца, док бесно ударају и једни и други, и леви и десни, док добијам анонимне претње, али и поруке хиљаде оних који ме свакодневно бодре да истрајем - ја сам уверен да побеђујемо.

Побеђује боља и лепша Србија. Она која хоће да разговара, да призна неправду, да се покаје, да се помири и хришћански опрости. Ваљда је због тога "Равна гора" најгледанија.

Дочекују госта, који излази из вагона управо пристигле композиције воза Загреб- Београд. Лаганим кораком, као да чека да буде примећен, на перон ступа човек педесетих година у елегантном оделу - Јосип Броз Тито.

Истог тог мајског дана, у селу Заовине на Тари, Милисав Јањић, у пуној ратној опреми, са реденицима преко рамена, креће према пропланку на коме се већ постројава одред предвођен пуковником Дражом Михаиловићем. Онда му нешто привуче пажњу. Као да зачу јаук сестре Марице. Призор који затиче на потоку, нагони га да скине пушку са рамена. Одједном се проломи пуцањ и зачу повик: Марице!!!

Епизода је на програму 29. децембра у 20.05 на Првом програму РТС-а.

Тужни роде, пред очима се отима и ствара независна држава Косово, у чему сви мање или више учествујемо, нити водимо озбиљну а преко пожељну дебату о кључним националним, економским и културним питањима, али о "Равној гори" и Курта и Мурта и старо и младо суде, пресуђују, заузимају ставове, критикују и хвале, те што нема овога, те што нема онога у серији, зашто су папуче с монограмом или зашто официри пију у Кладову, а у ствари Немци су им дали дрогу (а откуд официри с Немцима кад су мобилисани против њих) пред десант елитне немачке јединице на Сипски канал, која је постигла ефекат изненађења и десантом заузела канал и спречила реализацију плана југословенске војске о запречавању Дунава потапањем шлепера и бродова натоварених бетонским блоковима.

Зашто се Дража није већ појавио, зашто нема клања, зашто нема гибанице, с једне, или зашто нема акције партизана и падањe Немаца као снопље а партизану гину не жалећи своје животе. И зашто Тито није приказан као непогрешиви вођа?

Ово је мој поглед на румор у јавности око серије "Равна гора". Нити је "Равна гора" документарни филм о партизанима и четницима, нити су они битни, нити их има у априлском рату, нити је ово хроника рата и подела у Југославији 1941, већ уметнички израз једног времена, коме је рам историјски оквир и кључни догађаји, не сви, и актери - такође не сви - у који је смештена судбина мале сиромашне породице у Западној Србији.

У границама достигнућа савремене историографије, серија је конципирана као уметнички, односно креативни израз аутора у оквирима које му постављају догађаји и личности, односно актери. Ово је ауторска серија, а не документарни филм. Ово је само сегмент времена и расула државе у периоду април-јул 1941, које се посматра и прелама преко једне породице. Дакле, мали људи у великим и наметнутим догађајима. И ништа више, и ништа мање.

Историјски контекст догађаја у серији дат је коректно, уз по неку непрецизност, хронологија догађаја такође, великим историјским догађајима дата је људска димензија, атмосфера је углавном погођена, коректна је и фактографија дата уз историјске личности. Па одакле онда потреба да се неумерно хвали или багателише изузетан напор људи који су радили на овој серији?

Не видим други разлог но у називу серије. "Равна гора", која као планина нити је равна нити је посебна гора, ко је био и видео зна. Она је везана за равногорски покрет, односно ту је настао нуклеус формирања југословенске војске у отаџбини, признате од сопствене владе, врховног команданта и савезника.

Дакле, ради се о савезничкој војсци, а не фашистичким и колаборационистичким одредима. Изгледа да нема иритантнијег топонима за део народа у Србији и окружењу од Равне горе. Она је за њих црвена марама у кориди која се упорно представља као синоним за назадно, фашистичко, злочиначко. А њен вођа је синоним за сва зла.

Да је аутор дао други назив серији, о чему је било говора, вероватно не би изазвала овакво интересовање, и подгрејала старе поделе на нов начин и с новим актерима, и сврставања уз један или други покрет, уз Тита или Дражу, уз Глоговца или Бјелогрлића, за Радоша или против њега. Апсурд и лудило. Да се серија звала "Ветрови рата" или "Врхови Зеленгоре", на пример, а Зеленгора је и највеће стратиште четничких јединица, вероватно нико не би посебно био заинтересован.

Други проблем је вероватно у перцепцији лика и дела самог аутора серијала. Јер, понеки активиста у критици каже да му је Бајић од раније познат као антикомуниста, па да следствено томе он и не може снимити другачију серију до антикомунистичку.

Други кажу да је играо у партизанским филмовима, па да следствено томе мора де је комуниста и да ће четнике приказати само као издајнике.

Трећи кажу да је снимао серије о моравском селу, па да не може сад снимити серију о Тити или Дражи. А ко има тапију на српску историју и њено приказивање? Или се можда, како филозофи кажу, сматра да је истина у ауторитету и потиче од њега.

Сад када нема ауторитета - нема ни истине. Свако може и пожељно је да трага за истином, да исприча чак и различиту причу о истом периоду и о истим актерима, да сними бољу серију, филм, драму. Шта год.

Трећи проблем може бити у поимању прошлости и свођењу на ниво ко је био у праву, ко се борио, а ко је издајник. Рефлекс комунистичке пропаганде, субноровске истине, још увек је жив и налази своје присталице. Они као да сматрају да је забрањено бити антикомуниста у Србији, и да је још увек на снази закон о заштити имена лика и дела Јосипа Броза Тита.

Никако не прихватају чињеницу да је могућ у Србији антифашизам, а да није искључиво повезан с комунистима, и с вођом Титом. Да ли је у Србији могао постојати човек који је био против Немаца као и 1914-1918, а да је уједно и против комуниста и њиховог застрашујућег терора над сопственим народом и разорне пропаганде, упркос борби против окупатора? Или да је био против Немаца, али и против четничких ужасних злочина над сопственим народом, упркос борби против окупатора?

Слободану Јовановићу не можете, упркос пресуди суда и рехабилитацији, да оспорите да је био антифашиста али истовремено и доследни антикомуниста. С друге стране се очекује глорификација покрета Драже Михаиловића и епска представа о четницима и њиховим данашњим промотерима који углавном и живе од тога. Ни једни ни други неће бити сасвим задовољни.

Серија није доминатно повезана ни с Титом ни с Дражом, већ говори о малој сеоској породици, њеном растакању и поделама које су генерисане и од Тита и од Драже и од других фактора у Србији у 1941. години. Боље рећи, у серији се појављују и Тито и Дража и Недић и Александар Мишић и многи други. Они неће, као раније, бити представљени идолатријски и митомански, позитивно или негативно, већ ће, да би се прошлост лакше разумела, бити оживљени у виду јунака серије.

Притом, и време и личности биће приказани слојевито, са свим људским манама и врлинама. Не црно-бело, него и црно и бело са свим нијансама. Притом, да се не одбаци антифашизам српског народа на који он, упркос свему, може бити поносан.

Ова серија не даје ни превише ни премало простора ни једној ни другој страни, које су узгред буди речено поражене. Једни 1945, а други деведесетих година сами су себе појели као она античка змија, и сами срушили сопствено дело, сопствене тековине и сопствену снажно идеологизовану слику прошлости.

Сводити рат у Југославији 1941-1945. само на четничке и партизане, битно је редуковање историје и из перспективе два ривалска покрета који су узгред буди речено сарађивали до почетка новембра 1941, и таква перспектива не може пружити целовит поглед на догађаје и актере у овом периоду. Дакле, посматрати све покрете и све актере, колико је могуће, посматрати свакодневни живот једне породице, у динамици односа, од 1941. у контексту времена а не са становишта победника и поражених, то је намера серије.

Притом, то није релативизација историје, него покушај приказивања једног времена кроз призму битних фактора који су утицали својим понашањем, чињењем или нечињењем на мале људе односно једну сиромашну сеоску породицу. У јавности се меша оно што се десило с оним што се није десило, а многи, с једне или друге стране мисле да би требало да се баш то деси и да им дâ потврду за сопствена убеђења. Тако посматрано, неће бити задовољни ни једни ни други.

Но, у Србији је данас тако. Свако има свој поглед, а ничији није како треба. Сви су у праву и нико није у праву. Иако сви говоре о потреби помирења, нико неће да се мири јер од подела живе и као да су им поделе смисао живота. Треба мирно погледати наставак серије.

Можда ће и неког подстаћи да размишља и о себи и нама. Комунисти могу до миле воље да се поносе својим достигнућима на националном, политичком и културном плану, да уживају у тековинама револуције, четници могу да носе браде и кокарде и да оптужују Запад за издају, Љотићевци да сматрају да си и они у праву.

Историјско утемељење серије увек наилази на велике проблеме. Досадашња историографија је највише пратила само неколико главних актера, па чак ни њих довољно прецизно, понекад контроверзно. Радош Бајић се нашао пред незахвалним задатком да оживи и иначе противречне историјске личности, на основу још противречнијих, међусобно често супротстављених података. Тамо где је било мноштво података, извршена је одређена реконструкција. Тамо где их није било довољно, требало је остати веран духу времена.

Дакле, требало је да и ти фиктивни детаљи буду историјски вероватни и могући. А све то требало је урадити на један уметнички нов начин. Историјске личности приказане су верно, колико је то било могуће на овом степену историјских сазнања. Сачекајте, па упоредите Бајићеву слику и визију Тита и осталих комуниста с ранијим бројним уметничким представама.

Тито је раније приказиван у једној надљудској, нереалној перспективи, а да скоро никада нису приказани његови најближи сарадници. Код Радоша Бајића први пут гледамо једну реалистичну и људску слику Тита, а такође и први пут видимо његове праве сараднике (Ђиласа, Темпа, Ранковића, Даворјанку, Нешковића), који до сада никад нису били уметнички приказивани.

О свим другим личностима, укључујући и Дражу Михаиловића и његов долазак на Равну гору или како је добио надимак Чича, постоје различити подаци. Радош Бајић је за све своје историјске ликове успео да исприповеда историографски приближно веродостојне приче.

Неки од његових ликова, као што Душан Симовић, краљ Петар, Александар Мишић, Милан Недић и други, приказани су изузетно драматично. Сукоб Михаиловића и Пећанца, такође је први пут уметнички предочен.

Посебно достигнуће серије јесте стварање историјски веродостојних ликова из народа - породица Катић из Планинице, поп Љубинко, учитељ Живадин, Милисав и други ликови из народа, социолошки верно одражавају људе, друштвене групе и односе на српском селу.

Уопште гледано, историјски контекст догађаја у серији дат је коректно, атмосфера дочарана, а хронологија догађаја стриктно поштована, личностима је дата људска димензија, без једностраних приказа и вредновања.

Добронамерни гледалац ће на крају схватити да серија неће превредновати српску историју, нити ће продубити поделе, већ може допринети разумевању сложености процеса и догађаја, као и улоге стварних личности, али и малих (обичних) људи у великим догађајима.

Пуковник Дража Михаиловић са својим саборцима наставља према Србији. Прва станица планина Тара, село Заовине - кафана Код Кодета Јањића. У глуво доба, чује се лупа на вратима. Затечени ненаданом посетом, Јањићи примају на конак краљевску војску, не знајући да се међу њима крије окорели злочинац. Милисав слути невољу...

Епизода је на програму 22. децембра у 20.05 на Првом програму РТС-а.

- Мораш да умириш дах. Тако. И кад повучеш ороз, кажипрст мора да буде миран...

Жарко је бодри.

- 'Ајде сејо, имаш још три метка...

Она опали. Окачена стара ћупина на храстовој грани се распршти. Вукадин, усхићен, у рукама држи војнички карабин.

- Браво! Браво!

Он подиже карабин, па запуца у остатак мете. Из дубине се појави Живана.

- Вукадине, шта радите то!?

Радмила се тргже.

- Мајка...

Жарко хитро узе пиштољ из сестрине руке и сакри га иза појаса. Мајка, задихана, дође до њих, покушавајући да умири дах.

- Шта ће ти та пушкетина у рукама, црни Вукадине данас на Ђурђевдан, одговори мајци!?

- Ја сам војник, мајка. Ја нисам још одслужио. Чим будем сазнао где, ја ћу да се јавим у јединицу...

Поносно одговара Вукадин.

- Где да се јавиш? Је л' видиш да је све сатрвено и пропало. Не идеш ти нигде од куће, ни ти ни твој брат Жарко, јесте ме разумели? Само преко мене мртве...

Виче усплахирена Живана.

Жарко приђе мајци, нежно је загрли.

- Не брини мајко, Радмила је хтела само да проба. Живадин јој показује како се пуца.

Живана се разбесни, од муке, страха и бриге.

- Шта да проба? Јесте ви полудели!? Девојка па пуца. Нека Живадин показује на другом месту! Радмила? Ја сам те учила да штрикаш и везеш, а ти пуцаш!? Оца вам одвели, хоћете да дођу и по вас?!

Живадин, кроз осмех, одговори уместо Радмиле. Крену да загрли Живану.

- Тетка Живана, револуција не може да чека. Револуција без младости је као око без зенице, као дан без сунца. За Радмилу је сада важније да зна да пуца, него да штрика и везе..

Живана га одгурну. Побесне и острви на њега, као вучица која штити свој накот. Очи јој севнуше.

- Слушај ти, пискарало учитељско, ти знаш шта је за њу важније!? Ти знаш, а ми не знамо?  Да се ниси мувао по Планиници са својим лезилебовићима, мој Станоје би данас био код куће! Знаш колико нас занима твој комунизам? Колико лањски снег!

- Мајко!

Радмила се побуни.

Живана се онда окрену према њој, па показа руком према дворишту.

- Кући! Јеси ме чула!?

Радмила прекри лице рукама и демонстративно пође ка дворишту. Мајка пође за њом, а онда застаде и погледа учитеља.

- Погледаш ли Радмилу још једаред, са мном ћеш да имаш посла...

Онда се окрену синовима.

- Вас двојица, полазите! Данас вам је слава...

- Сад ћемо, мајко...

Жарко одговори. Живана пође, па поново застаде.

- Полазите да сечемо колач! Нећу више да вас видим са овим, је л' вам јасно?

Оштрим кораком она се упути ка дворишту. Жарко, постиђен мајчиним поступком, стави Живадину руку на раме.

- Извини друже, мајка је мајка...

Вукадин крену.

- Хоћемо ли, Жаре?

Жарко загрли Живадина, поведе га на страну и добаци Вукадину.

- Сачекај мало, батице..

Њих двојица се одвојише и одоше према шљивику, разговарајући поверљиво. Вукадину не беше право. Погледа их и по томе како разговарају, учини му се да је по среди нешто веома важно. Кад се врати код брата, Жарко примети да је љут. Увређен, Вукадин упита.

- Шта то кријете од мене? Шта је то што он треба да зна, а ја не?

Жарко застаде, загледа се у лице свог млађег брата.

- Извини, батице, јеси мој брат, али још увек ниси наш...

- Него чији сам?

Вукадин демонстративно крену. Жарко га ухвати за руку.

- Чекај! Живадин и ја имамо план како да ослободимо оца...

- Како да га ослободите?

- Да нападнемо затвор у Љигу! Немци су заробили преко двеста људи из околних села. И поп Љубинко је затворен. Живадин скупља другове. Ако га не пусте за два дана, извешћемо напад...

Вукадин је пренеражен. Пркосно и повређено погледа у свог брата. Крв му удари у лице.

- Тако значи? Ти се са Живадином договораш како да избавиш нашег оца? Ако ниси знао Станоје је и мој отац, није само твој! И ја сам му син!

- Извини, ја морам да се понашам по налозима Партије. Предложићу друговима да те примимо у СКОЈ. Онда ни за тебе неће бити тајни.

Жарко мирно одговара.

- Какав СКОЈ? Шта је то СКОЈ?

Зачуђено упита Вукадин.

Жарко застаде, погледа га изнервиран питањем.

- Ето! Не знаш ни шта је СКОЈ, а тражиш од мене да причам са тобом о свему отворено! СКОЈ је Савез комунистичке омладине Југославије.

- Ја сам ти брат, а тај СКОЈ ти је важнији од мене! И Живадин ти је важнији!

Вукадин се љутито окрену и журно крену. Жарко га сустиже.

- Причаш глупости. Чекај! Чекај да ти кажем.

Због истраживања и даљег рада на Драмској трилогији "1941-1945", у организацији најзначајнијих представника српског лобија у Америци, Обрада Кесића и Дрине Рајић, за Бајића је била уприличена и посета Конгресној библиотеци и упознавање са ексклузивним документима о Другом светском рату на подручју Србије.

Том приликом, Бајић је депоу највеће библиотеке на свету поклонио и предао први примерак књиге "Равна гора" у издању београдског Блица.

"Заборављам све муке и голготу коју сам прошао снимајући 'Равну гору' кад видим узбуђена и радосна лица наших људи за време и након пројекције", истакао је Радош Бајић.

Његов боравак у Америци наставља се посетом Кливленду и Чикагу, где ће такође, пред гостима и члановима најбројније српске етничке заједнице у Америци, бити организована пројекција две епизоде тренутно најгледаније ТВ серије на нашим просторима.

"Овакве посете значајних културних стваралаца из отаџбине веома су важне за ревитализацију улоге и места српске заједнице и добрих односа у мултиетничком друштву као што је америчко", рекао је Обрад Кесић, шеф Канцеларије Републике Српске у Вашингтону.

На пријему у амбасади Србије у Вашингтону, који је упрличен поводом предстојећих Новогодишњих и Божићних празника, Радош Бајић је истако значај да се српски етнички корпус у иностранству интегрише у своје нове средине, али је упозорио на неопходност очувања идентитета, јавља дописник РТС-а из САД.

Говорећи о вашингтонској промоцији серије "Равна гора" Бајић је за наш Интернет портал рекао:

"Радили смо серију без опредљивања и навијачке еуфорије. Без обзира што је то болно питање, моја идеја је да једним сведочанством о страхотама кроз које смо сви прошли смогнемо снаге да почнемо да разговорамо и, када је српски народ у питању, коначно ставимо пушке у сошке. Не може се то урадити тако што ћемо трпети једну фалсификовану и лажну историју коју су написали апсолвенти из Кумровца, али са друге стране не можемо на миту глорификовати Равгорски покрет, морамо бити реални. Било је злочина и са једне и са друге стране, али ти злочини морају да остану у историји, а поготово међусрпски рат мора коначно да престане".

Иначе, пријему у српској амбасади су, између осталих, присуствовали и отправник послова Владимир Јовичић и досадашњи амбасадор у Вашингтону Владимир Петовић.

С друге стране Дрине, у Мионици, Вукадин и Радмила ужаснути присуствују немилом догађају. Немачка патрола насилно упада у шнајдерску радњу господина Јулијуса Аврама. Одјекује дрека немачког официра. Неколико испрекиданих рафала из аутомата узнемири јато голобова на оближњем црквеном звонику.

У Београду, на топчидерској железничкој станици, Немци, као робу, сортирају заробљене официре и војнике. На другом колосеку, са прозора путничког вагона крцатог разним светом, вири глава Жарка Таралића, смркнутог и бледог.

Епизода је на програму 15. децембра у 20.05 на Првом програму РТС-а.

У босанском селу Спречно, у дворишту старе циглане, окупљени око ватре, стоје пуковник Михаиловић и његови саборци. Дража одлучује о судбини двојице Муслимана, заробљених надомак села.

Епизода је на програму 8. децембра у 20.05 на Првом програму РТС-а.

Играте улогу која је до сада играна на један начин, који је био идеолошки обојен. Да ли вам је био изазов да лик Драже Михаиловића играте у једном другачијем светлу?

То како је до сада рађено је било под крутим оквирима цензуре и пропаганде друге стране тако да није могло да буде представљено на прави начин.

Ово је прилика да ослобођени те врсте околоности можемо да причамо приче како документи и неки извори тврде да је било, односно како слободно истраживање те теме доноси као закључак и као некин начин да се та прича исприча.

Кад је нешто јако дуго забрањено и под неким звоном онда је и нормално када дође неко друго време да то можемо да испричамо. Онда то делује као нека егзотика, а уствари је требало одувек тако да се прича.

Каквог Дражу гледаоци могу да виде у серији?

На основу свих тих извора, докумената, прича и разних путева како сам долазио до елемената лика трудио сам се да дочарам лик човека који се од Солунског фронта до Другог светског рата бори за своју отаџбину. Неко ко је професионални војник који је одликован за храброст много пута и ко је био војник када је то била озбиљна част. Када је то било питање достојанства, истинског патриотизма и родољубља.

Неко ко је због тога много пута био у животној опасности, високо образован војник у француским војним школама. Нешто од свега тога сам покушао да уткам у тај лик у неко самоосећање док играм Дражу Михаиловића. Надам се да сам успео у томе и да ће гледаоци успети да виде живог човека.

Јако је мало података, попут живих слика Драже Михаиловића из којих бих ја као глумац могао да сазнам о његовој гестикулацији, о његовом ритму говора, о врсти карактера на основу гласа, израза или покрета.

Тога има ужасно мало и обично се своди на онај запис са суђења који је опет једна екстремна ситуација која не говори довољно о свакодневном карактеру тог човека.

Фотографије су ми значиле јако пуно. Такође и пар снимака, историјска грађа и документи.

Покушао сам да направим човека какав би он могао да буде. Не знам да ли је заиста такав. Имамо тог војника и имамо човека који је био, како га неки људи описују, сетан.

Описују га и као човека који је био замишљен у својим проблемима, којих није било мало ако узмемо у озбир породицу, страдање деце, супруге која је три пута вођена у логор, враћена и живела на ивици беде до краја живота.

Говорили су и да је био јако друштвен човек, да је у дворишту његове куће, на Црвеном крсту, увек било весело, пуно деце и забаве, иако није било пара и богатства. Те и разне друге податке сам покушао да уткам у тај лик. Видећемо колико сам успео.

И пре него што је почела да се приказује Равна гора је изазвала контроверзе. Какве реакције очекујете након прве епизоде у којој се појављујете у улози Драже Михаиловића?

То је јако чудно и то је доста занимљиво као и пример проучавања менталитета и посебног нивоа наступања и доношења суда о неким стварима које још ниси видео. Протеста је било још пре почетка снимања.

Мени заиста делује неозбиљно да доносиш суд о нечему што још није ни направљено, а онда кад је направљено још ниси ни видео и већ си спреман за осуду и критике. То ми заиста делује неозбиљно.

Краљ Петар Други и чланови југословенске Владе у неизвесности ишчекују вести из команда осталих штабова. Из Батајнице стиже порука да је немачка претходница ушла у Београд.

За то време, са високих јарбола испред Скупштине Краљевине Југославије, немачки војници скидају југословенску заставу.

Кроз густу храстову шуму у неприступачним босанским пределима, повлачи се колона од четрдесетак официра и војника. Уморни, необријани, иду тешким, али одлучним корацима.

На челу колоне, са топографским картама у рукама, хода официр југословенске краљевске војске, пуковник Драгољуб Дража Михаиловић.

Епизода је на програму 1. децембра у 20.05 на Првом програму РТС-а.

Недавно је играо и Тита у Фалсификатору Горана Марковића и тако, две деценије од распада Југославије, снимао за српску кинематографију.

У Равној гори, у којој су многа еминентна глумачка имена, Полич има значајну улогу. Игра потпуковника војске Краљевине Југославије Рудолфа Укмара.

Поједини медији у суседним државама, изненађени су чињеницом да играте у серији Радоша Бајића, са којим сте иначе последњи пут заједно радили Партизанску ескадрилу 1979. године. Шта је утицало да прихватите ову улогу?

Радко Полич: Фантастична улога и тема. Тема „Равна гора“ знамо о чему прича, о покрету Драже Михајловића. Улога је ванредно добро написана. Да ли сам ја то добро урадио не знам, али у сваком случају, лик који тумачим изговара неке мисли и реченице које су ми веома „легле“. Тако сам себи рекао: „Ово морам да играм“.

Рудолф Укмар је био потпуковник 41. Пешадијског пука II армије Војске Kраљевине Југославије. Он је затечен на почетку распада Војске и каже да ће распустити свој пук и да ће се вратити својој породици. У једном тренутку изговара: „Ако морам, ја ћу стати пред стрељачки строј, убијте ме, казните ме, ја не могу више“.

Сви су побегли - Хрвати, Словенци. Све је то бежало, али морам признати да Словенци нису толико. Официри су били лојални и остајали су. Укмар одлази у Београд и на том путу га хапсе Немци, али зачудо га као Словенца пуштају.

У сваком случају, мислим да је задње време било да почну да се снимају неке нове истине о том покрету и о Дражи Михајловићу. Треба погледати ону тамну страну и ону светлу страну неког покрета, било народноослободилачког покрета или покрета Драже Михајловића или белогардејства.

Ово је први пут да се неко усудио гласно изговорити и показати цео тај пут од распада Војске, па догађаја кроз Други светски рат, шта се дешавало са Дражом Михајловићем и какву је улогу имао четнички покрет у бившој Краљевини Југославији, посебно у Србији.

Због чега је лик Рудолфа Укмара важан у серији Равна гора, а посебно у трећој епизоди Суноврат?

Радко Полич: Пре него што је донео одлуку да распусти пук и оде у Београд, Укмар изговара реченице које су невероватне истине о стању духа у Краљевини Југославији, а посебно духа у Србији.

Ја их нећу сада изговарати, јер ће неки гледаоци бити врло љути, а неки ће рећи: „Невероватно, о томе нисам ни размишљао“. А говори о Србима. Доста је тога било у његовом размишљању шта му је чинити. Да ли да буде лојалан Краљевини Југославији или да, као већина, оде куће. Он остаје лојалан и у једном тренутку узиима заставу Краљевине Југославије и љуби је.  

Упоредо са РТС-ом, Равна гора се приказује и у Републици Српској. Имате ли информације о томе да ли у Словенији постоји интересовање, да ли се серија гледа путем сателита?

Радко Полич: Велико је интересовање. Знам да је доста људи који гледају. И ја могу да гледам РТС. Ових дана многи који су видели прву и другу епизоду Равне горе и видели моје име на одјавној шпици, заустављају ме и питају: „Радко, када ћеш се ти појавити?“.

Целукопна политичка, научна и културна јавност у Србији је свесна потребе да се заузме став према Другом светском рату, који неће бити идолатријски и митомански, као што је био у време комуниста, али који никако неће одбацивати антифашистичку борбу српског народа. Екстремизам било које врсте лош је како за садашњи политички тренутак, тако и за слику прошлости.

Није довољно да се заузме објективан став у науци да би се дошло до стварања уравнотежене слике прошлости у широј јавности. Потребно је искористити најмоћнији медиј, телевизију и најпопуларнију и најупечатљивију телевизијску форму, играну серију. Прошлост ће се најбоље разумети када историјски ликови оживе у виду јунака серије, а време и личности буду приказани слојевито са свим људским манама и врлинама. Не црно-бело, него и црно и бело са свим нијансама.

Мој задатак и задатак мојих сарадника је био да проверимо историјску тачност догађаја описаних у сценарију Радоша Бајића. Ту је искрсло неколико великих проблема. Досадашња историографија је пратила само неколико главних актера, па чак ни њих довољно прецизно. Радош Бајић се нашао пред незахвалним задатком да оживи и иначе противречне историјске личности, на основу још противречнијих, међусобно често супростављених, података.

Како је изашао на крај са тим изазовом? Пре свега, договорили смо се око основног принципа приступа историјским личностима и догађајима. Тамо где има података, требало је извршити пажљиву реконструкцију. Тамо где их нема, требало је остати веран духу времена. Дакле, требало је да и ти фиктивни детаљи који настају из имагинације и креативности аутора, буду историјски вероватни и могући. А све то требало је урадити на један уметнички нов начин.

Мишљења сам да је Радош Бајић успео у том огромном подухвату. Историјске личности приказане су верно, колико је то било могуће на овом степену историјских сазнања. Да би се стекао увид у тачност Бајићеве визије, треба, на пример, упоредити његов лик Тита и осталих комуниста са ранијим уметничким представама. Пре свега, треба истаћи да је Тито раније приказиван у једној надљудској, нереалној перспективи, а да скоро никада нису приказани његови најближи сарадници.

Код Радоша Бајића по први пут гледамо једну реалистичну и људску слику Тита, а такође и по први пут видимо његове праве сараднике (Ђиласа, Темпа, Ранковића, Даворјанку, Нешковића), који до сада никад нису били уметнички приказивани. Бајић је вешто заобишао неке замке, као што је однос Тита и Мустафе Голубића. У складу са основним принципом, да оно што није проверена историјска чињеница, буде уметнички домишљено тако да буде историјски могуће, Бајић вешто изводи причу о Голубићу не прелазећи границу шпекулација и митова. Све то је приказано без идеолошких предрасуда, а са једним људским и историјским разумевањем.

До сада нисмо имали тако убедљиву људску слику вође револуције и његових сарадника. А реконструкција Титове делатности у првим месецима рата је била најлакши задатак. О свим другим личностима, укључујући и Дражу Михаиловића, постоји још мање података него за Тита. Радош Бајић је за све своје историјске ликове успео да исприповеда историографски веродостојне приче. Неки од његових ликова, као што Душан Симовић, краљ Петар, Александар Мишић, Милан Недић и други, приказани су изузетно драматично, а опет историјски тачно. Сукоб Михаиловића и Пећанца, такође је по први пут уметнички предочен.

Исто тако, Бајић је успео да пронађе необично оригиналан угао у реконструкцији историјских догађаја који су до сада били скоро потпуно занемарени, а који су и историјски значајни, а и веома филмични. Тако су напад Немаца на Сипски канал и експлозија Смедеревске тврђаве претворени у моћне слике, које симболизују драматичност и трагику Другог светског рата.

Једна од највећих историографских врлина Бајићевог текста је стварање историјски веродостојних ликова из народа. Породица Таралића из Планинице, поп Љубинко, учитељ Живадин, Милисав и други ликови из народа, социолошки верно одражавају људе, друштвене групе и односе на српском селу.

Уопште гледано, историјски контекст догађаја у серији дат је коректно, атмосфера дочарана, а хронологија догађаја стриктно поштована. Као посебну вредност истичем оцену да је у серији великим историјским догађајима, а посебно личностима, дата људска димензија, без једностраних приказа и вредновања. Аутор се није опредељивао нити је видна намера превредновања српске историје, ни продубљивања подела, већ разумевање сложености процеса и догађаја као и улоге стварних личности, али и малих (обичних) људи у великим догађајима.

На основу свега реченог, сматрам да ће телевизијска серија Радоша Бајића променити историјску свест већине нашег народа у смеру уравнотеженије слике о 1941. години и уопште о рату 1941-1944, да ће допринети смиривању страсти, релативизовању подела и историјском помирењу. Свакако, обавеза аутора и продуцената мора бити да у наредним циклусима овог серијала континуирано настави да прати своје јунаке и историјске догађаје до краја окупације и грађанског рата у Србији.

„Равна гора није серија о Дражи, већ о почетку борбе против фашизма, и ономе што се дешавало овде за време Другог светског рата. Михаиловић је само део те приче, али тај сегмент највише голица и интригира јавност“, каже Глоговац.

Колико сте били упознати са ликом и делом Драже Михаиловића пре снимања овог серијала?

„Знао сам доста о тој теми. Видео сам снимак са суђења где се види гестикулација и чује његов глас, али материјала је иначе мало, јер је брижљиво скриван. Радош Бајић нам је пренео искуства из Аустралије и Канаде, потомака из Дражиног покрета, читао сам документе, и од тих делова склапао колаж, а остало је глумачка интуиција“, каже Глоговац.

Ваша породична историја повезана је с овом темом, и ову улогу сте посветили свом деди...

„Мој деда је из села Драмишева, 24 километра изнад Невесиња, где су људи живели по традиционалним узусима. Почетком рата по њих је дошла јединица да их води у партизане. Нису пристали на то, заробили су ту партизанску јединицу, и после рата им је суђено због тога. Мој деда је добио 10 година затвора у Фочи. Дуго година након тога, одлазио сам код деде у Драмишево“, навео је глумац.

Према његовим речима, људи из села су се уз фењер окупљали и причали приче у којима су Тита, из предострожности, а делом сигурно из презира, спомињали са 'онај', да не бих, кад се вратим кући, препричавао те приче у школи, јер би мој отац у најмању руку завршио на информативном разговору.

Да ли серијал објашњава контроверзе око Дражиног лика и дела или се обрачунава с њима? Мислим на контроверзе које се односе на њега као антифашисту, а касније му се приписује сарадња са окупатором.

„Све је толико слабо истражено да свака информација која одудара од увреженог мишљења комунистичке пропаганде јесте инцидент. СКОЈ је протестовао пре емитовања серије и пре почетка снимања серије, а нису ни погледали серијал“, каже познати српски глумац.

Глоговац објашњава да је поента снимања серије истина, па и то да су се, између осталог, четници први борили против фашизма прве две године рата. Према његовим речима, то се прећуткује, као и чињеница да су четници држали одступницу партизанима на Кадињачи и да су сарађивали једно време.

„Првих десет епизода је обрађено до формирања равногорског покрета, ту још нема преговора с Титом. У причама људи чули смо да је у три сусрета Тита и Драже, Дражи саветовано: 'Убиј га или ће он тебе', а Дража је одговарао: 'Дао сам официрску реч да је безбедан'. Када је дошло време да се узврати на исти начин, Дража је стрељан. Пошто је сврха пропаганде била да прикрије заслуге друге стране, ми ћемо их сада само открити. У бајковитим филмовима о партизанима, Бата Живојиновић је побио стотине хиљада Немаца, десеторицу једним метком, и свима је јасно да то није могло баш тако“, истиче Глоговац.

„Да ли је могуће да су сви у краљевој војсци били крволоци, са брадом. Није могуће. Краљева војска је била заљубљена у своју отаџбину, а то у филмовима не може да се примети. Видимо само преспремне партизане који се храбро боре против окупатора. Сврха Равне горе је да ни једни ни други не буду блаћени, већ да разумемо обе стране, са дистанце која нам омогућава такав став“, наводи глумац.

Треба да, како каже, видимо зашто се народ, нападнут великом силом, окреће сам против себе.

„Зашто креће брат на брата, зашто се убијају међусобом, уместо заједно против фашиста. И колико је то проклето и ружно. Зашто нисмо били заједно, у једној идеји, па после ћемо да решавамо унутрашње проблеме. Вероватно наш географски положај одређује заинтересованости разних страна за овај простор, утицаји стварају антагонизам, а кад се двоје свађају, трећи се користи“, објашњава Глоговац.

Да ли ће овај сценарио рећи ко је добар момак - четник или партизан?

„Добар момак је добар момак, био он четник или партизан. Добри момци су и Хрвати, и Муслимани и Срби. Али свуда има и лоших момака. Комичан је СКОЈ, где нико нема мање од 70 година, па да кажемо да је њихов бунт младост - лудост. Ако желе, у серији ће наћи лоше ствари, као што новинари од муве могу да направе слона“, сматра Глоговац.

Према његовим речима, ко хоће поштени приступ, тешко ће наћи величање неке стране, а најбитније је разумети људе у датим околностима и не морамо их волети нити се идентификовати с њима.

Он наводи и да су села из којих су четници и данас намерно скрајнута, а да су њихови путеви растурени, ван токова новца и саобраћаја.

Хрватска штампа примећује да сте „благи“ према Михаиловићу?

„Ја само браним свој лик - играо ја Дражу, геја, злочинца или хероја. Не могу да кудим лик и да га играм, то је глумачки неизводљиво. Пошто победници пишу историју, они позитивне јунаке путем пропаганде претварају у негативне ликове. А није поштено не дати прилику другој страни да проговори“, наводи глумац.

Вербални деликт је, како каже, дуго био традиција на овим просторима и то у мени ствара бунт против наметнуте неслободе мишљења. „Сви су морали да воле Тита, ишли смо на море, возили 'стојадина' и 'фићу', а све то од лажног благостања и кредита, следећи песму 'Још смо дужни, ти одужи'. Сада имамо озбиљне последице. И зашто то сада не рећи?“, оцењује Глоговац.

Зашто онда нисте пристали да браните лик негативца у филму Анђелине Џоли „У земљи крви и меда"?

„Представљено је као да сам одбио улогу, а ја сам само тражио да прочитам сценарио. У том филму не постоји добар Србин, али и без тога филм је лош. Они су одустали од мене када сам почео да запиткујем о структури те приче. У свим препискама писало је да редитељ који је означен као 'она' жели да ме види у свом филму, као да не знамо о коме се ради. Морао сам да знам, јер шта ако је порно филм, а ја нисам спреман. Мислим да ни други глумци нису читали сценарио него су добијали сепарате у којима је њихов дијалог. Глупо је да учествујем у филму чији сценарио нисам прочитао“, каже Глоговац.

А да јесте прочитали? Гледате ли на то само као на улогу, или и као на озбиљну и константну пропаганду против Срба?

„Вероватно бих одбио, јер је раван, празан, без покрића, и није добро направљен. Добар сценарио се чита као добра литература, а овде нема сока, живота, прича није лепо исплетена. Постаје више досадан тај пласман Срба у филмовима који служи формирању јавног мњења о нама као лошим момцима. Као да овде нико ништа добро није учинио, и као да су лоше догађаје у ратовима учинили једино Срби“, истиче глумац.

Према његовим речима, то вређа интелигенцију, а није у реду да помаже у формирању мишљења да је његов народ лош. „Такође знам да ни ми не радимо превише на мењању тог имиџа, опет због наше разједињености“, објашњава Глоговац.

Он каже да су Срби увек свима били важни као раскрсница коју треба освојити да бисте освојили цео град.

„Зашто и како, много умније главе ће тешко одговорити. Не знамо са сигурношћу ко је стимулисао Младу Босну, ко је рекао Принципу шта треба да учини, нити смо ушли у вашингтонски архив и видели преписку Драже и Тита. Најзад, да ли имамо праву слику и о Космету. Кад је наша представа гостовала у Приштини неки тамошњи Срби су нам рекли да је због политике исфорсирана цела прича о мржњи Албанаца и Срба, и да обе стране тргују на истом том мосту на ком се сукобљавају... Дакле, док немамо увид у све информације, документа и преговоре, нећемо моћи ни да доносимо праве закључке“, закључује глумац.

Негде у Славонији, у рано априлско јутро 1941. године, растројене чете 41. пешадијског пука краљевске војске су у повлачењу. Са лошим вестима и још горим стањем на фронту, војска се све више расипа. Међутим, малобројни, вођени војничком чашћу и патриотизмом, ипак схватају да морају да крену у одлучну борбу против окупатора. Кује се нови план за одбрану отаџбине...

Епизода је на програму 24. новембра у 20.05 на Првом програму РТС-а.

Ко је партизански генерал Фрањо Пирц? То је онај ваздухопловни официр који је у априлском рату издао своју отаџбину и заставу, пришао Немцима и бомбардовао Москву. Од Павелићевог и Хитлеровог пилота па до Титовог генерала.

А ко је Титов генерал Маретић? Лично га познајем. Побегао је и тај поручник из априлског рата, произведен у немачког капетана, а потом у Павелићевог пуковника (...)

Није Сулејман Филиповић, командант усташког покоља над Србима у Фочи и Горажду, данас мој генерал, него ваш. Нисам ја, него Тито, унапредио усташког пуковника Месића у генерала и још му поверио да командује оним ужасним масакрима над сељацима Поморавља. И нисам ја, четрнаесте, са аустријском војском вешао по Мачви, него је то чинио данашњи вођа партизана. Осећање према Немцима из Првог рата пренео сам и у Други, и то са једнаком одлучношћу (...)

Нисам могао чути ове речи генерала Михаиловића, које је он, у јулу 1946, изговорио пред партизанским судом у Београду, јер тада нисам био ни рођен. Одрастао сам у држави Комунистичке партије, њеног вође и њихове истине, једино доступне и допуштене.

Дража Михаиловић је српски изрод, ратни злочинац, сарадник окупатора. Само то сам слушао од учитеља, читао у књигама, гледао у филмовима. Веровао сам, тако говорио и писао, све док у мрак мога дресираног мишљења и незнања није улетела искра сакривеног знања. То знање о скривеном знању написаће и мој роман "Ноћ ђенерала".

Нема више ни Тита ни Драже. Нема више ни Југославије. У тој мртвој држави, међутим, свуда је, и даље, жива комунистичка пресуда против Равне Горе и њеног команданта. Већ две деценије, Хрватска исплаћује државне пензије усташама, највећим и најмонструознијим убицама Срба у читавој српској историји, а у Београду, у Загребу, у Сарајеву, као да је 1946. година, поново разапињу генерала Дражу, урлају на Радоша Бајића и његову ТВ-серију "Равна гора" и то много пре него што су је и одгледали. У тој хајци слепила, мржње и лудила, предњаче још живи српски партизани и њихово идеолошко потомство.

После убиства Југославије, после свих ратних страхота, после стотина хиљада мртвих, обогаљених и обескућених, после НАТО бомби и губитка Косова, после међународних оптужница и пресуда за ратне злочине против Титових, а не Дражиних питомаца и убица једне велике државе, српски писац и академик, Добрица Ћосић, јавно позива "све титоисте у Србији у одсудни бој против кољачког четништва".

А командант тог "кољачког четништва" је, наравно, генерал Дража. Победник из два балканска и Првог светског рата. Први европски побуњеник против Хитлера. Министар војни легалне краљевске Владе, чије је ратно седиште било у Лондону, а не у Берлину. Носилац највећих одликовања Де Гола, Рузвелта и Трумана, за борбу против нацизма и фашизма. Бранилац српског народа од усташког холокауста ...

У историји није било рата без ратних злочина и ниједне војске, ни победничке ни поражене, а да није чинила зла. Из историје знамо и то да сродност рађа највећу мржњу и злодела, па су најсуровији свуда и увек били ратови унутар држава и нација. Историјски подаци показују и да је у крвавом партизанско-четничком рату победила страна која је била вишеструко суровија. Чак и по престанку рата, тајно су убијали и у тајне гробнице затрпали око 100.000 цивила у Србији. Тај злочин надмашује злочине свих окупатора у оба светска рата!

Са десетинама хиљада жртава на својој савести, комунисти су генерала Михаиловића осудили на смрт и тајно погубили због тога што је његова антиокупаторска и антиусташка герила била и антикомунистичка. Исток и Запад, тиранија и слобода, сударили су се у партизанској судници у Београду. И зато је генерал Дража морао да умре.