Црква Светог Петра и Павла. Крунисање Стефана Немањића. Папски изасланик обавља церемонију на латинском језику.

Стефан тражи да се Сава врати у Србију и добије пристанак за самосталност српске цркве од никејског патријарха. Никејски цар Теодор Ласкарис дâ Сави пристанак за осамостаљење српске цркве. Теодор убеди Саву да буде архиепископ. Томе се узалудно противи Хоматијан, архиепископ Охридске архиепископије, под којом је до тада била Српска православна црква.

Редитељ серије је Марко Маринковић, а сценариста Гордан Михић.

Главне улоге у тринаестој епизоди играју Војин Ћетковић, Драган Мићановић, Слобода Мићаловић, Вучић Перовић и Зафир Хаџиманов.

(Недеља, 6. мај, 20.05, Први програм РТС-а)

У доба Стефана Немање и његових потоњих наследника, српска војска је имала различито наоружање и опрему. Ова опрема се није разликовала ни од наоружања Византинаца, Бугара и Угара. Оно што је посебно занимљиво јесте на који је начин друштвени статус и припадност утицао на војно наоружање и опрему.

Властела, заповедници и имућнији ратници поседовали су и најбољу опрему за оно време. Ту су пре свега били различити шлемови и кациге.

Они скромнији били су израђени од говеђе коже, док су они које је носила властела били обложени металним плочама. Шлемови су имали и штитнике за нос, а нешто касније поред шлема појављују се и панцирне заштите за врат и предњи део груди.

Као заштита за груди носио се оклоп односно панцирна кошуља направљена од испреплетаних металних алкица или што је чешће био случај од металних плочица фиксираних на кожну подлогу.

Богата властела волела је украшене оклопе, а занимљиво је да је византијски цар Манојло Први Комнин у рат са Србима ишао у оклопу опточеном златом, који га је штитио од главе до пете.

Међутим, сам оклоп није био довољан те је обавезан део опреме био и штит, којих је било у разним облицима.

Неки су били у облику круга, неки четвртасти, а трећи благо троугаоног облика и најчешће су израђивани од дрвета пресвученог кожом. Штит се увек носио на левој руци, како би десна била слободна за оружје.

Централно место у наоружању племства и властеле свакако је заузимао мач који се носио о левом бедру, а користио десном руком.

Поред тога, неретко се носило и друго, краће сечиво, бојни нож који је био за пасом с десне стране и потезан је левом руком, тако да се у окршај могло улазити и са два оружја истовремено.

Најпознатији је био дворучни мач који је прављен од јаког челика, а како је био изузетно скуп, нису га поседовали чак ни сви племићи. Ови мачеви били су изузетно тешки, те је ратник који је њиме руковао морао бити снажан и окретан, због чега се доста полагало на обуку за руковање и борбу мачем.

Занимљиво је да се овај тип оружја у то време увозио из ковница у Немачкој. Помоћни одреди које је Србија била дужна да даје Византији средином 12. века чиниле су пешадијске јединице чије се наоружање састојало од копља и дугих штитова.

За борбу са већег одстојања користили су се лук и стрела, али и праћке са каменим и металним пројектилима. У употреби су биле чак и отровне стреле, натапане течношћу од лишћа и корена биљака, а Срби су важили за одличне стрелце.

Када је реч о сиромашнијим слојевима друштва, војсци коју су чинили људи са властелинских поседа, опрема је била скромнија, поред копља, лука и стреле, имали су још бојне секире и бојне палице ојачане гвозденим клиновима.

Ове бојне палице биле су веома убојите, јер би снажан ударац лако пробијао шлемове и оклопе.

Занимљив је и податак да иако увек спремни да ступе у борбу на својој територији, Срби нису били превише вољни за ратове ван своје територије, нити су често ступали у редове плаћеника за потребе других владара.

Можда баш и због чињенице да су своју земљу морали да бране и превише често.

Овако некако је вероватно размишљао и Стефан Немања када је одлучио да сасвим искорени богумилство на подручју Рашке у време своје владавине јер је та хришћанска секта, одвише напредна за оно доба, претила да угрози темеље краљевине какву је желео. Његов наум био је јасан – једна држава, једна вера и сви њени становници под окриљем једне цркве.

Заправо, важност овог јединства није била превише романтична јер су богумили били не само јеретици према тадашњем начину практиковања хришћанства већ и бунтовници који су одбијали да плаћају државне намете.

Опасност од непослушности коју Стефан Немања себи није могао да дозволи.

Иако се управо услед прогона коме су били изложени о богумилима данас зна тек из трагова, оно што је остало сачувано веома је занимљиво. Богумили су били словенски хришћани који нису признавали власт ни византијске ни римске цркве. Њихово учење, богумилство, проширило се Рашком из Македоније, која је била њихово средиште.

Називани су и бабунима, не како би се помислило по врсти мајмуна већ по македонској планини Бабуни.

Хришћанска вера је у Србији била крхка, будући да су је почели примати тек у 9. веку, а само век касније богумилство почиње да се шири. Живели су једноставно, материјална добра им нису била важна, те су доводили у питање црквену моћ и богатство. Проповедали су слободу, подстицали народ на непокорност господарима, заговарали повратак изворном хришћанству, одбијали да учествују у ратним походима, а њихова учења су се лако примала међу обичним народом, али и властелом.

С друге стране, православна црква, у којој су углавном богослужили грчки свештеници на језику који је народу био махом непознат, није имала довољно ауторитета ни самосталности да сасвим придобије поверење верника, од којих се за многе сумњало да и даље практикују паганске верске обичаје.

Тако је број богумила у време Стефана Немање нарастао у толикој мери да су неминовно представљали ризик његовој владавини, посебно што су и неке велможе биле богумилске присталице. Мотив властеле је између осталих био и што су на овај начин пружале отпор Немањиној централизацији власти.

Подстакнут крсташким ратом против богумила који је католичка црква већ спроводила над западноевропским богумилима предвођена папом Иноћентијем Трећим, 1186. године Стефан Немања сазвао је велики сабор на коме ће обзнанити почетак обрачуна са свима који не признају православно хришћанство.

Уследио је сурови прогон богумилског становништва, они који су одбијали покрштавање били су спаљивани, убијани, одузимана им је земља и у најбољем случају су протеривани са својих имања.

Велики број их је потражио уточиште у суседној Босни, али су многи пронашли спас у планинама, те су и многи српски владари касније наставили борбу против богумила, а Душанов законик је садржавао и тачне одредбе које су се односиле на припаднике те секте.

Иако данас постоје многе контроверзе везане за само постојање богумила, оно што историчари између осталог бележе је да су за време Немањиног прогона спаљене бројне словенске апокрифне књиге, које су представљале најстарије споменике рашке и македонске школе.

И премда са данашње тачке гледишта изгледа као да је Стефан Немања био бездушни аутократа, слично су поступали и други владари његовог времена, вођени визијом да стварају нешто веће и боље за себе и своје сународнике.

Кад се Стефан вратио на свој двор, сазнао је да га је војвода Стрез издао. Прикључио се савезу Латина и Бугара. И спремни су да заједнички нападну Србију.

Сава оде код Стреза. Критикује Стреза што је изневерио дату реч. Стрез се правда тиме да су се времена променила и да је морао да ступи у савез против Стефана.

Стефан очекује ново дете у браку са Аном Дандоло. Она му предложи да тражи круну од папе, јер би на тај начин имао заштиту Венеције.

Латини и Угарска спремају напад на Србију.

Редитељ серије је Марко Маринковић, а сценариста Гордан Михић.

Главне улоге у једанаестој епизоди играју Војин Ћетковић, Небојша Глоговац, Нада Шаргин, Драган Мићановић, Слобода Мићаловић, Вучић Перовић и Андреј Шепетковски.

Његовом смрћу уништен је поредак, који је он био створио, а локалне власти су се појавиле на све стране и ојачале су. После кратког времена докопао се у Бугарској власти неспособни и крволочни Борил.

Иако је дошао на престо помоћу бољара, противника Калојованове политике, Борил се убрзо уверио да је боља она политика коју је водио Калојован, па је и он пошао његовим стопама, али је услед тога дошао у сукоб са својим пријатељима и присталицама, и почео је против њих борбу до истребљења.

Он је пре свега прегао да уништи Калојованове рођаке и локалну бугарску аристократију. У раду на томе поступао је без обзира и без скрупула, одузимао им је земље и поседе, прогонио их и убијао.

Борилова жртва био је, међу осталима, и рођак Калојованов Добромир Стрез, господар земаља око доњег Вардара. Прогнан из своје области, Стрез је са доста својих присталица побегао Стевану (Немањићу, старија српска историографија користила је име Стеван уместо Стефан - прим. ред.) и затражио уточиште, заштиту и помоћ.

Стеван је Стреза радо примио, помогао му је и подржавао га је, - мада је међу Стевановим великашима било доста њих, који су били против те авантуре и експеримента са Стрезом, - да би имао у рукама једног Бориловог противника, кога је могао против њега употребити. Борил је видео, да му са те стране може запретити озбиљна опасност, па је тражио да му Стеван изда Стреза.

Кад је Стеван одбио Борилов захтев, он удари на Стевана, али буде сузбијен, а Стеван продре у Вардарску долину, заузме простране крајеве на доњем Вардару и постави Стреза за господара тих земаља са средиштем у тврдоме Просеку, где је он онда почео око себе окупљати своје присталице и Борилове непријатеље.

Стеван је на тај начин добио повода да узме учешћа и да дође до утицаја у решавању унутрашњих питања у Бугарској. С те стране су се сада отварали лепи изгледи за успешан рад на југу Стеванове државе, дакле у крајеве, које је Немања обележио као правац српске етничке и државне експанзије. Српску експанзију на север спречавала је Угарска.

За живота Калојована, са којим је Стеван био у пријатељству и коме је био обавезан, није било могуће предузети ма шта ни према југу. Сада се Стевану дала прилика да настави рад на тој страни. Стрез је свакако признавао Стеванову врховну власт, али се иначе понашао као самосталан господар, склапао је савезе, правио је разне политичке комбинације и водио је ратове.

(...)

Несталан по природи, а без ширих погледа и веће концепције, без скрупула, a са уским и ситничарским политичким хоризонтом, Стрез је често мењао своју политику и окретао је држање према својим тренутним склоностима и користима.

Он се вероватно побојао да ће се Стеван сувише оснажити, његов потчињен положај према Стевану постао му је несносан, можда је играо улогу и новац, а свакако и други разлози, који нама нису више познати, - тек Стрез је одустао од Стевана, одметнуо се од њега, почео је да узнемирује Стеванове границе и спремао се на отворен рат против Србије.

Занимљиво је да Стеван на Стреза, када се он одметнуо и када је почео показивати очиту тежњу да удари на Србију, није пошао са војском, него је замолио свога брата Саву да оде Стрезу и да га убеди да je у његовом интересу да не напушта дотадашњу своју политику и како је за њега боље да остане у добрим односима са Стеваном.

Јер, Стеван га је у невољи примио, није га хтео издати непријатељима, због њега је био нападнут од Борила и Хенрика, и напослетку, или пре свега, Стеван му је дао земље којима влада, учинио му је много и чинио му је само добро. Стога је за њега боље да остане веран Стевану, него да стане уз његове непријатеље и да се бори против свога добротвора.

Али Савина мисија код Стреза није успела. Ма како да су били јаки и добро поткрепљени разлози, које му је Сава износио, Стрез је остао тврдоглаво упоран и није хтео да напусти нови правац своје политике. Али његове погледе и назоре у томе правцу није делила сва његова околина.

Било је око њега људи који су били уверени да је и за њих и за њега боље да се држе Стевана и Србије, него да се упуштају у борбу са својим добротвором и заштитником. Можда је међу тим људима превлађивао и на њихово уверење утицао и страх од Борилове освете, ако Стрез одустане од Стевана и приђе Бугарској.

Сава је добро знао да у Стрезовој околини постоји таква струја и да тамо има људи, који су противни промени Стрезове политике, те се он на њих ослонио, и са разлогом надао да ће та странка сама решити постављено питање.

Видећи да неће успети да повољно сврши своју мисију, Сава је прекинуо са Стрезом преговоре и спремао се да крене натраг у Србију. Ту ноћ међутим Стреза убије неко од његових људи.

Стеван се на тај начин опростио једног незахвалног пријатеља и спасао се једног озбиљног противника. Али Стевану такво решење овог питања није донело никакве користи. Стрезову област је одмах заузео Борил, и Стеван није ни покушао да на тој страни нешто озбиљно предузме, једно што је добро осећао да је за тако предузеће војно слаб, и друго, што су крајеви, које је био држао Стрез, били још сувише далеко од базе Стеванове државе, да би их он могао, све кад би их и узео, задржати у својој власти. Српско надирање ка југу било је у тај мах задржано, и Стеван на тој страни и у томе правцу није после тога више ништа предузимао.

Преузето из књиге "Немањићи - Немања, Стеван, Свети Сава" Станоја Станојевића (1874 - 1937). Издање РТС-а, 2018. године. Биографије тројице Немањића су дате према оригиналним сепаратима из 1933, 1934. и 1935. године.

Након што је окончао брак са византијском принцезом Евдокијом, коју је протерао са двора због прељубе, Стефан Немањић је ушао у сукоб са старијим братом Вуканом, који га је накратко протерао са престола. Тражећи савезника, Стефан се обрео у Бугарској код цара Калојана, који му је пружио заштиту, а по неким изворима и много више од тога.

Наиме, има оних који сматрају да се Стефан у то време други пут оженио блиском рођаком цара Калојана, којој пак историја није забележила име. Са том женом провео је наредних десет година, а како су историјски извори из тог периода поприлично непоуздани, нигде се могу наћи подаци да му је управо та мистериозна Бугарка подарила још два сина – Владислава, који ће постати трећи српски краљ, и Предислава, који се рано замонашио и касније био познат као Сава Други.

С друге стране, нигде нема писаних трагова који ово потврђују, већ се углавном наводи да су Владислав и Предислав рођени у браку са Евдокијом. Да све буде још мистериозније, романтичније и незгодније за било какве закључке, та друга Стефанова супруга је наводно умрла након неколико година брака.

Слободнији тумачи тадашњих дешавања имају теорије по којима је ова друга Стефанова супруга била остављена и отерана када је Стефан схватио да је савезништво са Бугарском било кратког даха, те да му никако неће донети круну коју је толико желео. Несуђена краљица наводно је толико патила да је умрла од туге.

Стефан, чији су бракови, по свој прилици, сви били политички предумишљај пре него избор његовог срца, тражио је себи адекватнију супругу која ће му обезбедити папску милост и дуго жељену круну. Уколико је ова безимена жена заиста постојала у животу Стефана Немањића, не чуди што ју је историја избрисала, будући да се о многим женама владара у то време није знало готово ништа, баш као ни о рођеним сестрама самог Стефана.

Једноставно, историја није била претерано благонаклона према женама које нису оставиле синове владаре или и саме биле владарке или пак важне из неког трећег, опет историјског разлога. Други разлог је и тај што тај брак могуће и није био формалан, односно склопљен у цркви, већ оно што бисмо данас назвали грађанска заједница.

Оно што је извесно је да Стефан Немањић није самовао између своја два званична брака са Евдокијом и Аном Дандоло, али о таквим детаљима живота било ког средњовековног владара се може само нагађати.

То је посебно очигледно у случају Зете, која је била под изразитим утицајем папе и католичанства, те је самим тим и становништво које је насељавало област између данашњег Котора и реке Бојане било католичке вероисповести.

Србија је у то време са више страна била окружена земљама под јаким католичким утицајем, што је умногоме утицало на њено функционисање, а пре свега на политичке одлуке које су се тицале владара и преимућства на престо.

Више је примера да су се владари првобитно крштавали у једној, а затим примали другу веру. Интересантно је да је и сам Стефан Немања, зачетник лозе Немањића и владар који се борио за независност Србије и њене цркве, по рођењу крстио према римокатоличким обичајима.

Разлог је место његовог рођења. Стефан Немања је, како се претпоставља, рођен у Рибници код данашње Подгорице, те иако је његов отац Завида био православне вере, Стефан Немања је крштен као католик јер у тој области у то време није било православних свештеника који би извршили обред крштења.

Како се у Рашкој није могао заузети ниједан иоле значајнији положај без благослова православне цркве, Стефан Немања је покрштен у православну веру по пресељењу своје породице, која је и те како имала владарских амбиција. Крстио се у манастиру Светог Петра и Павла у близини данашњег Новог Пазара, а овај храм оставио је изузетно јак утисак на њега, што ће се касније одразити на његова бројна ктиторства и помоћ православној цркви.

Други разлог за покрштавање Стефана Немање лежао је у чињеници да је Рашка била под утицајем Византије, за разлику од Зете, која је била под већим утицајем Рима, а како би могао да оствари своје планове и још више се приближи Цариграду, Стефан Немања је морао да промени веру.

Како се касније мењала геополитичка ситуација, тако су се и неки од потомака Стефана Немања више или мање приклањали папској круни. Једна таква ситуација, где се Србија нашла на ветрометини између бугарског цара Борила, латинског цара Хенрика Фландријског, епирског владара Михаила Првог Анђела, који је сањао о обнови Византије, и угарског краља Андрије и чија је замисао била да освоје Цариград и формирају велико Латинско царство натерала је, Стефана да савезништво потражи у Венецији и папи.

Ово је довело до његовог брака са Аном Дандоло, унуком дужда Ерика Дандола, и тај брак је донео веће окретање Србије католичкој цркви. Нешто касније, Стефан је од папе Хонорија Трећег тражио краљевску круну, уз обећање да ће своју државу потчинити у црквеном јурисдикционом погледу Риму. Папа је прихватио Стефанове предлоге, послао му је легате са краљевском круном и он је свечано крунисан 1217. године.

Према неким изворима, Стефан Немањић је морао и да прими католичанство како би био крунисан, а овакав братовљев потез натерао је тада већ архимандрита Саву да напусти Србију и врати се на Свету Гору. Међутим, ово неслагање браће као и јака опозиција католичкој цркви у Србији довела је до тога да се Стефан Првовенчани поново приближи Византији и брату Сави.

Помирење браће значило је и наставак Савине мисије да трајно осамостали српку православну цркву, што је и успео и то управо кроз братовљеву подршку и политички ангажман. За првог аутокефалног архиепископа свечано је хиротонисан у Никеји 1219. године. Тада креће озбиљнија реформација српске цркве и престају бојазни од утицаја папске вере.

Све ово показује да је религија, барем донекле међу владарима, била флуидан појам, те да је имала функцију уско повезану са политичком ситуацијом. Када је у питању обичан народ и даље се доста паганских обичаја држало на снази, а многи од њих су се, упркос прохујалим вековима, задржали и до данас.

Стефан и Ана се венчају. Ана Дандоло роди сина, Уроша, у браку са Стефаном.

Сава је спреман да уз малобројну пратњу крене за Србију. Носи мали ковчег са моштима свог оца. Редитељ серије је Марко Маринковић, а сценариста Гордан Михић.

Главне улоге у једанаестој епизоди играју Војин Ћетковић, Небојша Глоговац, Нада Шаргин, Драган Мићановић, Слобода Мићаловић, Вучић Перовић, Љубомир Булајић, Милена Павловић, Иван Заблаћански, Милан Чучиловић и Богољуб Митић Ђоша.

(Недеља, 22. април, 20.05, Први програм РТС-а)

Стефан оде у манастир по своју децу, Комнину и Радослава. Радославу недостаје мајка и пита Стефана шта се догодило са њом, зашто је морала да их напусти.

Рашки није драго што не сме у јавности да се обелодани њена љубавна веза са Стефаном. Он је забринут. Најпре треба да учврсти мир у земљи која је изнурена ратовима и разбојницима који су се намножили. За лични живот имаће времена тек касније.

Редитељ серије је Марко Маринковић, а сценариста Гордан Михић.

Главне улоге у десетој епизоди играју Војин Ћетковић, Небојша Глоговац, Нада Шаргин, Драган Мићановић, Вучић Перовић, Танасије Узуновић, Љубомир Булајић, Аљоша Вучковић, Андреј Шепетковски и Ана Стефановић.

(Недеља, 15. април, 20.05, Први програм РТС-а)

Ко је био бан Кулин и зашто се помиње у овој изреци знају познаваоци историје, а овај средњовековни владар по својим заслугама заслужује мало више помена. Наиме, Босном је владао од 1180. до 1204. године, а како је у том периоду Босна доживела просперитет и развој, ушао је и у народну изреку.

Бан Кулин био је у родбинској вези са лозом Немањића јер је његова сестра била удата за Мирослава, брата Стефана Немање. О његовом рођењу и пореклу се не зна пуно, а владавину над Босном преузео је прво као вазал Византије, а затим и Угарске.

Са изузетком једног војног похода против Византије у коме је учествовао и Стефан Немања, његова владавина углавном је била обележена као мирнодопско доба, због чега је Босна успела да развије своје трговинске везе и напредује.

Међутим, контроверзе око његове владавине везане су за ширење богумилства, које је наводно прихватио и сам бан Кулин са породицом, због чега се Вукан Немањић обратио католичкој цркви и папи Иноћентију III. Папа се за помоћ у овој ствари обратио угарском краљу Емерику, од кога је захтевао да интервенише, што је Емерик радо прихватио.

Тако је отпочела блиска сарадња између Емерика и Вукана Немањића, који је у свему овоме видео велики лични интерес. Незадовољан титулом владара Зете, желео је да прошири своју територију и на Босну, а Емерика је видео као савезника. Желео је да Угарска нападне Кулина како би му касније било лакше да за себе присвоји део.

Довитљиви бан се досетио да ће папској круни најлакше изаћи у сусрет ако се приклони католичкој цркви и уз писмо папи у коме се правдао како није знао да разликује јеретике, односно богумиле од правих хришћана. Папа је одмах послао своје изасланике да укоре бана тако што ће га приморати да се одрекне јеретичких уверење, што је Кулин и прихватио, али испоставило се да је ово само био његов тактички потез.

Једноставно, схватио је да је религија део политичке игре, те да ако намерава да сачува и себе и своју земљу треба да прихвати, макар номинално, оно што папа тражи од њега. Наводно је чак прешао у католичку веру, али ово није јединствен случај изненадних покрштавања међу средњовековним владарима којима је подршка одређене цркве била важна, те су стога своја лична уверења стављали по страни имајући на уму веће интересе.

Међутим, бан Кулин ушао је у историју не због политичких игара већ због повеље коју је оставио за собом. Ова повеља уређује трговинске и добросуседске односе са Дубровником, а такође је позната и плоча Кулина бана. Она представља први сачувани српски ктиторски натпис неке цркве на подручју Босне, а занимљиво је да је уз натпис осликан био и Кулинов портрет који није сачуван. Овај натпис данас се чува у музеју у Сарајеву.

Након што су му браћа страдала у дворској завери Калојан, из лозе Асена, око своје 30. године наследио је трон у за оно време младом добу за такву дужност. Међутим, желео је да настави оно што су његова браћа започела и поврати славу Првог бугарског царства и заувек изведе своју земљу из сенке Византије. Да је био посвећен у својој намери да оконча доминацију Византије, говори и његов надимак "Убица Ромејаца".

Године 1202, уз помоћ угарског краља Емерика, Вукан је збацио са жупанског престола брата Стефана и преузео власт над Србијом, али се Калојан већ 1203. намерио на проширење своје територије према југу Србије. Убрзо је заузео Ниш и Браничево, а Стефан је искористио ову околност да управо Калојана позове у помоћ при враћању престола. Како је непријатељ Бугарске била и Угарска, Калојан је прихватио да Стефану помогне да се врати на престо, што се и догодило 1204. године.

Цар Калојан је иначе тежио и ка томе да Бугарска буде међународно призната, за шта му је била потребна потврда страних владара, а пре свега Римокатоличке цркве, која је имала све доминантнији утицај, посебно због слабљења византијске моћи. Калојан је због тога отпочео преговоре око приближавања папи Иноћентију III, али је свесно одуговлачио разрешење свог питања, како би испратио ситуацију са Византијом и њеним постепеним губитком територија и преимућства над вазалским земљама.

Тако је 1204. године потписана унија бугарске и римске цркве, а папа је послао изасланика који је Калојана прогласио краљем Бугара и Влаха. Интересантно је пак да је Калојан инсистирао да се потписује као цар, те је тако и остао упамћен кроз историју.

Калојан је 1207. погинуо приликом опсаде Солуна, али има историчара који верују и да је баш попут своје браће убијен у дворској завери. Његове мошти почивају у Великом Трнову у цркви Светих четрдесет мученика.

Кулин уверава Стефана да му је најбоље решење за владарски статус пристанак на венчање са Аном Дандоло. Стефан каже да је дошао са будућом женом Рашком и да не може да јој порекне обећање о браку. Кулин га убеђује тако што му сугерише да су престо и држава важнији од личних осећања.

На разговору са изаслаником Венеције, Казамарисом, Стефан чује став папе који Вукана, као старијег брата, сматра краљем Србије и да би сада било тешко променити тај однос. Осим уколико Стефан не покаже да има капацитете за повратак на трон. Кулин саопшти Стефану да хоће са војском да удари на Вукана јер га је овај оптужио за богумилство.

Редитељ серије је Марко Маринковић, а сценариста Гордан Михић.

Главне улоге у деветој епизоди играју Војин Ћетковић, Дубравка Мијатовић, Небојша Глоговац, Нада Шаргин, Драган Мићановић, Вучић Перовић, Дубравко Јовановић, Исидора Минић, Аљоша Вучковић и Злата Нуманагић.

(Недеља, 8. април, 20.05, Први програм РТС-а)

Тиса (Милена Павловић Чучиловић) је жена која лута по шумама и пољима са Браном, младићем који је назива наном. Њих двоје помогну Стефану Немањићу и Рашки крећући се по тешко проходним стазама.

Она је измишљени лик у серији "Немањићи – рађање краљевине", која за себе каже не зна колико пута је силована и да је убијена пет пута. Бран није сагласан с њом. Сматра да су убијени шест пута. Ипак, обоје се слажу у томе да сваког пролећа они волшебно оживе.

Лутајући наоколо, Тиса избегава насељена места и себе и Брана прехрањује оним што пронађе успут. Она је видела владаре који су ратовали, али никако да наиђе на своју велику љубав, Срећка столара, који је побегао са другом.

Бран (игра га Иван Заблаћански) је младић који на своје лице ставља вештачке красте да га не би узели за војску. Иза изобличеног лица крије се лепи младић. Добродушан и весео, попут великог детета, Бран се не устеже да јавно искаже сваку жељу која му падне на памет.

Бранова и Тисина отпадничка судбина проузрокована је и тиме што су прихватили богумилску веру, која је у доба Немањића прогањана. Бран (који је, као и Тиса, плод маште сценаристе Гордана Михића) се сећа и добрих година. Пре него што су прешли у богумиле, некада давно, његов отац је био близак са Стефаном Немањом. Отац их је водио у лов, на стазе којима су људи ретко пролазили. Бран је запамтио те пределе и склања се тамо сигуран да га неће пронаћи.

Као да потичу из народних прича са снажним елементима фантастичног. Тиса и Бран су сведочанство о неуништивости духа потлачених и одбачених. Колико год пута их уништили, они ће поново нићи.

Богдан (у тумачењу Вучића Перовића) је угљарев син који досегне висок положај на двору Стефана Немањића. Захваљујући својим способностима, Богдан постаје човек од највишег Стефановог поверења. То поверење Богдан је стекао пратећи Стефана и Рашку у данима када су били прогнани из Србије. На тај начин Богдан је заузео место Адама (такође, као и Богдан, измишљени јунак у серији "Немањићи – рађање краљевине"), који је погинуо у борби.

Живећи на маргини, као неко ко је осуђен на скучене хоризонте, Богдан је, захваљујући својој радозналости и интелигенцији, стекао бројна знања јер је до крајњих граница користио сваку књигу до које би дошао или сваки разговор с неким калуђером којег би срео.

С друге стране, поред заводничких способности, великих знања и одмерености у реакцијама, Богдан је и одличан борац. Вешт и окретан, Богдан је и иновативан у прављењу новог оружја, као и осмишљавању акција које могу да доведу до жељеног циља и без проливања крви.

Калојован обећа Стефану помоћ у сукобу са Вуканом и угарским краљем, Емериком. На бугарском двору Стефан каже Рашки да ће се оженити са њом. Стефан добије савет од Калојована да оде у Босну код Кулина код којег је папски изасланик, Казамарис, који проверава да ли се Кулин заиста окренуо католичанству. Стефан од Казамариса очекује помоћ у вези са приближавањем папи који би га подржао у намери да се крунише као краљ Србије.

Редитељ серије је Марко Маринковић, а сценариста Гордан Михић.

Главне улоге у осмој епизоди играју Војин Ћетковић, Дубравка Мијатовић, Небојша Глоговац, Нада Шагин, Драган Мићановић, Вучић Перовић, Исидора Минић, Богољуб Митић и Ана Стефановић.

Прва странкиња на српском двору, синовица византијског цара Исака II Анђела, дошла је у Србију како би додатно учврстила везе Византије и краљевине у рађању.

Евдокији је било потребно неко време да се привикне на скромност српског двора и одсуство луксуза на који је навикла у домовини, али јој је импоновало што су јој за супруга одабрали младог, способног, наочитог и талентованог будућег владара.

Прве године брака лепа принцеза провела је мирно и повучено, посвећена мужу и рађању деце, а за десет година колико је потрајао њен брак са Стефаном родила му је четворо деце – синове Стефана Радослава, Предислава, Стефана Владислава и кћерку Комнину.

Међутим, све се променило оног трена када је Стефан Немања власт препустио свом сину Стефану, а Евдокија постала велика жупанка. Навикнута на византијске обичаје према којима су августе, жене владара, имале учешћа у владавини својих супруга и Евдокија је почела да се пита око државних питања.

Да ли је то било оно што је Стефану засметало, јер је мудри владар осетио да ће му бити све теже да с годинама контролише своју супругу, која је нарочити утицај имала на његовог наследника и најстаријег сина Радослава, или је схватио да му брак са Евдокијом ипак неће донети толико жељену круну, тек овај брак лагано је почео да губи драж за супружнике.

Евдокија је наводно своме мужу замерала бројна неверства те одлучила да му и сама узврати истом мером, што је била срамота с којом Стефан није желео да се носи због чега је једне ноћи принцезу готову нагу, само у кошуљи протерао са двора. Тиме што јој је скинуо хаљине и сва обележја владарке, Стефан је на симболичан начин показао њену недостојност да носи титулу велике жупанке.

Неки извори наводе и да је принцеза протерана јер је оболела од шуге, док многи сматрају да је Стефан добро промислио како да своју супругу довољно дискредитује не би ли добио развод и тиме себи трасирао пут ка новој женидби која ће га приближити краљевској круни коју је толико желео. Тек, Евдокија је била осрамоћена и уточиште је пронашла код Стефановог старијег брата Вукана, чиме је омогућила да браћа, чији је однос након Стефановог ступања на власт већ постао хладан, отворено почну да показују нетрпељивост и на крају ступе у сукоб.

Тако је византијска принцеза постала прва жена Немањића која је протерана из Србије, а њен брак са Стефаном разрешила је цариградска црква. Ипак, речи које је Стефан забележио у свом житију по многима сведоче о великом болу који му је принцезино неверство задало када каже: "Часна жена у дому мужа свога дража је од свакога бисера и драгога камена."

Осрамоћена али не и поражена, Евдокија се након овог брака удавала још два пута, али ниједан јој није донео срећу. По повратку у домовину прво је постала љубавница, а затим и супруга Алексија V Дука, рођака и бившег цара, који се сукобио с њеним оцем због чега је био и ослепљен. Алексија су напослетку погубили Латини, а Евдокија је завршила у наручју Лава Згура, владара Напулије, Аргоса и Коринта. Овај брак био је кратког века јер je Лав убрзо погинуо, а Евдокија се преселила у Малу Азију код сестре Ане.

Да ли је Евдокија била само пион у политичкој игри свог првог супруга или је и сама допринела својој злосрећној судбини, остаје тајна коју покрива патина прохујалих векова.

Поред тога што се сматра родоначелником лозе Немањића и творцем независне српске краљевине, Стефан Немања се кроз историју слави и поштује као чувар језика и велики ктитор који је заједно са најмлађим сином Растком, касније Светим Савом, и најзаслужнији за самосталност Српске православне цркве.

Колики је утицај Стефан Немања имао на цркву и народ говори и податак да се у готово свакој српској цркви управо лик Светог Симеона налази приказан било на фрескама, иконама или другим радовима. Током своје владавине ослањао се на цркву, готово као свог сувладара, знајући колико је важно да свој народ уједини не само у оквиру државних граница већ и духовних.

Иако би се мало који владар на његовом месту повукао са престола и предао сву овоземаљску власт, Стефан Немања је управо то учинио на великом сабору који је сазвао 1196. године, када је престо уступио свом средњем сину Стефану. За своје владавине важио је за изразито мудрог владара, одлучног, промишљеног и са одличним осећајем за дипломатију, те стога не чуди зашто је проценио да је прави тренутак да се повуче и остави Стефану да настави оно што је сам започео и Србији коначно донесе краљевску круну.

Његово повлачење и кршење свих обичаја препуштањем престола средњем уместо најстаријем сину био је чисто политички потез, али одважан, храбар и несебичан довољно да додатно потпомогне стварање култа око његовог имена и дела. Овај култ додатно ће учврстити управо његов најмлађи син Свети Сава у Житију Светог Симеона, због чега ће име Стефана Немање у целој династији Немањића бити схватано као врховни узор слике владара кога красе најбоље владарске способности и благост и помирљивост човека који припада само свом народу и Богу.

Велики утицај на његову одлуку да се заједно са супругом Аном замонаши одиграо је управо Свети Сава, који је позвао оба родитеља да мир позних година пронађу у молитви, посту и богослужењу.

Тако су се Стефан Немања и Ана истовремено замонашили у Цркви Светог Петра и Павла у Расу недуго после сабора и узели монашка имена Симеон и Анастасија. Прву годину свог монашког живота Симеон је провео у манастиру Студеници, да би се у јесен 1197. године придружио тада још увек монаху Сави на Светој Гори.

Тамо су заједно оживели запуштени манастир Хиландар 1198. године. Само годину дана касније Стефан Немања је преминуо управо у Хиландару, а према предању, у тренутку када је умро просторију у којој је био обасјала је светлост. За свеца је проглашен већ идуће године, а његове мошти точиле су свето миро, смирну односно смолу.

Његове мошти је 1208. у Србију пренео управо Сава како би над њима измирио завађену браћу Стефана и Вукана, а затим их пренео у Студеницу, где и данас почивају.

За свог века Стефан Немања је обновио многе цркве и подигао Богородичин манастир и Светог Николу у Топлици, Ђурђеве Ступове, Студеницу и Хиландар.

Вукана је отац одредио да влада Дукљом, Травунијом, Хвосном и Топлицом, где се самопрозвао краљем и што из интереса, што из освете одржавао веома блиске односе са Католичком црквом, надајући се да ће му то помоћи да једног дана средњем брату Стефану ипак преотме престо.

Међутим, своје незадовољство очевом одлуком контролисао је све до смрти Стефана Немање, а протеривање његове снахе Евдокије са двора Стефана Првовенчаног послужило му је као добро оправдање да крене у отворени сукоб и нападне братовљеве територије.

Наиме, Стефан је због наводног Евдокијиног неверства одлучио да своју жену протера са двора, а према предању, учинио је то крајње сурово. Према неким изворима, Стефан је своју супругу затекао у неверству, те наредио да се истера усред ноћи, нага, само у кошуљи.

Прокажену принцезу удомио је нико други до Вукан, видевши себи прилику у нимало плементом братовљевом поступку. Вукан је млађем брату упутио прекоре због поступања с принцезом, која је била залог мира и омогућила Стефану да уопште и дође на престо, иако је то место по праву наследства припадало Вукану.

Рат између браће који је уследио донео је у Рашку глад, болест и велике људске жртве. Уз помоћ угарског краља Емерика и католичких кругова, Вукан је успео накратко да се домогне трона, а Стефан је уточиште пронашао код бугарског цара Колојана. Вукан је проглашен за великог жупана, а његова званична титула гласла је "Велики жупан Вукан, владар српске земље, Зете, поморских градова и подручја Нишаве".

Међутим, само годину дана касније, Бугарска напада Србију пустошећи њене источне области, те тако 1205. Стефан уз помоћ бугарског цара успева да поврати власт над Рашком. Подршку да одржи своју власт, Стефан је тада затражио и од најмлађег брата Саве уз молбу да у Србију донесе мошти њиховог оца Стефана Немање, односно Симеона.

Историјски и црквени извори не слажу се у потпуности да је до помирења међу завађеном браћом дошло над моштима њиховог оца, иако је ова прича укорењена у народном веровању. По свој прилици, земне остатке свог оца дочекао је само Стефан. С друге стране, Вукан је вероватно примирје прихватио како би свом сину Ђорђу омогућио мирну владавину управника Зете.

Међутим, како је на крају скончао сам Вукан, где и под којим околностима, и даље је непознаница. Сумња се да је био уклоњен, те да зато о његовој смрти нема забележеног трага, али је занимљиво да ни о његовом почивалишту нема поузданих трагова.

Тако је узурпатор престола сасвим нестао са историјске сцене, а као највреднији траг који је за собом оставио сматра се Вуканово јеванђеље, настало за његове владавине Рашком. Уз Мирослављево јеванђење, ово је најзначајнији споменик српске писмености из последњих година 12. века. Вуканово јеванђење данас се налази у Националној библиотеци у Санкт Петербургу.

И овај спис крије један куриозитет који сведочи о сукобу браће. Наиме, првобитно се мислило да је јеванђеље посвећено Вукану, али се данас већина историчара слаже да је написано раније, у време прве владавине Стефана Првовенчаног. У њему се налазила Симеонова посвета Стефану, а када је Вукан завладао и Стефан био протеран, изгребано је Стефаново име и уместо њега уписано Вуканово.

Просигоја и Рашку, чију су колону напали разбојници, у ибарској клисури пронађу младић Бран и његова мајка Тиса. Бран спасе и рањеног Стефана. Бран и Тиса су богумили, који су због свог верског опредељења прогоњени.

Лутају по шумама једва успевајући да преживе. Бран је на своје лице ставио вештачке красте не би ли се тако спасао од било чије војске која би га мобилисала.

Пробијајући се кроз шуму, њихову колону поново нападну разбојници.

Редитељ серије је Марко Маринковић, а сценариста Гордан Михић.

Главне улоге у седмој епизоди играју Војин Ћетковић, Дубравка Мијатовић, Младен Нелевић, Небојша Глоговац, Нада Шаргин, Драган Мићановић, Мики Крстовић, Милена Павловић, Иван Заблаћански и Горан Султановић.

Алексије Анђел замера Стефану што преговара са папском куријом. Међутим, византијски цар не може да пружи Стефану заштиту од Угарске, која му прети.

Стефан је љут на Евдокију. Неодговорно се понаша и цело цариградско друштво преселила је на Стефанов двор. Наговештава јој да ће је отерати са двора уколико се не уозбиљи. Евдокија сматра да он не сме да јој прети.

Редитељ серије је Марко Маринковић, а сценариста Гордан Михић.

Главне улоге у шестој епизоди играју Војин Ћетковић, Дубравка Мијатовић, Младен Нелевић, Небојша Глоговац, Нада Шаргин, Драган Мићановић, Мики Крстовић, Јелена Гавриловић, Горан Султановић и Слободан Бештић.

Можда јесте одличан, али је сувише привукао нашу пажњу јер други ствараоци нису били на висини свог задатка, или је можда аутор костима наметљив и није способан за тимски рад.

Колико пута нам је костим на глумцу изгледао усиљен, неприличан карактеру, налик на пуку илустрацију и недовољно ликовно обрађен, сувише нов, па и историјски неодговарајући? Недорађен?

У мору домаћих и страних продукција са савременом или историјском тематиком, гледамо добра и несрећна костимографска решења, понека фантастична али неприметна, јер тако и треба да буде, или она која имају задатак да буду слике од костима.

Ко је костимограф и какав може бити његов допринос?

То је онај сарадник који ће костим саобразити карактеру који глумац тумачи и који ће гледаоцу спољашњим средствима дочарати унутрашњу слику датог карактера и одредити епоху на историјском хоризонту, обележити начин живота драмског карактера, његов економски и друштвени статус, образовање, припадност народу, групи, понудити ликовну естетику тренутка и места, а понекад са својим радом остати готово за све неприметан, осим за праве познаваоце филмског посла.

То је неко ко је целог радног века у предворју науке и користи достигнућа научних дисциплина трагајући за чињеницама. Костимограф посматра свет и све оно што настаје у уметности у његовој средини, али и у културном кругу чију културу и израз разуме и препознаје. То је све само стартна позиција на сваком новом почетку стваралаштва јер су три појма увек ту да ствараоцу задају муке: култура одевања, драмски карактер и продукција.

Култура одевања као познавање фактора који су утицали на настанак одређене ношње, службеног одела, радне одеће, свечане, као и украшавања лица и тела, начина израде одеће, од пећинског човека, па надаље кроз историју људског друштва. Култура одевања као познавање историје одевања, промена облика и материјала насталих као последица размене информација кроз освајања и трговину, ширење религија и културних утицаја, успостављање закона и догми, праваца и стилова, технолошког напретка, моде.

Драмски карактер као глумац у одређеној улози, али и у костиму који му неће спасти улогу, али му зато може помоћи и одредити му место у времену, географији, историјском, друштвеном и економском контексту, обојити га психолошки, социјално и карактерно, костим у коме ће се он осећати као тај, неко други ког у том тренутку игра.

Костимографско решење није подражавање података, није препричавање историјског костима, већ представља суштинско познавање културе одевања, свих фактора који су утицали на њихово настајање и промене, есенцијални запис у уметниковом унутрашњем бићу и неопходно одвајање од имитације. Костимографско решење није реконструкција – реконструкција костима припада музејима.

Гледали смо бројна светска и домаћа остварења. Времена су се мењала. У свету су буџети постајали већи, а у домаћој продукцији мањи. Технологија је донела савршенију слику и звук. Наше очи су се навикавале на све већу употребу специјалних ефеката, а у том претеривању гледалац се увлачи у неки виртуeлни свет, чиме готово да се елиминише непосредност и активирање узвишених чула.

Сваки костимограф има исту жељу – да начини историјски костим овековечен кроз форму филма или ТВ серије, да уплови у решавање стотина карактера када је дијапазон могућности у креирању ликова велики.

Међутим, те одлуке нису лаке. У свим доступним писаним, ликовним и материјалним изворима треба извршити селекцију која ће постати основ за креирање ликова, настојати да се не праве материјалне грешке, а правити намерне, односно налазити решења која се уклапају у договорен ликовни кључ.

Следећи ниво који се мора освојити чини реализација: избор тканина и свих других материјала и спровођење у реалност замисли која одговара режији, објективу и глуми. Треба се одлучити за текстуре материјала, растер дезена, праву меру патинаже, интервенције на лицима глумаца. Овај ниво је најузбудљивији и најкреативнији, а то је управо оно што око камере преноси гледаоцу.

Какво костимографско решење нам је пренело око камере у серији "Немањићи – рађање краљевине"?

Ауторски рад Стефана Савковића, костимографа ове серије, представља изузетно квалитетан допринос раду на њој и заиста посебан ликовни доживљај. Овај костимограф је материјализовао једну узбудљиву личну замисао инспирисану средњовековном сликом живота коју је стекао истражујући изворе и колоратуром и атмосфером фреско-сликарства и иконописа.

Слојевито, зналачки и интуитивно укомпоновао је словенске елементе одевања, форме коју су Словени затекли на Балкану и елементе прихваћене под утицајем византијског културног круга.

Костимом је досликао карактере из наше историје, безимене ликове из народа и војске и целокупну костимску слику довео је у склад са сценографијом и природом. Његов избор материјала је крајње једноставан и непретенциозан, а тканине је користио као сликарско платно.

Његова игра боја, дрски и сочни комплементарни колористички односи, тонови којима маестрално влада, а који осликавају сваки фрејм утиском бојења тканина биљним бојама, дораде костима сликарском четкицом, вез канапом, начин коришћења коже, метала, комбинације решења која пре припадају примитивној уметности него савременом технолошком тренутку, били су ауторови избори у реализацији. За таква решења се требало одлучити и маестрално их реализовати да би резултат био онај који нам је пренело око камере.

Те одлуке су саму слику учиниле животнијом и ближом у комуникацији са гледаоцем.

Дуго смо чекали да у домаћој продукцији видимо костимографско остварење оваквог уметничког домета и доприноса.

Све ауторске одлуке, вештине и знања приближене су гледаоцу путем костима, као и дух нашег средњег века. А томе су додали још један виши ниво – имагинацију народне поезије и бајке. Тиме је костимограф испунио задатак који му је поверен, али и осликао чудесну атмосферу мистике, мита, чак и кроз визуру футуристичког стрипа.