Прве речи које су се чуле пре тачно 100 година на таласима Радио Београда биле су: „Ало, ало, ало“.

Ранко Стојиловић, уредник изложбе, истиче да је 19. септембар 1924. године познат по томе што је изведен први пробни радио-концерт из зграде Прве хрватске штедионице, из Кнез Михајлове 42, и тада је приређен богат културно-уметнички програм. Наступили су солисти Београдске опере, наши угледни глумци и то је најавило на велика звона да радио улази на велика врата у јавни, друштвени и културни живот тадашњег Београда.

У току изложбе Из века у век, тај први концерт биће реконструисан са данашњим уметницима.

„Наше некадашње колеге, чија имена смо помињали свих ових дана током припрема ове изложбе, заиста су оставили једно велико богатство, не само за нас који данас радимо у Радио-телевизији Србије, већ заправо за све медијске посленике у нашој земљи“, рекла је Ана-Марија Симоновић, уредница изложбе.

Према њеним речима, 19. септембар је врло важан у историји наше земље: „То је почетак радиодифузије и баш на данашњи дан, на три локације у самом центру Београда, отваримо изложбу која се зове наравно Из века у век. Једна поставка биће у ПТТ музеју, друга у Музеју науке и технике. Ранко је поменуо да ћемо тамо имати управо и реконструкцију овог данашњег дана када је одржано пробно емитовање, а овде, баш у згради Радио Београда, у Клубу Радио-телевизије Србије, је једна мала, али мислим богата, изложбена поставка са којом ћемо ући у 101. годину постојања Радио Београда“.

Изложба је подељена у четири тематске цилине и то није био лак задатак да се на једном месту, на малом простору, обједине све личности, емисије, догађаји, историјски тренуци који су обележили историју Радија уназад 100 година.

„Посебну вредност ове изложбе чине QR кодови. Са њима смо желели да дођемо до оних млађих, пре свега, млађих колега. Само мало смо загребали историју и поставили је на сајт Радио-телевизије Србије, тако да сви посетиоци изложбе у Клубу РТС-а, једним покретом мобилног апарата, односно укључењем камере, могу директно да оду на сајт РТС-а и да прочитају, односно чују тонски запис, чују глас неког од својих омиљених водитеља, или рецимо да чују сегменте из својих омиљених емисија или можда историјских догађаја које је забелажио само Радио Београд“, истакла је Симоновићева.

Ранко истиче да су поставке обогаћене и колекцијом старих радио-апарата колекционара Миодра Глигорића, тако да посетиоци могу да уживају и у амбијенту за слушање радија из 20-тих, 30-тих и 40-тих година прошлог века.

„У једном таквом амбијенту можемо да се вратимо на Мићу Татића. Не знам да ли знају људи да је емисија Добро јутро, децо почињала увек од 1955. године у седам ујутру једном шпицом која је цвркут птице који је генерисао сам Мића Татић“, истакао је Ранко Стојиловић.

Седмог марта 1924, пре званичног покретања програма, београдска радио-станица се, услед великих поплава које су задесиле Србију и на молбу надлежних министарстава, огласила извештајима о водостању. Она има велики значај за хидрологе, капетане бродова, лађаре и риболовце...

Извештај се и даље емитује на Првом програму Радио Београда у 12.05 часова. Подаци се ажурирају свакодневно у 11.30 часова.

Од 1. октобра 1924, на таласној дужини 1.650 m, уторком, четвртком и суботом од 18.45 до 19.45 емитован је програм „Концерти, берзански извештаји и остале новости”.

Радио Париз почео је са радом само шест месеци раније, а истог дана када и Радио Београд први пут се огласио и Радио Беч. Тек годину касније настали су Радио Москва и Радио Токио.

У периоду од 1924. до 1929. године радијски посленици постепено су овладавали техникама преноса и креирања програма.

У недељу, 24. марта 1929. године, из просторија на другом спрату здања САНУ, почело је редовно емитовање програма Радио Београда. Програм у тадашњој Краљевини Југославији најавила је Јелена Билбија Лапчевић чувеном реченицом ‒ ,,Овде Радио Београд!”

Хор певачког друштва „Обилић” отпевао је националну химну, а глумци Народног позоришта одиграли су прву српску радио-драму „Ђакон Стефан и два анђела”. Исте године емитован је први радио-пренос фудбалске утакмице, само три године после првог спортског радио-преноса у свету.

Почетак утакмице БСК–Југославија преносио је репортер Раде Стоиловић, секретар Београдског лоптачког подсавеза, а касније Димитрије Стефановић Маратонац, службеник Радио Београда.

Током 1937. године почело је емитовање десетоминутне информативне емисије Радио Београда „Актуелни час”, а исте године основан је Симфонијски оркестар Радио Београда.

У немачком нападу на Београд 6. априла 1941. године био је бомбардован и Радио Београд, који се налазио у згради Српске академије наука и уметности, а током Другог светског рата је престао са радом. Током рата, немачка окупациона станица „Sender Belgrad” емитовала је програм из просторија некадашње Краткоталасне станице Централног пресбироа Краљевине Југославије.

После ослобођења, 10. новембра 1944. године, глумац Народног позоришта Љубиша Јовановић огласио је почетак рада станице речима ‒ „Говори слободни Радио Београд. Смрт фашизму – слобода народу!”

Једна од најслушанијих и најдуготрајнијих емисија „Весело вече” први пут је емитована 6. марта 1949. Почетком педесетих година двадесетог века настале су и емисије „Дневник” и „Спортски журнал”.

Од 9. фебруара 1958. у етру се јавља Други програм Радио Београда, а Трећи програма  почиње са радом 1965. године. Програм Београд 202 први пут се огласио 1969. године.

Радио Београд је до данас задржао квалитетни дечји, драмски, културни, информативни и музички програм, али и све остале програме који чине суштину радија. Од 18. септембра 2019. године тематски канали Радио Београда ‒ РТС Плетеница (народна музика), РТС Рокенролер (поп и рок музика), РТС Џубокс (евергрин музика) и РТС Вртешка (канал за децу) ‒ емитују се на мултимедијалној платформи РТС Планета. Покретање те медијске услуге прати дигитализацију Звучног архива Радио Београда.

Програми тематских канала Радио Београда емитују се и у мрежи DAB+. Од 2023. године доступни су и на апликацији РТС Звук, где се на једном месту може чути оно најбоље из продукције звука Јавног медијског сервиса Србије. Апликација је бесплатна и доступна свим корисницима мобилних телефона који имају оперативне системе Аndroid или iOS.

У години јубилеја покреће се пети тематски канал Радио Београда ‒ РТС Џезер (џез музика) 18. септембра 2024. године.

Kорачајући у други век свог постојања, Радио Београд представља респектабилну медијску кућу која испуњава своју улогу у оквиру Јавне медијске установе РТС.

Радио Београд негује језичку и говорну културу, свакодневно информише о свим друштвеним феноменима и на тај начин наставља да одржава постојеће и поставља нове стандарде радиофонијског стваралаштва.

Ово су речи из текста Миље Милосављевић, дугогодишње уреднице емисије ,,Код два бела голуба”, којима она започиње причу о историјату ове емисије. То је једна од безбројних прича о прошлости и традицији које су се чуле у овој емисији.

Емисија „Код два бела голуба” на Првом програму Радио Београда траје од 1968, а њен оснивач и први уредник био је Драгослав Батица Савић. Емисија се на почетку звала ,,У пола четири код два бела голуба”. Назив емисије потиче отуда што је на програму била сваке недеље у пола четири, а оно ,,код два голуба” упућује на име кафане која се налазила на месту на коме је подигнута зграда Занатског дома, у којој се данас налази Радио Београд, као и на име улице Код два бела голуба, која се данас зове Светогорска.

Драгослав Батица Савић уређивао је ову емисију тринаест година. Представљајући стари Београд, његове људе, атмосферу и традицију, он је у оквиру емисије реализовао интервјуе са више од стотину истакнутих личности града. Стари Београд, његови житељи, појаве и догађаји, били су и остали темељ емисије, а током година и прошлост осталих градова Србије заузела је своје место у њој.

Драгослава Батицу Савића на уредничком месту наследила је Миља Милосављевић, која је емисију уређивала више од три деценије. Заслугом многих сарадника, али пре свега зналачким уредничким вођењем и ауторским доприносом Миље Милосављевић, ,,Голубови” су постали емисија по којој се Радио Београд препознаје.

Након Миље Милосављевић, емисију ,,Код два бела голуба” уређивала је Тамара Крстић, а после ње Војислав Карановић, који је и актуелни уредник ове култне емисије Радио Београда.

Извор: Звучни архив Радио Београда

Уторак, 24. септембар, 18.00 ч.

Јавно снимање емисије „Хоћу да знам” Радио Београда 2

 
Четвртак, 3. октобар, 18.00 ч.

Јавно снимање емисије „Соларис” Радио Београда 2

 
Субота, 12. октобар, 18.00 ч.

Реконструкција првог пробног емитовања Радио Београда из 1924. године

 
Четвртак, 17. октобар, 18.00 ч.

Јавно снимање емисије „Дигиталне иконе” Радио Београда 2

 
Недеља, 20. октобар, 10.00 ч.

Радионица радио-аматера „Корак у нови век” у сарадњи са Београдским радио-аматерским клубом и Савезом радио-аматера Србије

 
Четвртак, 24. октобар, 18.00 ч.

Јавно снимање емисије „Невидљиви људи” Радио Београда 2

Музеј науке и технике налази се у Скендербеговој 51.

Велики успех ове емисије постигнут је захваљујући томе што је на хумористичан и сатиричан начин приказивала актуелне догађаје, и што је успевала да на духовит начин саопшти и оно што не би смело јавно да се каже, најчешће у форми скеча и наменски писаних сонгова.

Текстове су писали: Слободан Кића Станковић, Станислав Винавер, Бора Савић, Новак Новак, Бане Ђуричић, Радивоје Лола Ђукић, Гута Добричанин и други. Душа музичког програма „Веселе вечери” од првог дана био је Мирослав Бепо Рамбосек, велики познавалац музике, вешт импровизатор, аранжер и композитор „по потреби”. Наследили су га Стеван Маркићевић, Радмила Трифуновић, Михајло Мелеш и Маријан Каран.

Редитељи су били: Јован Гец, Милан Ракић, Лола Ђукић и други. Први уредник ,,Веселе вечери” био је Мирослав Митровић, затим Жика Живуловић Серафим, Радивоје Лола Ђукић и Слободан Кића Станковић.

Мирослав Митровић, један од твораца емисије, казао је:

,,Реална база у Радио-Београду за покретање нове емисије била је група младих новинара, спикера, сниматеља, музичара, даровитих чланова радио-драмскога ансамбла (…) И емисија је кренула. Успех је био изнад очекивања. Стизало је сијасет писама са речима поздрава, одушевљења и ободрења (…) Невероватно увећану публику, која је недељом увече заседала покрај радио-апарата, често и у комшилуку, у разним клубовима и синдикалним, фронтовским и омладинским просторијама, увесељавали су и опомињали на будност и правилно постављање јунаци емисије: Чика Прока, Тривун и Мијајло, Курир Панта, Фрајер” (из књиге „Време Радија“ Ж. Симовића).

Прву редакцију „Веселе вечери“, која је образована после кратког времена, сем уредника Митровића, чинили су: Мирко Срећковић, Александар Павловић, Жика Живуловић, Бранислав Бане Ђуричић, Бора Савић, Шпиро Будимир и Душан Глигоријевић.

Популарности „Веселе вечери“ немерљиво је допринео дуо Миодраг Петровић Чкаља и Мија Алексић.

 „Весело вече“ престало је да се емитује 2001. године, а његов последњи уредник био је Драгомир Гале Јанковић.

Мија Алексић (1923–1995) глумом се аматерски бавио још од гимназијских дана. Био је члан Народног позоришта у Београду и Југословенског драмског позоришта. Играо је и у Атељеу 212 и на другим позоришним сценама. Аутентичан позоришни, филмски, естрадни, радио и телевизијски уметник широког дијапазона, креатор смешнога протканог сетом, знао је да удахне живот и у најнеуверљивије текстове. Играо је у много филмских остварења и освојио бројне награде – међу њима ,,Добричин прстен” и специјалну ,,Стеријину награду”.

Миодраг Петровић Чкаља (1924–2003) био је позоришни, филмски, радијски и ТВ глумац и комичар. Каријеру је започео у Драмском студију Радио Београда 1946. године. Заједно с Гутом Добричанином, Бранком Веселиновић и Мијом Алексићем наступао је у најпопуларнијој хумористичкој емисији тога времена – ,,Весело вече”. Глумио је у великом броју емисија Драмске, Хумористичке и Дечје редакције Радио Београда (,,Народни посланик” 1949, ,,Ревизор” 1949, ,,Џон Пиплфокс” 1953. и многе друге).

Бранка Веселиновић (1918–2023) била је награђивана позоришна, телевизијска и филмска глумица, истакнута добротворка. Веселиновић је у матичном Југословенском драмском позоришту играла од 1948. до 1978, остваривши преко 40 улога, а за Гину у Нушићевој „Ожалошћеној породици” добила је ,,Стеријину награду” 1964. године. Била је добитница „Ордена рада са златним венцем”, Нушићеве награде за животно дело, Вукове награде, награде „Мали Принц” за животно дело Међународог фестивала позоришта и других. Глумила је у више од 100 представа у позоришту, и више од 50 телевизијских серија и филмова. Добитница је многобројних награда и признања за свој глумачки и хуманитарни рад.

Легат глумице се од 2018. године налази у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду.

Драгутин Гута Добричанин (1922–1988) био је српски глумац и драмски писац. Најпознатији је по улози Васе С. Тајчића у серији ,,Позориште у кући”. Студирао је архитектуру. Рано се определио за глуму наступајући у дечјем позоришту ,,Бошко Буха”, затим на сцени Атељеа 212. Тамо је одиграо низ комичних улога домаћег драмског репертоара, а глумио је и на радију и телевизији. Написао је популарну комедију ,,Заједнички стан”, која је играна у већини југословенских и око 250 совјетских позоришта. Преведена је на 30 језика и приказана у многим земљама. Написао је више комедија и драмских текстова за децу.

Извор: Звучни архив Радио Београда

Oбласт радиофоније, за коју је прво била заинтересована војска због својих потреба (безбедног и брзог слања порука), брзо је препозната као област од ширег, државног и политичког, а затим и културног и економског значаја.

Од краја Првог светског рата, ресорно министарство за област радиофоније било је Министарство пошта и телеграфа. Министарство је, у име државе, давало концесије за изградњу радио-станица, прописивало услове експлоатације и рада станица, склапало уговоре и доносило правилнике и друге законске регулативе из области.

Први радијски спикери у Србији били су инжењери Министарства, Михаило Симић и Добривоје Петровић. Они су учестовали у првом, пробном емитовању радијског програма, 19. септембра 1924. године, као и у поновљеној емисији 24. септембра. На основу њиховог рада, одобрен је редовни радио-програм „Главног радио телеграфа Београд – Раковица – Врачар”, од 1. октобра 1924. године.

Ова двојица инжењера заслужна су и за емитовање програма из радио-станице изграђене у згради Министарства ПТТ. Наиме, после прекида емитовања редовног програма, да би премостили време до отварања нове београдске станице, у згради Министарства ПТТ у Делиградској улици, инжењери поште направили су студио, из кога је, од децембра 1927. године, емитован редовни програм. Пробна радиофонијска станица Министарства Пошта и Телеграфа емитовала је програм који се састојао од музике са плоча, концерата из студија и предавања.

Емитовање је прекинуто 18. 3. 1929. године, када је пробне емисије започео „Радио Београд”. Михаило Симић и Добривоје Петровић учествовали су и у емитовању пробног програма „Радио Београда”, као и у свечаном отварању програма, 24. марта 1929. године.

Према садржају појединих докумената из архива ПТТ музеја, идеја и иницијатива за оснивање „Радио Београда” потицала је од Министарства ПТТ односно, од појединих чиновника, од којих, поред поменутих инжењера, можемо навести и начелника, а затим и директора у Министарству, Милана Ж. Ђорђевића, који је пропаганду за радиофонију вршио и преко свог часописа „Телеграф и телефон”, касније штампаног под називом „Радио, телеграф и телефон”.

Министарство ПТТ је одржало лицитацију, за оснивање модерне радиофонијске емисионе станице – „Броадкастинг” у Београду у септембру 1926. године.

Уговор са Друштвом Радио Београд А.Д, потписан је у фебруару 1928. године, а у члану 15. нацрта уговора било је наведено: „Све станице намењене су јавној радиофонској служби за неговање и унапређење националне културе и просвете, за привредне и опште државне и народне потребе. Сви циљеви једне радиофонијске службе постижу се неговањем књижевног језика, ширењем наука, књижевности и уметности, васпитавањем народа путем предавања, преношењем државних, националних и уметничких приредби општег значаја, приређивањем и преношењем музичких извођења и позоришних представа, репродукцијом одабраних грамофонских плоча и слично, објављивањем метереолошких, берзанских, економских, спортских и других вести од интереса за нашу привреду и ширу јавност и ширењем дневних вести од општег државног и народног значаја.”

Овај члан показује колико је за државу било значајно отварање радио-станица односно, емитовање редовног, разноврсног и квалитетног програма, у циљу информисања, образовања, забаве и културе.

Аутор изложбе је Љиљана Ђорђевић, виши кустос.

ПТТ Музеј налази се у Мајке Јевросиме 13, Београд.

Идејни творац ове емисије био је легендарни спикер Радио Београда – Радивоје Раћа Марковић. Мало ко је као он умео да својим гласом дочара слику на стадиону, динамику игре, узбуђење на трибинама, зебњу и радост које су део свих спортских „драма”.

Многе изразе који су данас уобичајени у спортским преносима, попут „ивице казненог простора” смислио је управо Марковић. Оно по чему га препознају и слушаоци млађих генерација свакако је његов чувени усклик: „Гол, гол, гол”, после трећег изједначења на фудбалској утакмици Парагвај – Југославија на Светском првенству у Шведској 1958. године. Данас су та Раћина „три гола” део шпице ове популарне емисије.

Осим Радивоја Марковића, који се сматра једним од најбољих радио-коментатора, златним словима у историји Радио Београда уписано је и име још једног Марковића – Марка. Он је такође био спортски новинар и уредник. Фотографија на којој њих двојица седе на крову камиона и преносе утакмицу Црвене звезде и данас краси зидове спортске редакције у Радио Београду.

У спортском алманаху забележено је и име Предрага Кнежевића који је био први уредник и водитељ ове емисије, а затим и Светислава Вуковића – водитеља, новинара, песника и текстописца, који је ову емисију водио дугих шеснаест година.

Они којима фудбал није био баш „најважнија споредна ствар на свету”, могли су (и могу) да у емисији „Време спорта и забаве” слушају и добру музику, a својевремено су могли уживати у скечевима наших славних комичара – Миодрага Петровића Чкаље и Мије Алексића.

Извор: Звучни архив Радио Београда

Када је пре скоро седам деценија Душко Радовић осмислио и на таласе Радио Београда поставио „Добро јутро децо”, вероватно није слутио да ће ова емисија трајати толико година. Сви који пишу, уређују, режирају, глуме и снимају овај програм и данас чувају и негују његов квалитет.

Баш као што су многе генерације одрасле уз „Добро јутро, децо”, и садашњу и будућу поштовану децу свако јутро са таласа Радио Београда буди и будиће приче написане посебно за њих.

Душан Душко Радовић (1922–1984) био је велики књижевник, афористичар, уредник Програма за децу Радио Београда и Телевизије Београд. Он је сценариста једне од најлепших серија за децу на нашим просторима – „На слово на слово”, као и емисије ,,Лаку ноћ, децо”. Радио је и као новинар ,,Борбе” и уредник Студија Б, а остаће упамћен по легендарној емисији „Добро јутро, Београде”.

Представа ,,На слово, на слово”, по поезији Душка Радовића, извођена је у позоришту за децу у Београду, које је на Дан позоришта (23. октобра 1984. г.), добило име управо по овом великом писцу.

Извор: Звучни архив

,,Новости дана”, централна информативна емисија Првог програма Радио Београда, емитује се од јесени 1958. године. Још од тада, представља релевантан и свеобухватан преглед најважнијих информација и догађаја из земље и света. Уређивање емисије сматрало се врхунцем у информативном радио-новинарству.

Још од настанка емисије, за новинаре, продуценте и тон мајсторе, била је привилегија бити део тима ,,Новости дана”. Дугогодишњи слушаоци и данас, 66 година од првог емитовања емисије, знају да ће од 15.00 до 15.30 бити информисани о свему што се догађа широм света, захваљујући разгранатој мрежи дописника и добро постављеној сарадњи с јавним медијским сервисима, посебно у региону. Кроз прилоге, интервјуе, вести, репортерска јављања, у ,,Новостима дана” забележени су догађаји попут слетања на Месец, Самита несврстаних, Олимпијских игара, као и кризне ситуације које је редакција проживљавала са слушаоцима: земљотрес у Краљеву, ратови у бившој Југославији, поплаве у Обреновцу, пандемија коронавируса...

Иако су се навике слушалаца промениле, ,,Новости дана” остале су најслушанија емисија на Радио Београду. Свакога дана, уз фреквенције Радио Београда, апликацију РТС Звук или платформу РТС Планета, десетине хиљада слушалаца у 15 часова, чује гонг који најављује почетак емисије. Новости дана се емитују сваког дана, без обзира на празнике или ванредне догађаје. Данас ову емисију уређује и води троје уредника уз подршку комплетног информативног програма радија.

Извор: Звучни архив Радио Београда

Програм је припремио тадашњи директор Опере Стеван Христић, а извели су га чланови Опере и Драме Народног позоришта, о чему је дневни лист „Политика” овако известио:

После великих припрема и то се најзад остварило… Нешто после седам сати у просторијама Хрватске штедионице сви уметници су били на окупу. Тада је објављен почетак.

Г. Михајловић је сео пред микрофон и бројао пет минута од 1 до 220.

Ало! - Ало! - Ало! (почео је затим) – Добро вече, госпође и господо. Први концерт радио-телефоније београдске станице сад ће почети. Ево дневног билтена метеоролошке станице на Врачару.

И билтен је прочитан врло разговетно да се лепо могло разумети свугда. Требало је после тога дати још извештај са берзе и дневне вести, но како су наши уметници, већ били изгубили стрпљење почео је одмах сам концерт.

Гђа Роговска! - представио је г. Михајловић кроз микрофон, и госпођа запева познату арију из Тоске, уз дискретну пратњу г. Брезовшека на клавиру. Њен соноран глас је затреперио предапаратом и радио-таласи су га носили далеко у свет.

Они који су слушали концерт у Београду изјављују изјављују да се певање гђе Роговске чуло врло лепо.

Затим је г. Богић с пуно полета рецитовао из Ростановог Сирана ону лепу Тираду о пољупцу.

После њега је отпевао г. Томић композицију г. Христића Бехар. Његов меки тенор уз пратњу самог аутора на клавиру слушао се веома пријатно. Али најлепше се чула виолина г. Холуба, свирао је други део виолинског концерта од Менделсона, уз пратњу гђе Холуб на клавиру. Потом је опет дошао г. Богић с рецитацијом Дубровачког мадригала г. Дучића…

Онда је опет г. Томић отпевао последњу арију Каварадосија из Тоске уз пратњу г. Брезовшека и после њега је г. Гођевац одсвирао на клавиру Етиду у еф-молу од Шопена. Најзад је г. Холуб с највећом виртуозношћу извео на виолини Песму љубави Сука, уз пратњу своје супруге.

С тим је завршен овај први радио-концерт у Престоници.

На крају је г. Михајловић прочитао извештај с берзе и неколико вести са јучерашње седнице владе о политичкој ситуацији уопште. У току концерта сви учесници су у другој сали слушали кроз радио-апарат наизменично један другога. А данас у подне сликаће се управа заједно са њима за успомену на овај лепи почетак једне нове епохе београдског уметничког и културног живота.

Инжењери Михаило Симић и Добривоје Петровић су, током две године, емитовали програм, најпре уторком, четвртком и суботом, а он се састојао превасходно од музике са плоча, вести добијених из редакције листа „Политика” и музичких извођења из радијског студија.

У недељу, 24. марта 1929. године започело је редовно емитовања програма „Радио Београда”, из зграде Српске академије наука у Кнез Михаиловој улици, а исте године забележени су и први преноси из Опере из Народног позоришта, београдских кафана, предавања с Коларчевог народног универзитета, литургија из београдских храмова, али и први пренос једног спортског догађаја.

 У чему је била тајна успеха „Јовановића”?

Вероватно у идеји Бранислава Ђуричића, у бриљантно погођеној петоминутној форми радио-стрипа, у разиграним текстовима, одличној глумачкој екипи, вештој режији и у вешто приказаним друштвеним приликама.

„Јовановићи“ су почели да се емитују на Првом програму Радио Београда 5. јануара 1981. године, да би живот наставили сваког радног дана у 5.45 ујутро уз две дневне репризе. Животно уверљива, драмски разиграна, породица Јовановић је својим садржајем брзо освојила слушаоце и ушла у многе породице, да с њима подели свакодневне бриге и радости.

До краја 1987. године текстове је писао углавном Бранислав Ђуричић, а од 1988. до 1994. „Јовановиће” је креирало шездесет троје састављача. Пера су оштрили и они којима писање није занат.

„Јовановићи” су преко главе претурили распад државе и стварање нове, рат, инфлацију, политички плурализам, али су остали без страначког опредељења, што им је давало за право да се непристрасно оглашавају о збивањима.

С причама из живота породице Јовановић слушаоци су могли лако да се поистовете, што је значајно допринело томе да ова емисија постигне велику популарност.

Чланови породице Јовановић били су: Ђорђе Јовановић, графички радник (Душан Антонијевић и Михајло Викторовић), Меланија Јовановић, његова супруга (Љиљана Крстић, Олга Спиридоновић и Радмила Савићевић), Јован Јовановић, њихов син, ВКВ радник (Зоран Радмиловић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Иван Бекјарев, Мики Манојловић, Марко Николић), Стана Јовановић, Јованова супруга, медицинска сестра (Рената Улмански, Љиљана Благојевић) и њихова деца Весна Јовановић, ученица (Зорица Јовановић, Татјана Пујин, Наташа-Рајчел Ћосовић), Зоран Јовановић, ученик (Вера Обрадовић, Добрила Матић – Комадина, Милан Родић, Вук Матић и Петар Алимпијевић).

Редитељи су били Александар Пантелић и Владимир Путник.

„Јовановићи” су на таласима Првог програма Радио Београда емитовани до лета 2000. године.

Зоран Радмиловић (1933–1985) био је српски и југословенски филмски, телевизијски и позоришни глумац, који је одиграо неке од најупечатљивијих улога у историји југословенске кинематографије. Његова најпознатија улога била је у позоришној представи ,,Радован III”, због које је добио титулу краља хумора и импровизације.

Поступно је апсолвирао глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију и након тога започео каријеру у Београдском драмском позоришту (1962–1968), у коме је првобитно наступао у мање значајним представама.

Године 1964, због одустајања Љубе Тадића, Радмиловић је добио насловну улогу у представи „Краљ Иби” (на сцени Атељеа 212). Током настајања представе, његова глумачка надареност довела је до тријумфа импровизације (велики успех остварује и на гостовањима у Паризу, Москви, Њујорку, Венецији и др.). На филму је одиграо двадесетак улога. Добитник је великог броја награда: ,,Златна арена”, ,,Добричин прстен”, Стеријина награда и многих других.

Награда ,,Зоран Радмиловић” додељује се од 1988. у оквиру ,,Стеријиног позорја” у Новом Саду, а додељује је компанија „Новости”, док се награда „Зоранов брк” додељује сваке године у част Зорана Радмиловића на манифестацији „Дани Зорана Радмиловића” у Зајечару. Награда је установљена 1991. године.

 Извор: Звучни архив Радио Београда

Други сат емитовања поклапао с такође култном хумористичком емисијом ,,Индексово радио-позориште”. Емисија је за то време била прилично револуционарна – по специфичном хумору, као и по промоцији неких звезда популарне музике. 

Извор: Звучни архив Радио Београда

НОВА РАДИО-ТЕЛЕГРАФСКА СТАНИЦА

Кад ступате у ову необичну салу, која представља свет, вас обузимају чудновати осећаји. Изгледа вам да сте ништавни наспрам овог невидљивог колоса, који вам представља овај мали затворени простор. У први мах осећате да се налазите у једном центру у којем се усредсређују сви снопови радио-електрицитета и звукова, који непрестано вибрирају по бескрајној васиони, или као да сте у центру одакле се звуци пријатних мелодија вокалне и инструменталне музике шаљу на све стране света, док се, најзад, помоћу апарата за бежично телефонирање, не нађу у човечијем уху, тамо, далеко.

Сва је сала застрта у свим правцима и зидови су тапетовани вуненим габардином каки-боје. Под је застрт дебелим и тешким засторима, а таваница је сва покривена белом полусвиленом материјом у таласастом облику.

Пред великим микрофоном, који виси у једном углу, пред којим се изводе концерти, и који је тако осетљив да може примити и бестрага далеко отправити и најмањи шум у сали, стоје пултови за ноте. Резервисано је место за клавир који ће се ускоро поставити. И замислите ову слику: певачки хор, или музика, стане пред микрофон и отпочне са концертом. Звуци песме заталасају металну мембрану у овом микрофону, као прибогу и код микрофона у рогу код обичног телефонског апарата, она, мембрана, у свима нијансама, у најфинијим нијансама, да се може чути и мува кад зуји, покреће се, вибрира и верно преноси боју гласа и све његове особине, на апарате раковичке радио-станице, одакле их, помоћу јаке струје са видоком ичесталошћу, снажно баца преко високе антене у бесконачност. Заталасани етар, пролазећу поред свију радио-станица на свом путу, утиче на све пријемне апарате преко антене, где се амплифицира (увеличава) глас на нарочитом апарату (амплификатору), као што се код микроскопа увеличава геометријска фигура, а онда у потпуној форми и боји затрепери песма или реч у телефонској слушалици на ваше ухо…

Предајник ове радио-телеграфске станице налазио се у Раковици, прецизније на Миљаковцу, негде на простору између данашњих улица Димитрија Котуровића, Борске, Варешке, Велизара Станковића и Миљаковачке шуме. На ретким фотографијама из тог периода виде се масивни стубови који су носили антене и сведочили о снази предајника. Поред Централног бироа у Улици Кнеза Михаила, емисиона станица у Раковици била је везана и са пријемном станицом на Западном Врачару.

Од 1929. г. – зграда САНУ, Кнеза Михаила 35

Од марта 1929. године, са новим капиталом и знатно већим програмским и економским амбицијама, Радио Београд А.Д. је у нову епоху свог развоја званично ушао 24. марта 1929. године из зграде Српске академије наука и уметности. Поред подршке Министарства пошта и телеграфа и других ресорних тела, Акционарско друштво је новац за покретање савременије станице обезбедило и захваљујући инжењеру Роберту Вегеу и др Густаву Брауну, који су заступали бечку фирму Mihael AG, али је разлику доплатио и Џулијус Ханау, уводећи у посао лондонску фирму Маркони која је убрзо постала први финансијер, што је остала све до подржављења Радио Београда 1939. године.

Два решеткаста гвоздена стуба, сваки висине 20 метара, причвршћена су челичним ужадима за кров зграде, а служили су као носачи антене. Између стубова разапет је хоризонтални део тзв. Т – антене, састављене од неколико уплетених жичаних проводника… На другом спрату Академије наука, у једној мањој просторији, налазили су се појачавачи и сва остала студијска техника. У поткровљу је постављен предајних снаге 2,5 KW, што је у оно време било изнад снаге просечних европских средњеталасних предајника.

Изнад микрофона марке „Маркони-Рајс” који је био опремљен црвеном сигналном лампицом, било је написано упозорење:

 
ЦРВЕНО СВЕТЛО КАДА СИНЕ

ВАСИОНЕ ТАЛАСИ БРЗИ

ТВОЈ ВЕЋ ПРОНОСЕ ГЛАС.

ЦЕО СЛУША ТЕ СВЕТ!

 
Од 1944. г. – зграда Министарства шума и руда и Министарства спољних послова, угао Кнеза Милоша и Немањине

На овој адреси најпре је, од 1936. године била смештена Краткоталасна радио-станица Централног пресбироа Краљевине Југославије. Пошто је тридесетих година прошлог века радио био једно од најзначајнијих средстава пропаганде, у државном интеерсу било је и да има радио-станицу која ће се обраћати на другим језицима слушаоцима у иностранству, а на нашем дијаспори. Краткоталасна станица, у којој су професионалне каријере градили неки од доајена Радио Београда, попут Мирослава Митровића или Радивоја Марковића, била је задужена и за припремање вести за Радио Београд. У то време је Београд био једини град на Балкану који је имао чак две радио-станице.

У шестоаприлском бомбардовању Београда погођена је и оштећена палата Српске краљевске академије у којој се налазио Радио Београд, који тада престаје са радом. Окупациона станица Soldatensender Belgrad врло брзо по капитулирању Југославије почела је са радом управо у просторијама Краткоталасне станице, у згради Министарства шума и руда (сада Министарству иностраних послова) у Улици Милоша Великог. Ова станица, која ни на који начин не наставља континуитет Радио Београда, оставила је печат како у уметничком животу окупираног града, тако и као својеврстан поп-културни феномен у општем вихору Другог светског рата.

Радио Београд се одмах по ослобођењу јавио са исте адресе, 10. новембра 1944. речима глумца Љубише Јовановића: „Говори слободна Радио-станица Београд! Смрт фашизму, слобода народу”. Послератно консолидовање програма текло је упоредо са обновом разрушене земље. Већ 1945. године постављен је поново предајник на зграду Академије наука, а обновљен је и предајник велике снаге у Макишу.

Од 1947. г. – зграда Занатског дома у Хиландарској 2

Иако је формално одлука о пресељењу донета још 1947. године, адаптација зграде Удружења занатлија, дела архитекте Богдана Несторовића из 1933. године, трајала је скоро годину дана, тако да је Радио Београд на овој адреси од јула 1948. године. У згради у самом срцу Београда некадашње самачке и хотелске собе су преуређене у студије и канцеларије. Током претходних 76 година спикери Радио Београда су најважније вести читали са ове адресе, то је место где су настајали вољена и радо слушана музика, радиофонијски експеримент, одакле су се слушаоци упознавали са токовима савремене литературе, са најсвежијим актуелностима у политици, спорту, уметности…

Свих ових година, без обзира на локацију са које се слушаоцима обраћао, Радио Београд је био и остао један од носећих стубова овог друштва, храм културе и лепог и правилног говора, кућа проверене и брзе информације, генератор добре забаве и најквалитетније музике. Из века у век.

Најпознатији вишедеценијски уредник и водитељ ове емисије био је Владимир Јанковић Џет, који је овакав начин гласања назвао „првим слободним и демократским изборима” у Србији и некадашњој СФРЈ. Први хит недеље, који су те 1979. године изабрали слушаоци, била је песма ,,Sultans of Swing” коју изводи група ,,Dire Straits”.

Емисија је постала изузетно популарна од 80-их година прошлог века када је често почела да „излази” из студија и била реализована пред публиком на концертима широм Србије, како у већим градовима, тако и малим местима. Уживо су наступали и познати музичари и још неафирмисани млади извођачи, а у самом финалу избора песме која постаје хит недеље, присутни посетиоци су бирали победника тако што су производили буку. Мерен је ниво буке и нумера на коју би публика најбучније реаговала – постајала је хит недеље.

Напредак технологије, промене у начину слушања музике и комуникације са слушалачком публиком, донео је промене и у емисији „Хит недеље”. Годинама уназад емисија носи назив „Хит 202”, а за избор песме која ће понети ову титулу слушаоци гласају преко друштвених мрежа, Вајбер и СМС сервиса. Ова емисија и даље је на програму Радио Београда 202 радним данима од 19 часова када се бира хит дана, а финале за избор хита недеље је суботом од 19 часова.

Највећи број победничких песама које су понеле ову титулу у досадашњој историји емисије имала је група ,,Рибља чорба”.

Подизање зграде Занатског дома (чији је Фонд основан 1911), по угледу на друге друштвене домове, имало је за циљ да се на једном месту окупе све до тада основане занатске установе. Таква могућност указала се 1914. године, када су различити занатски фондови прикупили средства и започели зидање дома према пројекту архитекте Данила Владисављевића из 1912. године. Рат и неповољни услови одложили су изградњу Занатског дома све до 1931. године, када је пројектовање поверено архитекти Богдану Несторовићу, истакнутом поборнику модернистичке безорнаменталне архитектуре, као победнику конкурса за изградњу овог здања. Зграда је завршена 1. маја 1933. године.

У овој згради некада је био биоскоп „Авала” у који се улазило из Хиландарске улице. Зграда је била вишенаменска. Функционисала је као пословни простор, имала је ресторан, хотел и самачке собе. Хотел „Гранд” је за оно време био првокласан у сваком погледу. Собе су биле са топлом и хладном водом, телефоном и купатилима, а постојало је и централно грејање.

Одлука о пресељењу Радио Београда у овај простор донета је 1947. године. После годово годину дана адаптације простора, од 1948. се Радио Београд налази на овој локацији. Адаптација за потребе радио-станице подразумевала је да се ресторан у приземљу пренамени у музички и драмски студио, а некадашње хотелске собе у редакције. Како се Радио Београд ширио и технологија усавршавала, тако су се додавали студији за емитовање и монтажу. У простору некадашњег биоскопа „Авала” данас је велики музички Студио 6 у којем се одржавају јавна снимања.

Када је реч о архитектонском решењу, објекат је конципиран као угаона грађевина са два бочна крила дуж улица Хиландарске и Светогорске. Однос залученог централног и равних бочних делова потенциран је средишњом двостепеном кулом. Масивност угаоног дела зграде олакшана је колонадом у приземљу и завршном спрату. Над главним улазом налази се скулптура „Ковач”, рад каменоресца Н. Лукачека.

Посебан акценат на фасадама представљају низови ритмично распоређених прозора дуж виших етажа, оригиналних дрвених рамова, профилације и карактеристичне поделе. Пратећи материјализацију и начин стилизације, аутор је истим третманом вешто спојио приземну зону објекта и спратне делове, остварујући јединствен ликовни ефекат у општем сагледавању зграде.

У делу објекта дуж прометне Светогорске улице доминирају велике површине транспарентних тзв. дуплих излога, у чијем делу зиданог парапета су смештене вентилације, као и спорадично постављени улази у локале. Изузев масивних, декоративно обликованих дуплих врата помоћних улаза у објекат дуж бочних фасада и раскошног, главног портала на чеоној фасади, која су наменски направљена од метала, аутор је свуда употребио природни материјал – дрво, што представља оригиналну замисао архитекте Богдана Несторовића, која мора бити и очувана. За разлику од овог приземног дела објекта, зона приземља дуж Хиландарске улице је у складу са унутрашњом наменом простора добила другачији изглед, са наглашеним сегментним површинима сачињеним од мат призми.

Извор: Завод за заштиту споменика културе Града Београда

На таласима Радио Београда емитовала се радио-драма ,,Капетан Џон Пиплфокс”, по тексту Душка Радовића, а у режији Вере Белогрлић 1953. године. Музику је написао Бепо Рамбосек, док је тон-мајстор био Петар Гаковић, а уредница Злата Видачек Микић.

Извођачи су били: Мира Ступица, Ружица Сокић, Бранка Митић, Љуба Тадић, Мића Татић, Драган Лаковић, Павле Минчић, Љубиша Бачић, Љуба Дидић и Милан Панић.

Радња радио-драме: Џон Пиплфокс звани Звоно, пензионисани капетан гусарског брода, на вест о појави страшног седмоглавог чудовишта, окупља своју распуштену гусарску посаду. Од власти добија назад свој једрењак и оружје и креће у авантуру пут Кинеског мора, с намером да савлада чудовиште...

Душан Радовић је рекао о свом писању: „Писати сам почео у самоодбрани. Бранио сам се од свих који су ме угрожавали здрављем, снагом, лепотом, бољим успехом у школи. Вадио сам се, доказивао и себи и другима да сам само друкчији, а не гори од њих. Има и изузетака, али ја мислим да је уметност посао за оне који имају проблема са собом. Они развијају чула и особине који нису потребни здравим и успешним људима. Нико боље не познаје људе од уметника. А то драгоцено знање стиче се драматичним познанством са самим собом.”

Библиотека града и град Београд сваке године додељују награду ,,Душан Радовић” за најбоље дело за децу и младе.

„Индексово радио-позориште” малтене је преко ноћи достигло популарност након емисије Саше Д. Ковачевића „Компликовани пренос” из 1983. године. Захваљујући успеху „Компликованог преноса“, у коме су се први пут чула горућа политичка питања, као и имитације типичних представника братских народа и народности – аутори почињу да се баве искључиво таквим темама, којима се (осим омладинских и студентских медија) у то време нико није бавио. У „Индексовом радио-позоришту” најчешћа форма су биле пародије тада популарних ТВ серија и филмова.

„Индексово радио-позориште” полако постаје култна радио-емисија у тадашњој Југославији иако је могла да се чује само са предајника Београда 202 на Авали. На Другом програму ТВ Београд 1987. године емитована је емисија из студија ТВ Сарајево, коју су заједно направили „Индексово радио-позориште” (Београд), „Топ-листа надреалиста” (Сарајево) и „Злочести дјечаци” (Загреб), на текстове Петра Лазића и Нелета Карајлића.

Последња емисија „Индексовог радио-позоришта“ на „Београду 202" емитована је маја 1996. јер је руководство РТС-а и Радио Београда закључило да више нема програмских потреба за таквом емисијом. Део екипе угашеног „Индексовог радио-позоришта” правио је у време грађанских и студентских протеста 1996-97. култни сатирични лист „Наша крмача”. У време НАТО бомбардовања 1999. део екипе „Индексовог позоришта” креирао је популарне сонгове „Ја сам ја” , „Ел Кондор пада” и „Они су они”, користећи назив „Индексово ПВОзориште”.

Извор: Звучни архив Радио Београда

Министарство ПТТ, које је преко претплата једним делом финансирало рад станице у Раковици, укинуло јој је субвенције 1926. године с образложењем да станица није испунила очекиване резултате.

Акционарско друштво ,,Радио А.Д.” добило је 4. фебруара 1928. године од државе концесију за изградњу радио-станице и емитовање програма на 15 година. Друштво је на себе преузело следеће обавезе:

- да изгради станицу система ,,Маркони” и јачине 2, 5 кw;

- да емитује програм сваког дана најмање 3 сата, од чега за државне извештаје мора издвојити 30 минута;

- да након 5 година премести просторије на властито земљиште;

- да се обезбеди државна контрола над целокупним радом Радија;

- да после 15 година бесплатно преда станицу држави.

Надокнада држави износила је 60 % од прикупљене радио-претплате. Обавеза државе била је да брине о мрежи радио-станица у земљи, да снизи цене радио-апарата и претплате, као и да изврши електрификацију земље у целини.

 У недељу, 24. марта 1929. године, из закупљених просторија на другом спрату здања Академије наука, у 10.30, зачуле су се фанфаре, које су означиле почетак редовног емитовања програма Радио Београда на таласној дужини од 455 метара. Свечаном отварању београдске радио-станице присуствовало је око 300 званица из културног и јавног живота.

 Јачина предајника била је 2,5 kW у складу са захтевом државе да се програм јасно и добро чује у пет часова поподне преко апарата-пријемника. Тај уређај је имао две лампе и ваздушну антену на одстојању од 500 километара. За ове потребе закупљене су просторије на трећем спрату и на мансарди зграде Академије наука, на чијем је крову високом 28 метара монтирана антена висине 25 метара.

 У пролеће 1934. године предајник је пресељен из Академије наука у Макиш, одакле је почео да се емитује програм од 16. маја исте године. Радио Београд је захтевао да се на овој локацији постави јачи предајник, што је одобрено 2. октобра 1936. године. Преко компаније ,,Маркони” набављен је нови предајник снаге 20 kW, који је почео да се користи 2. августа 1937. године.

 Први радио-пренос фудбалске утакмице емитован је 7. априла 1929. године – три године након првог спортског радио-преноса у свету. Иницијатива је потекла од спортског уредника ,,Политике” Боре Јовановића. Утакмицу БСК – Југославија преносио је репортер Раде Стоиловић, а уз њега и Димитрије Стевановић.

 За првих десет година Радио Београд је директно преносио 145 спортских такмичења у једанаест дисциплина. Највише је било фудбалских преноса (67), затим преноса тениских мечева (27) и такмичења у веслању (19) итд. Спортска такмичења преносила су се из четири града у Југославији и петнаест у иностранству. Телефонске везе су тих година биле слабе јер нису постављени специјални каблови за радио-везе, због чега је организовање преноса ван Београда била отежана.

Први радио-пренос хорског певања било је извођење дела Јозефа Сука у извођењу Академског музичког друштва ,,Станковић”, којим је дириговао Михаило Вукдраговић, са солистом М. Шахматовом и клавирском пратњом Емила Хајека и Бориса Зорка. Оно је снимано у студију Радио Београда у Академији наука 19. маја 1929. године.

Прво оперско извођење снимљено је 2. јуна 1929. године у главном студију Радио Београда. Било је посвећено делу Рихарда Вагнера, док су у њему учествовали оркестар и мушки и женски хор Опере под диригентском палицом Ловра Матачића. Солисти су били: Марија Жалудова, Марио Шименц (тенор), Павле Холодков (баритон) и Драгослав Петровић (тенор).

Од априла 1929. године па све до почетка Другог светског рата, путем телефонских линија преносило се преко 400 музичких концерата, најчешће из Београдске опере и Народног позоришта, али и из познатих кафана, као што су: „Коларац” и „Савиначка Касина” у Београду, „Европа” у Нишу, „Балкан” у Сарајеву и др.

Радио Београд је у згради садашње Академије наука имао три студија – говорни, музички и резервни, а затим и главну техничку собу у којој је уз краткоталасни предајник био разделник и појачање MF степена. У сваком студију се налазио по један микрофон од угљене прашине марке ,,Маркони-Рајс”.

Читав други програм ишао је уживо. Већ прве године извучене су независно од линија ПТТ посебне телефонске линије које су непосредно повезивале Народно позориште и Саборну цркву с радио-станицом.

У току 1930. године набављена су два нова грамофона, а убрзо и седам тада најмодернијих микрофона. Пошто тада није било довољно плоча народне музике, јер тада у Југославији није било фабрике плоча, Радио Београд је набавио два резача фолија (грамофонских плоча од лакованог желатина). Поред нових грамофона набавио је још два преносна резача-репродуктора за снимање на терену и репродукцију. Помоћу њих су, поред музике, снимани и важни говори водећих политичара тога времена.

Радио Београд је 11. маја 1931. године први пут из свог студија организовао концерт за европске радио-станице. Након тога је сваке године, све до почетка Другог светског рата, организовао целовечерњи музички програм за велики број националних европских радио-станица. За оне станице које нису могле директно да преносе концерт, снимао се програм на грамофонским плочама како би се емитовао касније.

Репортери Радио Београда су 16. и 23. децембра 1936. године преносили су ваздушне маневре изнад Београда. Налазили су се на четири различите локације у граду (у авиону, на крову Академије, у Земуну). Посебан микрофон налазио се у згради Пожарне команде како би се чуо звук сирене.

У току лета 1938. године Радио Београд је опремио један „аутокар” који је ишао по подручјима покрвеним радио-таласима ради промовисања радиофоније, давања техничких савета претплатницима и поправке њихових апарата. Специјална намена овог возила била је снимање музике и говора на терену. У ту сврху користио се у то време најмодернији резач грамофонских плоча. Преко ,,аутокара” преносиле су се и музичке емисије и вести с Радио Београда.

Радио Београд је снимао и уживо преносио и говоре суверена и политичара. Међу њима се издваја снимак говора краља Александра Карађорђевића у Пироту 1934. године, непосредно пред атентат у Марсељу.

Окупиравши Југославију, Немци су у Београду преузели Радио Београд. Kако је зграда Академије наука била оштећена током бомбардовања, они су пренели неоштећену студијску опрему у зграду у улици Кнеза Милоша број 16. Тако је настала станица „Wehrmacht Sendergruppe Südost Sender Belgrad”, која je постала главнo нацистичко гласило за Балкан и Северну Африку.

Након ослобођења Радио Београд је поново почео с редовним емитовањем програма из зграде САНУ све до 1948 године, када се преселио у зграду Занатског дома, одакле се и данас емитује његов програм.

Прва студија за емитовање програма позиционирана су на другом спрату зграде, уз први Мастер Радио Београда. Музички програм се све до 1954. године, када су набављени први магнетофони, изводио уживо из студија 8.

Биоскопска дворана Занатског дома је почетком 50-тих година пренамењена у музички студио – студио 6 Радио Београда.

Након реконструкције 1978. године, студио 6 добио је нови изглед и у њега је уграђен вишеканални систем за снимање музике, аудио миксета и 24-канални магнетофон компаније MCI. На трећем спрату су се налазили студио 17 и 22 за потребе информативног програма. У Македонској улици налазио се студио 10, првенствено намењен за снимање драмског програма Радио Београда.

Пратећи технолошка унапређења у европским јавним сервисима, Радио Београд је 1970. године опремио Електронски студио, јединствен у региону. За генерисање електронских тонова користио се Synthi 100 који је конструисала енглеска компанија EMC по захтеву Радио Београда.

Седамдесетих година 20. века монтиран је нови Мастер, други по реду. Почетком 90-тих монтиран је трећи по реду Мастер Радио Београда, чију је окосницу чинила аудио-матрица фирме NTP контролисана VAX рачунаром.

Током 2005. године почео је са радом рачунарски систем за припрему и емитовање програма, Jutel RadioMan, који је омогућио централизовано скупљање вести, припрему прилога, музике и емитовање свих програма Радио Београда.

У току 2018. године покренут је систем за дигитализацију тонског архива Радио Београда. За потребе музичких, али и говорних преноса и снимања на терену користила су се репортажна кола. Заједно са Телевизијом Србије Радио Београд је 2009. набавио модерна репортажна кола, док је у мају 2021. године Радио Београд набавио мали мултимедијални репортажни ауто.

Прва дигитална аудио-миксета монтирана је 2006. у студију 2, а потом је 2008. студиио 21 дигитализован. Године 2014. обновљен је и дигитализован студио 1, највећи говорни студио Радио Београда.

Током година радијски систем је због увођења нових програмских садржаја и сервиса унапређен. Након готово 40 година у студију 6 замењена је стара аналогна аудио-миксета новом дигиталном конзолом STUDER VISTA X. Свечано је отворен концертом Биг бенда Музичке продукције РТС-а с гостима 25. децембра 2017.

У периоду од 2018. до 2022 године у свим студијима Радио Београда аналогна студијска техника замењена је новом дигиталном.

Експериментални програм радио-станице био је повод за уводни коментар првог броја часописа:

НОВА БЕОГРАДСКА РАДИО-СТАНИЦА И ЊЕН РАД

Тренутак када су се са крова Академије наука распрострли први пут невидљиви кругови који говоре и певају и свирају у свим палатама и свим кућицама света, тај тренутак је био један од најзначајнијих у историји Београда и наше земље. Он је раван ономе часу када је пре четири века прва штампарија у Београду отиснула ћирилска слова на белом листу хартије.

Јер до сада и није било у Београду једне праве радио-станице са једним широким програмом рада, са добрим основама за тај рад и са људима који знају да све препреке које ваља савлађивати јесу велике и многе али се, тих препрека, не боје јер верују да ће са њима сарађивати и њиховом успеху се радовати читав народ… Свакодневни програм који ћемо слушати за претплату мању него динар дневно, богат је и разноврстан. У Академији наука подигнута су за то три студија: један велики, један средњи и један мали. Главни програм сачињаваће се у сопственој режији, али ће се преносити такође и из Народног позоришта, Мањежа и концертних дворана. Програм се углавном дели на ове врсте: на музику, књижевност, науку и новости.

Књижевност, од лирске песме до драме, слушаћемо тако што ће наши најбољи лирски песници читати своје радове пред микрофоном, приповедачи своје новеле и одломке романа, есејисти своје огледе.

У студију изводиће наши први глумци дела припремљена тако да се могу лепо разумевати само слушањем без гледања.

Ови први дани програма београдске станице од понедељка до идуће недеље још увек не представљају редовни програм. Једно, што се особља станице тиче, које се још није потпуно спријатељило са новим апаратима и са новим послом (за добро пријатељство није довољно само неколико дана).

Зато ће Радио-станица десетак дана ћутати. На почетку рада радио-станица ће ћутати шест сати после подне, од два до осам. Те сате посвећује сама себи како би била, ускоро, што боља, што јача и што јаснија.. Из тог разлога одложено је свечано отварање радио-станице за недељу 24. марта. Та свечаност разликоваће се већ много од садашњег програма који је без драмских, образовних и оперетских дела. Она ће углавном значити и почетак редовног рада.