Суптилни у формату, колориту, техници и приступу уметности, радови монахиње Марије су универзалне слике које подсећају на страх од апсолутног одсуства људскости, али исказују и наду у вечни живот и Васкрсење.

Ауторка је по образовању технолог, а монашки живот започела је у Манастиру Бешка на Скадарском језеру, где је и почела да слика. Са делом бешког сестринства, а по благослову блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића), од 2016. је на послушању у Јасеновачком манастиру.

Њеним сликама посвећена је репрезентативна двојезична монографија проф. др Јелене Ердељан у издању Музеја жртава геноцида, која поред анализе дела у контексту историје уметности и културе сећања, садржи и сведочанство монахиње Марије о њеном искуству суочења са Јасеновцем као местом страдања, уз молитве из службе јасеновачким новомученицима. Слике монахиње Марије, као и монографија др Јелене Ердељан која је својеврстан стручни водич за њихово разумевање, представљају потресно сведочанство о Јасеновцу као највећем губилишту српског народа.

Изложба слика монахиње Марије у РТС клубу биће отворена до 18. маја 2024.

Реализација изложбене поставке – уредник: Ана-Марија Симоновић.

Креативни тим: Тамара Брчић, Анђела Грабеж и Милица Жебељан; сценограф: Тања Ивановић; сарадници: Драгољуб Здравковић, Татјана Каравелић и Милана Гајовић; каталог, графичко обликовање: Предраг Поповић; извршни продуцент: Јелка Гук Влатковић.

Почевши од култне хумористичке емисије „Весело вече“, емитоване од марта 1949, слушаоци Радио Београда уживали су у његовим непоновљивим гласовним креацијама у десетинама појединачних емисија (радио драма, хуморески, драма за децу...) те стотинама хумористичких прилога и скечева у „Каравану“, „Времену спорта и разоноде“ и другим дуговечним емисијама посвећеним забави и хумору. Поводом прославе 25. годишњице „Веселе вечери“, глумац Мића Татић изјављује: „Два она главна стуба, да тако кажем потпорња око којих смо се сви окупљали – Мија Алексић и Миодраг Петровић Чкаља – увек су давали основни тон и основну боју овој хумористичкој емисији, а ми сви други настојали смо да максимално дамо свој удео, да се домашимо до нивоа њиховог хумора...“

Радијска популарност ових комичара довела их је и до тандема у првој хумористичкој играној серији Телевизије Београд, „Сервисна станица“ Радивоја Лоле Ђукића и Новака Новака. Од првих ТВ остварења с краја 1950-их и почетка 60-их година прошлог века, све до последњег глумачког ангажмана у ТВ комедији „Мили мој и слатки Ђокице“ из пера Бранислава Нушића, у адаптацији и режији његовог сина Чедомира Петровића 2000. године, Чкаља ће постати симбол и заштитни знак ТВ хумора и забаве. Телевизија је Чкаљи пружила простор да одигра низ улога у серијама првенствено Лоле Ђукића али и бројних других аутора, у којима је своје неисцрпни комичарски дар штедро делио са гледаоцима широм Југославије, па су тако, како истиче његов први биограф Ђорђе Ђурђевић, „његов Јордан или Мита, или Цакан или Слава подједнако су прихваћени и у Марибору и у Охриду“. Сећајући се почетака на ТВ, пак, Чкаља ће истаћи да је „Сервисна станица“ као прво дете: „Она је ипак, најдража! Постала је заштитни знак за Лолу, Мију, мене, за све који су радили, па и за саму Телевизију“.

Међу готово стотину остварења у серијама, драмама, ТВ „играма“, ТВ „медаљонима“, гостовањима у забавним емисијама, програмима за децу, Чкаља је, поред домаћих савремених аутора на челу са Лолом и Новаком, тумачио и ликове Бранислава Нушића, Ефраима Кишона, Чарлса Дикенса, Стевана Сремца, О՚Хенрија, Тристана Бернара и др.

Каталог за Дане Чкаље у РТС клубу можете преузети ОВДЕ.

ПРОГРАМ

ПОНЕДЕЉАК, 1. АПРИЛ 2024.

ОД 13.00 ДО 15.00

ТЕЛЕВИЗИЈСКИ ЧКАЉА

УЧЕСТВУЈУ:

Јелисавета Сека Саδлић, глумица

Горица Поповић, глумица

Јована Петровић, глумица

МОДЕРАТОР:

Марко Мисирача, редитељ

• МУШКАРЦИ, ЖЕНЕ, ДЕЦА, ЖИВОТИЊЕ И ОСТАЛО

емисија поезије Огдена Неша,

сценарио: Слоδодан Новаковић,

режија: Здравко Шотра, 1970.

• ЉУДИ И ПАПАГАЈИ – епизода Деда Мразова стрина

сценарио: Радивоје Лола Ђукић и Новак Новак,

режија: Радивоје ЛолA Ђукић, 1967.

УТОРАК, 2. АПРИЛ 2024.

ОД 13.00 ДО 15.00

ЧКАЉА НА РАДИЈУ

УЧЕСТВУЈУ:

Весна Перић, драматург и уредница Драмског програма Радио Београда

Владимир Јокић, дугогодишњи уредник Заδавно-хумористичке редакције Радио Београда

Бора Ољачић, хумориста

МОДЕРАТОР:

Ранко Стојиловић, Деск културе Радио Београда

• КОЛАЖ ИЗ ЕМИСИЈА :

СМЕХОТВОРЦИ, аутор Слоδодан Станишић, 2001.

ВЕЛИКА СЦЕНА МАЛОГ ЕКРАНА, аутор Слоδодан Станишић, 2001.

СЕЋАЊЕ НА ЧКАЉУ, аутор Неδојша Глишић, 2003.

САЧУЛАТАЦ – епизода Кад се жени враδац подунавац

сценарио: Радивоје Лола Ђукић и Новак Новак,

режија: Арса Милошевић, 1969.

СРЕДА , 3. АПРИЛ 2024.

ОД 13.00 ДО 15.00

ДРАМСКИ ГЛУМАЦ ЧКАЉА

УЧЕСТВУЈУ:

др Драгана Чолић-Биљановски,редовни професор ФДУ

Саша Радојевић, редитељ, филмски критичар и уредник у

Редакцији драмског и домаћег серијског програма РТС

МОДЕРАТОР:

Марко Мисирача, редитељ

• НЕОЗБИЉНИ БРАНИСЛАВ НУШИЋ

сценарио: Миодраг Ђурђевић,

режија: Александар Ђорђевић, 1986.

• ТО СЕ САМО СВИЦИ ИГРАЈУ –

епизоде: Бајка о попари и Човек из δудућности

сценарио и режија: Чедомир Петровић, 1996.

• МИЛИ И СЛАТКИ МОЈ ЂОКИЦЕ

по приповеци Бранислава Нушића, ТВ адаптација и режија: Чедомир Петровић, 2000.

Фотографија сама по себи представља нешто, али је за фотографа док је снима она и доживљај.

„Није то само снимање самог догађаја. Обично кад идем да снимам неко дешавање, ја одем па снимам шта се дешава пре, током и после самог догађаја. Фотографија је једна ствар, а у мени је неки доживљај који није представљен само фотографијом“, наводи Замуровић.

Према његовим речима, циљ вечерашњег представљања је да објасни људима шта је он доживео док је правио те фотографије.

Објављиван у 200 светских медија

Драгољуб Замуровић (1947) завршио је основне и постдипломске студије из области архитектуре. Након тога је започео каријеру професионалног фото-репортера 1979. године у Илустрованој политици. Након две године постаје стално акредитовани фото-репортер у француској агенцији Гама (Gamma).

Захваљујући том ангажовању његове фотографије су објављене у преко двеста светских часописа, попут Тајма, Лајфа, Њујорк тајмса, Индепендента…

Аутор је 18 фото-монографија. Неке од њих су објављене у Србији (Србија, живот и обичаји, Војводина, Србија, дунавски слив, Мој Београд, Сећам се), а друге у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Италији, Немачкој, Енглеској, САД, Јапану, Русији, Казахстану и Канади.

Добитник је многих домаћих и међународних награда, плакета и диплома за своје фотографије и фото-монографије, међу којима су: Велика награда Србије за примењену уметност и дизајн, Никонова награда, Награда за животно дело УЛУПУДС-а и др. За фото-монографију Сећам се Драгољуб Замуровић добио је награду УЛУПУДС-а на Сајму књига у Београду 2023. године.

Изложба фотографија Драгољуба Замуровића у РТС Клубу ће бити отворена до 28. фебруара.

Књига "Идемо даље" послужила је као инспирација за припрему пригодне изложбе плаката и фотографија из филмова и серија насталих по сценаријима Слободана Стојановића.

У таквој атмосфери посетиоци РТС Клуба четвртком од 14 часова све до 21. јануара 2024. године имаће прилику да уживају у дигитално рестаурисаним верзијама антологијских телевизијских остварења које је писао Слободан Стојановић. Гледаоци РТС 3 имаће прилику да од 31. децембра до 7. јануара гледају ремастеризована остварења за које је сценарио потписао Стојановић.

Реализација изложбе:

Уредили: Небојша Грујичић, Биљана Бошњак Драгановић, Милош Стојановић и Ана-Марија Симоновић, Дизајн: Ивана Радмановац и Милица Жебељан, Сценографија: Мирјана Павлица, Продуцент: Јелка Гук Влатковић

Посебна захвалност на помоћи и сарадњи Маријани Цукућан из Југословенске кинотеке; редитељу Марку Мисирачи; Општини Ивањица и колегама из Програмског архива РТС и РТС 3. 

Белешка о писцу

Слободан Стојановић

Рођен је 13.фебруара 1937. године у Ђаковици. Радио као управник Народне библиотеке "Илија М. Петровић" у Пожаревцу, уметнички директор Савременог позоришта у Београду (сада Београдско драмско позориште), уредник Телевизије Београд и као професор драматургије на Факултету драмских уметности у Београду. Изненада је умро 04. јануара 2000. године у Пожаревцу. Са супругом Горданом има двоје деце, кћерку Катарину и сина Милоша. 

Стваралачки опус: Позоришне, телевизијске и радио драме, драматизације и адаптације, филмски сценарији.

Драме: Опасна вода, Ожиљак, Слатке и горке трешње, ИТД, Тесна врата, Акваријум, Заједно, Кућа на брду, Ти си то, Преноћиште, Расте трава, Птић и птица, Осмејак Светог Спирирдона, Велики дан.

Драматизације: Лоше окован Прометеј, Хиљаду камиона, Ћутање Слободана Раденика, Полетарац, Вукадин, Ујкин сан…

Драмске рестаурације: Лажни цар Шћепан Мали, Смрт Максима Црнојевића, Троил и Кресида.

ТВ драме и серије: Туга, Голубовића апотека, Смоки, Сироче, Више од игре, Учитељ, Једног лепог дана, Осам стотина жена, Јастук гроба мог, Чаробан брег- Рондо, Срце и њена деца.

Књиге проза: Поводом мокрог снега, Отрчао, Учитељ, Лав у Београду, Девојка са лампом, Љубавна прича са срећним завршетком.

Остала: дечије приче, циклус Бака Радине приче, новеле, есеји…

Изложба фотографија Гаврило Принцип и Млада Босна представља допуњену изложбу која је своју премијеру имала у Галерији Прометеј у Новом Саду у јуну 2023. године. Милош Војиновић започео је сакупљање фотографија пре готово једне деценије. Сакупљање је почео за време истраживања које је резултовало монографијом Политичке идеје Младе Босне, објављене 2015. године.

У тренутку када je Гаврилo Принцип повукао обарач, Млада Босна је заувек напустила анонимност. Догађаји из Сарајева незаобилазни су састојак сваке историје Балкана, Европе и света у 20. веку. Фотографије повезане са атентатом – било да је реч о фотографијама атентатора или онима насталим тог судбоносног дана – стекле су снажно место у историјској свести.

Изложба се може погледати до 20.новембра 2023. године у РТС Клубу, радним данима од 11 до 19 часова, суботом од 11 до 15 часова.

И после скоро 30 година од његове смрти, и даље га описују као човека благе нарави и врхунског професионалца.

„Помислим на човека који је знатижељан, који је храбар и спреман да стално улази у неке нове изазове. Тај знатижељни дух га је послао да оде напоље да види шта је телевизија, како се то прави“, истиче Здравко Шотра.

Био је први и једини човек, каже Шотра, који је могао да им објасни шта је то телевизија, да их  одведе на сајам у недовршени студио и покаже им шта је камера, светло.

„Ово је телевизијска слика“, наставља, „ми смо, у ствари, гледали у нешто што ће испунити наш животни век. Новак Новак и он као аутори седе, причају, смишљају реплику по реплику, сцену по сцену, док дактилографкиња куца ја узимам матрицу извлачим на гештетнеру и носим глумцима који морају то да науче, јер то већ сутра мора ићи уживо. Лола Ђукић је има времена да може да одржи пар проба. Није било снимања, ни магнетоскопа.“

Лола Ђукић је створио не само телевизијски програм, он је створио и ТВ гледаоце, наглашава Здравко Шотра, будући да се у Београду телевизор могао видети само у излозима неколико радњи, где се публика са одушевљењем окупљала и гледала омиљене серије, што је подстакло и већу продају телевизора.

„Дакле, Лола Ђукић је створио комплетно телевизијско гледалиште, баш као и телевизијски програм. Научио ме је да будем ефикасан у послу, те је тако позната анегдота Драгана Николића да ја не дозвољавам други дубл и мој одговор на молбу глумаца који је гласио: ‘Да си могао боље ти би то већ у првом дублу то урадио’. Ето то сам научио од Лоле, да наш посао не може бити траћење времена и новца, већ се мора ефикасно одрадити оно што је планирано у току дана и по тим принципима сам радио читавог живота“, нагласио је Здравко Шотра.

Била је част радити са Лолом, јер се од њега могло много научити, истиче Чедо Филиповић, дугогодишњи сниматељ и директор фотографије Телевизије Београд.

„Он је имао и дивну нарав, никада није подигао глас“, присећа се се Филиповић сарадње са Лолом Ђукићем. „Са Лолом сам радио серије На тајном каналу, Музеј воштаних фигура, Лицем у наличје, Огледало грађана покорног. Преко дана се вежбало и по три дана су се увежбавали глумци, камермани, људи у контроли камере, у тонском одељењу, а увече – када је време за емитовање – серија би ишла у етар, у термину одмах после Дневника.“

Био је нежан човек, пун разумевања за све, за децу, родбину, пријатеље, истакла је Јелена Ђукић, супруга Радивоја Лоле Ђукића.

„Мој живот са њим је био бајка. Не само што су људи куповали телевизоре, него испред радњи где је био укључен телевизор, били су увек велики редови. Невероватно је колико су веровали емисијама које су се емитовале. Један од глумаца, Чкаља или Мија Алексић, једном приликом је изјавио да има главобољу јер је много попио и да му треба расол, те је хиљаде литара расола стигло у Телевизију“, присећа се Јелена Ђукић, и додаје:

„Он није био строг уредник, већ само уредник који захтева да се посао уради како ваља и није дозвољавао пропусте у раду, али будући да је био велики ауторитет, то му је полазило за руком.“

Радивоје Лола Ђукић је један од оснивача Телевизије Београд и творац бројних домаћих играних серија. У Радио-телевизији Београд радио је од 1953. до 1976. године. Био је помоћник директора за продукцију, главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма.

Написао је и режирао више од двеста хумористичких емисија и ТВ комедија, међу њима и прву играну домаћу ТВ серију Сервисна станица, која се емитовала уживо.

Почетком шездесетих година прошлог века, Југословени су куповали ту чаробну кутију, чудо технологије, само да би сазнали шта се то дешава са ликовима у Сервисној станици.

Лола Ђукић створио је и гледалиште Хумористичког позоришта. Ипак, највише је волео рад на ТВ серијама. На тајном каналу, Музеј воштаних фигура, Сервисна станица, Огледало грађанина покорног, Црни снег, Невидљиви човек…

Осим дела сатиричног и хумористичког садржаја, писао је и песме и позоришне комаде. Радивоје Лола Ђукић преминуо је 7. септембра 1995. године у Београду.

До петка, 7. априла 2023. године, сваког дана од 13 до 15 часова, уз мини изложбу ликовних радова Лоле Ђукића, публика ће имати прилику да кроз разговоре са колегама и ТВ критичарима са којима је сарађивао и пројекцију његових телевизијских остварења упозна бар мали део стваралаштва овог свестраног уметника.

Ђукић је 1956. године био члан прве радне групе која је припремала увођење телевизије у Србију. У Радио-телевизији Београд радио је од 1953. до 1976. године. У почетку своје уметничке делатности најпре делује као уредник Дечјег, Драмског и Забавног програма Радио Београда. Оснивач је Хумористичког позоришта (Позориште на Теразијама), а у Телевизији Београд, од њеног оснивања, води програмску групу пионира – оснивача Телевизије Београд. Касније је помоћник директора за продукцију, главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма (до 1963). Написао је и режирао више од 200 хумористичких емисија и телевизијских комедија и од безазленог забављача прерастао је у оштрог сатиричара. Међу телевизијским остварењима су: Сервисна станица, На тајном каналу, Музеј воштаних фигура, Огледало грађанина Покорног, Црни снег, Људи и папагаји, Лицем у наличје, Спавајте мирно, Сачулатац, Десет заповести, Ћу ћеш ће… Два његова играна филма са озбиљним моралним дилемама, Језеро и Балада о свирепом, а сви остали су критика на рачун наших обичаја и нарави: Нема малих богова, Срећа у торби, Бог је умро узалуд… Документарни, наставни и лутка-филм су епизоде у његовом раду, као и песме и позоришни комади за децу. Позоришту се често враћао, али главна љубав и, како је сам говорио, главна туга му је била – телевизија.

Током пет дана „Стогодишњег Лоле у РТС Клубу” биће приказана одабрана телевизијска остварења Радивоја Лоле Ђукића; радијски записи његових интервјуа и драма, такође, биће представљено обновљено издање Склеротичних мемоара (Ново дело, Београд, 1987) сада у издању Радио-телевизије Србије. Током петодневног трајања биће изложено и неколико ликовних дела овог разнорвсног ствараоца из приватне збирке коју баштини супруга Јелена Ђукић. Поштоваоци дела и личности Радивоја Лоле Ђукића говориће о њему као радијском и телевизијском ствараоцу, колеги, феномену једног времена и једне телевизије. 

Програм:

Понедељак, 3. април 2023. од 13.00 до 15.00

Уводничар: Првослав Плавшић, психолог и истраживач медија

Кад сам био мали: Радивоје Лола Ђукић, премијерно емитовано 1967.

У овој емисији редитељ Лола Ђукић, у препознатљивој фотељи, у студијској сценографији једне од својих серија, тада већ у 50-им годинама, говори о свом детињству и дечаштву за серију намењену деци.

Сниматељ Вуко Карановић, монтажер Милада Леви, реализатор Гордана Ђелајлија, уредник Александар Антић.

Редакција дечјег програма, уредник Душан Радовић

Сервисна станица

Радња се догађа у сервисној станици на магистралном друму. Основни ликови су в. д. шефа сервисне станице Рака и кувар Јордан, његов супарник и по линији борбе за власт и по женској линији. В. д. Рака се, после петогодишњег рада у Швајцарској, враћа у свој стари колектив. У међувремену прилике су се промениле, самоуправљање је у пуном замаху. Како ће се Рака снаћи у свим тим променама... Серија је садржала 19 епизода у трајању од по 60 до 90 минута. Некада веома популарна, емитована је уживо 1959. и 1960. године.

Улоге: Мија Алексић, Миодраг Петровић Чкаља, Вера Илић-Ђукић, Ђокица Милаковић, Жарко Митровић, Драгутин Гута Добричанин, Михаило Викторовић, Аца Стојковић, Миодраг Поповић Деба, Душан Ђорђевић Крцун, Михаило Бата Паскаљевић, Љубиша Бачић, Душан Кандић, Бранислав Радовић

Сценариста Радивоје Лола Ђукић, Новак Новак; камермани Војислав Лукић, Душко Стефановић, Милоје Лазић; сценограф Драгољуб Лазаревић; костимограф Владанка Ђорђевић; сниматељ звука Милош Љуцовић; уредник Миодраг Маринковић; редитељ: Радивоје Лола Ђукић

Контрола сликe Момчило Лазаревић; мајстор светлa Јован Чедић; микроман Милорад Мартиновић; видео-миксер Драган Самац; техн. вођство инжењер Зоран Манојловић; магнетоскоп Стеван Мунћан; организатор Предраг Којдић; музички сарадник Илди Ивањи; секретар режије Нада Петернек; асистент режије Милица Јоцић.

Уторак, 4. април 2023. од 13.00 до 15.00

Уводничари: Дејан Ђуровић, глумац, водитељ и новинар и Чедо Филиповић, директор фотографије и дипл. телевизијски сниматељ

ТВ пошта, премијерно емитовано 2. децембра 1968.

Радивоје Лола Ђукић најављује нову хумористичку емисију Сачулатац, после чега следи и једна секвенца са Чкаљом; уредник у Научном програму Душан Миловановић говори о новој серији Удружени рад и самоуправљање; уредник у Образовном програму Драган Јевтић најављује серију о здрављу намењену и деци и одраслима, после чега следи инсерт „о прању зуба”; редитељ Владимир Андрић позива децу да узму учешћа у његовој новој серији Биографије; следе музичке нумере са Лолом Новаковић и Мињом Суботом; па затим инсерт из опере Борис Годунов, а у редовној рубрици Технички савети инжењер Зоран Манојловић одговара на питања гледалаца да ли пећи на нафту штетно делују на екран и како се може прикључити радио-пријемник на ТВ стабилизатор.

Не сведочи лажно, премијерно емитовано 7. јуна 1970.

Девета епизода серије Десет заповести. Свака епизода имала је као тему једну од десет Божјих заповести. Главни јунак Богољуб, сањар и губитник, мали је и уплашени човек који се придржава Божјих заповести. Али, те заповести за сваког имају другачије значење.

Улоге: Мија Алексић, Михаило Бата Паскаљевић, Рахела Ферари, Ђокица Милаковић, Бранко Ђорђевић, Рада Ђуричин, Бранислав Јеринић, Владимир Поповић, Даница Аћимац, Миодраг Поповић Деба, Богић Бошковић, оркестар Мирка Шоуца

Сценариста и редитељ Радивоје Лола Ђукић, контрола сликe Светлана Ћировић; мајстор светла Јован Чедић; микроман Јован Џабић; звук Душан Станчевић; видео-миксер Драган Самац; техничар магнетоскопa Станимир Митић; техничко вођство инжењер Светозар Крајић; организатори Слободан Ђорђевић, Иванка Обреновић; музички сарадник Илди Ивањи; костимограф Владанка Ђорђевић; сценограф Никола Теодоровић; монтажер Петар Аранђеловић; филмски сниматељ Никола Ђоновић; камермани Војислав Лукић, Сретен Станојевић, Божидар Николић, Драгољуб Ђорђевић; секретарица режије Нада Петернек; асистент режије Милица Јоцић; помоћник редитеља Дејан Ћорковић; редитељ Радивоје Лола Ђукић.

Уредник Хумористичког програма Миодраг Маринковић

Среда, 5. април 2023. од 13.00 до 15.00

Уводничар: Бранка Оташевић, телевизијски критичар

Програмски колегијум РТБ, серија Гледаоци и ТВ, премијерно емитовано 24. децембра 1973.

На Програмском савету 1974/1975. године уводну реч дао је генерални директор Радио-телевизије Београд Здравко Вуковић: „Резимирајући ток двомесечне јавне дебате о плану програма телевизије за наредне две године, Савет Телевизије као орган друштвеног управљања, на својој последњој седници одржаној у септембру донео је закључак да се План програма упути на разматрање Скупштини Социјалистичке Републике Србије као оснивачу Телевизије, како би народни посланици могли да изразе своје мишљење и судове о предложеном Плану програма и на основу тих сугестија извршили коначну верзију Плана програма за 1974. и 1975. годину. Већина примедби на јавној дебати је усвојена и примењена у актуелној верзији Плана. Подсећамо на фундаменталне принципе уређивачке политике ТВБ: када је реч о политичком ангажовању, о задатку на јачању братства и јединства, о културном деловању ТВБ, о развијању аутентичног вида културног и уметничког телевизијског стваралаштва.”

Учесници: председник Програмског савета РТБ Живорад Ковачевић, чланови Програмског савета: Гојко Милетић, Милан Вукос, Раденко Станић, Живана Олбина, Душко Трбојевић; генерални директор РТБ Здравко Вуковић, директор Другог програма ТВБ Љубомир Зечевић, уредник Документарног програма Боривоје Мирковић; уредници и ТВ аутори Милан Ковачевић, Лола Ђукић.

Уредник Хумористичког програма Миодраг Маринковић

Црни снег, епизода Руке, премијерно емитовано: 26. марта 1966.

Једина серија Лоле Ђукића која није искључиво хумористичко-сатирична. Двадесет људи из једног аутобуса, завејаног у планини, склања се у некакав полуразрушени замак. Ту остају затрпани десет дана. Сваки дан је друга прича и нова емисија. У овој серији направљен је необичан драматуршки експеримент: свака емисија припада другом драмском жанру, од комедије ситуације до трагедије. У свакој епизоди су друга два лика носиоци радње.

Улоге: Предраг Тасовац, Миодраг Петровић Чкаља, Вера Ђукић, Марија Црнобори, Михајло Бата Паскаљевић, Ђокица Милаковић, Петар Банићевић.

Уредник Хумористичког програма Миодраг Маринковић

Четвртак, 6. април, 2023. од 13. 00 до 15.00

Представљање књиге Склеротични мемоари, Радивоје Лола Ђукић, РТС издаваштво, 2023.

Говоре: Јелена Ђукић, Здравко Шотра, Тања Бошковић, Саша Радојевић, Драган Инђић. Модератор: Ана-Марија Симоновић

Задржавајући своје познате особине: смисао за актуелност, затим критичност без критизерства, јасноћу и надасве директност, Радивоје Лола Ђукић је у Склеротичним мемоарима са појачаном самоиронијом исписао драгоцена сећања и запажања. На више од 400 страница, аутор је нанизао догађаје међу и са људима, од фамилијарног миљеа, студентских дружења, послератних културних друштава, романтичарски зањиханог позоришног, па затим пионирског телевизијског медија. Настављач нушићевске традиције, Лола Ђукић ју је обнављао и неговао у свом стваралаштву, а у Склеротичним мемоарима умногоме и превазишао модерним београдским духом и стилом, нарочито у сликању Београђана, Лолиних другова и сарадника.

Петак, 7. април, 2023. од 13. 00 до 15.00

Уводничари: др Весна Перић, одговорна уредница Редакције драмског програма Радио Београда и Ранко Стојиловић, уредник у Радио Београду 2

Подсећање на радио-драмски опус и редитељски рад Радивоја Лоле Ђукића у Драмском програму Радио Београда – драма „Јаје” (1958)

Аутор: Марсо Фелисијен; „Кутија што свира” (1957), аутор: Шинкићи Накамура; „Аутобуска станица” (1957), аутор: Инџ Виљем, адаптација: Радивоје Ђукић; „Историја круга кредом” (1956), аутор: Тао Ли Хинг; „Тешка одлука” (1956), аутор: Мом Сомесет; „Краљ мрачне одаје” (1955), аутор: Рабиндранат Тагоре, адаптација: Радивоје Ђукић), као и радио-драме за децу „Светлан и змај” (1958), радио-приче по музици Боре Симића за истоимени филм, по тексту Радивоја Ђукића

Одломак из радио-драме Радивоја Лоле Ђукића „Сам међу боровима” (1956)

Редитељ: Радивоје Лола Ђукић. тон мајстор: Радован Матић, муз. сарадник: Боривоје Симић, уредник: Миливоје Живановић, Василије Пантелић, Бранко Плеша, Босиљка Боци, Урош Гловацки, Дејан Караклајић (Драмски програм Радио Београда)

Сећања Радивоја Лоле Ђукића на рад у Забавној и Дечјој редакцији Првог програма Радио Београда (Тонски архив Радио Београда)

Невидљиви човек, произведено 1976.

Комедија која обрађује једну актуелну друштвену тему на сатиричан начин. Да би избегли инспекцију и друге контроле, као и да би средили прилике у самом предузећу, тројица чланова управе склапају заверу о невидљивом сведоку...

Улоге: Мића Татић, Драгутин Гута Добричанин, Слободан Ђурић, Ђокица Милаковић, Предраг Тасовац, Божидар Стошић, пева Владимир Савчић Чоби.

Сценариста и редитељ Радивоје Лола Ђукић; контрола слике Ирена Милошевић, мајстор светла Здравко Игњатовић, сниматељ звука Милорад Мартиновић; микромани Михајло Џабић, Радивоје Кипић; видео-миксер Драган Самац, продуцент Радослав Јанковић, организатор Слободан Павићевић, музички уредник Илди Ивањи, костимограф Владанка Ђорђевић, сценограф арх. Александар Миловић, асистент сценографа Ђуро Термачић; филмски сниматељ Милован Кљајић, филмски монтажер Милада Леви; камермани Славко Алексијевић, Бранислав Кузмановић, Јован Благојевић, главни камерман Милан Стефановић, секретар режије Нада Петернек, асистент режије Милорад Стајкић, уредник Слободан Стојановић.

Програм у РТС Клубу поводом века од рођења Радивоја Лоле Ђукића осмислили су и реализовали: Бојана Андрић, Драган Инђић, Ана-Марија Симоновић, Ранко Стоjиловић, Ана Васић, Иван Крстић, Предраг Поповић, Радица Смиљковић, Милена Јекић Шотра, Маријана Цветковић, Петар Ђиновић, Лидија Јакшић и Александра Меденица.

Књиге, као и серијал, разматрају идеје и праксе значајнијих позоришних уметника који стварају у региону. Свако поглавље је посвећено једном од уметника и представља приницпе рада, начин размишљања и креативне процесе сваког од  њих. То су вансеријски уметници, са великим и значајним делима и признањима не само у срединама у којима стварају, већ много шире, у европским и светским оквирима. Идеја је да ове књиге буду огледало савремене позоришне уметности и друштвених околности у региону.

Ова романтична и сетна, забавна и духовита љубавна прича, истовремено ће нас расплакати и насмејати, изненадити, узбудити, забавити и зачудити. Услед неочекиваног сплета околности и ненаданих открића, прича бива прожета авантуристичким духом, преплићући се са истинитим догађајима који су уздрмали светску јавност.

Занимљивост и аутентичност романа доприноси и богатство илустрација у виду писама, песама, фотографија, новинских чланака, страница из дневника и поверљивих докумената.

Поред љубавних, другарских, поморских и породичних тајни, књига разоткрива још једну „мистерију“, која је често нерешива загонетка за савремене тинејџере. Kако се у прошлости уопште могло живети без друштвених мрежа и паметних телефона?

Кроз исповест главне јунакиње, откривамо да су се, и без свега тога, млади некада добро забављали: скитали, дружили, дописивали; лудо се заљубљивали и ретко досађивали; незаборавно проводили и љубав водили...

Биографија ауторке

Лидија Николић рођена је 1960. године у Београду. Дипломирала је на Филолошком факултету на групи за Општу књижевност са теоријом књижевности. Пише за децу и одрасле. Заступљена је у неколико антологија и читанки, као и у лектири. Објавила је књиге за децу и младе: Нећу више да лажем (1987, 1994), Анино животињско царство (2002, Трећа награда дечјег жирија „Доситеј"), Бувље хваталице (2012, Награда „Политикин забавник"), Мамин дневник, (2013, Прва награда „Доситејево перо"), На Рогу Африке (2018), Врдничка вила (2020, Награда едицији на Међународном сајму књига у Херцег Новом, Награда „Даница Марковић" за издавачки подухват и Награда едицији Дечја књига године на Сајму књига у Београду 2022).

Написала је књиге за одрасле: Бити ничији (1992), Душе дивље и самотне (2000, 2021), Осећања. О. Сећања. (2011, 2012, 2014, 2017, 2019; Признање „књига године" 2011), Post scriptum (2017) и Сусрети (2021).

Приредила је књиге: Драгомира Ђорђевића Није лако бити дете (2009) и Благо граду Београду (2015), Антологију о ЕКВ-у Сав мој бол (2019, 2021), као и по две књиге из заоставштине супруга Зорана Новаковића и оца Данила Николића: Дани без Стевана (2016) и Фрагменти о пролазном лудилу (2020).

Превела је са словеначког књигу Јелене Кљајић Терапија покретом и плесом детета са аутизмом (2003). Неколико њених дела имало је сценске приказе, међу којима су дуодрама Мамин дневник и монодрама Осећања. О. Сећања. о Маги из ЕКВ-а. Радио Београд је емитовао шест њених серија прича за децу, као и пет радио-драма међу којима је и радио-игра за децу Принц на белом облаку.

Заједно са Весном Видојевић Гајовић, написала је сценарија за серије Школског програма Телевизије Београд Прваци у знању и Књижевна школица.

Заинтересовани слушаоци су програм примали кратким таласима, а сам Радио Југославија се ослањао на радио аматере широм света, често окупљене у клубове слушалаца, за процену квалитета сигнала на својим фреквенцијама. Они су, уз пропратне коментаре, слали оцене на основу међународног протокола СИНПО, описујући јасноћу сигнала, степен интерференције, шума и поремећаје у пропагацији.

Многи слушаоци слали су и питања, жељни више информација о Југославији које су за њих тада биле тешко доступне на друге начине. И ово може навести на размишљање о јасноћи сигнала, шуму, интерференцији и поремећајима у пропагацији информација у, наизглед јасно, подељеном свету. Ипак, из коментара можемо ишчитати неку врсту поверења у тачност информација које примају и жељу да се разумевање (могло би се рећи) друге стране продуби.

Поштанске марке са ових писама и саме су служиле као мале пропагандне поруке земаља које их штампају, афирмишући њихове симболе, вредности и достигнућа. Иако су се обраћали новинарима и медију, из садржаја многих писама није тешко стећи утисак да су разговарали и са Југославијом у некој врсти личне културне размене и дипломатије. 

У Радио Југославији су на сва ова писма, којих је свакодневно стизало више десетина, одговарали запослени у редакцијама за различите језике. Међу документима о програмским плановима, састанцима колегијума и радничких савета доступним у Архиву Југославије, сачуван је део њихових садржаја, али не и одговори на њих.

Сада Југославија није доступна ни нама и мислимо да је занимљиво да поново поставимо ова питања.

О Уметничком колективу

"Једноставно речено" истражује, промишља и представља културно и индустријско наслеђе Југославије. До сада смо се бавили највише ФАП-ом из Прибоја, а ту су и: КЕРАМИКА Младеновац, ИКЛ Барајево, "Рикард Бенчић" и "Торпедо", Ријека, "Весна" Сјеница, Радио Југославија, ФАМОС Сарајево. Наши су процеси отворени и позивају људе на учешће и дијалог. Објавијене публикације: "Што баш сад, што баш ФАП" и "Већ невиђено", видео: "ФАП није био само фирма". Изложбе : "Већ невиђено" у Прибоју и Београду и "Јутро наше зоре - тражећи фабрику, открили смо град" (Артгет галерија КЦБ и Завичајни музеј Прибој). Радимо у галеријама и кафанама, на трговима, у возовима и камионима, на обалама...

Монографија и мини изложба „Фотографске експресије", Бранислава Стругара, биће представљене, у уторак, 11. октобра 2022, у 18. 00 часова, у РТС клубу, Хиландарска (зграда Радио Београда, улаз из Светогорске улице).

О књизи ће говорити: Станко Црнобрња, Петар Пеца Поповић, Мирко Магарашевић и аутор. У музичком делу програма ће наступити Ана Стругар са пратњом.

Бранислав Стругар рођен је у Београду 1949. године. Фотографијом се бави од 1968. године. Као члан фото-клуба „Електромашинац" од 1970. до 1979. године учествовао је на 107 изложби и на њима освојио око 40 награда и диплома. Има звање Мајстор фотографије ФСЈ.Више од две деценије био је запослен као фоторепортер у Информативном програму ТВ Београд, где је пратио већину значајнијих политичких догађаја и државних посета. Члан је Савеза новинара Србије, а 1990. године примљен је у Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије (УЛУПУДС). Године 2002. додељено му је звање Истакнутог метника фотографије УЛУПУДС-а, а 2008. године добио је НАГРАДУ ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО „за целокупно стваралаштво и допринос развоју примењених уметности и дизајна". Монографија је обједила пола века његовог рада.

Књига Здравка Маљковића „Школа звука Радио-телевизије Србије", у издању РТС Издаваштва, ће бити представљена у среду, 12. октобра 2022, у 14 часова.

На промоцији ће говорити: проф. др Александра Паладин, професор Велибор Хајдуковић, Драган Инђић и аутор. Модератор: Ранко Стојиловић.

Музички програм: Соња Калајић (тестера и виолина) и Дражен Тиквеша (кларинет).

Иновативна, модерна, занимљива, али и провокативна књига „Школа звука Радио-телевизије Србије" отвара нове погледе на звук, али и на занимања код којих је он кључно изражајно средство. Први део, „Поглед на историју и теорију", на једном месту, хронолошки, сублимира слику развоја медија на нашем простору, дефинише основне елементе звука у медијима и сагледава њихову примену у аудио и аудио-визуелним делима. Други, „Разговори", обликују 46 интервјуа, по принципу „један аутор - једно занимање". Трећи, „Уместо речи аутора" јесте интервју са аутором, неуобичајени али ефектан завршетак, у којем објашњава зашто РТС препознаје као специфичан образовни систем.

У сусрет обележавању јубилеја 150 година од рођења Надежде Петровић (1873-2023), биће промовисана публикација „Породица Надежде Петровић кроз 19. век", у четвртак, 13. октобра 2022, у 12 часова.

О књизи ће говорити: Драгана Божовић, ауторка - историчарка уметности, кустоскиња у Уметничкој галерији „Надежда Петровић" у Чачку и проф. др Драган Булатовић, рецензент књиге - историчар уметности, професор Филозофског факултета у Београду на Групи за историју уметности (данас у пензији).

Публикација представља стручно штиво уобличено као историјски преглед са акцентом на културу и уметност, настало после вишегодишњег истраживања. Хронолошки прати три генерације породице наше славне сликарке Надежде Петровић кроз професионални, приватни и јавни живот. Доказује да је Надеждина породица (Петровићи са очеве и Зорићи са мајчине стране) несумњиво припадала даровитим породицама које су током 19. века допринеле формирању српске интелектуалне елите. Књига садржи низ издвојених достигнућа, пионирских подухвата и професионалног напредовања чланова породице, али и занимљивих прича, описаних лепих тренутака и тешких животних судбина. Ставља у фокус многе мање познате чињенице из живота чланова Надеждине породице и презентује низ нових података. Књига је проглашена за најбољу публикацију објављену у Чачку 2020. године. Такође, сврстана је међу 5 најбољих публикација за 2020. годину у избору Националног комитета ИКОМ Србија.

Улаз на све програме је слободан.

О дигиталној проширеној реалности, дигиталним асистентима (четботовима) и етичким изазовима примене ових нових технологија говориће Филип Банковић, извршни директор за развој иностраних тржишта и извршни директор за развој технологија компаније Roaming Networks, и др Машан Богдановски, професор на Одељењу за филозофију, Филозофског факултета у Београду. Проширена стварност представља све комбинације реалног и виртуелног окружења, у којима корисник може да урони у дигитални свет и интерагује са виртуелном околином помоћу информатичког интерфејса и мобилних уређаја.

Системи за обраду природних језика (NLP - Natural Language Processing) односе се на грану информатичких наука у којима је вештачка интелигенција заокупљена покушајем да омогући рачунарима да препознају, разумеју и створе текстове или изговорене речи као што то људи успевају да ураде. Ове технологије омогућују рачунарима да људски језик процесуирају у форми текстуалних или гласовних података и да „разумеју" њихово пуно значење, заједно са изговореним или писаним интенцијама и афекцијама.

На овом кафеу говориће се о дигиталној проширеној реалности, етичким дилемама коришћења четботова, и начинима на које се ове технологије могу употребити у здравству, образовању и индустрији.

У среду, 21. септембра, од 17 часова, о теми „Етика и климатски инжењеринг", присутни ће моћи да продискутују са др Владимиром Ђурђевићем, ванредним професором метеорологије на
Физичком факултету Универзитета у Београду, о етичким проблемима у вези са климатским инжењерингом представљеним у филму "Угљеник и заточеништво" аустријског уметника и активисте Оливера Реслера. Филм је снимљен на локацији највећег светског постројења за тестирање технологија прикупљања угљеника у Технолошком центру Монгстад у
Норвешкој, а кроз разговоре са експертима, радницима постројења и климатским активистима покреће бројна етичка питања која се тичу нових технологија. Сви актери Научног кафеа покушаће да донесу закључке на кога све треба утицати да би се обезбедило увођење етичких стандарда у развој нових технологија климатског инжењерства.

Научни кафеи о етичким изазовима нових технологија организују се у оквиру међународног пројекта TechEthos (Horizon 2020) и део су програма јавних активности у шест држава чији је циљ да поспеше дијалог између науке и друштва. Овакви догађаји, осим у Србији, током септембра ће бити реализовани и у Аустрији, Чешкој, Румунији, Шпанији и Шведској.

Током своје каријере, у емисији "Устанак" реализовао је "Цртице 202", кратке хроничарске коментаре наше збиље. Ова рубрика емитована је од 2010. до 2018. године. Реч је о ауторским текстовима којима је Грујић мотивисао слушаоце да се јаве путем СМС-а или друштвених мрежа и својим коментарима обогате емисију. Обрађиване су разне теме, од социјалних, преко економских, спортских и политичких.

Књига "Други живот на цртицу" прати дешавања у Србији од новембра 2011. до пролећа 2013. године, будући да је жеља уредника да се направи едиција од свих цртица које су икада објављене на популарној Двестадвојци.

Пре више од 60 година, априла давне 1961. године, на сцени Дворане Дома синдиката свој узбудљиви, гламурозни живот почео је фестивал забавне музике „Београдско пролеће". Ово право музичко освежење у престоници некадашње Југославије довело је многа позната имена музичке сцене у култни простор са вишедеценијском традицијом.

Годину дана након јубилеја, нови организатори и власници права на Фестивал - Комбанк Дворана, у сарадњи са Радио-телевизијом Србије, учинили су да ова значајна манифестација поново заживи у истом, сада осавремењеном простору, на Тргу Николе Пашића, у самом срцу Београда. Прво издање обновљеног „Београдског пролећа" биће одржано у петак, 29. априла 2022. Изложба о историји ове манифестације у РТС Клубу, уочи и после фестивалског дана, представља омаж ствараоцима, музици и песмама које су заувек остале утакне у културне кодове многих генерација. Мелодије „Београдског пролећа" и данас знамо, волимо и радо слушамо, али је важно да не заборавимо ко их је створио, интерпретирао и дао им душу и живот.

Прве странице своје златне историје „Београдско пролеће" исписало је 17. и 18. априла 1961. године, пратећи добре стандарде Опатијског и фестивала Сан Ремо. Организатори „Београдског пролећа" били су Удружење џез музичара Србије и Радио-телевизија Београд. На конкурс који је расписало Удружење пристигло је тада преко две стотине мелодија од којих су селектори одабрали четрнаест. Прве вечери изведене су четири џез композиције, а другог дана, на поподневном и вечерњем концерту, публици је представљено четрнаест нових мелодија забавне музике. Једини жири на првом фестивалу била је публика.

Победник првог „Београдског пролећа" била је песма "Анђелина", чије су верзије певали Ђорђе Марјановић и Радослав Граић, аутор песме. Друго место освојио је Ђорђе Марјановић са песмом "Нек' прође зима", док је треће место припало Марку Новоселу, који је изводио песму "Валови". Атмосфера на Фестивалу је, према сећањима сведока, била „таква да се једва чекала наредна година представљања". У првој деценији одржавања Фестивала свака композиција била је извођена у две алтернације, које су подразумевале и два аранжмана, један у пратњи Гудачког забавног оркестра РТБ, а други у пратњи Џез оркестра РТБ, којима су дириговали Илија Генић и Војислав Симић. Најпопуларнији водитељски пар финалних вечери били су Дуња Ланго и Мића Орловић.

„Београдско пролеће" окупљало је популарна певачка имена попут Ђорђа Марјановића, Лоле Новаковић, Наде Кнежевић, Душана Јакшића, Бисере Велетанлић, Љиљане Петровић, Микија Јевремовића, Славка Перовића, Бети Ђорђевић, Радмиле Караклајић и многих других, као и композиторе Радослава Граића, Војкана Борисављевића, Александра Кораћа... Током година, манифестација првобитно осмишљена као фестивал шлагера и забавних мелодија, прерасла је у представљање различитих жанрова, те су 1971. први пут организоване такмичарске вечери градских песама и романси и вече дечје музике, а од 1979. године уведено је и рок вече...

Из перспективе данашњих генерација које имају на располагању интернет, мноштво телевизијских канала, емисија и културних догађаја, тешко је у потпуности сагледати колики је значај имао фестивал „Београдско пролеће". Можда је довољно рећи да је током безмало четири деценије постојања, „Пролеће" било један од заштитних знакова и најзначајнијих културних догађаја, не само престонице, већ и целе Југославије. Ко није успео да обезбеди улазницу за Велику салу Дома синдиката и уживо слуша омиљене певаче, седео је те вечери крај малог екрана пратећи директан пренос који је реализовала Радио-телевизија Београд.

Сећајући се шездесетогодишњице овог популарног фестивала РТС организује изложбу у просторијама РТС Клуба, верујући да ће обновљено „Београдско пролеће" априла 2022. заживети у новом миленијуму и подарити нам песме које ће радо слушати будуће генерације. И на овом новом „Пролећу", у реализацији саме манфестације учествује Ревијални оркестар Музичке продукције РТС, а Фестивал преноси Радио-телевизија Србије.

Једна од организаторки изложбе, Ана-Марија Симоновић, уредник сложених пројеката РТС каже: "Изложбу „Београдско пролеће у РТС Клубу" било је право уживање реализовати, али истовремено овај рад је представљао велики изазов за ауторски тим. Оскудни подаци у архивама за сложен историографски подухват довели су до многих ослањања на лична сећања композитора, извођача, чланова породица појединаца, а пре свега на често непотпуне новинске текстове, прес клипинге. Све то је било основа за информацију пред вама. Без сумње смо неке заслужне појединце ненамерно изоставили фотографијом, јер је нисмо пронашли, или речју јер смо били ограничени простором или смо имали недовољно информација о њима. Ипак, ова историографска грађа представља вредан темељ за неког будућег истраживача музичког фестивала „Београдско пролеће".

Посебна захвалност за помоћ у реализацији изложбе: Радославу Граићу, Марку Марјановићу, Драгану Мирковићу (Удружење забавне, џез и рок музике), породици Душана Видака, Момирки Илић (Фототека Програмског архива РТС) Елени Стојановић (Борба, документација), Ивани Ђорђевић (Радио Београд).

АУТОРИ ИЗЛОЖБЕ: Александра Делибашић, Лидија Јакшић и Ана-Марија Симоновић. Стручни консултант: Владимир Граић. Графички дизајн: Ивана Радмановац. Сценографија: Снежана Поповић, Лектура: Невена Томовић. Костим: Сузана Глигоријевић. Организатор: Оливера Домановић.

Извори: Све фотографије, видео записи, нотни записи и прес клипинг узети су из Програмског архива РТС, Документације Радио Београда и Музичке продукције РТС.

Како преточити описе кадифе и свиле, најфинијих ткања, о којима читамо у делима Борисава Станковића, у костим. Како мелодију шуштања шалвара при покретима тела нестварно лепих а несрећних жена осликати костимом. Како оријенталну лепоту отоманске моде на грациозним телима Врањанки, из времена две генерације пре настанка Бориних дела, ликовно препричати.

Како екранизоване Борине ликове сместити у сударе њихових замишљених и реалних светова, њихових затамњених интимних простора и спољашњег света који је у контрасту са традиционалном одећом и културом, у контрасту са модом која је већ из западне Европе прешла и у центар Империје, оставивши своје оријенталне трагове у провинцији Отоманског царства која своје погледе пружа ка Истанбулу, Призрену, Скадру али и према Солуну и ослобођеном делу Србије. Како их укомпоновати у свет религијских, економских и културних разлика.

Како измаштати слику Врања из литературе Боре Станковића и из сценарија Војислава Нановића и осликати је материјалима данашњег времена, у продукционим оквирима а и учинити је блиском визуелној естетици нашега доба. Како личну ликовну димензију додати заједничкој слици коју осликавају сви аутори и портретима које граде глумци. То је био задатак костимографа.

Пред сам почетак емитовања серије „Нечиста крв", Радио-телевизија Србије, презентацијом једног мањег дела костима, даје могућност својој публици да измештене из сценографије, светла, режије и глуме, погледа како су савременим средствима осмишљени и направљени костими које су носили Борини карактери: Цона, Ташана, Ката, ефенди Мита, хаџи Трифун, Васка, Тодора, Софка...

"Од великог броја направљених костима, овим поводом изложен је избор који приказује један део костима неких од главних ликова у серији. Они су слика њиховог и интимног и јавног живота и од свих визуелних супротности епохе и Врања у тој епохи, илуструју само контраст мушке и женске моде богате трговачке породице хаџи Трифуна. То је била мода у којој су жене следиле форму, тканине, везове и украсе према моделу који је успостављен у призренском градском костиму, базиран на оријенталном узору престонице империје, утркујући се да истакну скупоценију одећу од својих суграђанки турске националности.

Елементи су исти, а опет са препознатљивим разликама у сфери јавног појављивања. То су шалваре, свилене кошуље, сребрном и златном жицом везени плишани и брокатни јелеци, минтани, елегантни и дуги пир пири, антерије, појасеви, пафте, ниске дуката, авале којима су покривале лице у сусретању са Турцима и Туркињама, мараме, тепелуци, папуче...

Жене које нису хтеле да се одрекну традиције, удајом у богатим породицама и доласком у Врање, нису ни прихватиле шалваре већ су носиле дуге кошуље као основу за остале елементе што сам и применила у костиму Кате, хаџи Трифунове жене. Мушки костим је формиран према моделу облачења српких вођа и трговаца у ослобођеном делу Србије.

Оријентални призвук оваквом костиму даје уметнички вез сребрном и златном жицом на финој чоји као и ношење феса. Танзиматским реформама у Османском царству, забрањено је ношење турбана, уведен је фес као мушко оглавље и могли су га носити и представници других конфесија на територији Османског царства." - истакла је Марина Вукасовић Меденица.

Изложбу ћете моћи да погледате у РТС клубу, Хиландарска 2, зграда Радио Београда, радним данима од 11 до 19 часова и суботом од 11 до 15 часова. 

Oвде можете погледати/преузети каталог изложбе.

Фокусом на престижну концертну серију "Концерти у Студију 6", коју су готово десет година заједно организовали Радио Београд 3 и РТС Дигитал (данас РТС 3) - организатори "Ринг Ринг-а" уједно исказују захвалност овом концертном циклусу, будући да је неретко у себе укључивао и део програма неког од издања фестивала "Ринг Ринг", као и world music фестивала "Тодо Мундо".

Уметник Ел Гвојос каже да је "Објективно из Шестице" „на неки начин тимска изложбаˮ или „наша изложба мојих фотографијаˮ, јер није конципирана на основу његовог самосталног промишљања садржаја, већ у сарадњи са организаторима "Ринг Ринг" фестивала и потребом да изложба буде не само квалитетна у погледу фотографија, већ да избором фотографија понуди и својеврсну информативност везану за сам концертни циклус.

Изложба обухвата четрдесетак фотографија, које су забележене Студију 6 Радио Београда, у периоду од 2013. до 2019. године. Доноси пресек разноврсних концертних догађаја одржаних у оквиру серијала Концерти у Студију 6 (међу њима су и концерти фестивала "Ринг Ринг"). Гледано из угла музике, одабране фотографије нас подсећају и на жанровску ширину концертне серије, у чији спектар су ушли џез, експериментална музика, фјужн, рок, класична музика, wоrld music, традиционална музика...

Поред појединачних и групних портрета уметника, изложбу чине и фотографије амбијента у студију, камермана, публике, техничке собе... Јер, суштина јесте да се шаренолико, обухватно дочарају „ритамˮ, „енергијаˮ и специфичност тог простора и концертних тренутака.

Занимљиво је да прича о Ел Гвојосу и Студију 6 превазилази оквире серијала Концерти у Студију 6, пружајући још дубљу, сложену повезаност уметника и простора...

„На самим почецима свог бављења фотографијом и музиком, још '85. године, кад сам дошао у Београд, сликао сам своје прве концертне фотографије у престоници, и то на Београдском џез фестивалуˮ - присећа се Ел Гвојос - „убрзо после тога сам се преселио у Београд и почео пуно времена да проводим са џезерима у Студију 6, најпре са Биг Бендом РТС, јер ту они вежбају, снимају, ту су њихови инструменти... Долазили су разни музичари да снимају у Студију 6 - Стјепко Гут, Влада Маричић... Сви су ме они звали да дођем и сликам, што је после завршило на разним омотима плоча, дискова. Наравно, када су много касније кренули ови концерти у Студију 6, и то сам почео да пратим. Врло чест гост сам био у том студију, у разним аранжманима, пригодама. Студио 6 је, заправо, као нека моја кућа, у којој сам често боравио.ˮ

О АУТОРУ

Желимир Гвојић, познатији под псеудонимом Ел Гвојос, рођен је 1958. године, у Винковцима. Фотографијом је озбиљније почео да се бави 1980. године, у фото клубу у родном граду. Од тада је фотографијом проткано све што је до сада радио и чиме се бавио. Интересовања су му разнолика, а посебно је присутан око концертних подијума, изузев естраде. Више од две деценије био је активан у Фото савезу Србије, чему се поново вратио након паузе. Последњих десетак година је активан у фото секцији УЛУПУДС-а. Као сарадник Михајла Блама радио је на пројекту "65 година џеза у Србији" (1986) и имао своју изложбу у оквиру пројекта. Излагао је фотографије џезера неколико пута на Београдском џез фестивалу, Данима блуза у Београду, као и на џез фестивалима у Нишу, Загребу, Ваљеву, Шапцу, Панчеву и Краљеву, Сарајеву, Чачку, Ковину, Лазаревцу, Грацу, Косовској Митровици и на Фото-форуму у Печују. На првом Summertime Jazz & Blues & Wоrld Music фестивалу (1991) у Сава Центру, имао је изложбу и био у редакцији фестивалског часописа Jazz Tribune, као уредник фотографије. У Француском културном центру излагао је фотографије са концерата француских уметника у Београду. Фотограф је Guitar Art Festivala. Његове фотографије се налазе на више омота ЛП-плоча, касета и ЦД издања. Већ четири године је фотограф фестивала "Медимус" у Призрену. Објављује фотографије у магазину Етноумље, а раније и у часопису Зенит, који више не постоји.

Крос РТС успео је да уђе и у календар Европске атлетске федерације и био је је прави расадник талената. Уз Крос РТС ове године је одржан и Шампионат Србије.

Посебну захвалност на дугогодишњој подршци организатори ове традиционалне манифестације упутили су матичној кући, Радио - телевизији Србије. Подршка је, такође, стигла и од Министарства за омладину и спорт, Министарства просвете, Министарства културе и информисања и Министарства спољних послова Републике Србије. Локалне самопуправе Рековца, Зајечара и Сомбра ове године стале су уз Крос РТС.

Рекорд по броју такмичара остварен је на 8. кросу, када је циљем прошло 7386 учесника.

Данас је промовисана и нова, трећа, књига оснивача Кроса РТС, Стевана Ковачевића, "Трчим и пишем плус два", која говори о трећој деценији Кроса РТС. Са много фотографија књига је својеврсна историја досадашњих такмичења.

Свесни значаја Кроса РТС огранизатори обећавају дуго трајање манифестације која је синоним за трчање и здрав живот. Пандемија вируса ове године смањила је обим надметања, али чим услови дозволе, враћа се стари проверени систем, крос који живи целе године и привлачи све већи број заљубљеника у атлетски спорт.

Овако је у среду, 23. септембра, прилично сложно, одлучио жири у коме су, поред главног и одговорног уредника "Новости" Милорада Вучелића, прошлогодишњег победника Недељка Убовића и нашег афористичара Бојана Љубеновића, били и један од најбољих наших графичких дизајнера Славимир Стојановић Футро и писац Игор Маројевић

Мaјсторски цртеж писца већ по себи упечатљиве физиономије, односно лика - Борислава Пекића, донео је Хаџи Дејану Николићу признање за најбољи портрет, које носи име славног Ранка Гузине, дугогодишњег карикатуристе и афористичара "Новости", а цртеж под насловом "Игра корона" донео је аутору Давиду Константиновићу награду за најбољег младог карикатуристу.

Изложба у РТС клубу ће за посетиоце бити отворена 12. октобра, од 14 до 19 часова, а потом радним данима од 11 до 19 и у суботу, 16. октобра 2021, од 11 до 15 часова.

Након пројекције у трајању од 35 минута, уследиће разговор са публиком, који ће забележити камера „Трезора". Разговор ће водити Владимир Јокић, дугогодишњи уредник Забавно - хумористичке редакције и програма Радио Београда и Владимир Путник, дугогодишњи редитељ серије „Јовановићи". Пратиоцима наших друштвених мрежа, Инстаграма и Фејсбук странице РТС Клуб, биће омогућено да програм гледају уживо, 7. октобра 2021. године, од 18 часова.

Ауторски тим: Добривоје Илић, продуцент; Ранко Стојиловић, уредник; сараднице Бранка Грковић и Милена Јекић Шотра; Ема Тасан Лукић, дизајнер; Гордана Грдановић, организатор; Снежана Поповић, сценограф; Бојана Андрић, уредник „Трезора".

предстваља синергију различитих научних упоришта, нарочито општа теоријска проучавања из области геологије и уметничких утицаја у циљу остваривања специфичног скулторског израза.
Полихромија, у овом докторско уметничком пројекту, темељи се на вишебојним потенцијалима унутар тродимензионалне форме, путем склапања, спајања и преклапања различитих врста стена у засебне апстрактне, асоцијативне, скулпторске целине. Кроз историју уметности, скулптуре од камена се реализују системом одузимања маса, док се у овом пројекту, поред одузимања камених маса концетрише и на систем додавања у матирајалу. За извођење уметничких радова користе се камен као традиционали материјал и могућности напредних технологија, док се савремена и класична
сазнања користе у циљу повратка супротним вредностима, не деструкцији природе, већ у корелацији са истим, претендује да настане ново уметничко решење.

Овај уметничко-истраживачки пројекат указује на значај познавања материјала при скулпторском изражавању, а све то са циљем стварања дела које се налази на супротној страни онога што је до сада било познато под термином
полихромија. Један процес полихромије у скулптури, који је трајао више хиљада година и био је везан за човеково деловање на камен, овим уметничко-истраживачким радом
биће заправо враћен на почетак, односно представиће се реверзабилни процес полихромије, у коме крајњи резултат неће бити везан за људски уметнички фактор, већ
ће полихромија бити препуштена деловању природних процеса уколико се оваква форма у будућности постави у простору.
Изложба "Полихромија у камену", у РТС клубу, ће бити отворена 11. до 20. јуна 2021. године, радним данима од 11 до 19, и суботом од 11 до 15 часова.

Татјана Каравелић, рођена је 1991. године у Ужицу. Факултет примењених уметности у Београду уписује 2010. године, а од 2012. године стипендиста је Републике Србије као
студент основних студија. У периоду од 2011. до 2013. године бирана je за Председника студенског парламента на Факултету примењених уметности. Диплому примењени
уметник на одсеку примењено вајарство стиче 2014. године, а 2015. завршава Мастер студије на истом факултету, у области меморијалне скулптуре. Од 2016. године je у статусу сaмосталног уметника, члан је УЛУПУДС-а и УЛУС-а.
Награђивана је више пута на нивоу факултета и након студија као самостални уметник на колективним изложбама и конкурсима у области скулптуре. Прву самосталну изложбу
"Циклуси" реализовала је 2016. године, у Градској галерији Ужице. Излагала је на бројним колективним изложбама у Србији, Црној Гори и Македонији. Учесник многих ликовних колонија и међународних симпозијума. Стручни допринос имала је на неколико пројеката у оквиру државе Србије, аутор је и организатор уметничких колонија, међународних колективних изложби реализованих у сарадњи са Удружењем Камена
Колонија - Stone Studio Association.

У свом раду претежно се бави извођењем скулптура у камену за јавне просторе, екстеријере и ентеријере. Ауторка је око седамнаест изведених скулптурских решења, рељефа, споменика, портрета, скулптура галеријског формата и већих димензија које се налазе у колекцијама и на јавним површинама екстеријера и ентеријера у Србији, Црној Гори
и Македонији. Поред ангажовања као самосталан уметник искуство и знања стиче у атељеу свог оца вајара Велимира Каравелића, где учествује као сарадник у изради неколико
споменика и скулптура великог формата.

Докторске студије на Факултету примењених уметности у Београду, студијски програм Примењене уметности и дизајн, уписала је 2017. године, 2020. године одобрена је тема
докторског уметничког пројекта ,,Полихромија у камену, изложба скулптура".
Од 2017. године сарадник је у настави на предметима Вајање - основе и Вајање и ентеријер на Факултету примењених уметности, Београд. Живи и ради у Београду.