У његовом сликарству одувек је било доминантно фигурацијско сликарство, али у једном распону крећући се од експресионистичких до реалистичних концепата. Реалистична фигурација, која је већ доста дуго заступљена у његовом раду, пружила му је највише могућности да истражује сложене аспекте људског искуства и друштва, док истовремено изазива публику да преиспита властиту перцепцију стварности. Он не копира фотографију или видео снимак, сцене на његовим сликама нису пуко подражавање стварности, већ представљају једну индивидуалну перспективу. Он даје своје виђење света тако што у сцене убацује предмете и пределе који не припадају оригиналном снимку, мења, продубљује перспективу. Тако ствара нереалне просторе и од свакодневице ствара слику која се бави универзалним људским проблемима.

Радња на Јокићевим сликама дешава се углавном ноћу, у амбијентима који игром светлости и сенки стварају једну мистичну атмосферу која лебди између романтике и меланхолије. Фигуре и возила у покрету, сјајна светла, светлеће рекламе стварају један покрет унутар слике који осликава унутарњи немир. То су усамљене индивидуе унутар ноћних сцена и осећамо њихову личну тескобу усред урбаног окружења. Приказујући ове једностване тренутке из живота у једном естетском складу сведеног колорита Јокић истиче лепоту у баналним, често неприметним стварима. Међутим његове слике поред естетских носе и етичке поруке. Савршена женска тела као производи популарне културе у амбијенту нових достигнућа у различитим профитабилним индустријама представљају симболе савременог друштва, чиме се нарочито истиче моћ медија. Двојако значење посебно истичу речи које се појављују на његовим сликама у виду светлећих реклама и натписа на одећи. Речи су називи и слогани познатих брендова или стихови из песама, и оне откривају значење саме слике, али се односе и на индустријализацију и потрошачко друштво. Користећи тако стратегију поп-арта, у своје слике сажима уметност и визуелне клишее свакодневног окружења.

Понекад се предмети на његовим сликама умножавају истичући тако комерцијализацију и масовну производњу која није заобишла ни уметност. Аутор тим поступком поставља питања о оригиналности и аутентичности уметности у свету преплављеном масовном производњом. Овај приступ изазива гледаоце да преиспитају вредности које сами придају различитим предметима. Умножавање стога, није само естетски избор, већ и филозофски коментар на друштво и његов однос према потрошњи и уметности. Јокић указује на тежњу човека да приписује велики значај предметима у окружењу, при чему фокус потраге базира на спољашњим стварима, не схватајући да је срећа, као и свака друга емоција, краткорочна и да се она никако не налази у предметима. А капитализам баш на то наводи човека, инсистирајући на обмани да се срећа када нестане може и мора купити. Због стављања акцента на погрешне ствари, док се оне важне губе из вида, овај друштвени контекст потрошачког друштва који нам намеће савремени начин живота генерише самоћу и усамљеност. Зато фигуре на његовим сликама не приказују збивања и догађаје већ своја егзистенцијална стања.

Њих константно прожима осећање страности. Овде није у питању ситуациона страност у којој би се особа која је осећа налазила у некој другој држави, другом граду, где не познаје никога или је у средини где нико не зна њен језик. У питању је једно дубље осећање егзистенцијалне страности, где се без обзира на ситуационе околности, актери на његовим сликама осећају страним. Јокић не залази у узроке таквих осећања, да ли је то физичка удаљеност, емоционална дистанца или недостатак дубоких веза. Свака особа има своју јединствену причу која је често претвара у утвару док пролази кроз неки непознат или кроз свој родни град.

Он нас кроз своја дела суочава са том емоцијом усамљености и нуди нам прилику за интроспекцију. У тим тренуцима, посматрајући слике као секвенце из филмова, пажљиви посматрачи могу да открију више о себи, о својим интересовањима и жељама, све у циљу повезивања са собом, а затим и остваривања лакше и смисленије интеракције са другим људима. Зато је улога уметника у сваком друштву од суштинске важности, јер открива и приказује друштво самоме себи.

У складу са том улогом уметност Радована Јокића не представља пуко огледало стварности иако можда тако делује, то је уметност која препознаје и рефлектује стање савременог човека и у својој тежњи да очува хуманост подстиче да свако од нас у свом микросвету ствара и креира бољи свет.

Овде можете погледати/преузети каталог изложбе. 

Ова изложба пружиће свеобухватан преглед ратних дешавања у окупираном Београду, борби Београђана за слободу, и страдању цивилног становништва према коме немачки окупатор није показивао ни трунку милости. Нарочита пажња посвећена је страдању цивилног становништва у концентрационим логорима и логорима смрти на Бањици, Сајмишту, Топовским шупама и на стратишту у Јајинцима. Поред страдања почињеног од стране немачких окупатора, изложбене поставка приказаће и разорно бомбардовање Београда од стране савезника током 1944. године, као и сам чин ослобођења 20. октобра 1944. године.

Др Раде Ристановић, виши научни сарадник Института за савремену историју, аутор је четири монографије, више десетина научних радова и добитник је више награда из области науке и културе. Кључне области његовог научног интересовања су: отпор, страдање, злочини, колаборација и свакодневни живот у Србији током Другог светског рата.

Овде можете преузети каталог изложбе.

Најтачније је можда рећи како су Марјановићева нацртана и насликана деца у контакту са неземаљским силама – и то је оно што их директно везује за ликове деце из Вендерсовог Неба над Берлином. Тамо где је за одрасле тек празан простор, Вендерсова деца опажају присуство анђела. Анђео је ту не би ли човек одредио властиту позицију на земљи, не би ли самерио и сагледао властиту коначност – у томе је његова улога и смисао у Небу над Берлином, једнако као и у Рилкевоим Девинским елегијама чији су стихови инспирисали овај филм.

Назив изложбе потиче из „Песме детињства” коју је Петер Хандке писао за Вендерсов филм. Детиња, али и прафилозофска зачуђеност над самом чињеницом постојања света и нашег Ја у њему – рекао бих да овде инспирише позицију сликара који једино кроз непрекидну запитаност храни и обнавља властити дар и дело.

Дијалог што га аутор кроз ову изложбу води са Вендерсовим остварењем (као и са Хандкеовим лирским монолозима који се у њему понављају) одвија се на више нивоа. Цртежи деце, рађени угљеном на папиру, допуњују се са фактуром и атмосфером преовлађујућих, црно-белих делова Неба над Берлином у којима је редитељ, уз помоћ маестрално очуђене фотографије Анрија Алекана, настојао да нам представи свет из визуре бестрасног Божијег гласника. Два цртежа предстaвљају директну посвету: на њима је приказан епизодни јунак филма кога Вендерс у својим белешкама назива „стари професор Хомер”.

Чини ми се да је и наш уметник овде у потрази за духом свеукупног памћења и историје, за духом приче оличеним у Вендерсовом лику. (Сетићемо се овде и његове раније, монуменаталне слике „Хирошима”: и она је у неком сагласју са постапокалиптичном атмосфером простора у којем седи професор Хомер.) Можда је управо Мнемозина, уткана у дух сваке приче, и нека врста оријентира, стабилне тачке која нам може гарантовати, ако не опстанак овог света и цивилизације, онда макар оних депоа меморије у којима ће, као у неком коду, бити уписана повест људског рода.

Трећи ниво дијалога је полемичан, кроз њега уметник свесно одступа од филмског узора. Реч је о две слике рађене уљем на платну („Олафов угао” и „Светлост и тама”). Насупрот Вендерсовом анђелу, срећно приземљеном у свет боја и чулности, љубави и пролазности – или насупрот деци, која по нашем увреженом мишљењу ступају у свет одраслих као у какав врт изобиља – дечаци приказани на овим сликама, нечим застрашени, крију поглед од света; главе окренуте у ћошак или зароњене у крилу и рукама, они зазиру од збиље и јаве у коју су ступили. Преостаје нам да домишљамо прави разлог овог скривања погледа.

Шта је то у садашњости тако зазорно – наместо анђела којима се детињи поглед некада у прошлости толико радовао – што се не сме ни видети, а камоли сусрести? Да ли је и овом приликом реч о некој неземаљској сили, можда демонског порекла? или тек о каквој слутњи? можда о нечем посве профаном, неком паклу који је дело људских руку као и многи пакли посејани кроз људску историју у протеклих стотинак година? Не верујем да ћемо до тачног одговора доћи, али то не умањује нашe задовољство у откривању нових и неслућених слојева значења ове изложбе.

Каталог изложбе можете погледати/преузети овде.  

Млади уметници и профестка природа културе

Ово вече посвећено је младима и креативној енергији која надолази. Ово је поглед на ликовну културу каква ће она тек бити. Пре више од пола века, тада такође млади сликар Мића Поповић говорио је како постоји један сат у дану, одсудан за сликара. Тај сат зачиње се од тренутка кад светло почиње да замара и да вара, и траје до праве ноћи, до пуног мрака.

Сликар тада обично одлаже четке, боје и шпахтле, и препушта се размишљању. У том првом сутону рађају се многе нове идеје, то је време повећане луцидности.

Ми смо сада, поштована господо, у једном таквом трену. Док четвртак измиче и на Београд пада мрак, који ће ускоро бити разбијен бројним вештачким светиљкама, желимо да додатно осветлимо лице сутрашњег ликовног дана, да усмеримо пажњу на стваралаштво најмлађе генерације, да ставимо под појачано светло домете даровитости оних по којима ће се сутра нешто звати – неке улице, неки ликовни искораци, неке галерије или награде, можда и нека нова естетика.

Пошто смо на терену културе, подсећам да једна од више од три стотине дефиниција говори о профетској димензији културе. То одређење вели да у културу спада и оно што ће се тек догодити, као плод семена које данас бацамо у земљу.

Да је култура увод у будуће – кроз наду, слутњу и веру да се уметношћу могу одгонетнути загонетке времена.

Радио-телевизија Србије, јавна установа која у култури делује бар на три начина – информише, вреднује и сама ствара културу – има обавезу да снажније, кроз програме, галерију, колоније, издавачку делатност и на друге начине, ободри и подупре младе и даровите људе. Они верују у своју креативну носивост, а ми треба да верујемо у њих.

Наш Савет за ликовно стваралаштво, који има задатак да појача иначе неспорну велику културну мисију јавног медијског сервиса РТС, лако се сложио с предлогом да два месеца повлашћени галеријски простор уступи стваралаштву младих ликовних уметника који завршавају своје образовање на високошколским установама у Републици Србији. Управни одбор и менаџмент Радио-телевизије Србије су ту идеју прихватили и ево нас у прилици да ставимо под појачано светло и широј јавности покажемо разноврсност изражајних средстава, различитoст поетика, младоликост и свежину идеја српске ликовне будућности.

Избор смо поверили управама наших факултета и високих уметничких школа, и оне су тај посао одговорно и на време обавиле.

Већина младих уметника први пут излаже своје радове у јавности. Први пут је пред овако широко отвореним прозором.

Делимо с њима то премијерно узбуђење.

Они ће добро запамтити данашњи сусрет у сутон над Београдом, а ми треба да запамтимо њихова имена. А то су студенти:

Факултета ликовних уметности, Универзитета ументности у Беоргаду: Ксенија Поповић, Ма-

теја Марковић, Невена Стојинов, Огњен Грујић.

Факултетa примењених ументости: Марко Васић, Бојан Завишин, Емилија Парезановић, Јова-

на Васић, Анђела Димић, Александра Ловчевић, Тијана Матић, Дамјан Младеновски, Ања Чворовић,

Ања Костић, Радмила Дамјановић, Зоја Раонић, Јована Илић, Тања Протић Прћић, Дамјан Божовић,

Каја Ђоковић, Никола Вранић, Даница Милић, Оливера Петковић, Ксенија Зарубица, Ена Црногорац,

Ана Петровић.

Академије уметности, Универзитета у Новом Саду: Александра Шалер, Анастасија Јанковић,

Анастасија Малеташкић, Ангелина Бискупљанин, Драгутин Рајковић, Катарина Стевић, Марија Киш,

Сара Младеновић, Сара Савић, Тамара Ковачић, Тијана Борбељ.

Факултета уметности у Нишу, Универзитета у Нишу: Јана Новаковић, Николa Миланов.

Филолошко-уметничког факултет (ФИЛУМ), Универзитета у Крагујевцу: Невена Матић,

Ивона Радовановић, Милица Рајковић.

Факултета уметности, Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској

Митровици: Јелена Митић, Сара Младеновић, Сретен Пауновић, Теодора Костић.

УНИНП – Универзитета у Новом Пазару, Департмана за умјетност: Дина Тајић, Демир Ро-

жајац, Филип Аризановић, Лејла Кошута.

Високе школе – Академије Српске православне цркве за уметности и консервацију, Бео-

град: Немања Лазаревић, Милица Карановић, Катарина Трифуновић, Сунчица Бјелановић.

Академије уметности БК: Елена Пауновић.

Академије класичног сликарства, Универзитета МБ: Ана Панић, Михаела Мајорски, Тамара

Симић Дражић, Славица Дотлић, Karnavskaya Polina.

Факултета за уметност и дизајн, Универзитета Мегатренд: Милош Гулан, Владица Јанковић.

Факултета савремених уметности: Наталиа Мишовић, Милица Пејковић, Деспот Ђурић, Стефан Матић.

Добро нам дошли, и још лепше се осећали под овим кровом, док нас Мића Поповић – чије се стогодишњице рођења такође сећамо – можда посматра са неке своје звезде.

Миливоје Павловић

У селу Тамњаница у општини Бела Паланка окупиће уметнике различитих сензибилитета у области фотографије, сликарства и вајарства и дати им могућност да се инспиришу, размењују искуства, друже и стварају, а потом своја дела и излажу у репрезентативном галеријском простору у Таковској 10.

Заједничком сарадњом Радио –телевизије Србије и међу уметницима добро познатог Удружења "Пигмалион", кога представља заљубљеник у уметност Горазд Чук, од јуна до септембра бројни ствараоци имаће могућност да проведу време у природном бисеру Пиротског краја, Белопаланачком селу Тамњаница на Сувој планини.

Први учесници Ликовне колоније овог лета биће фотографи, следе сликари и вајари. У овогодишњи „фотографски“ сазив (од 24. до 29. јуна) изабрани су: Андреја Леко, Братислав Надеждић, Милан Тврдишић и Милан Ђаков.

Током јула и августа представиће се ликовни уметници (сликари и графичари).

Од 1. до 7. јула у Тамњаници ће боравити први сазив сликара и то: Јелена Врагoвић, Алена Гојак, Тара Родић, Јелена Тијанић Савић и Бисерка Петровић. Потом, од 26. августа до 1. септембра састају се: Стефан Марјановић, Владимир Лалић, Давор Дмитровић, Слободанка Ракић Шефер и Миодраг Миша Јелић.

На једнодневној, сада већ традиционалној изложби скулптуре у камену у процветалим пољима лаванде у Тамњаници 29. јуна своја дела излагаће вајар Петар Ћујо из Хрватске, док ће сазив вајара који ће стварати у септембру бити накнадно представљен.

Учесници Ликовне колоније „РТС-Пигмалион“ представиће своја дела са овогодишње колоније у Галерији РТС наредне године када ће посетиоци овог простора отвореног за јавност, имати прилику да уживају у ликовним, вајарским и делима примењене уметности еминентних савремених стваралаца.

Јелена Минић Мрђен такво своје рефлексивно и сензитивно искуство препушта сликарском грађењу, уведеним раскорацима незаборављања уведених деоница. Тако је са сликама у великим намазима акрилне пасте и у њима уведеним стотинама предметних трагова и асоцираних односа, композицијама који се као фризови са пређеног пута везују у продуктивне емисије значења и трагове не само огромних утискивања и у папиру и на платнима или картонским основама, у слојевима исповезиваних бојом која сведочи органске трагове нових склопова. Проносе се дефункционализовани остаци као накнаде за пређено време и опште преображавајућу радионичку објаву њеног професионалног урањања у материју и трагове живљења. Супстанца садржинских искуства, било да се ради о делима великог замаха, или концентрсианим колажним супротстављањима оживљује и привржена је распону идеја шта остаје иза кратковеке заборављене ситуације и предметних коришћења. Створена је и амалгамисана неухватљива на ликовним делима узнемирујућа супстанца која је ван уобичајеног опажања. Уосталом, понегде из данашњег погледа романтична авангардна посезања ка подсвести прожимају ту највећу револуцију, обрт које је мислећи и осећајући принцип о коме је средином двадесетих година измаклог нам века, Валтер Бењамин писао као о 'последњем снимку европске интелигенције'. Епска размера деоница сликарске авантуре, независно од димензија дела убраја се у искуство којим плодно умеће Јелене М.М. постаје и прибежиште великодушног позива на авантуру уметничког понирања.

Цео текст Николе Шуице за каталог изложбе можете прочитати ОВДЕ.

Јелена Минић Мрђен

Рођена 1970, године у Пријепољу. Дипломирала и магистрирала на Факултету примењених уметности у Београду. Професор је на истом факултету. Од 1995 професионално излаже на самосталним и групним изложбама. Добитник је награда за сликарство: Октобарски салон, Шабац (2022), ’’ Златна палета ’’ за сликарство , Београд (2005), Међународно бијенале минијатуре, Горњи Милановац (2000), ’’ Бели Анђео’’, Пријепоље (1998). Члан је УЛУС-а од 1997. године. Живи и ради у Београду.

Његово стваралаштво изузетне је естетике, студиозних композиционих решења и бујне пејзажне атрибутивности, а почива на прожимању симболизма и магијског реализма. Суптилност светлости, треперење ваздуха и боје, изазивају дилему у посматрачу - да ли је пред њим реалан призор или је то уметникова импресија?

И то јесте суштина магијског реализма, којом овај самородни сликар влада дуже од две деценије.

Монтиљов тематски опус креће се од драматичних пејзажа, лирских, али и узнемирујућих призора шуме, до портретских приказа њених бића.

Лајтмотив поставке свакако и јесу шуме, у чијим јединственим атмосферама препознајемо везаност за архетипско. Спајањем виђеног и имагинарног, увођењем личног и магијског у призорима монументалних, чворноватих стабала, као и шума раскошног колорита, сагледавамо везу са уточиштем - оним праисконским, јер дрвеће има корење у нашим прецима. Оно је на метафизичком нивоу знамење повезивања два антипода - живота и смрти, а шуме су полазиште за интерпретацију духовног промишљања. Наглашених крошњи, њихова колоритна треперавост видљива је кроз сва четири годишња доба, специфичног приступа феномену светлости.

Бића шуме префињених су чула - вукови, срне, веверице, гаврани и сове. Она живе слободно и сигурно у уточишту, окружена природом. Мирног става, директно нас посматрају, јер је шума, симбол тајанственог и непојмљивог, заправо и заштитник тих бића.

Сове, симболи интуиције, чест су мотив на Сашиним сликама, у призорима где владају умбром и црвеном, с мостовима који су спона између постојећих и невидљивих светова или у портретским сликама где нас задивљују очима. На изложби је представљено и десетак дрвених скулптура сова, сведенијих боја... статичних или у покрету. Неке нас нетремице проучавају, а друге жмуре док гледају у будућност.

Лане, као универзални симбол безазлености и доброте, нови је јунак неколико Монтиљових ликовних прича, у којима је смештено у зимске призоре, плаветних тонова.

Пределима недирнуте природе Саша указује на субјективан осећај слободе који она изазива, као и потребу за емпатијом коју би требало да имамо према сваком живом бићу.

Неке од слика урађене су из нетипичних ракурса, задивљујућег колорита, са степеницама које воде у непознато. Друге стреме висинама, попут неких пагода. Привлаче нас у светлост, знамење универзалне доброте. Насупрот њима, дрвени мостови нас вуку у амбис, који је симбол унутрашњег немира.

Иконографски гледано, још неколико мотива је репетитивно кроз Монтиљово стваралаштво. Облаци, паперјасти, а каткад застрашујући (над житним пољима, мочварама, пољима маслачака, равницама или као главни протагонисти слика) - симболи су преображаја. Некад су прозрачни и осунчани, а најчешће тешки и слојевити.

Сунце асоцира на дан и зрачи снагом, енергијом и топлином, па је такав и колорит композиција које га визуелизују. Месец је симбол ноћи, повезан с нагонским, несвесним и инстинктивним. Пратимо га кроз неколико слика различите атмосфере и годишњих доба.

Пролазност сагледавамо кроз мотив љуљашки. Вешто су уткане у пар слика, а покреће их ветар, посредник између земаљског и небеског.

Куриозитет поставке су уметничке фотографије јединствених виђења и перспектива Земуна, у коме Саша Монтиљо живи и ствара. Оне су у галерији Радио Телевизије Србије - по први пут на овај начин представљене јавности.

Карактерише их непосредност, визуелна експресија, енергија и емоција... јер је аутор ослобођен правила и дубоко повезан с визуелним. Ослушкује и фотографише: светлост, људе и природу. И то је врста његовог уточишта.

Неки од снимака су попут импресионистичких слика, други реалистични. Рафинирано, али и спонтано, истражује композиције кадра, игре бленде, експозиције и растакања светлости. Бележећи свакодневне призоре, задире у суштинску енергију видљивог.

Самородни ликовни пут Саше Монтиља изнедрио је ствараоца који виртуозно материјализује мисли и осећања, у атмосфери природе која кореспондира са атмосфером душе. Освежава колоритом и слави лепоте природе, али указује и на доброту којом нас опомиње наше људско постојање.

Биографија

Саша Монтиљо је рођен 1978. године у Београду. Сликарство је учио код професора Александра Луковића Лукијана. Члан је УЛУПУДС-а и има статус слободног уметника. Добитник је годишње награде УЛУПУДС-а за

стваралаштво у 2015. години. Освојио је награду на такмичењу за најбољу фотографију на тему „Живот у Београду“ атељеа Замуровић.

Каталог можете погледати овде

Посебним сликарским рукописом и снагом креативног духа Славко Крунић издваја се на уметничкој сцени ових простора настављајући традицију српских сликара фантастике. На његовим делима представљени су људи са њиховим фантастичним животним причама и крупним необичним очима попут неких архајских, чудноватих бића. Галерија лица које Крунић слика препознатљива су већ на први поглед. Та лица као да излазе из неких већ виђених ликовних дела или књижевних романа. Сви су беспрекорне коже без белега или ожиљака, идеализовани попут савремених светаца, а ипак што их дуже гледамо, та лица са Крунићевих слика нам постају познатија, ближа, као људи које свакодневно срећемо. Ефекат зачудног на портретима, изазван асиметријом, на зрнастој текстури коју најчешће користи даје његовим сликама посебну слојевитост – материјалну, али и ону временску.

Ипак, уметник се очигледно не ослања много на стварност. Крунић се игра идејама и ставља их у образац критике односно сатире. Док многи стваралаштво Славка Крунића називају надреализмом, магичним реализмом или како је најсвеобухватније - фантастична уметност, сам уметник каже да термин сањалачка уметност можда најпрецизније описује његов опус.

У најновијем циклусу, који представља у Галерији РТС, Крунић прави помак у свом стваралаштву одвајајући главне протагонисте од карактеристичних ренесансних призора. Слике у новој атмосфери представљају новост у опусу овог врсног уметника.

Славко Крунић рођен је 1974. године, у Београду. Сликарство је изучавао у класи професора Радомира Рељића на Факултету ликовних уметности у Београду, дипломирао 1998. године, а магистрирао 2002. у класи професорке Анђелке Бојовић. Од 2000. године члан је уметничког удружења УЛУС, а од 2011. – УЛУПУДС-а.

Дела је излагао на више од 200 самосталних и групних изложби у земљи и иностранству, од тога на 39 самосталних. Његове слике доспеле су до јавних и приватних збирки, колекционара са најнеочекиванијих страна света, а илустрације су нашле пут до бројних књига и часописа. Од 2010. до 2015. године радио је као илустратор за Политикин Забавник. Књигу “Сатириконе” објавио је 2010. године. Јунаци Крунићевих слика постали су тада јунаци кратких прича француске књижевнице Елоди Пинел. Са књижевницом Мирјаном Огњановић уприличио је три књиге – „Управа неукаљаних части“ (Академска књига), „Несаница за двоје” (Боока) и „Маузолеј” (Алтанова), да би четврту књигу „Лажне бајке“ (Боока) реализовали заједно са писцем Давидом Албахаријем. Са списатељицом Сањом Домазет приредио је књигу „Мале богиње“ (Службени гласник). Своју монографију „Маузолеј несавршенства“ са текстом Била Гулда, америчког музичара и продуцента, објавио је у Лондону. Илустровао је књигу „Књига које нема“ Ђорђа Балашевића. Илустровао је каталог, плакат и билборд опере „Вертер“ Народног позоришта у Београду, као и плакат и билборд за оперу Севиљски берберин. Његови радови се могу наћи на омотима музичких издања светски познатих извођача. Београђани га памте као ди-џеја познате „Академије“ 90-тих година, а музика је осталаи данас важан део његове инспирације. Живи и ради у Београду и Новом Саду.

У тексту за каталог изложбе Славка Крунића у Галерији РТС књижевник Бранко Кукић анализрајући његово дело и савремену декаденцију између осталог каже:

«На портретима Славка Крунића приметио сам једну сликареву интересантну намеру, верујући да он те своје уметничке поруке није свестан. Наиме, на многим сликама српског сликарства XIX века сликари су на портретима познатих и непознатих уз портрет стављали неки симбол, било знак флоре, фауне или неког предмета. Да ли су то били симболи расположења портретисаног, или симболи његове младости, старости, отмености, скоре смрти, његовог дела и карактера, или знаци предсказања, то је тема претпоставки тумача тих портрета. Да ли су насликани због тадашњих манира, разлога жанр-сликарства, или због улепшавања портрета, или из немоћи поставке портрета, ми то не можемо поуздано знати. О томе историчари уметности могу да разглабају до миле воље. Мислим да су стари сликари имали у виду да је цео боговетни свет једна целина, и да сваки делић те целине одражава свет као тачку у којој је све сажето. Враћање тој идеји данас се зове – декаденција. Али симболи на тим сликама могу да значе радост, тугу, меланхолију, пролазност живота, рађање новог света и нових идеја, запитаност над светом, страх, смрт или њено наслућивање. Све је то скупљено у интуицији и наслућивању сликара који портретише, или ти симболи значе нешто конкретно. Али то једино или слути или зна портретиста, јер он путем своје уметности „види“ судбину, али не само судбину једне личности, него и судбину света. У том тренутку он је и „јунговац“, или „фројдовац“, или „видовити“, дакле неприкосновени. Смисао уметности је, између осталог, и у томе.

Не знам да ли је сликар Славко Крунић свестан овога о чему говорим. Али када је уметник био искључиво рационални технолог? Никада.

Презрењем декаденције бојим се да ће у времену које долази уметник бити доведен у стање када ће самог себе више ценити као технолога, односно техничара, него онога који свету даје стозначне поруке, слутим да ће свет подићи на једнодимензионалност. Та стрепња и сумња већ представљају страх, немоћ и ужас данашњег света»- истиче Кукић.

(цео текст можете погледати у каталогу изложбе).

„Мозаик малог формата“ је међународна изложба која утиче на развој ове ликовне технике, на повећање видљивости мозаика и актуелизовање савремених мозаичких пракси. Такође она пружа увид у најновије идеје и кретања у пољу мозаика.

Пројекат се реализује као годишња изложба која даје снажан подстицај успостављању јаке домаће мозаичке ликовне сцене, као и на њено представљање и позиционирање у европским оквирима кроз унапређивање међународне сарадње. Изложба открива нове, посебно младе, талентоване ауторе и промовише њихов рад.

Прва изложба „Мозаик малог формата“ одржана је 2006. године. Од самог почетка она окупља уметнике који се перманентно баве мозаиком, али истовремено и уметнике којима је мозаик само одмориште у уметничкој пракси. На афирмацији савременог мозаика је до тада већ више година успешно радила група Аметист, а овај пројекат је дао нови замајац на том плану. Из овог подухвата након десет година је изникао Београдски фестивал мозаика, који је први пут одржан 2016. године у Кући легата у Београду.

Централна оса изложбе овог типа проистекла је из сагледавања да је поред очувања мозаика као ликовне технике и његовог истицања као савременог ликовног израза, веома битно и сачувати дух уметности који се кроз мозаик данас најбоље може изразити. Пре свега истаћи сам тај еманципаторски и духовни импулс уметности, као и могућност контакта са креативним извором који су данас наметнутим комерцијалним захватима угрожени.

Мали формат је близак скици, брзом реаговању на идеју – директно у материјалу, тако да често представља тек најаву или слутњу могућег остварења. То му даје свежину и необавезност. И у малом формату видљива је поетика аутора као и његова тренутна преокупација.

Истовремено, то је неопходни подстицај уметницима да раде и да се представе јавности, јер, коначно, тек разумевањем и унутарњим прихватањем од стране публике затвара се круг смисла стваралаштва.

На изложбама су до сада учествовала 292 аутора из 15 земаља (Аргентина, Босна и Херцеговина, Бугарска, Црна Гора, Француска, Хрватска, Израел, Немачка, Пољска, Румунија, Русија, Северна Македонија, Aустралиа, Турска, Шведска), са преко 750 изложених дела. Публика је тако могла да прати најновија остварења, као и развој поетика појединих аутора у овој технци не само у земљи, већ и у региону, а и шире. У изазов израде мозаика до сада су се често опробавали и ликовни уметници из других области, при чему им ова изложба даје могућност да уносе неке новине или елементе који су карактеристични за њихово примарно опредељење, тако да се изражајно поље мозаика шири и на овај начин.

Првих година додељиване су три награде (2007- 2013). У Галерији Феникс љубазношћу власнице и кустоса галерије Бранке Павић Баста прва награда је подразумевала и добијање термина за самосталнио излагање у овој галерији. Награда за најуспешнији рад установљена је на изложби 2014. године, а награда за најуспешнији студентски рад уведена је 2015. године. Од 2016. ова награда носи име нашег великог уметника мозаичара Борислава Боре Њежића (1933-2016) са намером да његово дело послужи као узор и путоказ у стваралаштву нових генерација мозаичара.

У жири за награде укључени су поред мозаичара и представници других уметничких области, као и теоретичари и историчари уметности, како би се проширило поље међусобних утицаја.

Могућности и смисао мозаика и његов значај за решавање неких основних ликовних проблема данас, скоро су у потпуности били непознати. Да би се публици, али и ликовним уметницима других опредељења који желе да упознају и мозаик, приближила ова тема, организована је школа мозаика Камен & лом, која се сваке године од 2016. одржава у галерији током трајања изложбе. Сви полазници школе, као и посетиоци, стичу могућност да боље разумеју ликовне проблеме мозаика. У рад се могу укључити сви, без обзира на узраст, образовање, сви који су осетили неки порив да се окушају у овој техници. Сам процес рада омогућава да доживе креативност и да увиде шта је заправо чин стварања.

Овде можете погледати КАТАЛОГ изложбе и текст мср историчара уметности Дејана Вукелића.

Екатерина Берјоскина Милићевић на најбољи начин оличава вредност наслеђа својих предака. На почетку је важно напоменути да је она културни амбасадор Русије у Србији и да је њен допринос српској културној сцени изузетно велики. Она је била уметнички директор галерије Руског дома, где је покренула дечију ликовну школу и где је водила галерију руске уметности „Берјоска“, као и „Арт кафе“. Организовала је хумантиране акције у време НАТО агресије на Србију, како би помогла српском народу. Памтим и њену изванредно прихваћену изложбу у Паризу у Југословенском културном центру 2000. године.

По вокацији је архитекта (завршила је Архитектонски факултет у Москви, под менторством проф. Михаила Посохина). Још у време студија учествовала је на конкурсима младих архитеката Москве и освајала запажене награде. Све ово није необично када знамо да је и њен отац цењени и уважени архитекта у Москви – г. Јуриј Берјоскин. Такође, запажен је и његов сликарски опус у класичном стилу. Амбициозни отац је имао неизбрисиву улогу у Екатеринином одабиру свога животног опредељења. Уписао је десетогодишњу ћерку у престижну ликовну школу Валентина Серова у Москви и на тај начин јој омогућио да додатно развија свој уметнички потенцијал.

Екатерина је чуварка културне и породичне традиције којој припада. Стога можемо истаћи неке од њених најзначајнијих предака. Један је диригент, један кларинетиста, док је најзначајнији међу њима Екатеринин деда Лев Таргонски, који је у периоду од 1950. до 1960. године учествовао у формирању Совјетског свемирског програма с ракетним стручњаком Сергејом Короловим. Екатеринини корени са снажним стаблом на коме су се разгранале гране са плодовима именом Екатерина и Ивана.

Екатеринина дела припадају тзв. штафелајском сликарству. Њене слике су начињене техником уље на платну. Њена платна су већих и мањих формата. На њима доминира сигуран потез експресивног набоја. Градски пејзаж је главни мотив у њеном сликарству, али важно место у њему има и мотив мртве природе. У оквиру њеног стваралаштва посебну пажњу привлачи градски пејзаж осликан у жанру пејзажног сликарства који се назива ведута. Најпознатији представници овог жанра су италијански сликари Каналето (слика „Канал Гранде у са базиликом Санта Марија дела Салуте“ у Венецији), затим, Франческо Гварди (слика „Дуждева палата у Венецији“).

На Екатерининим ведутама присутни су градски пејзажи и сакралне грађевине које одају утисак грандиозног простора, на основу чега постаје јасно да ова уметница врхунски влада перспективом. Слободном и прецизном руком једног архитекте-сликара она исцртава вертикале и хоризонтале као обавезне оквире грађевина, док је на њеним сликама доминантан мотив неба. Оно је насликано финим и меким прелазима плаве боје са пловећим белим облацима. У оквиру градског пејажа присутне су и костимиране људске фигуре које носе маске на карневалу у Венецији („Венецијанске ноћи“ и „Звуци музике на Тргу Св. Марка“).

Слика „Небо изнад Санкт Петербурга“ је импресивна, а нарочито начин на који је уметнички изведен мотив одсјаја неба који се рефлектује у реци Неви. На реци се још налазе и бродови усидрени у луци. Тај призор буди жељу да се нађем на неком од насликаних бродова и низводно отпловим до Балтичког мора. Моја машта је побуђена искреним доживљајем и снагом коју буде Екатеринина уметничка дела. Њен стил бих упоредила с начином на који Антон Павлович Чехов описује зиму у својим приповеткама. Иако се ради о различитим врстама уметности, добар уметник може различитим средствима створити подједнако снажан ефекат. Оно што је Чехов речима „насликао“, то је Екатерина верно „описала“ помоћу своје четкице и боја. Треба истаћи и то да ова уметница слика и портрете (насликала је портрете руских царева који се налазе у ресторану „Руски цар“ у Београду).

Екатеринина ћерка, млада сликарка Ивана Краљевић, такође је аутентичан и необичан стваралац. Она, драматичном и сигурном, а разиграном линијом ствара своја уметничка дела. Док гледам призоре мајке и детета на сликама, сећам се сопственог мајчинства и на њима проналазим диван приказ мајчинске нежности. Ивана Краљевић ствара и дела у дигиталној форми. Она су веома занимљива и изазивају полемику међу посматрачима. Ја у њима препознајем плакатна решења с различитим варијантама модних реклама, уз приметан утицај Ендија Ворхола.

Ивана Краљевић је сјајан пример ствараоца који нам улива наду и веру у постојање младих талената. Ова уметница својим дигиталним радовима доказује да је уметност „божанско лудило“ променљиво а ипак постојеће, због артефаката који остају бесконачно на планети Земљи. Верна властитом стилу, који се заснива на споју класичног и модерног, ствара јединствен стваралачки израз који се не заснива на опонашању демистификоване структуре одвојене од имитације и опонашања одбија законе Мимезиса. Онај који имитира најгори је од своје врсте, Ивана Краљевић то засигурно не ради. Млада уметница је победила академизам, надвладала га и саградила препознатљив рукопис посвећеним радом.

Биографије

Екатерина Милићевић рођена је у Москви, у породици познатог архитекте Јурија Берјоскина. Од раног детињства отац је код ћерке развијао љубав према уметности и у десетој години уписао је у ликовну школу. Директор у школи на Кропоткинској био је познати московски сликар Јевгениј Лапин ђак Куприна и Шевченка, оснивача руске авангардне школе двадесетог века (његова дела налазе се у Третјековској галерији и Руском музеју).

Под утицајем оца, Екатерина уписује Архитектонски факултет где је и дипломирала код главног архитекте Москве, академика Михаила Посохина. Још за време студија учествовала је на конкурсима младих сликара Москве и освајала запажене награде.

Од 1997. године постаје уметнички директор галерије Руског дома у Београду. Сарађује са најпознатијим југословенским сликарима тог времена: Милошем Шобајићем, Ољом Ивањицки, Радованом Мићом Трнавцем, Милићем од Мачве, Драганом Малешевићем Тапијем, Сергејом Јовановићем... Посебно се ангажује на довођењу руских сликара из Москве у нашу земљу.

Екатерина Милићевић отвара 1998. године дечју ликовну школу кроз коју; за шест година трајања, обучава више од 400 деце која ће се потом уписати на високе ликовне школе и ликовне академије.

Током 2000. године отвара Арт кафе клуб, где наставља дружење са познатим београдским уметницима: певачима, глумцима, сликарима, међу којима су и Ђоре Марјановић, Живан Сарамандић, Радмила Караклајић, Оливер Њего и многи други.

Ивана Краљевић рођена је 1989. године у Београду. Ћерка познате уметнице Екатерине Милићевић и унука московског архитекте Јурија Берјоскина. Од малена је похађала дечију ликовну школу при Руском дому у Београду, касније у Дипломатском клубу – којом је руководила њена мајка Екатерина. Такође је похађала атеље професора Јеловца. По завршетку средње Дизајнерске школе у Београду, уписује Мегатренд факултет за уметност и дизајн, али након годину дана напушта студије и одлази у Италију где уписује сликарство на Академији лепих уметности у Торину. Поред своје мајке, уметност и сликарство је учила од својих драгих професора, међу којима су: Јелена Медаковић, Зора Давидовић, Драгана Родић, Gianfranco Rizzi, Marco Cingolani, Laura Valle, Gian Alberto Farinella, Antonio Fortunato. Поред сликарства увек је гајила љубав према илустрацији и савременом костиму. Излагала је на групним изложбама у Србији, Италији, Русији и Швајцарској. Прва изложба је била одржана још током школовања у Београду, у културном центру Браћа Стаменковић, након тога је излагала на изложби „Октобар“ у Руском дому 2013, а самосталну изложбу у Руском дому имала је 2014. године, 2015. године у Пинакотеци Академије Албертине, 2022. у Москви, а у априлу 2022. отвара своју галерију у Цириху „Gallerie Kraljevic“.

О оживљавању Пигмалиона исписана је легенда. Колекцију овог имена исписују дела савремених уметника са простора бивше Југославије. Неки од њих увелико сликају небеским простором, други су у најзрелијим годинама, има и оних који се пробијају у остављању трагова. Очигледно је да власнику Пигмалиона Горазду Чуку и његовој породици многе разноликости не сметају: различите генерације уметника, различита поднебља где стварају, обиље поетика, стилова, техника... Колекцију Пигмалион исписују препознатљиви и вредновани рукописи сваког појединца у вишегодишњем истраживању онога што завређује откуп или је настало у озбиљно организованој колонији. Последњих година уметници гостољубље осећају на југу Србије у љубичастом лавандом обојеном пејзажу живописног села Тамњаница. Добар домаћин омогућио је сликарима изузетан радни и смештајни комфор. Увелико је у припреми стварање вајарског атељеа у коме ће настајати камена обличја реномираних скулптора регионалног простора.

Породица Чук из Словеније негује врт у коме различити цветови цветају и сви неодољиво миришу. Није ми намера да дела колекције Пигмалион сврставам у фиоке правећи компликоване и сасвим непотребне анализе и поређења иако тиме ризикујем да ми замере на недоречју. За именима као што су Божа Илић, Андреј Јемец, Франце Михелич, Јоже Циуха, Јоже Тисникар, Мића Поповић, Милан Коњовић, Паоло Ћерви, Рихард Јакопич, Војо Станић, Владимир Величковић, Валентин Оман, Сафет Зец... жуде многи музеји и угледне галеријске институције. Толико различитих вредности на једном месту! Експлозије боја на палетама Андреја Јемеца и Милана Коњовића само наизглед делују слично али су импулсивни потези њихових експресионистичких дела особени. Фигурације Клавдија Палчича и Љубомира Попадића одишу различитим поетикама а подједнако изазивају емоције код посматрача, задивљеног призором другачијих сликарских рукописа али подједнаком виртуозношћу. Да ли су Жарко Врезец, Живко Марушич и Санди Червек на истом истраживачком путу трагајући за другачијом светлошћу? Да ли бисте на зиду своје куће више волели разуздани надреализам Горана Митровића или смирену бајку Снежане Петровић? Можемо ли поредити дела двојице младих уметника: наговештене фигуре у мистериозној магловитости Вељка Ваљаревића са цртачки дефинисаним и прецизно исликаним ликовима Марка Кусмука? Само мотив пуком случајношћу повезује слику Данице Масниковић и скулптуру Јанеза Бољке. Марко Тубић вајарском моделацијом поентира на платну док Милан Пантелић форму наговештава постепено је откривајући испод тајанствених слојева. Посматрач не може остати равнодушан пред различитим и особено карактеристичним стилизацијама ветерана Воја Станића и знатно млађег Славка Крунића. Сликарски хедонисти подједнако ће уживати у боји и атмосфери потпуно различитих и неупоредивих сликара Клементине Голије, Василија Доловачког и Жељка Ђуровића.

Било би неозбиљно изложити фотографије или гипсане предлошке скулптура које су својим утемељењем преобликовале простор под отвореним небом и због тога су пред нама галеријски формати ове колекције. Златноруки Никола Смилков и Петар Хрануели у камену и стаклу показују своје схватање фигуре препознатљивим обличјима опточеним ауром интиме. Изванредни Божо Терзић остаје доследан гротескној скулптури која не престаје да нас одушевљава идејом, формом и бојом. Скулптуре Тамаре Ракић делују попут прецизних просторних цртежа а бронзане скулптуре Јанеза Бољке и Изидора Урбанчича изнутра нас фасцинирају снагом а споља готово сликарском разноликом обојеношћу.

Пред публиком је један избор а у мени осећање да сам се о неке ауторе огрешио онемогућен искључиво простором да их уврстим у ову изложбу. У тексту непоменути аутори равноправни су са онима које помињем а речи у каталогу не могу се мерити са доживљајем у галеријском амбијенту.

Изношењем из скривених депоа Пигмалион је оживљен и пред нама је сва његова лепота.

Каталог

Велику улогу у постављању темеља ове културне манифестације имали су српски сликари Милан Туцовић и Саша Марјановић. Након смрти Милана Туцовића, који је изненада преминуо пар дана по повратку са FECIT-а 2019. године, установљена је и новчана награда „Милан Туцовићˮ за најбоље уметничко дело које настане на самој колонији. Оно што је куриозитет јесте да одлуку о награди доносе сами учесници колоније гласањем. До сада су лауреати били сликари Драшко Драгаш и Саша Марјановић, као и вајарка Тејка Пездирц, која је добила награду на овогодишњем FECIT-у.

Реализам, симболизам, надреализам – стилске су одреднице, углавном фигуративних радова са FECIT-a, и дају адекватан увид у рецентно. Савремени ствараоци су заокупљени спектром тема који се креће од портрета, пејзажа, актова до жанр-сцена, те их и сублимишемо на тај начин.

Разноликих интерпретација, од психолошких виђења до реализма – портрет и фигура су заступљени и у сликарству и у скулптури. Велика група уметника је посвећено приступила овој теми: Ратко Одаловић, Ђерђи Ратковић, Саша Марјановић, Славко Крунић, Владимир Дуњић и Милан Туцовић.

Метафоричан приступ имају Ивана Живић и Сашо Врабич, а метафизички Јелена Аранђеловић и Миран Шабић.

Фигуре и торзои нагог тела били су изазов за различита вајарска извођења у делима Јоване Туцовић, Петра Ђурића, Рока Богатаја и Тејке Пездирц, али су наглашени и на слици Рудија Скочира.

Својеврсну телесност аутентичног преиспитивања трансформисаних фигура читамо у сликама Марка Тубића и Маје Обрадовић.

Жанр-сцене су окосница ликовних дела Ане Сладетић Шабић, Братислава Радовановића, Каје Урх, Стипана Тадића, Лидије Никчевић, Радована Кунића и Данила Бојића.

Андреа Муса, Јернеј Форбици и Јони Закоњшек третирају пејзаж као промишљање стварности, а у ову групацију је укључен и Андреј Брумен Чоп са приказом пчела.

Естетику старих мајстора сагледавамо у композицијама Катарине Зарић, а фантастична стремљења на сликама Драшка Драгаша, Емануеле Лакић и Снежане Петровић.

Апстракцију акцентују скулптуре Татјане Каравелић и Боштјана Кавчича, као и слика Клавдија Туте. Представник наиве је Мислав Лешић.

У Галерији РТС-а су изложена одабрана дела са нагласком на српским уметницима, као и дела која су настала на FECIT-у ове, 2023. године. Услед немогућности да вајарски радови због своје монументалности буду представљени уживо публици, изложене су фотографије појединих, као и нека дела у гипсу од којих су настале скулптуре у бронзи.

Уметничка колонија FECIT je место подстицаја савремене ликовне сцене, где се уметност преобликује, а сликари и вајари друже, стварају, размењују искуства и мишљења, и уживају у чарима прелепог, малог по површини, а великог по значају за уметност и културу уопште, истарског месташца.

Сликар који пише и писац који слика. Новинар, историчар уметности и путописац, рођени Шибенчанин али много познатији београдски боем. „Академик“ без основне школе и са дипломом историје уметности. Звали су га сликаром културне баштине, свакодневног живота и обичног човека… За живота променио је многа занимања, али се уметности није одрекао. И знани и незнани, и пријатељи и само они знанци, поштовали су га, многи и волели. Умео је, кажу, да разговара са човеком, онако како човеку доликује. Да га гледа у очи. Слуша. Чује. Без обзира на то одакле је саговорник, ко ли је, те како се зове. Није делио ни људе, а ни неба и просторе, нити је икад отуђио од себе оно море поред кога се родио. Има и оних који тврде да је Милутин био као анђео. Да ли јесте и чиме смо га као таквог заслужили само Онај горе, бољи од свих нас, то може да зна. И баш таква, као анђелским крилом дотакнута, недељива, искрена, суштаствена је и уметност коју је Милутин Дедић оставио.

Рано су почели да ми привлаче пажњу људи, њихова дела и трагови које су оставили. Први сачуван запис о томе урадио сам као шеснаестогодишњак 1951. године. Нацртао сам чесму у шибенском Варошу, где сам живео, која је годинама значила живот у том безводном делу града. Сада од ње нема ни трага нити је се ко сећа. С времена на време сам све више увиђао важност трагова минулих времена... Можда термин записи и није најприкладнији с обзиром да се у грађи која се деценијама таложила, а која садржи десетак хиљада страница и пет-шест хиљада цртежа и слика, преплићу елементи дневника, хронике, путописа, поетских рефлексија, коментара и осврта на разне појаве... Како год дефинисали ову грађу, она има документарну, поучну, а верујем, и подстицајну вреност...

(из књиге „Записи с предумишљајем“ Милутин Дедић, РТС и Истина-издавачка кућа Епархије далматинске, 2022)

Знао је да наслика тишину, пером, тушем, оловком или кичицом овековечи исконска сећања, љубав и страст... да им да део себе и своје схватање света. Унесе у цртеж атмосферу прохујалог времена и стави га у садашњи тренутак, опише линијом и бојом мирис мора и борова, дрвета, потока... Речима је умео да заокружи мисао и емоцију тако да је разуме и онај дрводеља о коме пише, рибар и учењак, пастир, свештеник, професор... Оставио је записе и цртеже од првих дана немирног студентског живота у Београду, крајем 50-их прошлог века, па све до највеличанственијих споменика српске културне баштине. Уз то и крајпуташе, атмосферу живота у Скадарлији, а манастир Хиландар и Света Гора су му били инспирација за више од 500 цртежа. Путовао је, записивао, цртао до савршености детаља, остављао, баштинио... Сликао је море, пучину, једрењаке, шкољке које је с љубављу сакупљао, споменике и пределе у Србији, родном Шибенику, широм Далмације и Југославије. Овековечио је многе личности свог времена, београдске боеме којих више нема, догађаје, здања, природне лепоте...

Био је он, заправо, јахач светлости у овом тмурном добу по нашим тегобним земаљским пределима.

Милутин Дедић познат је гледаоцима Телевизије Београд редовним гостовањем у серији „Енциклопедија за радознале“, као и слушаоцима Другог програма Радио Београда по ауторској емисији „Записи с предумишљајем“ која се емитовала сваког петка од октобра 2018.

У колумни на странама листа „Новости“ оставио је у запису и цртежу велики део својих дневника, за четири године готово објављено их је 190. Са Михаилом Вујанићем, Милутин Дедић је аутор прве, и једине, књиге о воденицама „Воденица – Божја и ђавоља“, из 1999, али и монографије о Хиландару, монографије српских манастира, књига „Трг тишине“, „Кућа облака“, „Осмех винског духа“, „Пркос“ ветру и времену“, „Светлост у тами векова“...

Дизајнирао је и Титову штафету, 1951. године, на предлог професора Јанковића. Била је то штафетна палица за Пионирску штафету котара Шибеник, рад који је овековечио чувени шибенски бачвар Анте Беламарић, од храстовине.

Хронику надасве узбудљивог живота Милутина Дедића можемо да пратимо сагледавајући око четири хиљаде портрета, три хиљаде цртежа, уметничке слике на којима се најчешће појављују воденице, Хиландар и море, па потом на десетине хиљада исписаних страница дневника, сакупљене предмете широм света, од венецијанских комода до давно патинираних кључева старих више векова, али и диплома, награда, на стотине остављених књига и много друге архивске грађе. Заоставштина Милутина Дедића дар је његових синова Филипа и Луке Дедића народу, овој земљи, културно историјски траг кога ће стручњаци и шира јавност у наредним годинама тек отркивати. Чува се у Дому легата Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат.

Део ове уметничке, документарне и архивске грађе представља се у Галерији Радио-телевизије Србије у знак сећања на Милутина Дедића. Шира јавност моћи ће да види прву књигу коју је Дедић купио у књижари коју је држао отац Игора Мандића у Шибенику (Питер Бројгел, 48 репродукција слика и цртежа, Зора, Загреб, 1950), колекцију старих кључева које је пасионирао сакупљао, куповао, трампио, добијао на поклон, његове дневнике, цртеже који су углавном настали на лицу места, путописног су карактера и приказују га као врсног цртача и ликовног уметника.

А. М. Симоновић

Суштински, уметност оваквих карактеристика категорише наивом, или наивном уметношћу. Међутим, када кажемо ликовна или уметничка наива ми мислимо на одсуство едукације кроз коју пролазе номинално професионални уметници. Међутим,  и деда, и отац и кћер имају само једну едукацију – ону коју разумеју узајамно и проналазе у ризници коју носе у себи.

Милан Станисављевић, светски афирмисан наивни уметник, присутан је у многим светским збиркама. Постоји једна давна народна легенда, једно исконско веровање, хришћанско, паганско, древно, где у свакој ствари а нарочито у живим бићима, у деблу дрвета, постоји живо биће које и сами у себи осећамо. То биће може се показати, може изаћи из своје анонимности онда када га препознају људи попут ово троје излагача. То исто важи за празно платно у коме постоји слика, коју само треба сагледати и показати.

То је све с оне стране конвенционалне границе реалности и фантастике. Могло би се, конвенционално рећи, да је једнако фантастично уопште бавити се уметношћу (данас), а посебно у домену уметности; фантастично је бавити се њоме без едукације, са исконским, древним, мистичним осећајем живота који тражи свој израз и налази свој особен ликовни језик, захваљујући рукама ствараоца, аутора.

Не могу да пронађем речи којима бих покушао да дочарам категорисану вредност ликовног дела било којег од учесника ове изложбе. Сва овде изложена дела делују тако хомогено по једном својству које је им заједничко – а то је непатворена истинитост оног монолога који започињу да изговарају речима облика у простору и времену, у форми  и трајању. Омиљени материјал у коме раде отац Драгиша и његов син Милан јесте дрво вађено са дна Колубаре, које је хиљадама година лежало у глибу. Реч је о материји која је готово неуништива, коју треба радити најјачим длетима, која има тврдоћу камена, која се тешко обликује; сваки траг у њему ослобађа њену телесност, старости времена, пролазности и претвара у трајна и чини се вечна бића;  она тако наликују живим створењима, уколико мање они који су их стварали инсистирају на томе.

Слично се може говорити о сликама најмлађе од њих троје, Иване, која чини исто, прихватајући се нарочито припремљеног платна, које заправо и није то што та реч обично значи, већ је подлога за лаике састављена од тајанствених влакана која примају патинирану боју и региструју потезе нимало слично онима какве повлаче  изучени и вични мајстори сликарске уметности.

Основни ефекат радова ових аутора, јесте енергетски потенцијал који избија из њихових радова. Он је тако жесток да баца у засенак све друго што би се неким изоштреним и професионално брушеним чулима могло регистровати и анализирати, узбуђује до крајности посматрача, буди у њему оно чега ни сам није свестан, оно давно потиснуто и заборављено, а онда изненада оживљено осећање праисконске истинитости онога што чини облик у свету и материји мимо времена, мимо простора. То је нарочити модалитет лепоте, најчудније, најзагонетније речи која се може изговорити.

Како може бити лепо у неком класичном или ренесансном смислу речи оно што је за већ урођену свест посматрача тако грубо, тако сирово, тако елементарно, да превазилази границу између могућег и немогућег? Али нико не може порећи истину да је задивљен управо мистичном лепотом ових слика и скулптур, а које су више од тога: поново оживљена неуништива енергија онога што у чудесном телу света превазилази границе и времена и простора. Ово је утисак који надвисује сваку реакцију на конкретно ову изложбу. Тако раде смо малобројни окатегорисани наивци не само овде, и не само сада. Уметност никад није сериозна ни наивна, уметност је увек само оно што може бити: неприкосновена и препознатљива Лепота. Само треба имати снаге да се савлада опора, примарна грубост површине на којима Ивана слика човеколике прилике, реалније од било какве анатомски и биолошки обликоване форме. Тако делују и тела и ликови Милана Станисављевића, као и ликови његовог оца, двојице видовњака који у нама, одвиклим од онога што свет заправо јесте, призивају онај свет који се још у Светом писму помиње као превременски. Треба имати посебну моћ, да се он препозна, запази и покаже. И ту видимо да је оно најтајанственије што уметност носи у себи једнако присутно од њених почетака па до данас.

Постоји прича, која није анегдота, да су шпански археолози у Пиринејима пронашли пећину Ласхо у којој су нашли фигуре које тако личе на ово што видимо на овој изложби, старе десетинама хиљада година. Звали су у то време живог и славног велемајстора Пикаса, који је обишао пећину, да га упитају, какав је његов утисак и мишљење. Питали су га, пошто се појавио из њене таме:

"Маестро шта кажете на ово?"

Пикасо је одговорио: "Нисмо ни мало напредовали."

Исто бих рекао овде, у овом галеријском простору, уосталом и на сваком другом месту где се појаве чуда попут ових. Станисављевићи су показали оно што није знао само Пикасо, што мора знати сваки човек који има срца да осећа шта је уметност. Она је светиња, а светиња се не мења, свето је изнад свега и свето је свако дело које настаје из осећаја те тајне коју крије овај или онај кутак на чудесној планети  којом лутамо кроз космос. То је једини доказ који би могао послужити да верујемо и надамо се да заиста има Бога. А за Бога се казе да има четири својства: да је свемоћан, свезнајући, добар и леп. Три су она у која се може веровати (Отац, Син и Дух), а само се Једно види својим очима, а то је – Лепота.

И то виде тако јасно и на исти начин ово троје уметника, као што су то видели њихови најдавнији преци и као што ће видети њихови далеки потомци. Зато, поклонимо се светлости ових чудесних дела која су пред нама.

Овде можете погледати/преузети каталог изложбе.

Након месец дана крвавих борби окончана је 15. јуна. Упркос огромним губицима партизана – погинуло је 7.454 борца (од чега 6.946 мушкараца и 597 жена) – главнина јединица је успела да се извуче из обруча. Да је партизански покрет ликвидиран у операцији „Шварц“, тешко да би се икад опоравио. Битка на Сутјесци је највећа герилска битка вођена у Другом светском рату, прекретница Другог светског рата у Југославији.

 Подсећањем на важне датуме и догађаје током Првог и Другог светског рата, програмима релизованим сопственом иницијативом протеклих јубиларних година, Радио-телевизија Србије негује културу сећања на страдања и жртве нашег народа током неких од најважнијих историјских, светских, догађаја. Претходне три године, део активности у Галерији РТС-а посвећен је и антифашистичкој традицији снажно утканој у свест још живих учесника и потомака ратовања половином прошлог века. Изложбом „Сутјеска-80 година“ од 19. септембра до 6. октобра 2023. наставља се низ излагачких активности тим поводом, после изложби „Крагујевачка трагедија 1941“, „Сећање на југословенске уметнике револуције“ и „Козара 1942“.

У сарадњи са неколико културних институција од Тјентишта до Београда: Музеја Битке на Сутјесци, Војног музеја из Београда, Медија центра „Одбрана“, Музеја савремене уметности – Београд, Музеја Југославије и Музеја жртава геноцида реализована је поставка са око 280 експоната. Посетиоци ће моћи да виде уметничка дела неких од најпознатијих ликовних уметника на тему ове битке: одливак у бронзи споменика „Тјентиште“ на дрвеном постаменту, оригиналне експонате из НОБ-а – од оружја и оруђа, униформи и других одевних предмета, фотографија... Посебност изложбе су колажи Горанке Матић из циклуса „Тихо тече Сутјеска“ као и документарне фотографије изградње грандиозног Споменика у чувеној Долини хероја на Тјентишту, ауторском раду вајара Мирослава Живковића (1928–2020).

Целину изложбе у Јавној медијској установи заокружују експонати из Фундуса РТС-а са снимања филма „Битка на Сутјесци“ и каталог изложбе, публикација, у коме су текстове сабрали историчар Музеја Битке на Сутјесци Теодора Станковић, историчар Предраг Ј. Марковић и песник и публициста Енес Халиловић. Аутор поставке изложбе је Петар Ђиновић, уредник каталога Небојша Грујичић.

Овде можете погледати/преузети каталог изложбе. 

Кул­ту­ра и умет­ност су је­дан од нај­ва­жни­јих еле­ме­на­та ко­јим се срп­ски на­род са­мо­свој­но пред­ста­вља у све­ту. Пре све­га ње­го­ва са­крал­на умет­ност, чи­ји је зна­ча­јан део увр­шћен у свет­ску ба­шти­ну, и да­нас је не­по­но­вљи­во и ве­ро­до­стој­но обе­леж­је срп­ског иден­ти­те­та. На тим те­ко­ви­на­ма, обо­га­ће­ним са­вре­ме­ним ис­ку­стви­ма и ино­ва­тив­ним тех­ни­ка­ма, по­чи­ва обра­зов­ни си­стем Ака­де­ми­је СПЦ и ње­на уло­га у срп­ској кул­ту­ри.

Са­вре­ме­ни сту­диј­ски про­гра­ми (жи­во­пис, ико­но­пис, мо­за­ик, ка­ли­гра­фи­ја, вајарство, по­зла­тар­ство, кон­зер­ва­ци­ја и ре­ста­у­ра­ци­ја...), као и ви­ше­стру­ка са­рад­ња са срод­ним фа­кул­те­ти­ма и ин­сти­ту­ци­ја­ма кул­ту­ре и умет­но­сти у зе­мљи и ино­стран­ству, обез­бе­ђу­ју ви­со­ке стан­дар­де шко­ло­ва­ња и уса­вр­ша­ва­ња. Та­ко фор­ми­ран струч­ни ка­дар у мо­гућ­но­сти је да трај­но до­при­не­се у очу­ва­њу већ по­сто­је­ће кул­тур­не ба­шти­не, али и спре­ман за но­ве умет­нич­ке по­ду­хва­те. Срп­ској цр­кви и др­жа­ви по­треб­но је и јед­но и дру­го. Сто­га је по­др­шка Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, осни­ва­ча Ака­де­ми­је, али и др­жав­них ин­сти­ту­ци­ја, нео­п­ход­на у да­љем ја­ча­њу ми­си­је и уло­ге ове обра­зов­не уста­но­ве.

„То што је Бог ство­рио чо­ве­ка по Сво­ме ли­ку и Сво­ме по­до­би­ју по­ка­зу­је да је ико­но­пис бо­жан­ска ствар.“ Све­ти Те­о­дор Сту­дит

О црквеној уметности: 
ЛИК. На­стан­ком Хри­сто­вог не­ру­ко­тво­ре­ног пр­во­ли­ка на убру­су, та­ко­зва­ног Ман­ди­ли­о­на (Μανδύλιον), био је отво­рен пут да­љем и нај­ши­рем из­о­бра­жа­ва­њу Бо­го­чо­ве­ка у сли­ка­ној фор­ми. Чо­ве­ку се Бог от­крио ви­ше­знач­но – реч­ју, де­ло­ва­њем и у ли­ко­ви­ма. Из­о­бра­жа­ва­ње ли­ка Бо­го­чо­ве­ка пре­ла­зи гра­ни­це умет­но­сти, за­ла­зи у верско, ми­стич­ко и ме­та­фи­зич­ко. Ико­но­пис, као нај­зах­тев­ни­ји вид цр­кве­не умет­но­сти, све­до­чи, пре­ма Јо­ва­ну Ма­јен­дор­фу, о при­су­ству про­сла­вље­не и обо­же­не људ­ске при­ро­де нај­пре у Хри­сту, а кроз Хри­ста и Све­тог Ду­ха у Бо­го­ро­ди­ци и дру­гим све­тим ли­ко­ви­ма. Ка­ко на­во­ди епи­скоп Ата­на­си­је Јев­тић, то је по­твр­ђе­на и у ди­мен­зи­ју ви­дљи­вог пре­не­та ес­ха­то­ло­шка по­ја­ва за­јед­ни­ча­ре­ња. Ико­на би тре­ба­ло да озна­чи нај­ви­ши ду­хов­ни до­мет вере и умет­но­сти, ис­пу­њен са­мо­пре­гор­ним и мо­ли­тве­ним прег­ну­ћи­ма. Тек та­да она по­ста­је ова­пло­ће­на ис­по­вест и ме­та­фи­зич­ки до­дир ко­ји бу­ди.

КА­НОН. Де­ли­ма из­ло­же­ним на овој смо­три ука­зу­је се да у умет­нич­ком ства­ра­ла­штву, па и цр­кве­ном, ка­нон не би тре­ба­ло да бу­де смет­ња и сте­га, већ иза­зов. Ка­ко на­дах­ну­то су­ге­ри­ше Па­вле Фло­рен­ски, ка­нон­ски об­лик је об­лик нај­ве­ће при­род­но­сти, не­што од че­га се не мо­же за­ми­сли­ти ни­шта јед­но­став­ни­је. Ка­нон у се­би има утка­но са­бор­но ви­ђе­ње, сто­га укљу­чу­је мо­гућ­ност да сва­ки при­пад­ник цр­кве­не за­јед­ни­це има пре­ма ка­но­ну ства­ра­лач­ки од­нос. Ка­нон­ско је цр­кве­но, цр­кве­но је са­бор­но, са­бор­но је све­чо­ве­чан­ско.

Ка­ко, не ру­ше­ћи ка­нон, из­о­бра­зи­ти исти­ну на ино­ва­ти­ван на­чин? Оно што је при­вид­на ка­нон­ска стро­гост и гра­ни­ца мо­же сво­јим са­вр­ше­ним по­сту­ла­ти­ма да бу­де по­себ­но на­дах­ну­ће да­ро­ви­тим умет­ни­ци­ма, под­сти­цај за но­ва ду­хо­ви­ђе­ња. Спо­зна­ти есен­ци­ју ка­но­на, ду­хов­ну нор­му ко­ја де­лу­је сна­гом сво­је уни­вер­зал­но­сти, је­згро је ства­ра­ла­штва, кре­а­ци­је. То је та не­па­тво­ре­ност цр­кве­не умет­но­сти, ко­ја се про­ја­вљу­је на раз­ли­чи­те на­чи­не, у за­ви­сно­сти од уну­тра­шњег го­ре­ња са­мог умет­ни­ка у Бо­гу, у за­ви­сно­сти од умет­ни­ко­ве ми­стич­ке ин­ту­и­ци­је. Цр­кве­на кул­ту­ра и жи­вот увек су про­же­ти Све­тим Ду­хом, ко­ји их јед­на­ко ства­ра­лач­ки под­сти­че у свим вре­ме­ни­ма. Сто­га, би­ло да је у пи­та­њу жи­во­пис или ико­но­пис, он у се­би ма­ни­фе­сту­је над­верску су­шти­ну на­сли­ка­ног, од­раз, ек­ти­пос (έκτυπος) све­та пр­во­са­зда­ног.

СВЕ­ТЛОСТ. Фор­ма ви­дљи­вог у цр­кве­ној умет­но­сти се про­ја­вљу­је бла­го­дат­ном све­тло­шћу. Све­тлост је при­мор­ди­јал­на есен­ци­ја све­та, ме­та­фи­зич­ки те­мељ све­га по­сто­је­ћег. Услед не­мо­гућ­но­сти да се пред­ста­ви не­по­сред­но, сим­бо­лич­ки се пре­но­си сли­ком кру­га – ман­дор­ле, оре­о­ла, ко­ји ука­зу­ју, ка­ко на­во­ди Ле­о­нид Ус­пен­ски, на уну­тра­шње ста­ње чо­ве­ка чи­ји је лик бли­ста­ње сун­ца. Пот­пу­но ду­хов­но без­мол­ви­је. У цр­кве­ној умет­но­сти ана­ло­ги­ја не­бе­ске све­тло­сти је зла­то. Сто­га је ико­но­пи­сна ми­сти­ка пре све­га сун­че­ва ми­сти­ка у нај­ви­шем, са­крал­ном зна­че­њу ове ре­чи, слу­жба све­тло­сти, ка­ко на­во­ди Јев­ге­ниј Тру­бец­кој. Њо­ме се от­кри­ва ду­хов­но зла­то.

КВА­ДРАТ. Ни­је слу­чај­но што је основ­на ге­о­ме­триј­ска струк­ту­ра ико­не че­тво­ро­у­га­о­на, услов­но ре­че­но ква­драт­на (у ши­рем сим­бо­ло­шком сми­слу). Ква­драт је иде­ја зе­мље, ње­на не­бе­ска и нат­при­род­на фор­ма. Уз­диг­ну­та зе­мља. Он пред­ста­вља Бо­га ма­ни­фе­сто­ва­ног у ства­ра­њу. Ква­драт је ар­хе­тип и обра­зац ре­да у све­ми­ру и са­вр­ше­на ме­ра за чо­ве­ка, сим­бол ду­ше. Сим­бо­лич­ки, та­ко се гра­де хра­мо­ви, та­ко се кле­шу над­гроб­ни бе­ле­зи, та­ко се огра­ђу­ју вр­то­ви и те­шу ико­не.

ЉУ­БАВ. Сми­сао са­крал­не умет­но­сти је да ука­же да је чо­ве­ко­во по­ре­кло бо­жан­ско и да чо­век мо­ра да са­чу­ва у што ве­ћој ме­ри сво­ју слич­ност са Бо­гом. „А нај­ви­ши сте­пен слич­но­сти чо­ве­ка с Бо­гом је буд­ност ср­ца: Љу­бав.“

О изложби:
У Галерији РТС представљена је из­ло­жба цр­кве­не умет­но­сти. Ње­но при­род­но ме­сто је храм. У хра­му, кроз ми­рис и про­зрач­ни вео та­мја­на у ва­зду­ху, ја­сни­је се уз­но­си со­зер­ца­ње фре­са­ка и ико­на. Ли­тур­гиј­ски об­ред да­је им пра­ви сми­сао ду­хов­ног са­др­жа­ја, а све­тлост све­ћа и кан­ди­ла на­гла­ша­ва хар­мо­ни­ју бо­је­них по­вр­ши­на. Ово је са­мо део јед­не са­вр­ше­не хи­је­ро­топ­ске за­ми­сли осли­ка­ног хра­ма, ко­ју упот­пу­њу­је још низ ва­жних еле­ме­на­та, по­пут рит­ма кре­та­ња све­ште­ни­ка у об­ре­ду, цр­кве­ног по­ја­ња, ар­хи­тек­тон­ског об­ли­ко­ва­ња про­сто­ра, то­пли­не до­ди­ра вер­ни­ка при це­ли­ва­њу ико­на, све­ча­но бли­ста­ње све­тих са­су­да, са­бор­ност... Ипак, не­што од то­га осе­ти­ће­мо и из­ван хра­ма, на овој смо­три, јер уни­вер­зал­ност са­крал­не умет­но­сти сво­јим ин­тен­зи­те­том про­ди­ре и ван цр­кве­ног про­сто­ра.

Про­фе­со­ри Ака­де­ми­је СПЦ, бив­ши и са­да­шњи, пре­до­ча­ва­ју нам сво­ја ин­вен­тив­на ви­ђе­ња, при­мар­но из цр­кве­не умет­но­сти, кон­зер­ва­ци­је и ре­ста­у­ра­ци­је, из­не­дре­на ви­ше­го­ди­шњим тру­дом на том пу­ту. Део ра­до­ва би­ће и њи­хо­ва ин­тим­на са­гле­да­ва­ња не­ких умет­нич­ких те­ма. Про­фе­сор­ски ка­дар при­па­дао је и при­па­да са­мом вр­ху умет­нич­ке бран­ше из на­ве­де­них обла­сти. Из­ло­же­ни ра­до­ви ука­зу­ју на ве­ли­ки ди­ја­па­зон мо­гућ­но­сти цр­кве­не умет­но­сти, ко­ја је пре­до­че­на у го­то­во свим тех­ни­ка­ма ства­ра­ла­штва. Ту су ико­но­пис, фре­ско­пис, вајарство, ка­ли­гра­фи­ја, мо­за­ик, илу­ми­на­ци­ја, др­во­рез и раз­не ком­би­но­ва­не тех­ни­ке... Ра­до­ви су об­ли­ко­ва­ни и тра­ди­ци­о­нал­ним ма­те­ри­ја­ли­ма и тех­ни­ка­ма из­ра­де (јај­ча­на тем­пе­ра на ли­по­вом др­ве­ту, фре­ско­пис на све­жем мал­те­ру, туш на па­пи­ру, уље на плат­ну, при­род­ни мо­за­ич­ки ка­мен и па­ста, аква­рел, тех­ни­ка по­зла­те на по­ли­мен­ту...), али и при­ме­ном са­вре­ме­них при­сту­па свој­стве­них мо­дер­ном дру­штву, ње­го­вим по­тре­ба­ма и тех­но­ло­шким уз­ле­ти­ма (al sec­co тех­ни­ка са акри­ли­ма, акрил на др­ве­ту, плат­ну и гу­шчи­јем пе­ру, бе­тон, по­зла­та на акрил­ном по­ли­мен­ту...).

Та­ко­ђе, из­ло­же­ни су и ра­до­ви по­је­ди­них да­ро­ви­тих и успе­шних сту­де­на­та Ака­де­ми­је, бив­ших и са­да­шњих, ко­ји сво­јим де­ли­ма по­твр­ђу­ју ви­со­ке обра­зов­не до­ме­те ове шко­ле и сми­сао ње­ног три­де­се­то­го­ди­шњег по­сто­ја­ња, те пер­спек­тив­ност бу­ду­ћих све­стра­ни­јих ула­га­ња у њу.

Каталог изложбе можете погледати/преузети овде.

Он даје све од себе да нам предочи апокалипсу планете Земље.
Осликава стварност рециклираним металом у трећој димензији.

Свакодневни отпад у радионицама различитог типа, за Лацковића је извор маштовитих скулптура. Мотиви су разноврсни бајковити, митски, легендарни, модерни и применљиви као декорација за на пр: рок концерт „Ју Групе“, песму: „Чудна шума“, евентуално видим његове скулптуре на стејџу било које светске хардрок групе са лајт шоуом.

Главне одлике његовог стваралаштва приписујем невиђеној топлини валерских вредности смеђе-сиве боје метала. Изразит стваралац креатор сублимира: футуристички, флуидно, анималистичко, са знатижељом исхода зачињеним, арабеском, гирландама, графицизмом широких сигурних потеза вајарског поступка. Он конструише кохезионе силе неспојивог!
Чипкасти призори у металу, паучинаст утисак, пренаглашен покрет и лебдећи елементи, секу простор и освајају га. Сигурним потезима између мистике и реалитета, арбитирају преображају. Грифон, митолошко биће, тело лава, глава, крила и канџе орла, чувар гробова и ризница Лацковићева је експресивна скулптура, синтеза митолошког и екстатичног.
Лепа и сјајна је то судбина одбаченог металног отпада који је за Лацковића ГЕНЕРАТОР будућих вајарских дела и најбоље исказаних потенцијала у бићу генијалног ствараоца. Драма и њено присуство у вајарским делима додатно доприноси да оно што је пролазно не настаје већ као феникс оживи и остаје за ВЕЧНОСТ.

Mајсторство нашег уметника доноси нам радост за очи и пријатност за простор, допуњује га, продубљује и везује нас као посматрача, изазива жељу и емоцију да се поново враћамо истом експонату у жељи да смо заувек ту, испред, иза, са свих страна, да гледамо дело и да му се дивимо из тзв „жабље“, „птичије“ или фронталне перцепције, да дуго и безвремено присуствојемо уложеној стваралачкој енергији уметника.
Флуидност коју емитује свака од скулптура и која нас обузима, ванвремена је, бајковита али и застрашујућа зато што опомиње и указује на немиле догадјаје скорашњег страдања ученика у школи, актуелних ратова и ко зна чега још што ће нас задесити!?
На „крову“ свега пометнутог је Лацковићево дело „ХРАМ МИРА“, изванредна замисао, ОТЕЛОТВОРЕЊЕ догађаја који су били, који су свеприсутни и који ће тек да нам се десе.

Симболика овог дела је јасна а порука дефинисана, пројекат вредан сваке пажње и анализе дубоко промишљеног мотива кога уметник обрађује у свом зачуђујуће препознатљивом маниру. Вишедеценијска стваралачка футуристичка оријентација Лацковића, је на основи континуиране тежње и повезаности материјалног и духовног постојања. Он путује трасом тешко проходног трновитог пута који га доводи до једног могућег циља: У трећу димензију, тактилну вредност, у процес инициран сопственом унутрашњом енергијом креатора и моделара тврдог материјала – гвожђа, кога обликује, савија и претвара у жељну форму, Лацковић дематеријализује фамозну тежину конструкције, она визуелно постаје лагана, флуидна, али није фрагилна, самим тим нам
се чини ванвремена па и трансцендентална (онострана, натприродна, прелази подручје човекове свести).
Лацковић се пита: Да ли свако од нас може и колико може као јединка да допринесе и нађе ИЗЛАЗ и избави се из РОПСТВА које нам нуди ЧОВЕЧАНСТВО и да ли може да се ослободи ко зна чега све!?

Лацковићеве скулптуре нас везују како за ИНТРОВЕРТНО, тако и за ЕКСТРОВЕРТНО биће свакога од нас, својим обликом, тежином и симболиком која је и хумана и предаторска.
Скулптуре-статичне због природе материјала од кога су саздане, фасцинирају визуалном лакоћом мањих предмета, сједињених, „утканих“ у јединствену целину грандиозности призора. Спретна и надасве јака уметникова рука, то је рука генија који је по рођењу добио додир божијег прста.

Одељење ликовне и примењене уметности формирано је 1910. године. Прве уметничке примерке за Музеј поклањају приватни колекционари, сама Муниципија, али и сликар и велики путник Паја Јовановић. Временски распон прикупљених уметнина обухвата период од XVIII до XXI века, од предмета примењене и ликовне уметности до нових дела савремених аутора. Садржај Ликовне збирке тематски чине портрети, пејзажи, композиције различитог типа, док су по материјалу и техници заступљене слике у уљу, радови на папиру, скулптуре, комбиноване технике... Посебно се морају истаћи колекције дела Паје Јовановића, затим Зорана Петровића, Александра Луковић Лукијана, Роберта Хамерштила и Карла Направника.

Иако се музеји уопште, па тако и Градски музеј Вршац, као установе заштите културне баштине, првенствено баве прикупљањем, стручном, научном обрадом и презентацијом предмета у статусу културног добра, заправо, најистакнутија њихова улога јесте едукативно – образовна интеракција према широкој јавности. Данас се више него икада музеји, мимо уобичајених презентација, непосредно приближавају публици кроз интернет, сопствене сајтове, објаве на популарним друштвеним мрежама...

Музеј је данас место фреквентног фокуса, као једна отворена школа, где се спајају времеплов традиција културне баштине минулих доба и едукација нових генерација. И у ранијим епохама, па и данас, у музејима студенти ликовних академија уче сликање, цртање, вајање кроз вежбу и копирање, по узору на старије мајсторе. Управо је тако и Јавор Рашајски нашао своје интересовање у овом времеплову уметности, историје и природе у збиркама музеја у Вршцу.

Представљене слике и цртежи на изложби у Галерији РТС-а само су један избор из богате збирке Ликовне уметности по жељи Јавора Рашајског. То су аутори Мартин фон Мејтен (Мartin van Мeyten), или круг сликара, Ј. С. Хастенрат (Ј. S. Hastenrath), Константин Данил, Михаљ Мункачи (Mihály Munkácsy), Николај Д. Кузњецов (Николай Дмитриевич Кузнецов), Урош Предић, Едмонд - Франсис Аман - Жан (Edmond – Franceis Aman – Jean), Паја Јовановић, Еден Шароши (Őden Sarosi), Иван Радовић и Пеђа Милосављевић.

Већ сама имена ових сликара, па и представљених портрета појединих познатих модела, говоре речито о колекцији која по свом квалитету заслужује високу пажњу публике и стручне јавности. Колекција је, као и дурге колекције и збирке Градског музеја Вршац, настала у граду мултиетничке, мултиконфесионалне и комплексне културне средине. Вршац су кроз дужи низ векова, све до првих деценија XX века, стицајем разних околности, насељавали различити народи. Град Вршац се интензивно развијао, европеизовао, урбанизовао, кроз знатну акумулацију новца у последњих 300 година. Богата буржоазија града од XVIII до XX века, путем иностраних привредних подухвата, школовања и других активности, из европских градова доноси луксузне предмете како за уређење својих домова, тако и за украшавање јавних установа. Самим тим, нашао се у Вршцу и известан број вредних уметничких дела иностраних аутора.

Природно, одрастање у једној таквој отвореној и питомој средини утицало је снажно на васпитање и формирање културног идентитета сликара Јавора Рашајског. Наравно, сусрет уметника, још у детињем добу, који се као малишан обрео у Музеју, у којем је његов отац, Растко Рашајски био дугогодишњи радник и директор, био је пресудан. Многа уметничка дела и данас популарна у култури и науци, већ су тада била позната јавности – Портрет Јована Стерију Поповића -дело Предића, Вршачки Триптихон рад Паје Јовановића, или Владичански двор - рад Пеђе Милосављевића... Још као дечак, Рашајски је фасциниран првенствено портретима, пре свега сликама Константина Данила, Уроша Предића и особито цртежима Паје Јовановића. Анегдота нас и данас подсећа да је за цртеж Паје Јовановића, под називом Цртеж по гипсаном моделу из 1878-1882, тврдио да се ради, заправо, о фотографији.

У амбијенту музеја, као у неком чаробном свету, Рашајски, осим што је задивљен делима сликара, показује интерес како за археологију, тако и за природу. У Музеју су били изложени и експонати из сфере природе – препарирани примерци флоре и фауне, особито птице, минерали, затим археологије – керамика, метални предмети, камен... Сасвим типични, неизбежно се налазе и данас на сликама и цртежима Рашајског, по којима, апсолутно, остаје препознатљив. Акцесоар предмета из музејских поставки, јаја птица, препариране сове, археолошке посуде, доминирају као детаљи његових композиција.

У времену студија на београдској Академији за ликовне уметности, али и касније, Рашајски на студијским путовањима упознаје југословенске и иностране музеје и галерије. Долази у додир са западноевропском баштином, особито немачким, затим, фламанско – холандским уметницима. Његови примарни узори су Ханс Мемлинг, Роже ван Дер Вајден, Хијеронимус Бош, Албрехт Дирер, Ханс Холбајн Млађи, Јакоб ван Ројсдал, Антонис ван Дајк... Посебно на њега оставља утисак Дирер, својим аутопортретима, студијама животиња и биљака... Иако је под будним оком професора Зорана Петровића, на Академији, био подстицан на савремени израз, без обзира на време нових трендова, задржао се на искуствима уметности ранијих епоха. Међутим, како је фокусиран на првенствено усавршавање цртежа, Рашајски развој личног манира налази у апсолутној подршци професора Александра Луковића Лукијана.

И данас, перфектна структура цртежа, минуциозан детаљ, без обзира да ли се ради о цртежу, или слици у уљу, остају главна преокупција Рашајског. Упливи традиције претходних времена и искуство личног доживљаја стоје у његовом раду у племенитој равнотежи синергије истраживања. Свакако, заслужан у том истраживачком подухвату јесте и Градски музеј у Вршцу. Зато још једном истичемо да несагледиви културни капитал који чува овај музеј, где мотивацију налази Јавор Рашајски, остаје за генерације нараштаја као једна упечатљива слика историјског времеплова, остаје као једна велика отворена школа.

Драгана Куручев
историчарка уметности

Овде можете погледати/преузети каталог изложбе.

Индивидуална и специфична опсервација се креће у оквиру изграђених познатих и успостављених традиционалних вредносних принципа, сукобљавајући реално и постојеће, са субјективном у доживљеном дијалогу, са самим собом. Своју уметничку вољу (Супер его) усмерава ерупцијом линија – коју обавезно прати унутрашњи ЗВУЧНИ РИТАМ, који овај свестрани уметник изнедрава успешно и на музичком плану. Тако су настали упечатљиви асоцијативни ликови динамичних арабеских линија - који уметник води у дијалогу са самим собом. Такви портрети остављају снажан утисак на посматрача, и свакако реминисценцију сусрета с многобројним ликовима - забележених у Игњатовићевој подсвести.

У оквиру савремених уметничких струјања, модерних и постмодерних у циклусу ДИЈАЛОГ, уочљиво је настојање да се успостави веза са непрекидном унутрашњом борбом. Дилема, да ли дело следи, или пак предвиђа неминовну стварност, добро је уочена одабиром теме. Уметникова осетљивост или интуиција реализује дату идеју да тај дијалог „борбе“ петлова, не гарантује само мајсторски степен занатске вештине – већ отвара неопходан дијалог са посматрачем. Вртоглаве мисли не отварају већ доприносе неминовној уочености дијалога, ка помирењу супротних ставова.

Графика као техника можда се најбоље реализује у црно белој техници. Милан Игњатовић нам нуди лични сензибилитет, увођењем колорита. Потенцирајући превасходно топли колорит он нуди сву толину своје душе упечатљивог сензибилитета. Оваквим решењима потврђује, да се дијалог може решити не само у уметниковој магији, већ пре свега поруком коју даје. Савршена хармонија и заокружена естетика на овој изложби то гарантују.

Софија Љубичић

Проширено поље Милана Игњатовића

Токови уметничких мисли делују у сферама креативних процеса путујући разноликим стазама стваралачких изазова. Свака помисао на настанак новог уметничког дела остварује се одгонетањем невидљивог и тајновитог у свету који нас окружује. Зна то и Милан Игњатовић, вишеструки трагалац у доменима визуелног и звучног поља. Милорад Павић је многе наше ствараоцеиз прошлости, које је годинама изучавао, називао „двозанаџијама“. Књижевници барокне епохе су уз своје текстове, једнако добро, цртали/сликали и тако допуњавали своју мисао. Слично чини и Милан Игњатовић, графичар и кантаутор, спајајући у сопственом креду слику и звук, линију и површину, боју и црно бели свет графичке галаксије.

Матрице Игњатовићеве уметности, смештене у обиљу вишебојних отисака, приказују низ симболичких иконографских приказа. Линорез је техника која је давно одменила улогу дрвореза, „прворођеног“ међу графичким техникама. Утисци линорезних сензација у вешто преклопљеним слојевима боја творе вредност више и сваки линорез Милана Игњатовића заправо је посвета традиционалном трансферу, преносу иницијалне ликовне идеје. Матрица је умножена баш како је и дијалог у једном тренутку прерастао у монолог, разговор ради разговора у чежњи за разумевањем. Црно бела основа је арматура пажљиво одабраним бојама, „светлосним маскама“, које у графици имају посве друкчију логику.

Резане контролисано и слободно у исти час, Игњатовићеве графичке плоче означавају дубоко промишљене мотиве, било да серади о борбеном петлу или „усекованијем“ полегнутој глави Светог Јована Крститеља. Амблематски карактер ових графика огрнут је алегоричном драперијом особене стилизације а свака резба, траг ножа, уноси визуелни импулс – човеково присуство.

Нарочито је занимљив и пажње вредан пројекат Милана Игњатовића да путем „немих“ отисака сувог жига, у тзв. блиндруку, реализује серијал рељефних листова посвећених онима који путем додира и звука добијају информације о спољашњем свету. Људи који нису у стању да сагледају појавни, видљиви свет, добили су тако алат да осете димензију више. Додирујући слова Брајеве азбуке, симболе или распореде звезданих кола, у њиховој особеној осетљивости отварају се бројна значења, асоцијације и деликатна, тактилна тумачења.

Истраживања слепих отисака скривене празнине, суштински говоре о основној улози уметничког дела. То је способност да се разгрне површина невидљивог и да се уметност двојаког карактера (пре свега за слепе и слабовиде али и за нас који видимо) искористи као могућност комуникације. Дијалог је могућ у монологији уметничке замисли Милана Игњатовића, баш када простор бива измештен у неописивој игри.

Засигурно да се у форми обезбојеног јајета изналази примордијална снага живота, рађања и смрти истовремено, када се унутар недокучиве тајне ослушкују угасли заноси. Упркос свеколиким одразима технолошких домета, Милан Игњатовић успео је мануелним путем да нам пружи компас и калауз за опипљивији траг у нашој сложеној потрази за духовним Светлом.

Мр Данило Вуксановић

Каталог изложбе можете погледати/преузети овде.

Еволуција линеарног исказа, односно, пут линије својевремено ослобођене из иницијално плошне датости (цртежа слике), одвијао се код Кнежевића, подсетићемо, у правцу њене тродимензионалне (нативни елементи) предметне детерминисаности, при чему се виртуозно ритмованим процесуирањем кретања, ткањима и преплетима, активирао и материјализовао и њен нови просторни идентитет. Физички конкретизована (конструкције од прућа) и просторно еманципована и нелимитирана, апстрактно схематизована линија у процесу све интензивније визибилне динамике, временом се дефинисала у организоване и, концентровањем спојева, интегрисане масе, у семантички све комплексније, монументално компресоване волумене. Умножена линија удаљава се од просторно модификованог цртежа, она је сада есенцијални конструктор модуларне скулпторалне одређености.

Базични елементи Кнежевићевих скулптура/инсталација, уз линију као њихов конститутивни апсолут, јесу тачке-спојеви, простор као реално стање и простор као активирано структурално поље, и сенка у својству продужене пројекције деловања објекта, односно, комплементарног визуелног фактора генерисаног из самог скулпторалног чина.

Тачке се појављују као адхезивна језгра, градивна чворишта у мануелном повезивању нити прућа, али су истовремено и зоне умрежавања, суочавања или кориговања/преусмеравања нативних (линеарних) сила, спојеви из којих се емитују или компресују нова исходишта у свему ономе што чини pushing the limits of wood. 

Простор, као још један активни конституент, у директном је суодношавању са скулптуром, било да је реч о галеријски објективној датости, или пак о последичном осадржавању празнина унутар самог визуелног поља скулптуре, односно, унутар разуђено конструисаних сегмената. Процесуираним отварањима и затварањима радови кореспондирају са башларовском дијалектиком спољашњег и унутарњег, а простор, као интегрални део скулптуре, постаје и сâм апсорбована енергија – облик који живи празнином [Хајдегер]. С друге стране, структурално поље инсталације проширено је њеном рефлексијом, манифестацијом сенке као пројекције волумена, чиме се фактички релативизује зона конкретног физичког реалитета. Сенка је у алтернацији са светлом/осветљењем, њено егзистирање је променљиво и временски детерминисано. Инсистирање на темпоралности (органског у синергији са нематеријалним) јесте још једна веза Кнежевића са променљивим, цикличним, симболичним. Повремено, линеарни преплети обликом асоцирају на утилитарне архетипске ентитете, понекад се заустављају на форми спирале, симболичком означитељу тзв. заустављеног времена, темпоралног проласка.

Повезивање са митским и симболичким је одмерено и најчешће у контексту са, уметнику блиским, етнокултуролошким дискурсом, али исто тако и у спрези са простором, тачније са самом констелацијом просторног, планског кретања по хоризонталама и вертикалама. Све фреквентнијим концентрисањем сила (и волумена) ка висини имплицира се симболика вертикалне комуникације, успостављање оса између два света, између супстанцијалности две природе, као у успињању Јаковљевим лествама до непознатог, етеричног ... до свега онога што нам Радомир Кнежевић сугерише називима радова – Прича о небу, Јахач магле, Завеса држи небо, Преливање одјека, Кула, Хватач облака.

РАДОМИР КНЕЖЕВИЋ је рођен 1957. године у Кикинди.  Факултет ликовних уметности у Београду је завршио 1983. године. Члан је УЛУС-а од 1984. године. Магистрирао је на истом факултету 1988. године где од 1989. године почиње са радом у звању асистента. Редовни професор на Факултету ликовних уметности у Београду је од 2012. године. Током рада на факултету у два мандата δиран за продекана. Био је члан многих уметничких савета, УЛУС-а, Галерије Дома омладине, Галерије Факултета ликовних уметности, Галерије 212, галерије 73. Као гостујући професор радио је на више високошколских установа, Факултету примењених уметности, Академији умјетности у Бањој луци и Педагошком факултету у Бијељини.

Радио је као руководилац Центра за графику и визуелна истраживања Факултета ликовних уметности у Београду. Био је члан Савета и Сената Универзитета уметности у Београду. Члан Ладе је од 2023. године. Остварио је четрдесет самосталних изложδи и велики δрој групних изложδи. Излагао у Паризу, Милану, Токију, Њу Мексику, Амстердаму, Минхену итд. Радови му се налазе у музејима, институцијама и приватним колекцијама. Излагао цртеже слике и инсталације. У сарадњи са студентима Факултета ликовних уметности извео више мурала у земљи и иностранству. Доδитник је више награда и признања.