Радановић истиче да је имао посебну част да у Торонто допутује првим летом успостављеним 23. маја, чиме је после 34 године поново успостављена директна ваздушна веза између Србије и Канаде.

Први примерак овог значајног издања уручен је свештенику Александру Гујанчићу у Храму Светог Стефана у Отави, на празник Свете Тројице. Том приликом у порти храма одржана је и традиционална манифестација избора најбољег вина српских виноградара из овог дела Канаде. Радановић је потом посетио Српски парохијски центар, где је актуелна изложба „Завичај“ сведочила о снажној повезаности српске заједнице са коренима и завичајем.

Током боравка у Отави, Радановић је посетио и Амбасаду Републике Србије у Канади.

„Када се у тако далекој земљи, након литургије, нађете у амбасади државе којој припадате, осећај је као да сте у свом дому. Томе је у допринело гостопримство амбасадора Стефана Томашевића, који ме је упознао са достигнућима и све интензивнијом сарадњом Србије и Канаде на бројним пољима“, истакао је Радановић.

Разговарано је о новим пројектима који повезују две земље, Српско-канадском пословном форуму, обележавању 85 година дипломатских односа Србије и Канаде, као и обележавању 170 година од рођења Николе Тесле. Посебна пажња посвећена је и разговору о новим биографијама истакнутих Срба које ће се наћи у новом издању истоименог дела. Свечано уручење књиге уприличено је у просторијама Амбасаде, а Радановић је захвалио на препознавању значаја овог дела и теме о којој, како каже, годинама говори са посебном одговорношћу.

Посебну тежину читавој посети дао је и сусрет са послаником српског порекла у Парламенту Канаде Ненадом Куруцом, који је Радановићу уручио специјално признање у име Парламента Канаде и грађана Хамилтона, за изузетну посвећеност новинарству, писању и информисању српске дијаспоре. Ово специјално признање је уручено у згради Парламента Канаде у Отави.

Током боравка у Квебеку, наш саговорник је посетио и Храм Свете Тројице у Монтреалу, где се сусрео са свештеником Владимиром Вранићем.

Како истиче, тај сусрет оставио је снажан духовни и лични утисак.

„У Храму Свете Тројице осетио сам искрену припадност и топлину која прати српску заједницу далеко од отаџбине. Захвалан сам оцу Владимиру Вранићу на подршци мом пројекту и на времену које је издвојио да разговарамо о Косову и Метохији, духовном животу српске заједнице у Монтреалу и историјату самог храма, који се налази у једном од најлепших делова града. Обећао сам да ћу се потрудити да овој цркви донирам још наслова из Београда како бисмо заједнички обогатили и оплеменили црквену библиотеку, на корист будућих генерација које ће у њој тражити своје духовне и националне корене“, поручио је Радановић.

По позиву Епархије канадске СПЦ, Радановић је присуствовао и Дану Епархије, који је свечано обележен у Манастиру Светог Преображења Господњег у Милтону. Централно литургијско сабрање предводио је Његово преосвештенство епископ канадски Митрофан, а велики број верника из свих крајева Канаде још једном је потврдио јединство српског народа у расејању.

Током сусрета са владиком Митрофаном разговарано је о потреби да се књиге и историјска грађа која говори о Косову и Метохији сачувају за будуће генерације. Посебно је истакнут значај овог капиталног дела објављеног уз благослов Његове светости патријарха српског г. Порфирија. Владика је подржао настојања да оваква дела буду доступна што ширем кругу читалаца и да остану трајно сведочанство историјског памћења српског народа.

Наш саговорник је истакао да га исто тако је радује сусрет са професорком Љиљаном Дошљак, која је свој стваралачки пут градила од Београда и Париза до Торонта. Њен уметнички израз, како каже, инспирише сваког путника и подсећа да култура нема границе. Као драгоцену успомену на овај сусрет, проф. Дошљак му је поклонила једну од својих слика, насталу у годинама њеног доласка у Канаду.

Посета Канади завршена је бројним сусретима са представницима српске заједнице, свештенством, културним посленицима, академским радницима и угледним појединцима, уз уверење да ће сарадња са нашим народом у расејању бити настављена кроз нове пројекте.

У оквиру мог вишегодишњег истраживања о судбини српских краљевских официра, а посебно о њиховом страдању и животу након немачког логора Офлаг VI Ц у Оснабрику, имао сам прилику да посетим Српску народну одбрану у Чикагу и разговарам са двојицом њених чланова Миланом Станојевићем и Славишом Степановићем. Тај разговор прерастао је у много више од интервјуа. Постао је сусрет са једним делом српске историје који се већ више од једног века пажљиво чува далеко од отаџбине.

 Више од једног века српске историје

Српска народна одбрана основана је 1914. године у Чикагу, у тренуцима када је Србија водила најтеже битке у Првом светском рату. На иницијативу великог српског научника Михајла Пупина, уз подршку бројних угледних Срба у Америци, међу којима је био и Никола Тесла, основана је организација која је имала задатак да помогне Србији, окупи српске исељенике и сачува национални дух далеко од домовине.

Током више од једног века постојања Српска народна одбрана постала је један од најзначајнијих стубова српске заједнице у Америци. Помагала је Србији у најтежим временима, организовала добровољце, неговала српску културу, чувала традицију и историјско памћење, а многим генерацијама наших исељеника представљала је другу кућу.

 Просторије које личе на музеј

Оно што посебно одушевљава сваког посетиоца јесте богата архивска грађа коју Српска народна одбрана чува.

На зидовима се налазе фотографије оснивача организације, међу којима су Михајло Пупин и Никола Тесла, бројне историјске фотографије српске емиграције, оригинални документи, заставе, старе чланске књижице, признања, одликовања и публикације које сведоче о раду организације кроз више од једног века.

Посебну пажњу привлаче фотографије и документа посвећени генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, као и богат фонд часописа „Слобода“, који већ деценијама представља једно од најважнијих гласила српске дијаспоре у Америци.

Човек би у овим просторијама могао провести дане, па и читав месец, прегледајући фотографије, читајући старе новине и документа. Свака полица открива нову причу, а свака фотографија представља део историје који је сачуван захваљујући људима који су схватили колико је важно памтити.

 Милан Станојевић – млада генерација која наставља традицију

Један од најмлађих активних чланова Српске народне одбране је Милан Станојевић, рођен 8. августа 1997. године у Шапцу, а одрастао у Богатићу, у срцу Мачве.

Иако није историчар по струци, историја је његова велика љубав. Још као дечак слушао је приче својих бака и дека о Другом светском рату, што је у њему пробудило жељу да истражује судбине људи из свог краја.

Као студент-пилот боравио је 2018. године у Вашингтону у оквиру студентске размене, где је радио у америчком Црвеном крсту. Данас активно учествује у раду Српске народне одбране, настојећи да историју приближи млађим генерацијама. Истражује судбине српских емиграната и ради на књизи „Мачвани далеко од отаџбине“, у којој ће бити забележене животне приче бројних људи из Мачве који су после Другог светског рата свој живот наставили широм света.

 Славиша Степановић – чувар традиције

Славиша Степановић рођен је 13. маја 1955. године у Рељовици код Пожаревца. У Америку је дошао као дванаестогодишњак, а члан Српске народне одбране је још од 1980. године. Данас обавља дужност рачуновође организације.

Током разговора поделио је и породичну причу која је дубоко повезана са историјом Другог светског рата. Његов деда Борислав Степановић био је заробљен у немачком логору, а након ослобођења емигрирао је у Сједињене Америчке Државе. Такве личне судбине показују колико је Српска народна одбрана била важна за генерације Срба који су после рата започели нови живот далеко од своје отаџбине.

 Важна карика у истраживању Оснабрика

За мене је ова посета имала посебан значај.

Већ скоро десет година истражујем судбину српских краљевских официра који су током Другог светског рата били заточени у немачком логору Офлаг VI Ц у Оснабрику. Током разговора у Српској народној одбрани добио сам још једну потврду да су многи официри који су после 1945. године из немачких логора стигли у Америку постали чланови управо ове организације.

То откриће представља још једну важну карику у мом истраживању, јер показује да се животне приче српских официра нису завршиле ослобођењем из логора. Напротив, многи су управо кроз Српску народну одбрану наставили своју борбу – овога пута за очување историјске истине, националног идентитета и заједништва српског народа у расејању.

 Наслеђе које обавезује

Данас Српска народна одбрана окупља око 500 активних чланова и наставља да издаје свој часопис „Слобода“, који већ деценијама бележи живот српске заједнице у Америци.

Али њена највећа вредност није само у броју чланова. Она се налази у архиви коју је стрпљиво стварало више генерација Срба. У фотографијама, документима, старим књигама, писмима и сведочанствима која би, без оваквих људи и оваквих организација, можда заувек нестала.

Напуштајући просторије Српске народне одбране у Чикагу, понео сам много више од бележака за своју књигу. Понео сам уверење да историја живи онолико колико је ми чувамо.

На хиљаде километара од Србије, у срцу Чикага, већ више од једног века чувају се фотографије, документи, књиге и успомене које сведоче о страдању, борби и опстанку српског народа. Управо зато Српска народна одбрана није само организација – она је чувар колективног памћења српског народа у Америци.

За мене, као историчара који већ годинама истражује судбину српских краљевских официра из Оснабрика, ова посета представљала је много више од још једног разговора. Она је потврдила да се многе приче наших људи нису завршиле иза бодљикаве жице немачких логора, већ су свој наставак добиле овде, у Чикагу, у Српској народној одбрани. Због тога је наша заједничка обавеза да ово наслеђе сачувамо и предамо будућим генерацијама – јер народ који чува своје памћење, чува и своју будућност.

Министар Ђорђе Милићевић је рекао да камп има посебан значај јер је еколошко-образовни и додао да ће деца, поред дружења и упознавања Србије, имати прилику да науче више о екологији, заштити природе, очувању планете и одговорности коју свако од нас има према средини у којој живи.

Налазимо се у Смедереву, граду у коме градоначелница и локална самоуправа и привреда улажу напоре да се из године у годину унапреди квалитет ваздуха и заштита животне средине, рекао је министар Милићевић и додао да је зато важно да управо овде разговарамо о теми која се понекад занемарује, а која је једна од најважнијих тема за будућност наше планете и нашег живота.

Министар Ђорђе Милићевић је заједно са децом и младима, као и градоначелницом Смедерева учествовао на еколошкој радионици, где су посадили саднице четинара.

Посебно ми је драго што овај камп неће бити само разговор, већ и дело, рекао је министар Милићевић и додао да су посађене саднице четинара нови живот, чиме се шаље једноставна, али снажна порука - да се Србија воли и тако што се чува њена природа.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да ће деца и млади имати прилику да чују корисне ствари из удружења “Еко Тренд”, али и да ми чујемо од вас шта се у вашим срединама ради када је реч о заштити животне средине и додао да најбоље идеје често долазе управо од деце и младих.

Више од две стотине деце из девет различитих држава дошло је у своју матицу, рекао је министар Милићевић и додао да када на једном месту видите наше младе из света онда схватите да традиционално одржавање летњих кампова није трошак, већ улагање у будућност.

Наш циљ је веома јасан, да што више деце посети своју земљу, рекао је министар Милићевић и додао да Кабинет активно ради на јачању односа са дијаспором и регионом, као и са локалним самоуправама како би програм летњег кампа био садржајнији и свеобухватнији.

Семинар су водили потпредседница СПКД Просвјета Аустрија Јована Миљковић, благајник Срђан Ракић и председник Марко Сарић.

Током семинара наставнице су активно учествовале у дискусијама и изнеле велики број предлога за унапређење рада. Посебна пажња посвећена је питањима мотивације ученика, сарадње са родитељима, организације наставе у мешовитим групама, као и начинима да часови српског језика буду још занимљивији и прилагођенији деци која одрастају у Аустрији.

 Представљен нови софтвер за администрацију и развој наставе

Учесницима семинара представљена је нова интерна интернет страница Просвјетиних школа српског језика у Аустрији, која ће имати важну улогу у комуникацији, администрацији и повезивању свих школа у оквиру јединствене административне мреже.

Један од најважнијих тренутака семинара било је представљање новог софтвера за администрацију Просвјетиних школа. Нови систем осмишљен је као алат који ће омогућити квалитетније планирање наставе, бољи увид у потребе ученика и ефикаснију подршку наставницима.

Иако је у претходним годинама велики нагласак био на ширењу мреже школа и повећању броја ученика, учесници семинара сагласили су се да наредна фаза развоја треба да буде усмерена на подизање квалитета наставе, унапређење наставних материјала, додатну едукацију наставног кадра и јачање сарадње са родитељима.

 Очување српског језика и идентитета деце у дијаспори остаје главни циљ

Годишњи семинар наставника Просвјетине школе српског језика још једном је показао колико је важна сарадња свих учесника у образовном процесу. Захваљујући посвећености наставника и континуираном раду на унапређењу квалитета наставе, Просвјетина школа српског језика наставља да расте и развија се као водећа мрежа школа српског језика у Аустрији.

То је доказ љубави, истрајности, вере у своје корене и одговорности према будућим генерацијама, рекао је министар Милићевић и додао да су наши сународници који живе изван матице саставни део истог националног, културног, духовног и вредносног простора који нас повезује, без обзира на границе.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да Срби који живе ван матице нису периферија нашег народа и додао да су зато овакви сусрети важни: они нас подсећају да се идентитет не чува само речима, већ радом, окупљањем, песмом, игром, језиком и љубављу која се преноси са родитеља на децу.

Док гледамо децу и младе како песмом и игром чувају обичаје својих предака, видимо да традиција није прошлост, рекао је министар Милићевић и додао да је традиција живо наслеђе које се преноси, обнавља и остаје као залог будућности.

Култура је наша најјача спона, она нас повезује са прецима, са завичајем, са матицом, али и једне са другима, истакао је министар Милићевић и додао да тако учимо да знамо ко смо, али и да поштујемо друге са којима живимо.

На обележавању тринаест година постојања КУД “Српски вез” министар Ђорђе Милићевић је истакао значај пријатељства, сарадње и добрих односа са нашим комшијама у Северној Македонији.

Поносни смо када видимо да Срби овде чувају свој идентитет, али истовремено граде мостове поштовања, разумевања и заједничког живота, рекао је министар Милићевић и додао да ће Србија увек бити уз свој народ где год да живи.

Наставићемо да подржавамо све што чува српски језик, песму, веру, традицију и везу са матицом, рекао је министар Милићевић и додао да је у томе наша снага, али и наша обавеза.

На обележавању тринаест година постојања присутни су били и министарка без портфеља задужена за родну равноправност Татјана Мацура, потпредседник у Влади Републике Северна Македоније и министар Иван Стоилковић, почасни конзул Републике Србије у Р. Северној Македонији Владимир Стајић, почасни конзул Републике Србије у Републици С. Македонији, Михајло Филев, први секретар, представник Амбасаде Републике Србије Ивана Грбић, Николина Милатовић Поповић, в.д. помоћница директора Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова, градоначелник Куманова Максим Димитриевски, свештеник СПЦ из Р. Црне Горе, Симиша Смиљанић, посланици у македонском парламенту, председник КУД-а “Српски вез” Далибор Китановић, уметнички директор КУД-а “Српски вез” Марко Младеновски.

Као саставни део изложбе приказан је и десетоминутни колажни филм који кроз фото-ретроспективу доноси ауторкино виђење Боувијевог живота и стваралаштва. Целокупан концепт заокружен је поетским записом „Купи карту, па криви кловна“, који представља својеврсни уметнички дијалог са личношћу и наслеђем славног музичара. Током трајања изложбе посетиоци могу да пробају и коктел „Пољубац смрти“, инспирисан Боувијевом јединственом персоном.

Истовремено, у музеју MUST (Museo Storico Città di Lecce) у Лећеу, до 28. јуна 2026. године отворена је друга самостална изложба под истим називом. Ова поставка представља циклус од дванаест дигиталних радова великог формата инспирисаних истоименом ауторкином поемом. Кроз дигитални визуелни језик Вујановић се бави темама космичког хумора живота, људске глади и похлепе, као и вечите потраге за смислом.

На отварању изложбе изведен је и перформанс „Плати карту па криви кловна“, уз музику Шостаковичевог „Валцера број 2“, чиме је поетска и филозофска основа читавог пројекта добила и сценску форму.

Ирена Вујановић, која је студирала сликарство и музику у Русији и Сједињеним Америчким Државама, данас живи и ствара између Еванстона у Илиноису, Београда и Будве. Као мултимедијална уметница и независна чланица УЛУПУДУС-а, свој рад развија кроз сликарство, дигиталну уметност, перформанс и поезију. Оснивач је уметничко-филозофског покрета „Резетивизам“, а њена дела излагана су широм света и награђивана на бројним међународним конкурсима.

Две изложбе, два града и два различита уметничка приступа повезује иста ауторска мисао: живот као велика позорница апсурда, лепоте, ироније и непрестаног кретања. У том циркусу постојања, како сугерише сама уметница, сви смо истовремено и публика и учесници – плаћамо карту, кривимо кловна, а свет се ипак окреће.

Министар Милићевић је поручио да су тематски летњи кампови важан и трајан облик сарадње матице и дијаспоре у интересу деце и будућности српског народа.

„Дошли смо у Солун да нашим људима представимо оно што Србија ради за децу из дијаспоре. Грчка има море, сунце и све што деца могу да пожеле током лета, али је за нас од посебне важности то што овде постоји жеља да деца дођу у Србију, да упознају своју матицу, своје вршњаке, језик, историју, културу и традицију. Када дете из дијаспоре осети да је Србија његова кућа, урадили смо велики посао за будућност нашег народа”, рекао је Милићевић.

Милићевић је истакао да су тематски летњи кампови постали препознатљив мост између Србије и нашег народа у расејању.

„Ови кампови нису само боравак у Србији. Они су улагање у језик, идентитет, културу, историју и осећај припадности. Тамо где су наша деца, тамо мора бити и Србија — кроз подршку, пажњу и конкретне програме”, нагласио је министар.

Посебно је истакнут значај Српске допунске школе „Свети Сава” у Солуну, чији је рад подржао Свети манастир Хиландар, а којој је у претходном периоду подршку пружао и Кабинет министра Милићевића.

Том приликом, амбасадор Републике Србије у Републици Грчкој Никола Недељковић, као изасланик председника Републике Србије, заједно са министром Милићевићем, уручио је игуману Свете царске српске лавре манастира Хиландара, високопреподобном архимандриту Методију, Сретењски орден првог степена.

Министар Милићевић захвалио је игуману Методију, Aмбасади Републике Србије у Републици Грчкој, Генералном конзулату Републике Србије у Солуну, српским удружењима и свим људима који раде на очувању српског језика и идентитета међу децом у Грчкој.

„Хиландар је један од најважнијих духовних и историјских стубова српског народа. Зато је посебно важно што управо овде, у Солуну, заједно говоримо о деци, језику, традицији и вези са Србијом.

Желим посебно да истакнем и значај активности Добротворне организације Светог манастира Хиландара „Теофилос”, која својим образовним, културним и хуманитарним радом даје велики допринос очувању српског језика, вере, традиције и идентитета међу нашим народом у Грчкој.

Сарадња институција Републике Србије, Републике Српске, Светог манастира Хиландара и српске заједнице у Грчкој показује да, када радимо заједно, можемо много да учинимо за нашу децу и за будућност нашег народа”, закључио је министар Милићевић.

Радови отварају питања о односу између материјалног и нематеријалног, видљивог и невидљивог, позивајући публику да закорачи у просторе маште, интуиције и унутрашњег трагања.

Полазећи од мотива мапа и имагинарних пејзажа, уметница ствара визуелни језик којим бележи путање мисли, емоција и духовних искустава.

Свака слика представља фрагмент једне шире целине, личне картографије непознатих територија које постоје у људској свести и колективном сећању.

Изложба „Картографија тајних светова" позива посетиоце да постану истраживачи сопствених унутрашњих простора и да кроз уметност преиспитају границе стварности какву познајемо.

За госте из Србије припремљен је богат и разноврстан програм. Посебну част представљао је пријем у доњосаксонском парламенту, где је младе поздравила потпредседница парламента Сабина Типелт. Том приликом ученици су имали прилику да сазнају више о политичком систему Савезне Републике Немачке, улози парламента, развоју демократије након Другог светског рата и значају очувања демократских вредности међу младим генерацијама.

Велико одушевљење изазвао је и пријем у Новој градској кући у Хановеру, где је домаћин био заменик градоначелника Томас Клапрот. Посебно емотиван тренутак за младе госте био је када су испред градске куће угледали заставу Републике Србије која је свечано била истакнута у њихову част. Овај гест доживели су као знак поштовања и пријатељства између два народа.

Током боравка у Хановеру ученици су се упознали са историјом главног града Доње Саксоније, града који је снажно обележен деловањем Мартина Лутера и протестантске традиције. Посетили су и српску заједницу у Хановеру, као и јединствени комплекс у којем се на истом простору налазе српска православна и грчка православна црква, што представља симбол заједништва и сарадње православних народа.

Посебно место у програму заузела је посета Оснабрику, граду мира и сећања. Управо у овом граду се током Другог светског рата налазио логор за ратне заробљенике Офлаг VI Ц, у којем је било заточено око 6.500 официра Краљевске војске Југославије. Међу њима је било око 5.500 припадника СПЦ, 649 официра јеврејске вероисповести, као и припадника других народа и вера који су служили Краљевини Југославији – Словенаца, Чеха, Словака и других.

У сарадњи са ученицима Интегрисане школе Оснабрик (IGS Osnabrück), бројним волонтерима и партнерима, свечано је откривена нова спомен-плоча која подсећа на страдање и судбину југословенских официра који су били сахрањени на овом месту. Свечаности је присуствовало више од стотину званица, а спомен-плочу је открила градоначелница Оснабрика Катарина Пoтер.

Најемотивнији тренутак читаве свечаности био је наступ најмлађих чланица групе из Србије. Под руководством наставнице Загорке Кричковић, ученице другог и трећег разреда:  Марија, Софија, Неда, Дуња, Грета и Тиjана  извеле су песму „Тамо далеко". Многи присутни нису могли сакрити емоције док су слушали дечје гласове који су подсећали на страдања, али и на достојанство српских официра који су далеко од своје отаџбине проводили најтеже године живота.

Посебну тежину читавом догађају дало је присуство потомака некадашњих заробљеника. Из Новог Сада је дошао Милун Ћуривић, унук ратног заробљеника Арсе Ћуривића, док је из Подгорице допутовао његов рођак Арсo Ћуривић, такође унук истог официра. Обојица су били дубоко дирнути чињеницом да се и након више од осам деценија чува успомена на њиховог деду.

Међу младима који су посетили Оснабрик био је и тринаестогодишњи Ђорђе Нићота из Београда, праунук једног од официра који су били заточени у логору. За њега је посебан тренутак представљала посета месту где је сахрањен његов прадеда, чије име и сам носи. Тај сусрет са породичном историјом оставио је снажан утисак на младог Ђорђа и његову породицу.

Наставница Нада Дангубић истакла је значај оваквих сусрета:

„Омладинске размене нису само путовања. Оне уче децу толеранцији, поштовању различитости и разумевању других култура. Када млади људи упознају једни друге, руше се предрасуде и граде пријатељства која трају читав живот. Управо зато је важно да овакви програми постоје и да се развијају."

Председник удружења и историчар др Жељко Драгић, који се већ годинама бави истраживањем историје логора Офлаг VI Ц, нагласио је важност културе сећања:

„Сваке године доводим младе људе на ово место јер сматрам да је наша обавеза да не заборавимо оне којима је одузета слобода. Ови официри су били далеко од својих породица, њихова земља је била окупирана и разорена, а они су године провели иза бодљикаве жице. Сећање на њих није само питање историје, већ и питање људског достојанства. Када млади људи разумеју прошлост, лакше граде мирнију и бољу будућност."

Он је додао да Србија мора још снажније да подржава пројекте који се баве очувањем историјског памћења и неговањем веза са потомцима страдалника широм света.

Посета Доњој Саксонији показала је да су млади из Србије истински амбасадори своје земље. Својим понашањем, културом, талентом и достојанственим наступима оставили су снажан утисак на све домаћине и били примљени на највишем нивоу.

Истовремено, овај сусрет потврдио је колико је важно чувати успомену на прошлост, неговати културу сећања и градити мостове разумевања међу народима. Управо кроз овакве програме млади уче да поштују своје корене, али и да отворено гледају ка будућности, градећи пријатељства и сарадњу која превазилази границе и генерације.

Посебност винорела огледа се у томе што вино на папиру наставља да се мења и развија, па свако дело временом добија нове нијансе и остаје јединствено.

Инспирацију за своје стваралаштво Ела Кулић проналази у свакодневници, настојећи да обичним тренуцима подари дубљи смисао и претвори их у уметност. Њени радови настају спонтано, као спој емоција, личних искустава и сензибилитета две земље које су обележиле њен живот – Србије, из које потиче, и Швајцарске, која је данас њен дом.

Почев од прве суботе након отварања изложбе, посетиоци ће имати прилику да присуствују и посебном перформативном сегменту програма, током којег ће Ела Кулић уживо израђивати своје карактеристичне портрете „на слепо“.

Изложба „In vino arte“ представља сусрет уметности, емоције и традиције, али и прилику да публика открије како вино, осим што вековима повезује људе, може постати и средство уметничког стварања.

Публика ће током десетодневног трајања изложбе моћи да се упозна са јединственим радовима насталим у техници винорела, као и да кроз непосредан сусрет са уметницом открије процес настанка дела која померају границе традиционалног ликовног израза.

Свечано отварање изложбе биће одржано у петак, 19. јуна 2026. године у 19 часова у  Kulturraum Stellwerk у Heerbruggu. Изложба ће за посетиоце бити отворена до 28. јуна 2026. године, петком од 18 до 20 часова, као и суботом и недељом од 14 до 18 часова. Улаз је слободан, а уметница ће током трајања изложбе бити присутна и доступна за разговор са публиком.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да ће више од 150 деце из Италије, Мађарске, Румуније, Републике Српске, Аустрије и других крајева у којима живи наш народ посетити Тополу и учествовати у спортско-образовном кампу.

Овај камп није само прилика за спорт, игру и такмичење, рекао је министар Милићевић и додао да је данас Топола место у коме ће деца кроз дружење, заједништво и учење још боље упознати Србију, српски језик, нашу историју, културу и традицију.

Министар Ђорђе Милићевић је на свечаном отварању нагласио да је један од циљева реализације тематских летњих кампова да свако наше дете које живи ван Србије зна да је Србија његова кућа и да овде припада, да је овде увек добродошло и додао да Србија мисли на своју децу и младе из региона и дијаспоре.

Најважније што треба да понесете из овог кампа нису само резултати и медаље, већ нова пријатељства, лепе успомене и осећај да припадате једном великом народу који има снажне корене, рекао је министар Милићевић учесницима кампа и нагласио да камп који носи име „Путевима јунака” подсећа да јунаштво није само у прошлости - јунаштво је и када чувамо свој језик, своје писмо, своје порекло, своју породицу и љубав према Србији.

Министар Ђорђе Милићевић је подсетио да су кампови део наше шире бриге о деци из дијаспоре и региона и додао да је Кабинет активно радио на подизању лествице сарадње са локалним самоуправама, као и са Спортским савезом Србије како би боравак деце и младих у својој матици био садржајнији и свеобухватнији.

Манифестација је отворена хит монодрамом „Чу ја љубоморан" у извођењу Александра Димитријевића, док је другог дана смех солидарно „пренесен" у Дом за старија лица у Кисељаку, где је Јанко Радишић одиграо комад „Е, мој Тодоре". Круна фестивала било је финално вече посвећено најугледнијим балканским афористичарима.

Директорка библиотеке Нега Стјепановић истакла је да манифестација из године у годину расте, посебно нагласивши понос због успешног измештања дела програма међу најстарије суграђане како би се заједнички насмејали свакодневици. Она је додала да јединственост овог догађаја лежи у транспарентном гласању без жирија, где своје фаворите бирају искључиво публика и сами учесници, чиме се негује слободна критичка мисао.

Престижна награда „Златна вијуга" по избору публике припала је београдској ауторки Марији Ранђеловић. Препричавајући своје утиске након тријумфа у изузетно јакој конкуренцији, Ранђеловићева није крила изненађење, издвојивши свој афоризам о савременим мушко-женским улогама као пресудан за освајање симпатија присутних.

''Храни ћерку па шаљи у војску, синови су на депилацији."

Награду струке, односно самих учесника, однео је крушевачки сатиричар Братислав Костадинов. Он је напоменуо да не постоји веће и драже признање од оног које долази од самих колега, похваливши разноврсност тема које су те вечери забавиле Зворничане.

Селектор фестивала Станислав Томић оценио је да су громогласни аплаузи и непрестан смех на отвореној сцени најбољи показатељ колико је публика уживала у бриткој мисли. Да хумор заиста не познаје баријере потврдио је и истакнути панчевачки аутор Александар Чотрић, описавши зворнички сусрет као Балкан у малом који спаја људе кроз заједничке проблеме и реакције. Сличног става је и босанско-херцеговачка афористичарка Седина Бркић, која је нагласила да регион дели исте животне муке, због чега се сатира универзално разуме, најавивши притом скоро представљање своје нове књиге београдској публици.

Фестивал су и ове године традиционално подржали Министарство просвјете и културе Републике Српске и Министарство цивилних послова БиХ, уз локалне привредне спонзоре. Организатори су поручили да ће следеће, десето, јубиларно издање фестивала бити посебно, али детаље нису открили.

Трибина је окупила представнике српске заједнице у Лондону и Великој Британији, са циљем да се разговара о значају очувања историјског памћења, националног идентитета и веза Србије са својим народом у расејању.

Министар Милићевић је истакао да је српска заједница у Великој Британији важан део нашег националног бића и да Србија жели да са својим људима, где год живели, гради однос поверења, поштовања и заједничке одговорности.

„Србија је наша заједничка кућа, без обзира на то где живимо. Оно што нас окупља јесте свест о припадности истом народу, истом језику, истој култури и истом историјском памћењу. Зато је важно да истину о Србији чувамо достојанствено, одговорно и јединствено”, поручио је министар Милићевић.

Он је нагласио да српски народ, кроз историју као и данас, може имати различита политичка гледишта, различита искуства и различите визије, али да постоје теме које морају бити изнад сваке разлике.

„Можемо различито мислити о многим политичким питањима, можемо имати различита искуства и различите погледе на поједине историјске периоде, али једна ствар мора да нас окупи — истина о Србији и будућност Србије и српског народа. Око тога не сме бити подела и драго ми је да ова порука наилази на снажну подршку свих вас који сте вечерас овде”, рекао је Милићевић.

Министар је оценио да је циљ трибине „Истином за Србију” да се, кроз разговор са нашим људима у иностранству, додатно оснажи свест о значају очувања српског идентитета, културе, језика и историјске истине.

„Истина о Србији није питање једне власти, једне генерације или једног политичког тренутка. То је питање нашег достојанства, нашег памћења и наше обавезе према онима који су пре нас стварали, бранили и чували Србију”, поручио је Милићевић.

Министар је захвалио представницима српске заједнице у Великој Британији на очувању веза са матицом и поручио да ће Република Србија наставити да јача сарадњу са својим народом у расејању.

"Наш циљ је да Србија буде присутна свуда где живи наш народ. Да разговарамо, да се слушамо и да заједно чувамо оно што нас повезује — име, језик, веру, културу, памћење и љубав према Србији”, закључио је Милићевић.

Конференцију су званично отворили престолонаследник Александар и принцеза Катарина, који су поздравили партнере, спонзоре и учеснике и захвалили се свима на великој помоћи и подршци овом стручном скупу. У свом говору, престолонаследник Александар је нагласио да ова конференција представља наставак традиције Краљевске породице у помагању и подршци болницама и лекарима, да је то нешто што су као важну дужност у њиховом служењу народу чинили сви његови преци, те да је веома поносан на своју супругу јер наставља ову традицију.

"Када смо започели ову Конференцију, знала сам да наша дијаспора има снажну жељу и вољу да помогне нашој земљи, исто као што има и данас. Такође сам врло добро знала колико цењених стручњака има међу нашим људима у иностранству, али и колики потенцијал и знање поседују наши доктори у Србији и хтела сам да то покажем свету. Моја је жеља била да помогнем нашим докторима да се повежу са својим колегама широм света, да размењују своја знања, али и да стварају нова пријатељства. Имала сам сан, визију како то да остварим, довођењем наше дијаспоре у Србију. Сада када се тај сан остварио, када видим колико је ова Конференција расла и напредовала, како сваке године имамо све више предавача и учесника, моје срце је испуњено радошћу и поносом.

Србија има завидно наслеђе у медицинској науци, имамо веома добре и високо квалификоване докторе. Радом на овој конференцији, дајемо свој допринос одржавању тог наслеђа на највишем нивоу. Наставићемо да градимо ове мостове знања и пријатељства како би драгоцена медицинска искуства између дијаспоре и Србије наставила да се размењују. Веома је важно да доктори имају ову прилику да деле идеје у својим областима стручности. Надам се да ћете моћи даље да делите стечено искуство са својим колегама и тако помажете својим пацијентима, али и свим грађанима ваших земаља", изјавила је принцеза Катарина овом приликом.

На свечаном отварању су се обратили и проф. др Александар Симић, представник Српског краљевског медицинског удружења и члан
организационог одбора Конференције, као и директор Лекарске коморе Србије, др Миодраг Станић, који је овом приликом уручио повељу Коморе принцези Катарини и награде заслужним лекарима, проф. др Весни Гаровић, проф. др Иди Јовановић и проф. др Невени Сечен.

Проф. др Зоран Тодоровић, члан Српског краљевског медицинског удружења и Краљевског медицинског одбора, је у оквиру програма свечаног отварања одржао предавање „Етички изазови увођења нових дигиталних технологија у савременој медицини". Чланови Организационог одбора овогодишње Конференције су и др Наташа и др Ненад Златарић.

„У времену у којем медицина и наука напредују брже него икада, док се истовремено суочавамо са новим изазовима и могућностима, нарочито у областима здравства и образовања, сарадња између матице и дијаспоре добија непроцењив значај. Управо због тога ова, 16. по реду, Конференција Српске Медицинске Дијаспоре далеко превазилази оквире стручне и научне размене. Ова конференција сведочи о снази традиције и истрајности, о вредностима јединства и солидарности, као и о нераскидивој повезаности искуства и иновација, али и достигнућа садашњости и визије будућности. Она представља догађај од посебног националног значаја.

Српска медицинска дијаспора представља једно од највреднијих богатстава нашег народа. Наши стручњаци заузимају најистакнутија места у најугледнијим светским болницама, универзитетима и научним центрима. Њихови успеси представљају разлог за понос целе Србије, иако веома често нису довољно препознати нити истакнути у нашој јавности.

Ипак, оно што ову заједницу чини посебно драгоценом није само њен професионални углед, већ спремност наших лекара широм света да своје знање, искуство и контакте несебично деле са колегама у Србији, да учествују у заједничким пројектима и да подржавају младе генерације.

На овај начин они потврђују искрену жељу да своја највиша професионална достигнућа ставе у службу свог народа и активно
допринесу развоју здравственог система своје отаџбине", поручио је професор Симић у свом обраћању.

„Лекарска комора Србије поносни је и дугогодишњи партнер ове конференције. Наша посвећеност јесте трајна подршка научним скуповима као што је и Конгрес Српске медицинске дијаспоре, који брижљиво селектују теме и предаваче највишег стручног ранга, омогућавајући значајан напредак научног, академског, али и практичног дела медицине у нашој земљи и дијаспори. Пред нама је спој мудрости, искуства и преданости наших истакнутих професора и наставника, домаћих лекара, експерата, али и наших колега из дијаспоре.

Њихова је улога непроцењива - они не само да преносе стручна знања, већ усађују и племените вредности хуманости, етике и љубави према
медицини као позиву. Тако образују не само лекаре, већ стварају и племените и одговорне људе, што нам улива сигурност за будућност
наше струке и добробит пацијената којима служимо. Наша професија није само позив, већ трајно опредељење које нас води да свакодневно
преиспитујемо границе свог знања, али и дубину људкости и саосећања. У овом светлу, сваки сусрет наших учитеља, водитеља и колега из земље и света, представља светионик који осветљава пут којим иде медицина као наука и медицина као служба људском достојанству и животу.

Посебну захвалност желим да искажем Њиховим Краљевским Височанствима, Престолонаследнику Александру и Принцези Катарини, за њихову посвећеност унапређењу и промоцији нашег здравственог система, али и за сталну инспирацију коју пружају кроз своје изузетно хумано и патриотско деловање усмерено на добробит наше домовине и народа", рекао је др Станић у свом обраћању.

Поред стручних предавања, престолонаследник Александар и принцеза Катаринаће бити и домаћини свечаног пријема и вечере за организаторе и предаваче у Краљевском двору вечерас.

Конференција српске медицинске дијаспоре одржава се под покровитељством принцезе Катарине, у организацији Српског краљевског медицинског удружења и Фондације принцезе Катарине, уз подршку Министарства здравља, Лекарске коморе Србије и Фондације престолонаследника Александра за образовање и културу.

Овогодишња конференција је организована уз велику подршку бројних компанија.

Следећа Конференција српске медицинске дијаспоре ће се одржати од 3.до 5. јуна 2027. године.

После обраћања представника Амбасаде републике Србије у Словенији као и Савеза српских друштава Словеније уследио је програм који је одушевио све присутне.

Младост није само друштво, то је део наших живота а самим тим и део наших породица, рекао је у емотивном обраћању присутнима Бојан Антонић, председник друштва. Било је и тешких периода када је у питање био доведен опстанак друштва али је жеља, воља, ентузијазам и љубав према фолклору добрих људи савладала све препреке.

"Дозволите ми да искажем своју личну емоцију, и сам као четрнаестогодишњи дечак направио сам своје прве фолклорне кораке баш у овом друштву 2001. године, зато је Младост је део мог живота", каже Бојан Антонић председник КУД “Младост” Љубљана.

"Драго ми је да су се 2021. када су славили 20 година, морали су из разних разлога да стану, а после наставили 2023. и данас смо гледали више 260 играча на сцени, 260 фолклораша, 260 душа које играју и певају и чувају српску традицију у Љубљани и Словенији", каже Милан Гламочанин,председник Савеза српских друштава Словеније.

У завршници програма уследила је додела признања и захваланица свима који су несебично допринели да Културно уметничко друштво Младост из Љубљане буде на нивоу који достојно представља културу,музику, игру, песму и српску традицију. И на крају слика за памћење.

„Напротив, писао сам је суочен са спознајом да време пролази брже него што смо икада веровали да ће пролазити и да човек, ако на време не сачува своја сећања, ризикује да једнога дана остане без најважнијег дела себе. Дуго сам мислио да човек памти док год живи. У младости нам се чини да су догађаји које проживљавамо урезују у нашу свест тако дубоко да их никаква пролазност не може избрисати. Веровао сам да ћу се увек сећати лица која су ми нешто значила, кућа у којима сам боравио, мириса детињства, улица и гласова људи који више нису међу нама... А онда неосетно, почнемо да примећујемо како време односи неке важне ситнице. Најпре нестану детаљи, потом читави разговори и на крају почну да бледе лица. Тек тада схватимо да заборав није тренутак, него лагано умирање прошлости у нама. Можда је зато човек одувек имао потребу да прича“, каже Јаковљевић, који је и новинар, дугогодишњи главни уредник будимпештанских „Српских недељних новина“ и професор универзитета.

Додаје да није желео да пише класичну аутобиографију, јер му се чини да у многим таквим књигама човек, покушавајући да исприча свој живот, заправо изгуби оно најважније - душу сопственог искуства. Хронологија, по њему, уме да буде тачна, али не и истинита, јер живот није састављен од датума, већ од тренутака који нас изнутра мењају, а који понекад споља изгледају сасвим безначајно.

„Једна реченица може да нам обележи читав период живота, а један сусрет, поглед или растанак да промене човекову судбину. Зато ови текстови нису писани као аутобиографија, већ као мемоарске приче и есеји. Сваки од њих је покушај да се ухвати оно што се догодило, али и оно што је човек осећао док му се живот догађао. И није било лако. Набројати чињенице није тешко, али како оживети страх који смо некада носили у грудима, усамљеност коју нико није примећивао, младалачке заносе у које смо веровали или тугу која нас је мењала, а да тога нисмо били свесни?“, пита се аутор.

Открио нам је да је, док је писао ово дело, све више схватао да човек заправо читавог живота разговара са својом прошлошћу. Понекад јој бежи, понекад је улепшава, понекад покушава да је заборави, али никада не успева да је напусти.

„Сви ми у себи носимо читаве невидљиве светове. У нама и даље живе деца која смо били, младићи који су веровали да су бесмртни, људи које смо волели, пријатељи које смо изгубили, градови који више не постоје онакви какве их памтимо… И човек, што је старији, све више осећа да је његов прави завичај заправо сећање. Зато мислим да свако ко намерава да пише аутобиографију, мемоаре или било какво дело које захтева напор присећања, то треба да учини пре него што га време превише удаљи од сопственог живота. После шездесете године човек почиње другачије да осећа пролазност, јер постаје свестан колико је све крхко и неизвесно“, сматра Јаковљевић, који је аутор дваесетак прозних и песничких књига.

Он очекује да ће ова књига имати и своје наставке, које управо исписује у својој списатељској радионици. За РТС каже да писање ове врсте литературе за њега представља дуго унутрашње путовање кроз сопствени живот.

„Враћао сам се местима која као таква више не постоје, људима које више не могу да сретнем и разговорима који су заувек завршени. За то време схватио сам да прошлост никада заиста не пролази, већ наставља да живи у нама, тихо и упорно, обликујући наше мисли и нас саме. Понекад сам током писања осећао и тугу коју је тешко објаснити, ваљда зато што је сваки покушај присећања истовремено и суочавање са губицима. Човек тада јасно види колико је људи нестало из његовог живота, колико путева није пређено и колико је речи заувек остало неизговорено“, наводи аутор.

Књигу „Опрост“ објавила је издавачка кућа ЗиД из Будимпеште, на челу са Зораном Меселџијом. Уредник издања је Драгана Меселџија, док је поговор написао проф. др Робер Колар.

“Читалачко искуство које књига "Опрост" Драгана Јаковљевића нуди, разликује се од онога на шта је савремени читалац навикао. Ово није штиво које се чита брзо, нити оно која се памти по заплетима. Реч је о књизи која захтева спорост, враћање и застајање. Неке њене приче и есеји траже да се прочитају више пута и неминовно воде повезивању са личним искуством читаоца”, пише проф. Колар у својој рецензији.

Он наводи да се „Опрост“ може читати као тиха хроника сазревања, у којој се не бележе прекретнице спољног живота, него готово неприметна померања у начину на који човек види себе и друге. Управо зато се, сматра он, ова књига не завршава последњом страницом, већ се наставља у читаоцу, кроз начин на који он после ње посматра сопствени живот.

Првог дана одржана је церемонија доделе награда, на којој су одате почасти институцијама, фондацијама и појединцима чији рад доприноси позитивним друштвеним променама и хуманитарном напретку. Вече је окупило појединце и организације који су посветили своје животе и ресурсе служби онима којима је помоћ потребна. Награде се додељују у различитим областима, укључујући здравствену заштиту, образовање, исхрану, социјалну заштиту, уметност и културу.

„Наш рад је увек био вођен уверењем да патња не познаје границе, тако да ми и помажемо свима, без обзира на њихову етничку припадност или вероисповест. Свако људско биће заслужује бригу, наду, љубав, достојанство, једнаке шансе, разумевање и саосећање. Уз помоћ дивних људи који помажу рад организације „Лајфлајн“, подржали смо болнице неопходном медицинском опремом, омогућили операције које спасавају животе деце, донели опрему школама и домовима за децу, али најважније – показали смо онима којима је помоћ потребна да нису сами. Да постоји неко ко их воли и брине о њима.

Како је ово вече посвећено наградама, морам да напоменем да је највеће признање које неко може да добије сазнање да смо направили позитивну промену, да смо нечији живот учинили бољим. То је нешто што вам даје енергију и инспирацију да наставите свој пут. Топлина, поверење и поштовање које сам добила од народа Србије јачају моју посвећеност да наставим своју мисију. Али највише од свега, то је била љубав коју сам добила од њих, јер без љубави немамо ништа. Зато ми је мисија организације „Један свет, једна породица“ тако блиска срцу. Њена посвећеност служењу свим људима без дискриминације – виђењу света као једне породице – одражава саму визију која је водила мој рад и рад свих људи који су ме подржавали од њеног почетка. Дубоко сам дирнута обимом рада организације и хуманитарним иницијативама њеног оснивача, као и искреношћу којом они окупљају људе из разних народа и култура“, рекла је принцеза Катарина у свом говору.

Принцеза Катарина је такође била члан међународног жирија задуженог за избор осталих добитника награда. Пошто положај краљевске породице захтева да се одржи дух неутралности и непристрасности, уздржавањем од процењивања хуманитарних и добротворних подухвата, принцеза Катарина је свим номинованима подједнако доделила највишу оцену, као гест јединственог признања и захвалности за изузетан рад који је свако од њих обавио.

Престолонаследник Александар и принцеза Катарина су овом приликом били у пратњи професора др Афксендијаса Калангоса, светски признатог и уваженог стручњака из области кардиохирургије и дугогодишњег пријатеља краљевске породице Србије.

Основана од стране Шри Мадхусудана Саија, Мисија „Један свет једна породица“ је међународна хуманитарна иницијатива вођена принципом „Воли све, служи свима“. Кроз бројне пројекте и партнерске организације, Мисија подржава бесплатне програме здравствене заштите, образовања и исхране за заједнице које немају приступ основним потребама, истовремено промовишући саосећање, службу и глобалну солидарност. Активности организације инспирисане су концептом да човечанство чини једну глобалну породицу уједињену кроз бригу о другима и несебично служење. Са фокусом на иновативне, инклузивне и моделе службе који се могу примењивати вишеструко, Мисија има за циљ да врати достојанство, наду и потенцијал милионима живота. Превазилажењем баријера географије, расе и економског статуса, ствара одрживи утицај и подстиче глобалну заједницу саосећања и бриге.

Другог дана Фестивала „Један свет, једна породица“, 9. јуна 2026. године, престолонаследник Александар и принцеза Катарина  присуствују почетку образовног дела ове манифестације и биће покровитељи догађаја који је на овај дан посвећен Србији и Грчкој.

Представа ће се одржати 19. јуна у Трсту (Teatro Miela Bonawentura, Piazza Duca degli Abruzzi 3), 20. јуна у Вићенци (Cinema Aurora,
Via Chiesa 36, Malo (VI)) и 21. јуна у Милану, и то у сарадњи са Српском православном црквеном општином и парохијом Светог Стефана Првовенчаног у Милану (Cineteatro Edelweiss, Piazza Cuzzi 8, Besana in Brianza (MB)).

Радња представе смештена је у једну необичну ноћ током прославе десетогодишњице пријатељства краља Луја XIV, дворске луде и писца Молијера. Док се тројица пријатеља присећају прошлости и препуштају атмосфери славља, краљ открива да његови најближи сарадници припремају представу у којој га исмевају. Од тог тренутка вече се претвара у узбудљиву игру моћи, истине и емоција, пуну неочекиваних обрта и снажне драмске напетости.

„Ноћ богова“ је представа која публику истовремено насмеје, узнемири и подстакне на размишљање. Кроз духовите дијалоге и драматичне сукобе, поставља вечита питања: колико смо слободни, колико смо искрени једни према другима и да ли људи на власти икада могу бити сигурни да су вољени због себе, а не због моћи коју поседују.

Комад Мира Гаврана, једног од најизвођенијих савремених европских драматичара, доживео је бројне премијере широм света – од Београда, Сарајева и Подгорице до Прага, Вашингтона и Мелбурна – освајајући публику снажном причом, хумором и емоционалном дубином.

Догађај се реализује уз подршку Регије Фриули Венеција Ђулија.

Том приликом председница Удружења је господину Гујону уручила примерак прошлогодишњег зборника, као знак захвалности за његов дугогодишњи хуманитарни рад и посвећеност српском народу на Косову и Метохији.

Свечаном отварању изложбе присуствовали су представници Амбасаде и Генералног конзулата Републике Србије у Швајцарској, као и бројне званице из културног и јавног живота у Швајцарској.

Полазећи од чињенице да је медицина наука у којој се готово свакодневно остварују нова достигнућа, где размена знања и искустава у свакој области здравствене заштите имају велики значај, ова традиционална Конференција још једном ће омогућити лекарима из Србије и свих делова планете да стварају и унапређују професионалне односе и деле своје знање са колегама широм света.

Конференција српске медицинске дијаспоре је акредитована од стране Здравственог савета Републике Србије као међународни конгрес и део је система континуиране медицинске едукације. Одржава се под покровитељством принцезе Катарине, у организацији Српског краљевског медицинског удружења и Фондације Њ.К.В. Принцезе Катарине, уз подршку Министарства здравља, Лекарске коморе Србије и Краљевског медицинског одбора.