Виктор Лазић, путописац и председник Удружења „Адлигат", изјавио је: „Јозеф Шкултети је и сам словачки великан модерног доба. Његове хуманитарне активности и веза са Србијом су дубоке и зато смо му прошле године доделили награду Адлигата. Сада је дошао у Београд са важном збирком књига и архивске грађе која ће трајно бити похрањена у нашем музеју, и на томе смо му изузетно захвални".

Шкултети је први пут јавности лично изнео детаље о тешкој акцији помоћи српској деци током рата, који укључују прелазак преко мостова означених за бомбардовање и шверцовање бензина. Он је описао својих седам долазака у Србију, када је усред ратних дејстава лично возио први аутобус у колони. Говорио је и о значају словачких великана, а нарочито о свом блиском пријатељу Александру Дубчеку и аманету који су оставили свету, па и Србији – да се национално биће и култура чувају кроз просвету, књижевност, библиотеке и институције културе, али и путем међусобне солидарности, чак и када не постоји државна заштита.

На отварању је директор Архива Војводине, Небојша Кузмановић, говорио о богатим српско-словачким везама кроз историју, као и о значају Шкултетијеве посвећености обележавању годишњица везаних за антифашистичку борбу у Словачкој.

Збирка словачких великана отворена је у оквиру сталне поставке Удружења „Адлигат" и доступна је посетиоцима четвртком, петком и суботом од 10 до 18 часова, на вођеним турама којима се може придружити уз претходну најаву.

Људовит Штур (слч. Ľudovít Štúr; 1815–1856) био је словачки песник, филозоф, лингвиста, политичар и најважнија личност словачког националног препорода у 19. веку. Његово највеће достигнуће је стандардизација савременог словачког књижевног језика (1843. године), који је засновао на средњословачким дијалектима и фонетском правопису („пиши као што чујеш"). Био је изабрани дописни члан Друштва српске словесности (претече САНУ). Његов рад је високо ценио и Петар II Петровић Његош, који му је посветио песму. Данас се сматра словачким националним херојем, а бројне установе (укључујући и школе у Србији, попут оне у Кисачу) носе његово име. На српској новчаници од десет динара приказан је на полеђини на Првом свесловенском конгресу на којем је био заједно са Вуком Караџићем 12. јуна 1848. године у Прагу.

Александер Дубчек (слч. Alexander Dubček; 1921–1992) био је словачки и чехословачки политичар, комунистички лидер и главна личност Прашког пролећа 1968. године рођен у истој кући у градићу Ухровец као и Људевит Штур, век касније. Остао је упамћен широм света по свом покушају да изнутра реформише комунистички систем и створи хуманије друштво. Као први секретар Комунистичке партије Чехословачке (де факто лидер државе), Дубчек је почетком 1968. покренуо корените политичке и економске реформе. Увео је слободу штампе, говора и кретања, децентрализовао економију и дозволио већу демократизацију друштва под називом „социјализам са људским лицем".

Милан Растислав Штефањик (слч. Milan Rastislav Štefánik; 1880–1919) био је словачки астроном, политичар, дипломата, пилот и генерал француске војске, као и један од оснивача прве Чехословачке државе 1918. године. Сматра се једном од најважнијих и најсвестранијих личности модерне словачке историје. Као и у случају Дубчека и Штура, успомена на њега живи и у Београду, где једна улица на Новом Београду (у насељу Бежанијска коса) носи име Генерала Штефањика.

Свечана додела одржана је поводом Дана Устава Берлина, који се обележава 1. октобра. Ове године Берлинским орденом за заслуге одликовано је дванаест грађана који су својим дугогодишњим радом и ангажманом дали посебан допринос животу немачке престонице.

Берлински орден за заслуге установио је Сенат Берлина 1987. године, поводом обележавања 750 година постојања града. Додељује се личностима које су стекле изузетне заслуге за Берлин, а орден и повељу традиционално уручује владајући градоначелник. Свечаност се сваке године одржава 1. октобра, на годишњицу ступања на снагу Берлинског устава из 1950. године.

Говорећи о значају друштвеног ангажмана, Каи Вегнер је поводом овогодишње доделе поручио да се хиљаде људи у Берлину свакодневно залажу за солидарни суживот, демократију и друштвену кохезију. Посебно је истакао да је управо друштвени ангажман „везивно ткиво које наше друштво држи на окупу и чини га отпорнијим“.

Посебно место током свечаности имала је лична беседа Каија Вегнера посвећена Драгану Митровском и његовом вишедеценијском раду.

Вегнер је подсетио да је Митровски пре више од три деценије преузео дужност председника Црквеног одбора Српске православне цркве у Берлину, у времену великих историјских промена. Док је Берлин почетком деведесетих година, након пада Берлинског зида, улазио у ново раздобље своје историје, на простору тадашње Југославије започињали су ратови и страдања. Последице тих сукоба осећале су се и међу људима са простора Југославије који су живели у Немачкој, док су истовремено бројне избеглице пристизале у Берлин.

Управо у таквим околностима, нагласио је Вегнер, Драган Митровски и Српска православна црквена заједница показали су велику емпатију и спремност да помогну. Подржавали су људе који су стизали у Берлин да се снађу у новој средини, започну нови живот и интегришу се у друштво. Истовремено су се залагали за помирење међу људима различитих народа и крајева некадашње Југославије који су живели у Берлину.

Вегнер је посебно нагласио да је Драган Митровски овај рад носио и развијао полазећи од своје хришћанске вере.

Током деценија свог ангажмана, Митровски је дао велики допринос очувању и јачању српске православне заједнице у Берлину, али његов рад, како је истакнуто у образложењу признања, далеко превазилази границе саме Црквене општине. Његово залагање обухвата интеграцију, међукултурни и међурелигијски дијалог, разумевање и изградњу поверења међу људима.

Вегнер је у својој беседи посебно издвојио вредности које такав рад представља: „Толеранција и поштовање, отвореност и разноликост, солидарност и човечност.“ Живећи те вредности, нагласио је градоначелник, друштво се удаљава од међусобног супротстављања и окреће заједништву.

Једна од најснажнијих порука Вегнерове беседе била је упућена непосредно Драгану Митровском: „Својим деловањем показали сте да Цркве и верујући хришћани могу пресудно допринети превазилажењу непријатељства и помирењу."

Захваливши му на досадашњем раду, Каи Вегнер је поручио да борба против непријатељства и залагање за разумевање остају трајан задатак и изразио уверење да ће Драган Митровски и убудуће наставити свој ангажман.

На крају беседе уследиле су речи којима је и формално образложена част која му је указана:„Ваше заслуге данас одајемо признањем доделом Берлинског ордена за заслуге.“

Међу угледним званицама на свечаности била је и амбасадорка Републике Србије у Савезној Републици Немачкој Снежана Јанковић, као и Предраг Ђокић, представник Амбасаде Босне и Херцеговине у Немачкој, чије је присуство додатно сведочило о значају који ово признање има и за ширу српску заједницу.

Амбасадорка Јанковић је након доделе упутила срдачне честитке Драгану Митровском, истичући његов вишедеценијски посвећени рад на јачању положаја српске заједнице, њеној успешној интеграцији уз истовремено очување сопствених корена, као и његов допринос суживоту различитих народа и култура.

Она је нагласила да ово високо признање представља посебну част и признање не само за Драгана Митровског, већ и за целокупну српску заједницу у Берлину и Немачкој. Посебно је истакнута захвалност за његов дугогодишњи рад на „грађењу мостова разумевања и сарадње са припадницима других нација у Немачкој“.

Свечаност је окупила бројне представнике јавног, политичког, дипломатског и црквеног живота немачке престонице.

Међу угледним гостима били су Франциска Гифај (Franziska Giffey, SPD), заменица градоначелника Берлина, и Раед Салех (Raed Saleh, SPD), дугогодишњи председник посланичке групе СПД-а у Берлинском парламенту. Свечаности је присуствовао и Еберхард Дипген (Eberhard Diepgen, CDU), некадашњи владајући градоначелник Берлина, у време чијег је мандата, 1987. године установљен Берлински орден за заслуге.

Српску православну заједницу представљали су, између осталих, протојереј-ставрофор Вељко Гачић, као и чланови Црквеног одбора Петар Маринковић и Драшко Стевановић. Овај посебан и свечан тренутак са Драганом Митровским поделили су и чланови његове породице.

Додела Берлинског ордена за заслуге Драгану Митровском представља признање за више од три деценије преданог рада – за Српску православну цркву и њене вернике, за српску заједницу у Берлину, али и за друштво у којем наша заједница живи и чији је саставни део.

Истовремено, ово признање на посебан начин сведочи о значају који вера, Црква и одговорно служење ближњима могу имати у изградњи поверења, разумевања и мира међу људима.

Српска православна црквена општина Берлин, благодарећи Богу на овом радосном и значајном догађају, упућује искрене честитке Драгану Митровском на високом признању и изражава дубоку захвалност за његов вишедеценијски труд, преданост и служење нашој Цркви и заједници.

Већина деце има тек девет или десет година. У Беч нису дошли само да виде знаменитости и направе фотографије за успомену. Дошли су да упознају своје вршњаке, да са њима уче, разговарају и играју се, да упознају другу средину и да демократију доживе тамо где она и живи -међу људима.

Пут их је водио од једне бечке учионице, преко Општине Флоридсдорф и трагова српске културне историје, све до аустријског Парламента. А управо тамо ова мала школа из Равног Села исписала је једну посебну страницу.

Према информацији добијеној у аустријском Парламенту, Основна школа "Бранко Радичевић" из Равног Села прва је школа из Србије која је у оквиру званичне школске посете посетила Парламент Аустрије, а након тога примљена код председника Националног савета.

Ипак, можда је најважнија прича ових пет дана почела много раније.

У једној учионици. Једно "Добро дошли“ и границе одједном постају неважне У Кампусу Донауфелд у 21. бечком округу Флоридсдорфу, деца из Равног Села провела су читав школски дан са својим вршњацима из Беча. Не сат времена. Не кратку посету због заједничке фотографије. Већ прави школски дан.

Заједно су учили, рачунали, играли се, бавили спортом, учествовали у радионицама и проводили одморе једни са другима. А иза избора управо ове школе стоји једна сасвим лична и дечја прича.

Фјодор Марковић из Беча похађа Кампус Донауфелд. Заједно са својим пријатељима Мијатом Илићем и Хеленом Дешић и Гретом Драгић, која је уједно и његова кума, већ је постојала мала веза између деце у Бечу и Равном Селу. Управо из тог пријатељства родила се идеја да деца из Србије приликом боравка у Бечу не посете само знаменитости, већ да један дан проведу са вршњацима у правој бечкој учионици.

Тако нешто што је почело као пријатељство неколико деце прерасло је у сусрет две школе. Директор Рихард Преглер и његов тим широм су отворили врата школе гостима из Србије. Посебан допринос дала је учитељица Маринела Веласко, која је своје ученике много пре доласка гостију припремала за сусрет. Разговарали су о Србији, учили о својим будућим гостима, а бечка деца су научила чак и неколико речи на српском.

И онда је група из Равног Села ушла у школу, а аустријска деца су им рекла: "Добро дошли!“

Само две речи. Али понекад две речи могу да кажу више о Европи него дуги политички говори. После само кратког времена више готово да није било важно ко је из Аустрије, а ко из Србије. Деца су учила заједно, смејала се заједно, играла се заједно. Били су једноставно деца.

 Када политика отвори врата деци

Своја врата младим гостима отворио је и 21. бечки округ. У згради Општине Флоридсдорф групу је примио председник округа Георг Папај, разговарао са децом и представио им Флоридсдорф и начин функционисања једног бечког округа. Уз пиће и пицу, службени пријем брзо се претворио у топао сусрет прилагођен деци.

Тога дана политика више није била нешто далеко и апстрактно. Врата су се отворила, неко је имао времена за њих. Деца су могла да питају, а демократија је постала нешто што могу да доживе.

 Историјски тренутак у аустријском Парламенту

Врхунац боравка уследио је посетом Парламенту Републике Аустрије. Деца су сазнала како функционише Парламент, како настају политичке одлуке и зашто демократија подразумева да различита мишљења могу да се изнесу, чују и поштују.

А онда је уследио тренутак који ће многима од њих вероватно остати у сећању читавог живота. Председник Националног савета др Валтер Розенкранц лично је примио ученике из Равног Села, директорку школе и њихове учитељице и наставнице.

Деветогодишњаци и десетогодишњаци који су само неколико дана раније седели у својим школским клупама у Равном Селу, сада су стајали пред једним од највиших представника Републике Аустрије.

Према информацији аустријског Парламента, "Бранко Радичевић“ из Равног Села прва је школа из Србије која је у оквиру званичне школске посете посетила Парламент, након чега је уследио лични пријем код председника Националног савета.

Камен темељац за здање Парламента, дело архитекте Теофила Хансена, положен је 1874. године, а зграда је 1883. предата својој парламентарној намени. Њена архитектура намерно се ослања на античку Грчку и историјске корене демократије. Више од 150 година касније, у том здању стајала су деца из Србије.

 Беч је и сусрет са сопственом културном историјом

Марко Сарић, председник Српског просветног и културног друштва „Просвјета“ у Аустрији, повео је децу српским траговима кроз Беч. Говорио им је о Вуку Стефановићу Караџићу и Бранку Радичевићу и местима која њихову историју повезују са аустријском престоницом.

Посебно је било управо име Бранка Радичевића. Деца га свакога дана виде на својој школи. У Бечу је то име одједном добило места и приче. Историја је престала да буде само лекција.

За директорку Ољу Пантовић и педагошки тим учитељицу Наду Дангубић, наставницу српског језика Смиљану Драгичевић и наставницу енглеског језика Дајану Ковачевић ових пет дана били су много више од путовања.

„Наш задатак није само да деци пренесемо знање, већ и да им отворимо врата света. Када дете својим очима види другу школу, упозна вршњака који говори другим језиком, упозна историју и уђе у институцију у којој живи демократија, онда оно учи на начин који ниједан уџбеник не може у потпуности да замени“, истакла је директорка Оља Пантовић.

За Наду Дангубић, Смиљану Драгичевић и Дајану Ковачевић посебно је било драгоцено посматрати своје ученике у једном потпуно новом окружењу.

 Путовање које су омогућили људи

Иза ових пет дана није стајала велика туристичка агенција нити професионални организациони апарат. Размена је у највећој мери организована волонтерски.

Иницијатор и организатор био је историчар др Жељко Драгић, отац деветогодишње Грете, која је такође била међу децом. Драгић је рођен у Немачкој и из сопственог живота зна колико сусрети различитих култура могу да обликују младог човека. Посебно су га током младости обележиле међународне размене и сусрети са младима из Израела. Од 2007. до 2012. године живео је у Бечу, где је боравио и у оквиру свог научног рада и докторских студија.

Али из тих година остало је још нешто - пријатељства. Много година касније, управо су ти пријатељи помогли да тридесеторо деце доживи Беч, међу којима Урош Ивановић, бројни бечки угоститељи, Представништво Републике Српске у Аустрији, на челу са Младеном Филиповићем, које је долазак деце подржало непосредно и финансијски и бројни други људи путем приватне акције прикупљања средстава.

За др Жељка Драгића управо је то разлог због којег овакве сусрете годинама организује волонтерски: „Организовати овакво путовање без професионалне организације значи много времена, снаге, телефонских разговора и понекад много нервирања. Али када уђем у учионицу и видим дете из Беча и дете из Равног Села како седе једно поред другог и смеју се, или видим очи наше деце када уђу у Парламент, онда знам да је сваки сат вредео.“

 Импозантна мрежа: 45 одељења на 22 локације широм Аустрије

У нову школску годину Просвјета улази са чак 45 формираних одељења, распоређених на 22 локације у Бечу и широм савезних покрајина. Просвјета истиче да стручни педагошки тим, састављен од дипломираних професора, филолога, учитеља и васпитача, спреман је да и ове године пружи најквалитетнију наставу у просторијама при православним храмовима, удружењима и закупљеним школским просторима.

У самом Бечу настава се успешно одвија на више локација у следећим општинама:

Други бечки округ (1020 Leopoldstadt)
Трећи бечки округ (1030 Landstraße)
Дванаести бечки округ (1120 Meidling)
Шеснаести бечки округ (1160 Ottakring)

Поред аустријске престонице, Просвјетина одељења марљиво раде у још 18 градова и места широм Аустрије: Винер Нојштат, Тулн на Дунаву, Пресбаум, Леоберсдорф, Санкт Пелтен, Грос-Енцерсдорф, Линц, Велс, Штајер, Енс, Гмунден, Браунау на Ину, Салцбург, Залфелден, Инзбрук, Куфштајн, Фиген, Грац, Клагенфурт, Шпитал на Драви, Филах, Брегенц, Фелдкирх и Клингенбах.

 Више од учења језика: целовит и креативан програм

Настава у Просвјетиним школама осмишљена је тако да деци приближи језик кроз игру, дружење, књижевност, традицију и креативност. Поред редовне наставе језика и културе за децу школског узраста (од 7 до 14 година), у оквиру мреже успешно делују и посебни програми:

Мала причаоница, прилагођене језичке и говорне радионице за предшколски узраст (од 4 до 7 година), где најмлађи кроз игру праве своје прве сигурне кораке у матерњем језику и припремају се за Допунску школу српског језика.

Мали хор, музичко и вокално стваралаштво под вођством музичких педагога, где малишани негују традиционалну и дечју песму.

Српски језик кроз театар, од ове године и званично уведен драмско сценски модул који деци пружа прилику да богатство језика усвајају кроз глуму, покрет и сценски израз.

Настава се одвија по плану и програму прилагођеном деци која одрастају у вишејезичној средини, са посебном пажњом усмереном на правилно изражавање, богаћење речника и овладавање ћирилицом, али и утемељивањем у традицији, култури, историји и идентитету српског народа.

 Упис још траје: пријавите своје дете

Иако су одељења почела са радом, на појединим локацијама још увек има слободних места. Просвјета позива све родитеље који желе да њихова деца говоре, читају и пишу на матерњем језику, као и да упознају вршњаке из своје заједнице, да се пријаве, а детаљније информације о упису погледајте на сајту Просвјете Аустрија.

Амбасада је успела и у намери да Норвежанима дочара и онај „фактор Х“ због ког ћете у сличним понуђеним пословним условима ипак одабрати Србију – погача и со, жива традиционална музика, спој традиције и савремене технологије у презентацији светске и европске баштине на тлу Србије путем виртуелног музеја Србије коју је приредила Канцеларија за јавну и културну дипломатију.

Србија се представила као земља која не чека иновативне и инвестиционе прилике, већ их сама ствара.

Пословни мост ојачали смо присуством чланова кабинета министра без портфеља задуженог за дијаспору, јер је управо наша дијаспора чије смо представнике угостили на форуму, мост између Србије и Норвешке који почива на дубоком разумевању и међусобном културолошком повезивању.

Амбасадорка др Јасмина Митровић Марић поздравила је учеснике и указала на значај даљег економског повезивања две земље и Србије као савременог, отвореног и перспективног партнера норвешкој пословној заједници, која нуди више од пословне прилике – нови доживљај и искуство испуњено пријатељством и добродошлицом.

Јелена Парезановић, директорка Сектора за маркетинг EXPO 2027 Београд, представила је ЕКСПО 2027 као платформу за инвестиције, туризам, међународна партнерства и нову видљивост Србије. Колико је добра повезаност важна за посао, туризам и инвестиције говорио је и Жељко Стојчић, директор продаје за трговину, корпоративне клијенте и чартер саобраћај Ер Србије, говорећи о улози националне авио-компаније у развоју веза Србије и Норвешке. Ексклузивно, за ову прилику Жељко је најавио лет из Београда за Тромсо, који ће постати оперативан у фебруару 2027.

Неки од учесника били су Норвешка страна донела је на форум конкретна искуства. Неки од учесника били су и представници AVINOR, Oslo Handelskammer, Norsk Industri, Odda Digital Systems... А на панелима су говорили: Anne Woie, директорка за економски развој и међународне односе у Stavanger Business Region, Rudi Clausen, ко-оснивач FOMO и Norway-Serbia Bridge Alliance, и Bjarne Uldal, директор за иновације организације Nordic Edge, представивши могућности сарадње у области енергетике, паметних градова, одрживог развоја и иновативних урбаних решења. Чули смо искуство компаније Zaptec, која послује у Србији – од првих контаката и делегацијске посете до успостављања партнерства и нових могућности за раст.

Форум је настављен неформалним разговорима и умрежавањем учесника, са јасном поруком да је разговор у Ослу тек почео. Србија и Норвешка имају различите снаге, искуства и тржишта – а управо у њиховом повезивању је простор за нове инвестиције, технологије, иновације, послове... Са ЕКСПО 2027 на хоризонту, тај простор данас делује већи него икада.

Посебно ми је било важно да разговарам са младима, али и са људима који су годинама део овог културно-уметничког друштва, рекао је министар Милићевић и додао да оно што је имао прилику да види и чује јесте искрена посвећеност и велика љубав према ономе што раде и својој матици.

Управо такви људи показују да се традиција не чува само речима, већ пре свега радом, окупљањем и преношењем вредности са једне генерације на другу, рекао је министар Милићевић и додао да су културно-уметничка друштва много више од места за песму и игру, јер окупљају људе, повезују генерације и представљају важан простор за очување језика, културе и националног идентитета.

Историја, традиција, језик и култура не чувају се само речима, већ, пре свега, чувају се делима, улагањем и присуством, рекао је министар Милићевић и додао да је зато важно да се чују људи који својим радом чувају оно што су им оставиле претходне генерације.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да је очување културе и традиције заједничка обавеза свих који желе да се српски национални идентитет сачува и пренесе будућим генерацијама.

Док год имамо младе који желе да уче, певају, играју и чувају оно што су им оставили њихови преци, имамо разлог да верујемо да ће наша традиција живети и у годинама које долазе, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

Сматрамо да Народна скупштина треба да буде место сусрета, дијалога и представљања најбољег што наш народ и наша земља имају да понуде а не само место у којем се доносе закони и воде парламентарне расправе. Тако видимо и данашњи Европски фестивал уметности. Посебно место у раду Одбора имају сусрети са нашим људима који живе ван Србије, као и Србима у региону. Они су део нашег заједничког културног простора и важна веза Србије са европским и светским окружењем. Зато су овакви сусрети значајни. Они нису само прилика да представимо уметнички таленат и стваралаштво, већ и да се упознамо, разговарамо и успоставимо нова пријатељства и сарадњу.

Драго ми је што данас, управо овде, у Народној скупштини Републике Србије, можемо да поздравимо оне који својим талентом, креативношћу и ентузијазмом граде мостове између различитих земаља и култура. Свим учесницима желим да уживају у данашњем програму, да представе своје таленте на најбољи могући начин и да из Београда понесу лепе успомене, нова познанства и нова пријатељства. Добро нам дошли у Народну скупштину Републике Србије и уживајте у данашњем програму", закључио је Драган Станојевић.

Вокални ансамбл Бројанице, које су наступиле у музичком делу програма и улепшале својом песмом и изгледом овај Фестивал, започеле су свој наступ песмом Српкиња. Проф. Светлана Матић се захвалила Драгану Станојевићу на подршци и што је омогућио да први пут у историји песници, из преко двадесет земаља, могу да говоре поезију и да се нађу у посланичким клупама. Уручила му је Плакету за животно дело и поклонила своју књигу Поздрав Милици Стојадиновић Српкињи. Марија Викторија Живановић је Драгану Станојевићу поклонила књигу Косметска клет.

„Данас је Београд европски центар поезије и културе. Из двадесет земаља света, уметници, музички ствараоци, писци и песници окупили су се на једном месту, да пошаљу поруку мира, љубави и толеранције читвом свету. Бити песник, то је мисија, занимање, љубав према животу и свему што нас окружује. Стиховима улепшавамо живот сваком ко жели да нас чује. Песник својим емоцијама боји свакодневни живот који је препун изазова, борећи се за боље сутра. Песник се одриче реалности, у корист неке нове стварности, реалније, праведније и лепше. Добро дошли у Скупштину Републике Србије, драги културни посленици", речи су, којима се у поздравном говору, обратила проф. Светлана Матић, једна од организатора ове несвакидашње културне манифестације.

Марија Викторија Живановић, једна од организатора и оснивач ЕФУ је поздравила присутне и истакла да се Европски фестивал уметности одржава од 2024. године, да је започео у Требињу, а да је до данас ова културна манифестација одржана 45. пут у 35 европских градова. Лауреати за животно дело су: Драган Станојевић, за очување културе и уметности, Горан Перчевић за очување културе и уметности, Веселин Џелетовић за роман Српско срце Јоханово и филм Жетва, Маја Херман Секулић за књижевност, Нада Аничић Црљеница за књижевност, Габријела Убавић Баумгартен, оперска певачица, за допринос развоју културе и уметности, Данка Стојиљковић за традиционалну музику, Весна Димић у области традиционалне музике, Биљана Петковић за традиционалну музику, Жарко Данчуо за традиционалну и поп музику, Милица Лилић за књижевност, Драгиша Симић, здравичар, Стане Рибич за очување српске културе, Владан Ракић за књижевност, Драган Батавељић у области правних наука, Матија Бећковић за књижевност, Љубивоје Ршумовић за књижевност, Гордана Сарић за књижевност, Друштво новинара Војводине за очување културе и уметности, Вјера Рашковић Зец за књижевност, Марија Миљевић Рајшић за очување културе и уметности, Мирјана Никић за очување културе и уметности, Живорад Ајдачић за очување српске културе, проф. др академик Радмила Тонковић, прва жена у историји авијације Ваздухопловног савеза Србије, Миланка Берковић за трајни допринос развоју културе образовања и уметности.

Након читања поезије, у највишем Дому српског народа, учесници су наставили своје наступе у Клубу РТС-а и у Кући Ђуре Јакшића. Организована је и Шеширијада у Скадарлији. Лауреати за Нај шешир су: 1. место Драгана Љуна, 2. место др Радмила Тонковић 3. место Маја Херман Секулић. Лауреати за Нај фасцинатор су 1. место Слађана Ивановић, 2. место Милица Димић Бројаница и треће место Круница Ристић. Учеснице Шеширијаде су носиле шешире модне креаторке Снежане Ковачевић.

Програм и дружење су настављени у ресторану Шешир мој уз звуке хармонике и обраћање глумице Љиљане Јакшић, до касних вечерњих сати.

Сам почетак октобра резервисан је за ликовну уметност, али и представљање српских винарија и дестилерија. 2. октобра, у галерији Оригинал, у самом центру Прага, биће отворена изложба слика Стева Бајалице, под називом "Хватач снова".

Већ сутрадан, 3. октобра, посетиоци ће, у салонима барокне Кајзерштенске палате, моћи да дегустирају српска вина и ракије, што им омогућава Академија винског туризма из Србије, путем ексклузивне платформе Serbian Wine Fest.

Представа Звездара Театра, "Књига о Милутину – део први", према роману Данка Поповића, а у режији и адаптацији Егона Савина, српска публика у Чешкој имаће прилику да погледа у два града.12. октобра у Прагу (Divadlo Komedie) и 13. октобра у Брну (Divadlo Radost), гледаоце ће, кроз снажну исповест шумадијског сељака и домаћина, провести маестрални Ненад Јездић. Ова сада већ култна представа, антиратна монодрама, коју гледаоци испраћају дугим аплаузима и сузама, прати судбину Милутина, који кроз своју искрену причу преиспитује смисао ратова, страдања, патриотизам и судбину српског сељака и малог човека.

Српско-чешко удружење ”Беседа Петроварадин” ће 16. октобра приказати изложбу  Чеси у српској православној цркви, која прати двојезичну публикацију на исту тему. Говориће проф. др Јоже Сивачек и отац Јован Милановић, ректор Богословије Свети Арсеније Сремац из Сремских Карловаца. У уметничком делу програма наступиће ученици богословије.

Сам крај манифестације обележиће 24. октобра својим наступом истакнута оперска уметница Габријела Убавић, у простору културно-историјског комплекса Клементинум.

Месец српске културе у Чешкој је простор сусрета, дијалога и повезивања, не само Срба, већ и народа. Кроз уметност и традицију, ова манифестација гради мостове који остају и након што се програм заврши. Култура није само начин да сачувамо оно што јесмо, већ и најлепши начин да се приближимо другима.

Није дошла у готов и разрађен посао, није наследила ништа, рекао је министар Ђорђе Милићевић и додао да је она у своју матицу дошла са знањем, искуством и идејом да овде ствара и гради свој живот.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је управо из те храбре одлуке настао нови посао, виноград и њено препознатљиво розе вино, које данас све више препознају и љубитељи вина ван локалне средине.

Од једне наизглед једноставне одлуке настало је Ањино вино, а њен розе “Сиеста” већ је награђиван на винским фестивалима, рекао је министар Милићевић и додао да док њено вино осваја признања, Ања гради и нови објекат који ће објединити ресторан и подрум винарије.

То више није само повратак једне породице, то је пример како повратак може да постане инвестиција, посао и нова вредност за Србију, рекао је министар Милићевић и додао да су управо овакве приче један од разлога због којих држава посебну пажњу посвећује људима из дијаспоре који желе да се врате, покрену посао и своје знање, искуство и капитал уложе у Србији.

Најважнија је одлука да се човек врати кући и да овде ствара, рекао је министар Милићевић и додао да је Ања могла да остане у Швајцарској, да изабере сигурнији и познатији пут, али је изабрала да свој пут гради овде, зато је њен пут данас постао и део пута Србије.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је Србија данас земља у коју се људи не враћају само да би живели, већ и да би стварали, инвестирали и отварали нове прилике.

Када од једне одлуке, једног винограда и једне породичне приче настане нова инвестиција, нова радна места и производ из Србије који добија признања и ван наше земље, онда знамо да тај повратак има смисла, рекао је министар Милићевић и додао да желимо Србију у коју се не враћа само да би се живело, већ Србију у коју се враћа да би се стварало.

Наш посао је да Србија буде земља у коју се вреди вратити, да човек који је деценијама стицао знање и искуство у иностранству зна да ће то знање овде имати где да примени, да онај ко је стварао капитал ван Србије види прилику да га уложи овде и да породица која размишља о повратку зна да се враћа у земљу која жели њен повратак, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

Свештеник из Шапца Милош Живковић каже да фестивал традиционално окупља велики број Срба, али да је све више и посетилаца који нису српског порекла.

„Обично наши фестивали окупе велику српску заједницу и ми то исто донекле тако радимо. Али, као што видите, доста посетилаца има који нису српског порекла, али су ту сваке године, ишчекују наш фестивал, управо због те наше хране“, каже Живковић.

Да је српска кухиња један од главних разлога доласка потврђује и један од америчких посетилаца, који нам каже да је, поред осталог, наручио ћевапе.

Генерални конзул Србије у Чикагу Марко Николић истиче да овакви догађаји представљају прилику да се српска традиција, култура и вера приближе и широј америчкој заједници.

„Заиста, наша традиција, култура и вера, нарочито овде у парохији Светог Василија Острошког, окупља православне вернике и Србе и Американце“, каже Николић.

Међу онима који помажу у организацији фестивала су и брачни пар Миша и Госпа Ђорђевић, који су овог пута били ангажовани на продаји лутрије.

Госпа каже да је рођена код Тузле у Босни, док Миша истиче да је рођен у Миросавцима код Лазаревца.

„Ја сам рођена близу познатог манастира Озрен“, додаје Госпа Ђорђевић.

Посебно место на фестивалу имају најмлађи. Овдашња фолклорна група ове јесени уписала је чак 100 чланова, што је највећи број од њеног оснивања.

Међу њима су и млади чланови ансамбла Стефан Јанковић и Ања Јанковић. На питање да ли играју фолклор, обоје одговарају потврдно, а на фестивалу су извели игру „Бела Рада“.

Фестивал је био и прилика да се представе хуманитарни пројекти. Весна Зафировски из организације „Наши Срби“ каже да су дошли како би посетиоцима представили неке од најважнијих пројеката које реализују.

Међу њима је и помоћ Општој болници у Панчеву.

„Купљена је опрема за Општу болницу у Панчеву, ултразвук који има разне функције и сада му се уграђују сви ти програми. То је већ плаћено и треба да се достави болници“, каже Зафировски.

Вредност ове донације је 48000 евра.

А када је реч о храни, један од оних који брину да укус српске кухиње буде прихватљив и домаћим и америчким посетиоцима јесте кувар Саша Шојић.

На питање како постићи да храну заволе и Срби и Американци, али и сви остали гости, он кратко одговара:

„Ако знаш да куваш, ако знаш укус, онда ти то можеш да урадиш.“

Захваљујући доброј храни, носталгији, музици и дружењу, фестивали попут овог све више постају места сусрета не само српске дијаспоре, већ и шире америчке заједнице. Укус традиције тако, далеко од Србије, наставља да окупља нове генерације и све већи број посетилаца.

Више од 20 љубитеља уметности окупило се у бару Котор, где су уз платно, четкице, боје, вино и музику провели вече посвећено сликању и дружењу. Овога пута тема и инспирација били су јесењи мотиви, па су учесници кроз различите боје покушали да пренесу атмосферу сезоне која управо почиње.

Сликање као повод за сусрет

Радионицу је водио сликар Александар Клопић, који је учеснике кроз процес сликања усмеравао и помагао им да своје идеје пренесу на платно.

Ипак, „Платно и вино“ од почетка није замишљено само као класична сликарска радионица. Управо је спој уметности, опуштене атмосфере и дружења оно што овај програм издваја од уобичајених креативних радионица.
За неке учеснике четкица и платно нису новост, док су други можда први пут покушали да насликају нешто своје. Заједничко им је било то што су неколико сати провели без свакодневне журбе и телефона, уз разговор, музику и креативни рад.

Резултат вечери зато није само оно што је остало на платнима. Једнако важан део радионице јесу нова познанства, разговори и могућност да се људи у Бечу упознају кроз један другачији облик дружења.

„Платно и вино“ улази у трећу годину

Радионица је покренута крајем 2024. године, као прва радионица овог типа на српском језику у Бечу. Од тада окупља како људе који већ имају искуства у сликању, тако и оне који желе да први пут узму четкицу у руке.

Организаторка Катарина Станисављевић истиче да је задовољство што је радионица за релативно кратко време постала препознатљиво место окупљања Срба у Бечу.

Идеја је да се у трећој години задржи управо оно што је постало заштитни знак програма – опуштена атмосфера, разговор, музика, креативност и дружење без телефона. Истовремено, очекује се да наредна издања донесу још нових сусрета, познанстава и радова.

Пројекат Клуба младих уметника Просвјете

„Платно и вино“ је пројекат Клуба младих уметника, који делује у оквиру Српског просвјетног и културног друштва Просвјета Аустрија.

За српску заједницу у Бечу овакви програми имају још једну важну димензију. Они не окупљају људе искључиво око традиционалних културних садржаја, већ стварају простор за савремене и неформалне начине повезивања.

Управо због тога „Платно и вино“ може да буде занимљиво и онима који се иначе не баве уметношћу. Није потребно претходно сликарско искуство, довољно је интересовање, мало времена и жеља да се једно вече проведе другачије.

Ново „Платно и вино“ већ у октобру

Прво јесење издање отворило је нову сезону, али и најавило наставак пројекта. Ново издање радионице „Платно и вино“ планирано је већ за октобар, па ће љубитељи сликања и дружења ускоро поново имати прилику да се окупе за истим столовима, уз нова платна и нове мотиве.

Од прве радионице крајем 2024. до уласка у трећу годину, „Платно и вино“ се развија управо кроз оно због чега је и покренуто – да уметност буде повод за сусрет људи.

У просторијама Факултета Ћирило и Методије, учествовали су представници из многобројних земаља света: Србије, Словачке, Аустрије, Швајцарске, Румуније, Мађарске, Словеније, Немачке, Црне Горе, Јужноафричке Републике и САД. Учесници су у својим излагањима изнели начин на који се користе и чува српски језик и ћирилица, у земљама из којих долазе.

Конференцију је отворио Владимир Кокановић, истичући да српски језик и ћирилица представљају много више од средства комуникације и да су важан део националног идентитета, културе и везе, која повезује српски народ, без обзира на то, у којем делу света његови припадници живе. Кокановић је подвукао: „Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону ће наставити да подржава појединце, организације, институције и медије, који раде на очувању и афирмацији српског језика, ћирилице и културне баштине, међу Србима у дијаспори и региону."

На самом почетку Конференције, проф. Светлана Матић, председница Аустријско-српског културног друштва „Вилхелмина Мина Караџић" из Беча, уручила је Станету Рибичу, годишњу награду „Мина Караџић" за врхунска остварења у области јавних и културних делатности. Подсетила је да су досадашњи лауреати ове престижне награде др Небојша Родић, др Вјера Рашковић Зец, др Марко Лопушина и др Љиљана Никшић.

Другог дана Конференције, учесници скупа су посетили након официјелног дела Конференције, Српско војничко гробље у Великом Медару, који је већим делом, уз помоћ Владе Словачке, обновио Стане Рибич, председник Удружења Срба у Словачкој. По његовим речима,на њему је сахрањено преко 6000 српских мученика из Првог Светског рата.

„У нехуманим условима су били изложени великој хладноћи и болестима....дизентерија, тифус, колера. У логору поред железничке станице без барака, били су изложени великим хладноћама и у најтежим мукама умирали. Они који су преживели, копали су замрзнуту земљу, правили јаме где су легали и покривали се телима умрлих сабораца.

Гробље је било удаљено око три километра од логора. У периоду од новембра до фебруара 2015. је неким моментима сахрањивано и до 75 логораша. Захваљујући др. Небојши Кузмановићу, директору Архива Војводине и Станету Рибичу, председнику Удружења Срба у Словачкој војно гробље има данашњи изглед. Планирамо изградњу споменика и отварање музеја српским мученицима. Искрено се надамо да ће нам у томе помоћи и наша држава", закључује Стане Рибич.

Трећег дана Конференције, Стане Рибич је показао учесницима два споменика које су подигнути у Модри испред Лицеја, који су похађали Доситеј Обрадовић и Јован Јовановић Змај.Он је том приликом, нагласио: „Модра је оставила дубок траг у српској историји јер су се у њој школовали осим Братиславе и Трнаве, будући српски интелектуалци, од којих су многи касније постали истакнуте личности. Међу најпознатијима су Доситеј Обрадовић и Јован Јовановић Змај, којима су подигнуте бисте, испред зграде лицеја (гимназије) на ком су студирали. Бисте су рад нашег познатог вајара Ђорђа Лазића Ћапше из Сремских Карловаца. Изливене су у ливници "Станишић", а постављене су на молбу Удружења Срба у Словачкој. Доситеј је у Модру дошао далеке 1760 године из манастира Хопово у потрази за просветитељским идејама. Јован Јовановић Змај је читав век касније учио у Модри пре него што је наставио студије у Прагу, Бечу и Пешти."

Конференција о српском језику је била јединствена прилика за размену искустава, повезивање и могућности, како српски језик треба да буде заступљен у медијском простору.

Ова значајна манифестација, послала је поруку колико је важно сачувати српски језик и ћирилично писмо у расејању, јер су они симболи идентитета и културног наслеђа српског народа, ма где он живео, имајући у виду изазове који намећу дигиталне платформе, друштвене мреже и вештачка интелигенција.

Владимир Влајић, један од оснивача СПОЈИ, члан Управног одбора Савеза Срба у Аустрији и први припадник Аустријске службе сећања у Србији, на немачком и српском је свим окупљенима још једном објаснио којом рутом ће шетња ићи, као и какав ће редослед бити када се буде стигло до Дианиног гроба.

Ове године су поред бројних парохијана Српске православне црквене општине Инзбрук заједно са парохом инзбрушким протом Александром Столићем, који је од јула месеца у инзбрушкој парохији, и представника и чланова скоро свих културно-уметничких друштава из Тирола од којих су деца из КСУД-а „Братство“ и КУД-а „Острог“ из Инзбрука дошли у народним ношњама, у шетњи учествовали и представници из науке и разних институција.

Поред Леонарда Рашице, Дианиног праунука из Бразила, присутни су били и њени рођаци из Инзбрука/Тирола господин Михаел Норц из Инзбрука, са сином мр Флорианом Норцом и ћерком мр Мариом Шрекснадел Норц, госпођа Труде Кресен (рођ. Норц), са њеним сином др Штефаном Кресеном, као и њени рођаци из Беча, проф. Михаел Цимпфер и његов брат др Александер Пфлаум, из Панчева/Србије допутовао је Синиша Јеринић са супругом, чији је отац Душан Јеринић као мало дете спашен од Диане Будисављевић, а који и дан данас живи у Панчеву, из Беча је допутовала и Њ.Е. амбасадор Босне и Херцеговине, господин Синиша Бенцун са супругом, господин Бернхард Хефлер, посланик у аустријском парламенту, морао је непосредно пред шетњу да откаже свој долазак због болести, али је упутио најсрдачније поздраве свим присутнима, док су из Салцбурга допутовали госпођа Вера Вукићевић, генерални конзул Републике Србије, као и Дејан Удовичић, конзул Републике Србије, госпођа Даниела Мајхтри, посланица у тиролском покрајинском парламенту, била је присутна и у име заменика председника покрајине Тирол, господина Филипа Волгемута, као и госпођа Селиха Арслан, посланица у тиролском покрајинском парламенту, у име бискупа инзбрушког Глетлера, био је присутан др Мартин Капферер, директор дијецезанског архива у Инзбруку, затим Георг Вили, заменик градоначелника Инзбрука, мр Бењамин Плах, одборник Скупштине града Инзбрука, који је био присутан и у име друге заменице градоначелника мр Ели Мајер, Андреа Денг,  одборница у Скупштини града Инзбрука, др Лукас Моршер, директор Градског архива Инзбрука, мр Александер Легнити, директор градских гробаља, као и др Андреас Мајслингер, оснивач Аустријске службе сећања у иностранству, Вера Меркел, почасна чланица СПОЈИ из Инзбрука која је годинама истраживала о Дианином животу, као и Милка Кајганић, председница удружења писаца „Златно перо“ која је између осталог писала сценарио документарно-играног филма „33 анђела“ о страдању српске деце из тадашње НДХ у нацистичким логорима у Норвешкој, др Јулијана Вукашиновић и њен муж Драган Вукашиновић, који су допутовали из Цириха и Солотурна у Швајцарској, и др Мирјана Премовић, представница Баварско-српског академског форума из Минхена, као и Миле Торлаковић, председник Заједнице Срба Тирол.

Затим се кренуло од цркве према Западном градском гробљу где је Диана сахрањена на породичном гробу породице Обексер испод свода под бројем 48. Тамо су Леонардо Рашица и Владимир Влајић у име свих учесника шетње упалили свећу и положили цвеће у знак захвалности и вечног помена Диани Будисављевић и њеним помагачима. Владимир Влајић испричао је затим најважније чињенице о Диани и њеној акцији спашавања и подсетио на залагање СПОЈИ-а, који је од 2010. спровео бројне иницијативе и активности како би се очувало сећање на Диану и њене помагаче.

Затим је свим присутнима мр Александер Легнити, директор градских гробаља Инзбрука, прочитао песму о Диани, коју је написао ујутро тог дана док је ишао ка Српској православној цркви где је један значајан број званица присуствовао Светој Литургији. Он је до сада написао велики број песама посвећеним Диани Будисављевић.

Затим се присутнима на енглеском обратио Дианин праунук, Леонардо Рашица, који је после 2024. године и ове године током августа месеца боравио у Србији, Хрватској и Инзбруку, како би завршио истраживање о историјским и личним подацима о својој прабаби Диани за књигу коју о њој пише. Његово обраћање Вам преносимо у целости:

„Као праунуку Диане Будисављевић, често ми постављају два питања. Прво је једноставно: „У каквом си тачно сродству са Дианом?“ Диана и њен супруг, Јулије Будисављевић, имали су две ћерке. Њихова старија ћерка Јелка рођена је овде у Инзбруку 1918. године. Јелка је била моја бака. Породица се 1919. године преселила у Загреб, где је рођена њихова друга ћерка Илзе.

Током рата, док је Диана спроводила своју хуманитарну акцију, Јелка се удала за мог деду, Марија Рашицу. Када је сазнао да је Јелка трудна, одлучили су да напусте Југославију. Према речима мог деде, није желео да одгаја дете у комунистичкој земљи. Тако је мој отац рођен у Ђенови, у Италији, 1947. године. Непуних годину дана касније, породица је емигрирала у Бразил, где сам се, једну генерацију касније, родио ја, у Сао Паулу 1972. године. Сродство је, дакле, сасвим непосредно: Диана и Јулије били су моји прабака и прадеда; њихова ћерка Јелка била је моја бака; а ја сам Дианин праунук.

Друго питање је сложеније: „Како се осећате као праунук Диане Будисављевић? Мора да сте веома поносни.“ Очекивани одговор делује готово саморазумљиво: понос и част. Ипак, то никада нису била баш осећања која сам доживљавао. Када сам открио размере Дианине акције, моје прве реакције биле су много ближе изненађењу и збуњености. На то питање вратићу се на крају.

За Дианину акцију сазнао сам сасвим случајно 2002. године, али то је предуга прича да бих је сада испричао. Касније, решен да напишем књигу о Диани и њеној хуманитарној акцији, дошао сам 2013. године у Србију и Хрватску, а пре две године у Србију, Хрватску и Аустрију, па и овде у Инзбрук.

Моје садашње путовање и даље је део тог процеса откривања. Разговори са историчарима, поновни сусрети са преживелом децом, истраживања у Јасеновцу и његовој околини, као и још једно путовање у Инзбрук, треба да обезбеде неопходну основу за књигу коју намеравам да завршим 2027. године. После више од двадесет година, међутим, схватио сам да ово истраживање никада не може заиста бити „завршено“. Увек ће постојати још неки документ, сведочење, потомак или питање без одговора.

На крају, књига мора бити завршена не зато што више нема шта да се открије, већ зато што аутор одлучи да је дошао тренутак да је објави, али таква књига не може настати без туђе помоћи. Уз Божју помоћ и великодушност оних који су са мном поделили своја сећања, знање, документе, време и пријатељство, надам се да ћу довршити најбољу књигу о Диани коју сам способан да напишем. На њеним корицама можда ће стајати име једног аутора, али она је уједно и заједнички подухват. Њен настанак зависи од преживеле деце која су ми поверила своја сећања, историчара који су са мном поделили своје знање и многих људи који су ми помогли да следим Дианин пут.

И то ме враћа на питање којим сам започео: како се осећам као праунук Диане Будисављевић? Изненађење и збуњеност и даље су много ближи ономе што осећам него понос. Бити Дианин потомак није достигнуће. Нисам учинио ништа да то заслужим. Ако за неколико година будем могао да погледам објављену књигу и осетим да је уложени труд бар у малој мери био достојан њеног завештања, да је помогао да се сачува сећање на оно што је учинила, на оне који су радили уз њу и, пре свега, на децу, онда ћу можда осетити да сам наставио бар нешто од њеног дела.

Морам да попуним и празнину која још увек постоји у начину на који многи људи доживљавају Дианину причу. Иако је то истакнуто у њеном дневнику, као и у књигама, документарним и играним филмовима, многи још увек не схватају у потпуности да је Дианин рад имао два дела.

Први је био да се деца физички спасу из логора, да се што брже изведу како би имала прилику да преживе, али постојао је и други део који је за Диану био подједнако важан: да та српска деца буду поново спојена са својим првобитним породицама.

То се веома јасно види у Дианином дневнику. Тиме се објашњава зашто је направила своју изузетно детаљну картотеку. Кад год је то било могуће, бележила је име детета, место порекла, датум рођења и имена родитеља. Када су деца била сувише мала да пруже те податке, бележила је све што би једног дана могло да помогне у њиховом препознавању: ожиљке, младеже, белеге од рођења и друге упечатљиве особине. Сваки детаљ могао је једног дана да помогне породици да пронађе своје дете, али Диани никада није било допуштено да заврши овај део свог рада.

Убрзо после рата, нове комунистичке власти заплениле су њену картотеку и пратећу документацију. Из њеног дневника јасно се види колико је то за њу било поражавајуће. У почетку није желела добровољно да преда документацију. Када су јој представници власти показали званично наређење, на крају је поступила по њему.

Диана је инсистирала да, ако већ узимају картотеку, морају да узму све: фотографије, белешке и пратеће податке, јер би у супротном евиденција била непотпуна. Надала се да ће неко у новом систему наставити рад. Понудила је да и сама настави да ради са документацијом. Понуда је одбијена. Затим је предложила да неко од њених сарадника ко је познавао појединости садржане у архиви помогне онима који су преузимали рад. И тај предлог је одбијен.

Последице су биле трагичне. После рата, родитељи су наставили да траже своју децу, а браћа и сестре једни друге. Људи су долазили у Дианин дом и писали јој, тражећи податке о сину, ћерки, брату или сестри.

Диана, која је годинама прикупљала управо оне податке који су могли да им помогну, није могла ништа да учини јер документација више није била код ње. Не знамо тачно зашто су нове власти одлучиле да не наставе Дианин рад онако како је она намеравала. Историчари указују на идеолошке и политичке разлоге: у послератном окружењу наглашаван је заједнички југословенски идентитет уместо ранијих етничких и верских идентитета, под паролом „братство и јединство“. Могуће је да за нови режим није било много важно ако је српско дете одрастало у хрватској породици, јер су сада сви били Југословени, иако то није била првобитна породица детета, а његови сродници су га можда још увек очајнички тражили. Без обзира на разлоге, многе породице никада нису поново спојене.

Посебно желим да нагласим ово јер, ма колико то било несхватљиво, мањина и даље окривљује саму Диану зато што су српска деца остала код хрватских породица, одрастала не знајући своје порекло и, у неким случајевима, умрла а да никада нису сазнала праву историју своје породице.

Докази нам говоре супротно. Поновно спајање те деце са њиховим првобитним породицама било је основни циљ Дианиног рада.

Трагедија се, дакле, није завршила ратом. Неки очеви и мајке никада нису пронашли своју децу. Браћа и сестре остали су раздвојени. Чак и данас, више од осамдесет година касније, људи и даље траже своје најмилије. Познајемо изузетну жену која се приближава деведесет другој години и још увек тражи свог брата.

Огромне размере Дианиног подвига у физичком спасавању деце из логора имале су неочекивану последицу: засениле су тај други део њеног рада. Спасавање њихових живота било је најхитнији задатак, али за Диану се спасавање није завршавало када би дете било изведено из логора.

Требало је да се заврши тек када то дете пронађе пут назад до своје породице. И то је за Диану било једнако важно као и физички спасити децу.

Њен дневник је објављен пре више од две деценије. Од тада су књиге, документарни и играни филмови испричали њену причу на српском, хрватском, немачком и енглеском језику. Зато се данас, 2026. године, тврдња да Диана није намеравала да та деца буду поново спојена са својим првобитним породицама више не може објаснити недостатком доступних информација.

У овом тренутку, то је или незнање или злонамерност.

И тако, враћајући се последњи пут на питање како се осећам: ако овом књигом успем да њену праву причу испричам исправно, целовито и без изостављања, и ако та прича подстакне друге да помажу људима у невољи, без обзира на националност, етничку припадност или вероисповест, онда ћу можда себи дозволити мало оног поноса и части за које други претпостављају да морам да их осећам.

До тада ћу вероватно наставити да допуштам да ме изненађење и збуњеност подстичу да разумем, сачувам и испричам причу о овој изузетној жени која је, стицајем околности, била моја прабака", испричао је Леонардо Рашица на гробу његове прабаке, пред свим окупљеним учесницима овогодишње шетње сећања.

Затим је у име организације СПОЈИ, Владимир Влајић Леонарду Рашици уручио почасну плакету, којом се озваничава његово почасно чланство у организацији СПОЈИ, са којом се Леонардо зна од 2013. године и са којом је свих ових година сарађивао на култури сећања, пре свега на очувању лика и дела његове прабаке Диане Будисављевић. 

    Диана Будисављевић, девојачки Обексер

Диана Будисављевић рођена је 1891. године као Фрида Олга Диана Обексер у Инзбруку. Била је ћерка тиролског трговца Макса Обексера и Ане Розе. Њен деда Михаел Обексер био је и оснивач ваздушне бање Иглс надомак Инзбрука. Младост је провела у Инзбруку, највише у кући у којој је рођена, у „Обексер-Хаусу“, у улици Марије Терезије, најпознатијој пешачкој зони у самом центру главног града покрајине Тирол.

Завршила је основну и средњу школу у Инзбруку, где је 1910-их година радила обуку за медицинску сестру на инзбрушкој универзитетској клиници где је упознала лекара на хируршкој клиници, др Јулија Будисављевића (1882-1981), Србина пореклом из Хрватске, за којег се удала 1917. године. Селе се у Загреб 1919. године, где је њен муж радио као професор хирургије на Медицинском универзитету.

Када је 6. априла 1941. године нацистичка Немачка без упозорења бомбардовала Београд и напала Краљевину Југославију, дошло је до распада краљевине, чије су територије потом подељене међу савезницима Трећег рајха. Тако је на територији данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и једном делу северне Србије уз помоћ националсоцијалиста настала Независна Држава Хрватска под фашистичким усташким режимом. Та вазална држава по Хитлеровом благослову у дело је спровела агресивну расну политику пре свега против Срба, Јевреја и Рома. Почео је геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Јасеновац, концентрациони логор смрти, постао је балкански Аушвиц, а усташе нису имале милости ни према деци.

Када је Диана Будисављевић сазнала да деца масовно страдају у концентрационим логорима, није се либила да нешто учини. Иако је породица њеног мужа такође била у опасности од усташког режима, организовала је између 1941 и 1945 заједно са многим сарадницима, међу којима су били инжењери Марко Видаковић и Ђуро Вукосављевић, приватну акцију спашавања под називом „Акција Диана Будисављевић“.

Акција је имала за циљ слање помоћи у логоре смрти, као и ослобађање и збрињавање заточене деце и жена, који су били претежно српског порекла. Уз помоћ транспортних листа и других белешки успела је са својим сарадницима да направи картотеку, која је на крају рата садржала податке од око 12.000 деце. По завршетку рата, када је требало да преда децу својим преживелим породицама, њена акција је доживела највећи ударац када су јој комунисти одузели картотеку са свим подацима.

Заједно са својим мужем се 1972. враћа у Инзбрук, где је до њене смрти 1978. године живела такође у центру на адреси Анихштрасе 24. Сахрањена је на Западном градском гробљу у породичној гробници под сводом са бројем 48.

По повратку у Србију купио је хотел у Бањи Врујци који је био у стечају, са намером да га у потпуности обнови, а истовремено је изградио и нови, савремени хотелски објекат, рекао је министар Милићевић и додао да је знање, искуство и капитал који је стекао током живота и рада у иностранству одлучио да уложи у Србију.

Ово није само прича о једном човеку који се вратио, ово је прича о томе шта добијамо када се човек врати у своју земљу са знањем, искуством, капиталом и жељом да ствара, рекао је министар Милићевић и додао да посебну вредност овој причи даје чињеница да се повратак наставља кроз више генерација.

Један од Томиних унука већ се вратио у Србију са својом породицом, док други свој повратак планира, истакао је министар Милићевић и додао да то желимо када говоримо о повратку наших сународника у матицу.

Желимо да се враћају породице, да се враћају знање и искуство, инвестиције и капитал, али и оно што је најважније - наша деца и наши унуци, рекао је министар Милићевић и додао да је важно да Србија за њих не буде само земља порекла, већ земља живота и будућности.

Министар Ђорђе Милићевић је поручио да је један од важних задатака државе да људима који живе ван Србије покаже да су њихова земља и њихов повратак добродошли, али и да им понуди конкретне могућности за живот, рад, инвестиције и покретање послова.

Желимо да нашим људима у дијаспори и региону покажемо да их Србија чека, да овде имају своју кућу, своју прилику и своју будућност, рекао је министар Милићевић и додао да капитал који су створили ван Србије могу да уложе овде, да своје знање пренесу новим генерацијама и да својој деци и унуцима омогуће да упознају и заволе земљу својих предака.

Када се врати једна породица, Србија не добија само једну породицу више, тада добијамо нову енергију, нове инвестиције, нова радна места и, што је најважније, једну породичну причу која може да се настави и у следећој генерацији, рекао је министар Милићевић.

То је Србија којој тежимо, Србија у коју се људи враћају, у којој стварају и у којој виде будућност за своју децу, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

Песмом "Пјеват ћемо шта нам срце зна" започела је ова промоција, препуна емоција, а извели су је учесници у програму: Томислав Џими Перић, Драгана Јовановић, Лепосава Симић, Јадранка Станојевић и ауторка, који су рецитовали стихове из наведене збирке поезије.

Присутне је поздравила проф. Светлана Матић, говорећи о протеклим активностима и обележеним годишњицама истакнутих чланова српског расејања, које је друштво организовало.

Поздравила је Немању Јоксимовића, првог саветника амбасадора Марка Благојевића и захвалила се на подршци коју пружају друштву свих ових година.

О Катарини Каћи Стевовић и њеној биографији, говорио је Томислав Џими Перић, који је прочитао осврт проф. Светлане Матић на поезију ауторке. У рецензији, између осталог стоји:

"Књига поезије која је пред нама, заинтригирала ме је својим називом „Из мог угла". Ауторка се на тај начин ограђује од евентуалних туђих углова, тј. погледа на живот и одређених душевних стања сваког од нас, наглашавајући сопствени однос према појавама и свету који нас окружује, без потребе да се било коме правда због свега што је кроз песме, пренела као поруку. Да је солидарност и помоћ другима у невољи, једна од најзначајнијих људских врлина, ауторка доказује својом песмом „Отвори своје очи." Увек постоји неко ко се налази у тежој животној ситуацији од нас самих, па нас ауторка подсећа својим стиховима, да погледамо добро око себе и не затварамо очи пред сиромахом. У песми „Живот зна да заболи", Катарина говори о потреби да се захвалимо што имамо прилику да живимо, што мирно спавамо.

Ова мисао је посебно актуелна данас, с обзиром на то да живимо у веома сложеним геополитичким приликама, где се мир и право на живот, налазе у сталној борби између добра и зла. У песмама Катарине Стевић Титовић, наилазимо и на појмове као што су: Дунав, Голубачка тврђава, „Сумњиво лице" Бранислава Нушића, јесен, сунце, ветар, природа, птице, трава, вода, морнар, брод, љубичице, птице селице, пролеће. Ово непобитно говори о љубави песникиње према животу, природи и свему што се око ње налази", рекла је, између осталог, проф. Светлана Матић.

У музичком делу програма, публика је имала прилику да слуша текст ауторке кроз музику генерисану вештачком интелигенцијом. Ауторка је потписивала књиге, а публика је имала приликју да се упозна и са њеним ликовним радовима који су били изложени у свечаној сали.

Више од три стотине учесника из осам земаља представили су оно најбоље а то је игра, песма и фолклор у циљу очувања српске традиције, културе и идентитета.

Гостима су се обратили представници Српске православне цркве као и Амбасаде Републике Србије у Словенији.

Копарски градоначелник или како се на словеначком језику каже жупан, господин Алеш Бржан обишао је представнике српских друштава, удружења и школа.

Али и поред тога, посетиоци Сабора могли су да уживају у још много чему. Као на пример да на ћирилици напишу своју омиљену реч. Најмлађи су свакако били највећа атракција.

“Први пут смо у организацији Савеза српских друштава Словеније организовали Сабор српске дијаспоре овде у Порторожу у Словенији. Организација овог пројекта трајала је око годину дана. Мислим да смо успели у намери да Сабор буде место где ће се људи из дијаспоре упознати дружити и имати једно незаборавно искуство. Ово је манифестација без такмичарског карактера. Учествује око три стотине учесника са тринаест ансамбала. То је изузетан успех за нас и поносни смо због тога. Колико смо успели у томе показаће време И следећа година. Уколико буде више учесника значи да смо на добром путу", каже, између осталог, Милан Гламочанин, председник Савеза српских друштава Словеније.

Порторож је овога пута био место сусрета, али се прича ту не завршава. Наставља се тамо где свако од нас живи, у дијаспори. У Бечу, Винтертуру, Љубљани и многим градовима широм света.

Учествовали су: КУД Немањићи - Linth, КУД Завичај – Wintertur Швајцарска, КУД Дрина - Аугсбург, КУД Дунав – Hocheim, КУД Бамби - Беч, КУД Младост- Leobersdorf, Удружење Срба Круна - Скио – Италија, СКУД Јован Лазић Бели Манастир - Хрватска, КУД Осјечани - Република Српска, КУД Димитрије Катић - Свилајнац - Србија, КУД Ђура Јакшић – Маглић – Србија, КД Брдо – Крањ – Словенија, КУД Младост – Љубљана - Словенија.

У свечано уређеној друштвеној сали која је недавно реновирана наступио је и овдашњи Хор Бранко Радичевић, предвођен диригентом Јеленом Стојаковић.

Протојереј ставрофор Добривоје Милуновић је честитао славу: "Заиста нисте могли лепши празник да одаберете, него управо овај празник, јер је Пресвета Богородица идеална мајка, на коју свака мајка треба да се угледа."

Кумови славе били су Милутин и Мира Ђорђевић, привредници из Чикага.

Мира Ђорђевић каже да је рођена и крштена у Чикагу. Била је председница Кола једно 5,6 година и наглашава да јој је то била велика част. Отац јој је из села Жупањца близу Београда, мајка је из Власотинца, а супруг из Тополе.

Како је било одрастати овде?

"Ја сам цели живот провела овде, у цркви смо били можда пет до седам дана у недељи и ту сам друштво збирала а и наша школа је била у комшилуку где има доста наших", каже Мира.

Додељена су и признања чланицама Кола српских сестара и њиховим фамилијама.

Коло српских сестара овде при Српском Саборном Храму у Чикагу постоји већ 111 година. Наравно, чланови се надају да ће трајати још барем толико времена.

Реч је о годишњој конференцији Комитета за музеје књижевности и музеје композитора Међународног савета музеја (ICOM). То је једина глобална организација која окупља музеје и музејске стручњаке посвећена промоцији и заштити светске природне и културне баштине, основан 1946. године у Паризу.

„Значај ове мреже са скоро педесет хиљада чланова у 142 земље света, тешко је пренагласити, зато сам веома поносан што је у  званичном програму конференције предвиђена посета Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат, уз обилазак Музеја Иве Андрића", изјавио је Виктор Лазић председник УО Адлигата.

Караван гостију стигао је у Београд, а у Адлигату су се задржали неколико сати. Фасцинирани богатством Адлигатових фондова Музеја књиге и путовања и Музеја српске књижевности, заустављали су се крај многих експоната и са одушевљењем истраживали лавиринт саткан од књига и драгоцености.

„Сати су пребрзо пролазили, чинило се као да би у нашем књижевном царству желели заувек да остану. Отворили су се путеви бројних сарадњи, позиви да посетимо Азербејџан, Киргистан, Оренбург, Јасну Пољану...", додао је Лазић и истакао да су музеалци посебна врста људи, добре душе и истински посвећеници који деценије проведу спасавајући и презентујући значајну грађу која данас чини темељ културе у срединама из којих долазе.

На конференцији је госпођа Аља Бајрамова из Азербејџана, која председава овим комитетом, говорила о Музеју музичке културе Азербејџана. Госпођа Росела Молаши одушевила је присутне мапама музеја Ђузепеа Вердија и Франческа Петрарке широм Европе, али и веома детаљном приказом Моцартових путовања.

Путем видео-линка укључио се и господин Чен Хсуан-Ју са Тајвана (Кина), који је говорио о сарадњи институција на пројекту очувања књижевне баштине. Дугачак је низ озбиљних тема које су обрађене на високом научном нивоу и по први пут представљене српској и светској јавности у Крагујевцу. Било је речи о Пушкину, о писцу и дипломати Александру Грибоједову, о каталонској књижевности као и о Добрици Ћосићу и Филипу Давиду – два својеврсна антипода, а обојица чланови Адлигата који су овом удружењу даровали део својих библиотека.

„Изузетно ми се допало и излагање Жамби Џусубалијеве, директорке музеја из Киргизије. Она са својим оцем, славним писцем и филозофом Кубатбеком Џусубалијевим, води инспиративну музејску резиденцију у киргиским планинама. Колегиница Галина Алексеева из Толстојевог музеја говорила је о Толстојевој богатој библиотеци и његовом снажном утицају на Гандија. Док сам слушао, искрено сам желео да ова предавања никада не престану", изјавио је Лазић.

Конференција је, једном речју, у центру Крагујевца окупила необичне зналце, искусне професионалце и праве чуваре културне баштине из целог света.

Комитет за музеје књижевности и музеје композитора основан је 1977. године са циљем да повеже и унапреди рад музеја посвећених историји књижевности, биографијама писаца и музичким ствараоцима. Данас броји више од триста чланова у 45 земаља, а Адлигат је добио званичан позив да му се придружи. Комитет блиско сарађује са Унеском на програму „Памћење света" ради заштите светске документационе и књижевне баштине.

Колеге из Крагујевца одабрали су да конференцију одрже згради Старе скупштине. Да подсетимо, баш је у тој просторији донет Сретењски устав 1835. године; ту је 1878. године јавно проглашена независност Србије; у тој просторији је донето стотине одлука које су обликовале данашњу Србију, одатле су почели ратови за ослобођење, а ту је основано и Српско учено друштво (претеча САНУ). Пригодно место за окупљање водећих људи културе и историјских стручњака са свих меридијана.

„Захвалан сам Музеју Шумадије, захвалан директорки Катарини Бабић и искусном музејском раднику Милошу Јуришићу што су Србији, Крагујевцу и Адлигату приредили овакав светски догађај и свима нам постали узор и пример", истакао је Лазић.

Концерт је организован у знак подршке организацији Life's WORC, а приход од вечери намењен је наставку и унапређењу њеног рада на пружању помоћи и подршке особама са аутизмом, интелектуалним и развојним тешкоћама, као и њиховим породицама. Life's WORC већ више од пет деценија пружа различите видове подршке, од програма становања и дневног боравка до запошљавања, стручног оспособљавања и подршке породицама.

Посебна пажња током вечери била је усмерена на значај солидарности и помоћи деци и младима са аутизмом, као и свим особама и породицама које се свакодневно суочавају са изазовима које носе аутизам и друге развојне тешкоће.

Марина Арсенијевић приредила је мултимедијални наступ, у којем је виртуозно клавирско извођење повезала са синхронизованим филмским и визуелним пројекцијама, водећи публику кроз класична дела, познате музичке теме и сопствене композиције.

Централни и један од најемотивнијих тренутака вечери било је извођење њене ауторске композиције „Tesla Rhapsody", посвећене Николи Тесли. Према званичном програму, реч је о њујоршкој премијери овог дела, које обједињује клавир, дигитални оркестар и видео-пројекцију посвећену животу и делу великог српско-америчког научника.

Извођење „Tesla Rhapsody" било је посебно снажно и симболично, јер Теслино наслеђе и данас представља један од најсветлијих и најтрајнијих симбола историјских веза, међусобног поштовања и заједничког наслеђа Србије и Сједињених Америчких Држава.

Специјалан гост вечери био је генерални конзул Републике Србије у Њујорку, Владимир Божовић, који редовно посећује све значајне догађаје српске дијаспоре на североистоку САД.

Министар Ђорђе Милићевић је члановима клуба уручио дресове и спортску опрему и нагласио значај заједништва у спорту кроз стварање правих вредности које обликују генерације које долазе.

Посета селу Тромеђа била је прилика да се разговара са мештанима, чују њихове потребе и сагледају могућности за даље јачање веза са матицом Србијом, рекао је министар Милићевић и додао да брига о нашем народу ван граница наше земље није само обавеза, већ трајно опредељење.

Наш народ не сме да се осећа заборављено, рекао је министар Милићевић и додао да где год живе Срби, тамо је и њихова Србија, њихова матица и њихов дом.

Након посете фудбалском клубу, министар Милићевић је разговарао са представницима и члановима културно уметничког друштва “Српски вез” који су припремили садржајан програм.

Посебан део посете био је сусрет са члановима КУД-а „Српски вез“ из Куманова, који су организовали заједничко дружење испуњено спортом, културом и заједништвом у селу Доње Коњаре, рекао је министар Милићевић и додао да је у оквиру програма одржан мини-фудбалски турнир за најмлађе, уз учешће деце из српске заједнице и ФК “Биџо“, као и културно-уметнички програм који је окупио више од 200 деце и младих.

Министар Ђорђе Милићевић је, такође, присуствовао свечаном отварању реконструисаног фудбалског терена где је истакао да је то само још један доказ колико је континуирано улагање у спортске садржаје за децу и младе важно, јер су то тачке сусрета у којима наши најмлађи сународници стварају пријатељства за цео живот.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да овакви сусрети показују да се припадност српском народу не чува само речима, већ свакодневним окупљањем, радом са децом, неговањем традиције и преношењем вредности на нове генерације.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да су деца наша највећа одговорност и наша највећа нада и додао да када их видимо на спортском терену, када певају, играју и друже се, знамо да смо на правом путу.

Национални идентитет се најбоље чува онда када га живимо заједно, рекао је министар Милићевић и додао да ће Кабинет наставити да подржава српска удружења, културно-уметничка друштва и иницијативе које повезују наше људе, јачају осећај припадности и граде мостове између матице и наших сународника који живе изван Србије.