Право на гласање имају сви пунолетни грађани са важећим БиХ документом, личном картом или пасошем. 

Сви који желе, могу добити помоћ за регистрацију у недељу 19. јула у просторијама Српског Саборног Храма у Чикагу на 5701 Н. Редвуд Драјв од 9 ујутро до три поподне, па ће моћи да обаве комплетну пријаву на лицу места. 

Одлазећа председница SOFC-а, генерална конзулка Грузије Маја Бартаиа, представила је резултате рада током свог мандата
У наставку седнице, председница је, у име Извршног одбора, предложила генералног конзула Републике Србије у Њујорку, Владимира Божовића, за новог председника Друштва страних конзула. Предлог је једногласно прихваћен од стране свих земаља чланица.

У свом инаугуралном обраћању новоизабрани председник захвалио је свим чланицама на указаном поверењу, истичући да овај избор представља велико признање не само њему лично, већ и Републици Србији, њеној дипломатији и раду Генералног конзулата Републике Србије у Њујорку. 

Посебно је нагласио да избор првог представника Србије на чело SOFC-а представља историјски успех и потврду све значајније улоге коју Република Србија има у међународним дипломатским круговима. 

Представљајући програм свог мандата, Божовић је најавио даље јачање сарадње и солидарности међу чланицама Друштва, унапређење партнерства са институцијама Града Њујорка, Савезне државе Њујорк, Стејт департментом Сједињених Америчких Држава, Канцеларијом за стране мисије (Office of Foreign Missions) и Уједињеним нацијама, као и даље јачање јавне и дигиталне дипломатије. 

Као приоритете мандата представио је успостављање годишње награде SOFC-а, покретање програма дипломатског лидерства, иницијативе намењене младим

Министар Ђорђе Милићевић је рекао да сам назив кампа “Игром до корена” најбоље говори о његовом циљу - да се кроз спорт, дружење и заједничке активности наши најмлађи сународници из света упознају са својим коренима, својом историјом, културом и традицијом.

Пре почетка свечаног програма, министар Милићевић је, заједно са градоначелником Краљева, обишао спортски простор кампа и разговарао са учесницима. Том приликом, градоначелник Терзић уручио је министру Милићевићу дрес као симбол спортског духа, заједништва и захвалности Кабинету на истрајности и реализацији летњих тематских кампова који су својим континуитетом, садржајем и свеобухватним програмом постали традиционални догађај за децу и младе из дијаспоре и региона.

Као неко ко се активно бавио спортом, из личног искуства знам да спорт не развија само тело - већ да гради човека, рекао је министар Милићевић и додао да нас спорт учи дисциплини, одговорности, планирању, стратегији, тимском раду и истрајности.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да нас додатно учи да верујемо једни другима, да поштујемо противника, да прихватимо пораз, али и да из сваког пораза изађемо јачи и додао да је можда то његова највећа вредност - што нас не припрема само за терен, већ и за живот.

Краљево је право место за такву поруку, јер је то град богате историје, краљевске традиције и великих спортских шампиона, али и град који показује како спорт гради карактер, повезује људе и ствара пријатељства за цео живот, рекао је министар Милићевић.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да је једна од највећих вредности летњих кампова та што наши сународници не долазе као гости у Србију, већ као њен нераскидиви део.

Желим да током овог кампа уживате у сваком тренутку - на спортским теренима, у дружењу, радионицама и обиласцима, рекао је министар Милићевић и додао да је суштина свих кампова које организује Кабинет заједно са локалним самоуправама да се млади повежу без обзира где живе и да кроз спорт, знање и заједништво јачају своју везу са Србијом, културом и традицијом.

Уверен сам да ће свако од вас из Краљева понети много више од медаља, диплома и лепих успомена, рекао је министар Милићевић и додао да мостови пријатељства који се саграде данас у Краљеву, да ће они бити највећа спона између наших сународника који живе изван граница земље са својом матицом у годинама које долазе.

Црква Свети Симеон Мироточиви изграђена је по узору на Манастир Каленић.

Старешина храма је отац Миле Суботић. Он каже да је фестивал значајан за парохију.

"То је прилика да се окупе парохијани, пријатељи, кумови, не само из јужног Чикага већ и северозападне Индијане. Имамо данас и госте из Канаде, са источне обале који долазе да проведу време са нама."

Лекари и медицинске сестре из Српско Америчког Медицинског и Стоматолошког Друштва давали су савете посетиоцима и мерили притисак.

Мама Милена Стефановић инспирисала је ћерку Миу да и сама уђе у медицинску професију.

"Да, да мама ми је увек причала кад сам била мала како обожава посао, како воли да помаже људима и онда ја сам исто хтела такав живот да имам." 

Говори нам шта је потребно урадити да би постала медицинска сестра у САД.

"Треба прво завршити четири године као за сваки други факултет али хоћу још три године да будем на студијама за анестетичарку." 

Питамо докторку Мирелу Савчић да ли се боје наши људи да сазнају ако имају висок притисак. Додајемо, ја знам неке такве. 

"За сад оклевају, али ја мислим да ми треба да будемо присутни мало више и мало чешће па ће се онда опустити и они."

Секретар парохије Ранко Јовићевић каже да је ово значајна заједница.

"Ово је једна од старијих наших општина овде и надамо се да ће сви уживати. Имамо печење, јагњеће, прасеће, широк избор хране."

Милосав Обрадовић, председник црквеношколске општине је цео живот провео у Чикагу, али као и сви овде говори одлично српски језик. 

"Привлачимо народ овде из околине. Не долазе само Срби, имамо и друге нације које долазе. Воле нашу храну, воле нашу традицију."

Многи чланови ове парохије више не живе тако близу као што је био случај некада, али им није био проблем да возе пола сата, сат и више из разних околних насеља да би одржали овакве фестивале и разне друге догађаје. 
 

Он је из шабачке свештеничке породице.

"Овим доласком и сакупљањем овде на црквеном имању свако од људи који долазе имају могућност да виде и да осете нешто што је њих још из младости у мајци Србији повезивало и спајало и оставило тај осећај. Тако се и ми овде трудимо да очувамо то нешто што смо понели из Србије."

Председник црквеношколске општине Дарко Глигоревић нам преноси: "Овде су људи дошли пре неких 30 година. 2001. године смо купили ову цркву. То je била веровали или не прва црква која је купљена или направљена после овог рата 90их

"Прва у Америци?"

"У Америци, да, прва или купљена или направљена. То је неки поуздан податак."

Ана Огњановић и Милица Радосав су чланице ове заједнице већи део свог живота.

Ана Огњановић нам каже: "Ми овде у Рокфорду, већина, поготово наша генерација, родитељи су нам дошли крајем 90их година, почетком рата. Доста нас, рођени смо тамо, али смо овде одрасли, тако да увек је и било доста омладине овде. И наши родитељи овде, и све породице стварно, увек су нас водили и у цркву, играли смо фолклор, недељом смо ишли овде у школу тако да некако смо се увек држали тога."

Питамо Милицу Радосав, "Да ли сте позвали и неке Американце да дођу на овај фестивал? Ако сад кажете да сте српкиње у Рокфорду, како то звучи овде? Да ли не знају где је то?"

Она каже: "Па знају зато што нас има баш пуно овде и некако су нас прихватили и знају са Балкана поготово Србија где је тако да нема никаквих проблема." 

Немања Шуша је победио на кошаркашком турниру са његовим тимом.

"Ја сам овде други пут., моја екипа је трећи пут ове године. Леп је турнир, лепа је организација. Волимо да дођемо и да се дружимо, знамо много људи из Рокфорда овде." 

Ова парохија која је још увек релативно нова спрема се да већ за две године прослави 30 година свог постојања. 

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да ће деца и млади у завичају Вука Стефановића Караџића имати прилику да кроз игру, књижевност, уметност, народно стваралаштво, традиционалне спортове и заједничко дружење упознају оно што нас повезује, ма где данас живели.

Научићете основне кораке српског кола, стварати мотиве Тршића, упознати значај крсне славе и домаће радиности, али и обићи Лозницу, Бању Ковиљачу, Гучево, Дрину и манастир Троношу, рекао је министар Милићевић и додао да свако од тих места носи део наше историје, традиције и сећања које желимо да приближимо младима из дијаспоре и региона.

На овогодишњем летњем кампу учествује сто тридесет и пет деце из седам земаља, рекао је министар Милићевић и додао да је важно да све оно што се овде види, научи и доживи понесе у земље и средине из којих долазе наши најмлађи сународници.

Ви сте најважнији чувари нашег језика, културе и традиције изван граница Србије, али и најважнија веза Србије са будућношћу, рекао је министар Милићевић и додао да зато овај камп није само прилика за дружење и нова пријатељства, већ и простор да се деца и млади снажније повежу са својим коренима, једни са другима и са Србијом

Наша одговорност је да будућим генерацијама пренесемо језик, културу, традицију и свест о сопственим коренима, рекао је министар Милићевић и додао да су летњи кампови инвестирање у будућност Србије, дијаспоре и региона као њеног саставног дела.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да се радује када види младе људе да негују и чувају своје порекло и додао да су управо наши најмлађи сународници гарант да ће Србија, где год да живе њени људи, увек бити једна породица.

Министар Ђорђе Милићевић је пожелео да се из Тршића млади врате богатији за нова знања, успомене и осећај припадности и додао да је Србија заједничка кућа у којој ће увек бити дочекани отвореног срца.

Министар Ђорђе Милићевић је рекао да кроз спортска такмичења, едукативне радионице, упознавање наше историје, културе и природних лепота Власине, овај камп деци доноси много више од нових знања и додао да доноси пријатељства, поверење и успомене које ће памтити читавог живота.

Желимо да деца и млади упознају земљу својих предака, да разумеју њену историју, говоре српски језик са својим вршњацима, рекао је министар Милићевић и додао да када се врате својим домовима широм света, желимо да са собом понесу осећај да Србија није само место из ког потичу њихови родитељи или баке и деке, већ њихова кућа којој увек припадају.

Управо то и јесте суштина свих кампова које организујемо - да повежемо нашу децу, да јачају своју везу са Србијом, њеним језиком, културом и традицијом, рекао је министар Милићевић и додао да ће деца и млади из оваквих сусрета понети осећај заједништва који ће их пратити где год да живе.

Министар Ђорђе Милићевић је заједно са колегом министром у Влади Републике Србије Новицом Тончевим извео први потез у партији шаха са децом, где су у пријатељској атмосфери показали да стрпљење, знање и фер-плеј вредности треба неговати и ван спортских терена.

Кампови које организује Кабинет кроз партнерски однос са локалним самоуправама има далеко већи значај од неколико дана дружења, рекао је министар Милићевић и додао да су управо младе генерације које долазе најбоља веза између матице и наших сународника у свету.

Највеће богатство Србије нису само њени природни ресурси или институције, већ људи, рекао је министар Милићевић и додао да је зато наша дужност да чувамо јединство нашег народа, без обзира на то где живи.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да су кампови прилика да заједно покажемо колико је важно да млади, без обзира на то где живе, негују везу са својом отаџбином, својим језиком, културом и традицијом.

Камп није само место спорта и рекреације, рекао је министар Милићевић и додао да је то простор нових знања, пријатељстава и успомена.

Наредних дана имаћете прилику да кроз радионицу “Вековима кроз Жупу” упознате богату историју и културу Србије, да посетите Музеј винарства и Музеј Жупе и откријете део богатог наслеђа овог краја, истакао је министар Милићевић.

Сваки камп има и образовни део, али, исто тако, важно је да се подсетимо да су здрав начин живота, тимски дух и међусобно поштовање важни за сваког човека, рекао је министар Милићевић и додао да посебну вредност има и радионица посвећена локалном говору и дијалекту.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да се кроз језик најбоље чува идентитет једног народа и додао да ће деца и млади обиласком манастира Дренча имати прилику да се подсете духовних темеља наше државе, на вековну традицију, веру и културу које су сачувале српски народ кроз историју.

Нова познанства и пријатељства која се створе у камповима су за цео живот, рекао је министар Милићевић и додао да су то такође важни мостови између младих у свету са својом матицом.

Наш циљ је да свако дете које живи ван Србије зна да овде има свој дом, своје корене и своју будућност, рекао је министар Милићевић и додао да ће млади са ових кампова понети знање, пријатељства и осећај припадности, али и жељу да се Србији увек враћају, да је упознају и додатно заволе.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да се у Темишвару одржава први од укупно дванаест програма “Дијаспора и Експо 2027” и додао да је циљ програма да се обиђе дијаспора: да нашим људима, српским удружењима, институцијама и партнерима у тим земљама приближимо значај специјализоване изложбе “Експо 2027 Београд”.

Посебно ми је драго што управо из Темишвара крећемо са овим програмом, рекао је министар Милићевић и додао да је Темишвар град богате историје, културе, сусрета и сарадње: град у коме српска заједница има дубоке корене, снажне институције, жив идентитет и велики углед

Посебно ми је важно што су са нама и представници привреде, рекао је министар Милићевић и додао да Експо 2027 није само културни и промотивни догађај, већ и велика развојна шанса: то је шанса за нове контакте, нове послове, нове инвестиције, нове туристичке посете и нове облике сарадње.

Србија жели да Експо буде простор сусрета - држава, компанија, градова, младих људи, идеја, иновација и култура, нагласио је министар Милићевић и додао да је Експо један од најважнијих националних пројеката Србије.

Желимо да наше сународнике из света позовемо да дођу у Србију 2027. године, али и да буду важан део промотивне мреже наше земље, рекао је министар Милићевић и додао да наши људи у дијаспори могу много да помогну да се што већи број туриста, пословних људи, инвеститора, представника институција, културе, спорта и јавног живота заинтересује за Србију и посети Београд током Експа.

Срби у Румунији представљају једну од најорганизованијих и најважнијих српских заједница у региону, са дубоким коренима и великим угледом, истакао је министар Милићевић.

Свечани део манифестације је употпуњен и културно-уметничким програмом, јер се идентитет најбоље чува када се живи, истакао је министар Милићевић.

Културно-уметнички програм показује да традиција није нешто што припада само прошлости, рекао је министар Милићевић и додао да је традиција жива онда када је млади препознају, прихвате и наставе да је носе.

Ви чувате српски језик, културу, веру, традицију и име Србије на начин који заслужује велико поштовање, рекао је министар Милићевић и додао да су наши сународници у Румунији мост сарадње, пријатељства, економских веза и заједничке будућности две земље.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је важно да се о Експу разговара, да се позову пријатељи, партнери, пословни људи, комшије и сарадници да дођу у Београд и додао да је Србија данас земља у коју се долази, у коју се инвестира, са којом се сарађује и којој се људи враћају.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да “Експо 2027” није само велики догађај за Београд, већ прилика да Србија покаже свету своју снагу, развој, културу, гостопримство и способност да организује догађаје највишег међународног значаја.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да се из Темишвара шаље јасна порука: Експо 2027 је пројекат Србије, али и позив свим нашим људима широм света да буду део великог представљања наше земље.

Желимо да се 2027. године у Београду не окупе само државе и институције, већ и наши људи из свих крајева света, рекао је министар Милићевић и додао да желимо да покажемо Србију која се развија, која је отворена, која чува своје корене, али снажно иде напред.

"Покушавамо што више да помогнемо манастиру. Све чланице су се потрудиле и организовале да скупимо новац. Желимо да раширимо реч за тај манастир у Чикагу, што више да се прича о томе. Њима стварно треба помоћ, те монахиње стварно доста раде за те штићенице", каже Данијела Зрнић.

Данијела каже да у манастиру има девет монахиња и оне брину о око 88 штићеница.

"Манастир се издваја по томе што је за време Другог светског рата пружао смештај избегличкој деци и сирочади, а после Другог светског рата постао заштитник деце ометене у физичком и менталном развоју и тада добија назив Дом чистог срца", каже Данијела Арсић.

Више од половине штићеница је непокретно и везано за кревет а монахиње су једина породица које имају.

"Та љубав и та пажња које монахиње показују према овим штићеницама дома је заиста мене дубоко дотакла и потресла као што верујем да ће потрести свакога од вас ако једнога дана одете и обиђете овај дом", каже протојереј ставрофор Добривоје Милуновић. 

"Ја сам по занимању нутрициониста, овде сам из љубави према својој земљи, из љубави према својој вери и традицији. Ово је део мог идентитета", каже Катарина Арсић, која је родом из Крушевца.

Организатори планирају да наставе са скупљањем средстава за манастир код Параћина и током јула месеца ове године. 

Стицајем околности, тренутно већина чланова нема ношње па су припремили мајице на којима пише Моравац живи. На догађају који је одржан у сали цркве Свети Симеон Мироточиви у Јужном Чикагу наступио је и низ других ансамбала из околине Чикага и Индијане.

Марија Смиљковић каже:

"Ширимо културу, одржавамо нашу културу овде у Америци где је нама као родитељима јако битно да наша деца знају одакле су и све то сачувају и сутрадан пренесу на своју децу. Такође и језик, језик, који покушавамо да одржимо овде у дијаспори, причање српског језика."

Увек је емоционалан опроштај за матуранте који одлазе на универзитете и који су били у ансамблу од малих ногу.

Кореограф Колинда Лазовић каже: "Ја сам играла скоро 40 година у Краљеву, као ветеран сам на крају завршила у Абрашевићу."

Моравац је основан пре 22 године а посебан поздрав припремљен је за ранијег председника ансамбла Мирољуба Стојадиновића, који је био присутан са својом фамилијом.

Његова ћерка Јелена Стојадиновић је рекла: "Желим да се захвалим мом оцу, мени је част бити његова ћерка. Такође желим да се захвалим свим родитељима који се боре за наш Моравац."

Милосав Обрадовић из парохије у јужном Чикагу каже: "Ја сам рођен овде у Америци, имам и српско држављанство, значи дупло држављанство. Овде сам одрастао, у цркви, у олтару."

Фолклорни фестивали као што је овај, већ деценијама повезују чланове фолклорних ансамбала са краја на крај Америке и њихове родитеље и зато имају велики значај. 

Саговорници  у емисији представљају део интелектуалног естаблишмента у Србији и свету, а својим излагањима  сведоче аудиторијуму зашто су у јавном дискурсу  непримерене дилеме и полемике о томе да ли је Никола Тесла Србин,  зашто је наш научник најважнији за младе људе, у перманентном изучавању и заједничком покушају откривања тајне његовог начина живота и још увек актуелних визионарских проналазака, у којој мери је у свету данас присутна злоупотреба његовог имена, лика и дела, и коначно, зашто је у социолошком контексту  важно и неопходно заштитити име и дело нашег највећег научника и проналазача, који је својим открићима оснажио просперитет целе планете и поставио темеље модерног доба.

Реприза емисије у 02.34 на РТС Свет, и у суботу, 11. јула у 14.50.

Уредник емисије мр Мирјана Раичевић Тасић.

Редитељ Драгица Гачић.

Посебно је важно што ће овај камп спојити учење и дружење, традицију и игру, песму и језик, али и нека нова искуства, као што су школа јахања, излети и заједничке активности, рекао је министар Милићевић и додао да се на тај начин Србија не упознаје само из књига, већ кроз људе, места, обичаје, сусрете и успомене које се памте.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да ће деца и млади из света током овог кампа имати прилику да кроз дружење, радионице, фолклор, музику, српски језик, историју и културу боље упознају Србију и оно што нас повезује.

Посетићете важна места наше историје и духовности - манастир Копорин, Опленац, Вишевац и Радовањски луг, рекао је министар Милићевић и додао да су то места која говоре о коренима, слободи, вери, традицији и државности.

Тако се најбоље чува веза са Србијом - када је осетите, када је доживите и када из ње понесете пријатељства која трају, рекао је министар Милићевић и додао да је Србија место коме припадају и коме се увек могу вратити.

Летњи кампови су улагање у будућност Србије, рекао је министар Милићевић и додао да су деца из дијаспоре и региона неодвојиви део наше земље.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио да су наши млади сународници највећа веза између Србије данас и Србије у будућности.

Леон Лебл рођен је 15. октобра 1888. године у Нишу. Његова породица се убрзо преселила у Београд, где је одрастао и стекао прво образовање. Већ као младић показао је изузетан таленат за техничке науке. Студирао је рударство у Сент Етјену у Француској, а студије је завршио у Монсу у Белгији, где је стекао звање рударског инжењера.

По повратку у Србију своје знање ставио је у службу развоја земље. Радио је у више рудника, руководио значајним рударским постројењима и припадао генерацији стручњака који су својим радом постављали темеље модерног српског рударства. Колеге су га цениле као врсног инжењера, а радници као човека који је умео да разуме њихове проблеме.

Али Леон Лебл није био само инжењер. Био је и официр, човек снажно везан за своју отаџбину. Током Првог светског рата стао је у одбрану Србије и заједно са српском војском прошао Албанску голготу, једно од најтежих страдања у историји српског народа. За верност, пожртвованост и учешће у том историјском подвигу одликован је Албанском споменицом.

После Великог рата вратио се свом позиву и породичном животу. Са супругом Аном основао је дом у Београду. Имали су сина Александра и ћерку Жени. Био је то живот испуњен радом, породичном љубављу и надом да су године ратног страдања заувек остале иза њих.

Нажалост, историја је имала другачије планове.

У априлу 1941. године Немачка и њени савезници напали су Краљевину Југославију. Као резервни потпуковник, Леон Лебл поново је обукао униформу и ставио се у службу своје земље. После кратког Априлског рата заробљен је и одведен у немачко заробљеништво.

После више премештања стигао је у Офлаг VI Ц у Оснабрику, један од највећих логора за југословенске краљевске официре. Кроз овај логор прошло је око 6.500 официра Војске Краљевине Југославије, међу којима је било приближно 650 јеврејских официра. Управо чињеница да су били ратни заробљеници и да су се налазили под заштитом Женевске конвенције многима је спасила живот.

То је један од великих историјских парадокса.

Док је Леон Лебл преживљавао иза бодљикаве жице немачког официрског логора, његова породица у окупираном Београду пролазила је кроз трагедију Холокауста. Његова супруга Ана убијена је на Старом сајмишту. Са њом су страдали и бројни чланови породице Лебл. Његов син Александар морао је да се крије како би преживео окупацију, док је ћерка Жени, иако је преживела рат, касније прошла кроз тешка послератна искушења, затворе и логоре у Југославији.

Када се Леон Лебл после скоро четири године заробљеништва вратио у Београд, вратио се у град који више није био исти. Вратио се у кућу из које су нестала драга лица. Вратио се као човек који је преживео рат, али није могао да победи све његове последице.

Управо због тога желео сам да о њему сазнам више него што су говорили архивски документи. Та жеља ме је довела до његове унуке Ане Лебл.

Када сам стигао у Београд, нисам могао ни да наслутим колико ће тај сусрет бити емотиван. Ана ме је дочекала не само као историчара који пише књигу, већ као човека коме жели да повери успомену на свог вољеног деду.

Повела ме је кроз породичну кућу коју је Леон Лебл годинама стварао за своју породицу. У свакој просторији осећало се да то није само кућа од зидова, намештаја и старих предмета. То је био простор у коме је живела породична историја. На зидовима, у албумима, у фиокама и старим кутијама налазили су се трагови једног живота који није смео да буде заборављен.

Према сећању његове унуке, Леон Лебл је за породицу био много више од познатог инжењера, официра и носиоца Албанске споменице. За њу је био Дедика.

Имала је само шест година када је преминуо, али су успомене остале живе. Сећала се како му је седела у крилу, како јој је причао приче и нежно је миловао по коси. У тим кратким сећањима сачувана је сва топлина једног деде који је, после свега што је преживео, умео да пружи љубав и сигурност својим унуцима.

Посебно болно место у њеном детињству остао је његов одлазак. Када су њени родитељи схватили да се Леону ближи крај живота, одвели су је код кумова, желећи да је поштеде болног растанка. Када се после неколико дана вратила кући, Дедике више није било. Тај неостварени опроштај остао је у њој као тиха рана.

После разговора сели смо за велики сто у дневној соби. Убрзо је преда мном почела да се отвара породична архива. Албуми са фотографијама, оригинална документа, дипломе, одликовања, војне исправе, породична преписка, успомене из Првог светског рата, фотографије из младости, брака, породичног живота, заробљеништва и година после повратка кући.

Преда мном није била само грађа за једну биографију.

Преда мном је био читав један живот.

Сваку фотографију Ана је узимала пажљиво, са поштовањем. За многе је знала ко се на њима налази, када су настале и какву причу носе. Посебно су ме дирнули документи из времена Краљевине Србије и Краљевине Југославије, факултетска диплома, Албанска споменица, као и фотографије на којима се Леон Лебл види као млад инжењер, официр, супруг, отац и деда.

Из породичног сећања јасно се види да Леона Лебла није одређивало само заробљеништво. Њега нису одређивале само трагедије које су га задесиле. Одређивали су га рад, знање, љубав према породици, верност својој земљи и достојанство које је сачувао и онда када је изгубио скоро све.

Био је човек широких интересовања. Волео је музику и свирао мандолину. Био је страствени филателиста. Са ћерком Жени, која је 1954. године отишла у Израел, годинама је размењивао поштанске марке. Он је њој слао нове југословенске серије, а она њему марке из Израела. Та размена била је много више од хобија. Била је тиха нит која је повезивала оца и ћерку, раздвојене хиљадама километара.

Повратак из заробљеништва био је тежак, али Леон Лебл није дозволио да га бол сломи. Врло брзо се вратио свом раду у рудницима. Рад му је помагао да настави живот, да своје знање поново стави у службу земље и људи. Помагао је млађим инжењерима, разговарао са радницима и остао човек коме су се други радо обраћали.

Ипак, породичне трагедије никада га нису напустиле. Губитак супруге Ане у Холокаусту, страдање родбине, скривање сина Александра, послератна страдања ћерке Жени и њен одлазак у Израел оставили су дубок траг. Човек који је преживео немачко заробљеништво морао је после рата да гледа нова страдања своје деце. То је био бол који се не може измерити ниједним архивским документом.

А ипак, упркос свему, није изгубио веру у људе.

Није изгубио достојанство.

Није изгубио љубав према својој породици.

Дана 15. октобра 1965. године, на свој седамдесет седми рођендан, Леон Лебл је преминуо у Београду. Иза себе је оставио живот који је обухватио највеће успоне и највеће трагедије двадесетог века. Испратили су га породица, пријатељи и људи који су га поштовали као инжењера, официра и човека.

Данас почива у породичној гробници у Београду. На истом споменику уписано је и име његове супруге Ане, страдале у Холокаусту, као и име његове ћерке Жени Лебл, сахрањене у Јерусалиму. Тај споменик симболично повезује породицу коју су рат, Холокауст и историјске околности раздвојили по различитим крајевима света, али коју сећање њених потомака и даље држи заједно.

Када сам напуштао кућу породице Лебл у Београду, носио сам са собом фотографије, документа и драгоцену грађу за истраживање. Али најважније што сам понео није могло да стане ни у једну архивску кутију.

Понео сам поверење једне породице.

Ана Лебл ми је отворила врата породичне куће, породичне архиве и свог срца. Њена жеља није била само да се њен деда помене као један од југословенских официра у Офлагу VI Ц. Желела је да буде представљен као човек: као инжењер, официр, супруг, отац, деда, Јеврејин, Србин по отаџбини и сведок једног трагичног века.

У једном од својих писама записала је мисао која најбоље објашњава смисао овог рада: наши преци су нас задужили својим животима, а на нама је да им се одужимо тако што ћемо њихове животе отргнути од заборава.

После година истраживања, хиљада прегледаних докумената и бројних сусрета са потомцима југословенских краљевских официра, све више верујем да историју не чувају само архиви и музеји. Историју чувају породице. Чувају је унуци који пажљиво отварају старе кутије са фотографијама. Чувају је деца која не дозвољавају да успомене избледе. Чувају је људи који знају да је сећање највећи споменик који можемо подићи онима који су нас задужили својим животима.

Захваљујући Ани Лебл и њеној породици, име Леона Лебла више није само запис у архивском документу. Оно поново живи као део историје Србије, јеврејске заједнице, југословенске краљевске војске и Офлага VI Ц у Оснабрику.

Док год будемо памтили људе попут Леона Лебла, они неће бити заборављени.

Овај камп има посебан значај јер се одржава у Брусу, Брзећу и на Копаонику, у једном од најлепших природних простора Србије, рекао је министар Милићевић и додао да сам назив кампа - “Повратак коренима и природи” најбоље говори о његовој суштини.

Министар Ђорђе Милићевић је учесницима кампа рекао да ће овде имати прилику да уче о природи, екологији, очувању Копаоника и биодиверзитета, али и о језику, култури, традицији и заједничком наслеђу.

То је важно зато што се Србија не упознаје само кроз историју и књиге, већ и кроз њене планине, шуме, реке, обичаје, песму, игру и људе, нагласио је министар Милићевић.

Копаоник нас подсећа колико је природа важна за живот, здравље и будућност, али и колико је важно да је чувамо конкретним делима, рекао је министар Милићевић и додао да је зато добро што овај камп спаја учење, дружење, боравак у природи и повратак вредностима које нас повезују са нашим коренима.

Корени и природа су нешто што нас враћа самима себи, али и обавезује да чувамо оно што смо наследили, рекао је министар Милићевић и пожелео деци и младима из региона и дијаспоре да са собом понесу лепе успомене и нова пријатељства.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да кампови нису само летње окупљање, већ мост који повезује младе Србе из региона и дијаспоре са матицом и додао да су наши млади сународници најважнији чувари националног идентитета, културног наслеђа и будућности Србије.

Програм је свечано отворен извођењем Химне Републике Србије, коју је отпевала ученица школе Софија Сеиферт, након чега су присутне поздравили водитељи програма, ученици Аница Брајовић и Константин Јовонић, а затим и председник СПКД Просвјета Аустрија Марко Сарић. У свом обраћању истакао је да Просвјета данас окупља око 40 школа широм Аустрије и да својим радом представља један од најважнијих ослонаца српске заједнице у очувању језика, културе и националног идентитета.

На почетку програма наступао је Мали хор Просвјете под вођством Маше Матић и Александре Илић, који је извео пар дечијих нумера.

Током вечери смењивали су се рецитатори, хорови, мали глумци и бројни извођачи који су кроз песму, игру и стихове показали колико су током године научили и напредовали. Посебне емоције изазвали су наступи најмлађих полазника, као и извођења дела најпознатијих српских песника и књижевника. Сваки наступ награђен је снажним аплаузом публике, која је са поносом пратила успехе својих најмлађих.

Један од најсвечанијих тренутака вечери била је додела диплома ученицима који су успешно завршили школску годину. Дипломе су уручене као признање за труд, залагање и посвећеност учењу српског језика, историје, културе и традиције. Посебна захвалност упућена је родитељима који својим поверењем и подршком доприносе раду школе, као и наставницима који својим знањем, стрпљењем и љубављу преносе вредности које повезују генерације српског народа.

Завршна приредба окончана је заједничким извођењем песме „За милион година“, симболично шаљући поруку пријатељства, заједништва и наде. Уз осмехе, емоције и понос, ученици, родитељи и наставници испратили су још једну успешну школску годину и најавили нова дружења од септембра.

Приредба одржана 19. јуна 2026. године још једном је показала снагу српске заједнице у Аустрији и значај рада Просвјетине школе српског језика, која већ годинама успешно чува матерњи језик, писмо и културни идентитет међу младим генерацијама. Вече у Алберт Холу остало је у знаку дечјег осмеха, поноса родитеља и заједничке поруке да је улагање у образовање и очување сопствених корена најбоља инвестиција за будућност. СПКД Просвјета посебну захвалност дугује потпредседници Јовани Миљковић, свим наставницама Просвјетиних бечких школа, које су учествовале у припреми програма Весни Шпирић, Јелени Симуновић Сеиферт, Босиљки Јанкех, Александри Танасковић, Ивани Кожул, Ани Триван, Наташи Билинац, Ени Павловић, као и Маши Матић и Александри Илић, које воде Мали хор Просвјете.

Милош Николић из Панчева, за драмско стваралаштво; проф. др Јован Јањић из Београда и Тихомир Барбуловић из Хилерода (Данска) за публицистику; др Предраг Мандић из Печуја (Мађарска) за новинарство; др Мариана Стратулат из Вршца и др Илеш Фехер из Суботице за преводилаштво и Миладин Берић из Бања Луке (Република Српска) за афоризме и сатирично стваралаштво.

Награда се од 1994. године додељује за високе уметничке и научне домете, као и за ширење слободе стваралаштва у областима којима се бавио истакнути политички емигрант, новинар, књижевник, публициста, афористичар и преводилац Драгиша Кашиковић (1932–1977).

Признање ће добитницима бити уручено у септембру месецу на свечаности у Београду, у термину који ће бити накнадно одређен.

У наставку се налазе званична образложења за овогодишње добитнике: 

За драме: Милош Николић (Панчево)

Милош Николић (рођен 1939. године у Косову Пољу) доајен је међу српским драмским писцима, песник, сатиричар и дугогодишњи еминентни драматург Драмског програма Телевизије Београд. Дипломирао је драматургију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, а иза себе има изузетан и богат опус који обухвата збирке песама, књижевност за децу и сатиричне текстове. Оно што Милоша Николића посебно препоручује за награду „Драгиша Кашиковић" јесте његов неуморан, вишедеценијски стваралачки дух који је изнедрио антологијске комедије као што су Ушо ђаво у Панчевце, Светислав и Милева, Атентат и Ковачи. Његови драмски текстови су са великим успехом играни на позорницама широм света, а нарочито велику популарност доживели су у суседној Румунији, где су његова дела превођена, штампана и извођена. Као аутор израженог сатиричног сензибилитета и врхунског драмског занатства, Николић је трајно обогатио српску позоришну уметност.

За публицистику: проф. др Јован Јањић (Београд)

Проф. др Јован Јањић (рођен 1963. године у Врбићу код Крупња) истакнути је доктор културолошких наука, новинар, књижевник и један од водећих савремених српских стваралаца на пољу хришћанске културе. Научни је сарадник на Институту за политичке студије у Београду, где руководи Центром за културу памћења, а током богате каријере радио је као новинар недељника НИН и главни уредник часописа Књижевност. Др Јован Јањић је заслужио ово признање као један од најтиражнијих и најпревођенијих савремених српских публициста, чија су дела преведена на бројне светске језике. Кроз његову брижљиво обликовану реч и документарну прозу, читаоци широм света ближе су упознали српско духовно биће и личност патријарха српског Павла. Његов фокус на етику, идентитет и капиталне теме – попут монументалне студије Косовски завет – чине га баштиником најбоље традиције српске публицистике.

За публицистику: Тихомир Барбуловић (Данска)

Тихомир Барбуловић, дипломирани инжењер по струци, већ три деценије живи и ствара у Данској, где се веома успешно бави новинарством као дописник Франкфуртских вести и активни хроничар живота српске дијаспоре у Скандинавији. Аутор је запажених књига Српске стазе у Скандинавији и збирке песама Поред туђег плота. Овогодишњу награду Барбуловић је заслужио својом најновијом књигом Пипер, сведок једне епохе. Ово дело представља драгоцено и аутентично историјско сведочанство о Марку Милуновићу Пиперу, витезу српске политичке емиграције и азиланту који је деценијама штитио српски идентитет у туђини. Истражујући обимну архивску грађу, Барбуловић је написао књигу која директно кореспондира са ликом и делом самог Драгише Кашиковића, осветљавајући судбине људи који се никада нису одрекли своје отаџбине.

За новинарство: др Предраг Мандић (Мађарска)

Др Предраг Мандић (рођен 1964. године у Сегедину) угледни је новинар, уредник српског програма Мађарског радио-студија у Печују, сарадник Српских недељних новина и професор који већ деценијама представља стуб очувања српског језика, писма и културе у Мађарској. Докторирао је у Будимпешти, председник је Печујско-барањског српског удружења и добитник признања Доситеј Обрадовић. Награду је заслужио неуморним новинарским и прегалачким радом којим свакодневно, кроз двочасовни радијски програм и едицију Барањске свеске, спасава од заборава вековну баштину Срба у Мађарској. Његов ангажман је био кључан да град Печуј, кроз манифестацију Дани српске културе, понесе титулу престонице европске културе. Спајајући медијску професију са просветним и црквено-народним радом, др Мандић на најбољи начин сведочи како се чува национално биће.

За преводилаштво и књижевност: др Мариана Стратулат (Вршац)

Мариана Стратулат (рођена 1977. године у Вршцу) једна је од најистакнутијих и најсвестранијих књижевница, новинарки и преводилаца млађе генерације. Докторанд је на Западном универзитету у Темишвару и успешно обавља дужност директорке Новинско-издавачке установе Либертатеа. Савршено владајући нијансама српског и румунског језика, Мариана пише двојезично и подједнако успешно ствара у жанровима поезије, романа, драме и књижевности за децу, са преко петнаест објављених самосталних књига. Награду је заслужила својим изузетним доприносом на пољу двојезичног стваралаштва и преводилаштва, преносећи суптилне нијансе српске књижевности на румунски језик, као и румунске културне баштине српским читаоцима. Њен рад на подизању мостова разумевања између два суседна народа у потпуности се усклађује са племенитом, слободарском и космополитском мисијом коју је некада водио и сам Драгиша Кашиковић.

За преводилаштво: др Илеш Фехер (Суботица)

Др Илеш Фехер јединствена је стваралачка личност српске и мађарске културне сцене - доктор хемијских наука по струци, а еминентни песник и преводилац по вокацији. Мађарски језик као матерњи и српски језик који је усвојио до нивоа уметничког алтер ега, у његовом раду функционишу у савршеној хармонији. Награда му се додељује за импресивни, готово нестварни преводилачки опус који представља антологијски културни подвиг. Са преко 4.500 преведених песама аутора из региона на мађарски, као и најзначајнијих мађарских лирика на српски језик, уз двадесет објављених двојезичних књига, Фехер је постао самостална институција дубљег разумевања двају народа. Његов рад није пуки занат, већ чиста уметничка креација. У време када су српско-мађарски односи на завидном нивоу, његово деловање препознато је као дипломатија највишег реда која спаја културе два народа.

За афоризме и сатирично стваралаштво: Миладин Берић (Бања Лука)

Миладин Берић (рођен 1962. године у Бањој Луци) по струци је дипломирани инжењер електротехнике, а у књижевном свету један од најистакнутијих, најплоднијих и најнаграђиванијих савремених српских сатиричара, песника и есејиста. Председник је бањалучке подружнице Удружења књижевника Републике Српске један од оснивача угледног часописа за сатиру и хумор Носорог. Жири му је доделио награду за импресиван опус од близу тридесет књига, као и за његов бескомпромисни, бритки оштар и рефлексивни афористичарски дух. Кроз своје најновије наслове Контраеволуција и Од обданишта до психијатрије, Берић демонстрира врхунску вештину којом огољује друштвене аномалије и парадоксе балканске свакодневице. Као храбар друштвени хроничар који пише без страха и цензуре, он се директно надовезује на Кашиковићеву борбу за истину и слободу стваралаштва.

Поред традиционалног ојкања, које је препознатљив симбол овог краја, програм Сијела обухвата и бројне друге садржаје из народне традиције: балоте, „ојкачку радионицу“ са Светланом Спајић, шаховску радионицу за децу, као и друге активности.

У знак подршке организацији јубиларног Сијела, аутор Жељко Кнежевић одлучио је да сав приход од продаје књиге на књижевној вечери поклони Завичајном удружењу „Стрмичка парохија“.

Књижевно вече отворио је Милош Врањковић, који је топлим и бираним речима поздравио присутне. Посебну драж сусрету дали су гости који су допутовали из Стрмице прешавши више од 700 километара. Међу окупљенима аутор је препознао своје другове из основне школе у Стрмици, као и школске другове из книнске гимназије, па је на симболичан начин затворен круг успомена – уз беванду.

Жељко Кнежевић читао је афоризме из своје књиге и одговарао на питања публике. Вече је протекло у атмосфери смеха, духовитих опаски и живе дискусије, онако како приличи Стрмичанима, чији је хумор увек био посебан део њиховог идентитета.

Програм је обогатила и песникиња Весна Лукић Паунковић из Вршца, која је говорила своју поезију и заслужено добила велики аплауз. Организатори се надају да ће им бити гост и на неком од наредних окупљања.

У свом препознатљивом духу, Стрмичани су се и овога пута нашалили на сопствени рачун:

„Никад и нигде није било толико Стрмичана на једној књижевној вечери.“

Најважније је да су се окупили – овога пута око књиге, а ускоро ће се окупити око песме, дружења и завичајне традиције.

Зашто баш „беванда“?

Док се у Италији реч беванда користи као назив за различита пића, у книнском крају она има посебно значење. Беванда је мешавина вина и воде у тачно одређеном односу: вино се сипа до висине усправљеног кажипрста, а вода се додаје тек колико је дебљина малог прста. Тај однос знају и чувају локални виноградари и произвођачи вина.

Данас је у завичају све мање људи, као и винограда. Ипак, сваког лета многи се враћају свом крају, јер је носталгија јача од времена и удаљености. Управо зато оваква окупљања имају велики значај – да се сачувају обичаји, песма, игре и успомене.

Књига афоризама „Живот је беванда“ представља управо такав покушај – да окупи сусељане око књиге, да их подсети на заједничке вредности, да запевају, заиграју и бар накратко забораве тешке тренутке које су проживели. Ако афоризам насмеје једног читаоца, а он га потом пренесе неком другом, онда је испунио своју сврху.

 Сијело Тромеђе

Јубиларно, 30. „Сијело Тромеђе“ одржаће се у Стрмици, 17. и 18. јула 2026. године, и поново ће окупити људе из завичаја и расејања у слављењу традиције, песме, дружења и заједничког сећања.

Колико данас знамо о тим страховитим догађајима, калварији српског народа на Козари лета 1942. године, о ужасима у Јасеновцу, и колико уопште знамо о дешавањима и страдањима нашег народа за време Другог светског рата? Догађаји из тог периода се све више запостављају, миноризују и, коначно, заборављају. Сведоци смо и злоупотребе тих догађаја, погрешне интерпретације, као и намерног кривотворења прошлости.

Како се одупрети свим тим негативним појавама? Да ли нам то треба? Колико данас знамо о Козари, посебно млађе генерације? Колико нам је заиста стало да знамо истину и да негујемо културу сећања? Како да сачувамо прошлост од заборава?

Фактографски, кроз разговоре са историчарима, познатим београдским интелектуалцима пореклом са Козаре, са преживелим страдалницима козарачке епопеје, члановима Удружења Козарчана у Београду и другим саговорницима емисија нас подсећа на део наше трагичне прошлости, као и на значај саме планине Козаре.

Емисија је рађена поводом 80 година козарчке епопеје.

Уредници емисије Мирослав Карлица и Нада Вукелић

Музичка уредница Бранка Лолић

Редитељка Ерна Глигоријевић

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је програм овогодишњег летњег кампа у Новом Пазару веома садржајан и свеобухватан и додао да се у том граду осећа посебна енергија - гостопримство, младост, рад, предузетнички дух, култура и топлина по којој је овај крај препознатљив широм Србије.

Нови Пазар има посебно место у нашој земљи, рекао је министар Милићевић и додао да је то град у коме се вековима сусрећу различите вере, културе, језици и обичаји: град у коме се традиција чува, а живот увек иде напред.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је Нови Пазар право место за камп који носи назив “Мостови културе и језика” и додао да овде мостови нису само реч у називу програма, јер они живе кроз сусрете људи, кроз поштовање вере и обичаја, кроз језик, музику, храну, традицију и свакодневни живот.

Министар Ђорђе Милићевић је нагласио важност одржавања летњег кампа у Новом Пазару и подсетио да се први пут организује у том граду.

Више од 450 деце и младих из региона и дијаспоре има прилику да упозна Нови Пазар и Рашку област, да уче о језику, култури, традицији, историји и обичајима, рекао је министар Милићевић и додао да је поред образовања подједнако важно и дружење, разговор, као и грађење нових пријатељстава.

Министар Ђорђе Милићевић је учесницима кампа рекао да су дошли у део Србије који има дубоке историјске корене, духовност и културу наше земље и додао да су деца имала прилику да посетите велике светиње и места која су важна за историју овог простора - Ђурђеве ступове, Петрову цркву и Сопоћане, али и Алтун-алем џамију, један од најважнијих симбола културног и верског наслеђа Новог Пазара.

Управо је то велика вредност овог краја: овде се историја, култура и вера не посматрају само кроз књиге и споменике, већ кроз живот људи, међусобно поштовање, сусрете и заједнички живот, нагласио је министар Милићевић и додао да је Србија држава Срба, Бошњака и свих њених грађана - она је наша заједничка кућа.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је зато важно да се млади људи од малих ногу уче да поштују своје, али и да разумеју и поштују друге и додао да назив кампа “Мостови културе и језика” најбоље описује оно што се овде заиста живи - да су језици, култура и традиција мостови разумевања.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да верује да ће овај камп наставити да се организује у Новом Пазару и у наредним годинама и додао да ће деца из Новог Пазара са собом понети лепе успомене и велико искуство.