Из штампе је изашао 13. број годишњака "Доситејев врт" у издању Задужбине Доситеја Обрадовића. Циљ је да се, и поред својих редовних активности, и на овај начин популаризује Доситејево дело. Часопис је намењен публиковању радова из свих области истраживања Доситејевог дела и српске културе 18. века, као и других култура повезаних са Доситејевим деловањем. Прилог Владана Ракића.

Градови нису само зграде и улице, већ живи организам саткан од наших сећања, снова и искустава. Управо кроз те невидљиве слојеве урбаног живота води нас уметница која град не посматра као мапу, већ као стање духа. Кроз слике, керамику, па чак и уметничке књиге, она нас учи како да препознамо фрагменте Београда, Рима, Истамбула, Цириха и многих других градова у којима је живела. Поводом своје самосталне изложбе "Светли и страшни градови", која ће бити отворена 23. априла у Београду, у госте нам долази уметница Жељка Мићановић Миљковић.

Пре нешто више од годину дана, у Чикагу је основан Ансамбл "Златни вез" који негује етно музику. Од почетка су имали сан да одрже свој први самостални концерт. Недавно су га и остварили, са великим успехом и у препуној дворани. Из Чикага извештава Александар Жигић.

Уредник емисије Тања Адамовић

Реализација Ернестина Глигоријевић

У спомен на тај дан у Републици Српској је установљен и Дан сећања на жртве усташког злочина геноцида у Логору Јасеновац. Из прилога који су нам послале колеге са јавног медијског сервиса РТРС видећемо како је протекло овогодишње обележавање тог важног датума у Спомен подручју Доња Градина, код Козарске Дубице.

О Независној Држави Хрватској и Логору Јасеновац, у документарном филму Радио телевизије Србије - НДХ: Понор, говорили су познати међународни стручњаци за ту област. Међу њима су редитељ Лордан Зафрановић, историчари Гидеон Грајф и Ефраим Зуроф, чије ћемо ставове чути и овом приликом.

„Последњи свједок“, назив је документарног филма аутора Недељка Лајшића. Филм доноси потресну животну причу Јелене Бухач Радојчић, приказујући њено лично сведочење о страдању у логору Стара Градишка током Другог светског рата.

Уредница емисије Нада Вукелић

Редитељка Ерна Глигоријевић.

Женске вокале ансамбла сачињавају Анастасија и Марија Тешић, Ана и Чедана Ђоктић, Александра Медојевић, Нина Новић и Андријана Илић. Од недавно ансамбл има и музички оркестар.

“Име “Златни вез” настао је на асоцијацију да је златни вез најлепши украс наше народне ношње. То је једна од симболика. Друга од симболика је “Од корена до Чикага”. Сви који су дошли овде имају прилику да када путују авионом прате тај златни везић или тај путић којим иде авион, који заправо нас повезује одакле смо дошли и где смо се доселили", каже Андријана Илић, оснивач и уметничка директорка ансамбла "Златни вез".

Чланице ансамбла пажљиво, смислено и духовно бирају репертоар, али и детаље које стима, који су настали по узору на најлепше мотиве наше народне ношње, успешно укројени у модеран дизајн са снажном поруком и печатом златног веза.

“Певамо разне песме из разних крајева Србије, са посебним освртом на Косову и Метохију, певамо песме из Црне Горе, две наше чланице Александра и Нина су из Црне Горе, певамо песме из Македоније, певамо песме из Босне и Херцеговине, песме из региона Крајине, свете Крајине, тако да певамо заиста и правимо једну лепу златну нит коју ћемо песмом проћи кроз наше завичаје, одакле смо сви потекли”, каже Андријана.

Од самог оснивања, од краја 2024. године, ансамбл “Златни вези” је све виђенији и све чешће наступа на различитим културним догађајима и манифестацијама српске заједнице, укључујући Српски филмски фестивал, Светославски бал, Крајишко прело, а значајан наступ имали су и на овогодишњем пријему за дипломатски кор поводом Дана државности Републике Србије.

“Како расте публика, и ми проширујемо наш репертоар, међусобно гледамо која је пјесма којој од дјевојака одговара и на основу тога смо почели вишегласно да пјевамо. Осим те пијавачке пробе увели смо сада и ову музичку пробу у којој имамо много инструментата и покушавамо онда на једној од тих две недељне пробе да се сагласимо и да заједно пробамо како је ко шта навежбао", каже Александра Медијевић.

“Заиста се радујемо нашим будућим наступима, концертима, посебно тим хуманитарним радом којим ћемо се бавити зато што заиста желимо да помогнемо. и породице и децу са наших простора”, каже Андријана.

Све популарнији ансамбл “Златни вез” поред неговања народног стваралаштва и традиције успешно спаја љубав према музици са доброчинством. Тако је за 19. април заказан први самостални концерт ансамбла који има хуманитарни карактер под називом “Ускршње вече песме”.

Са Мирославом смо провели неколико дана у пролеће 2021. и снимили две емисије о његовом животу од Бенковца, преко Београда до Сиднеја и назад. У другој емисији Млинар се присетио ноћи између 22. и 23. априла 1999. када се затекао у близини зграде Радио телевизије Србије. Видећете његово изузетно емотивно сведочење о том догађају и свему што је уследило...

Чућете и у чему је суштинска разлика између англосаксонског и балканског менталитета? Како је настала једна од пет најбољих фирми за дизајн ентеријера у Аустралији? Како се опстаје у мултикултуралној средини у којој живи више од две стотине нација?

Ко је основао прву српску телевизију у дијаспори, први рукометни клуб у Аустралији... Како су момци српског порекла постали део аустралијске репрезентације иако ниједан од њих није рођен на том континенту? Зашто је за време бомбардовања, крајем марта 1999. говорио на демонстрацијама у Сиднеју пред више од 50 хиљада људи, и исте вечери полетео за Београд...

Овај страствени звездаш је од петнаесте године и добровољни давалац крви...

У знак захвалности за доприносе српском народу Влада Републике Србије 2008. доделила је Мирославу почасни пасош са бројем 1.

Уредник емисије Тамара Дрезгић 

Емитујемо прилог колеге Владана Ракића са комеморације у САНУ академику, књижевнику и уреднику Миру Вуксановићу, који нас је недавно напустио. О лику и делу академика Вуксановића у прилогу говори професор Јован Делић. Миро Вуксановић је инспирацију за своја бројна и често награђивана дела тражио и проналазио у причама из Вуковог Српског рјечника.

Хуманитарна организација Наши Срби из Чикага помаже градњу кућа у Медвеђи за вишечлане породице, као и кућа за младе без родитељског старања, који када напуне 18 година излазе из домова за незбринуту децу, уколико не настављају школовање. И то је само мали део активности ове организације, са чијим је представницама у Чикагу разговарао Александар Жигић.

Уредници емисије: Драгана Живојновић и Душан Жарковић

Реализација: Ернестина Глигоријевић

“Мени је то било, и пре него што сам имао децу, апсолутно битно да моја деца говоре перфектно српски. Наравно, код мене је отежавајућа околност, што живим у Немачкој, Баварској, обоје иде у вртић, немачки вртић. Живимо у Немачкој, све је на немачком, ТВ, све. Једино острво где се говори српски сам ја, односно моја мајка. Тако да од рођења моје деце, нисам са њима у директном контакту ни једну немачку реч изговорио и тога се држимо дисциплиновано. Ко год да је око нас, ја се њима искључиво обраћам на српском, иде до то мере да када се деца играју, углавном се играју на немачком, пошто су овде навикли да када се играју са другом децом то је на немачком, тако да када ја дођем оне се прешалтују на српски”, каже Владимир.

Значи оног момента када тата отвори врата, деца прелазе са немачког на српски?

“Да, пошто се им се обратим на српском, онда они промене језик између себе. Пошто мене виде, знају како сам их научио. Моја ћерка, она је старија, 5 година, када је почела мене да се обраћа, она је почела са 3 година на немачком, ја гледам бело са ким она то разговара и она је укапирала са татом никако и то је пренела на њеног брата и тако су они то научили и да кажем добро нам иде, тако му људи потврђу да добро говоре српски.

Што мислите о српском менталитету и обичајима?

“Веома је прилагођен деци. Имам утисак да вам се људи стално осмехују када сте са децом. Помоћ је свуда доступна. Дешава се да не морате да чекате у реду у продавници. У пекари често имају нешто укусно за малишане. Деца су тамо центар света. Породица се изузетно цени. Породица се живи. Такође и гостопримство. Срби вас дочекују веома топло и отворено. Гости се третирају као чланови породице, са обиљем добре хране, пића и са посебном пажњом. Срби су веома искрени и директни људи. Кажу шта мисле и тачно знате на чему сте са њима. Емотивни су и енергични. Осећања се изражавају отворено, радост, бес, понос. И разговори су увек веома страствени”, каже Аника.

Пошто смо упознали и супругу Анику уочљиво је да и она говори српски. Успели сте да и Немицу научите понешто да каже?

Да, апсолутно. Пасовно знање је доста солидно, пошто говоримо са децом, куће је случајно српски и када смо код моје мајке српски, тако да она солидно разуме српски и мало је стидљива када дође до те тачке да проговори. Ја мислим да не би остала гладна у Србији.

Катарина Раковић, рођена Ристичевић, Божијим благословом надарена је способностима иконописања, израде мозаика и калиграфије. Њени, мајка Анастасија, Рускиња и отац Игор, Србин, своју љубав овенчали су браком и имају четворо деце. Катарина је најстарија.

“Оно што онако изнутра осећам, а то је да сам на тату наследила родољубивост, да кажем љубав према српском народу и да сам се на крају определила да се дефинитивно осећам као Српкиња, иако имам руске крви и то јако поштујем и јако волим и срећан сам што имам те крви, али унутрашње се осећам као Српкиња, то је све захваљујући тати који нас је васпитавао и за лаку ноћ начитао епске песме.

Са друге стране, по мами сам наследила ту уметничку црту, она је сликарка и самим тим од раног детинства ме убила у свет уметности”, каже Катарина.

Њене иконе су бројне у српским манастрима и црквама, а нашле су свој пут до Русије, Италије, Шведске, Швајцарске и других земаља. Њен мозаик налази се у цркви Светог Спиридона у Ђеновићима у Црној Гори.

“Ја сам много везана била за ту цркву од раног дитињства. Већ сам и као тинеџерка долазила и певала тамо за певницом, истински сам осећала да је то моја црква, тако да сам имала велику трему и када је био постављен мозаик, сви људи из црквеног одбора, нико није хтео да ми каже да ли им се свиђа или не, сви чекају владику. Када је дошао владика и када је освештао, на крају су њему представили мене и рекли су да сам, између осталог, уписала академију са његовим благословом. Он се насмејао и благословио ме и је рекао да је игледа благослов уродио плодом”, присећа се Катарина.

Катарина дискретно и тихо сведочи да иконопис није само уметност, већ узвишена веза између Бога и човека.

“У данашњем времену имамо јако пуно визуелних сензација око нас, од самих мобилних телефона које свако има, то су смартфони, до реклама око нас, ту су књиге, телевизија... И онда у том шареноликом свету, где има свега и свачега, ти треба да створиш нешто што ће данашњег, савременог човека да привуче. Тако да мислим да је највећа наша мисија да направимо тај језик разумљив за данашњег посматрача и да му помогнемо да уђе у молитвени однос са Богом."

Уредник емисије Сузана Гвозденовић Пузовић

Редитељ Драгица Гачић 

После 88 година, пред сам Васкрс, српска заједница у месту Деска, код Сегедина, свечано је обележила завршетак обнове старе српске цркве у том месту. Догађај је забележила наша сарадница из Будимпеште Диана Ђурић, иначе главна и одговорна уредница Варош ТВ. 

А колегиница из дописништва у Книну, Васка Радуловић, новинарка ТВ продукције ЗВО Вуковар, овога пута забележила је причу у селу Безбрадица код Кистања у Далмацији. Млади брачни пар, деца избеглица у Србији, уместо београдског ужурбаног живота, за своју породицу, изабрали су тишину, природу и живот на селу, родном крају њихових предака.

Предивном ускршњом песмом „Људи ликујте – Христос воскресе“, по тексту владике Николаја Велимировића, а у извођењу бањалучке етно групе Траг, завршавамо ово издање емисије "Србија на вези".

Уредница емисије Нада Вукелић

Редитељка Ернестина Глигоријевић
 

Након саобраћајног удеса, Јелена је сакупила стакло аутомобила које је пало на њу. Од тада њен живот добија нови смисао... Данас Јелена сарађује са Галеријом Мурано на чувеном истоименом острву које се налази у венецијанској лагуни.

У емисији ћете видети зашто су уметници и виртуози са острва Мурано, поред хиљада људи који им нуде сарадњу, одабрали баш Јелену... Посебно је занимљив Јеленин уметнички приступ у повезивању Србије и Италије кроз историју и који је заинтригирао љубитеље уметности у Италији.

Острво Мурано је познато широм света по вишевековној традицији производње врхунског стакла. Сложене технике израде преносе се с генерације на генерацију, а предмети од овог стакла светски су симбол луксузног, врхунског уметничког стваралаштва. 

Јелена је добитница награде за уметност удружења „Миленијумска жена“, која се додељује истакнутим дамама за изузетна професионална достигнућа. Свом родном Крушевцу поклонила је мозаик „Грб кнеза Лазара“, рад изведен у специфичном споју стакла и камена. Њено умеће запажено је у Италији, где је по позиву израдила слику „Венецијански лав“ која је свечано уручена председнику регије Венето.

Јеленина дела налазе се у приватним колекцијама у Србији и иностранству, а слика „Свет од новца“ постала део збирке уметнина Народне банке Србије.

Уредник емисије Тамара Дрезгић 

“А ово сада радимо за Бању Луку. То је унутрашњи део једне колонаде у сводовима светаца. То се сада поставља. Па како завршимо неки део ми одамо и поставимо. Врло је тешко, ја сам се прихватио. Нечега чега би се ретко ко прихватио , да радите храм мозаика а храм је жив. Држе се службе, држе се то све.

Рођен је 1941. године код Босанског Грахова. Радловић је први који је на постдипломским студијама на Академији ликовних уметности у Београду специјализовао фреску и мозаик. Његови радови налазе се у црквама и манастрима широм Србије, Црне Горе, Републике Српске али и у Русији.

“Ја већ 20, 30 година радим у цркви Светог Марка али то повремено, када се скупе средства. Најпре сам направио олтар, то је онако био улазак, када сам правио припреме за тај олтар ја сам направио једну мало макету како изгледа олтар и исликао сам све иконе које су у олтару које је тражио патријарх покојни Павле и када сам однео у цркву макету, он погледао и рекао је - мајсторе, имате мој благослов“, каже Радловић.

Пут до једног од најзначајнијих српских сакралних мозаичара није био уобичајен. Као младић желео је да постане сајџија, али је радио као молер. Ипак, његов таленат је брзо дошао до изражаја и усмерио га ка уметности. Данас иза сваког његовог рада стоје знање и искуство, али и тим људи које предводи.

“Мозаик је колективна техника али неко мора да стане испред тога колектива, да осмисли како ће ти објекти цркве изгледати, те просторе, како ће где шта да се постави. Мозаик је једна од најтежих сликарских техника. За један мозаик, да би човек урадио, треба много времена. Да вам кажем да у један квадрат иде од 15 до 20 хиљада каменчића”, каже уметник.

Радећи годинама као професор, Радловић је своје знање преносио генерацијама студената, од којих многи и данас раде са њим. Иако су деценије рада иза њега, и даље је посвећен стварању и не планира да стане. Јер, како каже, пред њим су још бројни послови.

Разговарамо о томе како се хомеопатија као вид лечења позиционира у различитим деловима света, како је прихваћена у Србији, на који начин је комплементарна са класичном медицином и да ли јој у неким случајевима треба дати предност.

Гледамо део емисије Портрети ауторке Тамаре Дрезгић: Аника и Владимир Николић, Немица и Србин, су брачни пар који се успешно носи са разликама и сличностима када су менталитети наших народа у питању.

Водимо вас у необичан рај изнад Јадранског мора који су такође оформили Немица и Србин. Мона и Горан су из жеље за мирним животом у природи сплетом околности постали туристичка атракција због 7 магараца и једног младунчета.

Гошћа у студију нам је Маја Цветковић вођа групе Е play, басисткиња, кантауторка и још много тога...Разговарамо о споту за песму "Идемо да плачемо" у коме се појављује херој Београда Ренато Грбић. Осврћемо се на концерте које је Е play одржао у Бечу, Братислави и Прагу, и на специјалну емисију која је снимљена на промоцији албума у Студију 6 Радио Београда.

Уреднице емисије су Тијана Паунковић и Вања Васић

редитељ Ернестина Глигоријевић.

“Мислим да смо и Сташа и ја заиста јако срећне и узбуђене и једва чекамо да крочимо на сцену пред нашу публику. Поготово зато што свирамо заједно, ми смо приватно јако добре пријатељице, тако да је заиста велика част имати ту могућност да наступате заједно са блиским пријатељем”, каже Нина Петровић, пијанисткиња.

“Веома сам узбуђена и верујем да је колегиница Нина узбуђена и јако смо срећне што можемо да наступимо пред нашим публиком, међу којима су и наше породице и пријатељи и професори“, каже Сташа.

Током дружења са Нином и Сташом питали смо их и шта их је определило да се баве музиком и да се касније усавршавају у иностранству.

“Тренутно сам студент завршне године докторских студија на Факултету музичке уметности, на модулу за клавиру у класи редовне професорке Марије Ђукић. Такође сам и запослена у оквиру клавирске катедре у статусу истраживача и поред тога се додатно усавршавам на Академији за музику и сценску уметност у Грацу у Аустрији. Ја сам заиста од малена имала ту неку жељу да се усавршавам у иностранству и да просто некако видим како је то живети окружен другом културом и другим језиком за почетак. Тако да одувек сам имала неке амбиције. Грац се десио у потпуности спонтано и непланирано, заправо сам добила предлог од колеге и отишла сам на консултације код професора тамо”, каже Нина.

“Ја сам почела да свирам виолину са 7 година, иначе долазим из музичке породице, мајка ми је професор на факултету на ком ја студирам, а тата ми ради у Филхармонији Београдској и свира чело и поред њих сви у породици су музичари”, каже Сташа.

Сташа нам објашњава како је дошло до тога да се определи баш за усавршавање у Грацу.

“Пре свега ме је инспирисала наша чувена професорка Весна Станковић, због које сам и отишла да студирам и да се усавршавам код ње. А поред тога имам и брата од ујака који студира тамо и старијег и млађег и много пријатеља имам и на њихову препоруку сам одлучила да одем у Грац, од којих је цела година која сам била тамо била јако посебна и остала му је у једном дивном сећању”, каже Сташа.

У разговору смо се дотакли и будућих планова.

“Могућности су бројне и заиста постоје многе опције које су ми отворене. Некако и даље немам јасну слику о томе али просто трудим се да се не оптерећем превише тиме, некако знам да шта год да изаберем на крају биће оно што је у том тренутку најбоље за мене”, каже Нина.

“Моје неке амбиције су да останемо овде. Ја сам као колегиница Нина запослена на факултету на статусу младог истраживача и од малена сам некако замишљала да радим на факултету али исто као што је колегиница рекла где ме пут одведе верујем да ће то да буде најбоља одлука за мене али видећемо”, каже Сташа.

Како смо разговор приводили крају, публика је већ попунила простор до последњег места. Наше уметнице, о којима ћемо сигурно још чути, започеле су затим свој наступ.

Уредник емисије Бобан Ковачевић.

Редитељ Драгица Гачић.

"Ево дивно, рекордан број деце се пријавио за наш фестивал. Данас је Лазарева субота, то је велики празник, када прослављамо највеће чудо које се десило после Васкрсења Господњег а то је Васкрсење Лазара Четвородневнога и као и тада, деца су се окупила да дочекају Господа који долази у Јерусалим. А и ми овде окупљамо децу у овој нашој кошници, српској кошници на овим просторима и деца су се одазвала. Имаће прилику наша деца да говоре српски језик, да уче веронуку, да уче о овом празнику, затим да певају", каже отац Александар Петровић.

Чланица Управног одбора цркве, Марица Стражмештер каже:

"Волимо када се овако окупе родитељи са децом. Данас смо освештавали Врбицу у храму. Такође многа деца су дошла на причест. Имамо свечани ручак."

После ручка, у свечаној сали цркве владика Серафим је говорио о значају и историјату Лазареве суботе али и предстојећег Васкрса.

"Дочекаћемо и недељу, Васкрсење Христово. А онда нека Васкрсење разоткрије срца свију као срца оних који су га једва дочекали."

Врбица је свечано обележена и у другим српским православним црквама у Чикагу и широј околини од Индијане до Висконсина, али и у целој Америци и Канади.

Ово ће бити прилика да сазнамо какви су утисци након сусрета са публиком, значају драмске секције за развој креативности деце у Швајцарској, али и о предстојећим плановима Уметничког центра "Соко" у области етно певања и фолклора.

Угостићемо и уметницу чије песме чувају дух наше традиције и буде најдубље емоције. Разговараћемо о снази родољубиве песме, њеном ангажману у хору Опере Српског народног позоришта као и о мисији очувања породичних вредности. Наша гошћа је вокална солисткиња Милица Досковић.

Лазарева субота (Врбица) прослављена је свечано у православним црквама у САД. То је празник којем се посебно радују деца. У оквиру цркве Свети Стефан Дечански, тим поводом, организоване су многобројне активности. Из Чикага извештава Александар Жигић.

Промоцију 13. броја годишњака "Доситејев врт" који је намењен публиковању радова из свих области истраживања дела Доситеја Обрадовића, српске културе 18. века, као и других култура повезаних са Доситејевим деловањем, пратио је Владан Ракић.

Уредник емисије Тања Адамовић

Реализација Ернестина Глигоријевић

“Према низу чланака који су после објављени у посебној књизи “Моји проналасци”, Тесла пише о томе да је 1882. у пролеће, шетајући градским парком са својим асистентом Анталом Сигетијем, дошао на идеју како може помоћу полифазних наизменичних струја да произведе обртно магнетно поље, што је основна идеја за конструисање мотора на наизменичну струју, која је у ствари омогућила електрификацију целог света.

Он је баш рецитовао напамет на немачком један одломак из Гетеовог Фауста, како дух лебди над земљом која се окреће око своје осе, то му је дало идеју, што указује на његову ученост, образованост и велико знање шире од саме физике и електротехнике.

Наравно, он овде није успео да оствари своју идеју, он је ту радио у телефонској централи која је настајала, него је прво отишао у Париз, а после у САД где је успео 1886. године да патентира те своје проналаске које чине основу те технологије производње, преноса и коришћења електричне енергије.”, каже Пера Ластић, директор Српског института у Мађарској.

Николу Теслу, једног од највећих умова човечанства, најчешће везују за Смиљан, Грац, Париз и Њујорк.

Мало је познато да су ови простори Мађарске, Будимпешта и Помаз имали значајну улогу у његовом животу.

Налазимо се у дворишту дворца Телекиватај, где је постављена његова биста, једина у јавном простору у Мађарској.

“Вођени примерима великих задужбинара и ми смо хтели да урадимо нешто што ће бити за заједнички добробит. Тако смо путем постављања ове бисте стигли до тога да се створила могућност оснивања огранка Теслине научне фондације у Мађарској и са тим кораком смо постали део нечег још већег, нечег глобалног. Али сматрам да смо, као што и сад јесмо, и као што смо били, део великог Теслиног народа”, каже Милан Ђурић, Удружење уметника Круг, Будимпешта.

У оквиру разговора са гостом видећемо и инсерт из документарног филма новинарке РТС-а Слађане Зарић „Човек који је Хитлеру рекао не“. Филм говори о пензионисаном среском начелнику из Параћина Светомиру Драгачевцу који се усудио да у то сулудо и трагично време страдања лично напише протестно писмо Адолфу Хитлеру. У том писму, које је потписао пуним именом и презименом, он је не само изнео жестоку осуду агресије на Југославију већ је вођу Трећег рајха називао и погрдним именима. Чим су стигли у Србију, Светомира су нацистички окупатори ухапсили. Спроведен је одмах у затвор у Београду, а убрзо и у злогласни Логор Маутхаузен где је убијен.

Поводом два века Матице српске, удружења Срба из земаља региона, даровала су Иловички препис Законоправила Светог Саве из 1262. године. Ово дело спада међу најзначајније правне и духовне споменике српске историје, а многи га сматрају писаним утемељењем српског идентитета. Прилог са свечаности приредиле су колеге из Радио телевизије Војводине.

Емисију завршавамо предивним музичким спотом, познатом песмом „Деца неба“, ауторке Драгане Д. Мирковић, али овога пута на холандском језику. Спот смо добили захваљујући српском православном свештенику из Утрехта, у Холандији, оца Крсте Станишића.

Уредница емисије Нада Вукелић

Редитељка Ерна Глигоријевић.

Са Мирославом смо провели неколико дана док нам је причао о свом животу од Бенковца, преко Београда до Сиднеја и назад...

Причао нам је о пријатељству са професором Јованом Рашковићем, стварању СДС-а, прве српске политичке партије након Другог светског рата, зашто је био гост у Дневнику Телевизије Београд 90-тих...

О томе како је на предлог венчаног кума, редитеља Горана Паскаљевића, уписао глуму на Факултету драмских уметности у Београду, одласку у Аустралију и поновној борби, овог пута за опстанак негде далеко, о разлозима за повратак у Србију...

Како је настала једна од пет најбољих фирми за дизајн ентеријера у Аустралији? Како се опстаје у мултикултуралној средини у којој живи више од две стотине нација?

Како је настала прва српска телевизија у дијаспори, први рукометни клуб у Аустралији... Зашто је за време бомбардовања, крајем марта 1999. говорио на демонстрацијама у Сиднеју пред више од 50 хиљада људи, и исте вечери полетео за Београд...

Овај страствени звездаш је од петнаесте године и добровољни давалац крви...

У знак захвалности за доприносе српском народу Влада Републике Србије 2008. доделила је Мирославу почасни пасош са бројем 1.

Уредница емисије Тамара Дрезгић