Овог пута, тема вечери био је нови почетак – а закључак да је сваки тренутак створен да почнемо поново. Млади аутори су се дотакли тема суштине људског постојања, сврхе живота и људи који нам долазе у живот, али и из њега одлаже, као и присутности у датом тренутку. На програму се се нашле и шаљиве песме о љубави Карла Крзнарића, које су унеле динамику у програм и насмејале публику. Урош Уљаревић је провео публику кроз поезију Јапана, а песникиња Жељка Алексић се осврнула на стандарде које нам друштво намеће.

Млади писци наступили су уз пратњу гитаристе Владимира Ковачевића, тако да је публика, као и сваки пут, уживала у синергији музике и писане речи. Као и у претходним годинама, „Котор“ је и овог пута послужио не само као простор догађаја, већ и као место сусрета генерација, пријатеља и уметника који овај догађај већ годинама прате са пажњом и одушевљењем. Осим тога, Котор отишао корак даље, па је извођачима поклонио и књиге поезије познатих аутора.

Клуб младих уметника Просвјете већ девету годину неуморно ради на промоцији уметности међу младима, и поред књижевности, свој рад шири и на позориште, ликовну уметност и плес.

Историјски контекст овог програма дубоко је потресан: у периоду од 1942. до 1945. године у северну Норвешку депортовано је 4.049 заробљеника из тадашње Југославије, углавном Срба, који су били су смештени у логорима и приморавани на изградњу путева и пруга у суровим арктичким условима, без довољно хране, исцрпљени и лишени основних услова за живот. Више од половине њих није преживело, а стотине су сахрањене управо у Ботну, месту које и данас представља једно од најпотреснијих спомен-обележја српског страдања ван отаџбине.

 Сусрет са историјом

Програм пројекта „Сећање за будућност“ био је пажљиво осмишљен тако да младима пружи прилику да историју не доживе само кроз бројке и чињенице, већ кроз лични сусрет са местима страдања, сведочанствима и креативним методама учења.

Програм је започео предавањем Кнута Фловика Торесена, историчара и једног од водећих норвешких истраживача страдања југословенских заробљеника у Норвешкој, као и председника фондације „Крвави пут“. Његово излагање „Крвави пут и српски заробљеници“ младима је пружило основно разумевање кључних појмова и историјских процеса како би могли да боље разумеју садржај радионица и посета које су уследиле.

Наши учесници имали су велику част да се сретну са Магнхилд Мартинусен и Туреом Бентсеном, двоје мештана који су своја лична сећања претворили у трајно сведочанство човечности. Као деца, били су сведоци доласка првих заробљеника у логор у Ботну током Другог светског рата. У својим најранијим годинама, заједно са вршњацима из села, показали су изванредну храброст и саосећање тиме што је делили храну са заробљеницима и покушавали да ублаже патњу оних који су били лишени слободе. Њено сведочанство омогућило је младима да историју доживе кроз аутентичан, дубоко личан наратив, из перспективе детета које је, те су млади су постављали бројна питања, настојећи да разумеју не само чињенице, већ и емоцију, снагу и хуманост “обичних” људи који су у најтежим временима.

Затим су деца посетила гробље у Ботну, где су сахрањени српски заробљеници страдали у Другом светском рату. Док су корачали међу споменицима на којима су урезана српска имена и преззимена, деца су са дубоким поштовањем и свешћу о значају тренутка, рукама склањали опало лишће и маховину са камених плоча и пажљиво полагали руже, одајући дубоку почаст онима чија су имена тамо уписана.

  Посета музеју

Након посете гробљу у Ботну, програм је настављен обиласком Музеја „Крвави пут“ у Салтдалу. Кроз стручно вођење локалног историчара Улфа Бакеа и кустоса Роналда Нисте Русонеса, млади су упознати са аутентичним предметима, архивским фотографијама и сведочанствима која говоре о свакодневици у логорима - глади, болести, исцрпљености, али и тренуцима храбрости и солидарности.

Изложбени простор омогућио им је да визуелно и непосредно сагледају размере страдања, али и да разумеју улогу локалног становништва које је у тишини и ризикујући сопствене животе помагало заточеницима.

Завршног дана програма, млади су посетили други највећи национални парк у Норвешкој, Салтфјел-Свартисен, где је природа постала позорница за нови облик учења, а историја добила свој наставак кроз разговоре о миру, отпору и хуманости. Посету је водила директорка центра, Кари Ниста Русонес, а током обиласка, деца су могла да виде планинске врхове који се уздижу изнад облака, зелене долине кроз које теку кристално чисти потоци, као и јединствену флору и фауну која опстаје у суровим арктичким условима. У склопу обиласка музејске поставке деца су, такође, имали прилику да открију на који начин природа обликује живот људи, али и културу овог подручја.

 Причa о Леиву Крејбергу

У склопу посете Националном парку, млади су чули и предавање „Од рата ка миру. Причa о лекару и мајору Леиву Крејбергу“, Ронал Ниста Русонеса. Предавање је било посвећено животу и делу лекара и мајора Леива Крејберга, који је након завршетка рата организовао збрињавање и повратак преживелих заробљеника. Његов пример показао је младима да се историја не састоји само од трагедија, већ и од храбрости и људскости појединаца који својим делима остављају трајан траг. Ово предавање је било важно за младе јер им је показало да се рат не завршава оног тренутка када оружје утихне. Његове последице живе дуго након потписаног мира - у судбинама људи, у ранама које носе заједнице и у одговорности оних који морају да обнове живот. Кроз причу о Леиву Крејбергу, деца су научила да мир није нешто што се догађа одједном, већ процес који захтева храброст, знање и човечност. За њих је то била лекција да свака генерација има задатак да препозна и носи последице прошлости, али и да их преобрати у темељ за будућност.

Пројекат је заокружен предавањем Нине Брандт, чија породица већ генерацијама чува сећања на страдање српских заробљеника у Салтдалу. Њена лична прича, прожета породичним сведочанствима и везама са Србијом, представљала је снажан завршетак тродневног програма. Њено излагање подсетило је младе да култура сећања није ограничена на институције или формалне комеморације, већ да она живи и кроз породичне приче, лична искуства и међугенерацијско преношење вредности.

 Радионице - од сећања до личног обећања

Радионице су представљале најинтимнији део програма, где су млади имали прилику да се у тишини и кроз дијалог суоче са оним што су видели и чули. Кроз активности као што су „4 угла“, „Домине појмова“, „Писмо непознатом заробљенику“ и „Обећање“, млади су историјске чињенице претварали у лично искуство и промишљање.

Нису биле осмишљене само као вежба учења, већ као простор за лична питања, емоције и размишљања о томе шта за њих значи припадати српском народу и носити сећање на претке. У том процесу, сећање на страдање није било тек историјска чињеница, већ огледало у коме су препознавали сопствене корене и културни идентитет.

Кроз заједнички рад и размену мисли, схватили су да се културно наслеђе не чува само у музејима и књигама, већ у живој свести и одговорности сваког појединца. На тај начин, радионице су постале веза између прошлости и садашњости, између Србије и дијаспоре, показујући младима да је очување идентитета нераскидиво повезано са неговањем културе сећања.

 Јединство српских удружења у Норвешкој

Пројекат „Сећање за будућност“ организује Савез српских удружења у Норвешкој, кровна организација која већ више од једне деценије окупља српска друштва широм земље и делује са циљем очувања језика, културе, духовности и националног идентитета српске заједнице у дијаспори.

У програму учествује осам удружења: Српско друштво „Рас“ из Осла, Српско културно удружење „Цар Лазар“ из Драмена, Српско удружење „Свети Сава“ из Тонсберга, Удружење Срба „Српска круна“ из Пошгруна, Удружење Срба и пријатеља у Остфолду „Михајло Пупин“ из Фредрикстада, Удружење Срба у Ругаланту „Иво Андрић“ из Ставангера, Српско удружење у Бергену и Српско удружење „Српски корени“ из Кристиансанда.

Пројекат је реализован уз подршку Министарства спољних послова Републике Србије – Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, Парохије Свети Димитрије Солунски, Парохије Свети Василије Острошки, као и српских удружења која учествују у програму и родитеља учесника.

Српски центар Бониринг из Сиднеја, Аустралије, био је домаћин КУД-у "Димитрије Котуровић" из Раковице. По повратку са турнеје по градовима Аустралије која је трајала месец дана, о својим искуствима и дружењима са нашим људима на овом континенту, као и обиласцима најзначајнијих српских институција у овом делу света, у слици и речи, говори Андрија Караклајић, уметнички директор.

Водимо вас и у атеље вајарке Јелене Кршић, која више од три деценије прави препознатљиве скулптуре снажног израза и посебне естетике, раније углавном у бронзи, а сада и у стаклу, а после недавне изложбе у Бечу.

Музички гости гости емисије, КУД "Димитрије Котуровић", са играма из околине Лесковца и Црне Траве.

Уредник емисије Сузана Гвозденовић Пузовић

Редитељ Драгица Гачић

"Свака школска година је све боља и боља. Како смо почели 2001. године имали смо само 7 ученика Срба, а сада имамо преко 200 уписане деце. Поред тога, налазимо се у нашој новој школи, у нашој новој згради, тако да смо због тога посебно срећни", каже учитељица Светлана Алексић.

"Имају српски језик, лепо писање, математику и ликовно."

Урош Каличанин, карате шампион из Чачка је наставник физичког васпитања.

"Сада смо престићи да имамо овакву физику тунисалу, не само да нам омогућава физичко васпитање онда нам омогућава и ванредне школске активности. Ми овде имамо и карате и одбојку и кошарку и фудбал", каже наставник Каличанин.

"Хоћемо и желимо да наша деца имају ту културу, традицију, религију у свом животу и ако ми као родитељи или као особе не прехватимо то онда ћемо да га изгубимо", каже Тања Сколовић, родитељ ђака.

Академија Свети Сава делује под окриљем Српског саборног храма у Чикагу.

"Наша академија је добила коначно свој дом. инфраструктуру која нам је била преко потребна да би развили школу као институцију и као успешан програм", каже отац Дарко Спасојевић.

Доказ тога колико су Срби значајни у овом делу града је што је улица на којој се налази црква добила име Србијан роуд, Српска улица.

По завршетку школског дана родитељи стижу да преузму своју децу. Овде у српској заједници у Чикагу влада велико узбуђење због ове школе и сви се надају да ће имати одличну будућност.

За такмичење се пријавило 12 кандидата, а услови за пријаву су били да кандидати српски језик уче као страни и да су у Србији живели краће од три године. Међу пријављенима је било студената и постдипломаца са различитих универзитета, као и запослених у приватном сектору. Сваки од такмичара припремио је говор на слободну тему у трајaњу од неколико минута, након чега су читали одломке из неких од најпознатијих дела српске књижевности и одговарали на питања жирија.

Знање такмичара оцењивао је жири у саставу: амбасадорка Александра Ковач, члан Управног одбора Друштва пријатељства Јапан-Србија Казуаки Камеда, професор славистике на Градском универзитету за стране студије у Кобеу Канаме Окано, професор славистике на Канда универзитету за стране студије Кента Сузуки и дописник Радио-телевизије Србије из Јапана Иља Мусулин.

Прво место освојио је Jуто Танигући, студент постдипломских студија на Универзитету у Кјоту, друго Рјо Умехара, постдипломац Универзитета у Осаки, а треће место Јусаку Канамори, студент Универзитета у Кјоту. Награду Павиљона Србије освојила је Хибики Окада, студенткиња  Универзитета у Хирошими, док су специјалне награде освојили Сота Вакацуки (запослен у приватној компанији), Сота Ито (студент Универзитета у Токију) и Таига Сасаки (студент Универзитета у Осаки). 

Амбасадорка Александра Ковач је, у поздравном говору, оценила да је такмичење важан догађај који представља још један корак ка јачању веза Србије и Јапана, као и да је чињеница да толико грађана у Јапану показује интересовање за српски језик и улаже време и труд да га уче, најбоље говори о важности културних веза два народа. Захвалила је на подршци коорганизаторима и спонзорима, а посебно свим учесницима такмичења, које је назавала амбасадорима српске културе у Јапану.

Са гошћом емисије, Андријаном Адамовић, која је један од оснивача ове организације, разговараћемо о дечјој глумачкој радионици, позоришним представама и бројним другим активностима које планирају до краја године.

Јединствени документарни филм "Гусле моје" говори о једном од најстаријих симбола динарског краја. Циљ филма је да прикаже историју гусала, од њихових корена у еповима до савременог периода, нарочито након што су 2018. године уврштене на УНЕСКО листу. За нашу емисију, о филму "Гусле моје" говори аутор, историчар Сава Самарџић.

Када се везе између држава учвршћују, то се увек одрази на живот наших грађана у дијаспори. Управо због тога је посета Атини Снежане Пауновић, министарке Државне управе и локалне самоуправе Републике Србије, почетком октобра, од значаја за српску заједницу која у Грчкој живи и ради. Током ове посете, отворено је неколико значајних тема. Из Атине извештава Ивана Симић Апостолоу.

Српска заједница у граду Рокфорду је све бројнија. Срби се тамо насељавају већ 30 година и редовно одржавају свој годишњи фестивал. Овога пута, највећу пажњу посветли су спорту. Из Рокфорда извештава Александар Жигић.

Ања Петровић је професор југословенске и светске књижевности. Сликарство и примењену уметност учила је у Београду и Лондону. Оснивач је и учитељ методе "Тесла метаморфоза", већ три деценије живи у Аустралији и своја искуства је сажела у књизи "Тесла метаморфоза за лечење и еволуцију". Недавно је боравила у Београду и то је била прилика да се сретне и разговара са Вањом Васић.

Уредник емисије Тања Адамовић

Реализација Ернестина Глигоријевић

Непосредан повод за разговор је најновији Лајшићев филм „Тајфун са Козаре“, који је недавно премијерно приказан у Костајници. Реч је о  снажном и аутентичном сведочењу из септембра 1995. године  када се бранила западна граница Републике Српске. Лајшић је урадио преко тридесет документарних филмова, од којих су многи награђени домаћим и међународним признањима.

У емисији се сећамо невино страдалих мештана из села Глушци, код Метковића, јединог српског село од Конавла до Задра, одакле су усташе крајем септембра 1944. године у логор Јасеновац одвеле 93 мештана, махом жена, деце и стараца, и од којих нико није преживео.

Две културно образовне институције у Републици Српској с поносом истичу године рада и постојања. Музеј Републике Српске обележио је 95 година, а чувена Гимназија Бањалука 130 година трајања. Био је то повод за свечаности које су забележиле колеге из Радио телевизије Републике Српске.

Уредница емисије Нада Вукелић

Реализација Ернестина Глигоријевић

У присуству свештенства, представника власти, конзуларних званичника, родитеља и деце школа је симболично отворила врата својој првој генерацији.

"Деца која су пошла овде у школу, колико сам имао прилике да видим, већ познају основе српског језика, а ово ће бити једно место где ће свој језик и културу моћи да упознају на једнако добар и квалитетан начин као и њихови вршњаци у Србији. Ја се надам да ће ова школа бити само прва у низу, односно да ће овај леп и дргоцени пелцер који је данас посађен овде у Мисисаги бити пресађени на многим другим местима широм Канаде где живе наши људи", каже Дејан Ераковић, генерални конзул Републике Србије у Торонту.

Програм је започео молитвом и благословом његовог високопрсвештенства митрополита канадског доктора Митрофана. Интониране су химне Канаде и Србије, а присутнима су се обратили одборник Стивен Даско, посланик покрајинског парламента Том Ракочевић и парохијски свештеник отац Дејан Обрадовић.

Посебан тренутак уследио је када је господин Владимир Кокановић, директор Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону уручио поклоне деци, а заједница је заједно отпевала Химну Светом Сави.

"Чврстог смо уверења да је очување српског ћириличног писма, заправо стуб очувања српског индентитета, не само на овим просторима већ свакако и шире. А управо малишани који ће похађати ову школу чиниће окосницу те главне мисије коју Управа за сарадњу са дијаспором, на чијем сам челу и пропагира", каже Владимир Кокановић, в.д. директора Управе за дијаспору и Србе у региону.

Оснивање школе Свети Сава резултат је дугогодишње визије труда и заједничког рада родитеља и волонтера. У разговору са Јованом Поповић сазнали смо више о томе шта ова школа значи за заједницу, као и о плановима за њен рад у годинама које долазе.

"Од првог разреда српски се уводи као свакодневни предмет, тако да ће деца имати прилике свакодневно да користе свој матерни језик, да уче да пишу, да читају и ми смо већ набавили уџбенике из Креативног центра из Србије, тако да ће они у ствари радити паралелно са наставом коју деца у Србији имају у српском језику", каже Јована Поповић, оснивач и в.д. заменик директора.

Зграда школе већ деценијама је у власништву Српске православне цркве и била је место бројних културних догађаја. Данас је претворена у простор за учење и очување вере, језика и културе, уз активно учешће у канадском друштву.

Свечаним пререзивањем врпце, заједница је обележила почетак новог поглавља које ће оставити трајни траг за будуће генерације.

Кети Фенслоу, председница организације, каже да се спрема да 1. октобра крене на нови 14-дневни пут у Србију. Истиче да међу донаторима увек има Американаца и Срба треће и четврте генерације. “Наши Срби” обично желе да помогну фамилијама да стану у ноге дугорочно и да им купе краве, помогну изградњу стаклене баште, а овога пуа су показали неке од пројеката на којима тренутно раде и где су посетиоци давали донације. Међу пројектима је куповина крава за фамилије у Ибарском Колашину на северу Косова и Метохије.

Студенткиња медицине у Чикагу Александра Сабојић узбуђена је што путује са Нашим Србима четврти пут. Кажу да су људи врло срећни када их посете, узбуђени су да им покажу њихове домове, пољопривредна добра, упознају њихову децу...

Један од бројних пројеката почиње ускоро, у Чикагу током јесени када чланови парохије Саборног храма прикупљају средства за поклон торбе и пакете који се током празника уруче деци на Косову и Метеохији.

"Кети је успела да многе, не Србе, Американце и друге интегрише у ову организацију Наши Срби и они сви здушно, многи можда и не знају много о нама, али ради њене доброте, ради њене љубави, ради њене ширине они долазе и помажу ову њену и нашу организацију "Наши Срби"", каже отац Добривоје Милуновић.

"Та некако љубав према отаџбини, према нашем народу никада се не гаси. Некада се пробуди тек у трећој генерацији када открију своје корене, открију своје неке претке", каже отац Милош Живковић.

"Ми смо са њима иако нисмо тамо, мислимо о њима и хоћемо све најбоље за њих", каже Веселка Савић.

Како је наведено, изложена су дела различитих култура и креативних приступа, од сликарства до скулптуре, од фотографије до дигиталне графике, па чак и импресивних уметничких инсталација.

"Пројекат из критичке перспективе подржавају два ауторитативна историчара уметности: професор Мино Јорио и професор Росарио Пинто, који су позвани да осветле концептуалне нити и визуелне алхемије које прожимају изложена дела", истакнуто је у саопштењу.

Како је најављено, Белића очекује учешће на изложби Est/Ouest (Исток/Запад) у галерији Шкроуповка у чешком месту Храдец Кралове, од 6. до 19. октобра, и потом Trait dunion у париској галерији Abstract Project од 15. до 25. октобра, са још 11 апстрактних уметника.

Белића почетком новембра очекује учешће на салону апстрактне уметности Realités Nouvelles у Паризу, а потом и на две изложбе називане "Геометрија у Галерији Београд и Галерији 73, као и на Десетом међународном бијеналу визуелних уметности у Чачку, најављено је у саопштењу.

"То су новински текстови из Вести, текстови који говоре о нашим људима на Западу, о интеграцији наших људи, о носталгији, која је пропратни елемент живота наших људи ван матице, људи који се труде да на сваки начин, корене, што кажу гаје, заливају и да се цвет никад не осуши. То је књига која слави пријатељство међу народима", каже песникиња.

Рада Рајћ Ристић овенчана је наградама у Италији али и у Србији, међу којима се истичу “Кочићево перо” и “Лукијан Мушицки”, а “Сазвежђе пријатељства” је увећало овај блистави низ награда.

"Ова књига је добила награду “Данијел Пиксијадес”. То је наш књижевник, словачког порекла, а југословенски писац, који се одселио у Канаду. Ви сте рекли две награде и тако је. Орфеј на Дунаву, 14. међународни фестивал песника и поезије, љубавне поезије и добила сам Орфејев свитак, медаљу и диплому и моја песма је ушла у тај зборник. Враћам се у Италију са наградама из отаџбине", каже Рада.

Пошто је Рада Рајић магистрирала у Италији на тему интеграције наших људи, следи логично питање о проблемима асимилације и како се борити против тога.

"Наша деца рађају се тамо, већ се рађа четврта генерација. Ми се трудимо, ми одрасли, родитељи, деде и баке се труде да се та деца не асимилују, него да се интегришу, да матерњи језик српски остане језик број један а италијански број два. Јако тешка мисија, тако да ми морамо да српску допунску школу форсирамо, ако је то један од пристојних израза, да се што више улаже у нашу омладину на Западу. Корени морају да се заливају, како би цвет бујао, како не би увенуо", каже песникиња.

Рада Рајић Ристић је за своју рад у Риму добила специјалну награду “Кључеви осмеха”, а постала је и амбасадорка мира. Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења новинара Србије и Међународне федерације новинара.

Поставка је конципирана као хронолошки преглед кроз историју града Београда и Републике Србије уназад готово 7.500 година, са циљем да прикаже развој друштва на територији данашње Србије кроз разне периоде од праисторије до савременог доба, сагледане кроз симбол жене.

Посетиоци ће имати прилику да виде разноврсне артефакте из археолошке, етнолошке и збирке за примењену уметност и дизајн, као и портрете наших дама из 19. века. Излагачки концепт обухвата пет тематских целина: Жена као инспирација, Жена као узор и заштитница, Жена као Владарка, Жена као борац и Жена као синоним за кућу и дом.

Кроз ове, различите аспекте, представљају се бројне улоге жене у неговању, очувању и развоју српског идентитета. Жена је представљена као симбол заштитнице и прародитељке, снаге, стваралаштва и симбол лепоте.

Посебно место у поставци имају лични предмети српских владарки, жена из наших династија 19. и са почетка 20. века, као и уметничка дела наших најзначајних аутора са представама жене и материнства.

Изложба Музеја града Београда пружа јединствен увид у улогу жене кроз различите епохе, али и значај који она има у обликовању садашњег друштва. Жене су биле и остале кључне фигуре у свим аспектима људског живота, а како кажу из Музеја града Београда, зато желе да кроз ову поставку покажу снагу, храброст и инспирацију које жене доносе.

Музеј Алматија је једна од водећих установа културе у Казахстану, посвећен очувању и промоцији богате историје региона. Музеј организује најзначајније излоззбе у региону из својих фондова који баштине колекције из периода праисторије до данашњих дана.

Сарадња Музеја града Београда са Музејом Алматија почела је 2024. године изложбом ове значајне казахстанске институције у Конаку кнегиње Љубице под називом "Културно наслеђе Велике степе".

Музеј града Београда изложбом у Казахстану жели да у овом делу света представи и нагласи значај српске историје, српског наслеђа и културе на просторима на којима нисмо до сада били довољно присутни. Како кажу из Музеја, ова сарадња значајна је као изузетан дипломатски и културни догађај, али и као позиционирање значаја наше баштине, а и нашег савременог стваралаштва у нама пријатељској земљи, Казахстану.

"То је филм који је синхронизован са мојом музиком уз оркестарску пратњу", објашњава пијанисткиња.

Догађај у организацији “Take the lead” (Преузми вођство), одржан је у Националном музеју жена уметности у центру Вашинтона, а тим поводом Марини Арсенијевић додељена је и награда “Храбрих лидера”. Она је рођена у Београду, а живи у САД.

"Ја морам да кажем да је ово кулминација великог рада и како могу боље да представим него у Националном музеју жена уметности, нешто што смо сви ми маштали да ће једног дана Тесла добити и у уметности место које му припада као некоме који нам је дао светлост", каже уметница.

Догађају је уз бројне званице присуствовао и амбасадор Србије у Сједињеним Америчким Државама, Драган Шутановац.

"Марина је испунила моје срце гледајући филм који је приказан. Као неко ко је инжењер уживао сам у свему томе, а музика је била феноменална, публика је поздравила стојећим овацијама", каже амбасадор Шутановац.

Глорија Фелт, председница организације “Преузми вођство” каже:

“Стварно је изузетна част за нас да имамо могућност да представимо Марину Арсенијевић и њену невероватну Теслину рапсодију, са свим њеним чудесним информацијама о Николи Тесли. И наша организација се, као и Тесла, залаже за пуну равноправност између мушкараца и жена на руководећим позицијама у свим секторима."

Марина Арсенијевић каже да би јако волела када би се овај концерт одржао и у Србији.

"За нас, Хиландар није само манастир, то је свето место, извор снаге и духовне енергије. Хиландар је стуб, вечност и највећа снага, вечни пламен који осветљава пут српског народа", истакао је Кокановић.

Додао је да Хиландар има вечни значај за очување вере, језика и идентитета српског народа, и да нас Хиландар учи да заједно чувамо веру, језик и културу и градимо снагу која траје кроз све генерације и времена.

Каже да је неретко радила и по 18 сати дневно, све са једним циљем - да заради довољно новца и оствари свој сан, да обиђе цео свет.

“УАмерику сам отишла први пут када сам завршила прву годину докторских студија. Значи, након завршетка основних студија већ сам била магистар фармације и онда просто сам хтела да искористим ту можда једну годину тих студентских дана. Међутим, када сам отишла тамо мислила сам да идем једном и никада више, међутим, мени се тамо много допало, некако сам се баш пронашла и у њиховој култури и много ми одговарао менталитет и некако та слобода коју сам тамо имала. Неке од главних разлика која су мени јако пријале је да сам ја била цењена зато што сам добар радник.

Све је било супер да ја сам била тада докторант и њима је то било феноменално и била им је увек и фасцинатна та чињеница да ја причам више језика и ту сам добила самопоуздање. Али заиста негде ми се јако допао тај однос да ја уколико сам дошла пола сата раније на посао или сам остала пола сата дуже ја сам заиста била плаћена”, каже Јована.

Иако је захваљујући преданом раду у Америци била на позицији менаџера ресторана, након пет година одлучује да направи заокрет и крене у остварење свог сна. Од 2015. до сада, са само 34 године Јована је успела да обиђе преко 110 земаља.

“Ја сам обишла више од 110 земаља и један од мојих животних циљева је да добићем све земље на свету.У свакој земљи у којој сам била оставила сам део свог срца и свака је на свој начин посебна. Постоје земље у којој бих се свакако враћала више пута и у које сам се враћала више пута, а опет постоје неке земље које не бих никоме ни препоручила, попут Пакистана, Авганистана…”, каже Јована.

Данас важи за једну од најутицајнијих инфлуенсерки на Балкан, три пута је проглашена за најбољег тревел инфлуенсера. Кроз друштвене мреже и свој тревел блог дели аутентичне приче са својих путовања и инспирише хиљаде људи да се покрену, истражују и одваже на сличне кораке.

“Претходних 10 година интензивно путујем, а претходних 5 година та своја путовања интензивно постављам на друштвене мреже и путем свог сајта. Путовања су мене много променила, неке моје моралне вредности су остале ту али постала сам много толерантнија, постала сам много захвалнија, јер сам заиста видела шта је оно, можда нешто за чиме ми жудимо а заправо већ имамо овде. А са друге стране сам видела колико ми живимо много боље него велики део света и тога нисмо негде ни били свесни. Више од 170.000 људи ме прати, прегледи су милионски и јако ми је драго да нешто што ја сматрам да је здрава прича ипак може да опстане у том свету друштвених мрежа који данас често и није здрав”, искрена је Јована.

Све што је данас успела је сама, корак по корак вођена сном и упорношћу. Свет је за њу дом, а сваки спакован кофер прилика за нову причу.

Њихово дело и живот представљени су на изложби која се ове суботе 4. октобра 2025. године одржава у канадском граду Виндзору.

Програм под називом „Дани српске културе у Виндзору“ организује Српско културно друштво „Сава Мркаљ“ из тог града у којем живи значајна српска заједница. У просторијама парохије Свете Петке програми ће се одвијати у библиотеци, малој и великој сали. Најављени су наступи фолклорних и певачких група, такмичење младих хармоникаша, а на крају вечери и забава.

"Аутор изложбе је Светозар Данчуо из Чикага, истраживач и публициста пореклом са Кордуна, који деценијама ради на очувању културног и историјског памћења нашег народа. Посебна занимљивост је што су и Сава Мркаљ и Светозар Данчуо рођени у истом кордунашком селу- Сјеничаку", истиче Перо Ковачевић из удружења „Сава Мркаљ“ из Виндзора.

На изложби ће бити представљена и двојица истакнутих канадских Срба рођених на Кордуну.

Перо Булат и Душан Мркић. Перо Булат је највећи део свог живота и готово цео радни век провео управо у Виндзору и оставио је дубок траг у културном и друштвеном животу српске заједнице у Канади. Био је оснивач бројних организација и удружења међу којима је данас још увек активна Српска народна одбрана. Душан Мркић је био канадски дипломата и публициста. Од девет објављених дела свакако треба издвојити рад „Никола Тесла – европске године“ који је преведен и на српски језик.

Изложба аутора Светозара Данчуа Знаменити Срби Кордуна представља 32 личности рођене на Кордуну чији је рад био значајан у различитим пољима делатности од науке, литературе, филозофије па до књижевности, поезије и спорта. Публици је до сада представљена у Београду, Чикагу, Кљајићеву и у Канади у Нијагари.

Рада Рајић Ристић је песникиња и новинарка која живи у Вићенци. Поред низа збирки песама, објавила је и трилогију сачињену од чланака и интервјуа које је писала за Франкфуртске вести. Недавно објављени, завршни део трилогије носи назив "У сазвежђу пријатељства" и у њему је представљено по 17 знаменитих Срба и Италијана. Више детаља у прилогу Владана Ракића.

Триатлонка из Шапца Драгица Павловић, направила је још један спортски подвиг. После двоструке дистанце прошле године, ове је у Италији савладала и троструку, три пута дужу и тежу. Пливала је, возила бицикл и трчала укупно 678 км. У свету, тренутно, нешто мање од стотину жена учествује на оваквим изазовима, а Драгица је једина међу њима из Србије. Током разговора у студију од Драгице ћемо сазнати са каквим се све изазовима срела током триатлона и како је мало недостајало да непажњом других људи умало не заврши такмичење.

Уредник емисије Драгана Живојновић

Реализација Ернестина Глигоријевић

Мирјана Николић ексклузивно открива: "Портрет Пупинове ћерке Варваре који сам урадила за изложбу у Идвору има за мене посебну емотивну тежину. Непријатно сам изненађена што, иако је рођена 15. јануара 1890. а преминула је 31. јула 1962. године, њен гроб у Бронксу и даље није обележен. Нико никада није положио цвеће на Варварин гроб… Кроз овај цртеж желим да јој одам почаст и скренем пажњу на значај њене личности и места које заузима у животу и наслеђу свог оца."

Сарадња између Дома у Идвору и уметнице датира још од 2020. када је добила Велику награду на конкурсу "Михајло Пупин – научник, родољуб, хуманиста", коју су организовали Дом културе "Михајло Пупин" из Идвора и Савет за културу Скупштине општине Ковачица. Награђен је њен колаж на којем је приказан Пупин, док је цртеж рађен тушем из 2021. био наставак рада на истој теми. Оба рада су представљена на четири групне изложбе, посвећене Пупину и његовом наслеђу.

Нова изложба која ће бити отворена у Идвору је наставак овог процеса, где ће први пут бити представљена целина која је настала као резултат вишегодишњег уметничког истраживања Мирјане Николић.

Уметница је рођена 1986. у Панчеву, где је завршила гимназију "Урош Предић". Дипломирала је на Одсеку за дизајн Високе школе струковних студија у Београду 2008. Две године касније завршила је специјалистичке струковне студије и стекла звање струковни инжењер менаџмента – специјалиста. Мастер академске студије на програму Црквене уметности (мозаик) уписује на Академији Српске православне цркве за уметност и конзервацију у Београду, а завршава их 2019. стекавши звање мастер ликовни уметник.

До сада је излагала на 25 самосталних и 20 колективних изложби – у Швајцарској, Мађарској, Америци, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Србији и Хрватској. У периоду од 2006. до 2008. била је стипендиста Министарства просвете и спорта Републике Србије. Члан је Савеза удружења ликовних уметника Војводине (СУЛУВ), и добитник је бројних награда и признања.

У издању Московске патријаршије Руске православне цркве објављене су њене иконе у колажу и мозаику, и то у три каталога: "Хришћанска уметност 2018, 2019, 2025" (рус. Христианское искусство 2018, 2019, 2025).

Мирјана открива када и како је почела да се интересује за Пупинов живот:

"Пупиново име било ми је познато од малена – као и већини људи који су одрасли у Панчеву. Али дуго је то био само симбол: име школе, улице или кратак опис у уџбенику. Право интересовање почело је када сам се, као одрасла, сусрела са његовом аутобиографијом "Са пашњака до научењака". Та књига ме је потпуно затекла – не само садржајем, већ тоном, снагом личне исповести и начином на који повезује науку, веру, мајчинску љубав и идентитет. Схватила сам да Пупин није само био научник у класичном смислу, већ човек дубоке духовне потраге, неко ко је истовремено био усмерен ка будућности али и дубоко укорењен у прошлости и традицији. Његов однос према свету није био технички, већ људски и етички. То ме је истински дотакло."

Уметница наглашава да се с' временом у њој јавила потреба да о Пупину говори кроз цртеж – не илустративно, него као унутрашњи одговор на све што је сазнала о њему и што се 'пробудило' у њој. У том смислу, Пупин није за њу само биографски лик, већ неко ко својим животом и делом отвара простор за дубља питања: о позиву, одговорности, знању и смислу.

Пупин је у Панчеву похађао Вишу школу, где се први пут озбиљно сусрео са природним наукама. Управо тада почиње да развија дубоко интересовање за физику и електричне појаве.

Током летњих распуста, у свом родном Идвору, Пупин је чувајући стоку приметио да звук путује брже кроз земљу него кроз ваздух. То рано опажање пробудило је у њему интересовање за таласе и пренос звука – што ће касније добити свој пун израз кроз његов чувени проналазак: Пупинов калем, који је значајно унапредио развој телекомуникација.

Пупин се касније, током живота, присећао звукова детињства – покушаја свирања фруле, локалних гајдаша – и говорио како су му слике детињства остале урезане у памћењу.

"Панчевци знају да је Пупин био велики научник, а Панчево је било место где су његово образовање и љубав према науци почели да цветају", додаје Мирјана.

Након изложбе у Идвору, уметница наставља са радом на неколико уметничких циклуса. То су цртежи тушем са тематиком Михајла Пупина које континуирано развија и продубљује, затим иконе у колажу, као и надреални циклус "Археологија сенке" који истражује унутрашње светове и симболе. Такође ради и циклус цркава у колажу.

Овај и онај простор спаја, не само кафана, већ и интелектуалци различитих имена. Данас је то једна нова генерација Срба која ствара и делује на простору некадашње Аустоугарске.

У оно време, један од тих интелектуалаца био је и Вук Стефановић Караџић. Његова биста и данас чува "Табан" и мотри на ову чувену кафану. И уредништво часописа изграђено је на тој вертикали, од Србије ка централној Европи, па зато причу започињемо прво у Сомбору, у разговору са писцем, и главним и одговорним уредником Давидом Кецманом Даком.

"Угледни архитекти говоре да је најстаббилнија она грађевина, чији темељи почивају на равностраном троуглу. Свака страна је једнака и свака је потпора. По угледу на то и ми имамо тај равнострани троугао у "Зланом јелену", каже Давид Кецман Дако, главни и одговорни уредник.

"Договорили смо се око поделе улога, где би Давид био главни и одговорни уредник, Драгомир би био оперативни уредник а моја улога у свему томе је изглед самог часописа, то је тзв. прелом, да би се тај сиров материјал који добијемо, слике и текст, претворило у штампано здање", Зоран Меселџија, технички уредник.

"Ја знам људе који живе и стварају у Мађарској, ја сам се сконцентрисао на тај део", каже Драгомир Дујмов, уредник издања.

Тако је први међу једнакима у уредничком одбору овог часописа, јер је овај издавачки подухват плод тројице интелектуалаца који су пожелели да српској књижевности изван границе Србије дају нови глас и већу видљивост.

"Златни јелен" има шири дијапазон, да кажемо да он жели да прими, прихвати, призове све људе који пишу на српском језику, ма где да живе у белом свету", каже Дујмов.

"Да бисмо били српски а светски, имамо рубрику Меридијани, где су писци Срби који живе широм свијета", каже Давид Кецман.

"Мислим да све оно што се пише на српском језику припада универзалној српској књижевности и дошло је време да се прекине са тим неким одредницама, да је неко из Српске друго, неко из Мађарске нешто треће итд", каже Дујмов.

"Златни јелен" даје преглед књижевности која је иза нас, али наставља и ка садашњости. Рубрике часописа осветљавају прошлост, али једнако отварају простор савременој речи.

"И жива реч, данашња, књижевна реч која је итекако присутна у Мађарској, то су наши млади књижевници, има их доста...имамо ту људи који су овде рођени и има оних који су се као дете преселили уиз Србије, има ту и оних који су дошли трбухом за крухом...дакле, имамо разне животне приче, али оно што је најважније да сви они стварају на српском језику. Ми нисмо питали ко има какав пасош, одакле је пореклом, где је рођен...важно да ствара на српском језику. Они су данас жива заједница која ствара и то јако добро, дакле има будућност", каже Дујмов.

"Златни јелен" има и своју интерент верзију. И док стижу позитивне реакције читалаца из различитих земаља, јављају се и страхови за будућност, јер дигитално данас значи и стално преиспитивање улоге штампане речи.

"Папир остаје папир, значи материјал који се негде складишти у некој библиотеци где ће за будуће генерације остати неки писани траг у том неком штампаном издању и ко ће после 100 година узети у руке и прочитати да се присети тих детаља", каже технички уредник Зоран Меселџија.

"Златни јелен" данас стоји као знак континуитета, између прошлости и садашњости, између Будимпеште, Србије и целог света, између традиције и нових гласова.

Име једне кафане из Табана постала је симбол књижевног трајања, сведочећи да српска реч, где год да настаје, увек налази пут до својих читалаца.

Свечани програм отворио је шеф катедре проф. Ким Санг-хон, након чега је амбасадор Републике Србије у Републици Кореји Немања Грбић одржао поздравни говор и нагласио значај изучавања српског језика и културе као важног сегмента билатералне сарадње и међуљудске размене.

У такмичарском делу представљене су теме које су осликале културне и језичке везе између Србије и Кореје, а студенти су показали висок ниво знања и интересовања за српску културу и језик. Победник такмичења биће предложен као кандидат за програм размене и студијски боравак у Србији, што ће омогућити наставак усавршавања у српском академском и културном окружењу.