Суштину и начело хришћанске вере објаснио је Свети апостол Павле, чија је проповед оснажила и усмерила новозаветну веру.

У православним хришћанским црквама се на Васкрс отварају Царске двери на олтару, чиме се симболично указује да је Исус својим васкрсењем победио таму и смрт и отворио рајска врата и пут спасења читавом људском роду.

Васкрс је покретан празник, који се одређује према природном календару и увек се везује за недељу са одступањем од 35 дана - од 4. априла до 8. маја.

Васкршње славље је за вернике крај Великог поста, а први мрсни залогаји су васкршња јаја која се, према древном обичају, фарбају у црвено као симбол проливене крви Христове. Прво обојено јаје, оставља се на страну до идућег Васкрса и зове "чуваркућа".

Хришћани Васкрс славе три дана, па су у календару СПЦ црвеним словом обележени Васкршњи понедељак и Васкршњи уторак.

У СПЦ православни верници размењују поздраве - Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

 Песма “Васкрсе Спас наш”

Урађена је према тексту Владике Николаја Велимировића и наслања се на традицију коју преко две деценије негује акција “Обновимо себе - подигнимо Ступове”, из које је касније проистекла акција “Воли - Глас Србије”, која је уједно организатор ове васкршње акције.

Овогодишња васкршња песма и спот реализовани су по благослову оца Герасима и имају за циљ да се у радости празника, окренемо једни другима, да будемо подршка онима којима је то неопходно, чинимо добра дела и кроз молитву и сабирање чувамо традицију, негујемо љубав и врлине.

Музику за песму “Васкрсе Спас наш” потписује Ана Ивановић, а извођачи из најразличитијих музичких жанрова (рок, поп, опера и етно) дали су свој музички печат и допринос. Међу њима су група Скути, Ненад Милосављевић (група Галија), Александар Цветковић (Тропико бенд), Слободан Радановић, Катарина Божић, Алекса Недељковић, Јована Зукановић и група Златник, Маријана Шовран, Тамара Шустић, Тамара Миличић, Ирена Радуловић и бројни други. Учешће су узели и деца из хора веорануке ОШ “Краљ Петар II” (Београд) и Литургијска секција ОШ ,,Академик Миленко Шушић" и СШ ,,Драгачево" (Гуча).

Аудио снимање реализовано је у студију Дејана Аксића, а микс и мастеринг радио је Мирољуб Џими Тодоровић. Режију спота потписују Сара Милановић и Ана Ивановић, док је директор фотографије Владимир Видојевић. У споту се појављују и бројни глумци, међу којима су Виктор Савић, Ђорђе Крећа и Ана Маљевић, а у реализацији снимања песме и спота учествовало је преко 150 учесника.

Етнографски музеј и Министарство културе, препознали су значај очувања ове најстарије традиционалне технике обраде текстила и већ десетак година организују радионице на којима се учи мокро и суво пустовање, праве фигурице, накит, разни употребни предмети… а тајне заната полазницима несебично преноси Смиљка Мишковић.

„Ја сам сасвим случајно као што то у животу обични и бива, листала неке часописе. Видела сам неке радове наше девојке која живи "преко", а бави се пустовањем вуне. Разумем се у ручни рад, знам шта је хеклање, штрикање, али ово није било ништа од тога...кренем да гуглам и наравно, опчини ме све шта може да се ради и почнем да се храним и да покушавам да истражим, да савладам и све сам преко интернета савладала. Пуно времена сам провела, и срећом ту је гугл транслејт да може све да преведе, Руси дају феноменалне инструкције, Американци донекле, и мало по мало, временом ме то опчинило", каже Смиљка.

За традиционално, мокро пустовање, поред вуне, неопходни су топла вода и сапун. Пре употребе, вуна се пере, суши и рашчешљава. Али, некако, полазницима је ближа новија техника, суво пустовање, специјалним иглама које помажу уплитање нити. А васкршња јаја омиљена су тема...

"Потпуно су различите те две технике. Суво пустовање је новијег датума, ради се иглицом и тако се праве скулптуре. Полазницима се више допада суво. Мокро је стара, заправо права техника пустовања вуне и њоме се раде неки озбиљнији, већи комади...некада су то били прекривачи, шатори, делови гардеробе, одећа, капе...скоро сам сазнала да је фес Вука Караџића том техником рађен.

А онда сам открила јаја, што је потпуно феноменално, јер се до сада са тим нисмо сусретали, она су врло атрактивна, лако се израђују, а теме могу да буду пролећне, цветне...праве шумадијске", каже Смиљка Мишковић за РТС.

Специјални гости аустријске премијере били су Душан Савић, као и Оливер Пауновић, продуцент овог и многих других документарних филмова о нашим великанима.

Пред само приказивање филма свим присутним гостима обратио се Оливер Пауновић, који је истакао да му је драго што у дијаспору постоји интересовање за овакве филмове и људе који су обележили једно време и најавио нове документарне пројекте о знаменитим Србима, као на пример актуелни пројекат о ратном хирургу др Миодрагу Лазићу.

Затим је уследио филм, који су сви у сали, међу којима је било и много деце и омладине, врло пажљиво пратили. После филма се биоскопском салом орило „Дуулеее Савић, Дуулеее Савић,…“. Тако је поздрављен Душан Савић пред свом публиком, који се затим обратио публици рекавши да му је веома драго што је у Инзбруку и што види веома позитивне реакције присутних. Уследило је постављање питања публике на која је Дуле Савић врло радо и детаљно одговарао. Испричао је и неколико врло занимљивих анегдота из своје богате фудбалске каријере и живота, међу којима је било много поучних, поготово за оне млађе у публици.

Владимир Влајић, један од оснивача и члан Управног одбора СПОЈИ и Савеза Срба у Аустрији, био је у улози водитеља вечери, а за сам крај је још једном захвалио свим присутнима, истакавши да је врло битно што се наш народ и на оваквим догађајима приказује врло сложно, као и да требамо да се трудимо увек да подржавамо једни друге, јер ћемо само тако бити јачи у будућности у нади да ћемо тако градити бољу за будућа поколења. Додао је да је свима из СПОЈИ-а веома драго што је премијера успела на радост свих присутних, као и да се показало врло важним што је кроз овакав филм приказан један врло занимљив део наше историје, као и чињеница да је наша легенда Дуле Савић лично био присутан на премијери филма.

За сам крај сви присутни гости имали су прилику да набаве књигу Дулета Савића чија је промоција 15. априла 2024. била у Београду, а коју је он с радошћу потписивао, сликао се и дружио са свим присутним гостима.

На крају је од улазница и донација скупљен хуманитарни износ у висини од 1.340,95 евра.

"Посебно захваљујемо продукцији филма Сити групи из Ниша, дистрибуцији филма МЦФ из Београда, Метропол биоскопу, као и Управи за сарадњу са дијаспором која је суфинансирала наш овогодишњи пројекат „15 ГОДИНА СПОЈИ – ДИЈАСПОРА И МАТИЦА, СПОЈЕНИ СМО ЈАЧИ!“ чији је део и ова филмска премијера", поручују из СПОЈИ-а.

Они су за све присутне приредили прави фолклорни спектакл. Дечији ансамбл Кикца извео је игру Катанка, док је средњи ансамбл одиграо Игре из околине Владичиног Хана. Млади играчи СКЦ Блумберг из Блумберга извели су игре из Левча, а њихови чланови извођачког ансамбла Игре из Централне Србије. Гости из Француске, играчи КУД Божура из Белфора су се прво представили песмом Лепе ли су нано Гружанке девојке, а потом су одиграли Игре из Шумадије.

Сви присутни у сали су имали могућност да погледају два премијерна извођења нових кореографија. Наиме, због отказивања квалификационе смотре Савеза српских удружења Немачке и немогућности да своја нова дела покажу пред жиријем, управом и чланови Савеза српских удружења Немачке и њихових родитеља и симпатизера, чланови Мораве и Младости су премијерно извели кореографије у Фрајбургу. Својим умећем су одушевили публику и добили јаке аплаузе. Морава из Штутгарта је извела Марга Влашке игре из Стига, кореографа Николе Томића, а Младост из Хамбурга кореографију „Садила Јана ран бел босилек", кореографа Дејана Милисављевића.

Никада на бини у Фрајбургу од када постоји СКУД Никола Тесла није било толико играча - пет фолклорних друштава и седам ансамбала. Био је ово уједно и први инострани наступ играча КУД Божур из Белфора, који су после непуних 50 година поново оформили фолклорну секцију у септембру месецу прошле године. У Фрајбургу, код домаћина СКУД Николе Тесле, по први пут су гостовали играчи Кикца из Базела као и КУД Младости из Хамбурга. Такође, први пут су наступили и млади из СКЦ Блумберг из Блумберга, мада ово није било прво дружење домаћина са њима, пошто је СКУД Никола Тесла наступао у Блумбергу. Започето пријатељство са Моравцима се негује већ седму годину, па стога не чуди што су и овога пута пријатељи из Штутгарта дошли са комплетном управом, као и три бивша председника овога друштва.
Културно уметнички део програма је завршен заједничким колом, а потом су присутне забављали познате звезде Вања Мијатовић и Драган Ђурић уз пратњу Невена Петровића и Ђ Микија.

Смењивали су се забавни и народни хитови, млади су певали и играли, једном речју уживали. Свако коло је изнова скоро целу салу повезивало у круг. Причало се доста, смејало, певало, уживало. Вредни домаћини су за то време радили и трудили се да угосте своје госте. А гости су били весели и добро расположени и створен је осећај да сви једна велика породица која се дуго зна и којој итекако прија што су сви заједно.

Представници хуманитарне организације Сви за Космет огранка у Базелу су имали свој штанд и трудили су се да прикупе што више за Србе на Косову и Метохији. Такође је дестилерија Хуберт 1924 имала своје штанд и многи су могли да пробају разне врсте ракија из Србије.

Главни организатори ове забаве, председница СКУД Никола Тесла Јерка Панић и благајница Милена Даковић захвалиле се су свим гостима на доласку, свим члановима на раду, спонзорима, конобарима и особљу са стране, као и бившем хаусмајстору изнајмљене сале Слободану Јовановићу, без којих ова забава не би била првокласна и не би тако добро протекла.
Било је то вече које је подстакло многе на размишљање колико млади воле да се друже, да чују интересантне приче из других земаља, из других ансамбала и да су сви изразили жељу да се више друже и да заједно имају више акција.

Домаћини овога пута нису наступили али су све време бодрили и уживали у играма фолклораша КУД Добросав Радосављевић Кикац из Базела (Швајцарска), КУД Божур из Белфора (Француска), СКЦ Блумберг из Блумберга, КУД Младост из Хамбурга и СХКД Морава из Штутгарта (сви из Немачке).
Они су за све присутне приредили прави фолклорни спектакл. Дечији ансамбл Кикца извео је игру Катанка, док је средњи ансамбл одиграо Игре из околине Владичиног Хана. Млади играчи СКЦ Блумберг из Блумберга извели су игре из Левча, а њихови чланови извођачког ансамбла Игре из Централне Србије. Гости из Француске, играчи КУД Божура из Белфора су се прво представили песмом Лепе ли су нано Гружанке девојке, а потом су одиграли Игре из Шумадије.

Сви присутни у сали су имали могућност да погледају два премијерна извођења нових кореографија. Наиме, због отказивања квалификационе смотре Савеза српских удружења Немачке и немогућности да своја нова дела покажу пред жиријем, управом и чланови Савеза српских удружења Немачке и њихових родитеља и симпатизера, чланови Мораве и Младости су премијерно извели кореографије у Фрајбургу. Својим умећем су одушевили публику и добили јаке аплаузе. Морава из Штутгарта је извела Марга Влашке игре из Стига, кореографа Николе Томића, а Младост из Хамбурга кореографију „Садила Јана ран бел босилек", кореографа Дејана Милисављевића.

Никада на бини у Фрајбургу од када постоји СКУД Никола Тесла није било толико играча - пет фолклорних друштава и седам ансамбала. Био је ово уједно и први инострани наступ играча КУД Божур из Белфора, који су после непуних 50 година поново оформили фолклорну секцију у септембру месецу прошле године. У Фрајбургу, код домаћина СКУД Николе Тесле, по први пут су гостовали играчи Кикца из Базела као и КУД Младости из Хамбурга. Такође, први пут су наступили и млади из СКЦ Блумберг из Блумберга, мада ово није било прво дружење домаћина са њима, пошто је СКУД Никола Тесла наступао у Блумбергу. Започето пријатељство са Моравцима се негује већ седму годину, па стога не чуди што су и овога пута пријатељи из Штутгарта дошли са комплетном управом, као и три бивша председника овога друштва.
Културно уметнички део програма је завршен заједничким колом, а потом су присутне забављали познате звезде Вања Мијатовић и Драган Ђурић уз пратњу Невена Петровића и Ђ Микија.

Смењивали су се забавни и народни хитови, млади су певали и играли, једном речју уживали. Свако коло је изнова скоро целу салу повезивало у круг. Причало се доста, смејало, певало, уживало. Вредни домаћини су за то време радили и трудили се да угосте своје госте. А гости су били весели и добро расположени и створен је осећај да сви једна велика породица која се дуго зна и којој итекако прија што су сви заједно.
Представници хуманитарне организације Сви за Космет огранка у Базелу су имали свој штанд и трудили су се да прикупе што више за Србе на Косову и Метохији. Такође је дестилерија Хуберт 1924 имала своје штанд и многи су могли да пробају разне врсте ракија из Србије.

Главни организатори ове забаве, председница СКУД Никола Тесла Јерка Панић и благајница Милена Даковић захвалиле се су свим гостима на доласку, свим члановима на раду, спонзорима, конобарима и особљу са стране, као и бившем хаусмајстору изнајмљене сале Слободану Јовановићу, без којих ова забава не би била првокласна и не би тако добро протекла.

Било је то вече које је подстакло многе на размишљање колико млади воле да се друже, да чују интересантне приче из других земаља, из других ансамбала и да су сви изразили жељу да се више друже и да заједно имају више акција.

Скупштина је једногласно усвојила да су за чланове Управе изабрани: Марко Сарић (председник), Срђан Мијалковић (потпредседник, оснивач, руководилац Просвјетине школе српског језика), Никола Прерад (секретар), Дејан Сегић (заменик секретара), Александра Ковачевић (благајник), Срђан Ракић (заменик благајника), Весна Шпирић (координатор Клуба младих уметника), Јована Миљковић
(координатор Просвјетине школе српског језика), Срђан Кузмановић, отац Михаило Смиљанић, као и нови чланови Управе, Бранко Тодоровић и Марија Ђокић-Петровић, повереник Просвјете у Грацу.

За чланове Надзорног одбора изабрани су Мирослав Захарић и отац Крстан Кнежевић.

Председник Марко Сарић представио је план рада Друштва, као и финансијски план за наредни период до следеће Скупштине.

Дискутовало се и о потреби за новим просторијама које би Просвјета користила истовремено као библиотеку, за потребе Управе, чланства али и Просвјетиног клуба младих умјетника, односно Просвјетиног бечког театра младих, као и о плановима и тешкоћама у даљем раду и начинима њиховог превазилажења.

Овогодишње обележавање је подржала и суфинансирала Управа за сарадњу са дијаспором Републике Србије. Амабсадор Републике Србије у Норвешкој, Драган Петровић ће положиити венац, а свештеник Српске православне цркве у Норвешкој, отац Александар Зељковић ће служити парастос.

Градоначелник општине Салтдал ће присуствовати обележавању, као и Норвежани који су помагали затвореницима, којима ће бити уручене захвалнице Фондације.

Председник Фондације, историчар и писац Кнут Флувик Туресен ће само неколико дана раније имати прву промоцију своје нове књиге под називом "Они су умрли на Крвавом путу – српски затвореници у Норвешкој у периоду 1942-1945" - то је његова 18. књига са тематиком војне и ратне историје.

Обележавање на гробљу ће се завршити соло изведбом на труби: "Тамо далеко".

Фондација Култура сећања Крвави пут (kulturasecanja.org) је основана крајем 2022. године, а Дан победе прошле године је обележен у Ослу и Бергену. 

Вишегодишњи напори СПКД "Просвјета" у борби за статус српског језика у Аустрији, као и успешан рад "Просвјетиних" школа, показали су да су овако важне промене за српску заједницу у Аустрији могуће и потребне. Овим поводом, гост емисије биће Срђан Мијалковић, потпредседник СПКД "Просвјета" Аустрија и оснивач и руководилац српских допунских школа.

У Цириху ће 7. и 8. јуна бити одржан први Сајам вина и ракија из Србије - Serbian wine expo, који има за циљ да представи наше винарије и дестилерије и да започне традицију одржавања манифестација ове врсте у Швајцарској. О припремама, учесницима и самом програму, у емисији ће говорити организатори - Стојан Стевановић, председник Удружења српских привредника Швајцарске и Жарко Докнић, секретар Удружења српских привредника Швајцарске.

Врбица је свечано прослављена не само у Србији него и у српским заједницама широм света. О томе како је било за празник, којем се посебно радују деца, из Чикага извештава Александар Жигић.

Српски културно уметнички центар Соко из Базела снимио је спот посвећен Врбици који ћемо вечерас премијерно емитовати.

Смиљка Мишковић се пре неколико година публици представила изложбом у Етнографском музеју, где је изложила радове од пустоване вуне. Tајне старог заната, старијег и од ткања, жели да пренесе и на друге. То чини више од 10 година, на радионицама у Етнографском музеју. У чаробан свет вуне уводи нас наша Вања Васић.

Уредници емисије Тања Адамовић и Горан Маслар.

Реализација Ернестина Глигоријевић.
 

Он каже да му је драго што се са представницима локалних самоуправа акценат ставља на младе и појаснио да наши сународници у иностранству располажу финансијским и људским капиталом.

Ове године ће учествовати више од 5.000 деце не рачунајући младе из Србије са којима ће они размењивати знање и искуства, напоменуо је министар.

"Моја порука њима је увек иста. Никада им не кажем добро дошли у Србију, јер Србија је њихова кућа. Ми смо исти народ. Моја порука њима је да увек себично чувају и никада не забораве свој језик, своју ћирилицу, културу, историју, идентитет и традицију, да граде мостове у државама у којима живе јер они су наши амбасадори", поручио је Милићевић.

Вредност овог пројекта је 120 милиона динара, а подељен је у три целине: 50 милиона динара за Културно-уметничка друштва, 40 милиона за спортске кампове и 30 милиона динара за научно-образовне илити еко кампове.

"Желимо да наше сународнике у иностранству подстакнемо да једног тренутка, када заврше школовање у државама у којима тренутно живе, размишљају да своје знање и искуство искористе овде заједно са свима нама у Србији. Тада смо успели", рекао је министар.

На конкурсу је учествовало 46 градова и општина, 17 њих је изабрано, а међу њима је и Велико Градиште.

Председник те општине Драган Милић истакао је да овај пројекат по вредности није највећи, али је по значају јако велики.

"Деца наших радника из дијаспоре имаће прилику да упознају крај из кога долазе. Покушаћемо да вратимо бар један део тих породица у своје родно место, да почну да се баве неким послом, а ако у томе успемо, а идемо у добром правцу, мислим да ће онда пројекат да испуни циљ", рекао је Милић и подсетио да 30 одсто грађана Великог Градишта живи и ради у дијаспори.

Он каже да очекује близу 500 деце у камповима у тој општини, а то ће бити прилика, како је истакао, да упознају Сребрено језеро, манастире Тумане и Нимник, Рамску и Голубачку тврђаву, Виминацијум.

Пријатељства која се склапају у камповима остају за цео живот, истакла је градоначелница Сремске Митровице Светлана Миловановић, града који ће другу годину заредом угостити децу из дијаспоре.

Каже да они кроз радионице уче српски језик и ћирилично писмо.

Међу изабраним општинама и градова је и Шабац, чији градоначелник Александар Пајић истиче је да је овај пројекат од немерљивог значаја за целу Србију.

"Сигуран сам да ће сви млади људи који буду у нашој лепој Србији, бити прави амбасадори Србије у земљама у којима тренутно живе", рекао је Пајић и изразио наду да ће се што већи број Срба у иностранству вратити у домовину.

У пројекту ће, осим три споменута града и општина, учествовати и Трстеник, Кнић, Велика Плана, Осечина, Чајетина, Сврљиг, Топола, Рашка, Суботица, Лозница, Крушевац, Зрењанин, Крагујевац и Пожаревац.

У наставку емисије видећемо и прилог о једној од веома актуелних тема у региону, такође везан за Сребреницу, а то је питање доношења Предлога Резолуције о „геноциду у Сребреници“, о чему би требало да почетком маја одлучује Генерална скупштина УН у Њујорку, а овај пут кроз оцене и ставове стручњака на научној трибини одржаној прошле недеље у Београду, у организацији Представништва Републике Српске у Србији, коју је пратио новинар Борис Миљевић.

Из другог дела емисије издвајамо још два занимљива прилога. Једна прича нам долази из Чикага од сталног сарадника Александра Жигића а реч је о трибини коју је организовала Српска заједница у Чикагу, односно промоцији књиге докумената и сведочења о страдању Срба у Ливањском Пољу од стране хрватских усташа.

Други прилог је занимљива прича коју су припремили стални сарадници из Независне ТВ продукције ЗВО Вуковар, а реч је о селу које је практично у две државе, на граници Републике Хрватске и БиХ, о месту Уништа, које административно припада Општини Босанско Грахово, у БиХ, али једини пут који води до овог села иде преко суседне Хрватске, што свакако ствара низ проблема преосталом малобројном становништву тог места.                                                                                                                                     

Уредница емисије Драгана Живојновић.                                     

Редитељка Ерна Глигоријевић.

"Иако поезија никада није била више потребнија свету и људима него данас, нажалост све ређе пишем у тој есенцијалној књижевној форми. Спознајом њене вредности и значаја, као и тога да су сва класична дела књижевности старог и античког света исписана у стиху, и да на њима почива читава наша цивилизација, ипак се трудим да поезију свакодневно читам. Како оновремене песнике поменуте епохе, тако и своје савременике, неодричући се песника у себи.

Прошло је шест година од објављивања прве књиге која ме је као песника афирмисала и формално увела у свет књижевних стваралаца. Како време тече, све више постајем свестан колико је она важна за мој даљи рад на пољу књижевности. Песме које су се нашле у тој збирци настајале су дуги низ година и све су одраз најискренијих чувстава једног младог човека који тек открива живот, свет и себе у њима. Данас када читам неке од тих песама насталих петнаест, па и двадесет година раније, чини ми се да више не бих био у стању да их напишем таквима. Детиња радост је можда дубоко у мојој души и бићу остала, али је исконске песничке наивности нестало. Безазленост срца и смерна разборитост били су два основна предуслова за настајање таквих песама", каже Чваркић.

 Од пре неколико година бавите се историјографијом. Плод Вашег рада у тој области најпре је била књига о Светом Теодору Тирону. Зашто баш о њему?

"Свети Теодор Тирон, поред чијих сам светих моштију провео кратак део своје младости, ранохришћански је мученик чији је култ распрострањен од истока и Византије, древне Коптске и Јерменске Цркве, Русије, све до запада и Рима. Овај светитељ веома је присутан у животу Цркве кроз читаву њену историју.

Његов значај за васељену је до те мере велики и немерљив, да на неки начин обликује и богати њену духовну и материјалну заоставштину. Због његовог изузетног доприноса на ширењу и одбрани хришћанства, многи други светитељи и уметници, инспирисани његовим животом, створили су разна уметничка дела међу којима су фреске, иконе, барељефи, скулптуре, витражи, цркве, храмови и капеле. Нека од тих сакралних и уметничких дела издигла су се до најистакнутијих врхова по својој вредности. Истакао бих и нека од књижевних дела насталих из пера Светог Григорија Ниског и Светог Јована Дамаскина, писаца светитељевог житија и канона. Поред материјалних трагова остали су и они нематеријални у виду традиције и обичаја празновања овог светитеља, а које можемо пронаћи, не само унутар Цркве, него и у архивима антропологије, етнографије и фолклористике широм света, као и у сачуваним обичајима од којих су многи живи и данас. Он је био првобитни патрон Венеције, а четрнаест других италијанских градова је и данас. Наша црква, иако чувар светитељевих моштију, на жалост мало је знала о његовом животу.

Књига о Светом великомученику Теодору Тирону, прва је монографија на српском језику. Најпре сам написао акатист овом светитељу, и то веома млад, са свега двадесет и две године. Познаваоци православне химнографије знају колико је то сложена и захтевна поема, строге књижевне форме, у којој од времена Византије где је настала, нема одступања. Увидевши да то није довољно и да се о Светом Теодору не зна готово ништа почео сам и са истраживањем. У почетку је то био прави изазов пошто на српском језику није било никаквих извора, грађе и литературе, сем кратког житија и канона који сам успео да преведем са старословенског на савремени српски језик. У многоме ми је помогла Британска Краљевска библиотека којој сам се обратио за помоћ, а која заиста баштини значајна и вредна документа о Светом Теодору Тирону. Затим сам морао тражити преводиоца за арапски језик, пошто и Коптска црква поседује позамашну грађу из које сазнајемо много, до тада нама потпуно непознатих чињеница. Било је то једно лепо искуство за мене а стваралачки процес у којем сам много научио, испунио ме је, обогатио, и верујем, оплеменио."

 На какав је одјек наишло ово издање у јавности?

"Књига је објављена у издању "Прометеја", са благословом епископа сремског, господина Василија. Подршка једног од најбољих издавача у Србији, као и признање Српске православне цркве, потврдили су да сам, уз Божју помоћ, урадио једну велику и вредну ствар, чијег значаја у том тренутку нисам ни сам био свестан. Топли пријем код читалаца пријатно ме је изненадила. Показатељ да сте створили лепо и квалитетно дело је када вам неко каже да по други пут чита вашу књигу. Јавност је, захваљујући телевизији Српске Православне Цркве на којој смо промовисали књигу, упозната са њеним настанком и постојањем. Радује ме најава штампања другог издања, којем се надам."

 Из штампе ускоро излази Ваше ново историографско дело. Овога пута бавите се оптацијом Срба из Угарске у Краљевину СХС. Шта је све обухваћено овом књигом?

"Књига "Срби у будимској вароши Табан", чију промоцију очекујемо за Видовдан, богато је илустрована монографија, која са преко стотину фотографија које сам прикупио и од којих ће већина по први пут бити објављена, сведочи о животу Срба у Будиму. Она је управо једно присећање и подсећање на то како је изгледала бурна и узбудљива прошлост Срба у Табану. Ова монографија један народ са макроисторијског смешта на микроисторијски план. Настала је поводом стогодишњице оптирања Срба и нестанка српске вароши Табана, о којој у Србији још увек није објављена нити једна монографија.

У процесу настанка ове књиге трудио сам се да што јасније сагледам природу старог града Будима и свих његових културних, етничких и верских специфичности које су га красиле, као и откривању бројних књижевних, уметничких, политичких и економских домета које је током свог постојања досегао, захваљујући српској заједници која је у њему живела.

Пажљиво прикупљена и забележена сва сазнања, заснована на темељу неспорних чињеница, предочио сам у овој монографији, како бих нашем народу приближио изузетно важну страницу наше богате историје, а о којој се ван оквира стручне јавности и литературе мало писало и говорило. Српска варош Табан је, уз Сентандреју, била духовни, културни, просветни, политички и економски центар Срба у Угарској. Бројна српска заједница у Табану, одвојена од своје матице, била је свесна своје историјске улоге. Богате трговачке везе које су створили и неговали од Беча до Истанбула, а преко Дубровника, Венеције и Трста, Срби из Табана вешто су користили у својим политичким деловањима и утицајима. Захваљујући томе могли су да негују духовне и емотивне везе са својим народом у матици, и сами одржавајући српску традицију у Угарској живом и постојаном. У једном тренутку, почетком деветнаестог века, српско грађанство из Табана најпросвећенија је српска заједница у читавом српству и окупља најзначајнија имена из српске културе, уметности и књижевности.

Вођен стеченим искуством из рада на претходној књизи а сматрајући врло важним постојање књиге о Табану, и овог пута сам покушао да будем пионир у стварању нечега што се још увек нико није сетио и усудио, бар не овде у Србији и на српском језику."

 Колико су лични моменти утицали на избор теме, имајући у виду порекло Ваше породице?

"Они су били пресудни. Осећај припадности српској заједници у Мађарској, иако физички одвојен од ње, одавно су ми били усађени од стране предака уз које сам растао и упијао љубав према пределима из којих су дошли. Жива и постојана сећања и успомене на Сентандреју, Табан и Батању из којих су се током оптације иселили, до краја њихових живота у породици бивају помињана често и са сетом. Временом се у мени развила емпатија и интересовање који су ме вратили тамо одакле су они отишли, и све што сам успео сакупити преточио сам у неколико прича и најзад у монографији о насељу у којој је прабака провела део младости.

Трагична судбина, најпре проузрокована Првим светским ратом, након тога доводи до великог исељавања српског становништва из Мађарске у Краљевину СХС. Сви ти догађаји не заобилазе ни моје претке који деле судбину са већином својих сународника опредељених за оптацију. Био је то болан и трагичан процес за све њих, од којег се нису никада више у потпуности опоравили. Живот је текао даље, али ране и ожиљци на њиховим душама су остале. Сва та сазнања навела су ме да бар у виду монографије документујем и материјализујем своје саучесништво са њиховим судбинама које су им биле намењене. Стварањем ове књиге даћу скромни допринос сећању на тај важан сегмент историје, како своје породице, тако и великог броја Срба из Мађарске који су се определили да заувек напусте своја вековна огњишта и остатке својих живота проведу у матици."

 Како су се на терену одвијала истраживања о оптацији?

"Највише времена сам провео истраживајући у Матици српској и архиву, где сам поставио основу рада на рукопису. За изворе, грађу и литературу сам се обратио на неколико адреса у Мађарској и Србији са којих сам добио позитивне одговоре за све затражено, на чему сам им много захвалан. Захваљујући Архиву града Будимпеште, Националној библиотеци Сечењи, Мађарском Војном музеју, Музеју града Будимпеште, Епархијском музеју Српске Православне Цркве у Сентандреји и Народном музеју Србије, успео сам у реализацији, верујем квалитетне и вредне монографије.

У свим поменутим установама и институцијама ће будућим истраживачима и љубитељима историје ова књига бити на располагању, до душе за сада само на српском језику. За настанак монографије су заслужни и појединци, међу којима су др Ференц Немет и проф. др Борис Стојковски, који су својим доприносом несебично помогли у њеном обликовању и стварању."

Издавач књиге је "Прометеј", а не нека од институција Срба у Мађарској. Због чега?

"Иако је првобитно било планирано да издавач буде Српски институт из Будимпеште, због њихових раније преузетих послова и немогућности да се у догледно време крене са штампањем књиге, пронашли смо другу могућност и рукопис поверили издавачкој кући "Прометеј" у Србији, са којом већ имам остварену лепу сарадњу са својом претходном књигом. Ипак, највећи део тиража првог издања одлази у Српски институт, који је већ откупио контигент књига за српску заједницу у Мађарској. Радује ме одлука Српског института, који је тим чином недвосмислено и конкретно помогао и подржао објављивање ове монографије."

 У ком правцу се тренутно крећу Ваша интересовања? Да ли је и даље актуелна историјографија?

"Историја културе, уметности и религије су, поред поезије, моје највеће љубави. Успео сам да их кроз своје последње две књиге објединим, интерпретирам на себи својствен поетски начин, и пружим читаоцима своје виђење историјских догађаја о којима говорим и пишем. Загледан у највећа имена поменутих наука, који су иза себе оставили томове предивних књига, а вођен нагоном за ескпериментисањем у писању, верујем да ћу врло брзо пронаћи инспирацију за неку наредну књигу, чији садржај на неки начин најпре и сам морам да проживим да бих је створио. Могу се посветити истраживању само онога што ме прожима лепим и јаким емоцијама. Доживети искуство потпуне спонтане радости и самозаборава најбољи је знак да радите праву ствар.

Иако тренутно радим у видео продукцији, односно стварању серијала документарне емисије, чији сам аутор, а која ће за тему имати процес оптације српског народа из Мађарске у Краљевину СХС, верујем да ћу се након завршетка тог пројекта ипак вратити писаној речи и књижевности."

 Да ли, осим истраживачких, има још неких разлога због којих сте прилично често у Мађарској?

"Прелепа Мађарска са својом отменом Будимпештом у срцу, кажу негде на дну несталог Панонског мора, чији таласи запљускују обале само још са језера Балатон, мој је други дом. Враћам јој се изнова са толиком радошћу као да одлазим први пут. У њој не видим само оно што данас потоји, већ и оно што је нестало и чега, на велику жалост свих нас, више нема. Само можемо наслутити како би данас изгледала, да је сачувана, нестали драгуљ, будимска варош српски Табан. Ту је и Сентандреја, као и преко стотину ситних насеља, расутих широм Мађарске у којима су некада живели Срби.

La Belle Epoque није изнедрила само нека од најлепших дела архитектуре у Мађарској, него је створила један амбијент културе који и данас, до душе окрњен савременим токовима, одише Будимпештом у великој мери. Допринос духовно, интелектуално и материјално веома богате српске заједнице која у њој живи вековима у назад, немерљив је. Све то, и много више овде наведеног, разлози су који ме стално враћају делом и мојој Мађарској", каже Чваркић.

Председник Савеза Срба Румуније Огњан Крстић са сарадницима дочекао је министра Милићевића, који је испунио раније дато обећање и данас донео лектире и уџбенике за ученике српске школе у Темишвару.

"Савез Срба Румуније ће и ове године учествовати у реализацији летњих кампова за децу из дијаспоре који ће бити одржани широм Србије. Разговарали смо и о нашој подршци важним пројектима које господин Крстић и његови сарадници спроводе у Румунији а у циљу очувања српског језика, националног идентитета и културне традиције", рекао је министар после састанка. Договорен је и наставак успешне сарадње када је у питању заједничко обележавање свих важних и значајних датума за Србију.

"Поносно истичемо нашу тробојку која је симбол прошлости, садашњости и будућности. Подсећа нас на храброст наших предака, али нас и инспирише да следимо мудру и визионарску политику председника Вучића како бисмо обезбедили бољу будућност за наше потомке", рекао је министар.

Представници Савеза Срба Румуније истакали су да је неопходоно јединство свих наших сународника где год живели, као и једногласна подршка председнику Србије и државном руководству у дипломатској борби за одбрану виталних националних и државних интереса.

Велика атракција је авион Дакота Ц 47 који је учествовао у пилотској спасилачкој мисији у Србији 1944. године, а испред њега су играли малишани из Српског фолклорног ансамбла у Аризони.

Члан Управног одбора фондације Мисије Халијард Ранко Ристић је после дуже потраге успео да успостави контакт са Кенетом Вокером, сином јединог пилота из групе Таскиги Ермен обореног изнад Србије, Џејмса А Вокера.

Иначе, Таскиги Аирмен су били група афроамеричких пилота који су се борили у Другом светском рату.

Кенет Вокер је на догађај дошао са супругом Синтијом, а менаџери Фондације Халиард мисија упознали су га са осталим члановима породица спасених пилота.

Вокер износи један занимљив детаљ. Наиме, његовог оца је током боравка у Србији скривала и помагала породица данашње министарке културе Србије Маје Гојковић, тачније њен деда. Каже да му је отац рекао да никада није заборавио гостопримство српске породице и народа из прањанског краја.

Чак је свом сину рекао да су га у Србији боље третирали него када се вратио кући. Додаје да је током 39-дневног боравка у Србији научио и да говори српски језик.

Кенет Вокер каже да мисија Фондације Халиjард игра велику улогу у томе да операција спасавања америчких пилота буде све познатија и у Србији и у Сједињеним Државама.

Тим поводом, сваке године широм Аустралије и Новог Зеланда 25. априла одржавају се комеморативне церемоније у знак сећања на све савезничке војнике који су дали своје животе у Првом светском рату. Учешће у свечаном маршу сваке године узимају и наши сународници.

Међу почасним гостима били су:

мр Елизабет Мајер, чланица Савета града Инзбрука и кандидат за градоначелницу на недавним изборима за Скупштину града Инзбрука;
Вера Вукићевић, генерални конзул Републике Србије у Салцбургу; Зелиха Арслан, посланик у Скупштини покрајине Тирол и портпарол жена странке Зелених у Тиролу; Соња Фегер-Калхшмид из Телфса, посланик Социјалдемократске странке Аустрије у Скупштини покрајине Тирол; Андреа Денг, Чланица Скупштине града Инзбрука и председница посланичког клуба Слободарске странке; Тамара Даниловић-Баумгартнер из Беча, некадашња председавајућа Маутхаузен комитета Србије; Бернхард Хефлер, председавајући Фракције социјалдемократских синдикалаца Тирола и члан Управног одбора Радничке коморе покрајине Тирол; проф. др Волфганг Рорбах из Беча, Председник Европа Ностра Аустрија, потпредседник Аустријско-српског друштва и почасни члан СПОЈИ; Даниел Шмид, члан Националног савета Аустрије задужен за државну одбрану, Јужни Тирол, животну средину и климу. Члан је и парламентарне групе пријатељства између Аустрије и Србије; Кристиан Ковачевић из Вергла, посланик Социјалдемократске странке Аустрије у Скупштини покрајине Тирол и некадашњи посланик у Скупштини Аустрије; мр Бењамин Плах, члан Скупштине града Инзбрука и председавајући Социјалдемократске странке Аустрије у Инзбруку Рајни Хап, председник удружења „Рајни Хап и пријатељи“; Сигфрид Кершбаумер, некадашњи заменик градоначелника општине Грис на Бренеру и почасни члан СПОЈИ.

У име организатора гостима се обратио мр Владимир Влајић, један од оснивача и члан Управног одбора СПОЈИ и Савеза Срба у Аустрији, као и покретач Аустријске службе сећања у Србији. Он је објаснио да је СПОЈИ одлучио да организује трибину на ову тему из више разлога. С једне стране, да се овај догађај не заборави, али с друге, да се о овој теми данас говори и, колико је то могуће, да се упореде различити погледи на њу, јер она нажалост још увек није изгубила на актуелности. Нагласио је да нам је веома драго што већина у публици није српског порекла, јер то показује да ова тема превазилази интересовања само српске популације.

Он је присутнима објаснио да је проф. др Герхард Мангот, професор политичких наука са фокусом на међународне односе и безбедност у постсовјетском простору на Универзитету у Инзбруку, стручњак за Русију и Источну Европу, као и за спољну политику САД, недавно био принуђен да откаже своје учешће на овом догађају. Проф. Мангот је СПОЈИ-у саопштио да је разлог томе „растући притисак на њега споља“.

Поред проф. Мангота у најави за овај догађај наведени су проф. др Норман Пех – правник и професор емеритус политичких наука и јавног права на Универзитету у Хамбургу, председавајући жирија Европског трибунала за НАТО рат против Југославије, члан Међународног Аушвиц комитета и др Курт Грич, историчар и истраживач конфликата, научни сарадник на Универзитетима у Инзбруку и Луцерну, као и на Институту за истраживање културе у Граубиндену. Има бројне објаве о упоредном истраживању конфликата и историјском истраживању миграција. Од септембра 2023. године је директор Културног архива Оберенгадина у Швајцарској.

Као домаћин вечери присутним гостима обратио се Бернхард Хефлер, који је рекао да се веома радује што се прича о овој теми, као и да се нада да ћемо сви заједно извући поуке из прошлости како бисмо заједно стварали бољу будућност.

Сусане Голубовић је затим поздравила проф. Нормана Пеха и др Курта Грича,и направила кратак осврт на НАТО бомбардовање 1999. наводећи неке од чињеница. На пример, да је НАТО бомбардовање је трајало 78 дана и ноћи, од 24.03. до 10.06.1999. Такође је поменуто да су коришћене и касетне бомбе и контроверзни осиромашени уранијум, као и да су бомбардовани и цивилни циљеви попут водовода, мостова, преводница, електрана, железничких станица, школа и болница. Она је такође напоменула да се укупан број жртава бомбардовања процењује на најмање 2.500 људи. Од тога 1.500 цивила, Срба као и Албанаца и људи других националности. Од тога 81 дете српског, албанског и другог порекла. Најмање 5.000 цивила је повређено. Голубовић је потом објаснила да се овим догађајем жели одати и помен овим жртвама, али и свим жртвама од тада као и оним у актуелним светским сукобима, и замолила је све присутне да устану и минутом ћутања одају пошту свим жртвама.

Проф. Пех и др Грич водили су дискусију о изузетно интересантним питањима, које им је модераторка Сусане Голубовић постављала, као на пример – где видите разлоге за НАТО бомбардовање СР Југославије, које су биле локалне и међународне завађене стране и које ставове су заузимали, како је тада образложено бомбардовање и колико је то било поткрепљено чињеницама, колики је тада био утицај медија на стварање једне проратне атмосфере на Западу и Истоку, које су биле реалне алтернативе за решавање тадашње кризе на Косову и Метохији, како је НАТО бомбардовање утицало на политичку ситуацију на Балкану и у свету током наредних 25 година од тада, који су били дуготрајни политички, економски и друштвени утицаји НАТО напада на Србију и Црну Гору, како се „операција милосрдни анђео“ може оценити са моралног, политичког и правног гледишта, итд. Расправљало се и о наутралности Аустрије, као и о резолуцији 1244 која је у јуну 1999. усвојена у Савету безбедносту Уједињених нација, као и о томе да ли је признавање такозване независности Косова било отварање пандорине кутије, као и како обојица виде перспективе за мир на Косову, Балкану, у Европи и у свету и колика је опасност од Трећег светског рата. Притом су сва питања посматрана са тадашњег као и данашњег гледишта.

По питању перспектива за мир односно предлога решења, између осталог је речено да све стране треба да се врате поштовању и придржавању међународног права, које је од различитих страна и великих сила кршено 1999. али и данас, као и да се само тако у будућности може осигурати мир у свету.

После подијумске уследила је дискусија са публиком у којој је проф. др Волфганг Рорбах из Беча, који је још 80-их година био активан на Балкану и Србији и Црној Гори на економским и научним пољима, пробио лед тако што је објаснио и економске разлоге, који су 90-их година довели до ратова у Европи и напослетку и до НАТО бомбардовања СР Југославије. Уследила су изузетно занимљива питања и коментари из публике, која су проф. Пех и др Грич врло аргументовано и темељно обрађивали.

Сусане Голубовић је затим затворила подијумску дискусију и скренула пажњу на добротворну сврху вечери, кроз коју се на крају скупио износ у висини од 1.075 евра донација за социјално угрожене породице на Балкану и најугроженије случајеве и болесну децу у Тиролу (проф. Пех се одрекао свог хонорара у корист циља прикупљања хуманитарних средстава).

Она је још једном предала реч Владимиру Влајићу, који се у име СПОЈИ још једном захвалио учесницима и публици, на доласку и донацијама, те је још једном подвукао да су сви из СПОЈИ веома захвални што се успело у намери да у једној пријатној атмосфери и једном здравом и позитивном културом разговора разменимо мишљења о овој теми, као и да се надамо да је ово био само први мали корак ка мирнијој будућности у Европи.

Заснован је на стварној причи о Бошку Токину, првом филмском ствараоцу са Балкана, кога је у филму глумио нико други, него можда најпознатији глумац данашњице Милош Биковић.

Ко је био Бошко Токин и зашто се филм премијерно приказао у Румунији?

Рођен је пре 130 година, 2. априла 1894. године у Чакову, у данашњој Румунији, а у Темишвару је 1912. године завршио гимназију заједно са Милошем Црњанским.

Токин се, пре свега, сматра пиониром филмске уметности. Овај Чаковац је донео магију црно-белих филмова у некадашњу Србију. Двадесетих година након доласка из Париза и заљубљивања у уметност Чарлија Чаплина, приказао је многе тадашње филмове покренувши први филмски круг у Београду и на Балкану. Покушао је први да и теоријски образложи суштину те нове уметности, што се данас назива филмском критиком, покретањем првих филмских часописа.

Радио је заједно са Драганом Алексићем и на снимању првог филма у Београду „Буди Бог са нама“, тачно пре сто година, 1924. године, који, нажалост, како тврде бројни извори, по сведочењу самих актера, никада није завршен зато што је 200 метара снимљене траке уништио фрустрирани сниматељ због неузвраћене љубави главне глумице.

Почетком тридесетих година, тачније 1932. године, Токин је објавио роман „Теразије“. Реч је о првом социјалном роману у Срба који на бруталан начин описује друштвене промене које су задесиле послератни Балкан - друштвени и материјалног полет оптерећен социјалном и моралном декаденцијом - што и Шијанов филм покушава кроз смех да прикаже.

„У филму се заправо смењују ексцентрична и занимљива комедија и омаж уметницима и филмским ствараоцима који су створили филм и европску културу какву данас познајемо“, каже чувени Шијан о свом најновијем филму.

„Мало-помало, филм постаје наша судбина“, писао је Токин још двадесетих година 20. века и наглашавао да је „будућност филма врло велика и све што филм може, још није остварено, изражено“. Са овим мислима испоставља се да је Чаковац Бошко Токин, Србин из данашње Румуније, био истински антиципатор моћи филма у временима која су долазила након његове смрти 1954. године до данас.

Не без разлога Чаково неретко описује као место из којег је кренуло српскo просветитељство. Оно је засигурно духовни и културни лучоноша имена, која светле на небу српске историје и културе. У њему је рођен велики Доситеј Обрадовић, али и Димитрије Пантић Тирол из Чакова остао је упамћен као први који је званично писао на новом српском језику након Вукових реформи. Име Бошка Токина је посебно дубоко заорано у браздама културног и уметничког стваралаштва.

Зато је највероватније филм о њему премијерно и приказан у Румунији, од Темишвара до Констанце и од Питештија до Бистрице. Због тога је и филм настао у заједничкој продукцији српске и румунске конематографије, у потпису једног од највећих редитеља Слободана Шијана. Авангардна личност Бошка Токина је то и желела да буде – симбол повезивања и разумевања.

А то само говори још једном о значају заједништва и културне блискости између наша два народа. Филмски пројекат не само да је успео још једном да споји Румунију и Србију кроз снагу културног моста, већ увелико сведочи о нашој повезаности.

Фотографије обухватају период слободе и тамновања сарајевских атентатора. Аутор појашњава колико одређене фотографије утичу на формирање свести некој личности.

"Ви када желите да створите неку слику о некоме, ви на основу фотографија које изаберете можете утицати на то како ће публика или читаоци о тој особи створити слику. Аустроугарске власти су имале могућности да изаберу између две фотографије, нпр. Недељка Чабриновића, на којој је он сам направио једну студију уочи атентата, био је тада у свом најбољем оделу, а друга је настала у самом затвору када је испребијан, у неком офуцаном оделу и ошишан до главе. И онда када гледате те две фотографије, стичете доста другачији утисак о тој особи", каже аутор изложбе Милош Војиновић.

О изложби је говорио историчар Боривоје Милошевић са Филозофског факултета у Бањалуци. Нагласио је да и даље постоји могућност да се након више од једног века историјски феномен младобосанског покрета истражује са различитих страна. Он је коментарисао и прекрајање и злоупотребу историје.

"Ретко ћемо у нашој прошлости и у историји нашег народа, заправо у историји свих Јужних Словена, пронаћи један покрет или један историјски феномен каква је била Млада Босна, који је толико био склон политичким и сваким другим злоупотребама, од сарајевског атентата па све до данашњег дана. Мислим да српска историјска наука и српска историографија има, за сада адекватан одговор на одређене ревизионистичке покушаје", каже историчар Боривоје Милошевић.

У Музеју Козаре истичу да је у данашње време важно говорити о слободи и историјским догађајима након којих се слобода рађала.

"Сматрамо да је изузетно значајно у овим временима да говоримо о слободи и начину на који се Гаврило Принцип борио за слободу, посебно у оним временима, када нам се стално намеће нека колективна кривица", каже директорка Музеја Козаре Драгана Мамић.

Изложба фотографија "Гаврило Принцип и Млада Босна" у Музеју Козаре биће отворена до половине маја. Историчар Боривоје Милошевић каже да ће публика имати прилику да неке фотографије види први пут. Аутор истиче да је проучавајући период Првог светског рата фотографије сакупљао у архивама, библиотекама и музејима у Сарајеву, Бањалуци, Београду, Прагу и Бечу.

Прва српска пра­во­сла­вна црква у САД је храм Све­тог Саве, који је са­гра­ђе­н 1894. у Џек­со­ну, Ка­ли­фор­ни­ја. Подигао га је отац Се­ва­сти­јан Да­бо­вић, први српски свеш­те­ник ро­ђен у Аме­ри­ци, који се изборио се за самостарлност СПЦ у Америци 1921. године. Храм је амерички споменик културе. Има цркву, капелу и гробље. Познат је по бучној прослави Божића, својој библиотеци и Кампу за младе америчке Србе.

Сигурно најпознатији српски топоним у САД је храм Светог Саве на Менхетну у Њујорку. СПЦ је купила ову цркву од евангелиста 1944. године уз помоћ владике Николаја Велимировића, краља Петра Другог Карађорђевића и академика Михајла Пупина. Саграђена је 1850. године. Била је подигнута на дрвеним стубовима. У цркви се налазио византијски ручно рађен иконостас донет из манастира Свети Наум у Охриду. Иконе је радио руски иконописац Иван Мељинков. У порти је биста Николе Тесле.

Због своје културолошке вредности држава САД је храм Светог Саве уврстила у америчку културну баштину. Црква Светог Саве у Њујорку је страдала два пута – шездесетих година од експлозије и 2016. у пожару. Обнова овог храма се приводи крају. Срби и Американци су поносни на цркву Светог Саве на Менхетну.

И српски манастир Светог Саве у Либертивилу је званични споменик америчке културне. Отворен је 1931. године. Има цркву, споменик генералу Дражи Михаиловићу, војводи Момчилу Ђујићу и војводи Павлу Ђуришићу, споменик припадницима СБП, има и највеће српско гробље у Америци. Ту је био сахрањен краљ Петар Други Карађорђевић и песник Јован Дучић, као и епископи и други великани српске емиграције. У овом манастиру раде Богословија, Теолошки факултет, Коло српских сестара и прва Српска књижара у држави Илиноис.

Име првог српског архиепископа Светог Саве носе Саборна цкрва Парми, која је освећена је 1924. године, Саборна црква у Милвокију формирана је 1912. године, Саборна црква у Сиднеју, општине Мона Вејн и Варивуд формирана је 1949. године, Саборна црква у Бечу, основана је 9. децембра 1860. године. Храм је подигнут од 1890. до 1893. године. Затим, Саборна црква у Лондону, освећена 1952. године и Саборна црква Светога Саве у Паризу, која је основана је 1947. године, а храм је подигнут 1984.

Свети Сава је и Српска школа у Црквеној општини Свети Георгије у Копенхагену, која је основана 2005. године. Затим и Српско друштво у Леверкузену од 1971. године, па црквени хор при храму Светог Саве у Лондону од 1952. године. Свети Саве је Српско културно друштво формирано 1990. године у Немачкој и Европи, потом Српско удружење настало 2002. године у Прагу и Српско друштва "Свети Сава" у Крању, основано 1990. године.

Свети Сава је приликом првог ходочашћа у Свету земљу, подигао конаке за српске монахе у грузијском манастиру Светог Крста недалеко од Јерусалима. Потом је откупио земљиште на брду Сион и ту сазидао манастир за српске монахе, док је у Акри, у тада палестинском пристаништу, од Латина откупио Цркву Св. Ђорђа, да послужи као прихватилиште монасима.

Био је ктитор и дародавац манастира Светог Јована Богослова (кућа коју је Сава купио, конак и црква). Приликом обиласка Сиона, са јерусалимским патријархом Атанасијем, архиепископ Сава је купио кућу (Св. Јована Богослова) тј. Сионску Горницу у којој се одржала Тајна вечера, кућу је откупио од Сарацена (мухамеданаца) и платио је златом и сребром које је добио од краља Стефана Радослава.

Приликом другог боравка у Светој земљи, 1235. године, све своје задужбине, манастире и метохе, поклонио је великој православној Лаври Светог Саве Освећеног, којим су Срби управљали пуних 130 година и чији је Свети Сава био духовни брат. У Јерусалиму и на Синају постоје српски рукописи које су у Светој земљи написали српски монаси и ходочасници, а један од њих био је и Свети Сава. Први српски архиепископ Свети Сава носио је вредне поклоне у Јерусалим, Свету земљу и у Свету Гору. У катедрали у Пјаћенци налазе се и два вредна крста Светог Саве израђена од сребра и злата.

Свети Сава је преминуо 14. јануара 1236. године и сахрањен је у бугарском манастиру у граду Велико Трново.

Разговарали смо са Стефаном Аћимовићем из групе Драм и са Марком Шелићем, Марчелом, поводом концерта који ће одржати у Бечу 25.маја. Истим поводом јавља нам се Никола Осмокровић из Српског центра у Бечу где ће концерт бити одржан. Између осталог, представиће активности ове институције.

Били смо на отварању изложбе Миодраг Вартабедијан Варта и његови традиционални симболи у Етнографском музеју.

За крај разговарамо са Сањом Узелац из групе Ођила. Они ће 17.маја одржати концерт поводом 40 година од првог наступа који су имали у Дому омладине Београда.

Уредници Тијана Паунковић и Душан Жарковић

Реализатор Ернестина Глигоријевић

У име Савеза Срба Француске, потомке је сачекала и била домаћин потпредседница Тања Милосављевић, која живи недалеко од гробља и бави се тематиком Велког рата.

Она се пригодним говором обратила присутнима, а кроз велику епопеју Великог рата водио их је такође председник удружења Славољуб Стојадиновић.

Након комеморације, минутом ћутања одата је почаст нашим див-херојима. По један цвет и јабука су положени на сваку од 22 надгробне плоче.

"Био је то врло дирљив моменат. То су ретки моменти које имамо ми у дијаспори, када вам се срце испуни оном правом љубављу, истинском, хришћанском", каже Тања Милосављевић.

Бошко Рибич, водич овог путешествија, такође је изразио своју радост што је успесно реализовао овај подухват, који је само један у низу које удружење потомака ратника реализује.

"Све док је ових људи и оваквих племенитих подухвата, наши див јунаци неће бити заборављени. Наш је задатак да се сећамо и памтимо и да то сећање преносимо са колена на колено", каже Тања.