Распродат концерт „Вече џеза Васила Хаџиманова“ у Базелу, који се завршио овацијама интернационалне публике, то је на најлепши начин доказао.

Бољи музички познаваоци који су присуствовали концерту истакли су прецизност извођења, а упућени у Василов репертоар били су одушевљени избором композиција. Публика је уживала и топло поздравила разноликост, од разиграног 'стринг пиано' „Ноћна радост (Nocturnal joy)“ до македонске етно песме „Марика, мома убава“ из колекције деде Васила, док су љубитељи нашег етно мелоса осетили у фантастичном богатству звука Вележа топлину скоро заборављених мелодија.

Оно што никог није оставило равнодушним, укључујући и пријатеље музике који нису из наших крајева, јесте емотивни омаж како музичком наслеђу тако и породици, који је уткан у програм, а био је посебно дирљив у интерпретацији севдалинке „А што ћемо љубав крити" са Андријаном Адамовић и прелепим композицијама посвећеним оцу Зафиру и ћерки Марти, „Од љубов не се бега“ и „Балада за Марту“.

Симонета, Италијанка, одазвала се позиву познанице не знајући шта да очекује: „Сјајан концерт и топла, радосна атмосфера, импресиван џез, дует са певачицом и последња песма посвећена оцу дирнули су право у срце. Заиста је лепо видети разноликост култура донету у прелепе амбијенте Базела. Све похвале организаторима.“

Да Васил на најбољи начин негује и промовише „дедовину“ као националну баштину доказује одушевљење најмлађе публике. Миа Петровић, чланица дечје певачке групе Уметничког центра СОКО, каже да је било сјајно и да је коначно присуствовала концерту који уопште није досадан.

Осмогодишњи Павле Вранић синоћ је први пут био на концерту. Узбуђење је било велико као и очекивања:

„Много сам се радовао што ћу коначно ићи на неки цонцерт. Било је баш лепо, али волео бих да следећи пут идем на неки концерт где има више текста.”

Ни старије чланице УЦ СОКО нису биле ништа мање импресиониране. Наша осећајна диригенткиња, Невена Пољак, на питање како се њој као академском, професионалном музичару допало, само је са срећним осмехом и искрицом сузе у очима одговорила да Васил свира „убитачно“ добро! „Али је нежног срца, а и лица”, додале су емотивно и несташно Милица Милутиновић и Јелена Марковић. Јелена је допунила своје утиске:

„Васил Хаџиманов је рођен у једној од најзначајнијих музичких и џез породица бивше Југославије. Његова генетика и одрастање на Балкану, испреплетани са образовањем на Берклиију, обећавали су ужитак, и мислили смо да смо спремни да будемо задивљени – као и публика широм света. Међутим, ово искуство било је више од фантастичне музике коју смо очекивали; било је радосно и емотивно, дирљиво, меланхолично, забавно и испуњено искреношћу од почетка до краја. Од најистанчанијих познавалаца музике до најмлађих будућих музичара у публици – сви смо били очарани.“

И сам уметник није крио задовољство што је има прилику да наступа у тако прелепој сали пред дивном публиком у Базелу.

„Мој први соло наступ у овом граду заиста је прошао савршено. Морам посебно похвалити организацију концерта на челу са Андријаном Адамовић и једва чекам следеће дружење и музицирање у организацији удружења Уметнички центар СОКО.“

Незаборавно вече још дуго ће се препричавати, а Уметнички центар СОКО поставља стандарде одличне организације и високо квалитетног програма, па се једино може питати: „Шта је следеће на програму?“

О значају подизања свести о женском предузетништву и економском оснаживању предузетница, говори Светлана Чавић, председница Општег удружења предузетница Бачке, по повратку са студијског путовања из Болоње, а пред одлазак на велики сајам у Иран где ће представљати Србију.

Поводом 50 година од смрти нашег нобеловца Иве Андрића, Музеј града Београда поклонио је лични Андрићев предмет Музеју Нобелове награде у Стокхолму, а за нашу емисију тим поводом говоре директорка и кустос Музеја Нобелове награде у Стокхолму, као и амбасадорка Србије у Краљевини Шведској, Јелена Чукић Матић из Стокхолма извештава, Драгана Ракочевић.

О предстојећој косидби и ношњи из Херцеговине, која је специјално за ту прилику стигла из Републике Српске у Чикаго, извештава Александар Жигић.

Водимо вас на солистички концерт флаутисткиње Милане Дробац која је школована у Србији, Словенији и Италији, одржаног у Дому Војске Србије. Она је стални члан репрезентативног оркестра Гарде Војске Србије, и солиста који је освојио велики број награда и признања у Италији. Ову врсну уметницу, представља Тијана Паунковић.

Музички гости емисије, АКУД "Мика Митровић - Јарац" са играма из околине Пирота и Србољуб Нинковић, председник Централног савеза аматера у култури Србије.

Уредник емисије Сузана Гвозденовић Пузовић

Редитељ Драгица Гачић

“Вечерас организујемо једно вече које је једно само у низу догађаја у оквиру Европског фестивала уметности, који сам организовала, отпочела са својим ансамблом, вокалним ансамблом Бројаница и кренули смо за Видовдан прошле године из Требиња. Обишли смо око 20 градова земље, региона, Европе и планирамо да до краја јуна, односно до овог Видовдана 2025. то заокружимо на три европска града. То је заправо један мали покрет, ако тако могу да кажем, односно караван, можда и тако можемо да назовемо, наших људи из матице и расејања", каже Марија Викторијом Живановић.

Догађаји овакве врсте од нарочитог су значаја за јачање веза уметника из дијаспоре и матице.

“Овакви сусрети и фестивали су насушно потребни. Пре свега податак који говори да је око 1000 писаца, сликара, музичара до сада наступило на овом само једном фестивалу који смо ми отпочели, мислим да иде у прилог овоме што говоримо. Наши људи су у расејању жељни оваквих садржаја, у многим регионима или државама региона готово да се ништа слично и не одржава. Тако да су на неки начин направили и другу врсту покрета, иницијативу, да на неки начин преузмем и водим ту организацију и зову нас поново ове године”, каже Марија Викторија.

Простор Куће Ђуре Јакшића оставио је посебан утисак на учеснике.

“Ево данас смо у Кући Ђуре Јакшића која је посвећена њему и његовим делима и ми се са радошћу сећамо, тако да сам се невероватно радовао овом позиву и осећам се заиста божанствено са овим људима, са вама свима овде у оваквом амбијенту, предиван доживљај”, каже каже Милорад Самарџија, председник Удружења А:Култура, Беч.

Посебан печат овогодишњој свечености дала је чињеница да се поклопила са Светским даном поезије.

“Данас је Светски дан поезије, који је установљен на данашњи дан 1990. године у Унеску. Ето и направили смо тај Европски фестивал уметности, значи и музика и слике и поезија, превасходно поезија и то је реч која спаја људе у свету. То је сада један предиван осећај, реч као песма, као поезија, као роман, као књига…”, каже књижевница Катарина Бранковић Гајић.

Међу многобројним учесницима вечери наступио је и наш колега новинар и песник Владан Ракић који је рецитовао своју поезију. Вокални ансамбл Бројаница надаље очекују наступи у Будимпешти и Темишвару.

Осврнувши се на његову богату дипломатску каријеру, подсетила је да је службовао у Ватикану, Букурешту, Трсту, Грацу, Марсеју, Паризу, Мадриду, Бриселу и Женеви, те да је на крају каријере постављен за амбасадора Краљевине Југославије у Берлину.

Истакла је да је након немачке инвазије на Краљевину Југославију одбио понуду немачких власти да пређе у неутралну Швајцарску, те да је период немачке окупације провео у Београду, током које је написао нека од својих најзначајнијих дела – Травничку хронику и на Дрини ћуприја.

Додала је да о његовом раду најречитије говори образложење комисије за доделу Нобелове награде за књижевност:„Одликован је јер је као историчар и филозоф поставио питање о силама и снагама које обликују један народ и једну нацију усред тешких несугласица и бесних трвења; јер је обухватио те разлике својом стеченом мирноћом; јер их је посматрао у светлу разумевања и хуманости и јер је његовим делима свету пренета стоичка порука народа с Балкана.“ 

Др Цидилко је говорила о биографским подацима, литерарном стваралаштву и перцепцији књижевности Иве Андрића у иностранству. 

Проф. др Шуберт је надахнуто излагала о мотивима Андрићевог стваралаштва, указујући на мотив моста и митске мотиве. 

Након излагања о Андрићу читани су одломци из његових дела „Пут Алије Ђерзелеза“ и „Госпођица“ на српском и немачком језику.

Амбасада је за ову прилику приредила и изложбу фотографија Иве Андрића, међу којима су биле и фотографије из времена његовог службвања у Берлину. Већи број фотографија добијених из Музеја града Београда приказиван је током трајања књижевне вечери на видео биму.

„Србија је стварала институционални оквир да би ојачала повезивање и била подршка у правом смислу те речи нашим сународницима који живе ван државе и да би очували оно што су симболи нашег народа. Наш циљ је да они који живе ван Србије буду једна целина“, нагласио је министар.

Он је додао да је посебно важно што Србија и Мађарска деле разумевање о значају дијаспоре и да је Мађарска својим искуством у овој области један од најбољих примера добре праксе у Европи.

„Због тога су данашњи састанак и размена искустава и знања за нас од велике важности. Убеђен сам да ћемо након овог првог у низу састанака креирати заједничке пројекте који би могли да буду важна тема наредне седнице Стратешког савета за сарадњу Србије и Мађарске“, додао је Милићевић.

Србија у континуитету унапређује политику према својој дијаспори кроз институционалну подршку, образовне, културне и економске програме који омогућавају јачање веза са матицом. У том контексту, сарадња са државама које имају развијене моделе подршке сународницима у иностранству, попут Мађарске, има непроцењив значај.

Потпредседник Владе Мађарске Жолт Шемјен је током разговора подвукао важност очувања националног идентитета дијаспоре и подршке коју држава мора да пружи својим сународницима, истичући да Мађарска има јасно дефинисане механизме у том правцу.
„Имамо и део народа који је, услед диктатура у 20. веку, емигрирао у САД, Аустралију и Западну Европу, а постоје и они који су се преселили у иностранство да би тамо радили. Наша обавеза је да очувамо њихову везу са нашом културом“, рекао је Шемјен.
Мађарска годинама спроводи програме подршке својој дијаспори, укључујући и образовне и културне иницијативе које помажу у очувању националног идентитета.

„Ми имамо програм који подразумева да 100 стипендиста годишње одлази на места где живе мађарске заједнице и тамо деле сва своја знања о мађарском фолклору, језику, култури и традицији“, објаснио је Шемјен.

Он је најавио да ће Србија и Мађарска покренути заједничке програме који ће омогућити већу сарадњу у културној и образовној сфери.
„Покренућемо и програме који ће омогућити српском народу да упозна мађарску културу, као и да Мађари упознају српску културу и обичаје“, рекао је Шемјен.

Посебан сегмент разговора био је посвећен предлогу успостављања програма „Живи мост“, који би омогућио српској мањини у Мађарској и мађарској мањини у Србији представљање своје културе, историје, привреде и науке. Овај пројекат би укључивао сусрете и размену младих, заједничке културне догађаје, као и повезивање образовних и научних установа. Такође, планирано је организовање курсева мађарског језика у Србији и српског језика у Мађарској, уз иницијативу за братимљење градова. Од посебне важности је и представљање Мађарске у деловима Србије где не живе Мађари, као и обрнуто, како би се унапредило међусобно разумевање и јачале везе између две државе. Разговарало се и о иницијативи братимљења градова између Србије и Мађарске, што ће омогућити повезивање локалних самоуправа и продубљивање сарадње у различитим областима.

„Србија и Мађарска имају братски однос заснован на поверењу. Један од наших циљева јесте да Србија што пре постане чланица ЕУ, и морам да напоменем да би она то одавно била да у Бриселу не постоје двоструки стандарди“, нагласио је заменик председника мађарске владе.

Закључено је да ће Србија и Мађарска наставити редовне консултације и радити на даљем унапређењу односа, посебно у области дијаспоре, културе и економске сарадње, како би се осигурало да њихови сународници у расејању остану трајно повезани са својом матицом.

Филм редитеља Давида Јовановића - "Сунце никад више" своју америчку премијеру имаће 12. априла у Културном центру "Никола Тесла" у Чикагу. Ово је прича о Виду, херују за свога сина Дулета, који је узнемирен ширењем оближњег рудника који прети њиховом дому. Отац покушава да сакрије своју забринутост од сина који остаје несвестан стварности...Филм је већ награђен на бројним међународним филмским фестивалима. У госте нам долази редитељ Давид Јовановић.

Српска православна црква Свети Сава у Њујорку освештана је 1944. године, а 1992. посетио ју је патријарх Павле. 01. маја 2016. године претрпела је велику штету након пожара. Од тада до данас, оспособљена је за одржавање литургија, али је зими веома хладно, јер нема грејања. Предња врата цркве су и даље затворена, а око целог црквеног имања је ограда. Александар Жигић је током боравка у Њујорка покушао да сазна више о томе кави су планови за даље реновирање.

Уредник емисије Тања Адамовић

Реализација Ернестина Глигоријевић

Визија овог центра је свет у коме људи цене доприносе Николе Тесле, инспирисани су његовом научном одважношћу и учествују у будућем побољшању човечанства.

Престолонаследник Александар изразио је задовољство што присуствује овом догађају, поручивши:

„Понекад, довољно је само да изговоримо име Николе Тесле и да будемо сигурни да смо у те две речи све рекли. Да је само име великог српског научника довољно да посведочи о величини, генијалности, и визионарском духу једног изванредног човека. Човека који нам је, можемо без сумње рећи, омогућио да живимо у савременом свету, оном који данас сви добро познајемо.

Није само моја дужност као Србина да подржим овај велики циљ, већ је то обавеза и мене као Карађорђевића, због великог поштовања које имам према добрим и пријатељским односима који су постојали између Тесле и моје породице, са великим узајамним уважавањем. Био је истински пријатељ Круне и то је много пута показао. То је нешто што ме обавезује и да сећање на овај однос одржавам живим, али и да и сам допринесем наслеђу како своје породице тако и Николе Тесле. Он је био један од највећих људи које је наш народ даривао свету. Његов допринос целокупном људском друштву је немерљив, оставио је наслеђе које ће трајати миленијумима. А ми можемо само бити поносни ако нам се укаже прилика да допринесемо очувању овог великог завештања.”

Г. Алеси се захвалио престолонаследнику на подршци овој мисији, истичући велики значај најављене будуће сарадње и подршке Краљевске породице Србије.

"Никола Тесла, један од најизванреднијих синова Србије, имао је визију света обликованог иновацијама, глобалном сарадњом и смелим идејама. У том духу, Ваша великодушна понуда да организујете догађај за прикупљање средстава у Вашој краљевској резиденцији је дирљива и од дубоког значаја за нашу мисију. Ваша подршка јача мост између Теслиног наслеђа и будућности на чијој изградњи радимо у Ворденклифу – будућности укорењеној у науци, образовању и снази међународног партнерства.”

Српска заједница у Румунији је мишљења да би евентуална продаја Дома још више закомпликовала статус овог здања који сматрају својим, и још увек намеравају да га поврате. Како је уопште дошло до ове прилично компликоване ситуације да Срби у Румунији изгубе вредни објекат у самом центру Темишвара, каква је даљна судбина Макриног дома, постоје ли још могућности да се он ипак врати првобитном власнику Епархији темишварској или је он заувек изгубљен? О тим и другим важним и занимљивим темама везаним за живот Срба у Румунији говори протојереј-ставрофор Маринко Марков, архијерејски заменик Епархије темишварске.

Током разговора са оцем Маринком видећемо и неке занимљиве прилоге из живота Срба у Румунији, као што је прича о поново отвореној српској школи у месту Радимна, у Дунавској клисури, као и инсерт из серијала „Скривена историја Срба у Румунији“, аутора Николе Лакића. Овога пута то је прича о загонетној судбини вредног златног блага, из периода античке Грчке, па и раније пронађеног крајем деветнаестог века на једном српском имању у Великом Семиклушу, на северо-источном делу румунског Баната, уз саму границу са Мађарском.

У емисији ћемо чути Мешовити црквени хор Српске саборне цркве у Темишвару и песму „Ој Косово, Косово“ под управом професора Јоце Бугарског.

Уредница емисије Нада Вукелић

Редитељка Ерна Глигоријевић.

На отварању ће бити присутни стрип аутори/ке Јелена Ђорђевић-Максимовић и Илија Јаковљевић. Програм је реализован уз подршку Министарства културе Републике Србије.

Изложба "Острво љубави" је први пут представљена на Нова Фестивалу фестивалу савременог стрипа у Панчеву 2023. године, поводом 150. годишњице рођења Надежде Петровић, сликарке и илустраторке чија дела су прва модерна постигнућа у српској уметности на почетку двадесетог века.

Надежда је била по много чему авангардна, а у време када није било друштвено прихватљиво радити актове, смело их је изводила сликајући чак и пожудне љубавне загрљаје.

Било да је радила импресионистички или експресионистички, неизоставно је у своја дела уткивала елементе симболизма који, примењени на слици Острво љубави, пруззају разноврсне идеје одазваним ауторима да оговоре на истоимену тему кратким стрипом или илустрацијом.

Селекторски фестивалски одбор (Јана Адамовић, Саша Ракезић алиас Александар Зограф, Моника Хусар) начинио је избор од 42 стилски и генерацијски различита аутора. Иако многобројни приспели радови носе наслов Острво љубави, приказане су различите интерпретације и идеје.

Окупљени на једном месту уметнички радови стрип-аутора потврђују оправданост почетне визије организатора и подсећају нас зашто Надежду Петровић сагледавамо као најзначајнију уметницу јер је градила своју уметност на темељима стваралаштва свих славних претходника којима се дивила, у потпуности одразила своје време, а антиципирала све оно што ће бити у уметности век иза ње, залажући се неустрашиво за своја уверења да уметност треба да слуззи напретку човечанства.

У оквиру стрип-изложбе Острво љубави приказани су радови следећих аутора/ки: Александар Петрикановић, Ана Петровић, Анyа Гладyшева и Глеб Пусхев, Бранко Фарац, Dzaizku, Јелена Ђорђевић, Léopold Prudon, Маја Бушић, Маја Веселиновић, Nejra Turccinovich, Remy Ramsés Hernández Lois, Тихомир Челановић, Урош Максимовић, Miguel Ángel Valdivia, Eva Hilhorst, Claudio Marinaccio, Harukichi, Yvan Guillo (Yvang, Samplerman), Бојана Стојановић, Дарко Дацовић, Корина Хуњак, Мирјана Мишлов и Thierry Guitard, Игор Кордеј, Ирина Болшакова, Нађа Тиодоровић, Тања Вукобрат, Филип Каран, Марко Шерер, EL JAKK (Илија Јаковљевић), Alizée De Pin, Добросав Боб Живковић, Андријана Васић,Alexandra Goldillo, Лариса Ацков, Драгана Радановић, Ивана Филиповић, Невена Марковић, Frances Lewtas и Племе20 или TribeF.

Син комунисте и полицајца, до јуче универзитетски професор, писац, боем, припадник београдске интелигенције и ватрени противник Милошевићевог режима. Теодор Теја Крај је данас директор једне велике издавачке куће. Једног дана у његову канцеларију непозван улази необичан странац са великим кофером у руци. Тај човек је Лука Лабан, бивши агент српске службе безбедности, данас таксиста.

Током упознавања Луке, Теја сазнаје да је његова мисија последњих 10 година било ухођење Теје, писање извештаја о његовим поступцима, шпијунирање до најинтимнијих тренутака у његовом животу.

Било је и смеха и суза, публика је одушевљена енергија и даље врви у сали иако су се, фигуративно, завесе спустиле. Какви су Ваши утисци?

“Баш тако као што сте рекли у овој најави. Не само утисци са ове представе, ми смо се трудили да ту буде много емоција, да је дочарамо на један посебан начин. Што више играте ви сте бољи. Мене је вечерас публика одушевила, након поклона ми смо стварно добили једну тако велику енергију која ће нас гурнути да сутра и прекосутра одиграмо ово са још већим жаром и са још више енергије”, каже редитељка представе Славица Петровић.

“Ово ми је био највећи изазов од свих, јер ову улогу има филм али у позоришној представи је играо само Бата Стојковић. Сваки пут када гледам ту представу мислим да не може другачије. А нисам хтео да будем његова бледа копија и то ми је због тога био некакав изазов и надам се да нисам био бата али да сам пружио једну добру партију”, каже глумац Бранко Алексић који глуми Луку Лабана.

“Скоро 5 месеци су иза овог пројекта, тако да је било захтевно али изазовно, као што сте рекли донети једну причу Ковачевићеву, која је истовремено и трагедија и комедија, која одлично сликава ово време”, каже Глумац Милан Поповић, у пердстави Теодор Теја Крај.

“Ово је представа коју сви осећају овде у публици, чини ми се да смо осетили и енергију из Србије. Прелапо је било, мислим да смо урадили онако како смо најбоље могли и надам се да смо били добри”, каже Данка Тишма (Марта).

“Ја мислим да је јако успела, не зато што сам ја директор али стварно мислим да је јако успела представа и једна од најлепших, ако не и најлепша представа коју смо до сада дали за последњих 20 година”, каже директор Миша Петковић.

Разбарушеног изгледа, размишљања, начина живота, потпуно природан, без предрасуда и резерви, Никола се врло лако прилагођавао, било да је боравио у егзотичном Бразилу, урбаном Њујорку или царском Бечу.

Након одслуженог војног рока, Радин деведесетих година одлази из Србије у Бразил. Са тог путовања, каже, вратио се пре неколико година. Живи у Новом Саду.

У каквом му је сећању остао Бразил, шта тај народ издваја у односу на Американце и Европљане? Шта је радио у Бечу и како је упознао чувеног Фалка? Где се сусрео са делфинотерапијом и како описује ова дивна бића?

Радин је у Њујорку студирао режију на тамошњој филмској академији, и прича нам да су та похрањена знања сигурно утицала на то што је данас један од најуспешнијих влогера. А све је почело у једном студију Бечу крајем 2019... Никола нам је врло сликовито, разумљиво, наводећи чињенице, анализирао и поредио телевизијски програм и садржаје који се пласирају на интернету. За шта се у предизборној кампањи одлучио Доналд Трамп...

Упознали смо и Николину ћерку Луну која живи на релацији Аустрија, Бразил, Србија.

Уредник емисије Тамара Дрезгић.

Први у низу догађаја одржан је 21. марта 2025. године у 19 часова у Алберт холу у Бечу. Том приликом, публика је имала прилику да погледа документарно-играни филм „Крст са Косова“, који приказује трагичне судбине српског народа на Косову и Метохији.

Филм је својим снажним сценама и аутентичним сведочењима оставио дубок утисак на све присутне. Поред филмске пројекције, организовано је и предавање „Српски страдалнички век“, које је детаљно обрадило историјске околности и страдања српског народа током 20. и 21. века.

Главни део предавања одржао је Бојан Арбутина, директор Музеја жртава геноцида из Београда. Иако је фокус предавања био на страдању Срба на Косову и Метохији, Арбутина је подсетио на геноцид и на страдање Срба у Независној Држави Хрватској. Такође, Арбутина је објаснио и чиме се тачно бави Музеј жртава геноцида, које се све збирке и фондови чувају у Музеју, као и који се пројекти планирају у будућности.

 Симпозијум поводом НАТО агресије на СРЈ 1999. године

У суботу, 22. марта, такође у Алберт холу, Просвјета је са пријатељима организовала симпозијум, који се бавио узроцима и последицама НАТО агресије на СР Југославију 1999. године.

На том симпозијуму учествовали су социолог Зоран Аврамовић, потпредседник Просвјете Срђан Мијалковић и двојица Аустријанаца, историчар Ханес Хофбауер и велики пријатељ Срба, Давид Штокингер. Симпозијум је одржан на немачком и српском језику, а међу гостима је био белики број Аустријанаца.

 Хуманитарни концерт за вртић „Maja“ у Осојану

Трећи значајан догађај у оквиру ових активности био је Просвјетин хуманитарни концерт, који је одржан 23. марта 2025. године у 15 часова у Алберт холу у Бечу. Овај концерт је организован са циљем прикупљања средстава за помоћ вртићу „Maja“ у селу Осојане на Косову и Метохији, једном од ретких места где српска деца и даље живе и уче на својој земљи.

Пред више од две стотине људи и деце хуманог срца, наступили су многобројни солисти и Српски академски ансамбл. Концерт је традиционално отворио Мали хор Просвјете, затим су редом наступали челиста Милош Стосиек, харфисткиња Тара Стојановић, флаутисткиње Тијана Круљ Гајић и Милена Пурић и маестро на хармоници Игор Филиповић, да би публику, на крају, својим гласом очарала Вања Тоскано уз пратњу Српског академског ансамбла.

На сцени су се нашле и ученице Просвјетине школе српског језика, Лена Спасић и Хелена Савичић, које су рецитовале родољубиве песме. Ученици Просвјетине школе српског језика су уз помоћ својих наставница припремили многобројне цртеже, слике и рукотворине и на тај начин активно учествовали у прикупљању средстава за своје другаре на Косову и Метохији.

До сада је прикупљено преко 3.500 евра, прикупљање средстава за вртић Маја у Осојану наставиће се и онлајн путем, а СПКД Просвјета Аустрија обавестиће јавност о прикупљеним средствима.

Наш гост је Илија Шаула, књижевник, сликар, привредник, човек који је окупио велики број аутора из различитих крајева света који пишу на српском језику, а на недавном сајму књига у Новом саду представио је 19 писаца.

Разговарамо о његовом раду, како је окупио писце за сајам, његовим књижевним и издавачким пројектима.

Били смо на концерту флаутисткиње Милане Дробац. Она је основне студије започела у Београду а завршила у Љубљани. Усавршавала се у Италији где је освојила бројне награде и признања. Стални је члан репрезентативног оркестра гарде војске Србије, и изванредан солиста.

Забележили смо књижевно поетско вече одржано у Београду у оквиру Европског фестивала уметности. Ове године фестивал се поклопио са светским даном поезије који се обележава 21. марта.

Професор Димитрије Големовић, етномузиколог, композитор и истраживач је наш гост. Његова страст за очувањем и збрињавањем народног стваралаштва довела је до стварања звучних архива у 8 градова широм земље. Говоримо о значају даривања овог културног блага градовима и заједницама.

Уредници емисије су Тијана Паунковић и Душан Жарковић

Редитељ Ернестина Глигоријевић.

Према подацима овдашњих локалних медија који се односе на претходну годину, највише заинтересованих за куповину некретнине у Трсту, када је реч о странцима, било је из Аустрије, Средњих Америчких Држава, Русије, Немачке, Аустралије...

Ових дана велику позорност изазвала је вест да регионална влада продаје палату “Вучитић”, велико лепо издање уз оболу мора, чији је својевредни власник био Михајло Вучитић, припадник некада моћне црпске заједнице у Трсту.

Ова чињеница знатежно нас води ка томе да сазнамо ко су били угледни, богати Трчинске Србије власници раскошних палата.

"Основана је српска заједница, Српска православна црквена општина пре скоро три века и само ово лепо издање подигнуто је захваљујући људима који су и тада улагали пуно у град и улагали су у своју заједницу и улагали су и за будуће генерације, чији смо део и ми данас овде.

Многа значајних имена су тада учествовала, почевши од самог грофа Војновића који је био један од најзначајнијих у то време, Ристе Шкуљевића, Куртовића, Гопчевића и многе друге познате Ризнића, Ковачевића, безброј фамилија које су стварно дале велики допринос у животу и раду Срба тада, а наравно својом визијом, завештањем и разним донацијама и за нас данас.

Иза њих су остале и безбројне палате, преко 50 палата су подигли у самом граду. Многе од тих палата су нажалост промениле власнике из једног разлога или другог. Један део палата је остао у власништву Црквене општине у Трсту, захваљујући којима и успевамо да наставимо живот, културни, верски и сваки други. Многа данас удружења гравитирају око саме Црквене општине и све активности се координирају, а ничега од тога не би било да тада људи нису имали ту визију и далековидост, да оснивају и прву српску школу овде, да оснивају библиотеку, историјски архив наше црквене општине у Трсту и све остало.

Довољно је прошетати градом и нећете имати прилике да видите много других ствари које нису везане за наш народ и за наше људе овде. Поред тих палата које су подигнуте највећи број их је сам концентрисан у строгом центру града, дуж мора, дуж великог канала, око познате пијаце Понте Росо. То је било језго тадашњег Трста и најскупља земља, најскупље парцеле и најлепше палате су подигнуте баш у том делу", каже Златимир Селаковић, председник Српске црквене општине у Трсту.

"Српски народ је увек био на страни слободе и увек смо плаћали високу цену због тога. Ми смо народ који је устајао против окупатора и никада није водио освајачке ратове. Данас неки покушавају да нам одузму ту истину и да жртву и ослободиоца покажу као агресора, а агресора као жртву", рекао је Милићевић.

Он је указао да ревизионизам значи двоструко страдање, јер се прво страда у ратовима, а затим и када се то страдање пориче.

"Ово је питање идентитета и будућности јер, уколико дозволимо да се ревидира историја, идемо ка духовном поразу и губитку самопоштовања као народ. Зато је ово државно питање које треба да постане део националне стратегије", нагласио је министар.

Милићевић је поручио да ће бити организован низ трибина на којима ће учествовати бројни стручњаци у државама где има највише Срба у расејању да би се на тај начин континуирано, стручно и снажно заштитила истина о српском народу.

"Наши сународници у расејању су на првој линији фронта јер свакодневно носе бреме нетачних наратива и дискриминације. Истина није оружје, али јесте одбрана. Не тражимо сукобе и реваншизам, већ тражимо поштовање истине и памћење за које се наш народ изборио крвљу, знојем и жртвом", рекао је он.

Како је навео, ове године се навршава 30 година од операција Бљесак и Олуја које представљају највеће етничко чишћење у новијој историји Европе.

"Десетине хиљада Срба је протерано, стотине их је убијено, а хиљаде остале без својих домова. То страдање не сме бити заборављено, а још мање сме бити искривљено. Наш одговор није у освети, већ у памћењу и истини. Ово радимо због наших предака, али још више због наших потомака јер је наш задатак да истину оставимо у наслеђе", рекао је Милићевић.

На конференцији су били присутни и чланови тима Дарко Танасковић, Светислав Божић, Драгослав Бокан, Чедомир Антић, као и Бранко Ракић, Драган Симеуновић, Миле Бјелајац и Александар Раковић.

Дарко Танасковић је истакао да ниједна српска влада није на прави начин успоставила однос са Србима у расејању и то је њима увек тешко падало.

"Никада није успостављен један систем односа и организације који би били дугог даха и који би заиста учинили да се Срби ван Србије осећају делом српског народа и делом Србије. Недостајале су идеја и континуитет, а уколико почнемо то да исправљамо овом иницијативом, сматрам да би то била велика ствар", рекао је Танасковић.

Светислав Божић је нагласио да је задатак који је пред тимом веома деликатан и озбиљан, поготово због тога што долази у тренутку који није наклоњен православном свету.

"Уколико не будемо имали државу и народ, али и народ ван ове државе који је део српског света, ми нецхемо имати ни вредне појединце, нити њихова дела. Зато је важно да Србија, њен свет и њен народ, ма где био, осећа светосавску енергију и хиландарски хук и да ван тога не може да нађе веће пријатеље", рекао је Божић, изразивши уверење да овај тим за то има снаге речју, делом и посвећеношћу онима који живе ван матице.

Драгослав Бокан је изјавио да најважнија реч будућности српског народа јесте слога, а да почетак те слоге мора да буде уједињавање Срба из Србије са онима који су у иностранству.

"Њихов одлазак често није био условљен економским мотивима, већ је био резултат грађанског рата који морамо да завршимо, али не тако што ћемо да пружимо руку једни другима и све заборавимо, већ да заједно кренемо да се боримо за јачање нашег идентитета и одбрану нашег суверенитета", рекао је Бокан.

Чедомир Антић је истакао да му је жао што политика усмерена ка Србима ван Србије није трајна ни јасна, али да се нада да ће се то кроз спровођење овог пројекта променити.

Бранко Ракић је истакао да Срби који живе у иностранству имају проблеме када разговарају о Олуји, Сребреници и сличним догађајима јер се сусрећу са људима који се позивају на ауторе који су писали књиге у пропагандну сврху.

"Наши људи су тамо разоружани јер ми немамо тако нешто и нисмо у довољној мери радили на томе", нагласио је Ракић.

Драган Симеуновић је рекао да је народ целина коју чине људи истог идентитета, као и да је идентитет ствар избора који зависи од снаге народа и државе.

"После Другог светског рата су сви хтели да буду Срби јер су знали да су Срби тихи победници рата. Иво Андрић и Меша Селимовић су хтели да буду Срби, иако то нису морали", поручио је Симеуновић.

Миле Бјелајац је нагласио да је важно пронаћи начин да људи који ззиве ван Србије буду добро информисани, јер у срединама у којима ззиве немају добре изворе информација.

"Питање је како дискутовати и како се обраћати људима, јер се не обраћамо само људима који имају високо образовање. Обраћате се и онима који имају техничка знања, али и онима који имају завршену само основну школу, и то је изазов за наш академски тим", рекао је он.

Александар Раковић је рекао да је крајем прошлог века у Србији постојало министарство под именом Министарство за везе са Србима изван Србије и да би требало размотрити поновну употребу тог имена.

"Можда тај назив из прошлости најбоље дефиниссе однос Србије са Србима који су остали ван њених граница", истакао је Раковић.

Током конференције министар Милицхевицх је рекао да ће део тима бити и Славенко Терзић, Александар Растовић и Слободан Деспот.
Манифестација "Српски национални интереси - јуче, данас и сутра" је велико окупљање удружења и бројних организација које окупљају Србе ван Србије, где ће се разговарати о темама које су сфера њиховог интересовања.

У Новом Саду је одржан Међународни сајам књига. Била је ово добра прилика да се на једном месту окупе писци из Србије, региона и расејања. У госте смо позвали проф. др Бранка Миљевића, да бисмо сазнали које су нове књиге које је објавио и које су нове активности у Удружењу српских пензионера Канаде.

Фестивал фолклорних друштава Словеније у организацији Савеза српских друштава Словеније одржан је у Трбовљу. Учествовало је једанаест српских фолклорних друштава и 350 фолклораша. Ово такмичење представља и квалификације за Европску смотру фолклора. Из Трбовља се јавља Милован Терзић.

Прво српско позориште „Мира Сремчевић“ из Чикага одиграло је премијерну представу „Професионалац“ по тексту Душана Ковачевића, а у режији Славице Петровић. Из Чикага се јаваља Љубица Павловић.

Музички гости Хор Дечјег културног центра Београд.

Уредник емисије Бобан Ковачевић.

Редитељ Драгица Гачић.

Био сам фасциниран градом, осећај када летите 40 минута изнад једног града, свуда су светла. Никако да слетите, невероватно колико је то огроман град, пун контрадикторности, пун невероватно лепих ствари и невероватно опасних ствари.

После та два концерта су ми пришли представници оркестра и питали да ли познајем Кармен оперу. Ја сам рекао наравно да знам оперу Кармен. Да ли бих ја то дириговао у Bellas Artes? Ја кажем да. Али знате када радите у Швацарској и Немачкој ви рачунате да ћете дириговати кроз шест месеци, годину дана, две године. Ја кажем да, и када би то било? Они кажу за две недеље. Па добро ви имате сигурно диригента, они кажу ту су неки проблеми, њихови приватни. И после дугог нагађања са свима ја сам на крају остао и дириговао две представе, са Кармен сам дебитовао као оперски диригент у Bellas Artes и три месеца после тога сам добио позив за место шефа диригента.

То је било ново изненађење за мене јер стварно нисам планирао да одем у Латинску Америку. Театар је феноменалан, огроман, прелеп, арт деко унутра, споља изгледа као храм Светог Саве, огроман, са куполама. И онда сам рекао породици па ја бих можда могао да пробам, имам уговор на 6 месеци, други део 2013. године и онда ћемо видети како ће бити и остао сам до априла 2019. године.

То је било потпуно ненадано, али једно дивно искуство. Да нисам упознао Мексико, мој живот би био много сиромашнији", каже Динић.

Целу емисију ауторке Тамаре Дрезгић где је гост Србољуб Динић погледајте овде.

Изложбу је недавно отворила словачко-чешка глумица Деана Јакубискова, у присуству председника Матице Словачке Мариана Гешпера, почасног конзула Србије Мојмира Врлика и других јавних линости.

Јакубискова је рекла да се гледајући фотографије и жене у народним ношњама, види "да је ту присутна велика емоција".

"За нас Словене је трон увек био важан, жена је увек била на трону. Жена је била симбол енергије, снаге и она је била повезана са вишим енергијама. Жена је давала снагу мушкарцу", навела је Јакубискова.

Сурови је нагласио да му је велика част да излаже у најстаријем словачком народном музеју и да представи културно, материјално и нематеријално наслеђе Срба, Словака, Мађара, Русина, Румуна, Буњева и Шокаца.

Према његовим речима, фотографије нису само одраз мултикултуралности и суживота народа на нашим просторима, већ приказују јединствен "спој уметности и етнологије, традиције и модерног доба".

Организатори изложбе су државни Словачки народни музеј у Мартину и Културни центар Кисач, чији је Сурови директор, уз финансијску подршку Града Новог Сада.

"Добила сам вољу да пошто пото уђем у село, не размишљајући о својој безбедности, о безбедности својих сарадника. Само ми је био циљ да испуним своју дужност, да као истражни судија уђем у село, извршим увиђај на лицу места, што сам и урадила и прикупила доказе, од оружја, од униформа, обишли смо цело село, у селу није било живе душе, ни један сељанин, ниједан човек сем терористи који су пуцали на нас.

И ми смо доказали да је у селу Рачак био штаб припадника терористичке организације УЧК и да су погинули они, а не недужни сељани, како је то лажно представио Вокер. Парафинске рукавице су вештачене од стране судског вештака балистичара и утврђено је присуство нитрата који указују да су сви они били у контакту и у додиру са оружјем, што је још један доказ да су то били припадници терориста, да су пуцали. Смрт код свих њих наступила је од последица повреда нанетих ватреним оружјем и код ниједног није пуцано из близине, нити је било било каквих трагова да је извршен масакар.

Како се то рефлектовало на суђењу?

Рачак је отпао из оптужнице. Тако да ниједан Србин није ни оптужен, ни осуђен у Хагу, што је једна велика победа наше државе на челу са мном као истражног судије. Ја 25, 26 година ово што сам рекла данас, увек причам. Ја не могу друго да кажем него истину и оно што сам видела на лицу места. И за сада ме нико није демантовао", каже судија Маринковић.

Верзија коју је сценирала и наметнула косовска верификационог мисија ОЕБС-а, на челу са Вилијемом Вокером, је послужио као Casus belli, довољан разлог за НАТО бомбардовање Југославије, наравно, без дозволе Савета безбедности Уједињених нација.