„Скинуо је овај ланчић са мога врата и бацио га на кревет. Усташама је остало све злато и богатство у кући, које су разграбили. Отац се бојао да би нас могли убити пљачкаши, чак само за тај комадић злата на мом врату. Побјегли смо само у ономе што смо имали на себи. Било ми је шест година и од тада више никада нисам ни свратила у Книн", записала је Вјера.

Др Вјера Рашковић Зец истиче да је ово једна неуобичајена књига за децу и о деци, чији су коаутори деца. Ова збирка песама је скуп дечијих идеја на једном месту и њихов доживљај света и живота. С обзиром да је ауторка предавала српски језик, писмене радове својих ученика је из прозе преточила у стихове. То је био период од 1961. до 1964. године у Југославији.

„Надам се да данашња дјеца у Србији нису промјенила однос према темељним вриједностима живота. Барем не сва, у овом немилом времену у којем дјеца убијају дјецу. Др Саво Штрбац, директор Документационо-информативног центра „Веритас" је говорио о страдању на Петровачкој цести. У књизи се налази прилог и фотографије троје убијене деце на Петровачкој цести 7. августа 1995. године. То су Невенка и Жарко Рајић и Дарко Вујовић. „Веритас" из Београда је редовно извештавао јавност о настојањима да рука правде стигне виновнике овог злочина.Седмогодишња Олга Јеркић је прочитала песму „Кишна г*-листа", која се налази у књизи и одушевила присутне. Драгана Љуна је читала одломке из књиге, у којој се, осим песама, налазе и стручни радови на тему Двојезичност-предности и опасности, Утјецај иноземне животе средине на дијете, Дјеца воле и земљу у којој живе, Специјална школа може бити неправда, Сурадња страних и наших наставника, Говорити с дјецом на материнском језику, У кинеској школи, итд. На овој промоцији били су, између осталих,присутни:Радивоје Благојевић, Новак Радовић, Бајо Јојић и Драган Петковић", истиче ауторка.

С обзиром на то да се ауторка у време одржавања Београдског сајма књига налазила у Америци, промоција књиге биће одржана у њеном присуству, крајем априла 2027. године у Бечу, у организацији Аустријско-српског културног друштва „Вилхелмина Мина Караџић", где др Вјера Раковић Зец врши дужност заменика председника.

Тамо јој се дешавало да се током једног дана сусретне са људима из десет различитих етничких средина, што је и увело у област транскултуралне психијатрије, посебне гране која истражује како порекло, традиција и култура обликују наше ментално здравље. Њеном истрајношћу и знањем на Новом Зеланду је уведена породична терапија.

Кроз доживљаје и приче које је поделила са нама, др Мила Голднер Вуков открила нам је комплексност човековог унутрашњег бића.

Након рада са пацијентима у Београду у Институту за ментално здравље и на Клиници за болести зависности, Мила средином деведесетих година одлази на други крај света, на Нови Зеланд и у Аустралију.

Пракса др Миле не обухвата само локално становништво Аустралије, Новог Зеланда и пацифичких острва. За стручну помоћ јој се обраћају и наши људи који живе предалеко од своје домовине, тамо где географска удаљеност појачава чежњу за домом и потребу за разумевањем. У таквим тренуцима, њена подршка представља непроцењив мост са коренима и спас од изолације на другом крају света...

Проф. др Мила Голднер Вуков се усавршавала у САД, Великој Британији, Аустралији и на Новом Зеланду. Била је доцент на Катедри за психијатрију Медицинског факултета у Београду, професор на Окландском универзитету на Новом Зеланду и Универзитету Џејмс Кук у Аустралији. Члан је аустралијског и новозеландског Краљевског колеџа психијатара.

Поред учешћа на конгресима широм света, професорка је изузетно тражен предавач у Србији и региону, а њени семинари у Европском центру за мир и развој у Београду, увек привлаче велику пажњу. Поред многих важних области којима се бави, последњих година, једна тема се посебно издвојила и ставила све остале у други план, а то је неверство, о чему је написала и научни рад...

Уредник емисије Тамара Дрезгић

Током сајма је одржан велики број унапред заказаних састанака са представницима туристичке индустрије из Велике Британије али и других тржишта, у циљу приближавања понуде Београда и привлачења већег броја туриста. Издвајају се састанци са агенцијама из Кине са којима су претходно започети договори током недавне промоције Београда у Пекингу.

У првих девет месеци 2026. године, Београд је посетило око милион и двеста хиљада туриста, што је за 7% више у односу на исти период прошле године. Укупан број остварених ноћења у истом периоду је за 9% већи и износи скоро три милиона ноћења.

Уз чланове парохије парохије специјални гост догађаја била је генерални конзул Босне Херцеговине из Републике Српске, Татјана Телић са супругом, која је поздравила све присутне и пожелала им срећну славу.

Удружење Прело прославља већ неколико година своју славу у црквеној сали у Белвуду.

„Велико је задовољство, јер ја сам почела као баш дете у Прелу, тата ме је увео у организацију и још неки су ме исто повукли, тако да фактички од малена сам почела ту, благајник сам била и сада подпредседник, тако да велика је част и задовољство. Имамо неке циљеве и увек покушавамо да проширимо што више и укључимо млађе генерације”, каже Сузана Тесла, новоизабрана председница Удружења Прело.

Да ли те Американци некад питају о презимену Тесла?

“Неки знају, неки не знају. Тако да ја увек волим да кажем ко је Никола Тесла и одакле је и наравно да испричам нашу историју и све оно што је урадио”, каже Сузана.

“Такође, са моје стране желим да упутим честитке свим нашим Србима са подручја Крајине и удружењу “Прело” које данас прославља Светог апостола евангелисту Луку. Увек је велика радост присуствовати оваквим нашим окупљањима. Јесте наш свештеник, видим дао велику част признања мом присуству овде али у принципу то само показује колико је нашем народу који живи у иностранству битно да се повеже са својом отаџбином, Републиком Српском и Србијом и мени је увек част када то чиним“, каже Татјана Телић, ген. конзул БиХ из Републике Српске.

“Слава је установљена 2019. године. Међутим, Прело постоји много дуже. Ми следеће године славимо 25. годишњицу, тако да нормално радујемо се и томе као и слави свакако”, Душко Чучковић, досадашњи председник Удружења Прело.

У Удружењу крајишких Срба Прело су најавили да је велики догађај организације годишње пролећно крајишко прело заказано за 14. март 2027. године, а одржаће се у Великој сали манастира Грачаница и увек привуче велики број људи.

У Пекингу су од тог доба опстале царске палате, њих 60, храмови и паркови, њих 1036, а и обичне куће са сивим крововима и зидовима. Иако је пре три века гроф Сава је био једини Србин у Кини и у Пекингу, данас у овој земљи од 1,5 милијарди људи има 1500 житеља српског порекла. А у њеној “северној престоници" - Beǐjīng има око 9 милиона Кинеза и 350 Срба.

 Срби у Кини

Наши људи су у већем броју почели да освајају Кину преко Русије, када почетком 20. века пристижу као московски представници, официри руске војске, учесници Руско-јапанског рата, путници, авантуристи, железнички радници, трговци, писци и новинари.

Саша Ћирковић је, на пример, рођен у Харбину, „леденом граду” на североистоку Кине. Милорад Рајчевић стигао је у Пекинг крајем октобра 1910. године. Овај први велики српски светски путник писао је за „Мали журнал“, слао извештаје у Београд и обилазио град. Жалио се да у извештајима није нашао „неког свог“.

Путописац Озрен Ј. Суботић (1873–1951) био је новинар и истраживач Далеког истока. Проучавао је кинески језик и написао 1921. књигу „Из жутог царства“. Потом се од 1930. појављује читав низ српских истраживача и аутора који су путовали кроз Кину или писали о њој.

Професор синологије, науке о кинеској култури, Радосав Пушић је, на пример, објавио две велике збирке: „Капија од жада: Путописи Срба о Кини 1725–1935“ и „Поднебеско царство: Срби о Кини 1725–1940“. То су практично темељне збирке за истраживање Срба у Кини пре Другог светског рата – сазнао сам од наших људи у Кини.

Први званичник државе Југославије стигао је пре седам деценија у Пекинг. Тада је Југославија успоставила дипломатске односе са Кином и отворила амбасаду у Пекингу. Први амбасадор био је Владимир Поповић, истакнути дипломата и народни херој из Београда, који је у Пекингу предао акредитивна писма председнику Мао Цедунгу 29. јуна 1955.

У међувремену за 70 година дипломатије СФРЈ, СРЈ, СЦГ и Србија имали су укупно 12 амбасадора, углавном Срба. Данас је Њена екселенција Маја Стефановић, амбасадорка Републике Србије у Народној Републици Кини.

Са првим амбасадором Владимиром Поповићем из Београда је у Пекинг стигао и Бранко Богуновић, први дописник београдске агенције Танјуг у Кини.

Град на четири реке опасан је зидинама и великим капијама. Улице су уске, пуне људи на бициклима и рикшама. Има јако мало аутомобила. Трамваји и аутобуси иду средином улица. Постоје продавнице, посластичарнице, чајџинице, месаре и аутобуске станице код Дашилана и Ванфуџинга. Ту је отворена прва робна кућа под називом “Beijing Department Store”- писало је у извештајима српског дописина из Пекинга.

 Град великих језера

Данас Пекинг личи на Њујорк. Има као америчка Велика јабука свој Менхетн са небодерима и Централни парк са великим језером код Забрањеног града. Има трг Тианмен на 40 хектара, на коме се налазе Парламент, Влада Кине и министарства.

"Пекинг је град великих језера која постоје од времена историјских династија", причала ми је кинески туристички водич Мери, "званично имамо 55 језера, од којих су најпознатија Кумнминг, Беихаи, Јујуантан, комплекс са три воде Шичахаи и велика акумулација Мијун. Симбол су богате кинеске прошлости и важан центар окупљања народа у садашњости.

Ова „Северна престоница Кине“, како је званичан назив Пекинга, има метро дуг око хиљаду километара, аутобуске линије и осам милиона бицикала, трицикала, мопеда, аутомобила и бешумних џипова. Њангфујинг авенија је и данас главна трговачка улица и шеталиште, са стотину домаћих и западних робних кућа. У овој трговачкој авенији и шеталишту доминирају кинеске фирме, спортске продавнице “Анта” и “Ли Нинг”, али и амерички брендови “Епл”, “Старбакс”, “Дизни”, “Кока кола”, “КФЦ”, НБА. У робној кући НБА у Пекингу продају се дресови, патике и лопте које користе Лука Дончић и Никола Јокић, најбољи српски играчи НБА у САД, добро познати кинеским навијачима.

Кошарка и тенис су данас у Кини најомиљенији спортови, па су и Новак Ђоковић, Лука Дончић и Никола Јокић омиљени Срби у овој најмногољуднијој комунистичкој земљи на свету. Ипак, старије генерације Кинеза, милијарду њих, памте и обожавају Велибора Бору Милутиновића, фудбалског тренера, мага који је Кинезе научио лоптању и одвео их на Мундијал и Олимпијаду. Кинези су њему у част, штампали његов лик на поштанској марки у милијарду примерака и поставили бисту у Пекингу.

 Обожавани Србин

Колико је Бора Мулутиновић обожаван у земљи са 1,5 милијардом житеља посведочила ми је професорка српског језика Наташа Радосављевић Габерова са Пекиншког универзитета:

"Када сам ја дошла у Кину, годину дана касније 2011. била сам у Пекингу на једној спортској манифестацији заједно са Бором Милутиновићем, Новаком Ђоковићем и Зораном Богдановићем, тада председником Удружења Срба. Када су Кинези, највијачи и посматрачи, њих стотину, видели Бору Милутиновића, тренера који је одвео кинеску државни тим на Светско првенство у фудбалу, кренули су ка њему да га поздраве и да добију аутограм. Бора нас је провукао кроз свлачионицу тенисера и извео на улицу да би избегао гужву због масовног излива обожавања кинеских навијача и страха за нашу безбедности", памти професорка Наташа.

У кинеском фудбалу поред легендарног Боре Милутиновића прославили су се тренери Љупко Петровић и Радомир Антић. Славан је био почетком 21. века и Ратомир Дујковић, бивши селектор олимпијске репрезентације Кине. Мери и Душко Томић са два сина живели су у Пекингу од 2001. Душко је тренирао фудбалске голмане. Сви они су у Кину довели двадесетак српских играча, да ојачају тамошње клубове. Тада су се ван посла окупљали у два ресторана Киоск и Beach. Најчешће су се, међутим, састајали у кинеском ресторану “Бренана”, који Срби из милоште називали – “Код Брене”.

"Последњих деценија Пекинг и Кину су најчешће освајали фудбалски и кошаркашки стручњаци, тренери и играчи, који су као спортски гладијатори долазили да се такмиче, а после победа или пораза одлазили даље у свет да развијају српско лоптање", причао ми је Звездан Ћурчић, аустралијски Србин, адвокат из Перта, који је радио у овој земљи.

Данас историју српског фудбала у Пекингу исписује Урош Спајић, дете “Црвене Звезде”, високи бек “Беијинг Гуоана”, трећег тима на прволигашког табели Кине.

У кинеској кошарци свој траг оставили су тренери Томислав Томовић, Славољуб Горунович, Предраг Стојанчев, Марина Маљковић. Кинези су покушали да у свој најбољи лигашки тим “Ђеђанг” доведу српског дива и центра Бобана Марјановића.

"У моје време у Кини, а посебно у Пекингу постојале су четири српске колоније, које су чинили прво пословни људи, потом дипломате, српски професори и студенти, потом спортисти, али и уметници", објаснио ми је Звездан Ћурчић, који је био проглашен за најбољег страног професора у Кини, али се после ковида вратио у Аустралију.

Шта се догодило?

 Пад српске колоније

У српској колонији у Пекингу и Кини од шездесетих година прошлог века доминирају наши привредници, који су се крајам деведесетих због санкција и касније у новом миленијуму у већем броју доселили у Кину. Петар Илић из Земуна је био дописник „Политике“, али је отворио фирму и створио породицу. Зоран Богдановић из Смедеревске Паланке, бивши туризмолог био је власник фирме „Starlink Enterprise Limited ". Њихове комшије у Пекингу су били Милорад Мариновић, Марко Томић, Ненад Маричић, Александар Унковић, Никола Томић, Александар Јанковић, Драган Ђуровић и Миодраг Вулићевић. Иван Максимовић је био власник клуба „Инк“. Лидија Обрадовић је била уредница у Српској редакцији Кинеског интернационалног радија.

"Уз подршку Министарства за дијаспору Србије ми смо у Пекингу 2010. формирали прво наше удружење “Србија и пријатељи”. Било нас је 250 активних чланова. Радили смо на окупљању наших људи, развоју националног идентитета и сарадње са Кинезима. У управи су били Милорад Мариновић, координатор секције за економију, Милена Богдановић и Наташа Радосављевић, координатори секције за културу, Марија Гасевић и Марина Томић, координатори секције за прославе, Ранка Рабреновић, координатор секције за информисање, Марко Томић, Милан и Давор Вујачић, координатори секције за спорт, Катарина Јовановић, координатор секције за хуманитарни рад и Марко Петијевић, координатор секције за цркву. Драган Павличевић и Слободан Новокмет су хроничари збивања у српској и кинеској средини. Обележавали смо државне и верске празнике. Организовали смо дипломатски фудбалски турнир „Милу куп“ у част Боре Милутиновића, тада најпознатијег Србина у Кини. И водили смо хуманитарне акције за помоћ српском народу", рекао је свеојевремено први председник Зоран Богдановић и делегат Скупштине дијаспоре у Србији.

"Удружење Срба је формирано 2010, године када долазим у Пекинг и ако се не варам, први састанак је одржан у амбасади. Окупљали су се највише за Ускрс. Посећивали су у Пекингу клуб “Beach”. А пасуљ и пљескавице смо могли јести у “Киоску”. Водила сам своје студенте на та окупљања, организовали поетске и филмске вечери, журке ex Yu музике. Драг је био Саша Умковић, увек насмејан, често сам га виђала у “Аперитиву”, култном италијанском кафићу на Санлитуну. Последњи пут кад сам га срела, рекао је да је уписао докторске студије, шалили смо се, и нажалост, после сам чула лоше вести", памти професорка Наташа Радосављевић Габерова, која је 2010. стигла у Кину да Кинезе учи српски језик.

Породица Богдановић је окупљала људе, Зоран је био добар организатор. Касније је имао план и да окупи и пословне људе у оквиру једног удружења, али ковид је некако све уништио. Господин Марин, па Томићи, било је ту и доста студената који су студирали основне и докторске студије.

"Радила је и Српска допунска школа у оквиру Амбасаде где сам била прва и једина учитељица јер је 2017. затворена (није било довољно деце, остало је само двоје) је такође отворена 2010. Припремала сам децу и организовали смо дечије прославе за Светог Саву и Нову годину. Увек је било весело. Сви наши амбасадори и дипломате (Александар Јанковић је био задужен за школу у то време, потом и Биљана Станковић Иванић) које сам упознала током година су подржавале школу и наш рад и помагале, као и Удружење Срба", открива професорка Наташа Радосављевић Габерова, која је данас докторанд на теми кинеске опере.

Нажалост, због пандемије ковида, када је у Кини уведен карантин, рад српског удружења је био ограничен. Чланови су били пасивни, многи су се вратили у Србију, па и сам председник Зоран Богдановић, а Удружење Срба у Кини са седиштем у Пекингу је престало са радом.

 Српкиње и Тесла

Србију и Србе данас у Кини представљају Амбасада Р. Србије у Пекингу, Генерални конзулат Р. Србије и Привредна комора Србије у Шангају. Постоје и активни су Српску културни центар “Иво Андрић” у уметничкој и фабричкој колонији Пекинга, Центар и академија “Никола Тесла”, ћевабџиница “Сербиан бургер”, коју води један Кинез, повратник из Новог Сада и кинеска продавница српских вина.

У 2026. годину српска заједница у Пекингу и Кини ушла је видно опорављена, са новим људима и активностима које уздижу углед Србије и Срба. Данас српску колонију у Кини и посебно у главном граду чине дипломатски и привредни представници наше земље, пословни људи, стручњаци, затим професори и студенти, али и српски уметници и спортисти. Интересантно је да су главна покретачка снага српске заједнице данас три даме – Њена екселенција амбасадорка Маја Стефановић, Татјана Тања Солдат, директорка Српског културног центра, обе из Пекинга. И Јелена Грубор Стефановић, директорка представништва Привредне коморе Србије са седиштем у Шангају.

Наша амбасадорка Маја Стефановић има у Кини високо звање и посебан углед. Универзитет у Пекингу јој је ове године доделио звања почасног алумнисте и почасног професора. Наиме, Њена екселенција је као млада студенткиња живела и студирала у Кини. Године 1993. Маја Стефановић је као стипендиста, у оквиру државне размене, отишла у Кину. Студирала је кинески језик на Лијаонинг педагошком универзитету у Далијену. Радила је у Министарству спољних послова Србије у сектору за Далики исток и Азију. А онда се у Кину вратила 2012. као дипломата у нашој амбасади. Скоро 33 година касније као српска амбасадорка Маја Стефановић је отишла у Далијен и поново срела професоре који су је предавали кинески језик.

"Током целе каријере се бавим Кином. Студирала сам кинески језик, а више од две деценије у Министарству спољних послова се бавим билатералним односима са Кином. Такође, службовала сам у Амбасади Србије у Пекингу. Именовање на место амбасадора Србије у Народној Републици Кини представља за мене највећу могућу част и велико поверење а посебно огромну одговорност имајући у виду да су односи Србије и Кине на највишем нивоу у историји, од успостављања дипломатских односа 1955. године", изјавила је Њена екселенција за медије.

Данас је наша амбасадорка Маја Стефановић најважнија личност за савремену српску заједницу у Пекингу, јер је активно ради на развоју политичких и економских односа Србије и Кине, на сарадњи две земље у области образовања и културе. Предводила је, на пример, нашу делегацију ове године у Лијаонингу, Шењангу и Далијену, где је разговарала о инвестицијама, транспорту, образовању и размени студената. Уједно је Амбасадру Р. Србије у Пекингу претворила у једно од главних места окупљања Срба у Кини.

Татјана Солдат, директорка СКЦ “Иво Андрић” у Пекингу је, такође, као наша амбасадорка, синолошкиња, односно стручњак за кинески језик и културу. Потиче из Бањалуке, али је кинески језик и књижевност студирала од 1989. у Београду, У Кину је први пут стигла 1993. на стручно усавршавање. Од тада диркеторка Тања Солдат живи и ради у Пекингу као лекторка, преводилац, новинарка, уредница, водитељка Кинеског међународног радија и културна поселница. СКЦ “Иво Андрић” у Пекингу постоји од 2018. године, а директорка Солдат га је од доласка на чело институције пре две године, претворила у храм српске културе и центар културне дипломатије Србије и Кине. Своје кинеско искуство Тања Солдат је преточила у књигу “Кина – очима странаца, срцем домаћина”.

Најважнија српска пословна жена у Кини је директорка Јелена Грубор Стефановић. Ова рођена Београђанка је светска менаџерка и стручњакиња за међународно пословање. Радила је у Италији, Јужној Кореји, Индији и Кини. Од краја 2019. води Представништво ПКС. Успела је да српски бизнис у овој земљи претвори у пословни свет, који се препознаје највише по Николи Тесли.

Са гошћом Машом Драгашевић разговарамо о све популарнијим студијама у Кини. Маша се већ 10 година бави школовањем у иностранству. У последње време Кина постаје популарна међу студентима. Откривамо какав живот и школовање у Кини имају међународни студенти.

Александар Жигић нам доноси репортажу са прославе Светог Луке Удружења крајишких Срба Прело. Емисију од‌јављујемо атмосфером и музиком са отварања изложбе фотографија и цртежа нашег славног џез музичара Стјепка Гута.

Уреднице емисије су Тијана Паунковић и Вања Васић.

Редитељ Ернестина Глигоријевић

Пошто му румунске власти нису дозволиле да пређе Дунав и прикључи се војсци, кренуо је другим путем, пешице, возом и бродовима, преко Русије, Манџурије и Јапана. После 6 месеци и 27.000 пређених километара стигао је до Сулуна, задужио пушку и у српској униформи кренуо у борбу за отаџбину.

“О прадеди Илији сам први пут чуо од мајке мог оца Љубице, бабе Љубице. Када нам је кришом у доба када сам ја имао 10, 11 година, а моја сестра 7, 8, показивала некакве медаље из свог дрвеног сандука. Она нас онако кришом позове и каже - дођите да видите нешто и показује нам неке зарђале медаље и неке књижице, папире и каже то је ваш прадеда, херој Првог светског рата”, каже Илијин праунук, аутор књиге Миодраг Б. Илић.

Сећање на деда Илију је живо у породици али је Миодраг пре десетак година започео истраживање. Подстакао га је траг у тексту у “Политици” из 1941. године, у којем је његов прадеда лично сведочио о свом ратном путу. Од тог новинског записа почела је реконструкција много дуже приче и настала је књига “Ходочашће Илије Илића”.

“Шест месеци путовања, сам, више гладан и жедан него сит и то је подвиг невероватан. А није он био једини. Мени су прилазили на промоцијама књиге многи потомци који су причали да су долазиле њихове деде, прадеде из Америке, из свих крајева света, не бирајући пут, не бирајући средства да дођу до Солунског фронта. Тако је и прадеда на крају тог прилога у Политици изјавио да се тад није мислило на патње, ране, погибију, него само како ће се одбранити народ и отаџбина“, каже Миодраг.

Аутор књиге истиче да прича његовог прадеде заправо сведочи о целој једној генерацији која је вођена вером у своју земљу и завештањем својих предака, била спремна да поднесе велике жртве и избори се за оно у шта је веровала.

“И када погледате на фотографијама како је тај терен изгледао, Бугари су заузели чуке и врхове планина а наши су били испод. Између је било у неким случајевима само 50 метара, али у том празном простору су било 2, 3, 4 нивоа наређаних блокада, жице, будљикаве. Ви када желите да нападнете ка горе, прво што онај одозго вас има на нишану и врло лако може да вас погоди, а друго ви морате да пређете преко тих запрека да бисте дошли до непријатељског војника... Тако да су они јуришали преко својих мртвих другова. То је невероватно. То шта су њихове душе тамо преживеле то ми не можемо да замислимо“, каже Миодраг.

Књига “Ходочашће Илије Илића” до сада је представљена на промоцијама широм Србије, а у новембру ће ова прича стићи и до Пољске, све са јасним циљем, да се оваква сећања сачувају од заборова.

У Чикагу у част Српског певачког друштва „Бранко Радичевић“, а поводом сто двадесете годишњице, у Саборном храму Светог Васкрсења одржана је светска премијера композиције „Српска литургија“. Из Чикага се јавља Нина Стојковић.

У Бечу одржан литерарни конкурс „На дедином прагу“. Организатор,  удружење „Нада“ из Беча, овим конкурсом желело је да покаже колико је важна веза између унука и њихових бака и дека, посебно када живе километрима далеко. Од пристиглих радова приређен је и Зборник.

Мушки хор „Ризница“ започео је свој рад 2020. године, а званично је основан 2025. са мисијом неговања и очувања духовне и световне музичке традиције. Ансамбл чине професионални певачи, углавном чланови Хора Радио-телевизије Србије, Опере Народног позоришта у Београду и хора „Станислав Бинички“. Оснивач и диригент хора је Радивоје Спасојевић, тенор.

Музички гости мушки певачки хор „Ризница“ и Зорана Павић и „Оld Hat Orchestra“.

Уредник емисије Бобан Ковачевић.

Редитељ Драгица Гачић.

Међународне културно-уметничке презентације „Бисери поезије“ одржане су у Земуну 23. октобра и у Љубљани 24. октобра 2026. године. Том приликом представљена су три значајна културно-уметничка пројекта наведених организатора, а посебан сегмент програма био је посвећен додели награда и признања учесницима Међународног књижевног конкурса „Бисери поезије“.

Свечано отварање и обраћање организатора

Присутне је у име домаћина поздравио председник Књижевног клуба „Иво Андрић“ из Земуна, Братислав Тодоровић, док се у име Савеза српске дијаспоре Европе, Удружења српских књижевника Словеније и Европске академије српских наука и уметности обратио председник Саша Гајић.

У име стручног жирија присутнима и награђеним ауторима обратила се Марија Секулић, једна од чланица жирија, која је истакла значај књижевног стваралаштва и одговорност избора најуспешнијих песничких остварења.

Она је нагласила да је жири имао изузетно одговоран и захтеван задатак да међу бројним пристиглим радовима препозна песме које се издвајају уметничком снагом, дубином мисли и искреном емоцијом. Према њеним речима, песме које су понеле највиша признања издвојиле су се стилском зрелошћу, оригиналношћу и универзалним порукама које допиру до читалаца.

Проглашење победника конкурса „Бисери поезије“

На Међународном књижевном конкурсу „Бисери поезије“ додељене су три главне награде, као и додатна признања ауторима чији су радови оставили посебан уметнички утисак.

Трећу награду освојила је Драгана Ђурковић Тошић из Чачка за песму „Судба нам камена ледена“. Награђена ауторка примила је признање са бронзаном плакетом и прочитала своју награђену песму. Другу награду, са сребрном плакетом, освојила је Весна Стојковић из Лесковца за песму „Стара кућа“.

Прву награду Међународног конкурса „Бисери поезије“ освојила је Анастасија Орловић из Баточине за песму „Предсмртна песма“. Према образложењу жирија, песма је својом огољеном, бескомпромисном и искреном емоцијом оставила снажан утисак на све чланове жирија. Кроз аутентичан унутрашњи немир и упечатљиве поетске слике, ауторка се бави најдубљим слојевима људске душе пред лицем пролазности. Својом снагом израза заслужено је понела прво место.

Награде победницима уручио је председник Књижевног клуба „Иво Андрић“ Братислав Тодоровић.

 Додатна признања за песничко стваралаштво

Квалитет и разноврсност пристиглих радова определили су жири да додели и додатне конкурсне награде, како би се истакли аутори чије су песме оставиле посебан траг.

Дипломе са златном значком додељене су:

Дејану Маринковићу из Ужица за песму „Амајлија“;
Александри Јеж из Новог Сада за песму „Кад кажем да сам са Косова“;
Марији Станковић из Београда за песму „Срж“.
Награђеним ауторима упућене су честитке за њихов допринос савременој српској поезији и књижевном стваралаштву.

Признања за допринос српској култури и уметности

У наставку свечаности додељена су бројна признања заслужним појединцима за очување српске културне баштине и допринос развоју књижевности, уметности и културног живота.

Признања су уручили председник Европске академије српских наука и уметности Саша Гајић, потпредседник Савеза српске дијаспоре Европе Жељко Еремић и генерална секретарка Академије Дајана Лазаревић.

Књижевнику Братиславу Тодоровићу, председнику Књижевног клуба „Иво Андрић“, уручени су признање, плакета и значка. Познатом новинару Душану Опачићу додељено је признање са златном медаљом.

Звање „почасни академик“, уз висока признања и златне медаље, додељено је проф. др Зорану Милошевићу, проф. др Милораду Ранчићу, академику Јурију Васиљевичу Иванову, докторандкињи Дајани Лазаревић и књижевнику Милету Костићу Дубници.
Посебна признања Академије, са златном медаљом и значком, додељена су песникињама Јелени Дардић и Јовани Живадиновић за њихове књижевне заслуге.

Диплома са златном плакетом Академије уручена је Љиљани Богдановић, главној уредници магазина „Печат“. Диплома са златном значком Међународног књижевног конкурса „Песникова душа“ припала је песнику Петру Ћирићу.

Ова признања представљају захвалност појединцима који својим радом доприносе очувању српског језика, културе, традиције и националног културног наслеђа.

Музички програм – наступ дуа „Орион“

Након свечаног уручења награда уследио је музички програм који је публици приредио посебан уметнички доживљај. Наступио је дуо „Орион“, који чине проф. Љиљана Арсеновић на клавиру и проф. Мегуми Тешима Калмар на виолини. Њихово виртуозно извођење унело је посебну атмосферу у свечаност и обогатило програм музичким интермецом.

Публика је са одушевљењем испратила наступ уметница, које су својим талентом и извођачком посвећеношћу допринеле свечаном карактеру вечери.

Песничка представљања и дружење аутора

Посебан део програма био је посвећен представљању награђених аутора, гостујућих песника и чланова Књижевног клуба „Иво Андрић“.

Своје стихове и књижевно стваралаштво представили су:

Анастасија Орловић, Весна Стојковић, Драгана Ђурковић Тошић, Дејан Маринковић, Марија Станковић, Александра Јеж, Нада Јовичић, Татјана Боровић, Јелисава Вучковић, Раде Пантелић, Марија Секулић, Љубица Поповић Ракас, Мирјана Матић, Момчило Момо Дедић, Невенка Бошњак Чолић, Лазар Станојевић, Рада Лотина, Данијела Арсовић, Миле Костић Дубница, Вукоман Ракочевић, Срећко Алексић, Петар Ћирић, Јелена Одалић, Дајана Лазаревић, Весна Керечки Шарац, Ирена Ђурић, Биљана Трајковић Видовић и Милан Мартинов.

У програму је учествовала и виолинисткиња Мегуми Тешима Калмар.

Свим учесницима уручене су пригодне захвалнице организатора, уз пратеће мапе, као знак пажње и захвалности за допринос реализацији манифестације.

Многобројна публика уживала је у разноврсном програму, песничким интерпретацијама и сусретима аутора који су допутовали из различитих крајева Србије и иностранства.

Захвалност организаторима, сарадницима и учесницима

Организатори су посебну захвалност упутили проф. Саши Гајићу на несебичној помоћи и подршци у реализацији заједничких пројеката, као и Љубици Поповић Ракас на професионалном и успешном вођењу програма.

Захвалност је упућена и стручном жирију конкурса, који су чинили:

проф. Ненад Стаменковић, председник жирија;
Мирјана Матић, чланица жирија;
Марија Секулић, чланица жирија.

Манифестација „Бисери поезије“ још једном је потврдила да поезија представља један од најлепших мостова који повезују људе, генерације и просторе, чувајући језик, духовност и културни идентитет српског народа.

Сусрет песника из Србије и дијаспоре, додела књижевних признања, музички програм и представљање културно-уметничких пројеката показали су колико су важни заједнички напори у очувању и афирмацији српске културне баштине.

Све се десило на Дан Светог Мардарија који је извидао овај српски православни манастир пре 100 година. А тим поводом одржана је и литија која се кретала од манастира Нова Грачаница до Либертивила.

Чланови наше српске заједнице кажу да ће нови објекат бити значајан за све.

“Мислим да овакве ствари треба подржавати и треба се ангажовати да се што прије покуша завршити у интересу свих нас”, каже Љубинко Шпегар.

Да ли је то нешто значајно за Србе, не само овде у Чикагу у Америци, него свуда на свету?

“Баш тако. Није ово значај од локалног интереса само, него интерес у читавој Америци и шире”, каже Шпегар.

“Ја мислим да је ово велика ствар за нашу Србе у Америци да смо напокон приметили да треба да имамо неко место за свој мир у души и да дођемо ту и да се одморимо. помолимо моштима и наравно ко долази издалека да има конак”, каже Стево Марјановић.

“Имам троје деце тако да их обучавам да буду у том српском кругу, да настављају нашу традицију, тако да је велика ствар када људи имају у свом окружењу цркве и оне су нам водиље”, каже Петко Голуб.

Ово је објекат где ће бити и камп и манастирски конак и разне друге просторије. Представљаће зборно место за српску заједницу овде у Чикагу, али и са територије целе Америке и Канаде.

Књигу је недавно промовисала у Чикагу.  О "Тајни унутрашњег мира" као и о својој дугогодишњој пракси у угледној немачкој клиници Медикал парк, чији је била начелник, говориће доктор Зорана Правдић.

Mеђународни  фестивал "Златно славејче" (Златни славуј), одржаће се традиционално и овог новембра у Македонији. Фестивал ће окупити децу вокалне солисте и певачке групе из целог света. Међу учесницима је и Вокална група "Нађи своју звезду" Дечјег културног центра Београд коју води Снежана Деспотовић. О припремама за наступ, али и о раду са децом, Снежана Деспотовић ће говорити у вечерашњој емисији.

У времену када вештачка интелигенција постаје саставни део наших живота, питамо се да ли је заиста разумемо. Колико може бити корисна, а у којој мери опасна, тема је прилога нашег дописника из Аустралије Драгана Гавриловића.

Око сат времена јужно од Чикага, налази се место Источни Чикаго. И тамо је српска заједница врло активна. Место окупљања је на имању цркве Светог Ђорђа, где се организује и годишњи српски фестивал. Из Источног Чикага извештава Александар Жигић.

У Љубљани је основано прво српско аматерско позориште које води глумица Мина Манојловић. Прва представа очекује се у јануару. О позоришту, као и о својој новој монодрами "Позор, Мина", глумица Мина Манојловић разговарала је са Милованом Терзићем.

Уредници емисије Тања Адамовић и Мирјана Раичевић Тасић

Реализација Ернестина Глигоријевић

“Када сам почињала пројекат “На дедином прагу, причао је мени деда“ нисам уопште знала колико ће уопште стићи дивних радова дечјих и онда су кренули да стижу радови из Србије, из Аустрије, Беча, Минхена из Немачке, Париза, чак и далеког Сан Франциска, Црна Гора…”, каже Биљана Стојичевић., председница културног удружења „Нада“ из Беча.

У програму у сали Храма рођења Пресвете Богородице учествовали су и млади музички таленти, као и чланови фолклорног ансамбла “Бора Станковић” из Беча, а најбољим учесницима конкурса додељена су признања.

“Причала сам о свим стварима које ме је деда учио, о поштењу, о вери, да никада не заборављам одакле долазим, да увек верујем у себе”, каже Лана Филић.

“Ја сам писала о мени и деди, како смо ми смо причали како је његово детињство било, како тада нису имали игрице. Нису имали много али били су срећни са оним што су имали”, каже Николина Магочевић.

Неки од њих су већ освајали бројне награде и објавили прве књиге.

“ Извела сам своју прву збирку песама која се зове “Три сна”. Добила сам другу награду на међународној Теслиној конференцији где је и сама награда пут у Њујорк“, каже Јања Ракић.

Своје радове представили су и они најмлађи.

Биле су ту и деде који имају срећу да живе близу својих унука.

“Живим у Бечу, ово је моја девојчица Нора, унука, она живи 50 км далеко од нас. Без обзира на то, ми смо сваког викенда заједно”, каже деда Новица Светомировић.

У програму су учествовали и песници за децу. Неки од њих већ деценијама живе у Бечу. Међу њима су и мајка и ћерка, Млађана и Маја.

“Писали смо стихове о деди. Моја песма се зове “Љубав баке и деке” и „Сасвим обично јутро”, покушали смо да се прилагодимо теми”, кажу Млађана и Маја.

Велику подршку малишани су имали од својих учитељица и наставница које су заједно са њима стигле на промоцију зборника.

“Деца пишу оно шта су слушали од својих дедова и то су читаве азбуке достојанства, то су ти неки наши племенити старци који су учили љубави и поштовање, достојанство, част ии неким основним људским врлинама које су можда данас заборављене.”, каже Славица Јовановић, професорка књижевности, рецензент Зборника.

После завршне вечери, учесници програма “Причао је мени деда - на дедином прагу” су обишли знаменитости Беча. Малишани из више земаља тако су имали прилику да виде палате Шенбрун, Хофбург, катедралу Светог Стефана али пре свега места везана за нашу историју, попут куће у којој је у Бечу живео велики српски просветитељ Доситеј Обрадовић. А верујмо да ће своје утиске са путовања преточити у неке нове приче и песме.

Мештани кажу да је 1912. у време када је подигнута Црква Светог Ђорђа, овде свака друга кућа била српска, а да су их често зидали у групама ноћу после редовног дневног посла у локалним челичанама. Стерешина храма је рођени Шапчарин Милорад Јанчић.

На централним градским трговима постављени су билборди са документима на немачком у Бечу и италијанском језику у Риму. Пролазници су застајали, читали и фотографисали приказане садржаје, а поједини су разговарали са екипом Меморијалног центра, износили своје утиске и тражили додатне информације.

Меморијални центар основан пре 2 године, до сада је прикупио 1500 аудио-визуелних докумената и сведочанстава: изјава породица жртава, прживелих логораша и бораца.

„Завештања" су током година постала место окупљања писаца који живе и стварају у различитим земљама, али их повезују српски језик и ћирилично писмо, као и потреба да своја искуства, мисли и осећања преточе у књижевну реч.

Зборник су представиле чланице Удружења Мирјана Цвијановић, Снежана Петровић и Биљана Михајловић, уз присутне ауторе и сараднике заступљене у овом издању зборника. Кроз читање одабраних радова, публика је могла да осети разноврсност тема и књижевних форми које чине овогодишње издање. Говорећи о раду Удружења, чланица Удружења Снежана Петровић, осврнула се на значај очувања књижевних веза између стваралаца у дијаспори и матици.

Представљање зборника „Завештања 2026" на Београдском сајму књига било је више од промоције једне књиге — било је то место сусрета аутора и читалаца, дијаспоре и матице, као и потврда да писана реч остаје једна од најтрајнијих веза међу људима.
 

Наше гошће и учеснице овог скупа су Братислава Танасковић, председница Српског националног савета у Северној Македонији и једна од ауторки изложбе,  и др Јасмина С. Ћирић, историчарка уметности, која својим знањем указује на вредности и лепоту немањићких задужбина на простору данашње Северне Македоније, али и на њихово забрињавајуће пропадање. Посебан фокус биће усмерен на манастир Матејче недалеко од Куманова и цркву Светог Николе у Љуботену. Једна од тема биће и положај Срба у Северној Македонији данас.

Колега Владан Ракић припремио је прилог посвећен македонском академику и књижевнику Ристи Василевском. Кроз свој богати књижевни и стваралачки рад, Василевски деценијама делује као својеврсни културни мост који спаја и продубљује везе између Северне Македоније и Србије.

Гост емисије је историчар др Милан Гулић, са којим ћемо разговарати о предавању које ће са својим колегама одржати средином новембра у Саборном храму Светог Васкрсења Христовог у Чикагу. Тема овог значајног предавања за српску дијаспору у Америци носи назив „Срби у 20. веку: голгота и васкрсење“.

Такође, представићемо и нови портал „Кораци у камену – траговима предака“. Реч је о пројекту покренутом са циљем очувања и дигиталног мапирања српског културног, историјског и верског наслеђа на простору Федерације Босне и Херцеговине, како би се споменичка и духовна баштина сачувала од заборава и учинила доступном свима.

Уредник и водитељ Нада Вукелић

Редитељ Ернестина Глигоријевић

Током двадесет пет година проведених у Португалији Зоран је, прича нам, на свој сунђер упијао културу и начин живота те прекрасне земље. Тамо је наставио да ствара музику различитог опуса, од класичне, популарне и фадо музике, до музике за децу. Предавао је у интернационалној и две музичке школе...

Зоран је сарађивао са највећим португалским уметницима као што су гитариста Раимундо Сеишаш за ког каже да је његов фадо гуру јер га је увео у изворни португалски музички израз, затим гитариста и композитор Пауло Соареш, португалска дива светског гласа Дулсе Понтеш, Гонсало Филипе, Давид Закариа...

Његова дела су извођена на Краљевском колеџу за музику у Лондону, у Конгресној дворани у Гранади, Музеју фада у Лисабону и многим другим светским позорницама.

Током пандемије Стојановић се вратио у Србију... И даље добија позиве од пријатеља и сарадника из Португалије, али каже, мора да "заврши нешто овде"...

Са Зораном смо провели дан у Београду када се спремао за "Наше вече" у театру "Академија 28"... Наш познати глумац Иван Босиљчић је открио, да се "због Зорана публика враћа у овај простор"...

Уредник емисије Тамара Дрезгић

Славица Петровић, оснивач, власница и главна одговорна уредница листа “Огледало” била је домаћица вечери. У име редакције искрено се захвалила великом броју пријатеља, пословним сарадницима, донаторима, читаоцима и присутним истакнутим члановима заједнице. Јубилеј је прослављен у слављаничку торту и шампањац.

“Надам се да ћемо још трајати и да ћемо још пуно тога организовати, културне догађаје, хуманитарне догађаје као и до сада. “Огледало” је спајало свих ових година људе широм Америке а нас из Америке је спајало са матицом”, каже Славица Петровић.

Број новинара, сарадника као и дописника, како из матице тако и из самих САД је за протеклих 25 година био позамашан.

“Већ двадесетак година радим за “Огледало” као новинар и велика ми је част и задовољство што ми је Славица Петровић, моја уредница, указала част и задовољство да радим за новине, да радим за нашу српску заједницу и да организујемо догађаје као што су Филмски фестивал, као што је путовање за Србију, избор за МИС и многа друга”, каже Маријана Маљковић.

Николина Вујичић, актуелна, крунисана МИС Универзум Србије, која ће нашу земљу представљати на овом престижном светском такмичењу краја месеца новембра у Порторику, је рођена у Чикагу. 2008. године, када је имала 6 година, први пут је учествовала и победила на такмичењу лепоте, који је управо организовао лист “Огледало”.

“Драго ми је да сам овде вечерас. Ово је један леп догађај. Чикаго је мој родни град и волим што сам овде”, каже Николина.

Шеширијада, сада већ саставни део обележавања годишњице листа „Огледало“, на шармантан начин слави елеганцију, оживљава дух старог Београда и старе боемске Скадарлије, такође савршено се уклапа у простор Гестлајт клуба, ере великог Гезбија, а наши људи имају могућност пријатног дружења, упознавања и представљања.

“Ми смо тако сретни да смо могли овде доћи и нисмо се сад скоро преселили из Калифорније, да будемо овако на неком партију да се дружимо са нашим људима", каже др Едвард Продановић.

У току ове вечери традиционално се такође бирају и награђају најлепши шешири. Ове године најлепши дамски шешир носиле су госпође Дрина Властелић Рајић и Ленка Дојл, са аутентичним шеширом из двадесетих година прошлог века, а у мушкој конкуренцији награду је понео господин Џо Кирин.

Поводом обележавања 170 година од рођења Стевана Стојановића Мокрањца аустријско српско културно друштво Вилхелмина Мина Караџић организовало је отварање изложбе и промоцију публикације Мокрањац вечни акорд наслеђа ауторке Весне Станковић директорке Музеја Крајине из Неготина. Ово се све дешавало у Бечу претпрошлог викенда. Весна Станковић је наша гошћа, а са нама је и Светлана Матић, председница удружења Вилхелмина Мина Караџић која већ наредног дана на Београдском сајму књига промовише књигу о Николи Тесли.

Уреднице емисије су Тијана Паунковић и Вања Васић

Редитељ Ернестина Глигоријевић