Резултат њеног истраживачког пројекта је и Епска илустрација, поставка која окупља најбоље домаће илустраторе данашњице. Тако су Бановић Страхиња, Мали Радојица и многе друге епске песме добиле своје илустрације. Ово је била једна од тема у оквиру предавања о историји српске илустрације, које је Марија Ристић одржала студентима и професорима Универзитета уметности у Егеру. Након предавања, уз присуству градоначелника овог града, отворила је изложбу 7 српских печата посвећену савременој српској илустрацији, графици и дизајну. О томе разговарамо са Маријом Ристић.

Наш гост је и Зоран Чалија, академски сликар и директор Установе културе Продајна галерија Београд. Говориће о два велика пројекта. Један је већ започет, зове се Лична бајка на дар и окупља писце, сликаре и илустраторе за децу који, у разговору са малишанима, пишу и осликавају персонализоване бајке. Други важан подухват покренут је у сарадњи са Музејом жртава геноцида и подразумева да сликари осликају 100 каменова из Пребиловаца, а у спомен српским жртвама из тог краја у Другом светском рату и у рату деведесетих.. Изложба ће обићи Србију, регион...

Причу из Темишвара,  са промоције нове књиге Славомира Гвозденовића, послао је колега из Српске редакције румунског јавног сервиса у Темишвару, Дејан Перинац.

Родитељи и пријатељи српско-америчке школе у Чикагу, Академије Свети Сава, организовали су добротворно вече. Желе да скупе додатна средства за радове јединствене институције, која делује у оквиру тамошњег српског Саборног храма. Извештава Александар Жигић.

Уредник емисије Тања Адамовић

Реализација Ернестина Глигоријевић

Власник колекције, Брајан Џонс, открио је том приликом како је развио страст према сакупљању успомена на Мерилин Монро.

"Све је почело још у детинству, када сам испод очевог кревета пронашао часопис “Плејбој” у којем је била њена чувена фотографија у црвеном сомоту, са календара. Имао сам можда 5 година и у том тренутку баш и нисам био у његовој милости. Упао сам у невољу, а да ствар буде још гора, имали смо и госте у кући. Ипак, сећам се да ми је рекао, знаш, она је једна од оних идеалних жена", искрен је Џонс.

Колекција осликава пажљиво изграђен имиџ Мерилин Монро, али и приватни живот холивудске диве. Од гардеробе шивене по мери, који су за њу радили врхунски дизајнери попут Емилија Пучија, до личних предмета из њеног дома, као што је рецимо, огледало.

"У колекцији имамо огледало које се налазило у кући у Брентфуду и оно је посебно значајно јер је управо ту једну гостињску собу претворила у простор у којем је градила свој лик. Познато је да је проводила много времена огледајући се, стварајући Мерилин Монро, размишљајући о томе шта носи и какву шминку бира", каже Џонс.

Међу упечатљивим предметима налазе се и документа из последњих дана живота и иконе Холивуда, укључујући и чек са њеним потписом.

"На дан смрти Мерилин Монро, 4. августа 1962. године, на њену одресу је стигла комода, тек што је постала васница свог првог дома и опремала га је, па су јој тог дана испоручивали намештај. Тако да ми данас немамо само потврду о испоруци, већ и последњи чек који је икада потписала. И на основу тог чека види се да је била узбуђена због уређења свог дома. Није била нимало потиштена. Рукопис су анализирали стручњаци и види се да је писан веома слободно и сигурно. Зато је то изузетно значајан предмет. Заиста је посебно имати га у колекцији", каже Џонс.

Колекција такође укључује и предмете са прославе рођендана некадашњег председника САД Џона Кенедија.

"Да, поседујемо део успомена са рођендана председника Кенедија, оног чувеног на којем је Мерилин певала “Срећан рођендан”. Такође имамо и њен руком писан одговор на позивницу, за који мислим да људи углавном не знају. Она је заправо платила по 1000 долара за сваког од својих 5 гостију да присуствују концерту организованом у част председника на Медисон сквер гардену", каже Џонс.

Други предмети пружају увид у креативни процес Мерилин Монро и откривају како је градила свој имиџ филмске звезде.

"Видећете Хаљину, која је још била у изради, што је по мом мишљењу веома занимљиво, јер је она све шила по мери. Тачно је знала како да крој прилагоди свом телу када је била у олози Мерилин. Такође ћете приметити да је често носила црне сукње. Волела је црну и беж боју и радо их је комбиновала. Имала је и омиљене дизајнере са којима је саређивала. Током 60-тих година искључиво је носила креације Емилије Пучије. Била је модна икона, носила је модне комбинације и пре него што би постала тренд", каже Џонс.

Неки од приказаних предмета биће део предстојеће изложбе Мерилин Монро “Икона Холивуда” која почиње 31. маја у Академском музеју филмских уметности и којом се обележава 100 година од рођења чувене филмске звезде.

Ова љубавна прича, обележена дубоким емоцијама, неоствареним сновима и друштвеним околностима које су јој стале на пут, и данас снажно дотиче публику. Љубав између великог песника и младе Ленке, ћерке Лазара Дунђерског – једног од најутицајнијих и најимућнијих Срба у аустроугарској царевини – остала је упамћена као симбол чисте, али болне чежње, која је своје коначно уточиште пронашла у бесмртној поезији.

Кроз упечатљиву глуму Ервина Хаџимуртезића, Јоване Радовановић и Миодрага Петровића, уз сугестивну режију Зорана Суботичког, који је уједно и писац и аутор ове драме, представа је публици приближила не само интимну драму двоје заљубљених, већ и дух времена у којем су лична осећања често била жртвована пред друштвеним нормама и очекивањима. Ова емотивна прича оставила је снажан утисак на присутне и још једном потврдила значај неговања културе, уметности и историјског наслеђа као темеља очувања идентитета заједнице.

Извођење представе у Трсту носи и додатну симболику, на коју указује и сам аутор и редитељ Зоран Суботички: „Споменик – реплика историјског новчића постављен је на Понте Росу с разлогом. Трст је по свом духу део средњоевропског, аустроугарског културног простора, којем припадају и Беч, Будимпешта, Темишвар и Нови Сад. Свим тим градовима заједничка је снажна улога Срба у њиховом развоју и културном уздизању.“

Он ову представу види као другу страну тог симболичног „новчића“.

„Прича о породици Дунђерски и великој љубави Лазе Костића и Ленке долази из српске Атине и природно се разуме у српском Трсту. Дунђерски ту стоје раме уз раме са знаменитим српским породицама које су обележиле историју овог града", каже Суботички.

Управо кроз ову симболику, уметници су имали прилику да се додатно упознају са српским наслеђем у Трсту, уз вођство Данице Крстић, професионалног водича Регије FVG, историчара уметности и чланице ACGS-а, која је приближила трагове знаменитих Срба уткане у идентитет града. Овакво урањање у историјски и културни контекст продубило је разумевање простора у којем се представа одвија, што се природно одражава у сценском решењу заснованом на аутентичним историјским амбијентима.

У томе се огледа препознатљив уметнички рукопис Зорана Суботичког: уместо класичне позоришне сцене, амбијент извођења прилагођен је аутентичним просторима, попут црквених и културних здања од великог значаја за српску заједницу. На тај начин простор постаје активни део приче, појачавајући емотивни доживљај публике и стварајући снажну, готово опипљиву атмосферу епохе, због чега се представа не изводи у позоришним салама.

Публика у Трсту имала је прилику да доживи овакав сусрет уметности и историје, у којем се простор и прича стапају у складну целину, потврђујући трајне културне везе српског народа са овим градом. Организатори догађаја – Лидија Радовановић, председница Савеза Срба у Италији, затим Данијела Чуљковић, главна организаторка и чланица ACGS-а, и Маја Беровић, председница ACGS-а – истакле су да овакви програми повезују уметнички израз са историјским наслеђем и додатно учвршћују улогу Трста као важног места сусрета српске културе.

Овогодишња реализација тематских летњих кампова ће подићи лествицу како садржаја за младе, тако и организације, рекао је министар Ђорђе Милићевић и додао да су претходне године потврдиле да су кампови за младе потребни нашим људима који живе изван матице.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да очекује више од пет хиљада деце и младих да дођу и посете своју земљу и додао да верује да ће локалне самоуправе учинити све да успомене које ће понети из Србије бити најлеше могуће.

Деца и млади који учествују у камповима долазе из различитих крајева Европе и региона, рекао је министар Милићевић и додао да кроз учешће на камповима имају прилику да уче српски језик, проучавају своју културу, развијају спортски дух и остварују пријатељства са својим вршњацима из отаџбине.

Кампови за децу имају континуитет и постају традиција, рекао је министар Милићевић и додао да реализација тих пројеката нису само број, већ улагање у будућност, у генерације које ће сутра доносити одлуке о свом животу и о својој вези са Србијом.

Министар Ђорђе Милићевић је подсетио да програм за децу из дијаспоре и региона има три тематске области: еколошко – образовни, затим културно-образовни камп, као и спортско – образовни камп и додао да свака локална самоуправа може да се определи за област коју ће организовати и реализовати.

Веома сам поносан на партнерски однос који градимо са локалним самоуправама, рекао је министар Милићевић и додао да реализација тематских летњих кампова потврђује опредељеност да заједничким снагама јачамо однос са дијаспором и регионом.

Гледаоци су имали прилику да уживо виде српско коло, које се с поносом налази на Унесковој листи нематеријалног културног наслеђа, док је пратећа изложба народних ношњи додатно приближила аутентични српски колорит свим присутнима.

Овај догађај није био само уметнички наступ, он је био мост између генерација.

За нашу заједницу на Флориди, 10. мај је био прилика да деца и млади виде своје корене на делу, док су наши суграђани других култура могли да осете гостопримство и дух Србије - културна дипломатија на делу.

Посебно радује чињеница да је догађај био хуманитарног карактера, јер је сав приход од улазница намењен цркви Светог Симеона, кажу организатори.

Основна музичка школа „Војин Комадина” у Зворнику постоји и успешно ради већ седамдесет година. Сваке године кроз њу прође око 260 ученика, а интересовање је увек такво да се тражи место више. Отварање средње школе је нешто чему смо дуго тежили и на чему смо активно радили протекле две године. До сада су та изузетно млада и неискусна деца, након завршене основне школе, морала да се селе у друге градове како би наставила своје музичко образовање. Сада напокон имају прилику да своје знање надограде код куће, у свом граду.

 Где су до сада одлазили ти млади виртуози? Колико је било тешко гледати их како свој таленат развијају стотинама километара далеко од породице?

Наши ученици су школовање најчешће настављали у Београду, Новом Саду и Бијељини, у зависности од породичних могућности и тога да ли у тим градовима имају некога ко би бринуо о њима. На пример, имали смо сјајну ученицу која је отишла у чувени „Мокрањац” и тамо остварила најбољи резултат на пријемном испиту за виолину. Наш фантастични кларинетиста је школовање наставио у Новом Саду , док се за Бијељину ученици најчешће опредељују јер нам је географски најближа.

 Дрина одавно није граница већ река која спаја. Очекујете ли да ће нове, модерне учионице привући и таленте са десне обале реке?

Апсолутно. Ми већ деценијама, уназад сигурно седамдесет година, имамо децу из Малог Зворника и околних места све до Лознице, која прелазе мост како би похађала нашу основну музичку школу. Сада им се отвара могућност да ту наставе и средњошколско образовање, било да се определе искључиво за музику, или да упоредо похађају неку другу средњу школу и наше стручне предмете. Већ су нам се јавила два сјајна ученика из Лознице који излазе на пријемни испит и верујем да ће бити наши сјајни ђаци.

 Поред о новој школи, цео Зворник прича о једном посебном инструменту. Прича о набавци дуго очекиваног полуконцертног клавира звучи готово филмски – од импровизоване дрвене бине до инструмента врхунске класе. Причајте нам о том подухвату.

Та прича је заиста посебна. Када сам дошла на место директора, у школи је била једна стара дрвена бина и одмах сам помислила: „Ако једног дана набавимо клавир, где ћемо га ставити?”. Пре десетак година смо уредили хол, направили праву концертну салу и чврсту бину, али нам је недостајао тај кључни инструмент. Преокрет се десио прошле године када смо први пут организовали Фестивал виолине, охрабрени успесима наших ђака, међу којима је и ученица која је освојила друго место на такмичењу у Паризу. За потребе фестивала смо изнајмили полуконцертни клавир и цео дан смо уживали као да је наш. Када смо га на крају дана морали да вратимо, били смо тужни. Нисмо ни сањали да ћемо, само годину дана касније, уз подршку градске управе Зворника која је препознала значај отварања средње уметничке школе, добити свој инструмент који ће нас служити годинама. Реч је о европском клавиру марке „Хофман” (Hoffmann), који се производи под окриљем чувеног „Бехштајна” (Bechstein). То је круна нашег труда, посебно када се сетимо да су наши талентовани пијанисти раније освајали награде вежбајући на обичним електричним клавирима. Можда им је управо тај недостатак правог инструмента био додатни ветар у леђа да раде још више.

 Сада, када имате и школу и врхунски инструмент, какви су планови за будућност? Шта ће се чути са оне фантастичне терасе коју сте поменули док смо се припремали за разговор?

Наш први задатак је да сачувамо чврсте темеље које смо изградили у основној школи, где се одувек радило пуним капацитетом. Што се тиче средње уметничке школе, на нама је да оправдамо поверење и покажемо колико ценимо оно што смо добили. Ђаци ће се школовати у изузетно модерно опремљеним учионицама, у несвакидашњим условима. Имају и прелепу терасу са фантастичним погледом где могу да уживају. Све је технички и материјално обезбеђено, а на ђацима и професорима је да створе једну лепу, креативну атмосферу из које резултати сигурно неће изостати.

Осим што ћемо уживати у традиционалним српским етно песама у предивном извођењу ове Женске певачке групе, упознаћемо се и са историјатом настанка самог друштва у целини. Такође, биће речи о старој српској вароши у Будиму, Рац вароши, односно Табану.

Уредница емисије Нада Вукелић

Реализација Ернестина Глигоријевић

Након два узбудљива полуфинала, добили смо листу од 25 финалиста. Међу њима и наша „Лавина" која ће наступити под редним бројем девет.

Вечерашњи програм отвориће прошлогодишњи победник Џеј Џеј перформансом The Queen of the Night. Након званичног дела програма и затварања линија за гласање, следе ревијални наступу.

Поводом 70 година такмичења, на сцени ће се окупити легенде: Verka Serduchka, Alexander Rybak, Руслана, „Лорди" и Хелена Папаризу.

Пред само проглашење победника, познати аустријски продуцент и ди-џеј Паров Стелар, и некадашњи представник Аустрије Цезар Сампсон, приредиће визуелно-музички омаж Бечу.

Публику пред екранима, као и ону у дворани, кроз програм финала, ће водити Викторија Сваровски и Михаел Островски, као што су то чинили и током обе полуфиналне вечери.

Систем гласања

Гласање почиње пре извођења прве такмичарске композиције, траје током извођења свих песма, и завршава се 40 минута након извођења последње нумере. Из Србије је могуће гласати путем СМС поруке али и онлајн на www.esc.vote. Свако може гласати највише десет пута.

Србија не може да гласа за свог представника, али то могу остали, пратећи упутства јавних сервиса, као и упутства током емитовања финала. Навијамо за „Лавину" и број 9!

Из родне Козарске Дубице запутио се почетком 90-тих, најпре у Шведску, затим у Чешку. Предосећајући да ће се пронаћи преко океана, убрзо одлази у Њујорк, како каже "главни град света". По савету професора, за потребе седме уметности Жељко је изменио име у Џек Димич. Остварио је више од осамдесет улога у позоришту, на филму и телевизији, на српском, руском, чешком, италијанском и енглеском језику. Издваја га то што је акценат усавршио до најситнијих нијанси, па је до сада одиграо осам рођених Американаца!

Најпре је остварио сан из детињства добивши диплому на једној од најпознатијих глумачких школа у свету "Ли Страсберг", а онда су почеле да се нижу улоге. Играо је у популарним серијама као што су CSI, Low & Order и Castle, глумио са звездама попут Билија Зејна, Армана Асантеа, Тома Хардија, Теда Денсона, Џефа Голдблума...

Са Жарком Лаушевићем играо је у представи "Емигранти" у препуном њујоршком Линколн Центру! Његов таленат препознала је и руска публика која му је недавно доделила признање за најбољег глумца на фестивалу Арткино...

Димић са поносом истиче и улогу Николе Тесле у документарном филму Жељка Мирковића "Теслин народ" који је 2020. био кандидат за Оскара.

Уредник емисије Тамара Дрезгић
 

"Хтео сам да покренемо причу у једном другом смеру. Да не чекамо да други покрену неке ствари, да други нешто одраде због нас ако већ умемо, можемо и хоћемо. Математика као математика јесте језик и битно је да деца разумеју математику да би је знала. Образовање, то је наша реч која подразумева један други слој и образ да бисмо помогли једним другим, односно да радимо исправне ствари. Са једне стране да деца разумеју шта је битно у животу, то је та математика за живот. Да помогнемо једним другима када можемо, колико можемо и колико је до нас", каже Жељко Тадић.

На ове часове деца доносе своје домаће задатке, па сви заједно под Жељковим вођством дате операције разлажу на логичном нивоу. Час траје сат времена, а на часу је присутно неколико малишана, па је Жељкова индивидуална посвећеност сваком детету појединачно већа.

"Ми за Жељка знамо преко инстаграма, била је нека реклама за логично учење математике и то ме је привукло али тада нисмо могли да сарађујемо, прекасно сам сазнала да он држи тај курс. Кренула је сада Вања и стварно смо задовољни и доста тога је научио. Вања вредно ради и Сара свакако", каже мајка малог Вање и Саре.

"Ако деца науче математику са разумевањем онда могу да наставе да граде то разумевање, од основне, средње школе, факултета, па на даље. Само да деца могу да разуме математику на један јасан начин, у том смислу математика има смисла. Бубање, памћење неких формула на дуге стазе не даје никаква решења, односно, контрпродуктивно је", каже Жељко.

Жељко Тадић математику предаје више од 10 година у Сједињеним Америчким Државама. Наставник је математике у Џон Бери основној школи, аутор различитих радионица, програма, кампова, а припрема и децу за такмичење из математике. Широкој српској заједници познат је по програму Математика, српски, где је годинама радио као наставник у Академији Свети Сава, помажући деци у дијаспори да овладају математиком и српским језиком.

Родом је из Лознице, основне студије дефектологије завршио је у Београду, а постдипломске студије из математике за децу са посебним потребама на Лојола универзитету у Чикагу и универзитету у Висконсину у Милвокију. Живи ради у Чикагу.

"Као што видите попуњена су сва места, људи су располажени и спремни да сарађују. Ово је моја прва интерактивна радионица где сам отворила простор за заједнички раст и развој и трансформацију, просто да освестимо како детињство утиче на оно како данас живимо, волимо, реагујемо, градимо односе. Што би била порука ове радионице, то је управо оно што пише на оном постеру иза вас - то је да метаморфоза родитеља и генерално метаморфоза човека и на личном нивоу почиње радом на себи и она се прелива на следеће генерације", каже Милица Момчиловић Радончић.

Да ли су сва ова питања за родитеље можда и тежа и компликованија за жене и фамилије из Србије и Европе који живе овде као емигранти у Америци?

"Увек постоји тај тренутак када освестимо неке ствари и када направимо корак ка личној промени. Тако да није битно одакле човек долази, битно је колико човек жели да ради на себи", каже Милица.

"Ја мислим да су ове радионице јако потребне, поготово за нашу заједницу, зато што смо ми некако васпитани на другачији начин и потискујемо те наше емоције. Ја мислим да кроз ове радионице можемо сви некако да се ту пронађемо и да помогнемо једним другима", каже Ивана Милано.

Овај догађај је показао да они који живе у Америци имају потребу за оваквим сусретима и размену искустава и очекује се да ће оваквих радионица бити још више у блиској будућности.

На свечаној академији у Српској академији наука и уметности, додељена је награда "Марко Јарић" за достигнућа у области физике. Овогодишњи добитник је професор доктор Бранислав Николић редовни професор на Уневерзитету у Делаверу у САД-у. Прилог припремио Владан Ракић.

Представићемо вам и Јулију Барановску, фотографа, дизајнера и илустратора. Студирала је у Нижњем Новгороду и Москви и учествовала на бројним изложбама у Русији као сликар, акварелиста и графички уметник. Последњих неколико година живи у Сомбору.

Водимо вас на изложбу портрета Петра Великог у једну од бројних галерија Ермитажа у Санкт Петербургу и откривамо како је један од портрета великог императора крајем 19. века у Русију стигао из српског манастира Велика Ремета. Прилог припремила колегиница Ивана Ковачевић.

На Фолклорном фестивалу у Чикагу, окупио се велики број љубитеља српске традиционалне игре и музике: бивши и садашњи чланови ансамбла "Моравац", њихови пријатељи, родбина, али и потомци који традицију настављају. Ансамбл који постоји већ дуже од две деценије, осим нашег мелоса, доприноси и очувању српског језика и културе међу члановима наше заједнице у Чикагу. Извештај припремио колега Александар Жигић.

Уредник емисије Драгана Живојновић

Реализатор Ернестина Глигоријевић

Велики део његовог рада везан је и за нашу прву земаљску сателитску станицу у Ивањици, на чијем одржавању ради до данашњих дана, као и на одржавању антена и сателитског пријема у Абердаревој и у Кошутњаку.

Као експерт је учествовао у низу телекомуникационих пројеката широм света и на значајним међународним симпозијумима. Инжењер Милан Орлић тврди да је Вуко Лабан један од петорице водећих експерата у свету у области телекомуникација. Буквално – светски а наш! 

Уредник емисије је Владан Ракић.

Редитељ, Драгица Гачић, сниматељ Вукашин Вељић, монтажер Зорица Благојев.

Кроз романе, приповетке и есеје, Wонгар се бавио темама идентитета, колонијализма, уништавања природе и судбине домородачких народа у савременом свету, због чега су његова дела у Аустралији забрањивана, књиге заплењиване, а он протеран из северне Аустралије на југ, у Мелбурн. Његово стваралаштво не може се посматрати само као књижевни опус, већ и као вид сведочанства и ангажмана.

Живео је и стварао у тишини и осами аустралијског континента, у хармонији са својим дивљим псима дингосима. Писао је на енглеском језику и превођен на многе. Добитник је и бројних награда, као и највеће аустралијско признање за књижевност, које истовремено одређује писца из те земље за конкурс за Нобелову награду. Али, није могао да уђе у трку за Нобела, јер је убрзо потом, у Аустралији донет закон по коме се та пракса укида.

Одласком Сретена Божића, Б.Вонгара, књижевност је изгубила аутора јединствене судбине – писца који је својим делом спојио Балкан и аустралијску пустињу, остављајући снажно и трајно сведочанство о људима са маргине историје.

Преминуо је у 94. години, у марту ове године у Мелбурну, где је и сахрањен.

Видео материјал коришћен из емисија Драгана Гавриловића - Срби са петог континента: Сретен Божић Бонгар 1. и 2. део

Оливера Станишић је српска сликарка која већ две деценије посвећено гради свој уметнички израз кроз мозаик, технику која, како каже, најпотпуније обједињује идеје, емоције и стечена знања.

До сада је имала 15 самосталних и више од 50 колективних изложби.

"Сваки елемент који независно од колекције које се представе по свету су део једне колекције која има исто тежиште. Ослањам се на истраживања у мозаику, самој структури мозаика, елементима мозаика и некако та сагледавања ја некако упакујем, доведем у онај формат који препознајем да је одговор.

Резултати вишегодишњег истраживања мозаичарске дисциплине биће током 2027. и 2028. године представљени локалној публици у Њујорку, Чикагу, Вашингтону и Мајамију.

"Назив је већ формиран, "Огледи у мозаику", то су све сажимања досадашњег града, од анатомије, објаве коцке, претходних сазнања, па ћемо онда да видимо те огледе које видимо у мозаику а представљамо публици на другом континенту", каже Оливера Станишић.

И док се припрема за изложбе у Америци, Оливера не запоставља и свој рад са децом, уводећи их у технике мозаика, преносећи им своја знања и љубав према овој уметности.

У прилогу говоре отац Драган Гороњић, Душан Магазин, председник Удружења Херцеговац Чикаго, отац Драган Арсић и Васо Мркајић.

У Дизелдорфу је покренута нова културна иницијатива под називом "Креартива" коју је иницирала Миленија Рељић, клавирски педагог, која већ 10 година живи у овом немачко граду. Циљ је да се припадници српске дијаспоре чешће окупљају, друже, размењују знања и утиске и раде на очувању српског културног наслеђа. У плану су пројекти који ће окупити уметнике и ствараоце широм Немачке. За нашу емисију говори Миленија Рељић.

Како бити добар родитељ када сте имигрант у Америци и прилагодити се новој средини, тема је прилога Александра Жигића.

Вечерас у Бечу почиње 70. по реду Песма Евровизије на којој учествује и наша земља. Група "Лавина" наступиће у првој полуфиналној вечери под редним бројем 15.  Упућујемо позив нашим гледаоцима, који живе широм света, да гласају за песму "Крај мене".

Емисију завршавамо причом о изложби којом ће Холивуд у јуну обележити 100 година од рођења Мерлин Монро.

Уредник емисије Тања Адамовић

Реализација Ернестина Глигоријевић

"Оно што могу да приметим је да је из године у годину све бољи и све организованији. Домаћини се труде, а они су у томе веома вешти, да сваком сликару буде пријатан и угодан боравак, а дружење конструктивно и плодоносно. Тамо се стичу пријатељи и граде мостови пријатељства, спајају се две обале. Лепо је срести драге људе и упознати нове. Из Србије је било радова наших 9 уметника на заједничкој изложби. На монитору на ком је била моја слика, коју сам урадила на фестивалу, писало је на енглеском: Лепенски Вир, место на ком сунце два пута излази, јер сам тако назвала слику. Осим те слике, урадила сам и петла", каже Татјана Карабашевић.

 Поново сте украсили Урбино?

"Ове године у Урбину обрадила сам Лепенски Вир. Била је за мене огромна част да наше најстарије археолошко налазиште бојама дочарам и покажем свету богатство. Прошле године је то био Хиландар, претпрошле године - култ певца у Срба. Увек покушавам да представим Србију свету, да им откријем лепоте које нигде нема. Каталог са ове манифестације шаље се у велике галерије, као што је на пример, Албертина у Бечу. Лепо је знати да на таквом месту може да се види моја слика. Излагала сам у Француској, али ми је жеља да излажем у Паризу. Надам се ускоро", истиче Татјана.

 Откуд љубав према бојама?

"Још од раног детињства носим у себи таленат и љубав према цртању, које се касније развило у сликање бојама. Иначе, завршила сам средњу архитектонску школу и архитектура је уметност. Радила сам у струци 18 година. Кад сам остала без посла радила сам многе послове, мењала градове и после седам претешких година поново сам се обрела у Мајданпеку. Тад, без пара, посла, родитеља, са дететом од 17 година и мужем... И поред тога што је наш језик богат, ја не налазим адекватан израз да опишем у ком сам стању била. Случајно проналазим старе папире, четкице и акварел боје...И, тако, у безнађу, насликам две вазе са цвећем. Објавим их на Фејсбук страни и продам их у истом трену. Нисам се надала. Једино чега сам била свесна, да ћу за те паре имати три ручка...тако сам наставила да сликам. Лечила сам душу разливеним бојама и зарађивала за конкретне ствари."

 Послали сте слику на Бијенале акварела СКЦ?

"У то време сам открила и конкурсе. Први на који сам послала слику био је Бијенале. Добила сам награду и наградну изложбу. Нико није био срећнији од мене. Али је тешко ишло на конкурсима у мојој Србији - одбијали су ме уз образложење да немам Академију. И тад ме пријатељица пита - има ли конкурса за изложбе у свету, батали Кучево и Велику Плану... Пронашла сам их и својом уметношћу освојила свет. За сликање акварела није потребан папир у виду дипломе, само сигурна рука и брз потез. Многи велики сликари нису имали тај папир.
Имала сам сигурно преко тридесет самосталних изложби. Увек нова тематика, а обрађивала сам петлове, Мајданпек (Кикандонска посла), Ниш, Кладово, Русију, брезе, цвеће, акт, народне обичаје и ношњу, стару Србију, понајмање пејзаже, али сликам и њих. Свака нова боја, четкица или папир су нов изазов. Урадила сам решења за етикете вина винарије Грабак из Врњачке бање."

 До сада сте имали више од 30 самосталних изложби, реците нам нешто о њима...

"Моје стваралаштво је у континуитету задњих петнаестак година. Почело је међународном изложбом "Lamine D' Acqua, un successo" у Бреши, стецишту акварела у Италији. Наставило се многобројним изложбама, заједничким и самосталним. Била сам једини представник Србије на фестивалу у Костарики 2016. године. У септембру наредне године била сам позвана на фестивал IWS Albanije "Albania super" и у децембру 2019. на фестивал IWS India "1st. Olympiart 2019". После тога изложбе су се низале једна за другом: Москва, Француска, Бангладеш, Пољска, Јапан, Аустрија, Филипини, Малезија, Измир (Турска), Италија, Чиле, Мадрид (Шпанија) и многе друге.

Лидер сам IWS организације за Србију. IWS Globe је највећа светска организација која се бави искључиво акварелом. Лидер сам Србије у Урбину. То је фестивал акварела посвећен Рафаелу Сантију. На "Urbino In Acquerello 2019" радила сам демо. Наредне године 2020. цела Италија је славила 500 година од смрти Рафаела Сантија, мој рад је био и на тој изложби. Такође је мој рад био саставни део пројекта у Италији посвећен Дантеу и Божанственој комедији. Углавном сликам петлове који заузимају битно место у културном наслеђу моје Србије. Радим технику акварел, уље и акрил. У књизи професора Каменка Марковића о савременим српским сликарима, он пише о мојим петловима. На изложби акварела 2016. у СКЦ -у добитник сам признања и наградну изложбу коју су ми приредили 2017. Звала се "Година петла"."

 У Урбину се осећате као код куће?

"Радила сам 2024. радионицу са децом "Поздрав сунцу" на тргу у Урбину, у Италији. Године 2025. сам била у тиму који је осликавао змајеве које смо у склопу фестивала пуштали да лете као симбол мира. Прошле године сам имала самосталну изложбу у Нишу. Сликала сам Београдску капију. Радила сам налепнице за колекцију вина винарије Грабак из Врњачке Бање. На Новосадсом сајму 2022. године добила сам дуплу златну награду за тај пројекат. Сликовница за коју сам радила идејно решење и илустрацију. Зове се "Побуна", а издао је доктор политиколог Зоран Милошевић. Већ четврту годину радим ауторску изложбу "Омаж" посвећену нашој IWS организацији, као и две изложбе које имају за тему културно наслеђе Србије. Била је "Обредни хлеб", "Вуна-Пређа-Преља" и ове године ће бити "Огњиште".

Доста својих радова посветили сте проблему злостављања жена?

"Насиље над женама је постао проблем савременог, модерног и еманципованог друштва, које је узело, нажалост, маха. Моји радови су саставни део изложбе "Soul in exhibition" коју је подржавало Министарство културе у Лими, изложба која апелује на престанак насиља над женама. Иста је била и у Пољској и Србији. Радила сам онлајн демо за неколико школа у Индији. Била сам на више колонија у земљи и иностранству. Радим радионице са школском децом."

 Имали сте изложбу посвећену деди козаку. У Вашим венама тече и руска крв?

"Ја у себи носим руске гене и поносим се тиме. Значајну самосталну изложбу имала сам прошле године у Руском дому, била је посвећена мом деди Алексеју Максимовичу Шаталову. Он је био кубански козак (рођен је у Кубану). Њега су ухапсили и обрео се на острву Лемнос, у Грчкој. Код себе је имао само три златне копејке, а у Краснодару су остале три кћерке и жена. Жена је умрла од глади, а кћерке је подигла Православна црква. На Лемносу су га питали да ли би пошао у Србију да гради пут. Сад се то зове "Руски пут". Ја сам истраживала и контактирала Русе који су знали податке.То је пут преко Криве Феје. По завршетку изградње тог пута он се обрео у Врању, као слободан човек - удовац.Био је машинбравар, по струци, и нашао је посао у Нишу. Тамо је срео моју баку, мајку моје мајке, питао ју је зна ли да кува; родила се љубав и тако су створили породицу. У Русију није могао да се врати, за тадашњу комунистичку Русију био је издајник. Сваке године је слао молбу. Први пут је отишао 1972. године", завршава своје излагање сликарка Татјана Карабашевић.

У духу највећег хришћанског празника, Васкрса, у сарадњи са Центром за социјални рад у Бањој Луци и Фондацијом „Свети Вукашин“ Епархије захумско-херцеговачке и приморске у Требињу, обезбеђени су значајни пакети са основним животним намирницама за више од 90 породица којима је потребна помоћ. Лајфлајн Чикаго изражава искрену захвалност својим партнерима на драгоценој подршци и сарадњи.

„Васкрс је време наде, саосећања и заједништва. Увек морамо имати на уму оне којима је помоћ потребна и дати све од себе да их подржимо, посебно током великих празника. Дубоко сам захвална нашим донаторима, партнерима и волонтерима, чија доброта и великодушност доносе утеху и достојанство многим породицама. Заједно настављамо да пружамо подршку и делимо радост Васкрса са онима којима је она најпотребнија“, изјавила је принцеза Катарина.

Ова иницијатива одражава трајну посвећеност Лајфлајн Чикага пружању подршке угроженим породицама и заједницама, посебно током празничних периода.