”Туризам у Београду се развијао захваљујући дугој историји, богатој културној баштини и гостопримивом атмосфером у нашем граду”, рекао је на презентацији Миодраг Поповић, директор ТОБ, и истакао да су кинески туристи изузетно допринели расту туристичког сектора.

Промоцији су присуствовали заменица амбасадорке Србије у Кини, Јелена Николић, извршна директорка Светске организације туристичких градова (World Tourism Cities Federation), Shen Xiao Yu, директорка секретаријата Међународне Алијансе градова на путу свиле (International Tourism Alliance of Silk Road Cities), Liu Yang, а од значаја за привреду било је присуство авиокомпаније Hainan Airlines, као и представника бројних туристичких агенција и туроператора.

Догађај је обухватао и сегмент пословних састанака са кинеским агенцијама међу којима су најзначајније HCG International Travel Group, CYTS, Beijing Capital International Travel Service Group, Beijing Best Tour, Beijing Niding International Travel Agency, Beijing Sino-West International Travel Service, Beijing Xin Ya International Cultural Tourism, China Woman Travel Service, Beijing Haiying Custom Travel. Представници домаће привреде на догађају били су хотели Crowne Plaza и Indigo, као и туристичке агенције Glob Metropoliten Tours и Sai Hua Travel.

На догађају је истакнуто је је Туристичкој организацији Београда и Граду Београду у јуну ове године припала част да буде изабран за члана Савета Генералне скупштине Светске федерације туристичких градова на конференцији WTCF Beijing Fragrant Hills Tourism Summit 2026. Такође је разговарано о могућностима да Београд буде домаћин неке од будућих конференција што би било веома значајно за наш град.

Туристи из НР Кине представљају једно од најважнијих туристичких тржишта за нашу земљу, налазећи се на трећем месту по броју долазака и оствареном броју ноћења у Београду, захваљујући и добрим билатералним односима две земље, безвизном режиму и чињеници да наш угоститељски сектор настоји да буде ”China ready”.

 УЧЕШЋЕ ТОБ НА САЈМУ COITM 2026

Промоција Београда у Кини је организована непосредно пред сајам COITM 2026, најзначајнији сајам туризма у Пекингу одржаном од 14. до 16. октобра, на ком је Туристичка организација Београда такође имала запажен и успешан наступ, као и презентацију пред туроператорима у оквиру програма сајма.

Уз 180 излагача из 31 земље, ТОБ је великом броју пословних посетилаца представио понуду Београда са фокусом на наступајућу изложбу EXPO 2027. Током трајања сајма је одржано око 30 пословних састанака на штанду Београда, од којих је најзначајнији са кинеским туроператором U Tour.

Дајући изјааве за важне кинеске медије, China Daily, CCTV Educational, CRI Online, и друге, Миодраг Поповић је рекао да је презентација Београда у Кини имала посебан значај, јер је одржана у току завршних припрема за Специјализовану изложбу EXPO 2027.

”Имајући у виду велики интерес за EXPO 2027 у Кини, популарност наше земље и Београда, као и блиских односа наше две земље, интерес за нашу презентацију био је велики и сразмеран нашим очекивањима. Посебно смо задовољни многобројним контактима остварених између наших и кинеских агенција, организација и туроператора.”, истакао је Поповић.

„Књига о Милутину“, настала према делу Данка Поповића, у режији Егона Савина, управо је такво позоришно искуство, које не допушта да останемо само посматрачи. Пред нама се отвара исповест Милутина Остојића, шумадијског сељака, чија судбина постаје сведочанство о страдању једног човека, али и читавог народа.

У његовим речима, а понекад још више у ономе што остаје неизговорено, оживљавају Брегалница и Кајмакчалан, снег и камен, пусто село у које се враћа, две беле мараме, изгубљени животи и судбине које рат за собом оставља. Пред гледаоцем се нижу слике војника, рањеника, болесних и мртвих, жена, стараца и деце. И неминовно се намеће питање: зашто?
Управо у том питању, које остаје да одјекује и након завршетка представе, лежи једна од највећих вредности овог остварења.

А онда — Ненад Јездић. Његово тумачење Милутина превазилази границе глумачке професије. То није само лик који гледамо на сцени. То је човек у чију исповест улазимо, чију бол препознајемо и чије сузе као да су наше. Јездић гради Милутина без сувишног наглашавања, ослањајући се на снагу речи, тишине и погледа. У његовој игри нема ничег површног ни изнуђеног. Све је сведено на оно најважније — истину човека који је преживео незамисливо. Зато је тешко замислити да би ову улогу могао носити било ко други. Јездићева глумачка снага није само у изузетној способности да оживи лик, већ и у томе да нас дословно уведе у његов унутрашњи свет и учини да његову судбину доживимо као личну.

По завршетку представе публика је остала под снажним утиском виђеног. У таквим тренуцима речи често постају сувишне. Постоји само тишина у којој се сабирају емоције, а оно што смо видели наставља да живи у нама и наредних дана. Неке представе се завршавају спуштањем завесе, док друге тек тада почињу свој живот у гледаоцу.

Ово гостовање имало је и посебну вредност за српску заједницу у Чешкој. Месец српске културе није само низ културних програма већ и прилика да се, кроз књижевност, позориште, музику и уметност, очува веза са језиком, наслеђем и историјским искуством народа. Управо зато је долазак Звездара театра и сусрет са оваквим делом био драгоцен; подсетио нас је да култура сећања није окренута искључиво прошлости, већ и нашој одговорности према будућности.

Посебан утисак оставила је и сарадња са екипом Звездара театра. Професионалност, поузданост, узајамно поштовање и спремност на договор показали су колико су за успешну реализацију једног културног догађаја важни људи који стоје иза њега. Са продуцентом Драгишом Ћургузом и читавом екипом сарадња је протекла у духу поверења и заједничке посвећености представи и њеној поруци.

Захвалност за реализацију овог програма припада Савезу српских удружења у Чешкој, под чијим се окриљем организују програми Месеца српске културе, Амбасади Републике Србије у Прагу и Почасном конзулату Републике Србије у Брну, као и свима који су својом подршком и ангажовањем допринели да гостовање буде успешно реализовано. Посебна захвалност припада Ненаду Јездићу, Драгиши Ћургузу и гостујућој екипи Звездара театра што су омогућили да Срби у Чешкој доживе ову снажну позоришну исповест, као и осећај привилегије организатора да са њеним актерима поделе неколико дана заједничког рада и дружења.

Остаје свест да историја није само оно што је записано у књигама, нити је сећање само свечана реч коју изговарамо у пригодним приликама. Оно се чува сваки пут када се поново суочимо са судбинама оних који су страдали, када покушамо да разумемо њихову бол и када одбијемо да допустимо да време избрише њихове животе.

Зато је „Књига о Милутину“ много више од приче о једном човеку. То је прича о нама, о нашим коренима, о страдању и достојанству, о ономе што нас обавезује да памтимо.
И о кнедли у грлу која се не помери ни када се представа заврши и светла у позоришту поново упале.

Посебан допринос представља први превод на малајски језик, чиме је ова песма постала једно од ретких књижевних дела са ових простора доступних на том језику. Вече је својим говором отворила отправница послова Кармалија Будијати Че Емби, која је у сарадњи са другим секретаром Фајзалом Бин Ишаком, лично превела песму на малајски, што су учинили на основу енглеске и индонежанске верзије у преводу Христине Николић Мурти.

У оквиру Удружења Адлигат 2019. године отворен је Клуб пријатеља Србије и Малезије који окупља поштоваоце и путнике, али и људе чији су се животни путеви укрстили са наше две земље. Удружење Адлигат је једино српско удружење које своје чланове и огранке има у више од педесет држава света.

У организацији чланова и пријатеља Адлигата са разних меридијана, песма је сада по први пут преведена на гренландски, арапски, албански, хебрејски, босанчицу, индијске језике хинди и марати, кинески, грчки, малежански, индонежански, португалски, ромски, сејшелски креоле, украјински, свахили, киргиски али и афричке језике бамбара,пулар, волоф и игбо. Раније су преведене на чешки, бугарски, енглески, француски, италијански, мађарски, македонски, немачки, пољски, румунски, руски, словачки, словеначки, шпански, шведски и русински.

На вечери у амбасади Малезије на Дедињу Зубац је говорио о спонтаном настанку песме 1965. године и њеној изненадној популарности, као и о томе како је у Совјетском савезу песма постала велики хит објављен у скоро двадесет милиона примерака. Било је речи и о томе како је планетарни успех Киша бацио у сенку његова друга, можда и вреднија дела, али и како га је ова песма заштитила у временима политичких прогона.

Пред многобројном публиком, кантауторка Милица Миловић читала је превод на кинески професорке Јадранке Робин, урађен уз лектуру Вена Хонфеја, а догађају су присуствовали и представници Кинеског културног центра. Превод на арапски професора Душана Јовановића и групе студената читао је почасни конзул Србије у Судану, дипломата Ахмед Моути, заслужан за евакуацију више десетине наших грађана из вихора суданског рата. Превод на албански урађен је уз подршку амбасадора Албаније у Србији господина Бардиља Чанаја, а превод је читала трећа секретарка амбасаде Мариола Чеку. Француски превод је публици дочаран у интерпретацији госпође Фани Гранчамп , док је господин Правин Виџај Девараџа Пилаи читао малајске стихове.

„То што сте слушали није поезија, то је чиста љубав!", изјавио је Лазић, који је био иницијатор и модератор уметничког програма.

Затим су уследила видео-укључења из света. Песму је на три важна афричка језика које укупно разуме више од 35 милиона људи превео Вито Туре, члан парламента Сенегала. То су волоф, језик који разуме око 16 милиона људи у Сенегалу, Гамбији и Малију, пулар, језик из нигерско-конгоанске породице са око пет милиона говорника и бамбара, језик са 15 милиона говорника широм Сенегала, Буркине Фасо, Обале Слоноваче, Нигера и Мауританије. Снимци сенегалског члана парламента како у афричкој савани чита „Мостарске кише", са голишавом децом која се купају у барама, одушевили су присутне.

У програм се затим укључило Његово краљевско височанство краљ Езе Ифеанји Еке Удумезе Трећи од Локпонте из Нигерије. Овај владар народа Игбо, једног од најзначајнијих и највећих народа у Нигерији и Африци, недавно је са својом свитом посетио Адлигат, где је имао прилику да се упозна са радом Пере Зупца. Одушевљен емоцијом коју носе „Кише", одлучио је да песму лично преведе на свој матерњи језик, а затим ју је прочитао за представљање у Амбасади Малезије.

Магија „Мостарских киша" стигла је и до Индије. На језике хинди и марати песму је превела путописац и новинарка агенције Асошијетед прес из Њу Делхија, Нупур Џамбекар.

Наш велики песник био је дубоко дирнут пажњом и емоцијама које његова песма после толико деценија буди широм света.

„Па ипак, од свих превода, издваја се малајски. То је матерњи језик за 77 милиона људи, док га више од 210 милиона користи као други језик. Пријатно ме је изненадила посвећеност Амбасаде Малезије и госпође Кармалије Будијати Че Емби унапређењу културних, али и свеукупних односа са Србијом, њихово разумевање и љубав према нашој земљи и књижевности, али и посвећеност послу који обављају. Заслужују дубоко поштовање и захвалност", изјавио је Перо Зубац.

Као члан оснивач Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат Зубац је Музеју књиге и путовања и Музеју српске књижевности овог удружења поклонио свој легат – личну библиотеку са уметничким делима, као и једини примерак руком написаних „Мостарских киша".

„Велика је наша захвалност великану, како због Киша, које су у толикој мери обогатиле књижевност нашег народа да је 20. век без њих незамислив, тако и због подршке коју писац несебично и у континуитету пружа Адлигату. Због тога сам одлучио да покренемо пројекат превођења путем мреже Адлигатових чланова и пријатеља, а и на мојим путовањима волим да људе далеких цивилизација обогаћујем Зупчевом поезијом. Наишао сам на изванредан пријем. Кише су чиста емоција, подједнако дотичу људе у Киргизији и на Сејшелима", каже Виктор Лазић, оснивач и почасни председник Адлигата.

Уметнички програм у Амбасади Малезије је улепшала културна трупа Чендраваси (Рајске птице) која већ две деценије игра важну улогу у промоцији малежанског културног наслеђа. Вече је протекло уз традиционалне плесове и игру, а присутнима је подељена и пригодна публикација у ограниченом тиражу са „Кишама" на српском, енглеском и малајском језику. Вече је завршено дружењем са аутором и потписивањем књига, уз пригодно послужење српских и малежанских специјалитета.

Са ћеркама је 1999. отишла у Норвешку где је радила у Универзитетској болници у Ослу, највећем европском центру за рак.

Била је лекар добровољац на ратишту у Крајини и на Косову, носилац Октобарске награде за научна истраживања, странац године у Норвешкој 2005.

Др Зорица Сарах Митић на радном задатку...

Докторку смо упознали 2019. када се са ћеркама вратила у Београд. Увела је у Србију "ТРЕ терапију", вежбе за ослобађање од стреса, методу коју је изучила у Норвешкој, Данској и Сједињеним Америчким Државама. Као студент који се усавршавао на ВМА, са поносом нам је рекла да је недавно почела са обуком наше војске...

ТРЕ терапија одвела ју је и на исток планете где се показала изузетно делотворном међу људима који не разумеју језик...

Како се живи у последње две године? Како се изборити са информацијама и догађајима којима смо свакодневно бомбардовани! Иако можемо рећи да данас цео свет дели исте или сличне проблеме, како се фокусирати на сопствено поднебље...

Велику подршку у прилагођавању Београду након двадесет година живота у Норвешкој, докторки је пружила дога Анчи!

Уредник емисије Тамара Дрезгић

Њена прича говори о знању, истрајености и љубави према земљи из које потиче, али и о успеху који спаја два континента. Рођена у Београду, Нина се у Аустралију доселила 1999. године.

“Имала сам 15 година. дошла сам у Перт, у западну Аустралију, где је мој тата већ живео деценијама пре тога али он није радио у граду. Тако да сам ја била као размењени студент, у аустралијској породици, са двоје деце, куцом, мацом и ставили су ме у приватну женску школу, тада колеџ. Тако да је тај културолошки шок био најтежији у том тренутку”, каже Нина.

Њен рад обухвата теме демократизације, спољне политике Србије, дијаспоре и глобалних изазова савременог друштва. Сарадник је угледних аустралијских института, као што су Луи институт и Аустралиан институт оф интернешналн аферс, где објављује анализе о међународним односима и југоисточној Европи.

“Одлазак на факултет који је отворио толико могућности је оно што је мени најомиљенији део живота у Аустралији, где сам успела да добијем стипендију и да одем у Немачку са 19 година као аустралијски студент, представљајући Аустралију, а ја сам Српкиња, тако да уједно представљам обе културе и обе земље. Касније као докторандски студент ишла сам у Рим на 6 месеци, са стипендијом Европске комисије за аустралијске студенте. Тако да је та моја улога између 3 света, између мог личног света, између Србије и шта значи бити Србин или Српкиња у Аустралији. Тај неки бленд је можда моја омиљено стање постојања”, каже Нина.

Живела си у многим земљама на свету, где је дом?

“Дом је заиста тамо где га направимо. Матица је у Србији, кућа је у Аустралији. Мислим да је моја улога у Аустралији да приближим аустралијску и српску културу, али и српску културу другим нацијама и народима у Аустралији”, каже Нина.

Изложба "Традиција и савремено", обједињује иконе, настале на овогодишњој иконописачкој радионици „Ловранског удружења за очување културе и традиције" и дела, настала у оквиру  Уметничког симпозијума "КРУГ 360".

Ову, изузетно добро посећену изложбу, отворио је академски сликар Милан Ђурић, председник Удружења уметника "Круг", наглашавајући да је заједничко представљање радова иконописачке радионице и ликовне колоније, постало традиција. Иако се разликују по изразу и приступу, иконопис и савремено стваралаштво, према његовим речима, повезују сабраност, унутрашњи мир и потребу уметника да свој унутрашњи доживљај преточи у дело. Ђурић је додао да уметничко дело може да нас дотакне, пробуди осећања и сећања, чак и када то не умемо да изразимо речима.

„Изложба је место сусрета уметника и публике, где свако дело добија нове димензије, кроз поглед и доживљај посматрача", закључио је Милан Ђурић.

Директор галерије "Круг",  поздравио је присутне, угледне љубитеље уметности и културе, представнике мађарског и српског народа, који су и овога пута показали заједништво и потврдили да уметност не познаје границе и језичке баријере. Изразио је велику захвалност свима који су допринели реализацији овог програма, а посебно Епархији будимској и свим учесницима, као и Фондацији "Габор Бетлен" и српским самоуправама I, V и XIII кварта Будимпеште.

Посебно се захвалио професорки Светлани Матић, председници Аустријско-српског културног друштва "Вилхелмина Мина Караџић" на дугогодишњој плодној и успешној сарадњи, која је овога пута са члановима свог Друштва, била присутна на овој значајној културној манифестацији. Делегација из Беча је посетила будимпештанске знаменитости, заједно са Дијаном Кондић Ђурић, која је била изузетан домаћин својим бечким пријатељима.

С обзиром на то да се иконописачка радионица одржава у порти српског православног храма Светог Георгија у Будимпешти, о њеном значају, говорила је Весна Стaнисављевић. Захвалила је Љубомиру Алексову на иницијативи и организацији, као и протојереју Зорану Остојићу и Српској црквеној општини у Будимпешти, на подршци и условима за рад.

Занимљиво је да је иконописачку радионицу ове године, посетио и отац Нестор из манастира Српски Ковин, који је насликао икону Светог Нектарија, истакла је Маја Вујашанин, јер је његово учешће, како је рекла, дало посебну духовну димензију, целокупном дешавању и стваралаштву.

Тома Марјановић је присутне на својој гитари, развеселио и одушевио својим репертоаром. Дружење је завршено заједничким фотографисањем, песмом и послужењем.

Отварању су, између осталих, присуствовали, Љубомир Алексов, др Коста Вуковић, директор Српског црквеног музеја у Сентандреји, Симичко Иштван, бивши министар одбране у Влади Мађарске, који није допустио да Нато копнене трупе уђу и нападну СР Југославију 1999. године, архимандрит Методије, игуман манастира у Српском Ковину, протојереј Зоран Остојић, архијерејски намесник будимски, јереј Никола Почуча и многи други културни и јавни угледни представници мађарске и српске заједнице у Будимпешти.

Диана Кондић Ђурић, заједно са Удружењем уметника "Круг", договорила је са проф. Светланом Матић, да оваку иконописачку радионицу, заједно организују у Бечу, под вођством професорке Весне Станисављевић из Београда, која ће давати смернице и пружити сваком полазнику подршку у раду. Учесници ће имати прилику да се упознају са основама иконописа и израдити икону у византијском стилу, са ликом по сопственом избору. Своју икону понеће кући, као успомену на ово искуство, за свој дом или као посебан дар драгој особи. Занимљиво је да претходно ликовно знање и умеће, није неопходно.

Иконописачка радионица, одржаћe се у периоду од 19. до 22. новембра 2026. године, у Бечу, у просторијама Заједнице српских клuбова.

На репертоару ће се наћи: Југо Флорида (2025, Владимир Тагић), Сунце никад више (2024, Давид Јовановић), Бумбарово љето/лето (2025, Даниел Кушан), Биће нових лета (2026, Гвозден Ђурић), Уснуле (2026, Сара Ећимовић), Крила и тло (2025, Стефан Малешевић), Жене Народног фронта (2026, Ивана Тодоровић), Подељени град Косовска Митровица (2025, Марко Грба Сингх).

За организатора фестивала, Српско-финско друштво ова година је веома важна јер Друштво обележава 25 година рада и постојања, стварања и одржавања културних, језичких и друштвених веза између Србије и Финске. Дани српског филма предствљају једну од тих спона која преко филмског платна гради мостове јединственог уметничког и културолошког доживљаја.

Фестивал се реализује уз подршку Града Хелсинкија, Амбасаде Републике Србије у Финској и Филмског центра Србије, као и уз подршку свих аутора и продукцијских тимова који су несебично уступили филмове за приказивање.

Организатори истичу да је улаз на фестивал бесплатан уз претходну резервацију карата.

Београдске музичке свечаности се у Београду одржавају овог октобра 58. пут. Од 17. до 30. октобра концерти ће се одржавати у дворани Коларчеве задужбине уз Студио 6 Радио Београда и Народно позориште. Са нашом гошћом Јеленом Јанковић Бегуш говоримо о овогодишњем програму а подсећамо се и Бемусовог почетка 1969. године.

Емитујемо снимке из архиве концерата са првог Бемуса-наступ Бечке и Београдске филхармоније, реч водитеља којом је потцртано да "овај 1. Бемус" има своје место у дворанама Београда. Говоримо о концертима који обележавају овогодишње издање.

На позив Малтешко српске заједнице, екипа Програма за дијаспору посетила је током лета Малту и наше људе који тамо живе. Чланови КУД-а Дукат говоре колико им значе пробе и време које проводе заједно.

Октобар је у Београду месец најбољих концерата, музички фестивали сустижу један други. Говоримо и о Београдском џез фестивалу који се одржава 42 пут, али ове године, више него икада посвећен је нашим уметницима, неки живе овде а неки су, попут Ане Поповић, звезде светског угледа. Више о присуству наших музичара и о програму уопште, говори нам Војислав Пантић, уметнички директор, џез критичар и новинар.

На крају уживамо у нумери Ане Поповић, у блузу који има сву дубину, тежину и пуноћу коју ова музика треба да има.

Уреднице су Вања Васић и Тијана Паунковић

редитељ Ернестина Глигоријевић

Током срдачног сусрета и разговора са Симоне Нетховел, шефицом Одељења за набавку књига и монографија, предати су овогодишњи, 22. по реду зборник „Завештања 2026", као и књиге чланова Удружења чији примерци до сада нису достављени библиотеци. Обе стране изразиле су задовољство досадашњом сарадњом и жељу да се она настави и убудуће, а разговарало се и о наредној посети, током које је предвиђен обилазак просторија библиотеке.

Захваљујући овој дугогодишњој пракси, књижевна дела чланова Удружења постају део збирки Националне библиотеке, где се чувају и остају доступна читаоцима, истраживачима и будућим генерацијама.

Ова сарадња има и шири културни значај јер доприноси документовању књижевног живота српске заједнице у Швајцарској, док стваралаштво њених аутора добија већу видљивост у швајцарском културном простору. Тиме се потврђује да писана реч, без обзира на то где настаје, проналази свој пут до читалаца и постаје трајан део културног наслеђа.

Удружење српских писаца Швајцарске више од две деценије окупља ауторе различитих генерација, подстиче њихов књижевни рад и негује културне везе са матицом. Посебно место у његовом раду заузима годишњи зборник „Завештања", који на својим страницама обједињује стваралаштво чланова Удружења и гостујућих аутора. 
 

Музички део вечери је обележила певачица Силвија Недељковић извођењем чувене композиције „Por una cabeza“. Богдан Лакетић наступио је на хармоници, а Миодраг Малешевић на гитари. Посебан тренутак вечери био је плесни наступ Ање и Лориана Босиока, који су публику одушевили плешући уз песму „Fly Me to the Moon“.

На почетку програма, координатори Клуба младих уметника, Весна Шпирић, Урош Уљаревић, Ања Босиок и Катарина Станисављевић, поздравили су присутне и захвалили свима који су током протеклих година подржавали рад Клуба и веровали у његову идеју и идеале.

Посебна захвалност упућена је Срђану Мијалковићу, који је први подржао пројекат Вече младих писаца, од којег је све почело, као и Марку Сарићу, председнику Просвјете, који је наставио да пружа несебичну подршку раду и развоју Клуба. Захвалили су се и Младену Филиповићу, шефу Представништва Републике Српске у Аустрији, који је омогућио простор за одржавање овог јубилеја, али и много пута раније подржао различите пројекте Клуба младих уметника. Допринос свечаности дали су и ресторани „Београд“ и „Фреираум“, који су својим преукусним специјалитетима употпунили доживљај гостију, а захвалницу је добио и бар Котор, који је током претходних година постао једно од главних места окупљања и дружења чланова и пријатеља Клуба.

Након званичног програма, дружење се наставило уз музику и бројне интерактивне садржаје распоређене у четири уметничка кутка – сликарском, драмском, књижевном и плесном. Гости су имали прилику да покажу своје знање, креативност и вештине, али и да освоје вредне награде.

У сликарском кутку посетиоци су заједнички стварали слику цвета са десет латица, симболично представљајући десет година постојања Клуба. Учествовали су и у квизу у којем су погађали познате сликаре, а на крају је извучена награда – бесплатно учешће на радионици „Платно и вино“.

Драмски кутак понудио је игру „Пет шешира“, у којој су учесници погађајући филмове, глумце и учествујући у глумачким импровизацијама, могли да освоје различите поклоне, док су најуспешнији имали прилику да се надају главној награди – двема улазницама за наредну представу Бечког театра младих.

У књижевном кутку посетиоци су извлачили стихове и покушавали да погоде њихове ауторе, подсећајући се на богатство поезије и књижевности. Плесни кутак био је посебно посећен, јер су се, поред квиза, одржавали и кратки часови валцера и салсе. Победник плесног квиза награђен је учешћем на салса курсу групе „Салса фан клуб“.

Врхунац наградног програма уследио је на крају вечери, када је млада глумица из представе „Јежева кућица“, Софија Рујевић, извукла добитника главне награде. Срећна добитница била је Јана Стевић која је освојила викенд на Сребрном језеру.

Двадесето Вече младих писаца и десет година Клуба младих уметника нису били само прилика за славље, већ и подсетник на значај простора у којем млади могу слободно да стварају, деле своје идеје и развијају уметничке таленте. Током протекле деценије, клуб је градио заједницу која окупља писце, музичаре, сликаре, глумце, плесаче и све оне који верују да уметност има моћ да оплемени свакодневицу. Клуб младих уметника захваљује се свима који су својим присуством, подршком, радом и поверењем увеличали овај јубилеј. Са истим ентузијазмом и жељом за стварањем, наставиће да окупља младе људе, подстиче уметничко изражавање и доприноси стварању лепше и боље стварности кроз уметност.

"Захваљујемо се Фенечким бисерима на дивном наступу, посвећености и емоцијама које су поделили са публиком. Њихова музика учинила је ово вече посебним, а нама је велико задовољство што смо имали прилику да их угостимо у Бечу. Надамо се да ћемо ускоро поново имати прилику да уживамо у њиховом наступу.

Посебну захвалност упућујемо Представништву Републике Српске у Аустрији на подршци, као и свим гостима, који су својим доласком увеличали концерт и подржали његов хуманитарни карактер. Хвала свима који су били део ове вечери, публици која је испунила салу, нашим гостима и свима, који су допринели реализацији концерта", поручују из Просвјете.

Специјални гост била је Ерин Котхајмер, в.д. заменика шефа мисије Амбасаде САД у Београду, која је цео свој говор одржала говорећи на одличном српском језику.

Поред осталог, подсетила је да су у јулу државни секретар САД Марко Рубио и министар спољних послова Србије Марко Ђурић у Вашингтону покренули први стратешки дијалог између Србије и САД, који већ доноси конкретне резултате. Истакла је да је потписан споразум о енергетској безбедности који ће отворити врата новим решењима за енергију за Србију и новим приликама за америчке компаније. Проширен је и програм Фулбрајт, како би више научника могло да размењује знање. Србија је потписала и споразум Артемис чиме се посветила мирном и одговорном истраживању свемира. Додала је да ће следеће године Сједињене Америчке Државе са поносом учествовати на изложби Експо 2027 у Београду.

Указала је да се на овом програму у Лапову славило 250 година америчке слободе и 145 година пријатељства са Србијом. Пожелела је да то буде и обавеза за наредно поглавље у ери већег просперитета, безбедности и партнерства две нације.

Стефан Стаменковић, историчар и директор Установе културе Ћуприја, је говорио о коренима сарадње две земље, са освртом на дипломатску и политичку историју српско америчких односа. Он је истакао дуготрајност пријатељских односа Србије и САД, а посебно активности Михајла Пупина и његово пријатељство са председником САД Вудроом Вилсоном.

Вук Велебит, председник и оснивач Пупин Иницијативе је говорио о погледу у будућност и о томе какви могу бити српско амерички односи у 2050. години, две и по деценије од данас.

Некадашњи генерални конзул Републике Србије у Чикагу Деско Никитовић је говорио о значају и великом потенцијалу српске дијаспоре у Сједињеним Државама и потреби да Србија и САД имају што јаче односе. Говорећи о значају активности српске дијаспоре истакао је управо Нену Ђорђевића, који је својевремено имао важну улогу у канцеларији Сенатора САД Дика Дурбина, једног од најзначајнијих политичара у земљи.

У културно уметничком делу програма је наступио Драган Ђорђевић са факултета музичке уметности у Београду. Он је, поред осталог, одсвирао прелудијум из Прве свите Јохана Себастијана Баха.

Програм је почео приредбом коју су припремили ученици допунске школе српској језика одајући на тај начин почаст Пупиновом животу, делу и доприносу науци.

После приредбе, учесници су се упутили на стазу око језера – једни да одмере снаге у трци, а други да уживају у лаганој шетњи и дружењу. Без обзира на то да ли су се нашли на стартној линији или изабрали шетњу, сви су били део исте приче, испуњене спортским духом, заједништвом и поштовањем према великом научнику.

Игор Соскић из Културног друштва „Михајло Пупин“ из Љубљане каже да су људи препознали овај крос пре свега кроз дружење,рекреацију и уживање у лепом амбијенту Бледског језера али и да се деца озбиљнои припремају за крос.

Душан Јовичић,учесник кроса каже да је одушевљен организацијом,и да иако је стигао први било је важно учествовати као и да би већ следеће године радо помогао у организацији овог кроса.

По завршетку спортског дела програма уследило је дружење, проглашење победника и додела медаља, а за успомену на још један леп сусрет организовано је и заједничко фотографисање код Пупиновог споменика.

Пети Пупинов крос на Бледу још једном је показао да сећање на велике личности не чувају само књиге и споменици већ и људи који се окупљају, негују традицију и преносе вредности, знања, истрајности, родољубља и заједништва на млађе генерације.

Уз спорт, шетњу и пријатељске сусрете, учесници су и ове године послали поруку да Пупиново име и дело настављају да повезују људе и подстичу нова окупљања.

Берлински сенат сваке године, на Дан устава покраине Берлин, додељује орден заслуга грађанима који су дали изузетан допринос културном и привредном унапређењу главног града Немачке и заједничком животу бројних нација. Међу 12 добитника овог изузетног признања, нашао се и Драган Митровски, дугогодишњи председник Црквеног одбора српске православне цркве у Берлину. За нашу емисију говоре добитник ордена града Берлина и амбасадорка Србије у Немачкој др Снежана Јанковић. Из Берлина, Бранислав Ђорђевић.

Пети традиционални Пупинов крос на Бледу у Словенији, одржан је и ове године у знак сећања на великог српског научника, проналазача и родољуба, Михајла Идворског Пупина, рођеног 9. октобра. Репортажу са Бледа, шаље нам Милован Терзић.

О знаменитим прецима и њиховим потомцима, који настоје да се подвизи и остварења њихових предака дата човечанству на поклон, никада не забораве, говоре гости емисије, Миодраг Б. Илић, потомак прадеде Илије Илића, једног од јунака Великог рата, кроз књигу "Ходочашће Илије Илића" у коме је описано како је хиљаде километара прошао пешице, возом, бродовима, преко огромног пространства Русије, Јапана, Јужнокинеског мора и Индијског океана, све до Солуна, где најзад облачи српску униформу и добија пушку.

Небојша Нушић из "Нушић фондације" осврнуће се на овогодишње Нушићеве дане у Ивањици и и нову књигу "Бранислав Нушић о другима", књигу у којој Нушић говори о многим јавним личностима тог времена, књижевницима, композиторима, војницима, који су и њему самом били узор, инспирација и подршка, другови, савременици...

Музички гости емисије, наступиће уживо у нашем студију, Даница Крстић и "Балкан концепт трио", као и клавирски дуо, Ана Стефановић и Диана Јовановић.

Уредник емисије Сузана Гвозденовић Пузовић.

Редитељ Драгица Гачић.

 Градоначелнику Трста Роберту Дипјаци уручен Орден српске заставе трећег степена

Генерални конзул Републике Србије у Трсту Немања Секицки, у својству личног изасланика председника Републике Србије Александра Вучића, уручио је 12. октобра градоначелнику Трста Роберту Дипјаци Орден српске заставе трећег степена. Одликовање је додељено за истакнуте заслуге у учвршћивању и неговању пријатељских односа и мирољубиве сарадње између Републике Србије и Републике Италије.

У свом обраћању, генерални конзул истакао је да уручење ордена представља израз дубоког поштовања и захвалности за лично ангажовање, визију и неуморни рад градоначелника Дипјаце на јачању веза између две земље. Посебно је нагласио вредност пријатељства и сарадње, оценивши да рад градоначелника показује како се пријатељски односи преточе у конкретне активности на добробит грађана.

„У данашњем изазовном свету, лидери који граде мостове и негују дијалог и разумевање између народа представљају прави стуб стабилности и напретка", закључио је генерални конзул.

Примајући одликовање, градоначелник Роберто Дипјаца захвалио је председнику Александру Вучићу и генералном конзулу Немањи Секицком, истичући да га наклоност српске заједнице чини веома поносним.

Спој италијанске гостољубивости и српског поноса створио је од Трста јединствено место на мапи Европе – град у којем се две културе не само толеришу, већ истински прожимају и воле. Овај орден је потврда и круна пријатељства између два народа.

Застава Србије импозантне величине, од 108 квадратних метара завијорила се у ваздуху, стварајући дирљив и незабораван призор. Овај тренутак донео је талас поноса и емоција, симболизујући снагу заједнице и везу са матицом.

Фестивал је успешно окупио генерације — од најмлађих до најстаријих — као и многобројне комшије и госте који су дошли да упознају српску културу и обичаје. Уз звуке традиционалне музике и културни програм, посетиоци су уживали у богатој понуди домаћих специјалитета и печења.

СербФест 2026 остаје забележен као изузетно успешан догађај који је подигао организационе стандарде, док ће слика гигантске тробојке на флоридском небу дуго остати у сећању свих учесника.

Крајем месеца учествоваће на Данима српке културе у Чешкој, а у децембру ће, у Немачкој, обележити 20  година успешне каријере. Ово су теме за разговор са Габријелом Убавић, која нам долази у госте.

Књижевник и новинар Владан Ракић један је од овогодишњих добитника Награде за животно дело на недавно одржаном Европском фестивалу уметности и културе. На Сабору духовне поезије, у септембру ове године, његова песма "Свети Сава и Христовина" освојила је прву награду. Објавио је недавно 40. збирку поезије "Горња огњиштења", а књига посвећена немачком књижевнику и нобеловцу, Гинтеру Грасу, из штампе ће изаћи  крајем овог месеца. Гост у студију ће бити наш колега, песник Владан Ракић.

Новинарка Рада Комазец, већ 5 година је активна у раду Теслине научне фондације из Филаделфије и члан је Управног одбора. О њеним активностима у години обележавања 170 година од рођења Николе Тесле и 250. годишњице независности САД, са њом је разговарала Мирјана Раичевић Тасић.

Један од најбољих тамбураша на свету - Бранко Јовановић, прелетео је океан и одржао неколико концерата у САД. Александар Жигић разговарао је са њим пред почетак наступа у Чикагу.

Уредици емисије Тања Адамовић и Мирјана Раичевић Тасић

Реализација Ернестина Глигоријевић

“Ја мислим да ми је предодређено. Волим да их читам, а волим и да их пишем. Ја мислим да ми је записано у звездама. Инспирација је увек ту. Ја сам јако инспирисана, рекла бих, бунар моје инспирације је живот. Живот наших људи поготово, јер ова књига, У освит пријатељства говори о нашим људима на Западу. Награде воле мене и поносим се тиме, а најновија је из Виминацијума из Костолца. Учествовала сам на 15. међународном песничком фестивалу Орфеј на Дунаву и добила сам поново, као и прошле године, Орфејев свитак.

Што се тиче италијанских награда, прву сам добила 1998. па 2000. па 2003. па 2005. Памтим све те награде, 2014, 2015. а последњу сам добила после короне. 2024. сам добила последњу италијанску награду, да кажем. И то у градовима Савона, Рим, Вићенца и једна на југу Италије Амантеја”, каже Рада Рајић Ристић.

Често долазите у отаџбину, да ли ту црпите можда инспирацију за своја дела?

“Како да не. То ми је најглавнији извор инспирације, домовина, отаџбина”, искрена је Рада.

Рада Рајић Ристић је објавила више десетине књига, исто толико антологија на италијанском и српском. Живи и ради у Вићенци.

Пут до шире публике отворио му се захваљујући друштвеним мрежама. Објављујући снимке свог свирања на ТикТоку и Инстаграму, привукао је велики број пратилаца и постепено изградио публику која препознаје његов емотиван стил извођења.

Значајан корак у његовој музичкој каријери представља објављивање прве ауторске композиције „Lost Vision", 25. септембра 2026. године. Ово инструментално клавирско дело, у трајању од око три минута, за кратко време привукло је пажњу слушалаца. Већ почетком октобра композиција је забележила око 11.000 слушања на музичкој платформи Спотифај.

Један од важних тренутака био је и његов први самостални клавирски концерт, одржан 11. септембра 2026. године у градском парку у Цугу, под називом „Piano in the City". Наступ пред публиком на отвореном показао је да клавирска музика може пронаћи своје место и изван традиционалних концертних дворана.

Његови досадашњи успеси нису прошли незапажено ни у швајцарским медијима. Регионална телевизија Tele1 посветила му је прилог под насловом „Pianoman aus Zug: ein 20-Jähriger startet durch" („Пијаниста из Цуга: двадесетогодишњак на путу успеха"), представљајући његов музички развој и прве композиторске кораке.

Стефан Јевтић својим примером показује да музика не познаје границе и да се истинска уметничка осећајност не мери познавањем нота, већ способношћу да се емоције преточе у мелодију. Његов досадашњи успех тек је почетак музичког пута на којем ће, судећи по таленту и посвећености, имати још много тога да каже – језиком клавира.

 Основни биографски и стваралачки подаци о кандидату

Др Вјера Рашковић-Зец рођена je у Книну, у породици адвоката др Душана Рашковића и Савке Лукијане Лукавац и развијала се поред браће Сергија и Јована, који ће касније постати угледни лекари, а Јован и оснивач Српске демократске странке у Хрватској. После завршене гимназије и Факултета у Загребу, докторат је стекла 1979. у Новом Саду.

Била је средњошколски професор, просветни саветник, предавач на Универзитету у Пекингу и лектор Корнел Универзитета у САД. Др Вјера Рашковић-Зец је ауторка више од 200 стручних радова, највише из методике наставе језика и књижевности, а један је од аутора уџбеника од три књиге „Моја домовина СФРЈ за ђаке у иностранству“. У Загребу је 1983. објавила збирку приповедака о нашим радницима у иностранству „Тврда средина круха“ и „Латице једног цивјета“ 1987. године.

Током НАТО бомбардовања, организовала је протестне митинге у Бечу, на којима је свако вече рецитовала песме посвећене страдању Србије и њених грађана, које је сабрала у збирку под насловом: „А онда седамдесет и осам дана би ноћ“. За књигу поезије „Завичаји стари Завичаји нови; Зли цвјетови“, објављену 2004. у Београду, добила је награду „Иво Андрић“ за писце дијаспоре. Први роман „Дуго путовање до срца“, објавила је у Ријеци 1968. и освојила награду загребачког „Телеграма“.

Пре књиге с поднасловом „Ћуш роман“ (ћуш је погрдан назив у Бечу и на немачком језичком подручју за Југословене) објавила је романе: „Уморна птица“ (1989), „Мрак“ (1990) „И оде Балкан у Јевропу“ (2001), „Балкански синдром“ (2007), „Тамо амо по бјеломе свету 2010“, „Мој Брат Јован Рашковић“, 2025. „Пад Крајине“ (2026), „Мој брат Јово“ (2026) и многе друге. Објавила је више од 200 стручних и научних радова, највише из методике наставе језика и књижевности. Као петнаестогодишњакиња написала је две драме које су се играле широм земље. Једна од њих је Прољећа недопјевана о стрељању ђака у Крагујевцу 1941. године, чији је одломак уврштен у Читанку за 8. разред основне школе 1961. године, а у знак захвалности, проглашена је почасним грађанином града Крагујевца.

Објавила је многобројне књиге белетристичке прозе, романе, књиге песама и носилац је многобројних награда и признања. Њене песме су уврштене у Антологију нове аустријске лирике. Рецензент је многобројних књига српских аутора лирике и прозе.

Др Санда Рашковић Ивић је о својој тетки Вјери Рашковић, изјавила: „Тета Вјера је била украс мог детињства. Одрастала сам уз њу, сазнала много тога из историје српског народа, захваљујући њеним причама, које су биле препуне љубави према људима, без обзира на њихову националну или верску припадност.“

Тренутно обавља дужност потпредсднице Аустријко-српског културног друштва "Вилхелмина Мина Караџић" у Бечу. Живи на релацији Флорида - Беч. У својој десетој деценији живота, постала је академик СКАИН.

„Приказом ових података из живота и рада проф. др Вјере Рашковић Зец, стекли смо уверење да се ради о једном неуморном раднику посвећеном свом позиву, који се својим радовима представила као врло успешана, ради чега је изабрана за редовног члана СКАИН-а“, закључио је председник Српске краљевске академије иновационих наука академик проф. др Велибор Стевић.

Свечана седница завршена је пригодним дружењем и разговором са академицима и гостима, потврђујући значај оваквих сусрета за неговање научног, културног и друштвеног дијалога.