У сусрет тридесет и петој годишњици Програма за дијаспору РТС-а, коју ћемо обележити следеће године, видећемо и прилог који је припремила Наташа Митрић, а он нам даје преглед свега онога што је Редакција Програма за дијаспору урадила у претходној сезони.

На крају емисије видећемо музички спот етно групе „Траг“ из Бањалуке, за песму из Книнске Крајине „Кад запјевам ја и сеја мила“. Многи су рекли да је то више од песме. Специфичан начин певања и извођења музике доносе емотивну поруку о важности заједништва, очувања идентитета и повезаности Срба широм света.

Уредница емисије Нада Вукелић

Реализаторка Маја Мандић
 

„Наша застава – црвено, плаво и бело – није само комад тканине, већ симбол историје, жртве и слободе српског народа. Под њом су наши преци пробили Солунски фронт и изборили победу правде и слободе. Под њом и ми данас морамо бити сабрани, снажни и јединствени.“

Он је нагласио да је застава симбол јединства српског народа где год живео:

„Јединство нам је потребно више него икада, јер само сабрани можемо сачувати стабилност, мир и снагу Србије. Поносни смо што Србија наставља да, како у матици тако и у дијаспори, слави најважније датуме са својим сународницима, јер тиме показујемо да смо један народ и једна велика породица.“

Током свечаности сународницима у Бечу представљен је и национални пројекат EXPO 2027, као најважнија манифестација која Србију очекује у наредном периоду. Милићевић је позвао све да размотре начине на које се могу укључити:

„EXPO 2027 је прилика која ће променити Србију и учинити је модерним центром региона. Желимо да и наша дијаспора буде део тог успеха.“

Свечаност у Hallmann Dome окупила је више стотина Срба из Аустрије и региона, уз наступе културно-уметничких друштава, етно ансамбала и солиста, и завршена је снажном поруком министра:

„Нека живи наша застава, нека живи српско јединство и нека живи Србија!“

„Реч је о девет људи директно српског порекла који су своје таленте и свој живот уградили у напредак, одбрану и развој велике Русије. Ово није само један вредан поклон за музеј. Ово је изузетно вредан поклон за читаву српску јавност која ће, захваљујући овим портретима, у потпуности вратити из заборава ових девет великих људи“, рекао је Селаковић.

Министар је указао да је компанија „Гаспром“ у Србији већ много тога учинила не само на пољу енергетике, већ и на пољу културе. Подсетио је на мозаик у Храму Светога Саве, манифестацију Дани Ермитажа, вредан превод књиге академика Екмечића, а сада и поклон девет портрета, и захвалио Алексеју Борисовичу на пријатељству, ономе што је компанија „Гаспром“ чинила, што чини и што ће радити у Србији.

У свом обраћању председник Управног одбора ЈАД „Гаспром“ Алексеј Борисович Милер је рекао: „Србија је наш дугогодишњи партнер и добар пријатељ. Између руског и српског народа постоји много тога заједничког: култура, традиција и историја Русије и Србије тесно су испреплетене. Такве су и наше чврсте везе у области енергетике. Руски гас се у Србију испоручује већ скоро пола века – од 1978. године. Посебно значајан правац наше сарадње јесу културни и хуманитарни пројекти. Они су пре свега усмерени на очување руско-српског историјског наслеђа. Данас поклањамо Историјском музеју Србије копије портрета руских војсковођа и државних делатника српског порекла. Ти људи су дали велики допринос одбрани и напретку Русије. Судбина свакога од њих – то је пример храбрости, јунаштва и несебичног служења Отаџбини“.

У Историјском музеју Србије портрети ће постати део сталне поставке посвећене вековним руско-српским односима.

Поред репродукција портрета, приређених од стране уметника-рестауратора Ермитажа, дела које је насликао Џорџ Доу, портрета Михаила Андрејевича Милорадовића, Николаја Ивановича Депрерадовића, Ивана Јегоровича Шевића, Илије Михајловича Дуке, Ђорђа Арсенијевича Емануела, Петра Ивановича Ивелића, Николаја Васиљевича Вујића, Историјском музеју уручене су и копије два дела непознатих аутора – портрет Симеона Гавриловича Зорића и Тодора Јовановића (Фјдор Иванович) Јанковића Де Мирјево, а сви оригинали се чувају у колекцији Државног Ермитажа.

Аутори приређених портрета су стручњаци Лабораторије за научну рестаурацију штафелајног сликарства Државног Ермитажа, најстарије рестаурационе радионице Ермитажа, формиране истовремено са првим колекцијама музеја.

Специфичност ових репродукција је да нису урађене према постојећем стању слика, већ њиховом првобитном, тј. оригиналном изгледу.

Драгоцени комад и тренутно најкрупнији сребрни предмет из 19. века везан за династичку заоставштину Обреновића, свећњак са пет крака начињен је у Ампир стилу у Бечу 1817. године од сребра финоће 13 Лота и дело је златара Антона Кола. Скулптура богиње победе Нике, свећњак је висине 78 цм и тежине 8 килограма и садржи државни грб Србије.

Свећњак је откупљен за постигнутих 28.000 евра аукцијске цене.

Настојећи да се у земљу врате покретна културна добра од великог културног, историјског и националног значаја расута по свету, Министарство културе је у последњих годину дана на аукцијама, између осталог, откупило урамљену фотографију краљице Наталије Обреновић, две српске рукописне књиге („Српски октоих“ и „Житије Варлама и Јоасафа“), писма Милеве и Алберта Ајнштајна, штап са биноклом у дршци на коме је истакнут грб породице Обреновић и династички мото и слику „Портрет девојчице са књигом у фотељи“ из 1884. године Уроша Предића.

Изложба представља својеврсну синтезу Теслиног пута, осмишљену тако да у сваком посматрачу буди личну рефлексију.

Почевши од слајдова "Нико није рекао да ће бити лако", "Дарови(та) окружења", "Снага је у рањивости" и "Самопоудање се гради", изложба наглашеним наративом комуницира са посматрачем, афирмишући свеснији поглед на проналазачев живот и уопштено приступ животу.

Након отварања изложбе, у великој сали Културног центра, у 12.30, одржаће се панелни разговор са ауторком Јеленом Градимир, коју је Теслина научна фондације (ТНФ) из САД наградила Теслином медаљом (Tesla Spirit Award) и захвалницом за вишегодишње ангажовање у очувању лика и дела Николе Тесле. Разговор ће водити Ивана Алексић из Културног центра Чачак.

Посетиоци ће изложбу моћи да виде до краја септембра.

Београд је у делу презентација градова био селектован уз Атину, Пекинг, Алмати, Банкок, Бишек, Пунта дел Есте, и кинеских градова Јилин и Линци, и након чега је привукао велику пажњу и интересовање.

На отварању конференције говорили су заменик градоначелника Пекинга, Сима Хонг, и заменик министра културе и туризма Кине, Гао Зенг, затим градоначелнци и заменици градоначелника градова Валета, Асти, Коломбо, Фез, Атина, Ашгабат и других, док су учесници специјализованог панела, уз Миодрага Повића који је представљао Београд, били представници градова из Уругваја, Малезије, Доминиканске Републике и Кине.

Након званичног дела, представници Туристичке организације Београда придружиће се пивот студији „Tourism City Brand Evaluation", која има циљ побољшање брендирања дестинација.

Учешће на овој конференцији од изузетног је значаја за позиционирање Београда и Србије на светској туристичкој мапи, оценио је Миодраг Поповић. Туристи из НР Кине су на другом месту по доласцима од почетка године (66.127, +33%) и на трећем месту по оствареним ноћењима у Београду у периоду од јануара до јула месеца (132.945, +16%), са даљом тенденцијом раста захваљујући директним летовима из Београда за Пекинг, Шангај и Гуанџо.

Признања ће лауреатима бити уручена на свечаности у Кући Ђуре Јакшића у Београду, у петак 19. септембра 2025. у 13 сати.

О добитницима награде је одлучивао жири у саставу: књижевник Александар Чотрић (председник), књижевник Саво Мартиновић и књижевник и председник Матице исељеника и Срба у региону Миодраг Јакшић (чланови).

Књижевник и адвокат Предраг Савић из Београда је током 2025. године објавио два издања своје нове капиталне књиге „Не(о)праведно заборављени: Досије о генералу Мајстеру и његовим Србима избрисаним из историје". Књига је изазвала велику пажњу јавности и у Србији и у Словенији, али и у целом нашем региону. Ова Савићева књига изнова је овог плодног аутора представила као темељног истраживача и луцидног писца који откривајући заборављене, изгубљене и забрањене теме, појединце и догађаје из наше прошлости осваја нове просторе слободне речи и мишљења, дајући својим читаоцима обиље информација, докумената, факсимила, по први пут доступних јавности, уз бриљантну књижевну нарацију, те се његова књига чита и као биографски роман и као историјско архивско штиво.

Уређујући информативни портал и видео платформу "Варош ТВ" у Будимпешти, Диана Ђурић је оформила професионалан медиј, информативни сервис, неопходан у праћењу активности српске заједнице у Мађарској и свих важних догађаја у овој нама суседној и пријатељској држави. "Варош ТВ" је постала незаобилазна информативна интернет платформа која свакодневно информише гледаоце из целог света, али је уједно и значајан партнер електронским медијима у Србији и нашем региону, који редовно преносе снимке и прилоге овог сервиса, са свих најзначајнијих политичких, економских, друштвених, културних и спортских догађаја из целе Мађарске.

Нинус Несторовић је један од најзначајнијих српских, регионалних и европских сатиричара и афористичара. На књиженој сцени присутан је четири деценије и за то време је стварао и објављивао у континуитету, доследно стремећи што вишем нивоу уметничког израза и духовитој поенти. Нинусови афоризми су фокусирани и бескомпромисни. Иронија у њима увек је прожета духовитим обртом. И када пише о актуелним темама и конкретним догађајима, његови кратки записи имају непролазну вредност, широко значење и универзалну поруку.

Драмски писац, глумац и продуцент Владимир Ђорђевић је својим најновијим драмама "Ноћ Лазарева", "Kлеопатрин вез", "Бедеми ћирилице", "Kрвави Божић", "Биће боље да се не виђамо" и другим, допринео новом таласу вредних драмских текстова са националним темама у фокусу. Ове изузетне драме као најбољи пример културне дипломатије, имале су и имају, и даље, велики број извођења широм региона, Европе и света, што је допринело не само, да се наша деца и млади из дијаспоре упознају са значајним догађајима из наше историје кроз уметничка дела, већ да се и наша традиција приближи странцима.

Светислав Недучић је у свет преводилаштва ступио још као ученик средње школе када је крајем педесетих година прошлог века превео на мађарски језик приче великог српског приповедача Лазе Лазаревића. У годинама које су следиле појавили су се његови преводи Иве Андрића, Бојана Љубеновића, Бранислава Нушића, Радоја Домановића, Бранка Ћопића, Јелене Ленголд, Љубинке Перинац Станков, Александра Чотрића, Драгутина Минића Kарла... Све то Недучић постиже даноноћно радећи годинама и деценијама над делима српске књижевности и при том настојећи да за већину преведених књига у Мађарској лично обезбеди издаваче, покровитеље и медијске спонзоре, а медији у Мађарској и Србији с правом су написали да је он "мост између српске и мађарске књижевности и културе" и "један од најзначајнијих преводилаца на два језика блиских и пријатељских народа".

О прошлогодишњим добитницима:

Професорка српског језика и књижевница Светлана Матић из Беча својом најновијом књигом о Милеви Марић Ајнштајн, списатељски бриљантно, до најситнијих детаља упознала је читалачку јавност о животу и делу најзначајније српске научнице, уз обиље до сада непознатих докумената, фотографија и факата. Дугогодишњи и предан рад Светлане Матић у образовању и педагогији, али и друштвеном раду кроз руковођење утицајном аустријско - српском организацијом " Вилхелмина Мина Караџић", светао је пример активизма и просвећености неуморног појединца у очувања српског ћириличког писма, нашег језика, књижевности, историје и традиције.

Илија Шаула, књижевник, сликар и издавач, оснивач је и главни уредник јединственог интернет портала Књижевна радионица Кордун, на чијим се страницама, више од десет година, свакодневно објављују најновија књижевна остварења српских писаца из целог света. Данас овај портал представља најрепрезентативнију базу савременог српског књижевног стваралаштва, са више од хиљаду аутора и на десетине хиљада књижевних радова, као капитално дело Илије Шауле.

Митар Ђерић Лаки пише привидно лако, а заправо демонстрира вештину и знање искусног и обавештеног писца. Одликују га максимална концизност и шармантна духовитост. Умешан је да највеће ствари саопштава у најкраћем облику, у свега неколико речи. По томе нема премца. Хумор и критичност су главни састојци његове књижевне кухиње. Мајстор је да у сваки свој рад дода зрна мудрости, а и да забибери, заљути и запржи, када је то потребно. Подједнако добро пише о друштвеним, политичким, породичним, брачним и љубавним темама, што га чини једним од најчитанијих српских афористичара.

Гордана Јовић Стоковска је својим вишедеценијским књижевним и преводилачким радом стекла статус најзначајнијег аутора у Македонији који пише српским језиком. Њени преводи најбољих српских књижевних класика али и савремених аутора на македонски језик, доживела су многобројна књижевна издања, а објављена су и у свим значајнијим македонским књижевним часописима и периодичној стручној штампи. Гордана Јовић Стојковска је главна уредница часописа "Слово љубве" и незаобилазна је актерка у свим уметничким и културним догађајима Македоније.

 Досадашњи добитници награде:

Академик Душан Ковачевић, проф. др Ратко Божовић, проф. др Зоран Драгишић, др Драгољуб Којчић, др Срђан Цветковић, др Бојан Димитријевић, др Коста Николић, др Александар Динчић, редитељ Горан Марковић, књижевник Милован Витезовић, списатељица Исидора Бјелица, драмски писци Биљана Србљановић, Милена Марковић и Синиша Ковачевић, књижевна критичарка Љиљана Шоп, проф. др Милан Брдар, др Славомир Гвозденовић, сатиричари Александар Баљак, Слободан Симић, Бојан Љубеновић, Драгутин Минић Карло, новинари Ксенија Вучић, Александар Апостоловски, Предраг Сарапа, Перо Симић, Дража Петровић, Зоран Пановић, Петар Луковић, Вук М. Цвијић, Жељко Копања, Дада Вујасиновић, Бојана Лекић, свештеник Љубомир Ранковић и други ствараоци из Србије, Румуније, Мађарске, Северне Македоније, БиХ, Црне Горе...

Градоначелник Бије захвалио се на гостопримству и рекао да носи лепе утиске о Србима и Србији.

„Волим српски менталитет. Ви волите слободу као и ми. Србија је храбра држава, има свој пут. Ко зна историју, зна колико смо слични и да смо били савезници и пријатељи“, истакао је Бије.

Кокановић је замолио француског градоначелника да помогне у ширењу истине о Србима и о страдању на Косову и Метохији. Предложио је сарадњу на обележавању Дана примирја у Првом светском рату, 11. новембра, где би у Друу учествовали Срби који би представили историјске везе два народа, што је француски градоначелник поздравио.

„Захваљујући преданом раду српске заједнице у Француској, имао сам прилику да упознам господина Бијеа, градоначелника француског града Дру, побратима нашег Богатића. Много се радујем сарадњи и што је отворен за идеје које шире истинитију и бољу слику Србије“, изјавио је Кокановић.

Велики број чланова ове заједнице рођен је и одрастао у Америци, и за њих је музика тамбурица управо оно што их повезује за родни крај њихових предака.

"Моји родитељи су дошли у Америку 1951. године и одмах су дошли овде у Чикаго", каже Мирко Попадић.

Перо Станојчић је деценијама у Чикагу и никада не пропушта ниједан важан догађај у српској заједници.

"Сви ови наши фестивали окупе велики број људи тако да финансијски подржимо сваку нашу црквену заједницу. Како да кажем, осећамо се као да смо у својој родној Србији."

Кети Фенслоу, рођена као Катарина Дојчиновић у Београду и њен тим из хуманитарне организације Наши Срби припремају се за нови пут у Србију првог октобра.

Кажу да се организација труди да помогне фамилијама да стану на ноге дугорочно, да им рецимо купе краву или направе стаклену башту.

Весна Зафировски је члан управе Наших Срба.

"На пример, много се тражи стока. Људи који имају земљиште али немају начин да се прехране а ни да то обрађују."

Нови свештеник у цркви је Шапчанин Милош Живковић који има пуно ентузијазма за будућност ове заједнице.

"Ја се надам да ће тако и остати, да ће наш храм овде да остане испуњен са народом и првенствено са дечицом, са малом децом која ће да трчкарају около и да расту и усавршавају се у својој вери, у својој цркви овде, далеко од отаџбине", каже отац Милош.

Ових дана се овакви фестивали одржавају у Чикагу и широј околини а нешто касније током јесени, рецимо у октобру и новембру одржавају се и у савезним државама где је клима блажа, на Флориди, у Калифорнији и Аризони.

„Ово није само један камп, ово је порука да Србија никада неће дозволити да се изгуби нит која повезује наш народ. Србија је кућа свих Срба, Србија воли своју децу и Србија ће увек бринути о њима“, поручио је министар Милићевић.

Он је нагласио да су „Мачва и Богатић симбол снаге, истрајности и слободе српског народа, а данашњи сусрет доказ да заједништво и љубав према отаџбини живе и међу младим генерацијама.“

„Сваки сусрет деце из матице, региона и дијаспоре јесте инвестиција у нашу будућност. То је начин да сачувамо свој језик, културу и идентитет, јер само тако можемо бити јаки и достојни жртве предака који су нам оставили у аманет Србију“,  рекао је министар Милићевић.

Министар је додао:

„Овај камп је посебан, јер кроз еколошко образовање учи младе генерације да чувају природу, али и да чувају своје корене. То је најбоља лекција о одговорности, према животној средини, према домовини и према свом народу.“

„Овде, у срцу Мачве, шаљемо снажну поруку да је Србија једна и недељива, без обзира на границе које раздвајају државе. Наш народ је кроз векове увек био јединствен у љубави према својој отаџбини и то је данас највећа вредност коју морамо да чувамо. Када деца из различитих земаља говоре истим језиком, певају исте песме и осећају исту припадност, то је најјачи доказ да српски идентитет не може бити сломљен“,  нагласио је министар Милићевић.

„Србија ће наставити да улаже у овакве пројекте јер сваки камп значи један нови мост између матице и дијаспоре. Наш задатак је да младим генерацијама покажемо да није важно где живе, већ да знају чији су и одакле потичу. Њихово образовање, њихово повезивање и њихова љубав према Србији највеће су гаранције да ће наш народ опстати и трајати“, поручио је министар Милићевић.

„Српски живаљ ма где живео никада неће бити сам, уз њих је Србија, уз њих је њихова матица. Зато нека овај камп буде симбол јединства, љубави и снаге нашег народа“, закључио је министар Милићевић.

Под овим слоганом окупили су се и организатори и учесници догађаја, који се годинама традиционално одржава на Видовдан као Дан српске дијаспоре и Срба у региону.

Уредник Владан Ракић.

Редитељка Драгица Гачић.

Након Другог светског рата Титов комунистички режим је сматрао цркву непријатељем развоја земље вођен марксистичком идејом да је религија „опијум за народ“ и „остатак прошлости.“ Један од метода које је нова власт примењивала је усађивање материјалистичког погледа на свет нарочито код младих људи како би утицај религије био сузбијен. Такав погледа на стварност се одразио на образовање свештенства. 1970. године било је 767 ученика и студената у српским православним школама и факултетима што је било недовољно за потребе СПЦ. Власт је радила на смањивању броја ученика у теолошким школама тако што је давала стипендије ученицима да не похађају теолошке школе већ гимназије и друге државне школе. Од 1945 до 1965. године, 1,500 ученика је завршило теолошке школе, а само 593 ученика је служило у црквама.

Комунистичка власт је основала друштво свештеника које је имало за циљ да натера свештенство да сарађује са новом влашћу и створи поделу између свештенства и Патријаршије СПЦ. Највећа трагична подела тзв. раскол је наступио 1963. године када је српска дијаспора у САД-у била подељена на два табора: на тзв. слободну цркву независну од Патријаршије и оних који су били за сарадњу са атријаршијом СПЦ. Помирење између две супростављене цркве је донео Патријарх Павле када је посетио САД 1992. године.

Многобројна имања Српске православне цркве су уништена и конфискована (преко 1.180 црквених имања и фондова и преко 70.000 хектара земљишних поседа) од комунистичке власти; црквени фондови су били национализовани, свештенство је изгубило плате и пензије.

Манастир Високи Дечани на Косову и Метохији је 1946. године био кориштен као дечији рекреативни центар, локална пошта и центар за младе. Грачаница манастир је имао сличну судбину користећи посед за локалне антифашистичке савете и народне комитете и организовање различитих пионирских приредби и других догађаја. Био је само један монах у манастиру који је имао једну просторију и кухињу која је кориштена за манастирску администрацију.

Након распада Југославије, српско културно и духовно наслеђе је постала стална мета албанских екстремиста на Косову и Метохији. Врхунац је НАТО бомбардовање Србије и Црне Горе 1999. године када је преко 46 цркава и манастира Српске православне цркве уништено или оштећено и више од 250.000 Срба и другог неалбанског становништва протерано са територије Косова и Метохије. За време мартовског погрома 2004. године преко 31 цркве и манастира на Косово и Метохији који су изграђени у периоду од 12. до 19. века били су уништени или оштећени укључујући и оне под заштитом УНЕСКА, као што је манастир Високи Дечани. Више од 115 српских цркава и манастира на Косову и Метохији је уништено или демолирано за време боравка Кфора, који је имао задатак да заштити српско културно наслеђе.

Косово и Метохија је света земља за српски народ, свети Јерусалим и главни темељ српског етничког идентитета. Када је кнез Лазар изабрао слободу у царству небеском уместо понижавања и ропства у овоземаљском свету, он је обликовао Косовски завет који је одредио етички код будућих генерација српског народа до данас.

Учесници конференције и гости су имали прилике и да виде фотографије најзначајнијих српских цркава и манастира на Косову и Метохији који су део УНЕСКО-ове светске културне баштине: фотографије Пећке Патријаршије (изграђене у 13 веку), Грачанице (1321), Високих Дечана (1335), Богородице Љевишке (1309) и других цркавама и манастира и остали задивљени лепотом и духовношћу српског културног блага.

Заштита српског културног и духовног наслеђа на Косову и Метохији у великој мери зависи од међународне заједнице као и од српских институција и народа. Једна од поучних прича Патријарха Павла може помоћи у томе. Један од наших људи у очајању због немогућности да исхрани породицу оде до свештеника да му се пожали да не може више да поднесе немарштину и да жели да напусти Косово и Метохију. Свештеник одговори да треба да остане на свом огњишту: „За годину или две и слобода ће доћи.“ Беспомоћни човек одговори да ми то „слушамо већ пет стотина година и да се ништа није догодило. Ако би знали да ће доћи за педесет година, ми би сакупили снагу и истрајали.“ Свештеник одговори: „То је оно што те молим... Ово се догодило 1910. године, а слобода је дошла 1912. године. Да смо тада одустали, ми бисмо изгубили у две године оно што смо чекали пет стотина година.“

Министар Милићевић истакао је да је Топола симбол српске историје и државности, место у коме су утемељени темељи наше борбе за слободу и независност:

„Сусрет са децом из дијаспоре у овом крају који чува успомену на Карађорђа и наше велике претке није случајан. Овде, у срцу Шумадије, јасно се види колико је важно да чувамо своје корене и свој идентитет.“

Милићевић је нагласио да је српски језик, писмо и култура оно што нас чини јединственим и повезује без обзира на километре:

„Чување ћирилице, језика и наших обичаја значи чување Србије. Деца која су данас овде окупљена највеће су богатство нашег народа и мост који спаја матицу и дијаспору.“

Захваљујући се локалној самоуправи и заменици председника општине Јелени Јовановић, министар је поручио:

„Општина Топола показала је право лице Србије, гостопримство, срдачност и љубав према својој деци. Овај камп је доказ да Србија мисли на све своје људе, где год да живе, и да је увек уз њих.“

Министар је додао да је циљ оваквих кампова не само образовање, већ и учвршћивање идентитета и веза са отаџбином:

„Нека овај камп буде место пријатељства, нових знања и успомена које ће трајати цео живот. Србија вас увек чека и Србија ће увек бити ваш дом. Када видим децу која долазе из различитих држава, а окупља их љубав према Србији, знам да као народ имамо сигурну будућност. Ви сте најбољи доказ да Србија живи и ван својих граница, у свакој кући где се говори српским језиком, где се слави крсна слава и где се чува успомена на претке. Наш задатак је да обезбедимо услове да се тај идентитет не изгуби, да га још више јачамо, јер на томе почива снага наше државе и нашег народа", поручио је министар Милићевић.

У свом благодарном обраћању он је нагласио да ову високу почаст не прима као личну привилегију, већ као „знак поштовања према Српској православној цркви, нашем народу и нашој духовној и културној баштини.“

Подсетио је и да је и његов прадеда, Јован Пантелић, био витез, те да овим признањем наставља породичну традицију: „Наш народ је кроз векове био изложен многим искушењима, али је остајао постојан… Ми можемо постојати само ако останемо своји, ако чувамо свој језик, веру и културу – јер је у томе кључ опстанка сваког народа.“

Митрополитова порука била је: „Овај сабор културе и духовности није само празник уметности, већ и сведочанство да наш народ живи, ствара и сведочи своје постојање у заједници са другим народима."

Након првог уметничког дела, наступа Српског културног центра „Венац“ из Будимпеште, свечано се обратио Милорад Додик. Он је нагласио да је већ трећу годину заредом покровитељ ове манифестације, која сведочи присуство Срба у Мађарској више од 300 година али и културу српског народа уопште.

Подсетио је да су Срби на просторе Мађарске дошли крајем XVII века и оставили значајан траг у култури, политици и духовном животу: „Култура је попут крошње дрвета испод којег се од олуја чувају све вредности… Наше крошње су испреплетене и надамо се да ће тако и остати“. Закључио je са свечаним проглашењем манифестације отвореном.

Министар културе и иновација у Влади Мађарске, господин Балаж Ханко, такође се обратио присутнима на свечаном отварању „Српских дана“. У свом говору истакао је значај очувања културног наслеђа и неговања пријатељских односа између мађарског и српског народа. Том приликом нагласио је да је сарадња у области културе и иновација чврст темељ за будућност засновану на узајамном поштовању и поверењу.

Уследио је говор Сандре Божић, потпредседнице Владе Аутономне Покрајине Војводине. Она је истакла значај континуитета манифестације и партнерства: „Чињеница да се ова манифестација континуирано одржава показује колико је значајна Србима у Мађарској… имамо обавезу да подржавамо рад Епархије и појединаца, како би Српски дани били још значајнији за све – Србе овде, али и грађане Србије и Републике Српске.“ Навела је и позитиван утицај побољшаних односа између председника Србије и премијера Мађарске на поверење и сарадњу између народа, и истакла да „Српски дани“ крунишу културни и духовни легат Срба у Мађарској.

Свечани део програма обухватио је наступ вокалних солисткиња Бранке Башић и Лене Ембер (СКЦ „Венац“), као и балетска кореографија„Смрт и девојка“ у извођењу Луке Димића, заштитног лица овогодишњих „Српских дана“, и Естер Ковач.

Лука Димић је међу водећим младим балетским уметницима региона, добитник престижних награда а ове године је проглашен за најбољег балетског играча у Мађарској.

Врхунац програма био је наступ Гудачког оркестра Народног позоришта Републике Српске, једног од најрепрезентативнијих камерних ансамбала у региону, под диригентском управом Душана В. Урошевића, који је улепшао свечану атмосферу отварања.

Након формалног дела програма публика је имала прилику да ужива у пратњћем програму и погледа део изложбе Погледи који трају – српске цркве у Аустроугарској на старим разгледницама, аутора Милана Кићевца.

Манифестација је окупила бројне званичнике и госте високог ранга међу којима су: Жељко Будимир, министар унутрашњих послова Републике Српске, Миклош Шолтес, заменик министра и државни секретар за односе са црквама и националним мањинама, др Дејан Антић, државни секретар у Министарству културе Републике Србије, Естер Витајош, државни секретар за комуникације и портпарол Владе Мађарске, Анита Киш Хеђи, државни секретар у Министарству културе Мађарске, Њ.Е. Биљана Гутић Бјелица, амбасадор Босне и Херцеговине, Њ.Е. Александра Ђуровић, амбасадор Србије, потпуковник Предраг Зељковић, војни аташе као и амбасадори Русије, Белорусије, Нигерије, Јапана, Филипина, Узбекистана, Колумбије, Перуа, Кипра, Чилеа, Вијетнама и отправници послова Кине, Лаоса, Бразила и Северне Македоније, делегације амбасада Румуније, Грчке и Хрватске.

Такође су присуствовали др Јованка Ластић, председница Самоуправе Срба у Мађарској; Золтан Рантоти, потпредседник Мађарске академије уметности; као и директор Етнографског музеја у Будимпешти Лајош Кемечеи, др Тијана Палковљевић Бугарски, управник Галерије Матице српске, прпф. др Владимир Кубет, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе, Чарна Милинковић, директор Музеја Војводине, директор Ђерског балета Ласло Велекеи, гроф витез Јанош Молнар Гежо, барон Чаба Чури, бароница Силвија Банфи, градоначелник Српског Ковина г. Тибор Деак, заменик градоначелника Печуја Габор Заг, Младен Грујић, директор Југословенског речног бродарства, Дијана Грбић, директор Народног позоришта Републике Српске, директор Ерсте банке г. Радован Јелашић, директор Српског културног центра „Константин“ из Темишварa г. Младен Галовић, директорка СКЦ Венац Зорица Јурковић Ембер, директорка СОЦ Никола Тесла Весна Рац Петин, делегација Галерије Матице српске и друге истакнуте личности из света културе и друштва као и бројна заинтересована публика.

Удружење српских писаца Швајцарске, више од две деценије окупља ауторе који стварају на српском језику широм Швајцарске, а кроз редовно објављивање зборника и ауторских књига чланова Удружења, доприноси очувању језика и културе српског народа у дијаспори.

Ова континуирана традиција предаје издања Националној библиотеци потврђује посвећеност Удружења не само писању, већ и одговорности према очувању културне баштине – да оно што настаје ван граница Србије буде сачувано и доступно генерацијама које долазе.

Овај гест има вишеструку вредност – осим што документује књижевну активност српске дијаспоре, он доприноси и културној размени те видљивости српске књижевности у швајцарском друштву.

„Овакви кампови показују снагу заједништва, јер окупљају српску децу из различитих земаља и повезују их са матицом. То је најбољи
доказ да је идентитет српског народа жив и да траје", поручио је министар.

Говорећи о значају Чајетине и Златиборског краја, Милићевић је истакао да овај простор представља симбол природне лепоте, али и
чврстог чувара српске историје и традиције:

„У овим крајевима вековима се неговала слободарска мисао и чувао национални идентитет. Златибор и Чајетина нису само место природе, већ и место сећања, истрајности и љубави према отаџбини.“

Посебну захвалност министар је упутио председнику општине Чајетина Милану Стаматовићу и локалној самоуправи на снажној
подршци:

„Организацијом оваквих догађаја шаље се јасна порука да Србија брине о својој деци где год да живела и да је веза са матицом трајна и нераскидива.“

Министар је истакао и да је један од највећих задатака државе и народа очување језика, културе и писма:

„Српски језик и ћирилица нису само средство комуникације, они су духовна вертикала нашег постојања. Чувајући језик и писмо, чувамо и своје биће.“

Он је додао да је свака генерација младих Срба мост који повезује прошлост, садашњост и будућност:

„На вама младима је да чувате и наставите оно што смо ми наследили од својих предака. Србија рачуна на вас, јер сте њена
највећа снага и њена будућност.“

Културно-образовни камп у Чајетини кроз предавања, радионице и културне активности има за циљ очување српског језика, писма и
традиције, као и јачање веза међу младима из различитих земаља.

Окупљање деце из дијаспоре и региона у срцу Златибора представља значајан корак у очувању заједништва српског народа.

Са ћеркама је 1999. отишла у Норвешку где је радила у Универзитетској болници у Ослу, највећем европском центру за рак.

Била је лекар добровољац на ратишту у Крајини и на Косову, носилац Октобарске награде за научна истраживања, странац године у Норвешкој 2005.

Докторку смо упознали 2019. када се са ћеркама вратила у Београд. Увела је у Србију "ТРЕ терапију", вежбе за ослобађање од стреса, методу коју је изучила у Норвешкој, Данској и Сједињеним Америчким Државама. Као студент који се усавршавао на ВМА, са поносом нам је рекла да је недавно почела са обуком наше војске...

ТРЕ терапија одвела ју је и на исток планете где се показала изузетно делотворном међу људима који не разумеју језик...

Како се живи у последње две године? Како се изборити са информацијама и догађајима којима смо свакодневно бомбардовани! Иако можемо рећи да данас цео свет дели исте или сличне проблеме, како се фокусирати на сопствено поднебље...

Велику подршку у прилагођавању Београду након двадесет година живота у Норвешкој, докторки је пружила дога Анчи!

Уредник емисије Тамара Дрезгић

"Трудимо се да сачувамо наш језик, колико можемо, не само наше традицију, него и нашу храну...нашу веру, наравно то је најбитније. Тема вечерас је Путовање кроз Србију", каже председница фестивала Јелена Стојаковић.

Старешина храма, отац Дарко Спасојевић каже да српско америчка основна школа која делује у оквиру парохије сада има и своју зграду. Говорећи о фестивалу, он истиче:

"Организатори, једна велика група људи која овде ради већ од јануара на организацији фестивала, имају већ једно огромно искуство с обзиром на то да се фестивал развија од 1990. године. То је начин да се наша култура и вера пронесе и да се о нашој култури чује у овом граду."

Једна од активних чланица српске заједнице у Чикагу, Јелена Видовић, каже: "Носталгија је увек ту али ми смо поносни. Ми смо српски Американци. Волимо обе земље и овде се осећамо свој на своме."

Председник Црквеношколске општине Тома Стојаковић истиче: "Стварно се види да људи воле да помажу цркву и да имају негде да се скупљају."

За посетиоце из Србије увек је изненађење кад виде како се Срби и њихови пријатељи у великом броју окупљају са друге стране океана.

Татјана Савић је у посети код фамилије и каже: "Укупно сам овде 19 дана. Били смо у Вашингтону, у Њујорку, тако да смо сада дошли до овог једног великог града, чини ми се највећег српског града поред Београда."

Фолклор, музика и коло су увек кључни елементи фестивала, али са посебним поносом се припрема и јагњеће и прасеће печење на ражњу.

Питамо групу волонтера који раде на печењу: "Да ли је ово најбољи тим за печење у Америци?"

Бојан Алексић каже: "Ја мислим да јесте, што кажу у Чикагу бољег нема. Као што видите, имамо машину за печење 20 прасића одједном."

Министарка финансија Округа Кук Марија Папас каже да је такође посебно импресионирана људима који спремају храну. Очекује се да ће она бити кандидат за нову градоначелницу Чикага.

Овај догађај представља у неку руку и увод пред остале догађаје у спрској заједници у Чикагу и широм Америке, који су већ планирани и заказани за остатак лета и за предстојећу јесен.

Одлазећи у пензију на опроштајној литургији отац Драган је, српској заједници у Берлину, оставио у аманет да негује српски језик и православну веру и да заједничким напорима у неко догледно време купе и трећи храм.

Уредник Драгана Живојновић

Реализација Ернестина Глигоријевић

Министар Милићевић истакао је да овај чин показује снагу јединства и солидарности српске дијаспоре и матице:

„Наши људи у расејању још једном су показали да никада не заборављају своје корене и да су увек спремни да помогну када је најтеже. Донације које уручујемо породицама у Куршумлији нису само материјална подршка, већ и снажна порука да Србија има јединствен народ, без обзира где живи.“

"Природа је показала своју злу ћуд, и на то нисмо могли да утичемо. Држава је урадила све да што пре угаси пожар, али штета је учињена. Сада је питање: како да вам помогнемо да обновите животе, како да поново видимо осмех на лицима ваше деце”?

"Зато сам, као министар у Влади Републике Србије, иницирао акцију и контактирао наше сараднике и партнере из Фонда дијаспоре за матицу. Они су одмах реаговали, а наши људи из дијаспоре широм света у овом тешком тренутку упутили су средства за помоћ. Данас смо овде да потпишемо уговоре и уручимо средства породицама које су претрпеле највећу штету”.

"Ово је доказ колико смо важни једни другима – матица дијаспори и дијаспора матици. Нити дијаспора треба да буде само она која шаље помоћ, нити матица само она која је прима. Потребно је да градимо трајну везу и поверење, да знамо да свака помоћ иде у праве руке”.

"Ова средства нису довољна да се сва штета надокнади, али су довољна да се живот покрене, да почнемо са обновом оног што је уништено. Наставићемо да радимо, да помажемо и да стојимо уз сваког нашег човека. држава ће урадити свој део. Помоћи ће локална самоуправа, помоћи ће Република Србија, како би ови људи могли да наставе свој живот без терета који им је донела ова несрећа”.

"Само ако смо јединствени, где год да живимо – и у Србији и широм света – можемо победити сваку невољу” – истакао је министар у свом обраћању.

Он је нагласио да је Куршумлија симбол снаге, упорности и истрајности српског народа, те да овај крај заслужује пуну подршку државе и наших сународника широм света:

„Борба против последица пожара је заједничка одговорност, а свака оваква помоћ улива наду и снагу људима који су били погођени. То је доказ да се Србија гради солидарношћу и заједништвом.“

Министар је захвалио руководству општине Куршумлија на посвећености и сарадњи, као и Фонду дијаспоре за матицу на изузетном ангажовању, поручивши да ће држава наставити да буде ослонац својим грађанима у свим кризним ситуацијама.

Након обраћања, министар Милићевић је са делегацијом посетио село Мала Косаница и породицу Ивана Пумпаловића, која броји 11 чланова, од чега је шесторо деце. Породица се бави пољопривредом, сечом и експлоатацијом шума, а у недавном пожару изгубили су 1,5 хектара воћњака и шест помоћних објеката. Министар је истакао да је пример породице Пумпаловић сведочанство снаге и упорности људи из овог краја, и поручио да држава и дијаспора морају заједнички да помогну у обнови и подршци оваквим породицама, које су носиоци живота и опстанка у јужним деловима Србије.