Након организације у Заједници српских клубова у Бечу, Европски фестивал уметности, уприличен је по други пут, у интервалу од месец дана, због великог интересовања уметника широм Европе. На овој занимљивој културној манифестацији, која је била хуманитарног карактера, учествовали су уметници, књижевници, песници, писци, сликари, иконописци, певачи, музичари, вајари, новинари.

Фестивал је трајао скоро пет сати, па учеснике није спречила велика врућина да остану до завршетка, јер се осећала пријатна атмосфера у предивном амбијенту, уз одлично конципиран разноврстан и богат програм организатора.

Приређен је мини музички концерт класичне музике Габријеле Убавић Баумгартен из Пожаревца, светски познате оперске певачице, која прославља двадесет година свог рада и постојања на музичкој оперској сцени. Њу је на клавиру пратила Александра Гајић, пијанисткиња.

„Бројаница" из Београда, одушевила је присутне, извођењем песама, различитог жанра. Вокални ансамбл „Данкина бројаница" основан је 26.11.2019. а од 27.10. 2023. носи назив „Бројаница". Даме из Београда, са предивним гласом, предводила је Мариа Викториа Живановић. У музичком интермецу, наступио је бечки музичар Сима Симић.

Гости из Будимпеште били су проф. Милан Ђурић, академски сликар, професор ликовне културе и истакнути културни посланик српске заједнице у Мађарској и Диана Кондић Ђурић, мастер културологије, новинарка, продуценткиња и главна и одговорна уредница „Варош РТВ" из Будимпеште. Они су присутнима приказали, између осталог, кратки филм о Сави Текелији, а поводом оснивања 200 година Матице Српске.

Учесници манифестације, добили су плакете, грамате и захвалнице. За животно дело, награде су уручене др Вјери Рашковић Зец из Беча, Гордана Сарић, књижевници из Црне Горе и оперској диви Габријели Убавић Баумгартен из Србије. Плакете за очување културе и уметности, уручене су Амбасади Републике Србије и Представништву Републике Српске у Бечу.

На Европском фестивалу уметности, учествовали су уметници из Аустрије, Србије, Мађарске, Црне Горе, Републике Српске, Немачке и Македоније, између осталих: Петра Остојић, Марко Д. Марковић, Гордана Сарић, др Вјера Рашковић Зец, Верица Преда, Драгана Љуна, Елизабета Павловска, Драгица Радојевић, Александар Јоцић, Слађана Ана, Бранислав Флорановић, Нермина Аговић, Нора Ника Лепосава, Изидора Хаднадз, Амела Ђулиман, Габријела Убавић Баумгартен, Александра Гајић, Дијана Скилих, Татјана Шпилман, Загорка Антовић, Милица Димић, Слађана Недељковић, Наташа Пајковић, Драгана Јовановић, Милорад Стојановић, Јадранка Станојевић, Мирјана Магура, Зорица Митић, Невена Џаја, Милена Микалето и други. Ликовни уметници су изложили своја уметничка остварења и украсили својим радовима амбијент.

Уз обећање организатора да ће следећи Европски фестивал у Бечу бити одржан наредне године, дружење је завршено разменом искустава, контаката, послужењем и заједничким фотографисањем.

У свом говору окупљенима генерални конзул је констатовао да му је била част и привилегија да у претходном мандату као конзул у Трсту упозна деда Гојка, који је 27 година радио као домар у Генералном конзулату. Држава Србија никога не заборавља - па тако ни своје најстарије и највредније дијаспорце.

Иако одавно у пензији Гојко Јовановић и даље инспирише млађе својим духом и ведрином, те је оставио неизбрисив траг у српској дијаспори којој припада од 1971. године када је дошао у Трст. Иако је провео већину живота у Трсту, Гојко Јовановић није заборавио свој родни крај, село надомак Пожаревца и стално помиње своју Србију.

Додели признања присуствовали су протојереј-ставрофор Рашко Радовић, председник Црквене општине Српске православне цркве у Трсту Златимир Селаковић, прослављени кошаркашки тренер Богдан Тањевић и други истакнути представници српске дијаспоре у Трсту за које је колектив Генералног конзулата припремио пригодан ручак.

Велико интересовање публике потврђује и чињеница да је позоришна сала била распродата недељама унапред, а бројни малишани и њихови родитељи наградили су извођаче дуготрајним аплаузом.

Посебну вредност овом пројекту дало је учешће ученика Просвјетине школе српског језика, који су заједно са глумцима наступили на сцени. Ово је уједно и први пут да су се ученици школе укључили у један позоришни пројекат Клуба, чиме је остварена успешна сарадња различитих секција Просвјете и створен простор за нове облике креативног рада са децом и младима.

„Заједничким радом читавог ансамбла створена је представа која на савремен и приступачан начин преноси безвременске вредности Ћопићевог дела – љубав према дому, осећај припадности, заједништва и сопственог идентитета“, истакла је редитељка Ена Павловић, нагласивши да је реч о представи на којој су одрастале генерације деведесетих.

„Сматрали смо да је важно да се ова прича поново врати на сцену и да се и нове, младе генерације повежу с њом. Управо је то био један од разлога зашто смо се одлучили за ову представу“, навела је Павловић.

Сценографију потписује Александар Клопић, док је за музику био задужен Миодраг Малешевић. Глумци који су дочарали ликове били су Марија Живановић, Весна Шпирић, Јанко Јанковић, Предраг Врцељ, Милица Илић, Лазар Јевтић, Ена Павловић, као и девојчице Софија Рујевић, Катарина и Софија Сајферт, Аница Брајовић, Софија Дабс, Милица Пантић и Чарна Павловић.

Бечки театар младих постоји од 2019. године и током свог рада реализовао је више позоришних пројеката, како поставки познатих драмских текстова, тако и представа насталих по ауторским делима својих чланова. Новом представом за децу театар је проширио свој репертоар и још једном потврдио значај неговања српског језика, културе и позоришне уметности међу младима у дијаспори.

Централни део академије била је додела Видовданских повеља и захвалница појединцима и институцијама које су својим радом дале посебан допринос очувању српске заједнице. Међу овогодишњим добитницима је Матица српска, поводом два века постојања и дугогодишње подршке Србима у Румунији.

Признања су уручена и српском одељењу Технолошке гимназије „Дунавска клисура" у Старој Молдави, за развој наставе на српском језику, као и Игору Попову за дугогодишњи рад на истраживању и очувању традиционалних игара, песама и обичаја Срба у Банату и Поморишју.

Видовданске захвалнице додељене су и појединцима који су деценијама доприносили раду Српске православне цркве, културних друштава и очувању српског идентитета, док је постхумно одато признање Сретку Крстићу за изузетан допринос развоју фолклора и културног живота Срба у Румунији.

Свечаност је завршена богатим културно-уметничким програмом у којем су наступили Градски хорски ансамбл „Мокрањац" из Неготина, глумци и музички извођачи, потврђујући још једном снажне културне везе Србије и српске заједнице у Румунији.

Порука овогодишње Видовданске академије јесте да се историјско наслеђе, језик, вера и култура чувају заједништвом и преношењем на млађе генерације, као трајни залог опстанка српског народа ван матице.

Аутори видео прилога: симатељ Нику Замбори, монтажа Каталина Будеску, уредник Дејан Перинац, ТВР Темишвар

Најзначајнијој манифестацији у наредној години, "ЕКСПО 2027"., посвећен је један панел који је изазвао велику пажњу, пре свега зато што су сви наши људи кроз разне привредне, културне, спортске организације у свету, укључени у промовисање тог значајног догађаја од великог интереса за све нас.

Посебно интересовање је изазвао и онај који се односи на саобраћај, инфраструктурне пројекте, и ткз. закон "Свој на своме", који омогућава озакоњење нелегалних објеката.

Гости у студију, Министар за дијаспору, Ђорђе Милићевић, као и Радомир Босиљчић из Аризоне, који у Америци живи свој сан, као власник 18 рудника и фабрике, али и редовно обилази свој шљивик у родним Горјанима код Ужица, где прозводи ракију коју пласира у Америку, Аустралију...

Велики број учесника овогодишњег Видовданског сабора говори за нашу емисију, а бићете у прилици и да видите много тога још са целе манифестације, коју је испратила комплетна екипа редакције за дијаспору РТС-а.

Музички гости емисије, "Белгрејд свинг трио", које предводи Анамарија Збиљић, контрабасиста, наступиће уживо у нашем студију, као и хор Основне музичке школе "Јован Бандур", који предводи Јелена Цветић, директор школе.

Уредник емисије Сузана Гвозденовић Пузовић

Редитељ Драгица Гачић

Председница Удружења српских писаца Швајцарске, Далиборка Шишмановић Кепчија, представила је рад и досадашње стваралаштво Удружења, након чега су се чланови Удружења публици представили изабраним песмама, прозним одломцима, афоризмима и епиграмима. Својим књижевним стваралаштвом вече су обогатили Далиборка Шишмановић Кепчија, Сава Илић, Мирјана Цвијановић, Мирјана Мандић Дрљача, Снежана Милановић, Драгица Ђокић и Сена Хеги Милошевић.

У наставку програма публици се први пут представио песник из Форарлберга Милан Рацић, чија је поезија наишла на изузетно срдачан пријем публике.

Један од најлепших и најемотивнијих тренутака вечери приредио је Леон Хаиплик, ученик Просвјетине школе српског језика, који је прочитао своју ауторску причу. Његово учешће сведочи да љубав према српском језику, ћириличном писму и лепој писаној речи успешно проналази пут и до најмлађих генерација. Управо то представља један од највећих успеха и најлепших плодова рада Просвјетине школе српског језика у Форарлбергу.

Заједница „Срби из Форарлберга" и протојереј Александар Савић својом су несебичном подршком и активним учешћем у организацији дали значајан допринос успешној реализацији ове књижевне вечери.

Књижевно вече „Мостови речи" још једном је потврдило да писана реч има снагу да спаја људе, премошћује раздаљине, а пре свега да чува матерњи језик и културно наслеђе, градећи трајне мостове међу генерацијама и нашим сународницима у расејању. Такви сусрети подсећају нас да књижевност није само уметност речи, већ и место сусрета, саборништва и очувања националног, културног и духовног идентитета.

Циљ састанка је био да се представници српских клубова упознају са организацијом и начином рада једног од најзначајнијих фудбалских клубова у Америци, као и да се размотре могућности за реализацију заједничких пројеката усмерених на развој омладинског фудбала, и унапређење српске спортске заједнице.

Генерални конзул Републике Србије у Њујорку, др Владимир Божовић, подсетио је на славне странице историје српског фудбала, посебно истичући успех репрезентације Краљевине Југославије, која је на првом Светском првенству у Монтевидеу 1930. године изборила пласман у полуфинале и тако оставила неизбрисив траг у историји светског фудбала. Говорио је и о другим каснијим успесима у историји српског фудбала.

Божовић је нагласио да је Србија, иако мала по својој територији и броју становника, земља великих људи и изузетних спортиста, који већ деценијама остварују врхунске резултате на светској сцени. Истакао је да спорт представља један од најбољих начина за повезивање људи и заједница, промоцију здравих вредности и јачање пријатељства, као и да српски спортисти својим успесима представљају најбоље амбасадоре Србије широм света.

Фудбалски клуб NY Serbia је основан 1992. године у Њујорку. Представља једну од најдуговечнијих српских спортских организација на подручју Њујорка. Фудбалски клуб Бели Орлови делује при српском православном Храму Светог Јована Крститеља у Патерсону при којем је овај клуб основан 1993. године.

Легендарни српски фудбалер и фудбалски менаџер Александар Саша Ћурчић, поздравио је ову иницијативу и изразио пуну подршку њеном даљем развоју. Истакао је његову спремност да стави на располагање своје знање, искуство и професионалне ресурсе како би допринео реализацији пројеката и јачању сарадње у области фудбала и рада са младима.

У оквиру обележавања 850 година од рођења Растка Немањића - Светог Саве, првог архиепископа самосталне српске Цркве и великог просветитеља српског народа, галерија САНУ и Музеј српске православне цркве приредили су у мају изложбу "Свети Сава" која ће моћи да се погледа до 19. јула. Са ауторима изложбе разговарао је наш колега Владан Ракић.

Српска заједница у Грачацу (Лика) добила је Центар за културу. На свечаности поводом отварања, речено је да ће овај центар бити допринос дијалогу, памћењу, али и заједничком животу. Биће то и дом културе, друштвених догађаја и место сусрета људи који имају и треба да поделе много тога, а његова врата биће отворена свима. Прилог су послале колеге из ТВ продукције Заједничког већа општина Вуковар.

Од српске заједнице у САД ових дана треба да стигне донација од 25 хиљада долара за Национално удружење родитеља деце оболеле од рака (НУРДОР). Средства су прикупљена на добротворној вечери који је у Чикагу организовала тамошња Хуманитарна фондација "Шумадија". Из Чикага извештава Александар Жигић.

Уредник емисије Тања Адамовић

Реализација Ернестина Глигоријевић

Недавно је у оквиру Програма одрживог развоја локалне заједнице Министарства регионалног развоја и фондова Европске уније, Вуковарско-сремској жупанији одобрено финансирање 17 пројеката. Који су то пројекти и да ли ће део средстава бити усмерен ка потребама српске заједнице? Где се највише улаже за добробит свих грађана? Да ли се, и колико издваја из буџета града за српску заједницу? Који су догађаји обележили скорашњи период Срба у Вуковару? О свему томе, али и другим темама разговарамо са замеником градоначелника Вуковара из редова српске заједнице-Срђаном Коларом.

Основна школа у Трпињи обележила је 250 година постојања и рада. Заправо, она је више од школе. О значају ове изузетне установе и обележавању јубилеја, причу су забележиле наше колеге из ТВ продукције Заједничког већа општина Вуковар.

Заједничко веће општина Вуковар основано је пре 29 година. Како данас функционише, чућемо од председника ЗВО Дејана Дракулића.

Српски дом представља свакако једну од, ако не и најзначајнију културну установу за Србе у Вуковару и околини. Како, када и са којим циљем је основан и временом рушен и обнављан подсетићемо се кроз причу наших колега из РТВ Варош из Будимпеште.

Много је начина да упознате Вуковар, његову прошлост, садашњост. Одређен приказ даје и документарни филм "Вуковар, тишина између споменика", аутора Вука Дамњановића, који је недавно премијерно приказан у Културном центру Новог Сада. Филм говори о простору сећања, али отвара и веома битно питање - ко данас обликује памћење једног народа и на који начин институције управљају односом према страдању.

Уредник Нада Вукелић

Реализација Ернестина Глигоријевић

Видовдан, који је и Дан дијаспоре и Срба у региону, јесте дан када се подсећамо ко смо, одакле долазимо и шта смо дужни да сачувамо. То је и дан када посебно мислимо на све наше људе који живе ван матице, али који припадају истом народу, истој култури, истом језику и истој духовној заједници.

Србија је заједничка кућа свих Срба, где год они живели. Наш народ у региону и дијаспори није далеко од Србије - он је њен живи и нераскидиви део. Зато је наша обавеза да чувамо везе са сународницима, да подржимо очување српског језика, културе, вере, традиције и идентитета, посебно међу децом и младима.

Видовдан нас позива на сабирање, јединство и одговорност. Данас је, више него икада, важно да будемо сложни, да чувамо једни друге и да заједно радимо за Србију која иде напред - снажну, стабилну, поштовану и окренуту будућности.

Свим Србима у Србији, региону и дијаспори честитам Видовдан, са жељом да нас овај велики празник увек окупља око онога што је најважније: љубави према Србији, верности свом народу и одговорности према будућности”, поручио је министар Милићевић.

Министар Ђорђе Милићевић је такође истакао значај града као важно место где се осећају историја, традиција, завештање кнеза Лазара и вредности које су обликовале наш народ и додао да је зато важно што су наша деца из дијаспоре и региона у Крушевцу, у данима када град обележава Видовдан.

Кроз културно-образовни камп “Млади чувари традиције” деца и млади ће имати прилику да уче о историји, језику, обичајима, песми и игри, рекао је министар Милићевић и додао да традиција није нешто што припада само прошлости, већ нешто што се живи, чува и преноси даље.

Одржавање кампова представљају места где се граде и јачају пријатељства и чува национални идентитет, рекао је министар Милићевић и додао да кроз одлично осмишљене програме и садржаје деца и млади развијају вредности заједништва и међусобном поверења.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да дефиле културно-уметничких друштава има посебну симболику и додао да када млади из различитих земаља прођу Крушевцем у народним ношњама, кроз песму, игру и заједништво, најбоље показују да српски идентитет живи и ван граница Србије.

Видовдан нас подсећа ко смо, одакле долазимо и шта смо дужни да сачувамо, рекао је министар Милићевић и додао да су наши млади сународници који живе изван матице најлепши доказ да традиција није само наслеђе прошлости, већ и залог наше будућности.

Реализацијом овог програма успели смо да спојимо образовање, историју, културу и дружење, рекао је министар Милићевић и додао да верује да ће деца са собом понети најлепше успомене из Крушевца.

Радановић истиче да је имао посебну част да у Торонто допутује првим летом успостављеним 23. маја, чиме је после 34 године поново успостављена директна ваздушна веза између Србије и Канаде.

Први примерак овог значајног издања уручен је свештенику Александру Гујанчићу у Храму Светог Стефана у Отави, на празник Свете Тројице. Том приликом у порти храма одржана је и традиционална манифестација избора најбољег вина српских виноградара из овог дела Канаде. Радановић је потом посетио Српски парохијски центар, где је актуелна изложба „Завичај“ сведочила о снажној повезаности српске заједнице са коренима и завичајем.

Током боравка у Отави, Радановић је посетио и Амбасаду Републике Србије у Канади.

„Када се у тако далекој земљи, након литургије, нађете у амбасади државе којој припадате, осећај је као да сте у свом дому. Томе је у допринело гостопримство амбасадора Стефана Томашевића, који ме је упознао са достигнућима и све интензивнијом сарадњом Србије и Канаде на бројним пољима“, истакао је Радановић.

Разговарано је о новим пројектима који повезују две земље, Српско-канадском пословном форуму, обележавању 85 година дипломатских односа Србије и Канаде, као и обележавању 170 година од рођења Николе Тесле. Посебна пажња посвећена је и разговору о новим биографијама истакнутих Срба које ће се наћи у новом издању истоименог дела. Свечано уручење књиге уприличено је у просторијама Амбасаде, а Радановић је захвалио на препознавању значаја овог дела и теме о којој, како каже, годинама говори са посебном одговорношћу.

Посебну тежину читавој посети дао је и сусрет са послаником српског порекла у Парламенту Канаде Ненадом Куруцом, који је Радановићу уручио специјално признање у име Парламента Канаде и грађана Хамилтона, за изузетну посвећеност новинарству, писању и информисању српске дијаспоре. Ово специјално признање је уручено у згради Парламента Канаде у Отави.

Током боравка у Квебеку, наш саговорник је посетио и Храм Свете Тројице у Монтреалу, где се сусрео са свештеником Владимиром Вранићем.

Како истиче, тај сусрет оставио је снажан духовни и лични утисак.

„У Храму Свете Тројице осетио сам искрену припадност и топлину која прати српску заједницу далеко од отаџбине. Захвалан сам оцу Владимиру Вранићу на подршци мом пројекту и на времену које је издвојио да разговарамо о Косову и Метохији, духовном животу српске заједнице у Монтреалу и историјату самог храма, који се налази у једном од најлепших делова града. Обећао сам да ћу се потрудити да овој цркви донирам још наслова из Београда како бисмо заједнички обогатили и оплеменили црквену библиотеку, на корист будућих генерација које ће у њој тражити своје духовне и националне корене“, поручио је Радановић.

По позиву Епархије канадске СПЦ, Радановић је присуствовао и Дану Епархије, који је свечано обележен у Манастиру Светог Преображења Господњег у Милтону. Централно литургијско сабрање предводио је Његово преосвештенство епископ канадски Митрофан, а велики број верника из свих крајева Канаде још једном је потврдио јединство српског народа у расејању.

Током сусрета са владиком Митрофаном разговарано је о потреби да се књиге и историјска грађа која говори о Косову и Метохији сачувају за будуће генерације. Посебно је истакнут значај овог капиталног дела објављеног уз благослов Његове светости патријарха српског г. Порфирија. Владика је подржао настојања да оваква дела буду доступна што ширем кругу читалаца и да остану трајно сведочанство историјског памћења српског народа.

Наш саговорник је истакао да га исто тако је радује сусрет са професорком Љиљаном Дошљак, која је свој стваралачки пут градила од Београда и Париза до Торонта. Њен уметнички израз, како каже, инспирише сваког путника и подсећа да култура нема границе. Као драгоцену успомену на овај сусрет, проф. Дошљак му је поклонила једну од својих слика, насталу у годинама њеног доласка у Канаду.

Посета Канади завршена је бројним сусретима са представницима српске заједнице, свештенством, културним посленицима, академским радницима и угледним појединцима, уз уверење да ће сарадња са нашим народом у расејању бити настављена кроз нове пројекте.

"Небојша Митрић и овај крст на Храму Светог Саве. Небојша Митрић нам је причао више пута да га је звао Герман да се укључи, пошто је он био велики верник и радио крст на Студеници. Јер су тај крст хтели да раде многи вајари, чак и бесплатно. Три пута га је звао Герман, трећи пут је отишао и није могао да одбије."

Пре него што је урадио крст на Храму Светог Саве, Митрић је оставио траг и у Студеници. За њега крст није био само симбол, већ лични и уметнички завет.

"Он га је замислио слично као и у Студеници. Како га је замислио, цртао га је. Крст је огроман, 13 метара, чак смо имали идеју да направимо лифт, па да то буде видиковац, да можете да се попнете до врха крста и да можете да сагледате цео Београд. Цела купола је направљена доле на поду у цркви и на куполу је постављен крст. И онда је ударник имао 4 специјалне дизалице и онда је он дизао ту куполу полако и постоји један фотограф је направио уметнички перформанс - он је свако јутро у неко одређено време фотографисао. Па видите појављује се  крстић мало, па сутра мало више, па мало више. Једно месец дана се то дизало  и онда када су га подигли скроз до врха онда је то подшпрајцовано, тако да је купола остала горе."

Његов однос према Студеници није био само уметнички. Када је манастир обележавао 8 векова постојања, новца није било. Митрић одлази у Америку, говори о Србији и Студеници у једној од најгледанијих емисија, објашњавајући запањеним гледаоцима да манастир заиста траје 800, а не 80 година. Идеја му је била необична, да искује златнике са симболима Студенице и поклони их манастиру. Прилог је прикупљен, златници исковани у више величина, а Студеница је добила сопствену резерву за кризна времена.

"То је однео оцу Јулијану и рекао - ево ти сада имаш златнике, када год упаднете у неку кризу, било какву материјалну, можеш да продаш по неки златник и да се извучете. Он је рекао чекај али неће убити, доћи ће овде да нас опљачкају, где то ми да чувамо. То је било јако велика количина, можда неколико хиљада златника, то је он поклонио. Онда је он набавио један велики сеф и поправио га, средио и однео тамо и то стоји у Студеници и дан данас", каже вајар Мирољуб Стаменковић.

Иако је стварао у послератним годинама, у време великих друштвених и уметничких промена, Небојша Митрић остао је досладан традицији. Опчињен манастирима, средњовековним владарима и медаљама својим малим шансама, а направио их је прегршт. Био је такође један од ретких који је ван Србије оставио уметнички траг, у Немачкој и Холандији, и једини који је имао прилику да овоземаљску посвећеност заврши последњим делом, крстом на Храму Светог Саве.

У оквиру мог вишегодишњег истраживања о судбини српских краљевских официра, а посебно о њиховом страдању и животу након немачког логора Офлаг VI Ц у Оснабрику, имао сам прилику да посетим Српску народну одбрану у Чикагу и разговарам са двојицом њених чланова Миланом Станојевићем и Славишом Степановићем. Тај разговор прерастао је у много више од интервјуа. Постао је сусрет са једним делом српске историје који се већ више од једног века пажљиво чува далеко од отаџбине.

 Више од једног века српске историје

Српска народна одбрана основана је 1914. године у Чикагу, у тренуцима када је Србија водила најтеже битке у Првом светском рату. На иницијативу великог српског научника Михајла Пупина, уз подршку бројних угледних Срба у Америци, међу којима је био и Никола Тесла, основана је организација која је имала задатак да помогне Србији, окупи српске исељенике и сачува национални дух далеко од домовине.

Током више од једног века постојања Српска народна одбрана постала је један од најзначајнијих стубова српске заједнице у Америци. Помагала је Србији у најтежим временима, организовала добровољце, неговала српску културу, чувала традицију и историјско памћење, а многим генерацијама наших исељеника представљала је другу кућу.

 Просторије које личе на музеј

Оно што посебно одушевљава сваког посетиоца јесте богата архивска грађа коју Српска народна одбрана чува.

На зидовима се налазе фотографије оснивача организације, међу којима су Михајло Пупин и Никола Тесла, бројне историјске фотографије српске емиграције, оригинални документи, заставе, старе чланске књижице, признања, одликовања и публикације које сведоче о раду организације кроз више од једног века.

Посебну пажњу привлаче фотографије и документа посвећени генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, као и богат фонд часописа „Слобода“, који већ деценијама представља једно од најважнијих гласила српске дијаспоре у Америци.

Човек би у овим просторијама могао провести дане, па и читав месец, прегледајући фотографије, читајући старе новине и документа. Свака полица открива нову причу, а свака фотографија представља део историје који је сачуван захваљујући људима који су схватили колико је важно памтити.

 Милан Станојевић – млада генерација која наставља традицију

Један од најмлађих активних чланова Српске народне одбране је Милан Станојевић, рођен 8. августа 1997. године у Шапцу, а одрастао у Богатићу, у срцу Мачве.

Иако није историчар по струци, историја је његова велика љубав. Још као дечак слушао је приче својих бака и дека о Другом светском рату, што је у њему пробудило жељу да истражује судбине људи из свог краја.

Као студент-пилот боравио је 2018. године у Вашингтону у оквиру студентске размене, где је радио у америчком Црвеном крсту. Данас активно учествује у раду Српске народне одбране, настојећи да историју приближи млађим генерацијама. Истражује судбине српских емиграната и ради на књизи „Мачвани далеко од отаџбине“, у којој ће бити забележене животне приче бројних људи из Мачве који су после Другог светског рата свој живот наставили широм света.

 Славиша Степановић – чувар традиције

Славиша Степановић рођен је 13. маја 1955. године у Рељовици код Пожаревца. У Америку је дошао као дванаестогодишњак, а члан Српске народне одбране је још од 1980. године. Данас обавља дужност рачуновође организације.

Током разговора поделио је и породичну причу која је дубоко повезана са историјом Другог светског рата. Његов деда Борислав Степановић био је заробљен у немачком логору, а након ослобођења емигрирао је у Сједињене Америчке Државе. Такве личне судбине показују колико је Српска народна одбрана била важна за генерације Срба који су после рата започели нови живот далеко од своје отаџбине.

 Важна карика у истраживању Оснабрика

За мене је ова посета имала посебан значај.

Већ скоро десет година истражујем судбину српских краљевских официра који су током Другог светског рата били заточени у немачком логору Офлаг VI Ц у Оснабрику. Током разговора у Српској народној одбрани добио сам још једну потврду да су многи официри који су после 1945. године из немачких логора стигли у Америку постали чланови управо ове организације.

То откриће представља још једну важну карику у мом истраживању, јер показује да се животне приче српских официра нису завршиле ослобођењем из логора. Напротив, многи су управо кроз Српску народну одбрану наставили своју борбу – овога пута за очување историјске истине, националног идентитета и заједништва српског народа у расејању.

 Наслеђе које обавезује

Данас Српска народна одбрана окупља око 500 активних чланова и наставља да издаје свој часопис „Слобода“, који већ деценијама бележи живот српске заједнице у Америци.

Али њена највећа вредност није само у броју чланова. Она се налази у архиви коју је стрпљиво стварало више генерација Срба. У фотографијама, документима, старим књигама, писмима и сведочанствима која би, без оваквих људи и оваквих организација, можда заувек нестала.

Напуштајући просторије Српске народне одбране у Чикагу, понео сам много више од бележака за своју књигу. Понео сам уверење да историја живи онолико колико је ми чувамо.

На хиљаде километара од Србије, у срцу Чикага, већ више од једног века чувају се фотографије, документи, књиге и успомене које сведоче о страдању, борби и опстанку српског народа. Управо зато Српска народна одбрана није само организација – она је чувар колективног памћења српског народа у Америци.

За мене, као историчара који већ годинама истражује судбину српских краљевских официра из Оснабрика, ова посета представљала је много више од још једног разговора. Она је потврдила да се многе приче наших људи нису завршиле иза бодљикаве жице немачких логора, већ су свој наставак добиле овде, у Чикагу, у Српској народној одбрани. Због тога је наша заједничка обавеза да ово наслеђе сачувамо и предамо будућим генерацијама – јер народ који чува своје памћење, чува и своју будућност.

Како се, као акредитивани фотограф, нашао на концертима највећих звезда 80-тих у Лондону, али и како је имао добру процену музичара чија је каријера у тренутку фотографисања била неизвесна.

Његове фотографије су “продавале плоче”, а посебно је запажена она коју је направио на концерту Ролингстонса у Рио де Жанеиру, и налази се на омоту њиховог албума!

Брајанова архива броји више од сто хиљада фотографија, од Френка Синатре и Ролингстонса, преко Дејвида Боувија, Дјуран Дјуран и Мадоне, до Тејлор Свифт.

Како се живело у Лондону некад, а како данас? Зашто је одлучио да живи у Енглеској? Зашто је Синатра "највећи" и шта је "Планета Ролингстонс"?

Фотографије Брајана Рашића красе домаће и светске магазине, књиге, насловне стране музичких албума, изложбе широм света. Иако је своје радове представио у Лондону, Београду, Немачкој, Северној и Јужној Америци, као најдражу издваја изложбу “Под сјајем звезда” у салону Народног музеја у Зрењанину.

Уредник емисије Тамара Дрезгић

Гост емисије је Милан Кнеселац, уметничко име Џо Молер, грађевински инжењер који је радни век провео у САД-у као главни инспектор њујоршких мостова. Из хобија се бави сликањем и писањем, а по његовој збирци прича: „Изгубљени у Бруклину" настала је позоришна представа која је извођена у Београду, Бања Луци, Турској и Сингапуру.

Све оно чиме се баве наши људи у Чикагу, од организација прослава до продаје некретнина и транспортних фирми, представљено је на пословном скупу у насељу Лајонс. Мала и средња предузећа у САДу учествују са више од 40 одсто у стварању бруто домаћег производа, а наши људи су у томе очиглено видели и искористили своју прилику. Са скупа извештава Александар Жигић.

Поводом изласка свог новог романа „Птица која памти небо" у госте нам долази Славица Мастикоса. Радила је као медицинска сестра у Франкфурту на Мајни и била координатор Удружена писаца „Седмица" за сарадњу са матицом. Добитница је неколико престижних књижевних награда.

Библиотека руске Академије наука и Национална библиотека Русије у Санкт Петербургу основане су у 18. веку по налогу цара Петра Великог, односно царице Катарине Друге. У њиховом обимном књишком фонду налази се више од 3.500 српских књига и докумената. Међу бројним вредним насловима су Вуканово јеванђеље и Повеља Кулина бана из 12. века. Прилог припремила колегиница Ивана Ковачевић.

Уредници емисије: Драгана Живојновић и Душан Жарковић

Редитељ: Драгица Гачић

Министар Ђорђе Милићевић је рекао да камп има посебан значај јер је еколошко-образовни и додао да ће деца, поред дружења и упознавања Србије, имати прилику да науче више о екологији, заштити природе, очувању планете и одговорности коју свако од нас има према средини у којој живи.

Налазимо се у Смедереву, граду у коме градоначелница и локална самоуправа и привреда улажу напоре да се из године у годину унапреди квалитет ваздуха и заштита животне средине, рекао је министар Милићевић и додао да је зато важно да управо овде разговарамо о теми која се понекад занемарује, а која је једна од најважнијих тема за будућност наше планете и нашег живота.

Министар Ђорђе Милићевић је заједно са децом и младима, као и градоначелницом Смедерева учествовао на еколошкој радионици, где су посадили саднице четинара.

Посебно ми је драго што овај камп неће бити само разговор, већ и дело, рекао је министар Милићевић и додао да су посађене саднице четинара нови живот, чиме се шаље једноставна, али снажна порука - да се Србија воли и тако што се чува њена природа.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да ће деца и млади имати прилику да чују корисне ствари из удружења “Еко Тренд”, али и да ми чујемо од вас шта се у вашим срединама ради када је реч о заштити животне средине и додао да најбоље идеје често долазе управо од деце и младих.

Више од две стотине деце из девет различитих држава дошло је у своју матицу, рекао је министар Милићевић и додао да када на једном месту видите наше младе из света онда схватите да традиционално одржавање летњих кампова није трошак, већ улагање у будућност.

Наш циљ је веома јасан, да што више деце посети своју земљу, рекао је министар Милићевић и додао да Кабинет активно ради на јачању односа са дијаспором и регионом, као и са локалним самоуправама како би програм летњег кампа био садржајнији и свеобухватнији.

Оца Риста Горанчића наши људи у шали зову и конзул, јер је до 2022. када је отворена канцеларија Амбасаде Републике Србије на Малти, био кореспондент између најближе амбасаде смештене у Риму и српске заједнице на Малти. Тако је отац Ристо, поред осталих послова, уручивао и пасоше.

“У дијаспори, људи када дођу, осети се та усамљеност, осети се тај недостатак љубави, јер ми смо сви бића која потребују љубав на овај или онај начин, и то се у дијаспори јако осети и онда људи имају потребу да ту усамљеност преобразе у заједницу. Та заједница у дијаспори може да се нађе у цркви. Ми смо имали ситуације где су људи долазили на литургију зато што их је неко наговорио и зато што су видели обавештење и позив, дошли и онда дођу код мене и кажу - оче, ја сам овде схватио да је црква у ствари смисао мог живота, да је то оно што ми недостаје у мом животу а то је црква и заједница. Међутим, када се заврши литургија у нашој православној цркви имамо тај обичај који је од почетка, од апостола, то је агапе, односно трпезе љубави, када се људи окупљају око трпезе где је припремљено нешто за послужење и где људи настављају молитву кроз разговор једних са другима. Решавају заједно преблеме које имају. Агапе су у ствари један директан однос човека са човеком”, каже отац Ристо.

Посета је била подељена у два дела. Обилазак производних постројења компаније и радни састанци српских компанија са представницима Бомбардијера, са циљем успостављања потенцијалне пословне сарадње и укључивања српских фирми у глобалне ланце авио индустрије.

Компанија Бомбардијер данас је позната широм света по производњи луксузних пословних авиона и напредним технологијама у ваздухопловству. Управо због тога ова посета има посебан значај јер представља прилику да се српска привреда директно повеже са једним од најзначајнијих играча у глобалној авиоиндустрији.

Током посете чланови делегације имали су прилику да се упознају са читавим процесом производње авиона, од техничког развоја и инжењерских решења до финалне монтаже летелица.

Разговарало се и о могућностима сарадње српских компанија са канадским партнерима, као и потенцијалу Србије у области високих технологија, машинске индустрије и авио сектора.

“Ово је изузетно значајно за Србију због тога што нисмо имали овакву делегацију заиста преко 35 година. Врло је важно и да је састав делегације врло интересантан, представља Србију као довољно развијену индустријску земљу која може да представља партнере канадским компанијама. То су углавном технолошке компаније, ИТ компаније, инжењерске компаније и то је оно што ми желимо да покажемо и да понудимо као могућност сарадње. Сјајно је да смо добили прилику да у Бомбардијеру представимо компаније и да видимо како изгледа производња на том нивоу”, каже Михајло Весовић, потпредседник Привредне коморе Србије за међународну сарадњу и развој.

Представници српске привреде истакли су да је оваква сарадња важна, не само због могућих инвестиција и нових послова, већ и због размене знања, технологија и искустава са компанијама које представљају светске стандарде у индустрији.

“На иницијативу амбасадора Србије у Канади Стефана Томашевића у сарадњи са Привредном комором Србије организована је посета дела наше привредне делегације компанији Бомбардијер, једном од највећих светских произвођача бизнис џетова. Данас ћемо током дана посетити један од највећих канадских ИТ хабова. Надамо се да ће ове посете резултирати сасвим конкретним облицима сарадње и да ће се наша делегација у Србији са овим летом вратити са добрим вестима”, каже Дејан Ераковић, генерални конзул Републике Србије у Канади.

Овакве посете представљају важан корак у повезивању српских привредника са светским компанијама и потврђују све снажније економске и пословне односе Србије и Канаде, посебно у областима иновација, технологије и савремене индустрије.

Удружење „Милутин Миланковић“ ове године обележава 20 година рада. Откривена је и спомен-плоча на Хангару Старог аеродрома и отворена изложбена поставка посвећена животу, раду и наслеђу Милутина Миланковића. Гост мр Славко Максимовић, председник Удружења „Милутин Миланковић“.

КУД „Младост“ из Љубљане прославио је двадесетпет година рада. У том периоду кроз секције друштва је прошло више од две хиљаде и петстотина људи. Данас, је у друштву активно двестаосамдесет фолклораша који чувају српску традицију од заборава. Из Словеније се јавља Милован Терзић.

У Сједињеним Америчким Државама српска дијаспора активно ради на очувању традиције и културе и богатог музичког наслеђа. Значајн број хорова гаји и изводи традиционалну српску музику, а један од њих је и хор „Бранко Радичевић“ који је основан далеке 1906. године. Из Чикага извештава Александар Жигић.

Музички гости Сњежана Павићевић, флаутискиња и Владимир Шћепановић, пијаниста и Балетски студио „Адађо“.

Уредник емисије Бобан Ковачевић.

Редитељ Драгица Гачић.