Удружење жена „Нона“ и Слађана Милојевић истрајавају на путу заштите културног наслеђа и интелектуалне својине кроз моду и кулутуру облачења. Уникатна одећа чува и приказује традиционална знања и вештине српског народа, а свој пут пронашла је и до Лондона и Холивуда.

Културно уметничко друштво „Станко Пауновић“ из Панчева једно је од најстаријих у Србији. Основано је далеке 1948. године. Друштво данас броји више од петстотина чланова, а организовано је кроз више десетина ансамбала. Гост емисије Дејан Трифуновић, уметнички директор.

Удружење „Прела и посела“ гаји традиционалне облике очувања српског кулутурног наслеђа и старих српских обичаја. Такође, бави се и очувањем старих заната, српских домаћинстава и здравица. Гост Драгиша Симић, председник удружења.

Српска уметница Јелена Милошевић, деценијама ствара препознатљива дела у које је уткана српска традиција и култура. Њени радови део су сталне поставке бројних галерија широм света.

Музички гости КУД „Станко Пауновић“ из Панчева и женска певачка група КУД „Војвода Јанко Катић“.

Уредник емисије Бобан Ковачевић.

Редитељ Драгица Гачић.

Божић, 7. јануар, почиње дочекивањем положајника, одласком у цркву на службу и причест, као и првим мрсним доручком. Први дан Божића је дан радости рађања и обнављања живота.

Код Срба постоје бројни обичаји везани за Божић, али се верници поздрављају свуда исто: Христос се роди! Ваистину се роди!

Српска православна црква и њени верници Божић славе три дана. Други дан Божића је Сабор Пресвете Богородице који црква посвећује Богомајци у знак захвалности што је родила Спаситеља, док се трећег дана слави Свети архиђакон Стефан.

Поред Српске православне цркве, Божић 7. јануара прослављају Руска православна црква, Јерусалимска патријаршија, Света Гора, старокалендарци у Грчкој и египатски Копти, који као свој богослужбени поштују јулијански календар.

 Посланица патријарха Порфирија

"Мир Божји – Христос се роди" пожелео је традиционално у Божићној посланици Српске православне цркве патријарх српски Порфирије.

Поглавар СПЦ је у посланици истакао да је Бoжић празник мира када треба да превазиђемо поделе и пружимо руку једни другима.

Патријарх Порфирије је нагласио је да је човечанству данас више него икада потребно да се врати извору мира који се не намеће силом него се открива у смирењу, у љубави која "не тражи своје". Каже да ни кризе нашег времена, ни ратови, ни губитак поверења, не могу бити коначна мера људског живота нити последња реч о човеку.

У тишини Саборног храма Свете Тројице, где сећање не престаје и где историја обавезује сабрани смо у вери, миру и поштовању, рекао је министар Милићевић и додао да овде човек не говори гласно, већ слуша и памти, уз молитве и мудре речи Епископа пакрачко-славонског г. Јована Ћулибрка.

Памти се страдање, али и снага народа који је знао да опстане, да се моли и сачува достојанство када је било најтеже, нагласио је министар Ђорће Милићевић.

Бити са Србима који живе изван матице приликом обележавања великог празника је доказ да је држава увек уз свој народ, без обзира где се он налази и живи, рекао је министар Милићевић и додао да је у овим празничним данима потребно да се сетимо колико су нам мир и стабилност потребни, како за државу Србију, тако и за породицу.

Бадње вече нас подсећа да се светлост рађа и у највећој тами, рекао је министар и додао да вера повезује људе и да заједништво има дубок смисао.

Нема већег задовољства од срећних породица, заједничког радовања за Бадње вече и Божић, рекао је министар Милићевић и додао да ти тренуци заједништва и јаке породице чине цео српски народ поносним.

Стабилност и јединство су нам преко потребни, не само данас, већ сваког дана, истакао је министар и додао да слика коју је видео у Пакрацу гарантује колико су Срби озбиљно схватили шта их једино може држати на окупу. Министар Ђорће Милићевић је нагласио да, поред државе Републике Србије, Србе на окупу држи вера и традиција, историја и идентитет.

Бадњи дан и вече су прилика да се сви Срби присете колико су јаки, истрајни и одговорни. Нико није заборавио своје порекло, традиција се преноси на млађе нараштаје, Србија нема разлога за бригу. Знамо ко смо и куда идемо, нагласио је министар Милићевић.

Нека Божић донесе мир, слогу и снагу свима нама, гдегод били. Христор се роди, срећан Божић.

Није отишао на посао, па је писао породичном пријатељу у Трст:

„Но, сада сам ожењен и живим срећно и удобно са својом женицом. Она се дивно стара да све буде у реду. Добро кува и увек је весела!"

Током празничних посета, престолонаследник и принцеза Катарина боравили су у домовима за децу, где су штићеницима лично уручени божићни поклони. Топлина и непосредан контакт које су том приликом показали пренели су снажну поруку деци да нису заборављена и да иза њих стоје подршка и љубав шире заједнице.

Поклоне је са посебном пажњом и љубављу припремила хуманитарна организација Лајфлајн Чикаго. Сваки пакет био је прилагођен узрасту и потребама детета, са тачно одређеним величинама одеће и обуће, како би сваки поклон био личан и користан.

Захваљујући великодушности донатора, добротвора, волонтера и чланова Управног одбора Лајфлајн Чикага, деца без родитељског старања у Србији и Републици Српској и ове године осетила су радост и празничну атмосферу Божића. Посебну емоцију изазвали су пакети са исписаним именима деце, као јасан знак да постоје људи широм света који мисле на њих и брину о њиховој срећи.

Том приликом посећени су Дом за заштиту деце и омладине у Устаничкој улици, Дом „Дринка Павловић“, Дом „Јован Јовановић Змај“ за децу и омладину, као и Прихватилиште за децу Београда, установе са којима Фондација принцезе Катарине остварује дугогодишњу и успешну сарадњу.

„Изузетно смо захвални свим донаторима који су омогућили да божићна радост стигне до наших најмлађих. Њихова срећа нам је најважнија. Нема веће награде од осећаја када знамо да смо унели радост у њихове животе. Бринући о деци и њиховој добробити, бринемо и о будућности нашег друштва“, изјавила је принцеза Катарина.

Директори свих посећених установа изразили су искрену захвалност престолонаследнику Александру и принцези Катарини, хуманитарној организацији Лајфлајн Чикаго и Фондацији принцезе Катарине на континуираној подршци и дугогодишњој посвећености побољшању услова живота деце која у овим установама бораве.

И таман када смо помислили да је година заокружена, Соко је припремио још једно, посебно слатко изненађење – нови спот. Реч је о дечјој песмици о зими, насталој из чисте љубави и ентузијазма. Уз велику подршку људи добре воље, песмица је створена од нуле, а за нешто више од месец дана успели су да сниме и спот.

Све је почело сасвим спонтано. На једној женској проби поменуто је како би било лепо да се нађе нека песмицу коју би деца, и мала и велика, могла да отпевају и сниме, и после пробе је наша уметница, муза и вечита подстрекачица свега позитивног и креативног, Невена Мучић, разговарала са својом другарицом, сликарком и песникињом из Сент Галена, Елом Кулић. И већ следећег јутра – осванула је песма. Текст је био готов и кренуо је рад на мелодији, коју потписује Уметнички центар Соко, а већ истог дана поподне у причу је ушао још један кључни човек – Иван Радосављевић, Hyawаttа. Пријатељ из Србија оснивачице Сокола, Андријане Адамовић, бивши тонац Радио Београда 202, данас са адресом у Немачкој, Иван је у року од само неколико сати направио аранжман. Следе две недеље вежбања, а затим и снимање гласова – импровизовано у стану, док је Иван из Немачке снимао директно преко Андријаниног лаптопа. Невероватна могућност 21. века!

Након што је песма смиксана и заокружена, остало је још да се сними спот. Првобитна идеја била је права зимска бајка – снег, грудвање, санкање, али снега, нажалост, није било. Зато је промењен концепт и снимано је на Базелском божићном мaркeту. Испоставило се да је то била савршена одлука: кадрови су пуни радости, игре и позитивне енергије.

“Деца су уживала, али и родитељи, као права велика деца, и сасвим заслужено нашли су се у споту. Њихова подршка је непроцењива и немогуће је довољно нагласити колико значи то поверење, охрабрење и спремност да буду део сваког корака. То је нешто што даје огромну снагу за даљи рад”, истакла је Андријана Адамовић.

Родитељи су помогли и иза камере. Александар Миленковић био је главни сниматељ, Невена Мучић је додала неколико својих кадрова, а Милица Милутоновић, „око соколово“, као и увек, све је забележила фотографијама.

ћав материјал потом поново путује у Немачку, у Иванове руке, где му се овога пута придружује и његов седамнаестогодишњи син Игор Радосављевић, у улози видео-миксера. Невероватном брзином и посвећеношћу, за свега неколико дана спот је завршен.

Спот је право зимско чудо, настало из заједништва, поверења и љубави према уметности и деци. Баш онако како Соко и ради.

Уживо у студију наступили су Драгица Радосављевић Цакана, Ансамбл Сковран, Јасна Ђокић, Квинтет, Невена Живковић клавир, Мима Врбанић, чело, Марко Живковић тенор, сопрани Милица Страхињић и Биљана Јовановић и Дечији хор Београд.

Срећна Нова!

"Песникиња Рада Рајић Ристић испричала нам је причу о једном изванредном пријатељству, Владанка Ђорђевић је гвозденом одлучношћу спасила живот Ружици Пејковић када је то изгледало безнадежно. Публика, у присуству свих Ружичиних вољених, била је дубоко дирнута Радином причом и загрљајем између две пријатељице. Епизода је препричана у трећем тому трилогије посвећене пријатељству "Сазвежђе пријатељства" 2025, Културни центар Врачар, Београд. Било је места и за причу о младом Николи Ивковићу, који је стигао у Италију са петнаест година и могао је да подели у школи своја болна искуства из 1999. године, када је био затворен у подруму 80 дана и 80 ноћи током бомбардовања, док је његова земља била уништавана. Ова прича је испричана у другом тому трилогије "Сазвежђе пријатељства".

  Еп срца

"Песникиња Ристић скицира еп срца: њен људски еп фокусира се на људе који су своје вредности учинили животном дисциплином. Она их посматра срцем и претвара их у нераскидива пријатељства. Еп испричан у њеним најновијим књигама, објављеним 2023. 2024. и 2025. године у Београду, разликује се од уобичајеног. То је трансверзални еп, где је небитно бити Србин или Италијан: оно што је важно је људска судбина која је тежила да види даље. Добитница међународних награда, ауторка 22 књиге поезије и дописница Вести, дневних новина за српску дијаспору широм света. Песникиња Рада Рајић Ристић може се дефинисати као велика српска песникиња, али и велика италијанска песникиња. Отварамо њене странице, а оне имају српски са једне стране и италијански са друге: два језика, два кода, за један глас", истиче професорка Виан.

 Поновно доживљавање преживеле ситуације

"Кроз своје списе, Рада је испричала живот људи који су, упркос томе што су далеко од своје домовине, поново пронашли себе на месту које није њихово, проналазећи у Италији место добродошлице и могућности. Њене нарације не само да описују животе и путовања, већ и уједињују различита искуства и културе, враћајући достојанство, наду и сећање онима који се суочавају са тешким путем емиграције. За мене је било поновно доживљавање онога што сам преживела и остала жива. Владанкина храброст и спремност ми је дала нови живот, спасила стари и дала могућност да могу свако вече на крају сваког дана загрлим моје најмилије", истиче Ружица.

Током вечери, укључићемо у програм и наше колеге и пријатеље из различитих крајева света - Александра Жигића из Чикага, Драгана Гавриловића и Бориса Тубића из Мелбурна, Биљану Туцаков и Дејана Јелачу из Њујорка, а своју празничну честитку упутиће Павлина Радовановић.

Уредник емисије Тања Адамовић

Реализација Ернестина Глигоријевић

“Ова изложба у целини пружао одговор шта је Шпанија значила у његовом свету. У ком свету? У свему оном што је он писао, било да су то белешке, есеји, путописи, сећања, а по највише шта је значила у његовим књижевним делима. Изложба почиње, први део је о његовом боравку у Шпанији, како је он корак по корак ту земљу истраживао и искусио, и шта је о томе све бележио и шта је од тих бележака касније ушло у његова књижевна дела”, каже Кринка Видаковић Петров.

Андрић је Шпанију откривао и пре доласка на њено тло. У Босни, у којој је рођен, сусртао се са Јеврејима сефардима који су избегли из Шпаније због верских прогона. Посебна занимљивост изложбе је његово пријатељство са доктором Калмијем Барухом, пиониром хиспанистике, који је и сам био сефардски Јеврејин.

“Захваљујући том искуству и друговању са др Калмијем Барухом, који је из те заједнице потекао и био наш највећи проучавалац сефардског наслеђа, а иначе интимни друг Иве Андрића, захваљујући Баруху и боравку у Шпанији са њим, они су провели 6 месеци тамо заједно, он је још дубље једно поимање о тој култури и тим људима стекао. А коначно, оно што је за Андрећа било важно, то је огромно изгнанство које траје хиљаду година, на примеру Јевреја.

И наш народ је, као и јеврејски, имао сличну судбину прогона и изгнанства.

“Ми као народ смо исто имали историјско искуство са нашим миграцијама. Увек су те миграције биле присилне. Људи су одлазили са свог огњишта, одлазили на друга места не зато што су хтели, него што су морали. Тако да је та прича о изгнанству, имиграцијама, нешто што спаја шпанске Јевреје али спаја са нашом средином и са српским народом и са историјским догађајима на Балкану”, каже Кринка Видаковић Петров.

Изложба “Шпанија у свету Иве Андрића” у галерији Института Сервантес траје до 25. јануара следеће године.

"Себи смо поставили циљеве", рекао је министар Милићевић и додао да ако не укључимо људе у реализацију тих циљева тешко ћемо остварити резултат. Српска дијаспора, односно, Срби који живе изван матице, није мала, српске заједнице у свету нису мале, а ни слабе. Српски капитал, инвестиције и потенцијали људски нису мали, истакао је министар Милићевић.

"Инсистирам на томе да људе који живе изван матице не посматрамо само као велике хуманитарце или као финансијски капитал, рекао је министар и додао да их треба посматрати као људски капитал.

Како бисмо боље комуницирали и сарађивали потребна је стабилност у сваком смислу те речи, како овде, тако и изван граница наше земље, рекао је министар Милићевић и додао да је наредна година и те како значајна.

У наредној години ћемо показати спремност да је Србија на правом путу, да смо истрајни у намери да окупимо више милиона људи из целог света у Србију и да је представимо на најбољи могући начин, истакао је Милићевић.

Они који ће посетити Специјализовану изложбу ,,ЕКСПО 2027”, већ знају за Србију, а знају тако јер су српске заједнице заступљене у свету, о Србији се говори и разговара позитивно, препознаје се потенцијал земље, препознаје се српско гостопримство", рекао је министар Ђорђе Милићевић.

"У разговорима са нашим људима, препознао сам реч коју странци врло добро разумеју, то је реч – домаћин, истакао је министар Милићевић и додао да је важно да будемо домаћини, да будемо оно што јесмо.

Ако говоримо и о бизнису, о пословању, о размени пословних идеја са другим земљама, наши сународници у иностранству и те како препознају Србију као место будућих инвестиција. Оно што је важно напоменути, број Срба који се враћа у своју земљу је све већи, њихове инвестиције су бројније из године у годину. И то није дошло преко ноћи, на томе се радило и градило, нагласио је министар Милићевић.

Није тајна да сам ове године обишао много српских заједница у свету, али, оно што ме посебно радује јесте да овде у Србији сретнем повратнике, оне људе с којима сам прошле године разговарао, а сада са њима причам у Великом Градишту, Петровцу на Млави, Мачви или Срему, то је успех Србије, повратак Срба и њихово препознавање своје земље као мирне луке и сигурног дома, нагласио је министар Милићевић.

Србија је увек била дом свим Србима, без обзира да ли живе овде или изван матице, рекао је министар и додао да је Србин домаћин у Србији. И све више имамо домаћина, све више Срба који осећају већу стабилност у својој земљи него у туђој. То је доказ јаке Србије, то је доказ преданог рада, одговорне и државотворне политике на челу са председником Републике Србије и Владе Републике Србије", закључио је министар Ђорђе Милићевић.

“Ја се трудим да у својим делима пренесем оно најчистије, најлепше што носим у себи. Када имате тај дизајнерски нерв, ви не можете да се зауставите само на једном. И онда направим слику и замишљам како би она изгледала на стаклу, а како би изгледала на хаљини. Па онда та нит која је на стаклу ја је пренесем на неке огртаче, пелерине и то је онда једна игра. А на крају, када поставим изложбу, ја видим да је то један ликовни рукопис”, каже уметница.

Јелена Милошевић је уметница чије је сваралаштво препознато и цењено широм света. Завршила је Академију примењених уметности и Академију СПЦ за иконопис у Београду. а специјализацију у области стакла стекла је на студијама ликовних уметности у Кејптауну.

Њени радови, део су сталне поставке Народног музеја у Београду, а налазе се и у бројним галеријама, универзитетским и приватним колекцијама у Јужној Африци и Сједињеним Америчким Државама.

“Док стварате ви сте сами, ви сте у свом свету, имате ту медитацију своју, имате молитву своју, а онда изађете у свет и своја дела прикажете и врло сте рањиви. То је како ће, шта ће, да ли ће им се свидети, шта ће рећи. ..То је као деца када изађу са својим играчкама, тако је то у нашем свету јер сваки уметник негде има помало тог дечијег у том стварању. Ми морамо се чувати ту радозналост духа јер онда ту нема стварања. У Атини сам имала 2 вечери отварање. Прво вече је било за дипломатски кор, за председника, и било је изузетно, а друге вечери је за љубитеље уметности, била је пуна галерија”, каже Јелена Милошевић.

Њени радови су и у колекцијама многих познатих личности, укључујући принца Алберта од Монака, Опру Винфри, породицу Цептер и многе друге. Добитница је бројних награда и признања. До сада је имала 59 самосталних и више од 300 колективних изложби широм света.

“Како ми је драга изложба и у Калифорнији, у Сан Дијегу, где сам излагала први пут, то ми је било посебно драго. Толико је тога лепо било у Италији, Милано, предивна галерија, али ипак најдрже су ми овде код нас”, искрена је уметница.

Увелико је у току припрема нове изложбе која ће наредне године бити отворена у Београду, а потом у Венецији, где ће њене нове замисли и идеје пренете на платно, стакло и модне комаде посетиоци моћи да виде и доживе.

Пре Чикага, где сам 2 године са породицом, имао сам прилику да боравим у Мајамију 5 година, да тамо студирам на тамошwем универзитету и да се бавим професионалном музиком. Током боравка у Мајамију имао сам прилику да упознам многе музичаре и уметнике и да формирам платформу названу Саундолоџија.

Платформа је осмишљена да промовише савремену и експерименталну музику. Након серије подкаста коју смо урадили ја сам прошле године формирао музички лејбал назван Саундолоџија рекордс и прошле године смо започели издаваштво са два издања и треће капитално издање које је објављено на дуплом це-де-у ја тренутно држим у руци и ово је разлог што желим да поделим са вама завршетак овог пројекта.

Трудио сам се да стилски и жанровски проширим ову антологију. На првом це-де-у се налазе дела која су више фокусирана на акустички медијум са или без употребе електронских звукова, док је други це-де окупио уметнике који су стварали електронски звук, од употребе аналогних уређаја, коришћења звучног дизајна или модуларних синтисајзера и модуларних система.

Ово издање или ова издања нису постојала раније на том делу Америке, да је неко окупио све композиторе и уметнике звука, тако да као Србин који је то урадио заиста сам привилегован што сам имао прилику да изведем овај целокупни пројекат.

Поред 17 композитора ова компилација је укључила 35 извођача и дела су намењена соло инструментима, са или без електронике, па све до великих ансамбала.

Још бих рекао да смо одржали фестивал који је најавио овај двоструки це-де и то је био промотивни догађај, где је 14 композитора било укључено у програм у септембру, одржао се у Мајамију.

Поздрављам све сународнике у Србији и људе у дијаспори који гледају овај програм.

Општина Велико Градиште је пример добре праксе, рекао је министар Милићевић и додао да је та општина успоставила континуитет у разговору са својим сународницима који живе изван Србије.

Сународници који живе изван Србије су чувари симбола српства, нагласио је Милићевић и додао да без њиховог поверења и јединства нема ни јаке Србије изван својих граница.

Потребно је да се запитамо колики је људски капитал оних који живе изван Србије, истакао је министар Милићевић и додао да на потенцијале Срба који живе изван своје матице треба додатно обратити пажњу и са њима успоставити комуникацију која ће бити на корист целе Србије.

За 2026. годину кључна реч је стабилност, рекао је министар Милићевић и додао да је за то, пре свега, потребно јединство свих наших суграђана у Србији и свих наших сународника који живе изван матице.

Све нас уједињује љубав према својој матици, и Србе повратнике и оне који су овде дошли са својим породицама да прославе новогодишње и божићне празнике, рекао је министар Милићевић и додао да је снага Срба у јединству које је показано много пута у прошлости, баш као и сада.

Повратак Срба који су одлучили да свој живот наставе у својој отаџбини јачају локалну самоуправу, истакао је министар Ђорђе Милићевић и додао да га посебно радује воља људи да наставе живот овде и што деца говоре својим матерњим језиком, српским, а не туђим.

Послови и нови животни планови почињу овде, рекао је министар и додао да то не јача само локалну самоуправу већ целу Србију. И оно што је најважније, у повратку сте се суочавали са бројним изазовима, али оно што је важно, нагласио је министар, јесте да су ти проблеми решени и да постоји обострана воља да се проблеми решавају у ходу.

Један од наших циљева је да учинимо живот пристојним и лепшим, рекао је министар Ђорђе Милићевић и додао да је повратак Срба из дијаспоре и региона у своју матицу одговор на јединство које имамо и овде, и изван матице.

Сигуран сам да ћемо се сусретати са проблемима, рекао је министар и нагласио да још више верује да ће се сви проблеми решавати заједничним снагама.

Наш циљ је јасан, да Србија буде јача и стабилнија, истакао је министар Милићевић и додао да је то задатак који ће у заједничкој координацији са локалним самоуправама бити приоритет у наредној години, како би се заједничким снагама постигли жељени резултати.

Ружица Дражић је била Милевина другарица још из шабачке гимназије, а добила је стипендију од српске владе за студије биологије. Нажалост, Ружица је рано преминула од туберкулозe, о чему сведочи Милевино писмо послато Хелени у јесен 1901.

Хелена Кауфлер је студирала историју на Универзитету у Цириху. Потицала је из етнички мешовитог брака, отац јој је био Јеврејин, успешни адвокат, а мајка писац и водила је порекло из аустријске аристократске породице. Док је Хелена са тешком муком, после неколико година узалудних молби, добила од свог оца одобрење да оде на студије, Милевин отац Милош Марић (без предрасуда) подржава високу мотивацију, способност и упорност своје ћерке током читавог њеног школовања.

Милана Бота је студирала психологију, потицала је из породице истакнутих српских интелектуалаца из Крушевца, а њен отац је био посланик у Скупштини Србије.

Ове младе девојке су се спријатељиле и зближиле, а у посету су им често долазили Алберт Ајнштајн, Милевин колега са студија и будући муж, као и Миливоје Савић, инжењер хемије, вереник, а доцније и Хеленин супруг. Друштво из пансиона је водило интензиван културни живот. Ишли су на концерте и позоришне представе. Често су одлазили и на излете, уживајући у природи у околини Цириха.

Биографи Милеве Марић сматрају да је Хелена била њена најоданија и најбоља пријатељица, за цео живот. Хелена се удала за Србина – Миливоја Савића, 15. новембра 1900. у цркви Светог Саве у Бечу. Миливоје је био инжењер, пореклом из Ужица. Он је студирао у Аустрији, а када је дипломирао, добио је стипендију за студије у Швајцарској. Био је крупан и леп момак, пет година млађи од Хелене.

И док је Миливоје Савић био омиљен гост пансиона, за Алберта се то није могло рећи. Милана и Ружица су имале честе притужбе на Албертово понашање, на његов сарказам и потребу да се руга свима и да понижава људе.

Милана Бота је о томе писала својим родитељима, а та писма су сачувана до данас.

Од свих Милевиних другарица, Алберт је највише прихватио Хелену, можда и због чињенице што су припадали сличном (јеврејском) културном кругу, док су с' друге стране Милева и Миливоје били Срби који су се добро разумевали и међусобно уважавали.

Милева Марић је радо делила савете по питању исхране. Знала је да Миливоје претерано ужива у доброј храни и да има вишак килограма. Зато му уз писмо шаље рецепт за швајцарску кашу. "Јело се прави од сирових намирница, врло је подесно за људе који не једу месо, а састављено тако да садржи све хранљиве материје здравог ручка."

Милевине пријатељице са студија након удаје живе у Београду, па их супружници Ајнштајн посећују током њиховог првог одмора у Србији, у лето 1905. На одмор су дошли заједно са сином Хансом. Прво су допутовали у Београд, где су се нашли са Хеленом и Миливојем, као и са Миланом и њеним мужем др Светиславом Стефановићем и њиховом децом.

Др Стефановић је био председник и оснивач Југословенског лекарског друштва, преводио је Шекспира на српски, био је песник, есејист и драмски писац, па је Милеви увек био занимљиво друштво. Током лета 1905. Ајнштајнови у престоници остају само један дан, а потом путују са породицом Савић до излетничког сеоцета Кијева у близини Раковице. У то доба тамо је било вештачко језеро, намењено туризму. Ту остају седам дана.

Током 1929. Милева Марић Ајнштајн скоро месец дана борави код своје болесне мајке.

У Београду, тада посећује и своју добру другарицу из студентских дана – Милану.

Након њене посете Србији, Милана Бота даје интервју листу "Време" (23. маја 1929.) где изјављује: "Мица би била најмеродавнија да дâ информације о генези његове теорије (релативитета), јер је и сâма учествовала у њеном стварању. Мица ми је о томе говорила, али са болом. Можда не жели да уништава углед свог бившег мужа…" У интервјуу се тврди да је Милева "свог мужа и инспирисала за открића која су његову научну славу пренела широм света."

Милана умире 1931. у Београду, док др Стефановића убијају комунисти новембра 1944. Доктор Стефановић је ухапшен 22. октобра 1944, само два дана по ослобођењу Београда, а стрељан месец дана касније. Рехабилитован је (у дугом судском процесу 2006/2007.), заједно са још 694 особе, жртве политичког прогона, међу којима су били Жанка Стокић, Слободан Јовановић, Драгослав Михаиловић, Борислав Пекић...

Милева Марић је веома тешко поднела његову смрт, односно убиство.

Међутим, њихова ћерка, Милица Стефановић, професор немачког језика, наставља дружење и преписку са Милевом и често је посећује у Цириху.

Када је била у гостима код ње, детаљно је описала и Албертову посету Милеви (у лето 1929.) десетак година након њиховог развода. Из прве руке, сведочила је о добрим односима некадашњег научног и брачног пара Ајнштајн.

Сачувана је обимна преписка Милеве и Хелене, преко 70 писама и разгледница. Преписка је почела 1899, а завршила се 1940. Током Другог светског рата, Милева се два пута преко Црвеног крста распитивала за Хелену, која умире у пролеће 1944. у окупираном Београду од запаљења плућа и неухрањености, док је Миливоје преминуо 1940.

Игром судбине, Милева је надживела све своје пријатеље из студентских дана, умрла је у Цириху, 4. августа 1948. у 72. години, на празник Благе Марије.

Књига садржи избор из неколико раније објављених књига приповедака Драгана Јаковљевића, а Кораци су ово дело објавили у оквиру свог годишњег конкурсног пројекта.

„Збирка изабраних прича Заборав, прозног писца, песника, новинара и универзитетског професора Драгана Јаковљевића, састављена је од оригиналних, стилски уједначених прича са често неочекиваним и занимљивим чеховским обртима. Поједине приче обележене су привилегованом фигуром некадашњег странца, наратора који описује своје постепено прилагођавање Мађарској као другој домовини. Посредством његовог зачудног погледа читалац бива транспонован на градске улице, станице, тргове, у зграде и антикварнице Будимпеште, оне обичене, приказане кроз укрштање традиционалног и модерног“, рекла је Јелена Арсенијевић Митрић.

Према њеним речима, Јаковљевићеве приче посвећене су широком кругу тема: од усамљености, старости, емпатије, до односа прошлости, традиције и савремености, човека и природе, и то уз честу деконструкцију уврежених стереотипа. Својеврсни паралелни светови који се појављују у књизи омогућавају протагонистима измештање из познатог и обичног, промишљање, али и имагинарно путовање кроз време и простор посредством сећања, истакла је професорка Арсенијевић Митрић.

Драган Јаковљевић је, одговарајући на питање модератора зашто пише, рекао да га је свака написана прича помакла ка светлијој и бољој страни универзума, овога света и сопственог бића.

„Ту страну свако од нас има, али је пут до њеног препознавања некада дуг и тешко проходан. То нарочито бива у временима попут нашег, када су зли науми, речи и дела људима чешћи дружбеници од племенитих чињења. Зато је задатак сваког писца да краде од ништавила парче по парче живота и да их потом ређа на полицу вечности, пошто их претходно обоји својим бојама. Мислим да лепше улоге нема и да стога не треба марити за самоћу коју од нас тражи“, каже писац.

Он признаје да су му многе од ових прича, за њега исцељујућих, даровале утеху и снагу када су му биле потребне. Тако су му живот чиниле лакшим и водиле га путевима духовног прочишћења.

„Свака тачка на крају написаног, исијавала је радост и дане ми бојила чудесним бојама, од којих се потом живело, а и данас је тако. То је једини мотив због којег пишем. Још увек не видим да би ишта могло бити важније и лепше од радости коју нам дарује универзум, кроз авантуру стварања“, каже Драган Јаковљевић.

Промоцији су присуствовали бројни љубитељи писане речи из Крагујевца и околине, представници културног и јавног живота града и пријатељи Драгана Јаковљевића који се, иако живи у мађарској престоници, редовно враћа родном граду и Србији, где објављује своја дела, учествује на књижевним вечерима, научним конференцијама и држи предавања из области културе, књижевности и комуникација.

У госте нам долази Маја Грозданић, директорка Канцеларије ПКС у Дубаију. Разговараћемо, између осталог, о наступу наших компанија на недавно одржаном Међународном сајму технологије „GITEX GLOBAL", о привредној сарадњи са Уједињеним Арапским Емиратима и плановима за наредну годину.

У дипломатској служби Краљевине Југославије, нобеловац Иво Андрић био је активан од 1920. до 1941. године. Службовао је у осам држава и десет градова. Део те своје богате каријере провео је и у шпанској престоници, где је пронашао мотиве који ће снажно обележити његов књижевни рад. Управо тај сегментом његовог живота представљен је изложбом „Шпанија у свету Иве Андрића", ауторке Кринке Видаковић Петров, хиспанисткиње, дипломате и директорке Меморијалног центра „Старо сајмиште". Изложба у Галерији Сервантес је отворена до 25. јануара 2026.

Из Трста нам долази Новак Митровић, вишеструки шампион Италије у веслању и освајач златне медаље у осмерцу на Европском првенству за јуниоре у Пољској ове године.

Празници и славе често су повод за окупљање наших људи у дијаспори. Српско удружења „Понтес-мостови" из Трста, за Светог Николу организује традиционални концерт, ком осим Срба, присуствује и велики број гостију и мештана овог италијанског града. Тако је било и овог 19. децембра. Прилог је припремио наш сарадник Радомир Стефановић.

Уредник емисије Драгана Живојновић

Реализација: Ернестина Глигоријевић

Олга Рељић рођена је у Београду 1971. Дипломирала је на Факултету примењених уметности у Београду, на Одсеку за графику књиге. Своје стручно усавршавање наставила је у Немачкој, на уметничкој високој школи Burg Giebichenstein Kunsthochschule Halle, где се бавила књиговештвом и уметничком књигом.

Две деценије живела је и стварала у Келну, бавећи се дизајном, илустрацијом, скулптуром, керамиком и педагошким радом. По повратку у Србију, 2022. године, своје уметничко изражавање проширила је и на сликарство, а са породицом је мир за креативно стварање пронашла у Опову.

Олга Рељић је дуги низ година присутна на локалној културно-уметничкој сцени. Излагала је на бројним групним изложбама у земљи и иностранству, пре свега у области графике. Чланица је хора Хармониум, а поред тога води и креативну ликовну радионицу за децу у Опову, кроз коју активно доприноси културном животу локалне заједнице, као и креативне радионице у Етнографском музеју у Београду.
У циљу непосредније комуникације са публиком, након отварања изложбе одржана је и мала графичка радионица. Посетиоци су имали прилику да штампају унапред припремљен мотив у техници линореза и да свој ручно одштампани примерак понесу као успомену.

„Инспиришу ме људи, односно њихова лица. Не посматрам их реалистично, већ се загледам у њих како бих видела које боје излазе из њихових лица – какве атмосфере, осећаје или поруке носе. Заправо, питање је када сте се последњи пут заиста загледали у нечије лице током разговора и обратили пажњу на то шта нам оно говори. Моја идеја је да се човек дубље загледа у очи свог саговорника и на тај начин га боље разуме“, појаснила је Олга Рељић своју инспирацију за изложбу.

Изложба „Поезија лица“ Олге Рељић у галерији „Јован Поповић“ у Опову биће отворена до 20. јануара 2026. године.

Проф. Матић је подвукла: „Одлучили смо да овом културном манифестацијом на достојанствен начин, обележимо и подсетимо на значај и научни допринос физици Милеве Марић Ајнштајн, која је неправедно остала у сенци свог супруга Алберта. Њена неизмерна љубав према супругу и породици, а генијалност са друге стране је чине изузетном, успешном женом, која је коаутор радова свог супруга, које није у потпуности потписала. Да би исправили неправду, САНУ и друштво које водим, заједно са научним институцијама и широм јавношћу, предложиће Нобеловом комитету да се Милеви постхумно додели Нобелова награда коју је заслужила. Такође јој треба постхумно доделити и докторат на циришком Политехникуму, јер је осим усменог испита на дипломском, положила све испите. Желим да Вас упознам и са копијом Милевиних и Албертових писама, које је Влада Републике Србије, откупила на аукцији „Кристис" у Лондону 2024. године", закључила је Светлана Матић.

У знак захвалности за учеше у реализацији овог значајног пројекта, проф. Матић је у име свог друштва, уручила захвалнице Њ.Е. Марку Благојевићу, конзулки Милици Топаловић, Немањи Јоксимовићу, министру саветнику и књижевници Наташи Пајковић.

Дружење је, након званичног дела програма, настављено уз послужење и заједничко фотографисање. Иначе, планирано је да се ова изложба прикаже почетком наредне године у, Српској краљевској академији иновационих наука, Математичкој гимназији и Српској академији наука и уметности у Београду.