Уочљива је на сваком кораку, кроз архитектуру, саобраћај, културна обележја, дубоку религиозност, а пре свега кроз мелодију и писмо необичног језика. Његова историја сведочи о бурним сменама империја у овом делу Европе.

Наш домаћин, др Предраг Андрејевић један је од водећих стручњака на Малти. Тамо је основао Интернационалну хируршку школу и увео модерне методе лечења гојазности, а у родном Лесковцу годинама обучава колеге и доноси насавременију опрему, чиме је значајно подигао квалитет лечења у Јабланичком округу.

Предрагова супруга Хермион, рођена Малтежанка, изузетно је цењена у научним круговима као једини специјалиста за палијативну негу деце на острву. Обоје су запослени у чувеној болници “Матер Деи”, највећој државној клиници на Малти коју су градили Срби!

Обишли смо српску цркву на Малти која се налази у шармантном приморском градићу Бирзебуџа, на југоистоку острва. Упознаћете оца Риста Горанчића о ком локални Срби причају са захвалношћу и осмехом, наглашавајући да познаје 90% наших људи који овде живе. Емотивно и сликовито отац Ристо нам је објаснио због чега је мисија свештеника у расејању специфична…

Бошко Шукић, отправник послова Амбасаде Републике Србије на Малти, детаљно нас је упознао са организовањем и активностима наше заједнице, а посебно је био емотиван сусрет са младим члановима КУД “Дукат” које предводи Тамара Поповић.

Ексклузивну причу о потапању француског брода Полинезија надомак обала Малте који је 1918. превозио српске кадете на Солунски фронт и причу о херојству и пријатељству, доноси Петар Максимовић из Образовно културног центра “Света Јелена Анжујска”.

Захваљујући Петру и његовом пријатељу, Малтежанину Кевину Аквилини, добили смо подводне снимке брода који ће вас подсетити на чувени холивудски филм “Титаник”.

Раскошни кадрови сниматеља Васка Васовића дочараће вам ово живописно острво, а посебно главни град Валету и некадашњу престоницу Мдину, једно од најлепших средњовековних утврђења у Европи чија су велелепна здања послужила као сценографија у филмовима “Гладијатор”, “Гроф Монте Кристо” и у серији “Игра престола”.

Прва емисија је на програму у четвртак 24.09. РТС 2 (16.15) и петак 25.09. РТС Свет (18.55), а друга у четвртак 08.10. РТС 2 (16.30) и петак 09.10. РТС Свет (18.55).

Уредник емисије Тамара Дрезгић

Сам почетак октобра резервисан је за ликовну уметност, али и представљање српских винарија и дестилерија. 2. октобра, у галерији Оригинал, у самом центру Прага, биће отворена изложба слика Стева Бајалице, под називом "Хватач снова".

Већ сутрадан, 3. октобра, посетиоци ће, у салонима барокне Кајзерштенске палате, моћи да дегустирају српска вина и ракије, што им омогућава Академија винског туризма из Србије, путем ексклузивне платформе Serbian Wine Fest.

Представа Звездара Театра, "Књига о Милутину – део први", према роману Данка Поповића, а у режији и адаптацији Егона Савина, српска публика у Чешкој имаће прилику да погледа у два града.12. октобра у Прагу (Divadlo Komedie) и 13. октобра у Брну (Divadlo Radost), гледаоце ће, кроз снажну исповест шумадијског сељака и домаћина, провести маестрални Ненад Јездић. Ова сада већ култна представа, антиратна монодрама, коју гледаоци испраћају дугим аплаузима и сузама, прати судбину Милутина, који кроз своју искрену причу преиспитује смисао ратова, страдања, патриотизам и судбину српског сељака и малог човека.

Српско-чешко удружење ”Беседа Петроварадин” ће 16. октобра приказати изложбу  Чеси у српској православној цркви, која прати двојезичну публикацију на исту тему. Говориће проф. др Јоже Сивачек и отац Јован Милановић, ректор Богословије Свети Арсеније Сремац из Сремских Карловаца. У уметничком делу програма наступиће ученици богословије.

Сам крај манифестације обележиће 24. октобра својим наступом истакнута оперска уметница Габријела Убавић, у простору културно-историјског комплекса Клементинум.

Месец српске културе у Чешкој је простор сусрета, дијалога и повезивања, не само Срба, већ и народа. Кроз уметност и традицију, ова манифестација гради мостове који остају и након што се програм заврши. Култура није само начин да сачувамо оно што јесмо, већ и најлепши начин да се приближимо другима.

Није дошла у готов и разрађен посао, није наследила ништа, рекао је министар Ђорђе Милићевић и додао да је она у своју матицу дошла са знањем, искуством и идејом да овде ствара и гради свој живот.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је управо из те храбре одлуке настао нови посао, виноград и њено препознатљиво розе вино, које данас све више препознају и љубитељи вина ван локалне средине.

Од једне наизглед једноставне одлуке настало је Ањино вино, а њен розе “Сиеста” већ је награђиван на винским фестивалима, рекао је министар Милићевић и додао да док њено вино осваја признања, Ања гради и нови објекат који ће објединити ресторан и подрум винарије.

То више није само повратак једне породице, то је пример како повратак може да постане инвестиција, посао и нова вредност за Србију, рекао је министар Милићевић и додао да су управо овакве приче један од разлога због којих држава посебну пажњу посвећује људима из дијаспоре који желе да се врате, покрену посао и своје знање, искуство и капитал уложе у Србији.

Најважнија је одлука да се човек врати кући и да овде ствара, рекао је министар Милићевић и додао да је Ања могла да остане у Швајцарској, да изабере сигурнији и познатији пут, али је изабрала да свој пут гради овде, зато је њен пут данас постао и део пута Србије.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да је Србија данас земља у коју се људи не враћају само да би живели, већ и да би стварали, инвестирали и отварали нове прилике.

Када од једне одлуке, једног винограда и једне породичне приче настане нова инвестиција, нова радна места и производ из Србије који добија признања и ван наше земље, онда знамо да тај повратак има смисла, рекао је министар Милићевић и додао да желимо Србију у коју се не враћа само да би се живело, већ Србију у коју се враћа да би се стварало.

Наш посао је да Србија буде земља у коју се вреди вратити, да човек који је деценијама стицао знање и искуство у иностранству зна да ће то знање овде имати где да примени, да онај ко је стварао капитал ван Србије види прилику да га уложи овде и да породица која размишља о повратку зна да се враћа у земљу која жели њен повратак, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

Др Лука Негројевић је на постдокторским студијама у Гронингену у Холандији. Са колегама из Француске радио је на пројекту издвајања угљен-диоксида из ваздуха и његовог складиштења у земљи, како би се смањио ефекат „стаклене баште". Испричаће нам и као су његова истраживања примењена на филму.

Програм 17. по реду манифестације „Ноћ истраживаћа" усмерен је на повезаност људи и животиња. Др Весна Милићевић, виролог са Факултет ветеринарске медицине у Београду, говориће о пројекту заштите дивљих птица, вирусима од којих најчешће обољевају и могућностима преноса на људе.

Српска заједница у Словенији одржала је први Сабор дијаспоре у Порторожу. За више од 300 учесника из 8 земаља припремљене су бројне интерактивне радионице, приказан је филм и представљена књига о Михајлу Пупину. Извештај припремио Милован Терзић.

Последње летње дане наша заједница у Лејк Форесту у САД искористила је за још једну манифестацију и промоцију наших обичаја. Американци су могли да виде како се праве прави српски ћевапи, организована је томбола у добротворне сврхе, хуманитарна организација „Срби за Србе" представила је нову акцију помоћи панчевачкој болници, а све ја зачињено добрим дружењем, песмом и игром. Прилог припремио Александар Жигић.

Берба грожђа у Србији приводи се крају. Како је овогодишња суша утицала на род грожђа и квалитет вина откриће нам Стеван Рајта, председник Удружења винара и виноградара Србије и сомелијер светског гласа, који се обучавао у САД, Француској, Енглеској, Шпанији и Италији. Биће то прилика да сазнамо и како теку припреме за Сајам вина, који ће се одржати у Београду од 10. до 12. октобра.

Уредници емисије: Драгана Живојновић и Вања Васић

Реализатор: Ернестина Глигоријевић

Свештеник из Шапца Милош Живковић каже да фестивал традиционално окупља велики број Срба, али да је све више и посетилаца који нису српског порекла.

„Обично наши фестивали окупе велику српску заједницу и ми то исто донекле тако радимо. Али, као што видите, доста посетилаца има који нису српског порекла, али су ту сваке године, ишчекују наш фестивал, управо због те наше хране“, каже Живковић.

Да је српска кухиња један од главних разлога доласка потврђује и један од америчких посетилаца, који нам каже да је, поред осталог, наручио ћевапе.

Генерални конзул Србије у Чикагу Марко Николић истиче да овакви догађаји представљају прилику да се српска традиција, култура и вера приближе и широј америчкој заједници.

„Заиста, наша традиција, култура и вера, нарочито овде у парохији Светог Василија Острошког, окупља православне вернике и Србе и Американце“, каже Николић.

Међу онима који помажу у организацији фестивала су и брачни пар Миша и Госпа Ђорђевић, који су овог пута били ангажовани на продаји лутрије.

Госпа каже да је рођена код Тузле у Босни, док Миша истиче да је рођен у Миросавцима код Лазаревца.

„Ја сам рођена близу познатог манастира Озрен“, додаје Госпа Ђорђевић.

Посебно место на фестивалу имају најмлађи. Овдашња фолклорна група ове јесени уписала је чак 100 чланова, што је највећи број од њеног оснивања.

Међу њима су и млади чланови ансамбла Стефан Јанковић и Ања Јанковић. На питање да ли играју фолклор, обоје одговарају потврдно, а на фестивалу су извели игру „Бела Рада“.

Фестивал је био и прилика да се представе хуманитарни пројекти. Весна Зафировски из организације „Наши Срби“ каже да су дошли како би посетиоцима представили неке од најважнијих пројеката које реализују.

Међу њима је и помоћ Општој болници у Панчеву.

„Купљена је опрема за Општу болницу у Панчеву, ултразвук који има разне функције и сада му се уграђују сви ти програми. То је већ плаћено и треба да се достави болници“, каже Зафировски.

Вредност ове донације је 48000 евра.

А када је реч о храни, један од оних који брину да укус српске кухиње буде прихватљив и домаћим и америчким посетиоцима јесте кувар Саша Шојић.

На питање како постићи да храну заволе и Срби и Американци, али и сви остали гости, он кратко одговара:

„Ако знаш да куваш, ако знаш укус, онда ти то можеш да урадиш.“

Захваљујући доброј храни, носталгији, музици и дружењу, фестивали попут овог све више постају места сусрета не само српске дијаспоре, већ и шире америчке заједнице. Укус традиције тако, далеко од Србије, наставља да окупља нове генерације и све већи број посетилаца.

Више од 20 љубитеља уметности окупило се у бару Котор, где су уз платно, четкице, боје, вино и музику провели вече посвећено сликању и дружењу. Овога пута тема и инспирација били су јесењи мотиви, па су учесници кроз различите боје покушали да пренесу атмосферу сезоне која управо почиње.

Сликање као повод за сусрет

Радионицу је водио сликар Александар Клопић, који је учеснике кроз процес сликања усмеравао и помагао им да своје идеје пренесу на платно.

Ипак, „Платно и вино“ од почетка није замишљено само као класична сликарска радионица. Управо је спој уметности, опуштене атмосфере и дружења оно што овај програм издваја од уобичајених креативних радионица.
За неке учеснике четкица и платно нису новост, док су други можда први пут покушали да насликају нешто своје. Заједничко им је било то што су неколико сати провели без свакодневне журбе и телефона, уз разговор, музику и креативни рад.

Резултат вечери зато није само оно што је остало на платнима. Једнако важан део радионице јесу нова познанства, разговори и могућност да се људи у Бечу упознају кроз један другачији облик дружења.

„Платно и вино“ улази у трећу годину

Радионица је покренута крајем 2024. године, као прва радионица овог типа на српском језику у Бечу. Од тада окупља како људе који већ имају искуства у сликању, тако и оне који желе да први пут узму четкицу у руке.

Организаторка Катарина Станисављевић истиче да је задовољство што је радионица за релативно кратко време постала препознатљиво место окупљања Срба у Бечу.

Идеја је да се у трећој години задржи управо оно што је постало заштитни знак програма – опуштена атмосфера, разговор, музика, креативност и дружење без телефона. Истовремено, очекује се да наредна издања донесу још нових сусрета, познанстава и радова.

Пројекат Клуба младих уметника Просвјете

„Платно и вино“ је пројекат Клуба младих уметника, који делује у оквиру Српског просвјетног и културног друштва Просвјета Аустрија.

За српску заједницу у Бечу овакви програми имају још једну важну димензију. Они не окупљају људе искључиво око традиционалних културних садржаја, већ стварају простор за савремене и неформалне начине повезивања.

Управо због тога „Платно и вино“ може да буде занимљиво и онима који се иначе не баве уметношћу. Није потребно претходно сликарско искуство, довољно је интересовање, мало времена и жеља да се једно вече проведе другачије.

Ново „Платно и вино“ већ у октобру

Прво јесење издање отворило је нову сезону, али и најавило наставак пројекта. Ново издање радионице „Платно и вино“ планирано је већ за октобар, па ће љубитељи сликања и дружења ускоро поново имати прилику да се окупе за истим столовима, уз нова платна и нове мотиве.

Од прве радионице крајем 2024. до уласка у трећу годину, „Платно и вино“ се развија управо кроз оно због чега је и покренуто – да уметност буде повод за сусрет људи.

У просторијама Факултета Ћирило и Методије, учествовали су представници из многобројних земаља света: Србије, Словачке, Аустрије, Швајцарске, Румуније, Мађарске, Словеније, Немачке, Црне Горе, Јужноафричке Републике и САД. Учесници су у својим излагањима изнели начин на који се користе и чува српски језик и ћирилица, у земљама из којих долазе.

Конференцију је отворио Владимир Кокановић, истичући да српски језик и ћирилица представљају много више од средства комуникације и да су важан део националног идентитета, културе и везе, која повезује српски народ, без обзира на то, у којем делу света његови припадници живе. Кокановић је подвукао: „Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону ће наставити да подржава појединце, организације, институције и медије, који раде на очувању и афирмацији српског језика, ћирилице и културне баштине, међу Србима у дијаспори и региону."

На самом почетку Конференције, проф. Светлана Матић, председница Аустријско-српског културног друштва „Вилхелмина Мина Караџић" из Беча, уручила је Станету Рибичу, годишњу награду „Мина Караџић" за врхунска остварења у области јавних и културних делатности. Подсетила је да су досадашњи лауреати ове престижне награде др Небојша Родић, др Вјера Рашковић Зец, др Марко Лопушина и др Љиљана Никшић.

Другог дана Конференције, учесници скупа су посетили након официјелног дела Конференције, Српско војничко гробље у Великом Медару, који је већим делом, уз помоћ Владе Словачке, обновио Стане Рибич, председник Удружења Срба у Словачкој. По његовим речима,на њему је сахрањено преко 6000 српских мученика из Првог Светског рата.

„У нехуманим условима су били изложени великој хладноћи и болестима....дизентерија, тифус, колера. У логору поред железничке станице без барака, били су изложени великим хладноћама и у најтежим мукама умирали. Они који су преживели, копали су замрзнуту земљу, правили јаме где су легали и покривали се телима умрлих сабораца.

Гробље је било удаљено око три километра од логора. У периоду од новембра до фебруара 2015. је неким моментима сахрањивано и до 75 логораша. Захваљујући др. Небојши Кузмановићу, директору Архива Војводине и Станету Рибичу, председнику Удружења Срба у Словачкој војно гробље има данашњи изглед. Планирамо изградњу споменика и отварање музеја српским мученицима. Искрено се надамо да ће нам у томе помоћи и наша држава", закључује Стане Рибич.

Трећег дана Конференције, Стане Рибич је показао учесницима два споменика које су подигнути у Модри испред Лицеја, који су похађали Доситеј Обрадовић и Јован Јовановић Змај.Он је том приликом, нагласио: „Модра је оставила дубок траг у српској историји јер су се у њој школовали осим Братиславе и Трнаве, будући српски интелектуалци, од којих су многи касније постали истакнуте личности. Међу најпознатијима су Доситеј Обрадовић и Јован Јовановић Змај, којима су подигнуте бисте, испред зграде лицеја (гимназије) на ком су студирали. Бисте су рад нашег познатог вајара Ђорђа Лазића Ћапше из Сремских Карловаца. Изливене су у ливници "Станишић", а постављене су на молбу Удружења Срба у Словачкој. Доситеј је у Модру дошао далеке 1760 године из манастира Хопово у потрази за просветитељским идејама. Јован Јовановић Змај је читав век касније учио у Модри пре него што је наставио студије у Прагу, Бечу и Пешти."

Конференција о српском језику је била јединствена прилика за размену искустава, повезивање и могућности, како српски језик треба да буде заступљен у медијском простору.

Ова значајна манифестација, послала је поруку колико је важно сачувати српски језик и ћирилично писмо у расејању, јер су они симболи идентитета и културног наслеђа српског народа, ма где он живео, имајући у виду изазове који намећу дигиталне платформе, друштвене мреже и вештачка интелигенција.

Владимир Влајић, један од оснивача СПОЈИ, члан Управног одбора Савеза Срба у Аустрији и први припадник Аустријске службе сећања у Србији, на немачком и српском је свим окупљенима још једном објаснио којом рутом ће шетња ићи, као и какав ће редослед бити када се буде стигло до Дианиног гроба.

Ове године су поред бројних парохијана Српске православне црквене општине Инзбрук заједно са парохом инзбрушким протом Александром Столићем, који је од јула месеца у инзбрушкој парохији, и представника и чланова скоро свих културно-уметничких друштава из Тирола од којих су деца из КСУД-а „Братство“ и КУД-а „Острог“ из Инзбрука дошли у народним ношњама, у шетњи учествовали и представници из науке и разних институција.

Поред Леонарда Рашице, Дианиног праунука из Бразила, присутни су били и њени рођаци из Инзбрука/Тирола господин Михаел Норц из Инзбрука, са сином мр Флорианом Норцом и ћерком мр Мариом Шрекснадел Норц, госпођа Труде Кресен (рођ. Норц), са њеним сином др Штефаном Кресеном, као и њени рођаци из Беча, проф. Михаел Цимпфер и његов брат др Александер Пфлаум, из Панчева/Србије допутовао је Синиша Јеринић са супругом, чији је отац Душан Јеринић као мало дете спашен од Диане Будисављевић, а који и дан данас живи у Панчеву, из Беча је допутовала и Њ.Е. амбасадор Босне и Херцеговине, господин Синиша Бенцун са супругом, господин Бернхард Хефлер, посланик у аустријском парламенту, морао је непосредно пред шетњу да откаже свој долазак због болести, али је упутио најсрдачније поздраве свим присутнима, док су из Салцбурга допутовали госпођа Вера Вукићевић, генерални конзул Републике Србије, као и Дејан Удовичић, конзул Републике Србије, госпођа Даниела Мајхтри, посланица у тиролском покрајинском парламенту, била је присутна и у име заменика председника покрајине Тирол, господина Филипа Волгемута, као и госпођа Селиха Арслан, посланица у тиролском покрајинском парламенту, у име бискупа инзбрушког Глетлера, био је присутан др Мартин Капферер, директор дијецезанског архива у Инзбруку, затим Георг Вили, заменик градоначелника Инзбрука, мр Бењамин Плах, одборник Скупштине града Инзбрука, који је био присутан и у име друге заменице градоначелника мр Ели Мајер, Андреа Денг,  одборница у Скупштини града Инзбрука, др Лукас Моршер, директор Градског архива Инзбрука, мр Александер Легнити, директор градских гробаља, као и др Андреас Мајслингер, оснивач Аустријске службе сећања у иностранству, Вера Меркел, почасна чланица СПОЈИ из Инзбрука која је годинама истраживала о Дианином животу, као и Милка Кајганић, председница удружења писаца „Златно перо“ која је између осталог писала сценарио документарно-играног филма „33 анђела“ о страдању српске деце из тадашње НДХ у нацистичким логорима у Норвешкој, др Јулијана Вукашиновић и њен муж Драган Вукашиновић, који су допутовали из Цириха и Солотурна у Швајцарској, и др Мирјана Премовић, представница Баварско-српског академског форума из Минхена, као и Миле Торлаковић, председник Заједнице Срба Тирол.

Затим се кренуло од цркве према Западном градском гробљу где је Диана сахрањена на породичном гробу породице Обексер испод свода под бројем 48. Тамо су Леонардо Рашица и Владимир Влајић у име свих учесника шетње упалили свећу и положили цвеће у знак захвалности и вечног помена Диани Будисављевић и њеним помагачима. Владимир Влајић испричао је затим најважније чињенице о Диани и њеној акцији спашавања и подсетио на залагање СПОЈИ-а, који је од 2010. спровео бројне иницијативе и активности како би се очувало сећање на Диану и њене помагаче.

Затим је свим присутнима мр Александер Легнити, директор градских гробаља Инзбрука, прочитао песму о Диани, коју је написао ујутро тог дана док је ишао ка Српској православној цркви где је један значајан број званица присуствовао Светој Литургији. Он је до сада написао велики број песама посвећеним Диани Будисављевић.

Затим се присутнима на енглеском обратио Дианин праунук, Леонардо Рашица, који је после 2024. године и ове године током августа месеца боравио у Србији, Хрватској и Инзбруку, како би завршио истраживање о историјским и личним подацима о својој прабаби Диани за књигу коју о њој пише. Његово обраћање Вам преносимо у целости:

„Као праунуку Диане Будисављевић, често ми постављају два питања. Прво је једноставно: „У каквом си тачно сродству са Дианом?“ Диана и њен супруг, Јулије Будисављевић, имали су две ћерке. Њихова старија ћерка Јелка рођена је овде у Инзбруку 1918. године. Јелка је била моја бака. Породица се 1919. године преселила у Загреб, где је рођена њихова друга ћерка Илзе.

Током рата, док је Диана спроводила своју хуманитарну акцију, Јелка се удала за мог деду, Марија Рашицу. Када је сазнао да је Јелка трудна, одлучили су да напусте Југославију. Према речима мог деде, није желео да одгаја дете у комунистичкој земљи. Тако је мој отац рођен у Ђенови, у Италији, 1947. године. Непуних годину дана касније, породица је емигрирала у Бразил, где сам се, једну генерацију касније, родио ја, у Сао Паулу 1972. године. Сродство је, дакле, сасвим непосредно: Диана и Јулије били су моји прабака и прадеда; њихова ћерка Јелка била је моја бака; а ја сам Дианин праунук.

Друго питање је сложеније: „Како се осећате као праунук Диане Будисављевић? Мора да сте веома поносни.“ Очекивани одговор делује готово саморазумљиво: понос и част. Ипак, то никада нису била баш осећања која сам доживљавао. Када сам открио размере Дианине акције, моје прве реакције биле су много ближе изненађењу и збуњености. На то питање вратићу се на крају.

За Дианину акцију сазнао сам сасвим случајно 2002. године, али то је предуга прича да бих је сада испричао. Касније, решен да напишем књигу о Диани и њеној хуманитарној акцији, дошао сам 2013. године у Србију и Хрватску, а пре две године у Србију, Хрватску и Аустрију, па и овде у Инзбрук.

Моје садашње путовање и даље је део тог процеса откривања. Разговори са историчарима, поновни сусрети са преживелом децом, истраживања у Јасеновцу и његовој околини, као и још једно путовање у Инзбрук, треба да обезбеде неопходну основу за књигу коју намеравам да завршим 2027. године. После више од двадесет година, међутим, схватио сам да ово истраживање никада не може заиста бити „завршено“. Увек ће постојати још неки документ, сведочење, потомак или питање без одговора.

На крају, књига мора бити завршена не зато што више нема шта да се открије, већ зато што аутор одлучи да је дошао тренутак да је објави, али таква књига не може настати без туђе помоћи. Уз Божју помоћ и великодушност оних који су са мном поделили своја сећања, знање, документе, време и пријатељство, надам се да ћу довршити најбољу књигу о Диани коју сам способан да напишем. На њеним корицама можда ће стајати име једног аутора, али она је уједно и заједнички подухват. Њен настанак зависи од преживеле деце која су ми поверила своја сећања, историчара који су са мном поделили своје знање и многих људи који су ми помогли да следим Дианин пут.

И то ме враћа на питање којим сам започео: како се осећам као праунук Диане Будисављевић? Изненађење и збуњеност и даље су много ближи ономе што осећам него понос. Бити Дианин потомак није достигнуће. Нисам учинио ништа да то заслужим. Ако за неколико година будем могао да погледам објављену књигу и осетим да је уложени труд бар у малој мери био достојан њеног завештања, да је помогао да се сачува сећање на оно што је учинила, на оне који су радили уз њу и, пре свега, на децу, онда ћу можда осетити да сам наставио бар нешто од њеног дела.

Морам да попуним и празнину која још увек постоји у начину на који многи људи доживљавају Дианину причу. Иако је то истакнуто у њеном дневнику, као и у књигама, документарним и играним филмовима, многи још увек не схватају у потпуности да је Дианин рад имао два дела.

Први је био да се деца физички спасу из логора, да се што брже изведу како би имала прилику да преживе, али постојао је и други део који је за Диану био подједнако важан: да та српска деца буду поново спојена са својим првобитним породицама.

То се веома јасно види у Дианином дневнику. Тиме се објашњава зашто је направила своју изузетно детаљну картотеку. Кад год је то било могуће, бележила је име детета, место порекла, датум рођења и имена родитеља. Када су деца била сувише мала да пруже те податке, бележила је све што би једног дана могло да помогне у њиховом препознавању: ожиљке, младеже, белеге од рођења и друге упечатљиве особине. Сваки детаљ могао је једног дана да помогне породици да пронађе своје дете, али Диани никада није било допуштено да заврши овај део свог рада.

Убрзо после рата, нове комунистичке власти заплениле су њену картотеку и пратећу документацију. Из њеног дневника јасно се види колико је то за њу било поражавајуће. У почетку није желела добровољно да преда документацију. Када су јој представници власти показали званично наређење, на крају је поступила по њему.

Диана је инсистирала да, ако већ узимају картотеку, морају да узму све: фотографије, белешке и пратеће податке, јер би у супротном евиденција била непотпуна. Надала се да ће неко у новом систему наставити рад. Понудила је да и сама настави да ради са документацијом. Понуда је одбијена. Затим је предложила да неко од њених сарадника ко је познавао појединости садржане у архиви помогне онима који су преузимали рад. И тај предлог је одбијен.

Последице су биле трагичне. После рата, родитељи су наставили да траже своју децу, а браћа и сестре једни друге. Људи су долазили у Дианин дом и писали јој, тражећи податке о сину, ћерки, брату или сестри.

Диана, која је годинама прикупљала управо оне податке који су могли да им помогну, није могла ништа да учини јер документација више није била код ње. Не знамо тачно зашто су нове власти одлучиле да не наставе Дианин рад онако како је она намеравала. Историчари указују на идеолошке и политичке разлоге: у послератном окружењу наглашаван је заједнички југословенски идентитет уместо ранијих етничких и верских идентитета, под паролом „братство и јединство“. Могуће је да за нови режим није било много важно ако је српско дете одрастало у хрватској породици, јер су сада сви били Југословени, иако то није била првобитна породица детета, а његови сродници су га можда још увек очајнички тражили. Без обзира на разлоге, многе породице никада нису поново спојене.

Посебно желим да нагласим ово јер, ма колико то било несхватљиво, мањина и даље окривљује саму Диану зато што су српска деца остала код хрватских породица, одрастала не знајући своје порекло и, у неким случајевима, умрла а да никада нису сазнала праву историју своје породице.

Докази нам говоре супротно. Поновно спајање те деце са њиховим првобитним породицама било је основни циљ Дианиног рада.

Трагедија се, дакле, није завршила ратом. Неки очеви и мајке никада нису пронашли своју децу. Браћа и сестре остали су раздвојени. Чак и данас, више од осамдесет година касније, људи и даље траже своје најмилије. Познајемо изузетну жену која се приближава деведесет другој години и још увек тражи свог брата.

Огромне размере Дианиног подвига у физичком спасавању деце из логора имале су неочекивану последицу: засениле су тај други део њеног рада. Спасавање њихових живота било је најхитнији задатак, али за Диану се спасавање није завршавало када би дете било изведено из логора.

Требало је да се заврши тек када то дете пронађе пут назад до своје породице. И то је за Диану било једнако важно као и физички спасити децу.

Њен дневник је објављен пре више од две деценије. Од тада су књиге, документарни и играни филмови испричали њену причу на српском, хрватском, немачком и енглеском језику. Зато се данас, 2026. године, тврдња да Диана није намеравала да та деца буду поново спојена са својим првобитним породицама више не може објаснити недостатком доступних информација.

У овом тренутку, то је или незнање или злонамерност.

И тако, враћајући се последњи пут на питање како се осећам: ако овом књигом успем да њену праву причу испричам исправно, целовито и без изостављања, и ако та прича подстакне друге да помажу људима у невољи, без обзира на националност, етничку припадност или вероисповест, онда ћу можда себи дозволити мало оног поноса и части за које други претпостављају да морам да их осећам.

До тада ћу вероватно наставити да допуштам да ме изненађење и збуњеност подстичу да разумем, сачувам и испричам причу о овој изузетној жени која је, стицајем околности, била моја прабака", испричао је Леонардо Рашица на гробу његове прабаке, пред свим окупљеним учесницима овогодишње шетње сећања.

Затим је у име организације СПОЈИ, Владимир Влајић Леонарду Рашици уручио почасну плакету, којом се озваничава његово почасно чланство у организацији СПОЈИ, са којом се Леонардо зна од 2013. године и са којом је свих ових година сарађивао на култури сећања, пре свега на очувању лика и дела његове прабаке Диане Будисављевић. 

    Диана Будисављевић, девојачки Обексер

Диана Будисављевић рођена је 1891. године као Фрида Олга Диана Обексер у Инзбруку. Била је ћерка тиролског трговца Макса Обексера и Ане Розе. Њен деда Михаел Обексер био је и оснивач ваздушне бање Иглс надомак Инзбрука. Младост је провела у Инзбруку, највише у кући у којој је рођена, у „Обексер-Хаусу“, у улици Марије Терезије, најпознатијој пешачкој зони у самом центру главног града покрајине Тирол.

Завршила је основну и средњу школу у Инзбруку, где је 1910-их година радила обуку за медицинску сестру на инзбрушкој универзитетској клиници где је упознала лекара на хируршкој клиници, др Јулија Будисављевића (1882-1981), Србина пореклом из Хрватске, за којег се удала 1917. године. Селе се у Загреб 1919. године, где је њен муж радио као професор хирургије на Медицинском универзитету.

Када је 6. априла 1941. године нацистичка Немачка без упозорења бомбардовала Београд и напала Краљевину Југославију, дошло је до распада краљевине, чије су територије потом подељене међу савезницима Трећег рајха. Тако је на територији данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и једном делу северне Србије уз помоћ националсоцијалиста настала Независна Држава Хрватска под фашистичким усташким режимом. Та вазална држава по Хитлеровом благослову у дело је спровела агресивну расну политику пре свега против Срба, Јевреја и Рома. Почео је геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Јасеновац, концентрациони логор смрти, постао је балкански Аушвиц, а усташе нису имале милости ни према деци.

Када је Диана Будисављевић сазнала да деца масовно страдају у концентрационим логорима, није се либила да нешто учини. Иако је породица њеног мужа такође била у опасности од усташког режима, организовала је између 1941 и 1945 заједно са многим сарадницима, међу којима су били инжењери Марко Видаковић и Ђуро Вукосављевић, приватну акцију спашавања под називом „Акција Диана Будисављевић“.

Акција је имала за циљ слање помоћи у логоре смрти, као и ослобађање и збрињавање заточене деце и жена, који су били претежно српског порекла. Уз помоћ транспортних листа и других белешки успела је са својим сарадницима да направи картотеку, која је на крају рата садржала податке од око 12.000 деце. По завршетку рата, када је требало да преда децу својим преживелим породицама, њена акција је доживела највећи ударац када су јој комунисти одузели картотеку са свим подацима.

Заједно са својим мужем се 1972. враћа у Инзбрук, где је до њене смрти 1978. године живела такође у центру на адреси Анихштрасе 24. Сахрањена је на Западном градском гробљу у породичној гробници под сводом са бројем 48.

Уредник емисије Бобан Ковачевић.

Редитељ Драгица Гачић.

По повратку у Србију купио је хотел у Бањи Врујци који је био у стечају, са намером да га у потпуности обнови, а истовремено је изградио и нови, савремени хотелски објекат, рекао је министар Милићевић и додао да је знање, искуство и капитал који је стекао током живота и рада у иностранству одлучио да уложи у Србију.

Ово није само прича о једном човеку који се вратио, ово је прича о томе шта добијамо када се човек врати у своју земљу са знањем, искуством, капиталом и жељом да ствара, рекао је министар Милићевић и додао да посебну вредност овој причи даје чињеница да се повратак наставља кроз више генерација.

Један од Томиних унука већ се вратио у Србију са својом породицом, док други свој повратак планира, истакао је министар Милићевић и додао да то желимо када говоримо о повратку наших сународника у матицу.

Желимо да се враћају породице, да се враћају знање и искуство, инвестиције и капитал, али и оно што је најважније - наша деца и наши унуци, рекао је министар Милићевић и додао да је важно да Србија за њих не буде само земља порекла, већ земља живота и будућности.

Министар Ђорђе Милићевић је поручио да је један од важних задатака државе да људима који живе ван Србије покаже да су њихова земља и њихов повратак добродошли, али и да им понуди конкретне могућности за живот, рад, инвестиције и покретање послова.

Желимо да нашим људима у дијаспори и региону покажемо да их Србија чека, да овде имају своју кућу, своју прилику и своју будућност, рекао је министар Милићевић и додао да капитал који су створили ван Србије могу да уложе овде, да своје знање пренесу новим генерацијама и да својој деци и унуцима омогуће да упознају и заволе земљу својих предака.

Када се врати једна породица, Србија не добија само једну породицу више, тада добијамо нову енергију, нове инвестиције, нова радна места и, што је најважније, једну породичну причу која може да се настави и у следећој генерацији, рекао је министар Милићевић.

То је Србија којој тежимо, Србија у коју се људи враћају, у којој стварају и у којој виде будућност за своју децу, закључио је министар Ђорђе Милићевић.

Јавности ће бити представљена и монографија "Мија Алексић" коју заједнички објављују Културни центар и РТС. Овогодишња добитница награде "Мија Алексић-бити глумац" је Гордана Ђурђевић Димић, првакињи драме Српског народног позоришта у Новом Саду. О овоме разговарамо са Драганом Арсићем, директором Културног центра "Мија Алексић" и Бобаном Стефановићем, уредником филмског програма Културног центра.

"Теслина летелица" нова је књига за децу ауторке Маје Цветковић Сотиров, инспирисана животом и делом славног научника. Главни јунаци, Лука, Лана и Овен, крећу у авантуру трагом Николе Тесле кроз Париз, Филаделфију, Чикаго и Њујорк. Мајине књиге већ су освојиле читаоце широм Америке, преведене су на више језика. Маја Цветковић Сотиров је наша гошћа.

Мала Госпојина се прославља и у српској дијаспори. То је слава и Кола српских сестара, која је свечано обележена у Саборном храму у Чикагу. Извештава Александар Жигић.

Удружење ликовних уметника "Урош Предић" из Швајцарске представило је своју изложбу "Време" у амбасади републике Србије у Берну. Догађају су присуствовали - амбасадор Иван Трифуновић, конзул Наташа Божовић, представници швајцарских удружења, српске допунске школе, музичари и други гости. Прилог је припремила Мирјана Раичевић Тасић.

Аутор документарних филмова Драган Гавриловић из Мелбурна, завршио је своју нову филмску причу "Људи и ватре". Филм говори о Зеници, граду који је кроз индустрију, раднике, уметност и време, стварао властити идентитет, и о ликовном уметнику Томиславу Перазићу који је тај идентитет целог живота покушавао да сачува на платну. Из Мелбурна нам се јавља Драган Гавриловић.

Уредници емисије Тања Адамовић и Мирјана Раичевић Тасић

Реализација Ернестина Глигоријевић

Песмом "Пјеват ћемо шта нам срце зна" започела је ова промоција, препуна емоција, а извели су је учесници у програму: Томислав Џими Перић, Драгана Јовановић, Лепосава Симић, Јадранка Станојевић и ауторка, који су рецитовали стихове из наведене збирке поезије.

Присутне је поздравила проф. Светлана Матић, говорећи о протеклим активностима и обележеним годишњицама истакнутих чланова српског расејања, које је друштво организовало.

Поздравила је Немању Јоксимовића, првог саветника амбасадора Марка Благојевића и захвалила се на подршци коју пружају друштву свих ових година.

О Катарини Каћи Стевовић и њеној биографији, говорио је Томислав Џими Перић, који је прочитао осврт проф. Светлане Матић на поезију ауторке. У рецензији, између осталог стоји:

"Књига поезије која је пред нама, заинтригирала ме је својим називом „Из мог угла". Ауторка се на тај начин ограђује од евентуалних туђих углова, тј. погледа на живот и одређених душевних стања сваког од нас, наглашавајући сопствени однос према појавама и свету који нас окружује, без потребе да се било коме правда због свега што је кроз песме, пренела као поруку. Да је солидарност и помоћ другима у невољи, једна од најзначајнијих људских врлина, ауторка доказује својом песмом „Отвори своје очи." Увек постоји неко ко се налази у тежој животној ситуацији од нас самих, па нас ауторка подсећа својим стиховима, да погледамо добро око себе и не затварамо очи пред сиромахом. У песми „Живот зна да заболи", Катарина говори о потреби да се захвалимо што имамо прилику да живимо, што мирно спавамо.

Ова мисао је посебно актуелна данас, с обзиром на то да живимо у веома сложеним геополитичким приликама, где се мир и право на живот, налазе у сталној борби између добра и зла. У песмама Катарине Стевић Титовић, наилазимо и на појмове као што су: Дунав, Голубачка тврђава, „Сумњиво лице" Бранислава Нушића, јесен, сунце, ветар, природа, птице, трава, вода, морнар, брод, љубичице, птице селице, пролеће. Ово непобитно говори о љубави песникиње према животу, природи и свему што се око ње налази", рекла је, између осталог, проф. Светлана Матић.

У музичком делу програма, публика је имала прилику да слуша текст ауторке кроз музику генерисану вештачком интелигенцијом. Ауторка је потписивала књиге, а публика је имала приликју да се упозна и са њеним ликовним радовима који су били изложени у свечаној сали.

Више од три стотине учесника из осам земаља представили су оно најбоље а то је игра, песма и фолклор у циљу очувања српске традиције, културе и идентитета.

Гостима су се обратили представници Српске православне цркве као и Амбасаде Републике Србије у Словенији.

Копарски градоначелник или како се на словеначком језику каже жупан, господин Алеш Бржан обишао је представнике српских друштава, удружења и школа.

Али и поред тога, посетиоци Сабора могли су да уживају у још много чему. Као на пример да на ћирилици напишу своју омиљену реч. Најмлађи су свакако били највећа атракција.

“Први пут смо у организацији Савеза српских друштава Словеније организовали Сабор српске дијаспоре овде у Порторожу у Словенији. Организација овог пројекта трајала је око годину дана. Мислим да смо успели у намери да Сабор буде место где ће се људи из дијаспоре упознати дружити и имати једно незаборавно искуство. Ово је манифестација без такмичарског карактера. Учествује око три стотине учесника са тринаест ансамбала. То је изузетан успех за нас и поносни смо због тога. Колико смо успели у томе показаће време И следећа година. Уколико буде више учесника значи да смо на добром путу", каже, између осталог, Милан Гламочанин, председник Савеза српских друштава Словеније.

Порторож је овога пута био место сусрета, али се прича ту не завршава. Наставља се тамо где свако од нас живи, у дијаспори. У Бечу, Винтертуру, Љубљани и многим градовима широм света.

Учествовали су: КУД Немањићи - Linth, КУД Завичај – Wintertur Швајцарска, КУД Дрина - Аугсбург, КУД Дунав – Hocheim, КУД Бамби - Беч, КУД Младост- Leobersdorf, Удружење Срба Круна - Скио – Италија, СКУД Јован Лазић Бели Манастир - Хрватска, КУД Осјечани - Република Српска, КУД Димитрије Катић - Свилајнац - Србија, КУД Ђура Јакшић – Маглић – Србија, КД Брдо – Крањ – Словенија, КУД Младост – Љубљана - Словенија.

У свечано уређеној друштвеној сали која је недавно реновирана наступио је и овдашњи Хор Бранко Радичевић, предвођен диригентом Јеленом Стојаковић.

Протојереј ставрофор Добривоје Милуновић је честитао славу: "Заиста нисте могли лепши празник да одаберете, него управо овај празник, јер је Пресвета Богородица идеална мајка, на коју свака мајка треба да се угледа."

Кумови славе били су Милутин и Мира Ђорђевић, привредници из Чикага.

Мира Ђорђевић каже да је рођена и крштена у Чикагу. Била је председница Кола једно 5,6 година и наглашава да јој је то била велика част. Отац јој је из села Жупањца близу Београда, мајка је из Власотинца, а супруг из Тополе.

Како је било одрастати овде?

"Ја сам цели живот провела овде, у цркви смо били можда пет до седам дана у недељи и ту сам друштво збирала а и наша школа је била у комшилуку где има доста наших", каже Мира.

Додељена су и признања чланицама Кола српских сестара и њиховим фамилијама.

Коло српских сестара овде при Српском Саборном Храму у Чикагу постоји већ 111 година. Наравно, чланови се надају да ће трајати још барем толико времена.

Реч је о годишњој конференцији Комитета за музеје књижевности и музеје композитора Међународног савета музеја (ICOM). То је једина глобална организација која окупља музеје и музејске стручњаке посвећена промоцији и заштити светске природне и културне баштине, основан 1946. године у Паризу.

„Значај ове мреже са скоро педесет хиљада чланова у 142 земље света, тешко је пренагласити, зато сам веома поносан што је у  званичном програму конференције предвиђена посета Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат, уз обилазак Музеја Иве Андрића", изјавио је Виктор Лазић председник УО Адлигата.

Караван гостију стигао је у Београд, а у Адлигату су се задржали неколико сати. Фасцинирани богатством Адлигатових фондова Музеја књиге и путовања и Музеја српске књижевности, заустављали су се крај многих експоната и са одушевљењем истраживали лавиринт саткан од књига и драгоцености.

„Сати су пребрзо пролазили, чинило се као да би у нашем књижевном царству желели заувек да остану. Отворили су се путеви бројних сарадњи, позиви да посетимо Азербејџан, Киргистан, Оренбург, Јасну Пољану...", додао је Лазић и истакао да су музеалци посебна врста људи, добре душе и истински посвећеници који деценије проведу спасавајући и презентујући значајну грађу која данас чини темељ културе у срединама из којих долазе.

На конференцији је госпођа Аља Бајрамова из Азербејџана, која председава овим комитетом, говорила о Музеју музичке културе Азербејџана. Госпођа Росела Молаши одушевила је присутне мапама музеја Ђузепеа Вердија и Франческа Петрарке широм Европе, али и веома детаљном приказом Моцартових путовања.

Путем видео-линка укључио се и господин Чен Хсуан-Ју са Тајвана (Кина), који је говорио о сарадњи институција на пројекту очувања књижевне баштине. Дугачак је низ озбиљних тема које су обрађене на високом научном нивоу и по први пут представљене српској и светској јавности у Крагујевцу. Било је речи о Пушкину, о писцу и дипломати Александру Грибоједову, о каталонској књижевности као и о Добрици Ћосићу и Филипу Давиду – два својеврсна антипода, а обојица чланови Адлигата који су овом удружењу даровали део својих библиотека.

„Изузетно ми се допало и излагање Жамби Џусубалијеве, директорке музеја из Киргизије. Она са својим оцем, славним писцем и филозофом Кубатбеком Џусубалијевим, води инспиративну музејску резиденцију у киргиским планинама. Колегиница Галина Алексеева из Толстојевог музеја говорила је о Толстојевој богатој библиотеци и његовом снажном утицају на Гандија. Док сам слушао, искрено сам желео да ова предавања никада не престану", изјавио је Лазић.

Конференција је, једном речју, у центру Крагујевца окупила необичне зналце, искусне професионалце и праве чуваре културне баштине из целог света.

Комитет за музеје књижевности и музеје композитора основан је 1977. године са циљем да повеже и унапреди рад музеја посвећених историји књижевности, биографијама писаца и музичким ствараоцима. Данас броји више од триста чланова у 45 земаља, а Адлигат је добио званичан позив да му се придружи. Комитет блиско сарађује са Унеском на програму „Памћење света" ради заштите светске документационе и књижевне баштине.

Колеге из Крагујевца одабрали су да конференцију одрже згради Старе скупштине. Да подсетимо, баш је у тој просторији донет Сретењски устав 1835. године; ту је 1878. године јавно проглашена независност Србије; у тој просторији је донето стотине одлука које су обликовале данашњу Србију, одатле су почели ратови за ослобођење, а ту је основано и Српско учено друштво (претеча САНУ). Пригодно место за окупљање водећих људи културе и историјских стручњака са свих меридијана.

„Захвалан сам Музеју Шумадије, захвалан директорки Катарини Бабић и искусном музејском раднику Милошу Јуришићу што су Србији, Крагујевцу и Адлигату приредили овакав светски догађај и свима нам постали узор и пример", истакао је Лазић.

Идејни творац и организатор догађаја је Представништво Републике Српске у Србији,чији тим из године у годину, уз нове изазове, припрема програм који привлачи пажњу све већег броја посетилаца.

У оквиру манифестације наступа и Етно група „Траг” из Бањалуке, која негује традиционалну музику Балкана. Славу и лепоту нашег мелоса преносимо вам кроз песму „Жубор вода жуборила”, забележену на њиховом недавном наступу у Банском двору.

Место Горња Бријесница код Лукавца у Федерацији Босне и Херцеговине, пре рата било је већински српско са својих 570 становника. Током рата деведесетих скоро је у потпуности уништено, а 31 годину после обновљено је свега пет кућа, и то личним средствима. Упркос бројним проблемима са којима се суочавају, расељени Срби из овог краја, желе да обезбеде одрживи повратак на своја вишевековна огњишта. Један од начина пронашли су кроз активности Завичајног сабора.

Сличном жељом вођени су и Срби из Срба у Лици. За почетак основали су Културно-уметничко друштво "Срб" како би пре свега, сачували традицију овог краја и за будуће генерације. Тако се после 40 година, на првом Великом личком прелу, овог лета у Србу поново заорио ојкан и друге личке песме, видели обичаји и игре, а чуо се и "лички речник". Све то, изазвало је и радост, сету и наду Личана који су се тог дана нашли у Србу. Њихове емоције, као и сам догађај забележила је Васка Радуловић, наша сарадница из ТВ продукције ЗВО Вуковар из дописништва у Книну.

У Сегедину је отворена Српска гимназија! Тиме је почело ново доба у образовању младих, које доприноси очувању српског језика, културног и националног идентитета Срба у овом делу Мађарске. О овом изузетно важном догађају у Сегедину, прилог је припремила наша сарадница из Будимпеште Диана Ђурић, уредница Варош ТВ из Будимпеште.

Уредник и водитељ Нада Вукелић

Реализатор Ернестина Глигоријевић

Окупила је стручњаке из земље, региона и света, а тежиште конференције је повезивање, размена искустава али и праћење и предвиђање временских појава.

“Главни циљ ове конференције је да се остваре и да се појачају односи између научника. Да се олакша научна сарадња, да се људи међусобно упознају, да упознамо младе и старе, да упознамо искусне и неискусне у науци и да на тај начин учинимо да се поље брже развија. Да сарадња буде ближа, да индустрија и академија боље сарађују и да сви заједно учинимо помак на пољу радарске метеорологије”, каже др Ђорђе Мирковић, Институт за оперативу и истраживање опасних и високо утицајних временских непогода, Универзитет Оклахома.

Усавршавање хардвера и софтвера у радарској метеорологији, као и све шира примена вештачке интелигенције биле су међу главним темама конференције. О временским приликама, значају правовремених прогноза и њиховој улози у превенцији екстремних последица разговарали смо са почасним гостом скупа и једним од водећих светских стручњака у овој области, професором, доктором Душаном Зрнићем.

“То је релативно лако сада предвидети на краткорочно јер када се та олуја развија и почне онда има неких знака, неких потписа по којим се препознаје да ће ту бити велики град, да ће бити торнадо и да ће бити јак ветар. Вештачка интелигенција ће побољшати и предвиђање и откривање зато што она узима у обзир не само физику него и претходна искуства, тако да ће то знато побољшати, већ побољшава. Многи употребљавају али то још није са свим развијено”, каже Душан Зрнић, професор истраживач, Центар за напредна радарска истраживања, Универзитет Оклахома.

Међу учесницима конференције били су бројни стручњаци из Србије, региона и света.

“Долазак на сваку конференцију изузетно пуно значи у циљу развијања искуства, представљања науке којом се ја бавим, којом се и други баве. Као што ја долазим овде да представим своје радове, ово ми јако пуно значи како бих могао да видим шта други људи раде и шта се дешава у области којом се бавимо”, др Игор Ивић, научни истраживач, Центар за напредна истраживања, Универзитет Оклахома.

“У поређењу Србије са САД-ом, код нас та радарска метеорологија стоји прилично добро али неке нове технологије би требало да се уведу. Чак ми имамо неколико тих полариметријских радара који су сада најновије достигнујуће технике, али наравно треба да та знања која су сада у свету већ устаљена да почнемо да примењујемо на тај начин и код нас”, каже др Петар Буковчић, Институт за опертиву и истраживање опасних и високо-утицајних временских непогода, Универзитет Оклахома.

Повезивање и размена знања јесу битна карактеристика оваквих скупова, поготово за Србију, чији стручњаци раде широм света и њихов допринос је препознат и на међународном нивоу.

"Баш је било лепо, ово је мој први пут да играм на Србијади и баш је лепо. Сваке године ћу ту да дођем", каже Андреј Новаковић из Синсинатија у Охају каже:

Догађај су овога пута обележили својим доласком чланови фудбалског тима ДИФ из Косовске Митровице.

"Имамо ове године децу из Косовске Митровице. То је Фудбалски клуб ОФК ДИФ из Косовске Митровице, двадесет двоје деце смо угостили и то је први пуt", каже Весељко Стојановић, председник Србијаде.

"Позив фудбалског клуба Република Српска из Чикага је стигао пре неких месец и по дана и верујте да смо се некако на брзину организовали и дошли уз велику подршку свих ових добрих људи. Срећни смо што смо у Чикагу и презадовољни смо", каже Његош Булатовић из ОФК ДИФ.

"Шта кажете на то што постоји један овакав фудбалски турнир у Америци и сваке године се скупљају Срби из разних крајева Америке и Канаде?"

"С обзиром на то да смо из Косовске Митровице и да смо свесни тога где ми живимо верујте да нас много радују оваква окупљања Срба по свету", каже Булатовић.

"Чим смо добили позивно писмо одмах смо се активирали и упутили позив америчкој амбасади да нам омогући у Београду пријем и израду виза. Успели смо хвала Богу у томе, дошли смо овде, бићемо девет дана", каже Немања Булатовић.

"Осећај је невероватан овде, нисам веровао кад су нам рекли да долазимо овде", каже један од играча.

"Мени је пуно срце, моји су сви са Косова тако да ово би требало да буде нека врста традиције", каже Стефан Вељовић из Чикага.

Фудбал је веома популаран спорт међу Србима у Америци и Канади и сви очекују да ће се овај турнир одржавати још пуно година.

Концерт је организован у знак подршке организацији Life's WORC, а приход од вечери намењен је наставку и унапређењу њеног рада на пружању помоћи и подршке особама са аутизмом, интелектуалним и развојним тешкоћама, као и њиховим породицама. Life's WORC већ више од пет деценија пружа различите видове подршке, од програма становања и дневног боравка до запошљавања, стручног оспособљавања и подршке породицама.

Посебна пажња током вечери била је усмерена на значај солидарности и помоћи деци и младима са аутизмом, као и свим особама и породицама које се свакодневно суочавају са изазовима које носе аутизам и друге развојне тешкоће.

Марина Арсенијевић приредила је мултимедијални наступ, у којем је виртуозно клавирско извођење повезала са синхронизованим филмским и визуелним пројекцијама, водећи публику кроз класична дела, познате музичке теме и сопствене композиције.

Централни и један од најемотивнијих тренутака вечери било је извођење њене ауторске композиције „Tesla Rhapsody", посвећене Николи Тесли. Према званичном програму, реч је о њујоршкој премијери овог дела, које обједињује клавир, дигитални оркестар и видео-пројекцију посвећену животу и делу великог српско-америчког научника.

Извођење „Tesla Rhapsody" било је посебно снажно и симболично, јер Теслино наслеђе и данас представља један од најсветлијих и најтрајнијих симбола историјских веза, међусобног поштовања и заједничког наслеђа Србије и Сједињених Америчких Држава.

Специјалан гост вечери био је генерални конзул Републике Србије у Њујорку, Владимир Божовић, који редовно посећује све значајне догађаје српске дијаспоре на североистоку САД.

Министар Ђорђе Милићевић је члановима клуба уручио дресове и спортску опрему и нагласио значај заједништва у спорту кроз стварање правих вредности које обликују генерације које долазе.

Посета селу Тромеђа била је прилика да се разговара са мештанима, чују њихове потребе и сагледају могућности за даље јачање веза са матицом Србијом, рекао је министар Милићевић и додао да брига о нашем народу ван граница наше земље није само обавеза, већ трајно опредељење.

Наш народ не сме да се осећа заборављено, рекао је министар Милићевић и додао да где год живе Срби, тамо је и њихова Србија, њихова матица и њихов дом.

Након посете фудбалском клубу, министар Милићевић је разговарао са представницима и члановима културно уметничког друштва “Српски вез” који су припремили садржајан програм.

Посебан део посете био је сусрет са члановима КУД-а „Српски вез“ из Куманова, који су организовали заједничко дружење испуњено спортом, културом и заједништвом у селу Доње Коњаре, рекао је министар Милићевић и додао да је у оквиру програма одржан мини-фудбалски турнир за најмлађе, уз учешће деце из српске заједнице и ФК “Биџо“, као и културно-уметнички програм који је окупио више од 200 деце и младих.

Министар Ђорђе Милићевић је, такође, присуствовао свечаном отварању реконструисаног фудбалског терена где је истакао да је то само још један доказ колико је континуирано улагање у спортске садржаје за децу и младе важно, јер су то тачке сусрета у којима наши најмлађи сународници стварају пријатељства за цео живот.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да овакви сусрети показују да се припадност српском народу не чува само речима, већ свакодневним окупљањем, радом са децом, неговањем традиције и преношењем вредности на нове генерације.

Министар Ђорђе Милићевић је истакао да су деца наша највећа одговорност и наша највећа нада и додао да када их видимо на спортском терену, када певају, играју и друже се, знамо да смо на правом путу.

Национални идентитет се најбоље чува онда када га живимо заједно, рекао је министар Милићевић и додао да ће Кабинет наставити да подржава српска удружења, културно-уметничка друштва и иницијативе које повезују наше људе, јачају осећај припадности и граде мостове између матице и наших сународника који живе изван Србије.