Павле је пожелео да интервју снимимо у чувеном здању СКЦ-а јер је баш овде, априла 1990. свирао клавијатуре на концерту Рамба Амадеуса. То је био последњи наступ у Београду, јер само неколико месеци касније одлази у Француску... Како је у Паризу настао бенд "Избеглички хаустор"?

Како је Павле ушао у свет музичке продукције и сарађивао са познатим француским уметницима попут Боба Синклера и Дејвида Гете? Какав је био Париз у који је отишао, а како изгледа данас? Шта је показала пандемија?

Павле је 2008. боравио у Београду као члан евровизијске делегације, али не српске, већ француске! Након тога почиње сарадњу са Себастјаном Телијеом...

Врло емотивно нам описује како су и зашто његова деца, рођена у Паризу, и супруга Немица, заволели село на југу Србије..

Уредник емисије Тамара Дрезгић

Циљ трибина био је да млади непосредно са министром разговарају о питањима која су за њих важна, изнесу своје ставове, дилеме, критике и предлоге.

„Када смо почели програм ‘Са министром на ти’, идеја није била да младима говорим шта треба да мисле и шта би за њих требало да буде важно. Хтео сам да их чујем. Током ових сусрета много више сам слушао него говорио и могу да кажем да сам чуо много паметних питања, предлога и добрих идеја и много тога сам научио“, рекао је Милићевић.

Он је истакао да су међу темама о којима су млади највише говорили били образовање, запошљавање, могућност да од свог рада граде самосталан живот и породицу, али и питање какву будућност виде за себе у Србији. Млади из дијаспоре и региона посебно су говорили о очувању српског језика, културе и идентитета и о потреби да остану чврсто повезани са Србијом.

„Посебно ме је охрабрило колико је младима стало до Србије. И онима који овде живе, и онима који данас живе у иностранству. Чуо сам младе који желе да се школују на најбољим универзитетима у свету и стекну нова знања, али истовремено размишљају како то знање једног дана могу да донесу назад. Чуо сам младе из дијаспоре којима је важно да сачувају српски језик и везу са земљом својих родитеља и предака, као и младе из региона којима много значи да знају да у Србији имају своју матицу и ослонац“, рекао је Милићевић.

Најважније увиде и закључке изведене из разговора са младима представио је професор Бранко Ракић, који је систематизовао питања, ставове и поруке учесника свих седам трибина.

„Ми веома често говоримо о младима - шта желе, зашто одлазе, зашто остају, шта их интересује. Мислим да треба мање да говоримо о младима, а много више да разговарамо са младима. Наша држава озбиљно планира своју будућност и зато слуша оне који ће ту будућност живети“, поручио је Милићевић.

Милићевић је најавио да ће наставити непосредне разговоре са младима из Србије, дијаспоре и региона.

„Наставићу да разговарам са вама, да вас слушам, да чујем шта вам је важно, шта вас брине, шта очекујете од своје државе, шта мислите да радимо добро, али и шта можемо и морамо да радимо боље. Сигуран сам и да ћу од вас научити још много нових ствари. Оно што чујемо не сме да остане само записано у неком извештају - наш посао је да покушамо да из тога што више и урадимо“, закључио је Милићевић.

Манастир Хиландар, ослањајући се на осам векова искуства и богато духовно и историјско наслеђе, основао је Задужбину манастира Хиландар. О очувању духовне, културне и уметничке баштине манастира и Свете Горе говори Миливој Ранђић, директор Задужбине манастира Хиландар.

Бригу о здрављу монаха, радника и верника који долазе у ову светињу већ пуну деценију успешно спроводи Хиландарско лекарско друштво, које окупља лекаре различитих специјалности из Србије и дијаспоре, спремне да своје знање и искуство ставе у службу манастира.

Како је настала ова јединствена иницијатива, колико је било изазовно организовати медицинску службу на Хиландару и како данас функционише мрежа лекара-волонтера, разговарамо са председником и оснивачем Хиландарског лекарског друштва, професором доктором Радисавом Шћепановићем.

Уредник емисије Бобан Ковачевић

Бобан Ковачевић и Драгица Гачић

Редитељ Драгица Гачић

Делегација Фонда, у саставу: др Љиљана Вернер из Хановера, председница Управног одбора Фонда, Живадин Јовановић, Ратко Милићевић из Канбере, Гордана Иванчевић из Канбере и Слободан Аћимовић, чланови Управног одбора Фонда, упознала је Патријарха са резултатима рада и планом рада за наредну годину. Указано је да ће приоритети Фонда и убудуће бити пружање помоћи припадницима српског народа у Покрајини Косово и Метохија, сиромашним породицама са више малолетне деце, избегличким породицама и породицама расељених лица.

Патријарх Порфирије је, у знак признања за богату хуманитарну активност, раније прогласио Фонд за добротвора Храма Светог Саве.

Редовна годишња Скупштина Фонда одржаће се 5. септембра 2026. године у Парохијском дому Храма Светог Саве.

Млади Зрнић, одважан и жељан знања, са двеста америчких долара у џепу отиснуо се из Ријеке на дуго путовање бродом до америчког континента. У Сједињеним Државама завршава мастер и докторске студије, после којих се опредељује за област метеорологије. У држави Оклахоми, у граду Норман на Универзитету Оклахоме остварује велике научне успехе у проучавању торнада и других ветрова. Објавио је више књига и велики број научних радова.

Члан је многих научних друштава. Иако дуго ван отаџбине професор Зрнић је јако везан за Србију. Читав живот се бавио спортом а и данас у деветој деценији, скија, плива, вози бицикл и трчи. Воли уметност, свира клавир, а бавио се и сликарством. О овом свестраном господину сазнајте више у нашој емисији.

Уредник: Душан Жарковић

 Редитељ: Драгица Гачић

Разлога за то има неколико. Један од њих је свакако чињеница да је у једном периоду број Срба у Расину значајно растао, пре свега због могућности за запослење и послова који су привлачили досељенике у овај део Висконсина.

Други важан разлог повезан је са црквеним расколом у Српској православној цркви у Сједињеним Америчким Државама, који је почео 1963. године, а окончан тек 1992. године.

Током тог периода, који је трајао готово три деценије, подигнут је велики број српских цркава широм Америке. Градиле су их парохијске заједнице које нису желеле да припадају црквама које су имале директне везе са Београдом, у време када је у тадашњој Југославији на власти био дугогодишњи председник Јосип Броз Тито.

Нову снагу српским заједницама у Америци донео је и велики талас досељавања током деведесетих година. У Сједињене Америчке Државе тада су стигле веће групе Срба, посебно из Крајине и Босне и Херцеговине, али и из других крајева.

Њихов долазак значајно је допринео очувању бројних српских парохија. Многе цркве добиле су нове чланове и значајан број редовних парохијана, што је помогло да ове заједнице наставе да живе и развијају се. Наравно, српске парохије и данас добијају нове чланове који у Америку долазе из различитих разлога.

Српски фестивал у срцу Расина

Једна од српских православних цркава у Расину, она која се налази у самом центру града, на Стејт улици, са великим поносом организује свој традиционални годишњи српски фестивал.

Фестивал је и ове године планиран за суботу и недељу, 5. и 6. септембар.

Посебан акценат током фестивала ставља се на српску храну. Волонтери су тако замољени да своје домаће колаче донесу дан уочи фестивала, како би све било спремно за посетиоце.

Истовремено, они који имају искуства у припреми традиционалних јела долазе рано ујутру током оба фестивалска дана како би припремили печење и остале специјалитете за госте.

На црквеном имању постављају се столови и шатори, а неизоставни део атмосфере је и српска музика уживо.

Бројни волонтери током фестивала са великим ентузијазмом дочекују посетиоце и представљају им оно најбоље што српска кухиња и традиција имају да понуде.

У овој цркви Светог Ђорђа током година одржан је велики број различитих догађаја, слава и других окупљања српске заједнице. Литургије се, наравно, редовно служе сваке недеље.

Црква се налази на адреси 826 State Street, Racine, Wisconsin.

Расин познат и по Џону Дилинџеру

Иначе, Расин је познат и по једном догађају из америчке криминалне историје. Чувени амерички криминалац Џон Дилинџер и његова банда извели су 1933. године пљачку банке у центру Расина. Том приликом киднаповано је и неколико људи.

Постоје приче да се Дилинџер наводно чак скривао у згради у којој се данас налази српска православна црква.

Ипак, иако се та прича повремено може чути међу мештанима, историчари наводе да за њу нема историјских доказа и да се Дилинџер није скривао у тој згради.

Тако данас, у срцу Расина, српска православна црква Светог Ђорђа наставља да буде место вере, окупљања и чувања српске традиције далеко од матице.

Из биографије:

Катарина Костић је рођена 1936. у Шапцу. Завршила је студије француског језика у Београду. Од 1969. до 1973. је живела у Паризу, где је радила као сарадник енциклопедијског часописа „Алфа". Године 1973. доселила се у Торонто, где и данас живи. Све до пензије, радила је као новинар у етничким листовима на српском и руском језику. Сарадник је листова који у Канади излазе на српском језику. Објављује своје књижевне радове у српској периодици. Један је од оснивача Српско-канадског удружења писаца „Десанка Максимовић" у Торонту, а до 2016. године је била и његов активни председник. Члан је УКС. Пише и објављује поезију и прозу и бави се књижевном есејистиком. Песме су јој преведене на енглески, француски,руски, шпански, арапски, румунски, бугарски. Уредник је неколико зборника и антологија и састављач зборника „На таласима речи" поводом 30. јубилеја Удружења „Десанка Максимовић".

Добитник је више књижевних награда, међу којима се издвајају: • две награде Матице исељеника Србије „Растко Петровић", 1996 и 1998; • награда „Петар Кочић" из Диселдорфа • два признања Академије „Иво Андрић", од којих је једно за животно дело" 2012. За заслуге у вишедеценијском раду на очувању српске културне баштине, посебно српског језика и писма, 2008. године је Катарини Костић додељена Златна значка КПЗ. У децембру прошле године је Удружење књижевника Србије наградило Катарину Повељом заживотно дело, а у јануару 2026. Светосавским благодарјем.

У Торонту, где живи и ради преко пола века, Катарина Костић и данас својим радом и личним односом према исељеницима, пре свега онима који се баве књижевним радом, на најбољи начин повезује матицу и расејање. Књижевна хроника из расејања је, како сама истиче, њено завештање Удружењу писаца и људима са којима је сарађивала, чему је посветила највећи део свог креативног живота. Путописни времеплов Куба је искорак ове врсне књижевнице у за њу сасвим нову форму и, по речима рецензента Радована Калабића, „најзначајнија путописна проза која је о овој земљи написана на српском језику". 

О књизи "Књижевна хроника из расејања", ауторка Катарина Костић каже:

Сви текстови у овој књизи били су раније негде објављени или прочитани, и тај податак је евидентиран испод сваког текста, што указује на полувековно присуство СКП „Десанка Максимовић", како у књижевности српског расејања, тако и у оној у матици. Ова књига је моје завештање Српско-канадском удружењу писаца „Десанка Максимовић", чији сам један од оснивача и чији сам била дугогодишњи председник.

О књизи "Књижевна хроника из расејања", из рецензије Љубише Ђидића:

У огромном временском распону свог креативног, књижевног и уметничког века, века родољубивих година, Катарина је, попут сопствене иконе, у торонтској културној атмосфери бранила српски језик, бранила српски идентитет. И видимо како је гостила, поред вољене Десанке, Мому Капора, Јанка Вујиновића, Миљурка Вукадиновића, Александра Тишму, Милорада Павића, Мирослава Антића... И видимо како непрестано на трибинама говори о књигама српских писаца из дијаспоре, сликарима, филозофима, чему је понајвише посвећено ово дело (уз десетине и десетине приказа). И видимо како истрајаћа у вечности вољену Десанку, Ивана В. Лалића, Кијука, Душку Арежину, Драгoша Калајића, Перу Пајића, Добрицу Ерића, Радомира Смиљанића...

И видимо њене текстове у српским гласилима у матици, који објашњавају доприносе тих наших писаца у дијаспори, и видимо је као борца како тамо „у туђини" у односу на велике политичке игре постаје све жешћа, буревеснија и громогласнија.

О књизи „Куба – путописни времеплов" Радован Калабић, резензент:

„Куба – путописни времеплов" (1977–2023) Катарине Костић су најзначајнија, најпотпунија и књижевно-уметнички најуспелија путописна проза која је на српском језику написана о овој јединственој држави и архипелагу у Северним Карибима. Кубу је Катарина Костић посећивала тридесетак пута у раздобљу од безмало пола века, обилазећи је уздуж и попреко. Из Канаде у којој живи и ствара дуже од пола века, она се изнова и изнова враћала Куби разним поводима и у разним приликама: групно-туристички, као акредитовани новински извештач, али и приватно као знатижељни и креативни истраживач.

Међутим, једна снажна и узвишена мотивација пратила је сва њена путовања у свет који скоро да нема никаквих додирних тачака са поднебљем из кога је пристизала. Ради се, свакако, о Катаринином светоназору, јасно и недвосмислено исказаном у њеним запаженим „Писмима са ћирличним кодом", али и другим делима. Наиме, у њеном „погледу на свет" нема места за идеолошку тенденциозност, за вулгарни материјализам, за позу, превртљивост и хладну прорачунатост. Зато су искреност, спонтаност, скромност, солидарност и исконско слављење живота, које је запањила на сваком кораку, учинили да се наша „Источница са запада" на Куби осећа као код своје куће.

О томе и и много чему другом у емисији „Чувар Немањићке лозе“ уредника Владанана Ракића.

Редитељ је Драгица Гачић, продуцент Срђан Праљак.

После резања славског колача припреми се обилан ручак који се послужи у друштвеној сали уз поздраве специјалних гостију.

Председница Кола сестара Милијана Голуб каже:

"Некако сам заволела сво ово дружење нас жена и та окупљања и дружења су фамилијарна јер помажу и жене и мушкарци. Деца се друже, деца су ми и на фолклору и у недељној школи", каже Милијана Голуб, председница Кола српских сестара.

Кума славе је ове године била Тања Првулов.

"Припреми се славски колач, жито, славска свећа, и желимо да сав народ који долази данас буде задовољан, сви они који су нам се придружили данас да прославимо славу", каже Тања.

Тања каже да је рођена у САД и да мајка и отац нису давали да се прича енглески у кући, тако да се морало причати само на српском. Такође смо свако лето у Србији, сваке године."

Све је поздравио и старешина храма отац Драган Гороњић.

"Знамо какав је осећај када уђемо у кућу и када осетимо мирис домаћег хлеба, када је кухиња онако коришћена како треба да се користи. Исти тај осећај имамо и када дођемо овде у храм, управо ради вредних руку наших мајки и сестара", каже отац Драган.

Милојка Мискин показује фотографију и каже:

"Ово је фотографија Кола српских сестара од пре можда, вероватно 35 година. Наша група је овде и увек се састајемо."

"Ово је најстарије Коло сестара које седи овде, које су дуго времена радиле и сад су дошле у пензију, сад одмарамо", каже Душанка Мркшић.

У оквиру ове Црквеношколске општине одвијају се и разне друге активности. Тако се за септембар спрема голф турнир и фолклорни фестивал, а за октобар и велика Кестенијада.

Како је за наш лист изјавила била је неприпремљена јер је планирала само протколарну опроштајну посету митрополиту и делу монаштва и свештенства Епархије. Иако се још увек емоционално опоравља од момента кад је схватила да су они препознали њен рад и додели јој ово високо признање, са нама је поделила утиске: „Током самог чина примања Повеље, осећала сам пуноћу љубави према свом народу и Цркви. Жао ми је што нисам имала довољно речи и снаге да при самом чину примања тако значајног признања то своје осећање до краја изразим.“

Ивана Кунц се осврнула и на године дипломатске службе у Будимпешти и резултате које из тог периода посебно издваја.

„Све ове године дипломатске службе у Будимпешти биле су пребогате уметничким доживљајима, културним и организационим изазовима, посебно током обележавања кључних датума наше бурне историје, државних и важних верских празника.“

Када је упитана да издвоји један догађај, она је од преко 120 уметничких догађаја којима је како истиче са задовољством присуствоала, она је одговорила:

„Ако бих била до краја искрена, издвајам свечано обележавање 110 година од Првог светског рата које смо организовали 18. новембра 2024. окупљањем у Текелијануму, заједно са ђацима, професорима, свештенством и монаштвом, у присуству гостију из Србије и Р.Српске, а уз подршку Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” из Београда.“

А ако је критеријум био величина уметничког тренутка и емоцијама које су том приликом у њој изазване, она је издвојила отварања манифестације Српски дани, септембра 2024. у Српском црквеном музеју у Сентандреји приликом ког је представљена новооткривена слика/икона Светог Георгија, чувеног Уроша Предића, те додала: „Та два догађаја се сигурно могу мерити по осећању поноса што припадам српском народу и упоредити са осећањем благодети која се на мене ненадано и изненада спустила овог 13. августа 2026. у Сентандреји. По дубоком осећају, Повеља као да се са самог неба спустила и то не само за моје дипломатско службовање у Будимпешти, већ за мој истински труд и на корист заједници којој припадам. Па ипак, још увек мерим да ли сам је уопште заслужила, превелика је, заиста.“

На питање шта су јој планови након завршетка службе у Мађарској, које професионално поглавље се отвара пред њом, Ивана је одгворила:

„По повратку из Будимпеште за Београда од септембра ове године заокружује се на неки начин и моја професионална каријера, с обзиром да се за коју годину приближава и пензија. Имаћу вероватно прилике да наставим да се бавим мојом кључном и целоживотном темом, Дунавом, због кога ме је пут у Будимпешту постојано и водио. Пробаћу можда да пренесем своје искуство о дунавском питању и на млађе. Волела бих да се о Дунаву сви заједно бринемо у договору са другим народима и државама, посебно суседним, а да у кризним ситуацијама која је закуцала управо овог лета, налазимо добра инежењерска и дипломатска решења, у  заједничком разумевању шта за нас ова европска река заиста представља.“

А за наш лист као најдрагоценију личну успомена на српску заједницу у Мађарској она је истакла управо однос према култури сопственог народа, њен веома јак идентитески осећај уз пуну уклопљеност у културу и језик Мађара, што је изузетно позитивно. 

„Посвећеност ове специфичне, веома образоване и  самосвојне српске заједнице, дубоко укорењене у ове просторе, импресионира. Она пролази сада кроз многе изазове, није их мало било ни кроз историју. Надамо се да ће због својих предака које необично поштују и славе, учинити све да се и будуће генерације Срба које се овде рађају, школују или запошљавају, поносе својим пореклом ма одакле да долазе или када год да су дошли. И само да буду у слози. То је императив за опстанак", закључила је она.

Сентандрејска повеља је највише свечано признање Епархије будимске у области културе, установљено ради одавања признања појединцима и институцијама који доприносе очувању и промоцији српске духовне, културне и историјске баштине. Име носи по Сентандреји, једном од најзначајнијих историјских и духовних средишта Срба северно од Саве и Дунава.

Саговорници у емисији, представљају део интелектуалног естаблишмента у Србији и свету, а својим излагањима сведоче аудиторијуму зашто су у јавном дискурсу непримерене дилеме и полемике о томе да ли је Никола Тесла Србин, зашто је наш научник најважнији за младе људе, у перманентном изучавању и заједничком покушају откривања тајне његовог начина живота и још увек актуелних визионарских проналазака, у којој мери је у свету данас присутна злоупотреба његовог имена, лика и дела, и коначно, зашто је у социолошком контексту важно и неопходно заштитити име и дело нашег највећег научника и проналазача, који је својим открићима оснажио просперитет целе планете и поставио темеље модерног доба.

Уредница емисије мр Мирјана Раичевић Тасић

Редитељка Драгица Гачић

Сада је старешина храма Шапчанин Милош Живковић који је преузео ову цркву неколико дана пре прошлогодишњег фестивала. Сигурно можемо очекивати да ће и ове године током дводневног догађаја он ходати уздуж и попреко црквеног имања и поздрављати госте. Отац Милош и његова фамилија су за кратко време постали врло популарни у овој заједници.

Овогодишњи фестивал одржава се као и обично током тродневног викенда, поводом америчког празника Лејбор деј, што је повољно за посетиоце јер се фестивал одржава у суботу и недељу, а организатори кажу да се очекује долазак три хиљаде посетилаца.

Неки од њих једноставно дођу, стану у ред и узму храну да је понесу кући јер желе да окусе домаће специјалитете са роштиља, печење и све друго. Други остану ту и по неколико сати и уживају у музици уживо, фолклору и пре свега дружењу. Људи су тога жељни, јер је због великих раздаљина и заузетости тешко да се састане са пријатељима током радне недеље па зато фестивали пружају прилику да се сви нађу на једном месту.

Такође се припремају и многе могућности за забаву за децу па је овај фестивал атрактиван за целу породицу. 

Укус Србије се одржава 5. и 6. септембра, и оба дана траје од поднева до 10.30 увече. Адреса је 27450 Норт Бредли Роуд, Метава, Лејк Форест Илиној.

Међу посетиоцима има доста америчких комшија као и пуно Срба староседелаца, од којих су неки трећа, четврта или пета генерација. Има наравно и оних који су у САД дошли у скорије време.

Једна од интересантних ствари је да ће ове године бити одржани часови фолклора, где ће сви имати могућност да науче како да заиграју коло.

Такође се организује посета цркви уз адекватне информације о здању. Посебан акценат ће бити на томе да се покаже како изгледа венчање у српској православној цркви. 

Локација фестивала је на само неколико минута од ауто пута 94 што је јако важно у САД јер омогућује лак долазак са свих страна.

Званичан упис у нову школску 2026/2027. годину за Просвјетину школу српског језика и Малу причаоницу почиње у понедељак, 7. септембра 2026. године, чиме се наставља племенита мисија образовања, заједништва и очувања културног наслеђа.

Са разгранатом мрежом која данас обухвата преко четрдесет школа и одељења у Бечу и свим аустријским покрајинама, Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ створило је сигурно, подстицајно и топло окружење за стотине деце. Кроз рад посвећених педагога, учење српског језика постаје много више од савладавања граматичких правила; то је живо путовање кроз богату историју, традицију, књижевност и лепоту ћириличног писма.

Посебно место у овом образовном мозаику заузима „Мала причаоница“, намењена предшколском узрасту и најмлађим ђацима. Кроз пажљиво осмишљену игру, песмице, драмске радионице и причање бајки, деца на најприроднији и најлепши начин усвајају фонд речи, развијају љубав према завичајном говору и стичу прва велика пријатељства.

За старије ученике, настава у Просвјетиним школама осмишљена је тако да надопуњује њихово редовно школовање, пружајући им самопоуздање, двојезичку писменост и дубље разумевање сопствених корена. Деца овде не уче само да читају и пишу, већ откривају и радост заједничког стварања кроз приредбе, спортске сусрете, квизове знања и уметничке секције.

Просвјета позива све родитеље да искористе ову прилику и омогуће својој деци да одрастају учећи свој језик међу вршњацима.

Упис је отворен за све разреде, а све детаљне информације могу се наћи на сајту Просвјете Аустрија.

Сазнаћемо више о мостовима привредне и културне сарадње, али и сарадње у другим областима између Србије и Чешке...

Аутор Биљана Савић

Сниматељ Дејан Поповић

Монтажер Немања Костић

Редитељ Драгица Гачић

Беч је био град у којем је Вук Стефановић Караџић провео најзначајнији део свог стваралачког живота. У њему је живео, радио и сарађивао са истакнутим европским научницима, филолозима и културним посленицима. Његово дело трајно је обележило српски језик, писменост, књижевност и културу, а његов живот и рад чине једну од најважнијих спона у историји српско-аустријских културних односа.

Иницијативу да један јавни простор у Бечу понесе име Вука Караџића покренуо је Александар Саша Станковић у фебруару 2024. године. До њене реализације уследиле су више од две године преданог рада, бројни разговори и сусрети, припрема историјске и културне аргументације, као и континуирана сарадња са представницима институција Града Беча и српске заједнице у Аустрији.

Остварење овакве иницијативе никада није дело само једног човека. Зато искрену захвалност упућујемо свима који су својим знањем, радом, подршком и личним ангажовањем допринели да идеја покренута у фебруару 2024. године постане стварност.

Захваљујемо Силвији Јанковић, дугогодишњој председници 5. бечког округа, која је од самог почетка препознала значај иницијативе и својим залагањем дала важан подстицај њеном даљем развоју.

Подршка градоначелника Беча Михаела Лудвига овој иницијативи потврдила је посвећеност Беча културној разноликости и очувању наслеђа заједница које су током векова доприносиле развоју града као једне од великих европских престоница културе и сусрета народа.

Председнику 3. бечког округа Ериху Хоенбергеру захваљујемо на отворености, разумевању и конструктивној сарадњи током реализације иницијативе, а Ренати Андерле, посланици Града Беча и председници надлежне комисије за културу, на препознавању њеног културног и историјског значаја и подршци коју је пружила.

Важну улогу имао је и историчар Златан Стојадиновић. Његово стручно знање, историјска аргументација и посвећеност проучавању живота и дела Вука Караџића, као и његовог места у српско-аустријским односима, били су драгоцени током читавог процеса.

Реализацији иницијативе допринели су и Српско културно друштво „Просвјета“ и Аустријски савез српског фолклора, који су у новембру 2024. године заједнички организовали свечану академију поводом 160 година од смрти Вука Стефановића Караџића.

Ова академија била је важан корак у представљању иницијативе. Том приликом представницима бечких институција и јавног живота приближени су живот и дело Вука Караџића, његов немерљив допринос српском језику и култури, као и његова улога у развоју српско-аустријских културних и историјских односа.

Именовање Трга Вука Караџића у Бечу много је више од постављања табле са именом великана српске културе. То је трајни знак сећања на човека чији су живот и дело нераскидиво повезани са Бечом, али и снажна порука о значају културе, образовања, међусобног поштовања и дијалога међу народима.

Уједно, оно представља признање историјском присуству и доприносу српске заједнице Бечу и Аустрији и подстицај садашњим и будућим генерацијама да наставе да граде мостове сарадње, пријатељства и међусобног разумевања.

Трг Вука Караџића остаће видљиво и трајно сведочанство веза између Србије и Аустрије, српског народа и града Беча – града у којем је Вук живео, стварао и оставио неизбрисив траг.

"Овај успех припада свима који су веровали у идеју и допринели њеном остварењу, уверени да Вук Стефановић Караџић, као једна од најзначајнијих личности српске културе и историје, заслужује истакнуто и трајно место на мапи Беча", изјавио је Александар Саша Станковић покретач иницијативе и председник Аустријског савеза српског фолклора.

Њена узвишена свест о важности живота у Христу плени и превазилази уобичајени овоземаљски начин размишљања, одевен и мерен материјалним величинама као императивом животне визије.

Катарина открива свет уметности у споју са највећим животним и духовним вредностима које се никако не могу упоредити са материјалним.

Она је мајка троје деце, веома је поносна на своје Руске претке, али по свом унутрашњем опредељењу и емоцијама, осећа се Српкињом.

Да ли је допустиво данас стварати уметност иконописа изван Христа? Каква би требало да буде мисија иконописаца у савременом свету, омађијаном високим технологијама и визуелним сензацијама? Колико смо у праву, а где грешимо када васпитавамо и изводимо данас своју децу на пут? Знамо ли довољно о хришћанским врлинама и вредностима које се не смеју никако заборављати?   -  питања су над којима се сваки гледалац мора замислити, слушајући  Катаринине речи...

Да нисам имала прилику да је сретнем, била бих ускраћена да упознам изузетну личност, једно биће које зрачи Христовом светлошћу, духовном чистотом и, у времену када се то чини немогућим, невероватног погледа у бољи и лепши свет...

Аутор емисије мр Мирјана Раичевић Тасић.

Захваљујући подршци организатора, сарадника и пријатеља програма, наставља се настојање да се културне, уметничке и научне активности развијају кроз сарадњу Срба у дијаспори, али и у свим крајевима у којима српски народ живи и ствара.

Свечани почетак програма

Програм је својим наступом отворила певачка група Културно-уметничког друштва младих „Босиљак“ из Дервенте. Сара, Памела, Далиборка и Марија, у прелепим народним ношњама, извеле су свој музички програм и одмах измамиле аплауз присутних.

Након њих наступила је студенткиња и млада гусларка Виолета Крајишник, такође у посебној народној ношњи. Њен наступ, уз гусле и традиционалне песме, био је изузетан уметнички увод у свечани програм.

Уследили су срдачни поздрави и захвалност организаторима на указаном поверењу и доброј организацији. Посебно је поздрављен председник Удружења српских књижевника Словеније и Европске академије српских наука и уметности, професор Саша Гајић, који је уједно био и домаћин овог сусрета.

О Јасеновцу и значају Миљевића у српској историји

Председник Саша Гајић позван је да се обрати присутнима и представи део свог научног рада „Злогласни хрватски логор Јасеновац од 1941. до 2025. године“, који је представљен на Међународној конференцији у Београду и објављен у научном зборнику „Геноцид над православним народима у двадесетом столећу“, у издању Института за политичке студије у Београду. По пажњи присутних у препуном простору, којем је присуствовало око 60 гостију, било је очигледно да је тема изазвала велико интересовање.

Посебно је истакнут историјски значај самих Миљевића, једног од малих поткозарских села. Управо је ово место повезано са једним од значајних догађаја српске историје, јер је у Миљевићима рођен Миле Ристић, један од главних учесника и хероја пробоја јасеновачких логораша. О овој теми посебно су желели да чују више гости који су пристигли из Србије, али и други учесници и посетиоци презентације.

Представљен Савез српске дијаспоре Европе

У наставку програма присутнима се обратила Милица Ракас и представила рад и циљеве новоформираног Савеза.

Она је истакла да је Савез недавно регистрован и да тренутно окупља 61 српско друштво из различитих европских држава.

Посебно је наглашено да назив Савеза носи одредницу „Европе“, а не „Европске уније“, јер су његовим радом обухваћена и српска друштва из балканских република које нису чланице ЕУ.

Према њеним речима, основни циљ Савеза јесте повезивање Срба широм Европе и шире, кроз културу, уметност, науку и друге области друштвеног живота.

Савез је представљен као организација независна од политичких странака и политичких покрета, са циљем окупљања и повезивања српских друштава и организација. Као основни облици финансирања наведени су чланарине и донације компанија и других подржавалаца.

Истакнуто је и да Савез планира даље ширење чланства, те да свако српско друштво из било које земље које испуњава услове и жели да приступи може постати његов члан.

Посебно је наглашено да се у руководству Савеза налазе стручњаци и научни радници, као и да је успостављена интернет страница путем које се лакше обављају регистроване делатности и комуникација са чланством.

Признања заслужним појединцима

Међународна презентација традиционално је окупила три значајна српска културна и друштвена субјекта: Савез српске дијаспоре Европе, Удружење српских књижевника Словеније, Европску академију српских наука и уметности.

Ове организације су истовремено доделиле признања и награде појединцима који су својим радом, трудом и стваралаштвом оставили значајан траг у културном, научном и друштвеном животу.

Признања и награде уручио је почасни академик УЕАСНУ и председник Саша Гајић.

Посебна признања додељена су следећим добитницима:

Његовом високопреосвештенству митрополиту бањалучком господину Јефрему додељено је признање са златном медаљом Академије УЕАСНУ. Признање му је већ уручено 2. августа, а уручио га је председник Саша Гајић.

Признање са златном медаљом и значком Академије УЕАСНУ биће уручено Јурију Васиљевичу Иванову, академику Петровске академије наука и уметности Русије, председнику Ришканског рејонског огранка „Елегија“ Савеза писаца Молдавије „А. С. Пушкин“, председнику Молдавско-белоруске међународне књижевне секције, песнику, публицисти, историчару, књижевном критичару и завичајном историчару из Ришкана у Републици Молдавији. Признање ће у Београду уручити генерална секретарка Академије, докторандкиња Дајана Лазаревић.
Истакнуто је и да се научни радови Саше Гајића често објављују у научним зборницима у Руској Федерацији. Према представљеним информацијама, предложен је за пријем у звање почасног академика Словенског одељења Петровске академије наука и уметности Русије (ПАНИ).

Признање за доктора године Балкана и Европске уније додељено је доктору Душку Раци, уз признање и златну медаљу Савеза.
Признање и златну медаљу Савеза добио је Раде Боснић за дугогодишњи рад на културно-уметничком обликовању и несебичну помоћ српским друштвима у дијаспори.

Признање и сребрну медаљу Савеза добио је песник и публициста Ратко Поповић за дугогодишњи рад на пољу поезије и активности са српским друштвима у дијаспори.

Признање са златном медаљом Удружења српских књижевника Словеније додељено је српском свештенику Горану Сукуру из Кнежева.
Диплома са златном значком Академије УЕАСНУ уручена је свештенику Младену Рачићу из Српца, пароху Машићко-Романовачком.

Музички и гусларски програм

У наставку програма поново је наступила певачка група КУД младих „Босиљак“ из Дервенте. Сара, Памела, Далиборка и Марија извеле су песме „Мома недам“, „Заспо Јанко“ и „Во наше село малено“.

Након њих наступила је гусларка Виолета Крајишник, која је песме изводила и уз гусле и без њих. Виолета већ дуже време учествује у бројним културно-уметничким презентацијама.

Млада гусларка била је посебно изненађена поклоном – уметнички израђеним гуслама, које јој је поклонио председник Саша Гајић. Виолета се срдачно захвалила на овом вредном и симболичном поклону.

Представљени резултати међународних песничких конкурса

Присутнима се обратила и председница оба стручна жирија, публицисткиња и песникиња, магистарка разредне наставе Биљана Кајганић Добриловић. Она је представила рад жирија и резултате два међународна песничка конкурса.

На Међународном конкурсу „Песник године“ Балкана и Европске уније 2026. године учествовало је укупно 57 аутора из шест држава.

На Међународном конкурсу „Песникова душа“ Балкана и Европске уније 2026. године учествовало је укупно 39 аутора из пет држава.

Награђеним ауторима предложено је да пре уручења признања прочитају своје награђене песме.

„Песник године“ – главне награде

Признања и главне конкурсне награде додељене су:

Прва награда: песникињи и публицисткињи Љубици Ракас из Београда – златна плакета, признање и наградна лента за песму „Љубав моја“.
Друга награда: песникињи Силвани Миљковић из Сокобање – сребрна плакета и признање за песму „Без крила за нас“.
Трећа награда: публицисткињи и песникињи Јовани Живадиновић из Рашевице код Параћина – бронзана плакета и признање за песму „Жеља снова“.

Дипломе и златне значке, као додатне конкурсне награде, додељене су:

Стефану Ђорђевићу из Сокобање за песму „Забрањена обала“;
Ивану Миленковићу из Ковачевца за песму „Жена у плавом“;
Живку Иванову из Београда за песму „А хтео сам“;
Миловану Мићи Петровићу из Смедеревске Паланке за песму „У загрљају пуног месеца“;
Миљани Живановић из Наталса за песму „Сенка из колевке“;
Братиславу Тодоровићу из Земуна за песму „Лепа Рада“.
„Песникова душа“ – главне награде

На Међународном конкурсу „Песникова душа“ Балкана и Европске уније 2026. додељене су следеће награде:

Прва награда: Ивану Миленковићу из Ковачевца код Младеновца за песму „Само је једна најдража Отаџбина“. Уручени су признање, златна медаља и плакета са наградном лентом, уз додатну новчану награду.

Друга награда: Виолети Милићевић из Београда за песму „Чежња за завичајем“ – признање и сребрна плакета.

Трећа награда: Дејану Маринковићу из Ужица за песму „Нико јачи“ – признање са бронзаном плакетом.

Дипломе и златне значке, као додатне конкурсне награде, додељене су:

Данијели Арсовић из Ужица за песму „Моја амајлија“;
Миловану Мићи Петровићу из Смедеревске Паланке за песму „У загрљају родног краја“;
Вери Милојевић из Уба за песму „Гранични камен“;
Марији Божовић из Београда за песму „Крик над веком“;
Радинки Ради Цвијовић из Дрежника код Ужица за песму „Полети Србијо“;
Петру Ћирићу из Перлеза код Зрењанина за песму „Сврати у завичај“;
Драгану Митићу из Љубљане за песму „Иза је Србија“.
Песнички и афористички програм

У наставку су наступили и други песници и књижевни ствараоци.

Посебно је својим наступом публику обрадовао књижевник Миладин Берић, један од истакнутих српских афористичара, који је заједно са Живком Вујићем допринео веселом и опуштеном делу програма.

Своје стихове и стваралаштво представили су:

Драгољуб Станковић, Ненад Симић, Цвија Крајишник, Мишо Ђурђевић, Пајо Бркић, Драгомир Лишчић. Свим песницима уручене су захвалнице за учешће и допринос програму.

Захвалнице заслужним сарадницима

Признања и захвалнице за успешну сарадњу уручене су и представницима значајних српских културних и књижевних организација:

Српском књижевном клубу „Вихор“ из Дервенте;
Српском књижевном клубу „Иво Андрић“ из Земуна;
Удружењу за очување културне баштине и православног идентитета „Богојављенска ноћ“ из Бијељине;
Удружењу књижевника „Стојан Живадиновић“ из Сокобање;
Културно-просветном друштву „Васо Пелагић“ из Пелагићева;
Културно-уметничком друштву младих „Босиљак“ из Дервенте.

Заједничко дружење и завршетак програма

По завршетку културно-уметничког програма, домаћин Саша Гајић приредио је за све присутне ручак и освежење. Они који нису журили да крену својим кућама наставили су дружење уз музику „Бориславовог бенда“ из Новог Града, за чији је наступ заслужан домаћин Саша Гајић.

На крају је уследило заједничко фотографисање организатора и учесника програма, чиме је сачувана успомена на ове значајне међународне културно-уметничке сусрете.

Поткозарска презентација у Миљевићима код Градишке, као и програм у Љубљани, још једном су показали да култура, књижевност, уметност и традиција могу бити снажна веза која повезује Србе у матици, региону и дијаспори.

Љубав према култури, поезији, традицији и српском стваралаштву остаје најлепши темељ будуће сарадње.

„Иза нас је још једно велико лето, још једна велика прича о нашој деци и још једна потврда да овај програм ради. Од 2023. године организовали смо 86 тематских летњих кампова кроз које је прошло око 21.000 деце. То су велике бројке, али за мене су много важније приче које стоје иза њих“, рекао је Милићевић.

Он је нагласио да је циљ кампова да деца кроз спорт, културу, језик, дружење и упознавање Србије изграде сопствену везу са земљом из које потичу њихове породице.

„Није довољно да им ми причамо о Србији. Желимо да Србију доживе, да је упознају, да јој се враћају и да је осећају као своју. Има већих програма. Има скупљих програма. Али ниједан није важнији од овог. Ако данас изградимо везу једног детета са Србијом, не градимо је за једно лето, већ за наредне деценије“, поручио је министар.

Милићевић је посебно истакао да су сви овогодишњи кампови реализовани беспрекорно и да је безбедност деце током њиховог боравка била апсолутни приоритет.

„Када вам родитељ повери дете које је прешло стотине или хиљаде километара да би дошло у Србију, преузимате огромну одговорност. Зато је за мене посебно важно што је све протекло у најбољем реду. То није случајност, већ резултат озбиљне организације и огромног рада људи на терену“, рекао је Милићевић.

Министар је захвалио градоначелницима и председницима општина, локалним самоуправама, партнерским организацијама, организаторима, наставницима, тренерима, волонтерима и свима који су допринели успешној реализацији програма.

Током догађаја уручене су захвалнице представницима локалних самоуправа и партнерских организација које су учествовале у организацији овогодишњих кампова.

Милићевић је поручио да завршетак летњих кампова не значи и завршетак активности усмерених ка најмлађим припадницима српског народа ван Србије.

„Брига Србије о деци и младима из дијаспоре и региона не траје само током летњег распуста. Она траје 365 дана у години. Наша деца су најважнији мост између Србије и нашег народа широм света и гаранција да ће та веза постојати и за двадесет, тридесет и педесет година“, закључио је Милићевић.

На фестивалу, који се одржава на имању цркве Свети Сава све се дешава захваљујући великом броју волонтера који желе да помогну овој заједници.

"Данас је моја супруга задужена као главна за кухињу, а мој млађи син Миле данас ради као конобар, а имају и утакмицу, играју пријатељску утакмицу на нашем фестивалу", каже Никола Шевер.

Председник црквеношколске општине Мирослав Јовић подсећа да се фестивал одржава сваке године већ скоро седам деценија а да су Срби стигли у Милвоки пуно раније.

"На фестивалу имамо нашу музику наравно, имамо и ди џеја нашега, а и америчку музику. Овде смо 68. пут, на овој локацији, а 114. укупно, јер наша Црквеношколска општина је основана 1912. године."

Храна је увек веома битан елемент на српским фестивалима, а међу волонтерима који раде на припреми и продаји хране је и Милена Мићановић.

"Данас смо овде са колачима, као што видите добро нам иде, ово је трећи дан фестивала, све се тражи, и крофне, пите од јабука... Већина је прављена, јер су предати као донације од стране наших домаћица, тако да смо задовољни", каже Милена.

Српски студенти који играју за тимове на америчким универзитетима сад имају и своју организацију, коју су представили на овом догађају, Српско америчко удружење студената спортиста.

Владо Зрнић говори о бројевима српских студената спортиста у САД и истиче: "Можда их има три стотине само у првој дивизији а укупно мора бити ту негде око хиљаду играча, ја бих рекао."

Једна од главних ствари на имању ове цркве Свети Сава у Милвокију је и овдашња школа Свети Сава, у којој се значајан део наставе одвија на српском језику. 

Свом родном Врању посветила је књигу "К'д се отиснеш у бел свет“, писану на дијалекту, а коаутор је и књиге на француском језику „Срби на Корзици“.

„Живот између два југа“ назив је емисије у којој Тања Милосављевић говори о свом животу и раду у Француској.

Aутор емисије је Вања Васић

Реализација Ернестина Глигоријевић.