До сада су потрошачи могли да купују робу у вредности до 150 евра, укључујући брзу моду, козметику и играчке, без плаћања царине, захваљујући такозваном изузећу „де минимис“ – царинској олакшици чији назив дословно значи „сувише мало да би било важно“.

Од среде ће све пошиљке испод тог износа бити оптерећене новом царинском таксом од три евра, а европски званичници очекују да ће укидање изузећа „де минимис“ успорити нагли раст увоза из Кине.

Они су у понедељак навели да се број пошиљака мале вредности које пристижу у Европску унију повећао више од четири пута – са 1,3 милијарде у 2022. години на 5,9 милијарди у 2025. Чак 90 одсто тих пошиљака долази из Кине, док су европски трговци озбиљно погођени конкуренцијом интернет платформи као што су Шејн и Тему.

Према речима једног високог европског званичника, интернет куповина је „допринела пропадању традиционалне малопродаје и пустошењу градских центара, што негативно утиче на локална радна места и живот заједнице“.

Прошле године организације за заштиту потрошача упозориле су да се градови и општине широм ЕУ суочавају са „лавином јефтиног увоза“ који стиже преко Темуа, Шејна и других платформи за електронску трговину из трећих земаља, што прети да нанесе озбиљну штету европској привреди и доводи до затварања бројних предузећа.

Европски комесар за правосуђе Мајкл Мекграт такође је изразио „запрепашћење“ због опасности које представљају поједини производи који у ЕУ улазе захваљујући систему „де минимис“.

Истраживање ЕУ, објављено у понедељак, показало је да чак 60 одсто производа купљених преко интернета и увезених изван Уније није у складу са европским прописима, што потенцијално угрожава безбедност потрошача.

Највећу забринутост изазивају козметика и играчке – чак 65 одсто увезених производа из ове две категорије не испуњава стандарде ЕУ.

Ризик представљају и додаци исхрани купљени преко интернета из земаља ван ЕУ, јер је 63 одсто таквих производа пало на строгим здравственим и безбедносним тестовима.

Високоризична куповина је и професионална лична заштитна опрема, од заштитних шлемова до ојачане радне обуће, пошто 60 одсто таквих производа изван ЕУ није у складу са европским законодавством.

Прошлог месеца регулатори ЕУ казнили су Тему са 200 милиона евра јер није спречио продају нелегалних и опасних производа.

Европски званичници очекују да ће нова такса од три евра натерати део потрошача да двапут размисле пре куповине веома јефтине робе. Такође верују да ће укидање прага за бесцаринске пошиљке по систему „де минимис“ одвратити продавце ван ЕУ, јер ће за сваки пакет морати да подносе царинске декларације, што је често сложен поступак.

Главни циљ нових мера је да се поново обезбеде равноправни услови пословања за европска мала предузећа и трговце.

Шејн већ разматра промену свог пословног модела. Компанија је отворила привремене продавнице у Мађарској, а прошле године покушала је да отвори прву сталну продавницу у Паризу, која је убрзо затворена након негативних реакција јавности. У децембру је компанија отворила велики дистрибутивни центар у Пољској, што би јој могло омогућити да делимично заобиђе нову таксу.

У Великој Британији је Министарство финансија прошле недеље саопштило да ће од октобра 2028. године почети да наплаћује увозне дажбине на пошиљке вредне мање од 135 фунти. То је раније од првобитно планираног рока – марта 2029. године – али и даље неколико година касније него што су британски трговци очекивали.

Захваљујући новим истраживањима, научници боље разумеју зашто чак и благо иритантан свраб може да вас уведе у зачарани круг ако му се препустите. Одговор лежи дубоко у ћелијским механизмима наше коже и имуног система.

Истраживачи су до ових сазнања дошли, између осталог, стављајући минијатурне заштитне оковаратнике на мишеве како би открили шта се дешава на ћелијском нивоу када се свраб почеше – или игнорише. Ови експерименти су пружили увид и у то зашто добар свраб, барем у почетку, доноси уздах олакшања.

На крају крајева, не чешу се само људи и други сисари; то раде чак и рибе. Таква универзалност указује да сигурно постојати еволутивни разлог, а експерименти са мишевима наговештавају да он може бити повезан са заштитом од микроба. Ипак, то и даље није довољан разлог да се препустите чешању.

Циклус свраба и чешања: Шта су открили мишеви са „оковратником срама"

Др Данијел Каплан, дерматолог са Универзитета у Питсбургу чија лабораторија проучава имуне реакције коже, истраживао је уобичајени тип свраба познат као алергијски контактни дерматитис, који изазивају иританти попут отровног бршљана или никла из накита. Његов истраживачки тим је на уши мишева нанео иритант који изазива осип.

Нормални мишеви су се чешали, што је изазвало нагли долазак упалних имуних ћелија на то место и повећање отока. Међутим, осип је био много блажи код мишева који су узгојени са дефектним нервним ћелијама за осећај свраба.

Поставило се кључно питање: да ли је разлика заиста у самом чину чешања? Одговор су дали нормални мишеви којима су стављене ветеринарске заштитне крагне, како би осећали свраб, али не би могли да се чешу. И код њих је оток био значајно мањи, са мање упалних ћелија, што је доказало да физички акт чешања драматично погоршава упалу.

Каплан наводи да се ови докази поклапају са свакодневним искуством људи.

„Ако игноришете ујед комарца, свраб ће нестати за пет или десет минута код већине људи", објаснио је. „Али ако почнете да га чешете, постаће ваш пријатељ недељу дана", постајући све интензивнији и упаљенији.

Двоструки удар на кожу: Улога бола и имуних ћелија

Да би разумели шта се дешава унутар коже, Капланов тим је детаљније проучио мастоците, једне од првих ћелија имуног система које реагују на претњу. Када се активирају, оне ослобађају једињења која помажу у борби против микроба или токсина, али такође, путем једињења званог хистамин, покрећу свраб и алергијске реакције. Управо је хистамин одговоран за оток, црвенило и свраб који осећамо након уједа инсекта.

Научници већ дуго знају да алергени, попут оних из пљувачке комарца, могу активирати мастоците. Међутим, и други сигнали их могу позвати у акцију, укључујући и бол. А када се чешемо, „углавном се чешемо све док не почне да боли", приметио је Каплан.

Нервне ћелије које региструју бол ослобађају хемијски сигнал познат као супстанца П. У налазима објављеним прошле године, Капланов тим је известио да супстанца П може активирати мастоците путем потпуно другачијег молекуларног пута од оног који користе алергени. Ово представља двоструки ударац који објашњава зашто чешање додатно распламсава упаљене осипе или уједе, стварајући још више свраба и отока.

Еволутивни парадокс и скривена опасност

Ако искусимо бол, на пример додиривањем вреле рингле, научићемо да то више не радимо. Ипак, олакшање које пружа добар свраб, у еволутивном смислу, представља позитивну повратну информацију. Једна од дугогодишњих теорија је да чешање помаже створењима да се ослободе паразита попут бува или гриња.

Међутим, Капланов тим је открио још један потенцијални бенефит. Примећено је да мастоцити могу да се боре против уобичајене врсте кожне бактерије Staphylococcus aureus. Када су поновили експеримент са заштитном крагном на инфицираним мишевима, открили су да су они који су се чешали имали нижи ниво ове клице на ушима.

Ипак, Каплан наглашава да је ова потенцијална корист занемарљива у поређењу са штетом коју чешање наноси. Агресивно чешање оштећује површински слој коже, отварајући пут бактеријама са наших прстију и ноктију. То може довести до секундарних бактеријских инфекција које захтевају лечење антибиотицима и могу оставити трајне ожиљке.

„На крају крајева, чешање је штетно", нагласио је Каплан. „Требало би га избегавати", мада признаје да је то „лакше рећи него учинити."

Како прекинути круг: Практични савети и будућност лечења

Борба против свраба зависи од његовог узрока, а постоји јасна потреба за бољим третманима. За летњи свраб од уједа инсеката, отровног бршљана и других врста контактног дерматитиса, дерматолози препоручују проверене методе.

Креме са хидрокортизоном, лосион са каламином или купке од оваса могу ефикасно ублажити симптоме. Хладне облоге или лед такође помажу јер сужавају крвне судове и смањују оток и свраб.

Каплан нуди још један трик: креме које садрже ментол могу привремено преварити кожу да осећа хладноћу уместо свраба. То краткотрајно олакшање је често довољно да се одупрете пориву. „Ако се не чешете, онда прекидате тај циклус свраба и чешања."

Докле год се развијају нове терапије, попут блокатора рецептора MRGPRX2 који циљају пут који је Капланов тим повезао са чешањем, ова једноставна решења остају најбоља прва линија одбране.

Боље разумевање ових механизама не само да нам помаже да се носимо са летњим непријатностима, већ отвара врата и за ефикасније лечење хроничних кожних болести попут екцема у будућности.

Овај концепт полази од основне идеје еволуције: природна селекција снажно делује на особине које утичу на преживљавање и размножавање. Међутим, након што организам добије потомство, еволутивни притисак за одржавање здравља опада.

То значи да штетне генетске мутације које се јављају у старости често „пролазе некажњено“ кроз еволуцију, јер се не уклањају из популације пре репродуктивног доба.

Зашто старење доноси еволутивне компромисе

Истраживачи објашњавају и други важан механизам: гени који су корисни у младости могу остати у популацији чак и ако имају штетне последице у старости.

На пример, ако нека варијанта гена повећава шансе за репродукцију у двадесетим или тридесетим годинама, али истовремено повећава ризик од болести попут рака у каснијем животу — еволуција ће је и даље „помоћи“, јер је рана корист важнија за пренос гена.

Анализе које обухватају стотине хиљада људи показују да природна селекција заиста слаби са годинама, што потврђује постојање „сенке селекције“.

Биолошке последице старења и шта кажу различите врсте

Истраживачи су такође уочили да су многи гени повезани са процесима старења заједнички различитим врстама, укључујући механизме као што су хронична упала и исцрпљивање матичних ћелија.

Неке врсте, попут дуговечних голих кртица, показују биолошке адаптације које им помажу да ублаже ефекте овог еволутивног ограничења.

Шта ово значи за разумевање и лечење старења

Научници наглашавају да еволутивни поглед на старење није само теоријски оквир, већ може помоћи у идентификацији биолошких путева који су кључни за настанак болести у старости.

Циљ, како истичу, није само продужавање животног века, већ побољшање квалитета живота у старијем добу, односно смањење периода болести и продужење здравог животног века.

Према ауторима студије, разумевање „сенке селекције“ могло би да помогне да се истраживања усмере ка коренским узроцима старења, уместо само ка његовим последицама.

Због све топлијих лета, у Холандији је на снази Национални план за заштиту од топлотних таласа, који укључује савете о бризи за старије и осетљиве групе становништва.

Истраживачи истовремено испитују различите методе за смањење температуре у градовима – од вештачких стабала до уметничких инсталација које праве хлад.

У Амстердаму се домаћинствима саветује да засторе поставе и са спољне стране прозора, јер здравствени стручњаци упозоравају да многе куће нису пројектоване за данашње екстремне врућине.

У објави која је прошле недеље постала вирална на друштвеним мрежама, Елина Кулен, координаторка за топлотне таласе у градском Институту за јавно здравље, позвала је грађане да поставе привремене шине за завесе или да окаче завесе и чаршаве напољу како би спречили сунчеве зраке да директно допиру до великих прозора.

„У холандским кућама, али и у многим кућама у северној Европи, имате веома велике прозоре“, рекла је Куленова и додала: „Увек смо градили куће за зиму, када желите што више сунца и топлоте унутра".

Рекла је да се ситуација мења због климатских услова: „Сваке године само у Амстердаму 110 људи умре због врућине – а тај број би у будућности могао да порасте на чак 600 ако се не предузму озбиљне мере".

Заштита од сунца као најједноставније решење за хлађење кућа

Куленова је идеју добила посматрајући чаршаве који се често виде преко прозора у делу Амстердама-Норда, где живи, али и током недавног путовања у Барселону, где је приметила да људи постављају спољне ролетне на балконима.

Зато је предложила грађанима једноставна решења која могу сами да примене. Принцип је једноставан: ако сунце не додирује стакло прозора, мање топлоте ће ући у кућу.

Према речима Берта Блокена, професора машинског инжењерства на Универзитету Хериот-Ват, ово је питање основне физике, а он сматра да би требало тражити алтернативе клима-уређајима који троше велике количине енергије.

„Већину времена проводимо унутра, чак и током веома лепих, сунчаних дана, јер радимо или спавамо, а сан нам је такође потребан за опоравак током топлотних таласа“, рекао је Блокен.

„Морамо да одржавамо зграде хладним, идеално без активних система за хлађење. Прилагођавање појединачних објеката климатским условима је важно, али и данас се многе зграде граде са прозирним фасадама од посебних провидних стакала и сличних материјала, великих површина, које стварају много топлоте", додао је.

Блокен наводи да велики број истраживања показује да је најбољи начин да се зграда охлади једноставно да се спречи продор сунца.

Ако архитекте сматрају да су платнене тенде са пругама неугледне, постоје савремене спољне ролетне које могу да се увлаче и прилагођавају.

„Стари Египћани, Грци и Римљани радили су то пре много векова, али понекад смо веома добри у томе да заборавимо лекције из прошлости“, рекао је Блокен и додао: „Да сам градоначелник, моја прва извршна одлука била би да се спољна заштита од сунца постави на све зграде".

Зеленило, покретне баште и сенке као оружје против градских врућина

Према холандском Националном институту за јавно здравље и животну средину (RIVM), постоје три нивоа деловања у борби против врућина: понашање људи, становање и урбано планирање.

Вернер Хагенс, координатор холандског Плана за топлотне таласе, каже да су нова истраживања показала да једноставне кампање подизања свести могу да смање број смртних случајева током екстремних температура.

„Можете да направите промене у окружењу, више зелених површина, можете да направите промене у зградама, као што су екрани за заштиту од сунца и можда други механизми за хлађење, али можете и да покажете људима како да унутар тих простора смање утицај врућине“, рекао је Хагенс и нагласио: „Ове температуре могу представљати ризик за људе са осетљивим здрављем… све наведено смањује управо те ризике".

Истраживање удружења власника кућа "Vereniging Eigen Huis“ показало је да 23 одсто испитаника сматра да су њихови домови преврући током топлотних таласа, иако је четири од пет људи покушало да уради нешто како би их расхладило.

Блокен истиче да власници зграда могу да окрече равне кровове у светлије боје и уложе у спољне ролетне, али да је зеленило један од најважнијих фактора.

То не подразумева само зелене кровове и фасаде, већ и велике паркове, дрвеће и зелене зоне.

Утицај на продуктивност

Вештачка стабла, перголе прекривене биљкама и покретни „блокови џунгле“ могу да помогну пешацима да се расхладе, а чак могу и благо да утичу на температуру у граду, каже Јерун Клук, професор климатски отпорних градова на Амстердамском универзитету примењених наука.

„Увек постоји неки разлог да се то не уради: ограничен је јавни простор, нема више новца“, рекао је Клук.

„Али то чини град привлачнијим, погоднијим за живот током врелих дана и повећава биодиверзитет. Ако направите сенку, са лепим местом за седење испод ње и биљкама које могу да преживе мало суше, све то помаже", додаје.

Сандра Флипен, економисткиња и директорка за климатску стратегију у банци "ABN Amro" сматра да улагања локалних власти и компанија имају и економску оправданост. „Једна ноћ изгубљеног сна кошта близу 200 евра. Замислите улицу у којој живи 100 људи, сви лоше спавају три ноћи због топлотног таласа и сутрадан су мање продуктивни. То је ваше улагање у дрвеће за целу годину", изјавила је Флипенова.

Истакао је да менторски тим укључује квалификоване наркологе, психологе и терапеуте који раде индивидуално са сваким пацијентом, узимајући у обзир њихове физичке и психолошке потребе.

Према његовим речима, школа је већ прихватила првих 30 пацијената.

„Више од 10 људи је успешно завршило школу одвикавања. То је већ плус, то је добро. Али зашто бисмо желели још? Зато што многи тинејџери и одрасли то не виде као проблем", приметио је Масјакин.

Према речима специјалисте за зависности, пријатан укус и мирис вејпинга стварају лажни осећај сигурности. Иза маске „укусног дима" крију се озбиљни и доказани здравствени ризици.

„Електронске цигарете садрже више токсичних супстанци него цигарете, попут формалдехида. А друга ствар коју сви заборављају је да је употреба обичних цигарета ипак ограничена. Дакле, особа излази да запали, можда попуши једну, можда две. Али вејпови су доступни свуда, могу да се користе током дужег временског периода, а оптерећење штетним супстанцама је веће", објаснио је лекар.

Додао је да се данас десетине људи обраћају Московском научно-практичном центру за наркологију у вези са зависношћу од вејпинга.

„Десетине... што се претвара у стотине до краја године. Наравно, волели бисмо да видимо више оних који желе да престану да пуше или користе електронске цигарете. Јер је ово проблем. Не можемо га третирати површно", закључио је Масјакин.

„Сезона је, као што сте сами рекли, почела. Ја бих рекао да се захуктава полако откад је кренуо летњи распуст", рекао је Кандић и додао да је од 1. јуна до закључно са јучерашњим даном у Србији забележено око 345.000 туриста, што је бољи резултат и од рекордне 2023. године.

„Гледајући од 1. јуна до, до јуче увече кад је закључен фактички тај дневни извештај, ми смо имали око триста четрдесет пет хиљада туриста само у јуну месецу, што је и боље од рекордне 2023. године, у односу на прошлу годину да и не говоримо, дакле око три, четири процента је више", каже Кандић.

Истакао је да је Србија од почетка године већ премашила два милиона туристичких долазака, што није забележено у истом периоду ни 2024. ни 2025. године: „Када гледамо сумирано целу годину од 1. јануара до данас, ми смо пребацили већ цифру од два милиона долазака. То није било, узимајући у обзир тај временски период, ни '25, ни '24. године, тако да имамо пун основ за оптимизам до краја године".

Према његовим речима, тренутни раст туризма износи око седам одсто у односу на прошлу годину, а очекује се да ће такав темпо бити задржан до краја године.

Бање, планине и сеоска газдинства све траженији, Врдник највеће изненађење

Када је реч о структури гостију, Кандић истиче да страни туристи и даље највише посећују Београд, док домаћи туристи традиционално током лета бирају бање и планинске центре.

Посебно је указао на снажан раст сеоског туризма: „Лети су популарне бање. Лети су популарни наши планински центри, а све више, више, као што сте и сами рекли, сеоска газдинства којих је два, два и по пута више него пре две, три године. Дакле, та грана је у експанзији".

Међу најуспешнијим дестинацијама издвојио је Врњачку Бању, која бележи чак 20 одсто више страних туриста него прошле године.

Поред тога, како је Кандић навео, бања Врдник наставља снажан раст и, према садашњим показатељима, могла би да постане друга бањска дестинација у Србији по броју долазака, одмах иза Врњачке Бање.

Планински центри такође бележе одличне резултате. Раст броја туриста креће се од девет до 15 одсто, а највећи раст има Златибор, затим Дивчибаре и Копаоник.

Цене расту, али смештај далеко мање од ресторана – гости из региона покрећу раст

Говорећи о ценама, Кандић је оценио да су глобалне кризе утицале и на туристички сектор, па је и у Србији забележен раст цена услуга.

Према његовим речима, у мају ове године у односу на исти месец прошле године цене у угоститељству порасле су 5,9 одсто, али је разлика између ресторана и смештаја значајна: „Услуге у ресторанима око седам процената су поскупеле, а смештај далеко мање, један зарез седам процената".

Гост Дневника упутио је апел угоститељима да не угрозе конкурентност домаће туристичке понуде: „Ја бих апеловао на угоститеље да сачувамо нашу компаративну предност која нас је издвајала у односу на регион, на конкуренцију, а то је однос цене и квалитета, односно да то буде оно што ће бити наша компаративна предност и у наредном периоду".

Када је реч о страним гостима, Кандић је нагласио да највећи раст ове године долази из региона.

Двоцифреним стопама расту доласци туриста из Северне Македоније, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Словеније, али и из Бугарске, Румуније и Хрватске.

Према Кандићевим речима, управо су туристи из региона постали „мотор раста“ у првих шест месеци године, док гости из Турске, Кине и Русије и даље представљају важан сегмент укупног туристичког промета.

Око пет одсто мање „страних" аранжмана

Кандић је навео и да је ове године забележено око пет одсто мање уплаћених аранжмана за иностранство у односу на прошлу годину, што види као прилику за домаћи туризам: „То може бити добра ствар за домаћи туризам, јер ће тај део људи вероватно негде проводити годишњи одмор и то је шанса за наше дестинације да додатно ојачају своје капацитете и да привуку људе који због разноразних разлога неће ићи у иностранство".

Подсетио је да је Грчка и даље убедљиво најпопуларнија страна дестинација за грађане Србије, коју сваке године посети више од милион наших туриста.

Ипак, због актуелних геополитичких околности и кризе на Блиском истоку, Кандић сматра да ће безбедност све више утицати на избор дестинације.

„Јако је битно да се грађани осећају сигурно на свом одмору, а најсигурније ће се свако осећати у својој земљи где не морају ни ићи авионом нити прелазити границе, него за пар сати од свог дома наћи сасвим, сасвим пристојан и смештај и храну и природне лепоте које нас апсолутно издвајају у односу на нашу конкуренцију", објаснио је.

Кандић је истакао и да нове саобраћајнице значајно доприносе развоју туризма, јер су најважније туристичке дестинације, попут Врњачке Бање и Златибора, данас знатно приступачније него претходних година.

Кандић поручује да је још рано говорити о коначном девизном приливу од туризма, али да досадашњи резултати указују да би, уз раст броја туриста од око седам одсто и повећање броја страних гостију за око шест процената, и приходи од туризма до краја године требало да прате исти позитиван тренд.

Међутим, истраживања показују да је код једне популације на северу Аргентине природна селекција можда обезбедила необичну генетичку предност.

Према анализи ДНК становништва западне Јужне Америке, људи који живе у аргентинским Андима носе варијанту гена која им, по свему судећи, помаже да безбедније метаболишу арсен.

„Адаптација покреће геномске промене, али су докази о специфичним адаптацијама код људи и даље ограничени“, написали су у студији еволуциони биолози Карина Шлебуш и Луси Гатепај са Универзитета у Упсали.

„Наши подаци показују да је адаптација на толерисање арсена као стресора из животне средине вероватно довела до повећања учесталости заштитних варијанти гена AS3MT, што представља први доказ људске адаптације на токсичну хемијску супстанцу“, навели су истраживачи.

Хиљадама година изложени опасном елементу

Град Сан Антонио де лос Кобрес налази се на надморској висини од око 3.775 метара. На овом удаљеном подручју висоравни Пуна де Атакама, вода за пиће је до 2012. године садржала око 200 микрограма арсена по литру – чак двадесет пута више од границе коју препоручује Светска здравствена организација.

Према смерницама СЗО, максимално препоручена концентрација арсена у води за пиће износи 10 микрограма по литру.

Ипак, овај регион насељен је већ хиљадама година. Археолошки докази указују да људи овде живе најмање 7.000 година, а можда и читавих 11.000 година.

Способност локалног становништва да подноси тако високе нивое арсена дуго је представљала загонетку за научнике.

Још 1995. године истраживачи су приметили да жене из аргентинских Анда поседују „јединствену“ способност метаболисања арсена, што је утврђено анализом метаболита у урину.

Када арсен уђе у организам, ензими га претварају у више различитих хемијских облика. Један од њих, познат као монометиловани арсен (MMA), сматра се посебно токсичним. Каснији облик, диметиловани арсен (DMA), организам далеко лакше избацује путем урина.

Испоставило се да становници Сан Антонија де лос Кобреса производе мање токсичног међуоблика, а више оног који се лакше елиминише из организма. То је указивало на то да њихова тела арсен обрађују ефикасније од већине људи.

Ген који помаже организму да се избори са арсеном

Заинтригирани овим открићем, Шлебуш, Гатепај и њихове колеге покушали су да пронађу генетичко објашњење.

Тим је прикупио узорке ДНК од 124 жене из Сан Антонија де лос Кобреса помоћу брисева образа. Анализа њиховог урина показала је исти образац метаболита арсена као и у истраживању из 1995. године.

Научници су затим испитали милионе генетичких маркера широм генома и упоредили резултате са јавно доступним генетичким подацима становника Перуа и Колумбије из међународног пројекта 1.000 Genomes.

Пошто су ранија истраживања указивала да ензим арсенит метилтрансфераза, познат као AS3MT, игра кључну улогу у метаболизму арсена, управо на тај ген усмерили су своју пажњу.

Резултати су открили групу генетичких варијанти у близини гена AS3MT које снажно утичу на начин на који организам обрађује арсен. Те варијанте биле су значајно чешће код становника Сан Антонија де лос Кобреса него код генетички сродних популација у Перуу и Колумбији.

Време од кључног значаја

Према закључцима истраживача, ове варијанте омогућавају организму да ефикасније претвара арсен у облике који се безбедније излучују путем урина, чиме се смањује накупљање најотровнијих једињења.

Ова открића у потпуности су се поклопила са резултатима ранијих студија које су анализирале метаболите арсена код локалног становништва.

Иако је загађење арсеном присутно у многим деловима света, мало је заједница које су толико дуго биле изложене овако високим концентрацијама.

Управо због тога научници сматрају да је природна селекција током више хиљада година могла да фаворизује особине које смањују штетне последице изложености арсену.

Каснија истраживања показала су да се слични генетички сигнали могу уочити и код других андских популација које су генерацијама живеле у подручјима са високим концентрацијама арсена, што додатно подржава хипотезу о еволутивној адаптацији.

„Имајући у виду озбиљне штетне последице арсена по здравље деце и одраслих, појединци који носе хаплотип повезан са толеранцијом на арсен могли би да имају веома снажну селективну предност у срединама са високим концентрацијама овог елемента“, закључили су истраживачи.

Резултати студије објављени су у научном часопису Molecular Biology and Evolution.

Најактивнији су били најмлађи, али су предах пронашли родитељи и старији суграђани, који су се за пикник ваљано припремили.

Дечји оперски студио Српског народног позоришта подсетио је све генерације на омиљене песме детињства.

„Да назовемо ово најлепшим аријама нашег детињства, мог детињства, детињства родитеља деце која су вечерас наступала, али и њиховог детињства. Ово је најлепши начин да поздравимо прве дане лета, да прославимо крај школске године, крај позоришне наше сезоне, дивно је стварно“, каже уметнички руководилац дечијег оперског студија Српског народног позоришта, Верица Пејић.

У златном сату на бини се појавио и Тамбурашки оркестар РТВ-а, који је показао само делић репертоара који парира амбијенту.

„У две вечери ћемо се потрудити да презентујемо и дечју музику, и да се чују звуци класичне музике на тамбурама, и да наравно прођемо кроз све крајеве, кроз музичку традицију српског народа, али и свих осталих народа који живе на овим просторима“, наводи Бојан Тренкић, руководилац музичке продукције РТВ-а.

„Ми овиме обележавамо Светски дан музике, јер смо кућа која има два перфектна оркестра – Велики народни и Тамбурашки, а и ред је ваљда поред тога што смо јавни сервис, имамо неки контакт и на овај начин. Заиста је фасцинатно да људи долазе са корпама, са ћебићима, и онда из корпе изваде неку клопу, неко пиће, баш је оно пун смисао овог догађаја“, истакао је генерални директор РТВ-а, Горан Караџић.

Ове године пикник је био додатно слађи уз хуманитарни сладолед. Стрпљиво се чекало на своју своју куглу, коју су грађани плаћали донацијама намењеним за лечење шестогодишњег Лава Петровића.

Ко је пропустио прво, има прилику да за себе посебан ужитак приушти и вечерас, и то потпуно бесплатно.

Иако знамо да су паузе од екрана корисне, мање је јасно колико често би требало да устајемо и крећемо се, а да притом останемо продуктивни на послу.

Ново истраживање објављено у часопису Британски дневник спортске медицине показало је да су петоминутне паузе за кретање, такозвани „залогаји кретања“ (movement snacks), сваког сата најбољи и најизводљивији начин за побољшање благостања без губитка ефикасности.

Побољшање продуктивности, расположења и будности

Главни истраживач Кит Дијаз рекао је за Би-Би-Си да већина одраслих данас проводи чак три четвртине будног времена седећи.

Иако је општи савет да треба „мање седети, а више се кретати“ исправан, људима су потребне конкретније смернице о томе колико је кретања довољно, додао је он.

„Добра вест је да је петоминутна шетња сваког сата довољна да побољша расположење и смањи умор. Испитаници су овај приступ оценили као реалан и лако остварив“, рекао је Дијаз.

Истраживање Универзитета Колумбија обухватило је више од 11.000 запослених у Сједињеним Америчким Државама, од којих је већина радила канцеларијске послове у сменама од осам до девет сати.

Током прве недеље учесници су се придржавали своје уобичајене рутине и свакодневно попуњавали упитнике о умору, расположењу и радном учинку.

У наредне две недеље замољени су да током рада праве петоминутне шетње на сваких пола сата, сат времена или два сата, а затим попуњавају сличне анкете.

Шетња на сваких пола сата позитивно је утицала на расположење и смањење умора, али је истовремено реметила радне обавезе. Шетња на свака два сата била је боља него потпуно одсуство кретања, али су истраживачи утврдили да је петоминутна шетња сваког сата донела највеће и најлакше оствариво побољшање продуктивности, расположења и будности.

Дијаз је навео да је дуготрајно седење навика коју је тешко променити, а многи учесници истраживања бринули су о томе шта ће њихови шефови или колеге мислити о честим паузама.

„Иако може деловати нелогично, паузе за кретање заправо могу побољшати радни учинак. Оне могу унапредити извршне когнитивне функције, пажњу и памћење. Такође помажу људима да се осећају опуштеније и свежије“, рекао је Дијаз.

Шетња је јефтина и једноставна активност која не мора да значи прекид рада, додао је он, наводећи као пример састанке у ходу или шетање током телефонских разговора, било напољу или по канцеларији.

Емили Мекграт, виша медицинска сестра специјализована за кардиологију у Британској фондацији за срце, поздравила је резултате истраживања, истичући да „једноставно увођење више кретања може побољшати опште здравље“.

Ипак, упозорила је да се истраживање заснивало на подацима које су сами учесници пријављивали и да је трајало релативно кратко, па су потребна дугорочнија истраживања како би се потврдио његов утицај на здравље срца.

Гостујући у емисији У ритму дана Првог програма Радио Београда, др Ана Банко, вирусолог и професор на Институту за микробиологију и имунологију Медицинског факултета у Београду, представила је свој књижевни првенац који се, након онлајн доступности, управо појавио и у књижарама широм земље.

Књига под називом Хелтизам: како разумети медицину 21. века (у издању Недељника) бави се феноменом који кроји нашу свакодневицу, а да тога нисмо ни свесни.

Хел-шта? Идеологија која дискриминише

Појам „хелтизам“ (од енглеске речи health – здравље) увео је амерички социолог Роберт Крафорд још 1980. године. Др Банко сликовито објашњава да је реч о својеврсној „идеологији здравља“, која на први поглед делује племенито, али у себи крије опасну друштвену замку.

„Из једне полазишне племените ствари долазимо до тога да хелтизам чини ствари дискриминишућим. Здравље више није само физичка, већ морална вредност. То значи да ако ја водим рачуна о свом здрављу и здрава сам, ја сам вреднија од неког другог ко је гојазан или има одређену болест јер ‘ није водио рачуна’. Та дискриминација је замка у коју упада појединац, али и друштво“, упозорава др Ана Банко.

Ова идеологија потпуно занемарује генетску основу појединца, економске могућности да се купи здрава храна, као и географске и еколошке факторе попут загађења ваздуха.

Како су енергетска пића заменила дружење

Захваљујући друштвеним мрежама, хелтизам је данас добио агресивне размере, а његова главна нуспојава постао је – осећај кривице.

„Данас смо толико заокупљени наметнутим стандардима да вас, чим се разболите, прво питају: да ли сте вежбали, како сте се хранили, зашто сте под стресом? Ако сте прескочили тренинг или појели слаткиш, улазите у другу реалност која вас изузима из социјалних интеракција. Људи прескачу рођендане и одласке у ресторане јер су на дијети“, објашњава др Банко.

Она наводи и парадоксалан пример младих генерација које, у духу здравог живота, масовно одбацују алкохол, али га замењују нечим подједнако опасним.

„Алкохолу је надомештен недостатак, и то енергетским пићима, због наметнуте вредности сталне будности и активности. Пре две године лансирано је преко 250 различитих врста енергетских пића.“

Одговорност пребачена на лаике и интернет гуруе

Један од највећих проблема модерног доба јесте пребацивање институционалне одговорности државе на рамена појединца. Од лаика се данас очекује да доносе крупне медицинске одлуке: како ће се породити, да ли ће се вакцинисати, које контрацептивне пилуле да користе или којој интервенцији да се подвргну.

У том вакууму, поверење у институције медицине је опало, а простор су заузели самопрозвани интернет стручњаци.

„Таман када просечно образован човек навикне на неку иновацију – попут аутофагије, протеина или пирамиде исхране – дођу нова сазнања која то потпуно промене. Ви му одједном долазите са новим тумачењем и збуњивањем, и у том сегменту лако настају параноја и теорије завере“, истиче професорка.

Седам поглавља о телу, заблудама и науци

Књига др Ане Банко подељена је на седам тематских целина које сецирају горућа питања данашњице:

Тело које носимо: Поглавље о вечном страху од смрти и болу као месту манипулације. Између осталог, текст се бави и тиме како тело реагује на екстремне високе температуре које постају наша глобална реалност.

Позната лица, непознате болести: Приче о славним личностима (од Ван Гога до Усеина Болта) које нам помажу да боље разумемо специфична стања и дијагнозе.

Шта уносимо у тело: Анализа исхране, микропластике, али и феномена Оземпика – лека чије праћење података гледамо у реалном времену.

Како друштвени феномени утичу на наше здравље: Осврт на то како површни наративи уносе панику, попут прошлогодишње (касније оповргнуте) тврдње америчке администрације о повезаности парацетамола у трудноћи са аутизмом.

Наука која се мења: Преглед најновијих научних открића и Нобелових награда.

Чему се излажемо: Од токсичности гел лакова и заблуда о ботоксу (који је заправо драгоцен лек у неурологији), до естетске медицине и дермалних филера.

Вакцине – највећи успех који нико не слави: Анализа парадокса да је успех вакцина у елиминацији болести довео до њиховог пораза, јер људи више не виде опасност, што их чини идеалном метом за дезинформације.

Да ли смо ишта научили из пандемије?

Књига се завршава поглављем о вирусима са којима живимо – што је ужа специјалност др Банко – и закључује се причом о мистериозној „болести Икс“.

На питање да ли смо из претходне пандемије извукли поуке за следеће природне циклусе који неминовно долазе, др Банко изражава забриност.

„Бојим се да нисмо научили“, закључује др Ана Банко, остављајући отворено питање за јавност и здравствене системе широм света.

Средства су искористиле за унапређење производње, набавку опреме, дигитализацију пословања и развој нових производа – од еБајк туристичких тура и органске хране до иновативних производа од дрвета, метала и природних састојака.

Посету на Фрушкој гори отворили су Виолета Јовановић, извршна директорка НАЛЕД-а, Татјана Мацура, министарка без портфеља задужена за област родне равноправности, и Едвард Фергусон, британски амбасадор у Србији.

„Предузетнице показују да имају знање, креативност и иницијативу да се самозапосле, али им често треба додатна подршка и прилика да своје идеје претворе у одрживе бизнисе”, рекла је Виолета Јовановић, извршна директорка НАЛЕД-а.

На конкурс у оквиру пројекта „Снажне и важне“ пристигло је више од 80 пријава – у просеку 16 за сваки грант. То јасно говори да женском предузетништву не недостаје иницијатива већ бољи услови за раст и развој пословања.

Током посете организована је еБајк тура по Фрушкој гори са Татјаном Анић, добитницом гранта „Снажне и важне“ и оснивачицом иницијативе Explore, која кроз свој бизнис промовише одрживи туризам, активан одмор и упознавање природних и културних потенцијала Србије.

Татјана је средства искористила за набавку 5електричних бицикала и пратећу опрему - кациге, ГПС уређаје и сл, чиме је изградила капацитет за реализацију тематских тура.

„Женско предузетништво представља једну од кључних области коју Kабинет којим руководим снажно подржава, јер економско оснаживање жена директно доприноси јачању породице, локалне заједнице и друштва у целини. Држава Србија континуирано ради на стварању подстицајног окружења у којем жене имају једнаке прилике да развијају своје идеје, покрећу и унапређују сопствене бизнисе”, истакла је Татјана Мацура.

У оквиру догађаја представљени су и производи других добитница грантова. Међу њима су производи бренда Еден Оригин из Чачка, укључујући ликер и нови сируп од лаванде, који је настао захваљујући улагању у опрему за узгој и прераду лаванде, као и дигитални маркетинг за развој бренда.

Грант је омогућио и модернизацију производње пекаре Таин, где је набављена професионална ротациона пећ, чиме су унапређени капацитети и квалитет производње. Додатно, власница је добила сертификат за производњу органског хлеба, чија производња почиње у наредном периоду.

Подршка је омогућила Cherry Art Hub из Новог Сада, набавку ЦНЦ машине, 3Д штампача и пратеће опреме за обраду материјала, чиме је успостављена серијска производња колекција од прохрома, алуминијума и шперплоче, уз отварање простора за дигиталну продају и ширу промоцију бренда.

Студио Прованса из Врбаса добијена средства је усмерила на набавку дозирног система и пнеуматске варилице, што је омогућило аутоматизацију паковања, као и улагање у дигитални маркетинг, чиме је додатно ојачано присуство производа на локалном и регионалном тржишту.

„Уједињено Kраљевство је поносно што подржава иницијативе које стварају прилике за жене да покрену, развију и прошире своје пословање. Широм света искуство показује да када жене могу у потпуности да учествују у економском животу, читаве заједнице имају користи кроз повећање броја радних места, иновације и просперитет”, рекао је Едвард Фергусон, британски амбасадор у Србији.

Подсетимо, према подацима Агенције за привредне регистре, жене у Србији чине око 30% власница предузетничких радњи и компанија, док истраживања показују да се оне чешће суочавају са изазовима у приступу финансирању, пословним мрежама и подршци за раст бизниса. Управо зато програми подршке имају важну улогу у стварању једнаких прилика за развој и економску самосталност жена.

Наше очи користе две врсте ћелија за регистровање светлости. Те ћелије, познате као фоторецептори, називају се штапићи и чепићи, према свом облику, објаснио је Алапакам Сампат, неуронаучник који проучава мрежњачу на Универзитету Калифорније у Лос Анђелесу.

Чепићи су задужени за вид у боји. Људи имају три врсте чепића, који региструју црвену, зелену и плаву светлост. Боје које видимо представљају комбинацију те три основне боје, објаснио је Ананд Сваруп, руководилац Лабораторије за неуробиологију, неуродегенерацију и опоравак при Националном институту за очи.

Штапићи не могу да разликују боје, али су далеко осетљивији на светлост. Сваки од њих може да региструје један фотон, односно честицу светлости.

„Штапићи су ти који вам омогућавају да видите при слабом осветљењу“, истакао је Сваруп.

Међутим, изузетна осетљивост штапића има своју цену. Након што сваки штапић региструје фотон, може проћи и до сат времена пре него што поново стекне способност да региструје светлост, објаснио је Јохан Палберг, руководилац групе за физиологију фоторецептора при Националном институту за очи.

Једињење које штапићима омогућава да осете светлост назива се родопсин и настаје из витамина А, навео је Сампат. Када сваки молекул родопсина апсорбује светлост, он се „избељује“, што значи да више не може да региструје светлост.

Родопсин се састоји од две компоненте: опсина и ретинала, објаснио је Палберг. Када родопсин упије светлост, ретинал мења облик – из савијеног прелази у прави – и одваја се од опсина. Потом доспева у део ока познат као пигментни епител мрежњаче, где се обнавља и поново добија савијени облик. Након тога, враћа се до опсина и поново формира функционални родопсин.

Уколико су сви штапићи у људском оку „избељени“, потребно је од 45 минута до једног сата да се сви обнове, навео је Палберг. Ипак, део штапића може се регенерисати већ после 10 до 15 минута, што омогућава одређени степен вида при слабом осветљењу.

Штапићи и чепићи налазе се у мрежњачи, задњем делу очне јабучице. Код већине сисара, штапићи су бројнији од чепића.
„У сваком људском оку има приближно шест милиона чепића и 100 милиона штапића“, навео је Сваруп.

Сампат је додао да „пошто је штапићима потребно много времена да се обнове, очи имају огроман број ових ћелија како би надокнадиле тај недостатак“.

Чепићи се углавном налазе у средишњем делу мрежњаче, где очно сочиво фокусира највећи део светлости, док штапићи преовлађују у остатку мрежњаче. То одражава чињеницу да се током дана углавном ослањамо на чепиће.

„Штапићи у том периоду готово уопште нису активни“, навео је Сампат.

Људско око ипак има и бржи начин делимичног прилагођавања тами. Зеница, тамни отвор на предњем делу ока, може да се прошири и пропусти више светлости, објаснио је Марк Ферчајлд, професор науке о бојама на Технолошком институту у Рочестеру у Њујорку, у тексту објављеном у часопису Конверзејшoн.

Ипак, највећи део прилагођавања тами зависи од штапића, а управо време које им је потребно за регенерацију објашњава зашто је очима потребно толико времена да се у потпуности навикну на мрак.

Пре појаве вештачког осветљења, људи се нису суочавали са наглим прелазима из светлости у таму. Способност очију да се прилагоде мраку зависила је од заласка сунца, који траје приближно онолико колико је потребно штапићима да се обнове.

„Није постојао еволутивни притисак да се тај процес убрза“, нагласио је Сампат.

Према речима Палберга, штапићи су најосетљивије ћелије мрежњаче када су у питању болести и поремећаји у функционисању. Због тога старије особе често имају потешкоће са вожњом ноћу.

„Моје колеге развијају дијагностички тест који би постао уобичајени део очног прегледа, а којим би се мерила способност људског ока да се прилагоди тами и пратило како се она мења са годинама“, додао је Сампат.

Ако буде успешна, мисија у озлоглашену „зону смрти“ на Монт Евересту такође ће отклонити све сумње о идентитету човека у зеленим чизмама.

Од 1996. године, медији су често извештавали о томе, али никада није потврђено, да је реч о Цевангу Палџору, индијском планинару који је погинуо на Евересту током јаке мећаве.

Сада је идентитет човека у зеленим чизмама доведен у питање јер су индијске власти недавно објавиле план за спуштање његовог тела са Монт Евереста. План експедиције садржи информације о идентитету алпинисте и описује невероватно тежак процес враћања тела у подножје. Како се наводи у плану, у питању је алпиниста Дорџе Морупа, а не Палџора. Оба индијска планинара погинула су близу врха истог дана.

„То ми је помало мистерија, зашто се идентитет одједном променио. Драго ми је што га спуштају, али то ће бити језив задатак“, каже Алан Арнет, амерички планинар и истакнути блогер који често пише о Евересту.

Деценијама су Зелене Чизме биле уткане у предања о Евересту. Преминули планинар назван је по својим Кофлах чизмама нијансе лимете и постао оријентир за оне који су напредовали тешком рутом североисточног гребена, до које се долази са тибетанске и кинеске стране највише планине на свету.

Склупчан као да дрема, човек у зеленим чизмама потпуно је обучен и лежи у малом каменом удубљењу на око 8.500 метара надморске висине, на само 350 метара од планинског врха.

Црвена вунена тканина прекрива му лице, што је можда био последњи покушај да се загреје пре него што је подлегао температурама од -30 степени Целзијусових и ветровима ураганске снаге у олуји која је документована у бестселеру Џона Кракауера Into Thin Air (У разређени ваздух).

Од 1996. године, пењачи користе Зелене Чизме као језиви оријентир свог напретка и мерења времена пењања на 8.848 метара Монт Евереста. Многи се јављају радио-везом у базни камп, обавештавајући тимове за подршку да су стигли до Зелених Чизама. Други се одмарају или траже заклон у удубљењу поред тела.

Током свог првог освајања врха са северне стране, 2006. године, Шерпас Чиринг Јангбу наишао је на Зелене Чизме док је тражио склониште од јаких ветрова у стеновитом удубљењу. Лагана снежна прашина углавном је била прекрила тело, испричао је Чиринг за Гардијан. „Када сам га додирнуо и мало очистио снег видео сам човека у зеленим чизмама како лежи испод тог снега.“

Око 200 тела остало је на Монт Евересту. Ожалошћене породице надају се и распитују о својим ближњим који се нису вратили са планине, али спуштање мртвих до подножја често је претешко или превише скупо, а хеликоптери не могу безбедно да лете на тако екстремним висинама.

Напорна и опасна акција

Индијски план да се спусти алпиниста у зеленим чизмама са планине део је тендерског документа, у који је Гардијан имао увид, а којим се тражи од компанија да подрже експедицију. Специјализовани тим мора имати најмање шест Шерпаса који су више пута освојили Монт Еверест. Мораће да доставе извештај о експедицији и да транспортују тело у Делхи до октобра.

У документу се експлицитно наводи Моруп као алпиниста са зеленим чизмама. Идентификација Морупа је „потврђена кроз претходни процес верификације спроведен у оквиру раније техничке процене“, истиче се у документу, без навођења додатних детаља. Не прецизира се зашто власти желе да спусте тело алпинисте са планине.

Моруп и Палџор били су део експедиције индо-тибетанске граничне полиције (ИТБП), која је 1996. године покушала историјски – први индијски успон на Монт Еверест са северне стране. Обојица су инсистирали на освајању врха истог дана, заједно са трећим чланом тима. Ниједан се није вратио са пута.

Ширинг Џангбу, оснивач Шерпаске експедиције на Еверест, био је укључен у бројне напоре за спуштање тела са плнине. За експедицију каже да ће бити напорна и опасна, чак и за искусан тим Шерпаса. Уз само трећину кисеоника доступног у односу на количину на нивоу мора, активности изнад 8.000 метара захтевају огроман напор. Такође, доношење одлука може постати тешко.

Залеђено тело у опреми за пењање може тежити и до 200 килограма, указује Ширинг Џангбу. Удови залеђени под незгодним угловима чине вучење или спуштање тела низ каменит терен прекривен ледом исцрпљујућом и опасном акцијом. Понекад се у оваквим ситуацијама, признаје, мора ампутирати уд који не може да се савије, што је мучан чин, „али нема избора да се поступи другачије“.

То тешко пада Шерпасима, који су претежно будисти, каже Арнет додајући да они, због верских убеђења, чак и померање тела доживљавају као ремећења мира покојника. Арнет процењује да би тим могао да тражи око 150.000 долара за спровођење експедиције.

У непалској компанији „Макалу адвенчер“ кажу да ће монсунски временски услови, са обилнијим снежним падавинама, отежати експедицију која је планирана у временском прозору од јуна до октобра. Процењује се да би мисија, од почетка до краја, могла да траје 40 дана.

Спуштање тела са планине не сме друге да кошта живота

Гај Котер је новозеландски пењач чија компанија „Адвенчер консултантс“ спроводи експедиције на Хималајима. Котер је 1997. године координирао акцију спуштања тела планинара који је погинуо исте године када и Моруп и Палџор.

„Било би добро да смо то урадили много раније. За породице, враћање тела са планине доноси завршетак, све док то не доводи друге људе у превелики ризик. Било је акција спуштања тела у којима је више људи умрло. То је веома танка линија“, објашњава Котер.

Породица која жели тело може да искомпликује ствари, упозорава Арнет, јер многи искусни планинари желе да буду остављени на планини ако умру током успона, али да буду померени ван видокруга оних који се пењу на Монт Еверест.

У протеклих 10 година било је много непотврђених гласина да је тело са зеленим чизмама премештено или сахрањено. Арнет каже да су му планинари потврдили да су Зелене Чизме „тачно тамо где су одувек биле“.

Према једном истраживању, сваки четврти пар се сукобљава током путовања, док је друга студија открила да више од 42 одсто испитаника улази у расправе чешће него што су очекивали.

Далеко од опуштања, одмор може бити врхунски тест стреса за везу. Зашто смо толико склони свађама када нисмо на домаћем терену?

Веза под лупом: Скривени проблеми излазе на видело

„Одмор ставља лупу на везу, а то може прилично да интензивира ствари", наводи Елинор Харви, породични психотерапеут. Не ради се о томе да одмор ствара проблеме ниоткуда, већ да појачава оне који су већ постојали.

„Размислите о свим комбинацијама ствари које морају да се догоде да би одмор уопште био могућ – могући финансијски стрес око тога колико је прихватљиво потрошити, или трвења приликом планирања, јер једна особа може бити природни организатор, али осећати велико незадовољство због тога", додаје Харвијева.

Томе се придружује и јаз између очекивања и стварности. Један од разлога за тензију је фантазија да ће одмор бити савршен, како нам је приказано на друштвеним мрежама

Посао, новац и старе навике у новом окружењу

Иако је путовање бег од обавеза, посао је, иронично, један од главних окидача сукоба. Једно истраживање је показало да је чак 54 одсто испитаника имало конфликте са партнером због потешкоћа да се искључе од обавеза на послу.

За партнера са стресним послом, прави је изазов искључити се, што је додатни извор фрустрације.

„Радим са много професионалаца који на одмор долазе потпуно исцрпљени јер су радили пуном паром", објашњава психотерапеуткиња. „На одмору од недељу дана немогуће је одмах се декомпресовати. Може потрајати неколико дана да изађете из радног режима."

Фрустрације могу настати и око истих оних кућних послова који муче свакодневни живот. Ако одседате у апартману, без обзира на његову лепоту, неко мора да кува и пере судове.

„Технички сте на одмору, али улоге и одговорности се често враћају на старо, а то може бити огроман проблем, јер сте ушли у све са очекивањем да ћете се одморити", истиче Харвијева.

Како спречити сукоб и здраво решавати несугласице

Срећом, парови не морају да прихвате да су свађе неизбежне. Једноставан разговор пре поласка може направити огромну разлику.

„Комуникација је кључна", саветује терапеуткиња. „Како да се носимо са нашим различитим очекивањима, нашом различитом визијом одмора? Идеално, тај разговор не остављамо за недељу дана пре пута, већ га водимо током дужег периода припреме."

Препоручује да се унапред именују све специфичне бриге. Бринете ли да ћете ви бити задужени за све оброке и чишћење кухиње свако вече? „Не плашите се да покренете те теме пре него што одете, не чекајте да будете пуни огорчења док перете судове, а сви остали су на плажи."

Смањивање притиска да стално будете заједно такође је препоручљиво. Уколико једно воли активнији одмор, планинарење или вежбање, а друго жели да лешкари на плажи – све док су сагласни да не морају све да раде заједно – неће бити сукоба.

Чак и ако сте поставили комуникацијске темеље, сукоб се може догодити. Уместо избегавања по сваку цену, кључно је знати како се носити са неслагањем на здрав начин.

„Ако сте у пуном емотивном набоју, комуникација је прилично изазовна. Ако приметите да ствари ескалирају, терапеуткиња саветује да кажете: „Хајде да притиснемо паузу, дајмо једно другом мало простора."

То би требало да буде тајм-аут који каже: „Отићи ћу у шетњу, вратићу се за сат времена и разговараћемо.“ Мора постојати обећање повратка и посвећеност решавању проблема.

Тешка искуства са одмора не морају бити крај, већ прилика за учење. Конфликт, ако се њиме правилно управља, може помоћи паровима да расту, подсећајући их да промена дестинације није увек одмор, али да због тога не би требало исхитрено дићи руке од заједничких путовања.

Специјална признања уручена су и најмлађим учесницама такмичења, како је речено, наследницма умећа спремања косовске пите, деветнаестогодишњој Катарини и седамнаестогодишњој Јани Стојановић.

Проглашење победница и програм такмичења, који је организован у порти Цркве Светог кнеза Лазара у Доњој Гуштерици пратио је и митрополит Епархије рашко-призренске Теодосије који је претходно у цркви служио свету архијерејску литургију.

Косовска пита није само гастрономски специјалитет она је симбол дома, породице, заједништва и гостопримства, поручиле су учеснице пете „Питијаде“.

Данијела Симоновић председница Удружења жена „Традиција кроз векове“ нагласила је да косовска пита са собом носи и мирис детињства и успомену на баке и мајке те да свеочи о умећу које се генерацијама преноси са мајке на ћерку са свекрве на снају.

„Ми Косовке као жене свуда смо препознате по традицоналној косовској погачи и пити. Данас су наше домаћице због Петровданских пости све до једне умесиле и испекле посне пите и то по рецептима које смо сачувале од наших нана. Можете да пробате питу простирку са киселим купусом, кромидник, ту је и коло пита или како је још зову коце пита, пита са јабукама, вишњама, печуркама, слатким купусом, са копривом, пита попареница, 'ћулумци' и 'ђунке' испод сача“, навела је Симоновићева.

Косовка није која не уме да умеси питу, наглашава председница Удружења жена „Традицијом кроз векове“ додавши да је посебно радује чињеница да су међу такмичарка и две младе које су спремне да наставе традицију.

Александра Секулић, председница жирија је појаснила да у се код пита не оцењује само укус већ и комплетан изглед и начин спремања.

У времену када се свет убрзано мења, овакве манифестације подсећају нас колико је важно очување корена, обичаја и идентитета, поручили су из Туристичак организација Грачанице која је у сарадњи са црквеном општином Липљан, Домом културе Липљан и Удружњем жена „Традиција кроз векове“ организовала пету Питијаду у Доњој Гуштерици.

Питање није без основа.

Зашто звездице не говоре све

Док Србија има тек неколико ресторана са Мишленовим препорукама и два ресторана са једном звездицом, Словенија има ресторан са три звездице и читав низ ресторана са једном. Хрватска их има још више. Па ипак, није мали број Словенаца, Хрвата и других европских гостију који у Београд долазе управо због хране. Није мали број оних који сматрају да се у српској престоници данас може јести разноврсније, аутентичније и повољније него у многим градовима са знатно већим бројем Мишленових признања.

Да ли то значи да Мишлен греши?

Вероватно не.

Али можда значи да Мишлен не мери све оно што гастрономија једне земље заправо јесте.

Шта Мишлен види, а шта остаје ван тањира

Мишленов водич представља најутицајнији гастрономски систем оцењивања на свету. Његови инспектори оцењују квалитет састојака, техничку изведбу, креативност, идентитет кувара, однос вредности и цене, као и доследност током времена. То су легитимни и строги критеријуми. Ресторан који добије Мишленову звезду несумњиво припада врху светске гастрономије.

Проблем настаје онда када Мишлен почнемо да посматрамо као једино мерило вредности.

Јер Мишлен не оцењује гастрономско наслеђе једне земље. Не оцењује њене пијаце, њене кафане, њене породичне трпезе, њене обичаје и рецепте који су настајали вековима. Не оцењује културу живљења. Не оцењује емоционалну везу између хране и људи.

Он оцењује ресторан.

А гастрономија је много више од ресторана.

Управо ту долазимо до српског парадокса.

Србија коју није лако сковати у звезде

Мало је европских земаља које на релативно малом простору поседују такву разноврсност укуса, производа и кулинарских традиција. Од Пештера до Старе планине, од Жупе до Фрушке горе, од Хомоља до Подунавља, Србија представља мозаик гастрономских идентитета који тек чекају да буду у потпуности представљени свету.

Како измерити вредност земље у којој постоје шарден из Жупе, бели бубрези из Сврљига, пиротска сушеница и пеглана кобасица, сјенички, шарски, старопланински, златарски и јастребачки сиреви, пештерско суво месо, хомољски мед, пастрмка и кркуша из планинских врела, дунавски рибљи котлићи, сремски кулени и војвођанске кобасице?

Како у исти систем уклопити пихтије, кавурму, шкембиће у сафту, главу у шкембету, подварак, пребранац, меџганик, сукану питу, белмуж, качамак, јутрошњи кајмак, ајваре, љутенице и цепкане паприке?

Како вредновати јагњетину и прасетину са ражња, лесковачке ћевапе и пљескавице, рецепте који се преносе генерацијама и представљају много више од пуког оброка?

Свако од ових јела носи причу о поднебљу, историји, климатским условима, миграцијама становништва и начину живота људи који су их стварали. У њима се налази културна географија Србије.

Парадокс постаје још занимљивији када се зна да се поједини производи и технике карактеристичне за српску кухињу данас могу пронаћи на менијима ресторана са Мишленовим звездицама широм Европе. Ајвар, проја, кајмак или чварци више нису локална егзотика. Они су постали део савременог гастрономског језика. Међутим, док свет открива њихове квалитете, ми још увек недовољно говоримо о њиховом пореклу и значају.

То нас доводи до суштинског питања.

Традиција или интерпретација, шта побеђује

Да ли је Мишлен спреман за Србију или Србија још није довољно спремна за Мишлен?

На први поглед, одговор делује једноставно. Међутим, Мишлен не награђује традицију саму по себи. Он награђује њену интерпретацију.

Не добија звездицу најбољи произвођач сира.

Не добија је домаћин који прави најбољи белмуж.

Не добија је мајстор који производи врхунску пеглану кобасицу.

Звездицу добија кувар који те производе уме да претвори у савремено гастрономско искуство.

Мишлен не оцењује наслеђе.

Он оцењује трансформацију наслеђа.

У томе се крије највећи изазов српске гастрономије.

Наша земља располаже изузетним сировинама, аутентичним рецептима и богатом традицијом. Оно што још увек недовољно развијамо јесте системско повезивање тих вредности са савременом високом гастрономијом, туризмом и међународним тржиштем.

Истина је у вину, ко уме да је препозна

Посебно место у тој причи заузима вино.

Последњих година Србија доживљава праву ренесансу винске културе. Жупа, Фрушка гора, Шумадија, Неготинска крајина, Рајац, Суботичко-хоргошка пешчара и бројни други региони граде озбиљну винску репутацију. Све је више винарија које производе вина међународног квалитета и освајају значајна признања.

Историја европског гастрономског туризма показује да велике гастрономске дестинације нису настале само захваљујући ресторанима.

Тоскана није постала светски бренд због једног кувара.

Пијемонт није изградио репутацију само на тартуфима.

Риоха није синоним за гастрономију само због вина.

Успешне гастрономске регије настају онда када се повежу локална храна, вино, пејзаж, култура, историја и аутентична прича.

Управо ту Србија поседује огромну развојну шансу.

Можда зато питање није зашто Србија нема више Мишленових звездица.

Можда је важније питање како је могуће да земља са толико регионалних специјалитета, толико аутохтоних производа, толико винских путева и толико аутентичних гастрономских прича још увек није успела да их обједини у препознатљив национални бренд.

Мишлен може да награди ресторан.

Може да потврди изврсност једног кувара.

Може да привуче пажњу света.

Али ниједна звездица не може сама да исприча причу о земљи.

То може само гастрономија која познаје своје корене, поштује своју традицију и има довољно самопоуздања да је представи савременом свету.

А управо у тој неиспричаној причи налази се највећи потенцијал српске гастрономије.

На базену се уче основе, од знакова рукама до дисања и реаговања у непредвиђеним ситуацијама. Посебна пажња је на провери регулатора који ће вам, поред Небојше, бити најбољи пријатељ под водом.

Небојша каже да је "body check" свето правило. Јер, руку на срце, нико не жели да на тридесет метара дубине схвати да му је партнер заборавио да одврне вентил, у води баш и нема места за „,мислио сам да си ти“.

Маска, регулатор, би-си-ди, тегови, пераја, боца, кад је све на свом месту дошло је време за оно најзанимљивије, први зарон.

Када зароните, улазите у други свет. Правило број један овде је "без панике и само опуштено диши", иако вам мозак подсећа да сте под водом. Зато је базен идеалан да стекнете основе, пре него што се отиснете у отворене воде.

"Први утисак је  можда мала паника од неколико секунди, али главни савет је да добро слушате свог инструктора. Базен је одличан простор за почетак обуке", истакао је Небојша Пантић инструктор роњења и додао да се обука уплаћује као излет и да није захтевна.Ипак, савет је да се добро распитате о самом центру који је проверен и нуди одређен квалитет".

Први корак је иза нас. Лето и ронилачки излети су пред нама, а контролисани услови базена показали су се као добра основа да на мору будете потпуно опуштени и спремни за дубину.

„Не знам да ли знате, али баш у овом месецу, пре три године, Србија је добила кандидатуру и победила четири велике земље света када је у питању тема за специјализовану изложбу. Самим тим, ако говоримо о теми нашег Експа, игра је покретач свега“, истакла је Аврамовићева.
Према њеним речима, игра подстиче тимски дух, заједништво, сарадњу, као и нове идеје и иновације које су кључне за развој у савременом свету. То су уједно и вредности које треба показати младима како би били активни учесници у свету, делили идеје и развијали се као јединке.

Путовање кроз 140 култура света на једном месту

Ученици ће кроз Експо имати прилику да се упознају са културама, научним достигнућима и технолошким иновацијама из око 140 земаља света, што представља јединствено образовно искуство.

„Замислите да у једном граду, на једном месту, имате око 140 култура из целог света. То вам је једно путовање, а знамо да свако путовање доноси одређено знање. Упознајемо културе света – упознајемо културу Пацифика, културу Јапана и свих великих земаља света које можда у овом тренутку не можемо да обиђемо и не можемо да видимо, али Експо пружа ту могућност, наравно, младима“, објашњава Аврамовић.

Строге процедуре и први пут потпуно интерактивне поставке

Говорећи о самој организацији долазака, Аврамовић наглашава да ће се школске посете спроводити по већ утврђеним школским процедурама.

„То су врло важне ствари о којима иначе и школе реално знају и спроводе у оквиру својих неких редовних ваннаставних активности, тако да ми желимо да све то буде по процедурама и оно што школе говоре и како се прате, свакако организоване школске посете деце ван школа“, прецизирала је гошћа Првог програма Радио Београда.

Оно што овај Експо издваја од претходних јесте обавезна интерактивност свих изложбених простора, што ће младима омогућити активно учешће.

„Оно што је важно јесте да је наш Експо, први Експо који је од земаља тражио да све њихове поставке и изложбе буду интерактивне. Можете замислити да се у једном павиљону налазимо, ви и ја, и да можемо кроз изложбу да делимо мишљења, дијалог, да учествујемо у изложби и да добијемо одговоре од одређених стручњака, од одређених, да кажем, познатих личности, и да добијемо решење на оно што су они приложили у својим изложбеним павиљонима.“

Програми прилагођени свим узрастима и професије будућности

У оквиру припрема за манифестацију системски су планирани сложени едукативни програми и радионице који имају за циљ да знања, која ученици иначе стичу из књига, прошире ван учионице. Садржаји су у потпуности прилагођени различитим узрастима – млађи основци ће имати могућност да кроз игру стекну одређене вештине и знања.

Старији основци ће моћи да виде како се њихова теоријска знања из школе примењују кроз симулацију реалних ствари и решавање у директном контакту са темом. А средњошколци ће имати прилику да први пут виде како изгледају професије будућности, како се спајају наука, иновација и култура, и како се долази до одређених решења у свету.

Кључне вештине за савремено доба

Као три најважније вештине у савременом образовном свету и пред глобалним изазовима, Аврамовић издваја креативност, тимски дух и комуникационе вештине.

„Оне су вештине које покрећу, ја мислим, иновације, које покрећу сарадњу, развијање дијалога и разумевање, и на крају крајева, оне на тај начин просто дају отворена врата у свет“, указала је, у емисији Првог програма Радио Београда „Јутро је“, Мирјана Аврамовић, напомињући да креативност данас није резервисана само за уметност, већ подлеже идејама и иновацијама у ужој вези са научним областима, што је од изузетног значаја за сваку особу која жели да напредује и развија се.

Управо у томе, сматра психолог Снежана Анђелић, лежи једна од највећих разлика између некадашњег и савременог родитељства.

„Кад гледате децу како одрастају, оно што је неопходно детету јесте искуство, а то значи да се стално суочава са проблемима и да те проблеме мора да решава. На тај начин се мозак стимулише, а деца постају стабилнија, зрелија и спретнија“, истиче Анђелићева.

Подсећа да су некадашњи родитељи били далеко опуштенији и да нису били толико усмерени на сваки корак свог детета.

„То је био суживот са дететом. Дете добије све што му је потребно, а даље само изналази с ким ће се играти, како ће се играти и шта ће радити. Није било те опсесије дететом и сталног гледања у дете“, напомиње гошћа Београдске хронике. 

Родитељима управља страх

Према њеним речима, данас је све присутнији феномен такозваних „хеликоптер родитеља“, који непрестано прате децу и настоје да их заштите од сваког потенцијалног проблема.

„То је одраз родитељске несигурности и неповерења у свет око себе. Чини ми се да су наши родитељи били много опуштенији. Данас су родитељи јако фиксирани на то да задовоље сваку дететову потребу и као да не верују да ће се то догодити природно док живе са дететом“, наводи Анђелићева.

Додаје да су савремени родитељи преплављени саветима, друштвеним мрежама и различитим теоријама о васпитању, док су се претходне генерације више ослањале на сопствени осећај.

„Наши родитељи нису имали толико информација. Они су се више ослањали на онај мајчински инстинкт и на свој унутрашњи глас. Пратили су дете, али нису били над дететом“, истиче она.

Упозорава да претерана брига може да одузме деци прилику да развију самосталност и отпорност. „Паднеш, па добро, устани. Данас паднеш и сви скоче. Ми смо се пентрали по дрвећу, били изгребани, нико се није нарочито потресао“, каже кроз осмех.

Живите са децом, не за децу

Према речима Анђелићеве, један од проблема је и то што су деца навикла да их неко непрестано анимира.

„Ми их стално анимирамо. Да ли ћемо им дати телефон, да ли ћемо се играти са њима... Стално неко мора њих да забавља и они постају центар око кога се свет окреће“, сматра Анђелићева.

Она наглашава да је важно да улоге у породици буду јасно постављене и да дете има ослонац у родитељу.

„Детету треба јасан глас родитеља – ја сам одрасла особа и знам шта је за тебе добро, а шта лоше. Кад дете има некога ко је јачи од њега, на њега може да се ослони. Ако је дете јаче од родитеља, па ко му је онда ослонац у животу?“, пита Анђелићева.

Анђелићева наводи и да претерана усмереност на дете може да доведе до тога да оно постане центар породичног живота и да се навикне да га окружење непрестано забавља и анимира. Досада, која је некада подстицала дечју машту и самосталност, данас се често попуњава екранима или сталним ангажовањем родитеља.

„Ми не живимо за децу, ми живимо са децом. То значи да ми имамо свој живот и своје обавезе, а деца су ту поред нас. Не мора све да буде циљано усмерена активност само на дете, него један опуштени суживот“, поручује психолог.

Не постоје савршени родитељи

Говорећи и из перспективе баке, која има петоро унучади и шесто на путу, истиче да је важно поштовати улогу родитеља и не мешати се у њихове одлуке. Улога баке и деке, сматра, јесте да буду део шире мреже подршке, али и да знају где су границе.

Подсећа да савршено родитељство не постоји и да је најважније да деца одрастају у окружењу у којем имају љубав, подршку и простор да греше, падају, устају и постепено граде сопствену стабилност.

„Упознали смо се у нашем удружењу. Живимо заједно, пре 11 година смо се упознали, од краја 2017. смо заједно. Виђамо се, ја некад одем код њега, договоримо се, ја радим она ради. Радим у продавници спортске опреме, не живимо заједно, али планирамо“, каже Милица.

Посао је за њих корак ка независности. Овде уче да комуницирају и шта су то дисциплина и одговорност. Немања има 32 године, живи у Панчеву и сваки дан долази у кафић у центру Београда, где направи десетак кафа, а омиљен му је капућино са срцем.

Зна да скува и ручак за целу смену. Он кроји у радионици гардеробу, а „Ер Србија“ је његов филм Одложен лет наградила повратном картом за Чикаго.

У Србији 730.000 људи у Србији чине особе са инвалидитетом, само њих 13 одсто је запослено. Најугроженије су особе са потешкоћама у развоју.

Аћим ради у радионици која се налази одмах поред кафића. Штампа мајице и израђује цегере. Каже да је задовољан послом.

Све што се овде налази, њихових је руку дело. И зато не чуди што је овако готово сваког дана. Препун кафић, јер нема много места у граду, на којима се могу чути – звуци срца.