„Хвала вам што сте дошли у наш дом да разговарамо о једној прелепој теми, о једној заједници која је, по мени, најузвишенија и како смо много пута чули да је породица и црква у малом, а и космос у малом. По мени, породица јесте стварно темељ свега у животу. То је једна заједница са којом човек може шта год да наиђе овако и од искушења у животу да преброди све. И каква год да буду искушења, кад човек има са неким то да подели, много је лакше“, каже Душан Александрић.

Додаје да су деца „круна свега у породици“ и наглашава да су „не само украс породице, него и украс света“, уз уверење да би „свако то у данашње време требао да пожели“. Посебно истиче значај партнерства као основе породице: „Прво што је темељ породици, хвала Богу, мене је Господ наградио са тиме јесте да човек нађе особу са којом ће да плови кроз овај живот, а касније да круна свега тога буду и деца која ће да украсе свет.“

Сања Александрић, која се из Сремске Митровице доселила у Пирот, каже да се радују проширењу породице. „Тако је. Ако Бог да и више. Очекујемо девојчицу. Радујемо се“, истиче Сања. Говорећи о свакодневици, наглашава да је уз узајамну подршку све лакше: „Лепо. Као што је супруг рекао, уз подршку, љубав, разумевање, све је доста лакше.“

Шта разликује савремену породицу од традиционалне

Ипак, овакве бројније породице данас су реткост. Етнолог у Етнографском музеју у Београду, Светлана Митровић, указује да је највећа промена која савремену породицу разликује од традиционалне то што има мањи број чланова.

„Сада породице броје углавном три члана. Једноставно време то доноси. Некада су породице бројале много, много више чланова који су живели заједно. Говорим о сеоској средини, једноставно из економских разлога су морали, нису могли да се раздвајају“, објашњава Митровићева.

Кључне промене, како истиче, донели су технолошки напредак и убрзан начин живота, посебно у урбаним срединама.

„Мислим првенствено тај технолошки напредак. Друго, брзина живота, једноставно градски услови не дозвољавају велики број деце. То је сад читава машинерија око организације вртића, школе, разних спортова. Радно време које више није осам сати, него је девет и десет сати“, наводи етнолог.

Суштина породице се није променила

Митровићева наглашава да се ипак суштина породице није променила. „Суштина није другачија. Породица је породица и они се држе заједнои у добру и у злу. Само што више није толико бројна.“

Посебно место у породичном животу одувек су имала окупљања, било да је реч о славама, празницима или свакодневним оброцима. Тај вид заједништва, истиче Митровићева, има дубоке корене у традицији.

„Породични ручак постоји одувек. Да ли је он био на пољани у селу, да ли је био у кући, да ли је био после рада кад се увече окупи породица око ватре, па најстарији члан породице гусла и прича народне песме и приче које је Вук забележио. Да ли сада кад породица настоји да се окупи бар једном недељно, да једноставно сви учествују у спремању тог ручка, вечере, оброка, да буквално сви имају нешто и за тим столом поделе и добре и лоше ствари“, наводи гошћа Јутарњег програма.

Управо та заједничка окупљања доприносе осећају припадности и сигурности, што је, како наглашава, од пресудног значаја за сваког појединца. „То је најважније очувати. Да имате неког ко је уз вас и у добру и у злу, чак много више у неким лошим тренуцима да породица стоји иза вас јер вам она даје снагу да било који проблем, од најбаналнијег, што лакше пребродите.“

Породична динамика се такође не мења

Када је реч о породичним односима, попут односа свекрве и снаје, Митровићева истиче да се они суштински нису променили кроз време.

„Мислим да се уопште није променио и мислим да то не може да се промени. Може да буде одличан, али и врло лош однос. Некад је било, а имате и сада. Све је то описано и у литератури доста верно. Значи, није се то много мењало“, наглашава етнолог.

Иако се данас више говори о проблемима у породици, укључујући и насиље, она указује да су несугласице постојале и раније, али су биле мање видљиве.

„Више се прича о томе него што се раније причало. Пре су породице биле доста затворене... морало је да буде несугласица, али све се то једноставно заташкавало да све изгледа релативно идеално.“

Као кључну разлику између некадашње и савремене породице, Митровићева издваја и недостатак времена и комуникације.

Ипак, упркос свим променама, порука је да породица остаје темељ друштва и да је њено очување од суштинског значаја.

„Није многобројна као што је била пре 70, 100 година, али једноставно то треба задржати и не треба да се изгуби та породица, та основа. Можемо да кажемо да је породица основа неког друштва и одатле све потиче“, закључује Светлана Митровић, етнологом у Етнографском музеју у Београду.

Загорац се у Јутарњи програм укључио са Сребрног језера, где се тренутно спроводи истраживање гастрономског наслеђа у сарадњи са локалним институцијама. Наводи да у овај крај долази велики број туриста из Румуније управо због хране.

„И у Румунији, преко Дунава, постоје бројни ресторани српске кухиње и та размена постоји“, каже Загорац. Сличан пример је и Пирот, где, како истиче, долазе бугарски туристи „управо због кафана“.

Ресторани српске националне кухиње постоје широм Европе и света, што указује на растућу популарност домаће кухиње. Иако, како наглашава, српска гастрономија није институционално уређена попут италијанске или француске, „Та популарност је дошла спонтано, тако да је наша кухиња постала веома популарна широм света“.

Гастрономија, према његовим речима, представља један од најјачих туристичких потенцијала Србије. Као пример добре праксе издваја Пирот, где су угоститељи препознали значај локалних специјалитета.

 „Важно је да угоститељи схвате да морају по нечему да буду специфични и да користе локалне производе из окружења“, наводи Загорац.

Слични трендови, додаје, присутни су и у региону, посебно у Босни и Херцеговини и Републици Српској, где се развија жива гастрономска сцена са препознатљивим производима попут сира из мјеха и локалних вина.

У том контексту, Загорац оцењује да би целокупна гастрономска сцена могла значајно да се трансформише и постане један од кључних адута туристичке понуде.

„То је и светски тренд – људи желе да доживе аутентичне догађаје и да пробају аутентичну храну“, закључује Дејан Загорац на крају гостовања у Јутарњем програму.

Парови су изразили жељу да поврате тренутке среће упркос тешким околностима са којима се суочавају, живећи у шаторима и усред рушевина својих домова.

Масовно венчање истиче се као сведочанство трајног духа заједнице, показујући како љубав може да превлада упркос недаћама и губицима.

Венчањима су присуствовали рођаци и комшије, оживљавајући сцене које нису биле присутне у том подручју последњих година.

"Рат није престао, али као и многи други, трагамо за тренуцима радости упркос свим боловима које смо претрпели и које настављамо да трпимо у Гази због неуморних напада", навела је једна млада.

Колективно венчање за 50 палестинских парова одржано је 11. маја у организацији турске хуманитарне фондације. Претходно је у априлу у Деир ел Балаху, у централном делу Појаса Газе, одржано венчање у којем је учествовало 300 парова.

Прослава је одржана у тренутку када је већина од два милиона становника Газе расељена, а читава градска насеља уништена.

Dolce & Gabbana, Google и RyanAir међу предавачима на конференцији Digital Day 2026

Digital Day 2026 као и ранијих година доноси највећа светска имена и разноврстан програм током два конференцијска дана. Конференција ће традиционално бити отворена представљањем резултата AdEx истраживања за претходну годину.

Предавања на конференцији Digital Day 2026 држаће највећи међународни стручњаци, а међу keynote говорницима су представници Dolce & Gabbana, Google, RyanAir и многи други.

Michael Corcoran је маркетиншки стручњак са више од 13 година искуства, најпознатији по вођењу друштвених мрежа за компанију Ryanair, где је развио препознатљив и неконвенционалан приступ комуникацији. Данас је суоснивач агенције SLICE, која помаже брендовима да се издвоје у презасићеном дигиталном простору.

У свом предавању Be on Social Without Being on Social, Michael ће отворити питање стварне улоге друштвених мрежа у пословању и зашто покушај да се допадне свима води ка губитку идентитета. Кроз примере из праксе, укључујући стратегију Ryanair-a, говориће о алтернативним приступима присуству на друштвеним мрежама, важности диференцијације и редефинисању вредности коју социал може донети бренду.

Пиера Тониоло је Global Head of Influencer Marketing за луксузни бренд Dolce & Gabbana и има више од 15 година искуства у маркетингу, ПР-у, евентима и оглашавању. Током каријере радила је са реномираним компанијама попут Missoni и Estée Lauder Companies, развијајући стратегије које повезују креативност и аналитику.

Њена експертиза обухвата глобални маркетинг, комуникације и инфлуенсер стратегије, са посебним фокусом на луксузни сегмент. Пиера је позната по иновативним кампањама које успешно спајају трендове, податке и креативне идеје, чиме значајно унапређује видљивост и утицај брендова на глобалном нивоу.

Аарти Самани је оснивач компаније Shreem Growth Partners и једна од водећих светских стручњака за заштиту од deepfake превара и ВИ манипулација. Са више од 25 година искуства у областима вештачке интелигенције, финансијских услуга и биометријске безбедности, помаже организацијама да развију отпорност на све софистицираније облике дигиталних претњи.

Као коментатор за BBC и CNBC, као и предавач на институцијама попут University of Cambridge и MIT, Аарти активно едукује лидере о ризицима и приликама које доноси ВИ. У свом раду фокусира се на људе као кључни слој одбране, кроз тренинге, симулације и стратешке радионице које организацијама омогућавају да се ефикасно заштите од савремених превара.

Овој сјајној листи говорника придружиће се и Roman Baltenau, Platforms Partnership Manager за централну и источну Европу у компанији Google.

Котизације за присуство конференцији су доступне на www.digitalday.rs.

Пријаве за Mixx Awards још увек трају

Као сваке године свечана додела MIXX награда ће се одржати након завршетка конференције Digital Day. Подсећамо да је пријава за MiXX награде отворена до 5. маја у поноћ, да је Правилник допуњен у односу на прошлогодишњи и да је од ове године оформљено ново саветодавно тело – Савет MIXX-a, које учествује у формирању жирија и даје мишљење о кључним аспектима такмичења.

O IAB Serbia

Interactive Advertising Bureau – IAB Serbia је удружење основано 2009. године са циљем да активно подржава раст, развој и едукацију тржишта дигиталног и интерактивног маркетинга у Србији. Као део глобалне IAB мреже и члан IAB Europe, IAB Serbia настоји да помогне учесницима у медијској и оглашивачкој индустрији да напредују у дигиталној економији.

Чланство чини више од 80 медијских и дигиталних агенција, издавача, брендова и технолошких фирми одговорних за продају, испоруку и оптимизацију дигиталних огласа, као и других компанија које улажу своје буджете у дигиталне кампање.

Изузетна дуговечност читаве људске расе могла би делимично да се објасни управо дужином времена које деца проводе под мајчинском бригом.

„Једна од заиста мистериозних ствари о људима јесте чињеница да живимо ове супер дуге животе у поређењу са многим другим сисарима", наглашава проф. Метју Зипл, неуробиолог са Универзитета Корнел.

„Оно што ми износимо као хипотезу јесте да је део објашњења за наш дуг животни век овај други темељни аспект наших живота, а то је однос између мајке и њеног детета", објашњава неуробиолог. 

Еволутивна загонетка дугог живота

Животни век сисара драстично варира, од кратких 12 месеци за Милеровог џиновског сундског пацова, до два века дугог живота гренландског кита. За већину врста, животни век је у лабавој, али поузданој вези са величином тела. Веће животиње углавном живе дуже.

Међутим, неке врсте пркосе овом правилу, са животним веком много дужим од других врста сличне телесне масе. Људи спадају у ове дуговечније врсте, као и неки други примати, хијене, одређене врсте китова и слонови.

Оно што је овим врстама такође заједничко јесте да су све веома друштвене животиње које живе у групама и међусобно се помажу.

 Више од „хипотезе баке"

Једно од предложених објашњења за дуговечност, бар неких од ових, врста је такозвана „хипотеза баке". Према овој теорији, код врста са постменопаузалном фазом живота, баке престају да се размножавају, смањујући репродуктивну конкуренцију и пружајући подршку мајкама које још увек рађају децу.

Међутим, ово се односи само на неколико врста – људе, орке, белуга китове, нарвале и можда шимпанзе.

Професор Зипл и његове колеге желели су да сазнају зашто друге врсте без бака у постменопаузи могу да живе слично дуго, па су своју пажњу усмерили на мајке.

Тим је направио модел који сугерише да природна селекција фаворизује мајке које дуже живе, помажући тако у покретању еволуције дужег животног века унутар врсте.

Наравно, постоји еволутивна компензација. Ове дуговечне врсте производе мање потомака од, на пример, легла мачића. Али то такође користи потомству, омогућавајући више бриге по јединки.

Модел који повезује бригу и дуговечност

Истраживачи су направили моделе користећи податке које су прикупили на терену, како би тестирали колико снажно опстанак мајке утиче на шансе за преживљавање њеног потомства, па чак и њених унука.

Претпоставка је једноставна. Код многих од ових дуговечних врста, смрт мајке или баке смањује шансе за преживљавање њихових потомака.

Ово указује да, код врста где се млади снажно ослањају на своје мајке, дужи живот мајке може директно да побољша шансе њеног потомства да преживи и размножи се. То ствара еволутивни притисак који фаворизује јединке које живе дуже, чак и ако имају укупно мање потомака.

Кроз више модела, тим је пронашао исти образац: када потомство више зависи од мајке, популације се еволутивно крећу ка дужем животном веку и споријој репродукцији.

„Како видимо да ове везе између опстанка мајке и успешности потомства јачају, видимо и еволуцију животиња које имају дужи живот и ређе се размножавају – исти образац који видимо код људи", објашњава проф. Зипл.

„Оно што је лепо код овог модела је то што је примењив на сисаре уопште, јер знамо да ове везе постоје и код других врста ван примата, попут хијена, китова и слонова", напомиње неуробиолог.

Људски контекст: Сложена слика мајчинства

Док еволутивни модел пружа снажан оквир, слика код људи је, очекивано, сложенија.

Новија истраживања показују да веза између мајчинства и дуговечности није једноставна. Неке студије говоре да свака трудноћа може убрзати биолошко старење за неколико месеци.

С друге стране, финска студија указује на везу у облику слова "У" између броја деце и дужине живота, где жене са двоје или троје деце живе најдуже.

Ови налази се уклапају у еволутивну теорију „потрошног тела", која каже да организам има ограничене ресурсе које улаже или у репродукцију или у одржавање тела. Превише ресурса уложених у рађање оставља мање за опоравак, што може скратити животни век.

Кључни фактор који ублажава овај терет јесу социо-економски услови. Приступ здравственој заштити, исхрана и, изнад свега, социјална подршка играју пресудну улогу у одређивању коначног утицаја мајчинства на здравље и дуговечност жене.

Истраживачи нису испитивали да ли се овај ефекат протеже на очинску бригу. У свим проучаваним врстама, мајке пружају већину неге, а подаци о везама између очева и преживљавања потомства су теже доступни.

Тамо где су те везе проучаване, као код људи и неких примата, снага и трајање мајчиног утицаја јачи су од очевог.

„Када посматрате интеракцију мајки и младунаца код примата који нису људи, можете једноставно видети на лицима младунаца да на свету не постоји ништа важније од присуства њихове мајке", напомиње проф. Зипл.

„Тако да за мене, бихевиорални рад, у комбинацији са демографским студијама, заиста појачава ову заједничку еволутивну нит коју делимо са нашим најближим рођацима приматима – а то је да постоји период када је цео свет само наша мајка. И док то временом слаби, никада не нестаје. Део дугорочне тежње ове линије истраживања јесте повезивање тога са дуговечношћу, повезивање ова два мистериозна и централна аспекта онога што значи бити човек", закључује проф. Метју Зипл.

Докторка Ана Митровић Јовановић, субспецијалиста стерилитета и фертилитета из ГАК „Народни фронт“, и професор доктор Владимир Дилигенски психијатар били су гости Јутарњег програма.

Да би овако нешто било могуће извршено је постмортално узимање генетског материјала.

„У пракси је то заиста неуобичајено, али медицина препознаје могућност да уролог у року од 24 до 36 сати од проглашења смрти узме узорак из тестиса, који се затим обради и замрзне у лабораторији, а касније користи за поступке вештачког оплођења. У овом случају не знам да ли су можда раније имали замрзнут узорак сперме, уколико су покушавали да остваре трудноћу, или је узорак заиста узет у првих дан или дан и по. Према доступним информацијама, нису имали замрзнут узорак", објашњава др Ана Митровић Јовановић, уз напомену да је трудноћу изнела сурогат мајка.

Што се тиче правног аспекта, у Сједињеним Америчким Државама закони се разликују од државе до државе – у некима је то дозвољено, у већини није. Поред тога, према доступним подацима, трудноћу није изнела жена која је дала своје јајне ћелије, већ је коришћена сурогат мајка.

„Тако се отвара врло комплексна тема – медицинска, правна, етичка и социјална", сматра гошћа Јутарњег програма.

Рођење здравог детета је циљ сваког гинеколога, али се морају сагледати све околности.

„Репродуктивна медицина данас може да помогне великом броју парова, али у овако деликатним ситуацијама неопходно је сваком случају приступити појединачно. Идеја и рођење сваког здравог детета представљају циљ сваког гинеколога, али у оваквим околностима морају се узети у обзир све стране", напомиње др Ана Митровић Јовановић.

Психијатар Владимир Дилигенски додаје да у законодавству нема довољно флексибилности за ову тему.

„Сматрам да сваки случај заслужује појединачну пажњу, јер су то поступци који често трају дуго и захтевају судску процедуру. Проблем је у томе што закон, барем код нас, предвиђа да се у случају смрти једног партнера медицински материјал уништи, без могућности даље употребе У нашем законодавству нема довољно флексибилности у том погледу. ", напомиње др Владимир Дилигенски.

Ипак, у одређеним ситуацијама могуће је у кратком року након смрти, у складу са законом, узети узорак из тестиса и замрзнути га, како би се евентуално касније користио у поступку вантелесне оплодње, додаје доктор Дилигенски.

У сваком случају, овако рођено дете је осуђено на живот без оца, али додаје да су деде и бабе јако битни у одгајању деце.

„Једна трећина деце живи поред живих оца и мајке, уз баке и деке. У нашем друштву баке и деке често имају значајну улогу – као подршка у породици, али и као личности које понекад више времена и пажње посвећују деци него сами родитељи. Они могу бити важни ослонци у процесу одрастања и идентификације", сматра психијатар.

На крају, важно је нагласити да је најбољи интерес детета увек у фокусу. Закони се морају прилагођавати напретку медицине, уз јасне механизме који спречавају злоупотребе.

Целокупно гостовање можете погледати у видео-запису на почетку текста.

„Супер патике су патике у којима је оборен тренутно светски рекорд у маратону. Карактерише их то што су изузетно лагане. Ове конкретно које је носио Саве су негде око деведесет седам грама, што практично не осећате да имате на себи“, рекао је Ћук.

Додао је да такви модели углавном садрже карбонске плочице које помажу тркачима да ефикасније користе енергију током трке: „Тренутно је дозвољена једна или две те плочице. Постоје одређена ограничења, али су такве патике свакако доста помогле да се тај рекорд обори".

Говорећи о граници између технолошког напретка и фер-плеја у спорту, Ћук је подсетио да Светска атлетика покушава да пронађе баланс између иновација и очувања равноправности.

„Дебљина ђона је тренутно дозвољена до четири центиметра, тако да не могу званични рекорди да се обарају са обућом која има дебљи ђон“, објаснио је Ћук.

Као пример навео је и незванични светски рекорд на 100 километара, где су такмичари користили патике са ђоном дебљине 65 милиметара: „То изгледа као да трче на некој пени. Таква опрема им је доста значила да оборе тај незванични рекорд“.

Ипак, када је реч о рекреативцима, Ћук упозорава да врхунска технологија не мора нужно да донесе и боље резултате.

„Углавном саветујем да не купују те супер патике, јер су оне намењене елитним тркачима који имају изузетно добро развијене механичке способности“, рекао је он.

Објаснио је да карбонске плочице у таквој обући омогућавају снажнији одраз, али да рекреативци често не могу да искористе њихов пун потенцијал.

„Ако трчите спорије и немате ту еластичност, не можете да искористите потенцијал таквих патика. Притом, то може и да вам штети јер ризикујете повреду зато што не газите правилно“, нагласио је Ћук.

Да ли скупља опрема обавезно значи и боље резултате

Професор Ћук сматра да рекреативци често траже „лакше решење“, верујући да ће скупа опрема заменити систематичан тренинг.

„Када им кажем да морају више да раде тренинг снаге и да поправе технику трчања, они онда виде рекламу: ‘Купи патике које ти пет одсто побољшавају резултат’. И лакше им је да то плате него да тренирају“, нагласио је.

Према његовим речима, већина познатих брендова има моделе средње класе који су сасвим довољни за већину тркача.

„Бирате обућу која вам је удобна. Било шта из тог средњег ценовног ранга углавном нећете погрешити“, рекао је Ћук.

Осим саме опреме, наглашава да су за рекреативце најважнији правилан тренинг, реални циљеви и постепен напредак.

„Они нису професионалци, немају врхунски опоравак, немају тим који стоји иза њих. Углавном не спавају довољно, имају породицу и посао, и зато треба бити реалан“, поручио је.

Као један од најважнијих савета издвојио је тренинг снаге, посебно када је реч о превенцији болова и повреда: „Најбоља превентива је тренинг снаге. Ако су мишићи довољно снажни, они ће амортизовати ударце приликом трчања. Ако не, онда се оптерећење преноси на зглобове“, објаснио је Ћук и поручио да је најважније да људи који почињу да трче пронађу личну мотивацију и да не подлежу трендовима.

„Да не робују трендовима и да не упадну у замку да по сваку цену јуре резултат. Једноставно, треба да буду реални према себи и да уживају у трчању, јер је то суштина“, закључио је Ћук.

Персијанци су је користили у ратне и медицинске сврхе, док су у Византији тајне „грчке ватре", застрашујућег запаљивог оружја на бази нафте, биле најстроже чувана државна тајна.

У Кини су, хиљадама година уназад, употребљавали бамбусове цеви за бушење и транспорт природног гаса, који су палили да би испаравањем добили со из морске воде.

Румуни су били први

Модерна ера нафте започиње средином 19. века. Прва светска рафинерија отворена је 1856. године у Плоештију у Румунији, чиме је ова земља постала прва у свету са званичном производњом сирове нафте.

Ипак, догађај који је покренуо „нафтну грозницу" збио се три године касније, 1859, када је пензионисани железнички кондуктер Едвин Дрејк у Титусвилу у Пенсилванији, избушио прву комерцијалну нафтну бушотину у Америци. Главни циљ није био бензин, већ керозин.

Овај нови, јефтинији и чистији енергент за осветљење брзо је заменио скупо китово уље.

Епоха осветљења домова сагоревањем масти највећих сисара на планети приведена је крају, чиме је, сасвим случајно, популација китова спасена од истребљења.

На бензин се једно време гледало једноставно као на нуспроизвод у производњи керозина, неретко је бацан у реке или остављан на одеђеним локацијама да испари, пре него што је мотор са унутрашњим сагоревањем од њега створио – најтраженију робу на планети.

Рађање монопола и прве кризе

Са растом индустрије, појавили су се и први покушаји контроле тржишта. Компанија „Стандард Оил", коју је 1870. основао Џон Д. Рокфелер са партнерима, успоставила је готово потпуни монопол. Користећи агресивне пословне тактике, до 1890. године компанија је контролисала 88% рафинисаних нафтних токова у САД.

Овај гигант је на крају разбијен 1911. године одлуком Врховног суда САД због кршења антимонополских закона, а из његових делова настале су данашње компаније попут „ЕксонМобил" и „Шеврон".

Прави преокрет за нафту догодио се са изумом мотора са унутрашњим сагоревањем.

Аутомобили су од бензина, дотадашњег слабо коришћеног ресурса, створили најтраженији дериват, а нафта је постала и стратешки војни ресурс, што се показало кључним у оба светска рата. Историја 20. века обележена је периодима релативно стабилних цена, али и великим кризама.

Прва велика нафтна криза избила је 1973. године, када је Организација арапских земаља извозница нафте (OAPEC) увела ембарго земљама које су подржале Израел у Јомкипурском рату. Цена нафте је преко ноћи скочила четири пута, изазвавши глобалну рецесију и јасно показавши да је нафта постала моћно политичко оружје.

Данашње бојиште: Ормуз, санкције и енергетска транзиција

Криза у Ормуском мореузу, кроз који пролази око петине светске нафте, ескалирала је након почетка рата изазваног америчко-израелским нападима на Иран у фебруару 2026. године.

Техеран је потом ограничио и контролисао саобраћај кроз мореуз, што је довело до наглог раста цена нафте, при чему је Брент (енгл. Brent crude) је један од главних светских референтних типова сирове нафте – односно „стандард“ по коме се одређује цена нафте на глобалном тржишту, премашио 110 долара по барелу и у појединим тренуцима достигао око 125 долара.

Овај поремећај, уз већ постојећи рат у Украјини, довео је до парадоксалне ситуације. Да би стабилизовала тржиште, администрација председника Доналда Трампа је у марту 2026. привремено ублажила део санкција на руске енергенте, што је допринело наглом расту прихода Русије од извоза нафте и гаса, који су достигли највиши ниво у последње две године.

Актуелизација нуклеарне енергије

У међувремену, азијски гиганти попут Кине и Индије искористили су ситуацију да појачају увоз руске нафте.

Истовремено, енергетска нестабилност поново актуелизује нуклеарну енергију као алтернативу, сектор у којем је Русија, кроз „Росатом", такође један од кључних глобалних играча, стварајући нове облике дугорочне зависности.

Историја коришћења нафте је прича о људској ингениозности, економском напретку, али и о сукобима и борби за моћ. Од првих лампи на керозин до данашњих сложених геополитичких игара, „црно злато" наставља да обликује наш свет.

Иако се назире крај нафтне ере, тренутна криза показује колико је дубоко овај ресурс и даље уткан у темеље глобалне економије и политике, чинећи транзицију ка новим изворима енергије још изазовнијом.

Од Предузeћа за истраживање и производњу нафте у Зрењанину до НИС-а

У Србији је експлоатација нафте започела у 20. веку. Историја данашње Нафтне индустрије Србије започела је 10. фебруара 1949. године када је одлуком тадашње Владе Федеративне Народне Републике Југославије основано Предузeће за истраживање и производњу нафте са седиштем у Зрењанину. Овај кључни корак означио је почетак систематског развоја енергетског сектора, а предузеће је већ неколико месеци касније забележило свој први велики успех откривањем гасног поља код Велике Греде.

Након пресељења управе у Нови Сад 1953. године, организација добија препознатљив назив „Нафтагас" под којим ће деценијама пословати као гигант југословенске привреде. Тек каснијом реорганизацијом и спајањем са другим енергетским субјектима почетком деведесетих година прошлог века формирана је јединствена компанија која данас носи име НИС.

Иако никада није била велики произвођач, Србија је деценијама одржавала значајан ниво домаће производње, уз кључну улогу рафинерије у Панчеву, али је временом постала снажно зависна од увоза. Данас се чак 75 до 80 одсто нафте обезбеђује из увоза, пре свега из Казахстана, Ирака и других алтернативних извора, док је увоз из Русије значајно смањен услед санкција и геополитичких околности.

Актуелна глобална криза, укључујући поремећаје у Ормуском мореузу и раст цена нафте, додатно појачава ризике за снабдевање и стабилност тржишта. У таквим условима, енергетска безбедност Србије све више зависи од глобалних токова и спољнополитичких кретања, што је чини осетљивом на сваку нову кризу на светском тржишту енергената.

Али према холандским стручњацима за концентрацију и пажњу, Марку Тигхелару и Оскару де Босу, ауторима књиге Focus On-Off, проблем није у томе што су наши мозгови покварени. Проблем је у томе што их погрешно разумемо и боримо се против њих уместо да радимо са њима.

Ево шта наука заиста каже о пажњи и како да је најбоље искористимо.

Размере проблема

Сваке секунде у наш мозак улази 11 милиона битова информација. Од те запањујућег поплаве, само око 0,0004% свесно региструјемо – наш мозак обавља огроман, невидљив посао само да би филтрирао оно шта заслужује нашу пажњу.

Имамо приближно 50.000 мисли дневно, од дубоких до свакодневних („Јесам ли угасио шпорет?"), а несвесно непрестано обрађујемо позадинску буку, визуелни нереред и свеприсутну привлачност оближњих уређаја.

Несклад између овог древног биолошког хардвера и темпа савременог света је стваран. Али Де Бос, који руководи компанијом за обуку Focus Academy, тврди да смо способнији да управљамо својом пажњом него што верујемо – само ако престанемо да кривимо себе и почнемо да разумемо механику рада мозга.

Мит #1: Тешко је концентрисати се

Вреди размотрити следећу перспективу: фокусирање заправо није тешко. Вероватно можете да проведете сате уроњени у серију коју волите, разговор у коме уживате или видео-игру за коју сте загрејани. Оно што називамо „ометањем" заправо је мозак који ради оно за шта је направљен – непрестано скенира окружење и преусмерава пажњу на оно што у датом тренутку сматра најважнијим.

Проблем није покварен систем пажње. Проблем је у томе што се боримо против природних тенденција нашег мозга уместо да радимо са њима.

Када схватимо да ометања представљају мозак који одређује приоритете, а не квар, можемо почети паметније да управљамо њима – тако што ћемо се бавити узроком цурења уместо да себе кудимо због губљења пажње.

Мит #2: Довољно је искључити обавештења

Већина људи зна да утиша телефон током посла који захтева апсолутну концентрацију, али истраживања указују да је то далеко од довољног.

Студија Универзитета у Тексасу из 2017. године открила је да су учесници постигли знатно лошије резултате у сложеним когнитивним задацима када је телефон био само видљив на радном столу – у поређењу са ситуацијом када је уређај био у потпуно другој просторији.

Само присуство паметног телефона троши радну меморију и смањује флуидну интелигенцију (ону која се користи за решавање проблема и критичко мишљење), чак и код људи који нису хронични корисници телефона.

Ако желите да озбиљно размишљате, Де Бос препоручује да телефон потпуно изнесете из просторије и да радни простор одржавате без визуелног нереда, укључујући и непотребне картице у претраживачу.

Мит #3: Треба тежити стању „тока“ (“flow")

Стање без напора, потпуне уроњености у задатак – “flow" – постало је златни стандард културе продуктивности. Али Де Бос тврди да је ово нереалистично мерило за већину свакодневних послова.

Достизање тока захтева прецизну равнотежу између вештине и изазова, и обично треба 10 до 15 минута без прекида да би се успоставило. Једноставно се неће догодити током прегледа имејлова или рутинских административних задатака.

Штавише, наше навике сталног пребацивања са задатка на задатак можда нам одузимају способност за то. Уместо да ток сматрамо циљем и осећамо се неуспешно кад се не постигне, Де Бос предлаже скромнији циљ: фокус је једноставно неколико секунди одржане пажње на исту ствар. Почните одатле.

Мит #4: Кратки задаци не нарушавају фокус

Пребацивање са задатка на задатак је највећи појединачни крадљивац концентрације – и није му потребно много да се покрене.

Сваки пут кад завирите у пријемно сандуче „само на секунду" или баците поглед на телефон у одговору на унутрашњи нагон, мозак не преноси пажњу чисто.

Један његов део остаје везан за оно чиме сте се управо бавили, деливши ваше когнитивне ресурсе и успоравајући вас.

Чак и кратко проверавање телефона узрокује мерљив, привремени пад IQ-а који траје најмање минут. Ако је оригинални задатак или прекид сложенији, опоравак траје дуже.

Решење је структурално: избегавајте проверавање имејла пре или током састанака, затворите пријемно сандуче током озбиљног рада и немојте почињати задатке које немате времена да завршите.

Ако осетите нагон да проверите телефон, сачекајте пет минута – тако тренирате способност пажње на исти начин на који бисте тренирали мишић.

Де Бос такође препоручује организовање дана или недеље према врсти задатка: састанци одређеним данима, дубок рад другим данима, креативни рад трећим данима. Временом, мозак гради снажније „путеве" за сваку врсту размишљања, олакшавајући останак у одређеном начину рада.

Мит #5: За фокус је потребна тишина

Тишина није увек одговор – понекад је проблем премало стимулације, а не превише. Када је задатак досадан или рутински, мозак потражује нешто занимљивије. Зато вам мисли лутају током досадног документа чак и кад је у просторији тишина.

Једно можда противречно решење је повећање изазова. Покушајте да читате брже. Слушајте познату музику (не нову или занимљиву музику, која самим тим постаје сметња) да бисте мозгу дали довољно да обрађује током рада. Циљ је да задатак делује мало захтевније, тако да мозак не лута у потрази за стимулацијом.

Мит #6: Почните лаким победама

Популарни савет да прво решите мале задатке ради стицања замаха може да се обије о главу. Наша ментална енергија – капацитет за усредсређено размишљање – је коначна и опада током дана.

Студија Париског института за мозак из 2022. године открила је да захтеван когнитивни рад узрокује накупљање неуротрансмитера глутамата у префронталном кортексу, нарушавајући функционисање.

Кратке паузе то лако не чисте; само добар ноћни сан обнавља пун капацитет.

С тим у виду, Де Бос подржава приступ „поједи прво велику жабу": прво се позабавите најважнијим задатком, кад је ваш фокус најоштрији. Никад не знате колико когнитивног горива ће остати поподне, па немојте свој најбољи капацитет стављати на коцку на оно што прво стигне у пријемно сандуче.

Мит #7: Друштвене мреже су у реду током паузе

Оно шта радите током паузи подједнако је важно као и само узимање пауза. Скроловање друштвених мрежа, читање чланака или праћење вести – све то подразумева унос нових информација, што значи да мозак заиста не одмара, само ради на нечем другачијем.

Ако мозгу никад не пружите праву паузу, временом то може да доведе до хроничног стреса, проблема са спавањем и на крају до сагоревања.

Паузе које ће вам најбоље „ресетовати“ мозак су активности са стварно ниским уносом информација: шетња без слушалица, кућни послови, зурење кроз прозор. Ове активности активирају „мрежу подразумеваног режима" мозга, омогућавајући му да консолидује сећања, обради дан и опорави се.

Чак ће и поновно гледање познате телевизијске серије више помоћи него скроловање по Инстаграму. Све што уму омогућава да слободно лута – без уноса нових информација – рачуна се као права пауза.

Мит #8: Сви би требало да „правимо распоред“

Многи стручњаци за продуктивност куну се у „распоред“, где планирате свој дан сат по сат и додељујете сате (или минуте) одређеном задатку или активности у календару.

Ако вам то функционише, одлично, каже Де Бос. Само немојте затим користити и листу обавеза јер ризикујете стварање недоследности између ње и вашег календара – а да не помињемо да потенцијално трошите више времена на управљање продуктивношћу него на продуктивност.

Међутим, за многе људе, прављење распореда је велика главобоља, а понекад и контрапродуктивно, с обзиром на то да зависи од наше погрешне моћи предвиђања.

„Прецењујемо шта можемо да урадимо за један дан, а потцењујемо шта можемо да урадимо за сат времена“, каже Де Бос.

„Помодоро техника“ рада у интервалима од 25 минута може бити боља за мотивисање да испуните рок или да започнете сложен (или досадан) задатак.

Али понекад је тајна за обављање више посла покушај да се уради мање, напомиње Де Бос. Наше ограничене моћи фокуса значе да постоји ограничење колико пројеката или одговорности можемо да преузмемо.

Мит #9: Већина састанака треба да буде имејл

Супротно преовлађујућем тренду „овај састанак је могао бити имејл", Де Бос се залаже за мање, дуже и смисленије састанке.

Управљање имејловима је значајан терет за фокус – састављање, читање и одговарање је стално пребацивање са задатка на задатак са великим когнитивним трошковима. Суштински састанак који нешто правилно решава често је ефикаснији од десет напред-назад имејл нити.

Шире гледано, он упозорава на прекомерну комуникацију уопштено: лакоћа слања порука довела нас је до тога да сваку пролазну мисао одашиљемо у пријемно сандуче колега. Пре него што притиснете пошаљи, запитајте се да ли је заиста неопходно, или би се проблем можда решио сам – или већ имате одговор.

Мит #10: Не можемо да победимо велике технолошке компаније

Између стега великих технолошких компанија, извештаја о зависности од екрана и скраћивања распона пажње, лако је осећати се безнадежно у вези са нашом способношћу да се фокусирамо. Али Де Бос је оптимистичан.

Да, савремени свет је препун извора ометања, али такође имамо више моћи да им се одупремо него што бисмо претпоставили.

„Време је да почнемо да размишљамо о томе и да донесемо неке одлуке: како изгледа радни живот?“ Уместо да затворите телефон у фиоку, запитајте се: како ћете провести време које бисте изгубили на скроловање? Које рутине и правила могу минимизирати свакодневне поремећаје и доношење одлука?

Шира слика

Ништа од овога не захтева савршене услове нити натчовечанску вољу. Захтева разумевање да наш мозак није наш непријатељ и да уз неколико паметних структуралних избора – заштита окружења, поштовање когнитивних граница, пружање стварног одмора – фокус постаје далеко управљивији.

Можда је најважнија промена у ставу. Престаните да очекујете да будете бескрајно продуктивни.

Престаните да јурите „флоу“ као полазну основу. Престаните да попуњавате сваку празнину стимулацијом. Понекад, као што Де Бос каже, најбоља ствар коју можете да урадите јесте да једноставно зурите у даљину.

„Драго ми је што је награда дошла на Копаоник, пре пар година је колега Дејан Вељин добио за најбољег посластичара, ове године ја као шеф године, тако да је то велики корак и велики задатак“, рекао је Стеван Пејдановски, из ресторана „Ла Писта" на Копаонику.

У готово свим награђеним ресторанима негује се домаћа кухиња, а јела су спремљена од домаћих, сезонских намирница.

„То су све нама познати укуси и што ја волим да кажем то су укуси од пре наших бака, сви смо ми морали неким генетским путем да запишемо то на наша непца и да приволимо те укусе и управо тим укусима се ми бавимо“, рекао је Јован Николић Његован, из ресорана „Нуклеус" у Новом Саду.

„Сваки јеловник је измишљен и направљен у нашем фазону и ми представљамо нашу гастрономију на наш начин, на модерну српску гастрономију“, рекао је Владимир Кучера, испред ресорана „Делиријум сајленс" у Београду.

Популарност шефова се последњих година може поредити са оном које су рок звезде имале 60-тих година прошлог века. Тешко их је задржати у ресторану, па их зато власници чувају као мало воде на длану.

„Све је већи изазов када је радна снага у питању, и онда, управо препознавање појединаца који су се нарочито истакли у тој области је значајно и за њих и за ресторане у којима раде“, рекла је Марија Лабовић, директорка Туристичке организације Србије.

Анкете са страним туристима су показле да је један од најјачих утисака које носе из наше земље – храна.

За разлику од Мишлена који оцењује само елитне ресторане, инспектори „Го Мијо“ обилазе салаше, сеоска домаћинства, посластичарнице, печењаре. Када је ово последње у питању, ту нам у Европи вероватно нико није раван.

Истраживачки тим немачких универзитета у Кајзерслаутерн-Ландаоу и Каселу анализирао је више од 100 студија које су се бавиле питањем – шта се дешава када се мушкарци осећају несигурно или угрожено у погледу своје мушкости.

Како експериментално изазвати несигурност

Готово 20.000 мушкараца који су учествовали у тим студијама најпре је експериментално доведено у стање несигурности у погледу сопствене мушкости. Ауторка студије Леа Лоренц објашњава да је то постигнуто помоћу тестова и задатака, након којих су мушкарци добијали повратне информације да је њихово понашање испод просека онога што се сматра „мужевним“.

У једној студији о преговарачким вештинама, учесницима је, на пример, речено да су веома повучени, стидљиви и нимало доминантни.

У другим истраживањима намерно су нарушавани мушки стереотипи – тако што су испитаницима предочаване тврдње да мушкарци током деценија постају све слабији, све женственији или да више нису у стању да финансијски издржавају своје породице. Све то је, како наводи социјална психолошкиња Лоренц са техничког универзитета у Кајзерслаутерн-Ландаоу, веома ефикасно доводило до осећаја угрожености.

Емоционалне реакције мушкараца

Када би се осећај такозване угрожености мушкости једном активирао, мушкарци су на то најчешће реаговали снажним емоцијама – бесом, страхом и нелагодом. Многи су на то осећање, односно на перцепцију да нису довољно мужевни, одговарали усвајањем понашања која су сматрали „мужевнијим“.

На пример, израженијом дискриминацијом жена и хомосексуалних мушкараца, којима су ускраћивали једнака права. Такође су чешће подржавали агресивнију политику, залагали се за поседовање оружја, за веће и теже аутомобиле – укратко, покушавали су да се више уклопе у доминантне мушке стереотипе.

Леа Лоренц наводи да су се мушкарци у тим ситуацијама чешће залагали за поступке „којима се покушава повратак вишег статуса мушкарца у друштву, на пример узнемиравањем жена“. У неким експериментима мушкарци су седали знатно даље од отворено хомосексуалних мушкараца него испитаници који нису претходно били изложени осећају угрожености.

Looksmaxxing и маносфера

Један од покрета који има за циљ јачање наводне мушкости јесте такозвани луксмаксинг (looksmaxing). У оквиру тог тренда мушкарци настоје да делују мужевније тако што интензивно граде мишиће, а поједини се чак подвргавају естетским операцијама – укључујући и захвате током којих им се ломи вилична кост – како би постигли што наглашеније мушке црте лица.

Социјална психолошкиња Лоренц сматра да је тај тренд веома проблематичан, јер се, нарочито младим мушкарцима, на крајње експлицитан начин поручује колико је „лоше“ бити недовољно мужеван.

Слични обрасци, упозорава она, присутни су и у такозваној маносфери, где се кроз деловање актера као што је инфлуенсер Ендрју Тејт, подстичу страхови и притисак да мушкарац мора бити „прави“, „алфа“ мушкарац како би имао успеха код жена.

Маносфера је назив за интернет-сцену у којој се славе идеали мушкости засновани на доминацији и омаловажавању жена. Као својеврсна продајна стратегија, младим мушкарцима се, према речима Лоренцове, прво усађују поруке попут: „Ти ниси мужеван, ниси довољно добар, нико те не жели, нећеш ништа постићи у животу.“ Какве последице такве поруке имају у стварном животу младих мушкараца, може се засад само претпостављати.

Последице несигурне мушкости

Резултати анализираних студија указују на јасан образац. Мушкарци који су несигурни у своју мушкост показују мање емпатије и мању спремност на праштање. Истовремено је изражено снажно одбацивање сексуалних мањина и жена, којима се уопштено оспоравају једнака права.

Осим тога, политички ставови таквих мушкараца често се, након осећаја угрожености, померају у конзервативном и ауторитарном правцу. Због тога је ова тема, сматра Леа Лоренц, од великог значаја за читаво друштво.

Идеали мушкости и друштвене последице

Социјална психолошкиња објашњава да читаво друштво трпи последице уколико несигурни мушкарци, у настојању да поврате свој мушки статус, све више подржавају ратоборне поступке и поново се ослањају на патријархалне структуре.

То, међутим, не олакшава ни положај самих мушкараца. Идеолошки јаз, посебно између младих мушкараца и младих жена, све је дубљи. Док се млађи мушкарци, како каже Лоренц, „све више померају ка конзервативним идеологијама“, младе жене у исто време чешће нагињу лево.

То додатно појачава друштвене тензије. Одбацивање које млади мушкарци потом могу да доживе од жена може, заузврат, још више продубити њихову несигурност.

Како помоћи мушкарцима

Мушкарцима је, према речима Лоренцове, потребна подршка у изградњи слике о себи која неће зависити од било каквог крутог идеала мушкости, већ од позитивних вредности и основних животних ставова.

Важно је, истиче она, „проширити слику коју имамо о мушкарцима“. Док се улога жена последњих деценија знатно проширила и укључила и особине које су се раније сматрале „мушким“, друштвена представа о мушкарцима остала је уска и снажно стереотипна.

„И даље се сматра веома проблематичним ако се мушкарац понаша на начин који се доживљава као женствен, и због тога се често санкционише – друштвено, од других мушкараца, али делом и од жена“, наводи Лоренцова.

Зато је, закључује, потребна широка друштвена расправа о томе шта данас значи бити мушко и које би позитивне мушке особине друштво желело да види и подстиче.

Међутим, када је слетео у Немачку, схватио је да фигура није враћена. Таланкин је у Франкфурту, где је слетео, изјавио да на ранијим летовима преко бројних авио-компанија никада до сада није имао проблема са уношењем Оскара у авион, преноси Гардијан.

Како је навео, агент Луфтханзе је пред лет позвао безбедносни контролни пункт и понудио да испрати Таланкина до излаза на писту и задржи фигуру Оскара током лета, али је агент аеродромске безбедносне службе наводно одбацио било какав компромис.

Компанија "Луфтханза ерлајнс", која је Оскаровцу помогла да запакује награду у кутију пред лет, саопштила је да њен тим третира инцидент "брижљиво и хитно" и да спроводи "опсежну унутрашњу потрагу" за фигуром. Оскар је био упакован у кутију да би могао да је унесе у авион и смести испод седишта као проверен предмет.

Таланкин, корежисер и протагониста документарног филма за који је награђен, путује често носећи са собом фигуру Оскара, како би је приказао на догађајима после пројекција. Током боравка у Њујорку, приказао је Оскара је студентима на универзитету после пројекције документарца.

Филм Господин Нико против Путина приказ је ширења ратне пропаганде у руској школи у којој је Таланкин радио, после руске инвазије на Украјину у фебруару 2022. године. Таланкин је тренутно у егзилу ради сопствене безбедности и живи у Европи.

Свакодневна употреба пластичних производа повезана је са неколико здравствених ризика, укључујући хормонске флуктуације, репродуктивне проблеме и неколико врста рака, пише Independent.

Недавне студије процењују да се у пластичним производима налази више од 16.000 хемикалија, а за многе од њих, укључујући фталате и бисфеноле, већ је недвосмислено утврђено да су опасне за људско здравље.

Иако је неколико земаља спровело мере за ограничавање изложености опасним пластичним хемикалијама, регулација појединачних једињења је изазвоан механизам и у смислу научних доказа и правних одредница.

Истраживачи у Аустралији су спровели свеобухватно клиничко испитивање како би проценили здравствене користи минимизирања свих „тачака контакта“ са пластиком током производње, руковања, обраде, паковања, припреме и складиштења прехрамбених производа и предмета за личну негу.

Открили су да се смањењем тачака контакта, нивои ових хемикалија у људском телу могу смањити у року од само седам дана.

„Ово испитивање је послало поруку наде да можемо активно смањити нивое пластичних хемикалија у нашим телима, али је повезано са значајним променама у начину на који производимо и пакујемо храну“, рекла је Михаела Лукас, ауторка студије објављене у часопису Nature Medicine.

„Наши резултати су показали да строго придржавање исхране намирницама које нису биле у контакту са пластиком, било током производње или паковања, може смањити нивое пластичних хемикалија у нашем телу за само недељу дана“, додала је др Лукас, која је предавач на Катедри за биологију на Универзитету Западне Аустралије.

Експертски тим окрио шест врста пластике у људским телима

У студији, интердисциплинарни тим истраживача, укључујући дијететичаре, лекаре, медицинске сестре, статистичаре и биологе, анализирао је узорке урина, крви и бриса из носа, као и упитнике о понашању уз социодемографске податке од 211 здравих одраслих особа.

Код свих учесника је утврђено да имају у висок ниво пластичних хемикалија у својим телима, при чему је код сваког учесника утврђено да има најмање шест различитих врста хемикалија било ког дана.

Истраживачи кажу да је конзумирање високо прерађене, паковане и конзервиране хране и пића значајно допринело високим нивоима пластичних хемикалија пронађених код учесника у истраживању.

Шездесет ових учесника је одабрано да буде део даљег испитивања. Били су подељени у пет група како би се тестирала ефикасност замене хране и пића, кухињског посуђа и производа за личну негу алтернативама са мало пластике.

Други извори пластичних хемикалија, попут силикона и лименки, такође су уклоњени из ланца снабдевања храном учесника.

„Наши дијететичари су сарађивали са више од 100 пољопривредника и произвођача хране како би их информисали и променили њихове процесе руковања и управљања намирницама и амбалажом, а да би смањили изложеност пластици – од пашњака до тањира“, рекла је Амелија Хареј, још једна ауторка студије са Универзитета Западне Аустралије.

Након седмодневне интервенције, све групе испитаника су показале значајно смањење нивоа пластичних хемикалија у урину, у поређењу са контролном групом.

И храна али и посуђе

Преласком на производе за личну негу са мало пластике у кухињском посуђу, нивои фталата су смањени за више од 44 процента у урину, а бисфенола за више од 50 процената, показала је студија.

„Учесници су имали приступ било којој врсти хране коју би обично конзумирали – тестенини, салатама, месу, путеру, чоколади, воћу и грицкалицама – што је омогућило да унос енергије остане исти“, рекла је др Хареј.

„Снабдевањем учесника храном са мало пластике и обезбеђивањем кухињског посуђа без пластике, као што су лонци, тигањи, чајници од нерђајућег челика, тостери и дрвене даске за сечење, показали смо да промена онога што једете и начина на који припремате храну може смањити ниво пластичних хемикалија у организму“, закључује се у Студији.

„Открићемо део радијске атмосфере, део те магије која увек интригира све оне љубитеље радија, а гледаоце телевизије. Моћи ће сада да свако јутро гледају, да чују шта смо припремили за тај дан. Наравно, ту су и платформе, наш РТС Звук, РТС Планета, као и Јутјуб канал, али и друштвене мреже, што је важно да споменемо, профили Јутро је..., који ће сигурно бити још један добар простор да ми ослушнемо оне који нас слушају”, рекла је Бабићева.

„Много смо узбуђени и сад смо већ у фази финалних припрема. Већ уговарамо госте а можемо да откријемо нашим гледаоцима, али и слушаоцима, да ћете нас гледати, да ћемо се укључивати у Јутарњи програм (телевизије), да ћемо сваког јутра представљати наше теме, и да нам је циљ да, када људи крену на посао, до тад гледају вас, а кад крену на посао, да се некако поделимо”, каже Аријана Хандан.

Водитељи новог јутарњег програма Радио-Београда кажу да се већ дуго познају и сарађују.

„Узбудљиво је, чудно је да радиш у пару, јер смо ми имали своје емисије на Радио Београду, ми смо сви дугогодишњи новинари Радио Београда. Чудно је водити у пару, али је заправо на неки чудан начин и јако лепо”, додала је Хандан.

„То је једна од специфичности заправо Радио Београда, спајање тих различитих сензибилитета, тако да та синергија свакако даће леп резултат”, сматра Александар Дробац.

Садржаји за млађу публику

Нови концепт Јутарњег програма на Радио Београду подразумева и већу прилагођеност млађим генерацијама.

„Ми ћемо пратити све актуелне догађаје у земљи, свету, региону и с нашим саговорницима говорићемо о свим важним друштвеним питањима: економија, право, здравство итд. Све уз добру музику, јер музика је увек добар импулс за почетак дана. А што се тиче других тема, ми ћемо фокус имати и на младима, на успешним људима, што мислимо да је јако важно. И управо уз концепт друштвених мрежа – циљ нам је да привучемо и млађу публику са овом новом енергијом и у том контексту осавремењавања, јер знате, радио је увек један корак испред, тако то кажу”, наглашава Бабићева.

„Радио Београд као најстарији медиј на Балкану и у том концепту осавремењавања је увек био први, а с друге стране, он је суверен чувалац традиције и свих тих великих гласова који су кроз њега прошли, па је наш циљ, нашег тима, велики број људи стоји иза овог пројекта, да пратимо тај корак и са том новом енергијом, да привучемо просто и млађе слушаоце и оне који су били увек наши слушаоци да остану даље уз Радио Београд”, истиче она.

Хандан додаје да слушаоци могу да им пишу, да зову, односно да се тиму који реализује радио-програм обрате на начин на који желе.

„Јако важно је да поменемо, да је велика одговорност и велика част седети пред микрофоном Радио Београда. Ми то понављамо свих ових година, јер смо, како сам и рекла, дугогодишњи новинари Радио Београда, али Радио Београд 1 је за нас нешто ново и велика је част, али је велика одговорност будити људе ујутру, тако да видећемо како ће то бити. Ја сам одувек волела да се будим рано”, рекла је Хандан.

Викенд носи другачији концепт

У програму учествује и широка дописничка мрежа.

„Имамо људе из Бања Луке, имамо људе из свих делова Србије који нам се јављају, тако да се баш радујем да и комуницирамо са тим колегама. Мислим да ће то бити лепо да се не фокусирамо само на Београд”, истакла је.

Александар Дробац је додао и да „се не сме заборавити битна ствар – да је идејни творац радија заправо Никола Тесла”.

„У Радио Београду имамо и бисту Николе Тесле. Он је човек који је спој и традиције, али и авангардног и науке. И људи који су сарађивали својевремено са Радио Београдом су чували тај авангардни дух. То је нешто што је јако важно и каже се – у етру смо. Идеја етра је веома важна”, каже Дробац.

Суботом и недељом уз слушаоце је Нада Бабић: „Викенд је, знате, увек оно време мало за опуштање, за провод са породицом, неки излет, па ће и у том контексту, у том духу бити конципиране емисије суботом и недељом”.

Уз квалитетан разнолики садржај, подразумева се добра музика.

„Радио Београд је познат по томе да има сјајне музичке уреднике. Они су задужени за одабир и то се мења и то ће бити неки чувени хитови, нешто што слушаоци воле. Стално се процењује шта се то њима највише свиђа и мислим да ће то бити баш један добар ритам“, рекла је Аријан Хандан.

„Имамо спој специфичне архитектуре саме куће и неког персонализованог искуства које људи прижељкују и воле да осете. Они желе потпуни мир, контакт са природом, да гледају у зеленило да слушају птичице, да добију доручак у кревет да гледају звезде. То је нешто и што сами гости кажу кад дођу овде, кад дођу на један дан као да су били три дана”, изјавила је Марија Вујовић која се бави изнајмљивањем објеката.

Кажу да имају много посетилаца из иностранства који, како тврде, уживају у погледу на зеленило и плаветнило током дана, а стаклени кров употпуњује доживљај ноћу.

И сама кућа се прилагођава амбијенту тако што мења боје у зависности од положаја сунца и доба дана.

И у центру Београда можете лепо да се одморите за викенд. Све више људи бира сплавове на Аци Циганлији за уживање без много паковања и путовања.

Они који желе дружење и активности често бирају Аду Циганлију. Осим роштиљања, вожње бицикала, шетње поред воде, на Ади можете наћи и мир. Изнајмљивање сплавова на дан је одавно популарно.

„Око Првог маја велика је потражња сплавова на дан. Имамо приобаље, имамо роштиљ, људи воле да роштиљају, а опет имају своју приватност, да ту нема још 100 људи са стране. Али, и током целе године, када је сунце, људи који хоће на два,три дана, немају пуно слободних дана, не могу да оду на море, они дођу на три, четири дана – напуне батерије и врате се на посао. Сплавови у овом делу Аде Циганлије су буквално 10 минута од центра града, можете доћи аутобусом, можете пешке, можете колима…”, исприћала је Ана Грујић која се бави изнајмљивањем сплавова.

Изнајмљивање сплавова на дан актуелно је током целе године, па и зими.

Многи сплавови опремљени су као станови, па гости из иностранства, како кажу, остају и по месец дана. Изнајмљивање викендица кошта од 150 до 800 евра. То зависи од нивоа луксуза, капацитета и пратећих садржаја, а сплав на Аци Циганлији можете да изнајмите за 100 до 200 евра по дану.

Било да се бира природа надомак града или одмор на води у самом Београду, једно је сигурно – за прави предах, Београђани не морају далеко да путују.

Због тога су Швеђани одлучили да дигитални алати нису добри за децу у вртићима и нижим разредима основне школе.

„Највише због тога што се мозак не активира колико и када пишу, јер је то процес стварања. Ти си у контроли тог процеса, промишљаш о томе шта пишеш, за разлику од тога када само претражујеш и имаш готову информацију. Још један разлог јесте што су деца у тој доби релационо оријентисана, а коришћење дигиталних алата смањује контакт са учитељима, који су споне и преносе то знање“, истиче психолошкиња.

Књижевник и бивши директор Менсе, Урош Петровић, каже да није противник технологије и да децу не треба од ње изоловати, али да се нипошто не сме уклањати писање.

„Када реченицу напишеш руком, ти си је изградио. Када је напишеш на рачунару, ти се је забележио. Нису за џабе папир и књига најбољи изуми човечанства“, додаје Петровић.

Психолози последњих година такође саветују децу и људе да воде дневник, односно да пишу, бележе и процесуирају.

„На емотивном плану, писање је промишљање о информацијама. Нека врста рефлексије и критичког размишљања. Због тога су шведска деца била ниже рангирана него раније. Практична примена оног наученог је била много слабија. Занимљиво је да су и са слабијим резултатима била боља од својих вршњака у Србији“, објашњава Мартина Кварантан Шмитран.

Енглески је „есперанто“ новог доба

Дигитална култура донела је и усвајање многих страних термина у српски језик, а Урош Петровић каже да је тај феномен неумитан и да је енглески постао „есперанто“ новог доба.

„Увек говорим деци да случајно не заврше основну школу, а да не говоре енглески перфектно. Немаш изговор“, наводи Петровић.

Када је у питању коришћење технологије, он сматра да је неумитно да сваки вид активности који пренесемо на технологију, тај део мозга се успава.

Баланс је кључ

Најтеже је наћи фину равнотежу између тога шта од технологије треба искористити, а шта не.

„Равнотежа држи свемир на окупу“, истиче Петровић.

Децу треба спремити за дигитално тржиште, наводи Кварантан Шмитран.

„Када децу стимулишете да могу ту технологију да употребљавају на прави начин, да поставља питања, обрађује велике анализе података, тада технологија иде у корист са оним што смо основно научили“, каже психолошкиња.

Додаје и да српски језик има велику предност у односу на остале – има два писма.

„Када ви за исту реч имате два начина визуелног представљања у глави, касније можеш брзо да се пребацујеш у различите контексте, имаш бољи фокус и можеш да пратиш обрасце“, сматра Мартина Кварантан Шмитран.

Разговор је делимично покренут трагичним случајем у Аустрији почетком ове године, у којем је пењач осуђен за убиство из нехата и изречена му је условна казна након што је оставио своју девојку саму на планини Гросглокнер, највишој у земљи, тврдећи да је отишао да потражи помоћ. Девојка је преминула услед смрзавања.

Тужиоци су оптужили мушкарца Томаса П. да није одговарао на позиве спасилачких служби упркос томе што је имао телефонски сигнал и да није благовремено послао позив за помоћ. Током суђења, бивша девојка је сведочила да ју је он оставио на истој планини 2023. године јер ју је сматрао превише спором, објавио је немачки лист Билд. Био је склон да буде „мрзовољан“ ако би се она мучила током планинарења, рекла је на суду током сведочења.

Ко и зашто напушта блиску особу у потенцијално опасном окружењу

Током суђења, жене су почеле да деле личне приче на мрежи. „Идеш са њим на планинарење, али он те оставља саму и схватиш да му се никада ниси свиђала“, написала је једна жена у снимку на Тик-току који је приказује саму на изолованој планинској стази и који је прикупио скоро пет милиона прегледа.

У објави на платформи Икс (некадашњи Твитер), друга жена је поделила видео-снимак у којем сама шета дивљином а у пратећем тексту пише: „Ово је видео-снимак у којем планинарим по шкотском планинском подручју покушавајући да извучем максимум из свог путовања, док је момак са којим сам била у некој врсти слободне везе био километрима испред мене.“ Снимак има 1,9 милиона прегледа.

Скован у краткој причи шкотско-канадског писца Роберта Бара из 1893. године о мужу који планира да убије своју жену у швајцарским Алпима, „алпски развод“ није правно нити званично признат термин.

Међутим, бихевиорални психолог и терапеут за везе Џо Хемингс рекла је за Си-Ен-Ен да је динамика везе која стоји иза њега препознатљива. Према речима Хемингсове, починиоци су обично они који имају проблем са везивањем (не желе да кажу да су у вези, избегавају брак), они који се емоционално и физички дистанцирају од других када су под стресом, уместо да се позабаве узроком.

„Најчешће нису емпатични и не исказују саосећање, а сукобе избегавају – радије ће се склонити. Често виђам ову врсту понашања на саветовању – партнер, најчешће мушкарац са партнерком, који се повлачи пред испитивањем, или чак може напустити прострију или потпуно одустати од саветовања“, описује Хемингсова

Иако „алпски развод“ можда није уобичајено искуство, Хемингсова верује да ће основни концепт бити познат многим женама: „Не због планинског окружења, већ зато што је емоционално повлачење или чак напуштање унутар везе релативно уобичајено“.

Међутим, планинско окружење додаје још једну димензију овом обрасцу понашања, чинећи га потенцијално опасним. Такве активности на отвореном стварају тренутну хијерархију: ко води, ко се креће и ко поставља темпо.

„Ходање испред свих и одбијање прилагођавања другима може бити суптилан начин потврђивања ауторитета или контроле“, наглашава Џо Хемингс.

„Требала ми је помоћ, а он ме послао саму назад и дао ми смеће да понесем“

Иако најчешће описује романтичне партнере, термин „алпски развод“ може се применити у ситуацијама у којима жене остају без подршке или заштите друге мушке фигуре за које су мислиле да могу да им верују, као што су очеви, браћа, други чланови породице и пријатељи.

Страствена планинарка Лори Сингер из Калифорније каже да је поступак дугогоришњег пријатеља доживела као издају када се разболела током вишенедељног планинарења јер је оставио у ситуацији у којој је страховала за свој живот.

Лори је 2016. године, у 56. години, кренула на стазу Џона Мјура која пролази кроз планински ланац Сијера Невада у Калифрнији, заједно са блиским пријатељем и планинаром. Стаза се пружа дуж 357 километара и просечном планинару треба две до три недеље да је савлада.

Према речима Лори Сингер, он је раније ишао стазом Џона Мјура и имао је више искуства од ње, посебно на већим надморским висинама, и „наговорио ју је да заједно поделе то искуство“. Пар се сложио да пешачи 32 километра дневно, а њен пријатељ је рекао да ће се побринути за храну која је потребна за њих двоје.

Само неколико дана након почетка експедиције, Сингерова, која је себе описала као „ултра-атлетичарку“, почела је да се осећа лоше, што је тек касније схватила да је висинска болест. Упркос томе, њен пријатељ није успорио темпо.

„Стално је ишао испред мене и нисам могла да га пратим због висинске болести коју сам имала“, рекла је Лори за Си-Ен-Ен.

„На пример, једне ноћи смо ходали до дуго у ноћ. Био је толико испред мене да сам се толико плашила. Дозивала сам га. Нисам ништа чула.“

Након око сат времена раздвојености, Сингерова је коначно сустигла свог колегу планинара, који јој је рекао да ју је тестирао да види да ли ће успети да сама савлада етапу.

Њих двоје су наставили да ходају наредних дана, а Лори је схватила да није имао довољно хране за обоје. Открио јој је да му је циљ да смрша током планинарења, али да њу није обавестио о томе пре него што су кренули. „До тада сам већ морала да користим зихернадлу да бих могла да носим шортс.“

Упињући се да савлада још више од 240 километара стазе, Сингерова се једног јутра пробудила свесна да нешто озбиљно није у реду са њом и да једва може да хода.

Њен пријатељ, како Лори истиче, предложио је да се раздвоје и да се она врати на почетну тачку стазом и потражи помоћ, а да он настави до краја планиране руте. Рекла је да ју је послао само са енергетском чоколадицом и чак је пребацио своје смеће у њену торбу да би себи олакшао терет. „Нисам знала колико треба да пређем, али сам знала да ми је потребна помоћ“, каже Лори.

Крећући се сама каменитом стазом, Сингерова се мучила да одржи равнотежу. Још није била свесна стога, али због висинске болести имала је оток на мозгу, као и инфициране попуцале пликове на стопалима. Нашла се у ситуацији опасној по живот и мисао која је обузимала је била да не жели да умре сама у дивљини: „Била сам толико гладна. Размишљала сам само о томе како желим поново да видим своју породицу“.

После отприлике 13 километара, наишла је на друге планинаре на иначе празној рути, који су одмах видели да је у лошем стању, понудили јој храну и дали јој упутства како да настави даље. На крају је успела да се врати аутостопом на сигурно, али њен процес опоравка је трајао недељама.

Осврћући се на то мучно путовање, Лори је рекла: „Нисам схватала колико је требало да будем укључена у процеса планирања, али онда је он преузео улогу својеврсног ментора, шерпаса на неки начин, а није то био. Само би оставио људе. Ко то ради?“

Што се тиче могућег мотива, „алпски развод“ може варирати од унапред смишљеног чина злобе до импулсивне, тренутне одлуке.

Када је жртва намерно намамљена у потенцијално опасно окружење, а затим напуштена, починилац може патити од поремећаја личности, објашњава бихевиорални психолог Џо Хемингс. Према њеној оцени, у већини случајева напуштање је спонтано, изазвано нестрпљењем и недостатком контроле и емпатије.

Након трауматичног искуства, савет Лори Сингер је јасан: „Без обзира на то колико мислите да познајете особу (са којом планинарите), увек треба да будете самостални“.

„Веровала сам (свом пријатељу)... Мислила сам да га познајем, а очигледно нисам“, закључила је Лори.

Код Херодота и Тукидида видимо порекло историјске методе – покушаја документовања догађаја, а не донекле историјског имагинаријума магичних звери, досадних богова и локалних хероја.

А како су Грци писали своју историју? Тако што су клеветали своје непријатеље. У грчкој „историји“ видимо Персијско царство као место раскалашних, изопачених, декадентних демона који су тражили само смрт и ропство свих цивилизованих народа.

Ово оцрњивање Персијског царства наставило се кроз два миленијума евроцентричног образовања – историјског приказа који је ишао од Грчке до Рима, преко витезова до Британије, а затим до Америке.

Када су историчари схватили да „остатак света“ може да понуди барем нешто, до тада је проучавање Персије патило због недостатка примарних извора доступних западним институцијама. Чак и данас, у продаји се може наћи преко 20.000 књига о старој Грчкој и старом Риму. Персија чак нема ни посебан одељак.

Па ипак, Персијанци су били једна од највећих цивилизација на свету. Ако разговарате са било којим Иранцем, нећете га тако лако ућуткати о доприносу Персије свету.

Дакле, шта је Персијско царство – које је некада покривало данашњи Иран, Египат, Турску и делове Авганистана и Пакистана – пружило свету?

Сви путеви воде у Персепољ

Путеви датирају из давнина. Египат и Сумер су имали путеве. Чак су и прва насеља вероватно користила калдрму да би поплочала пут. Али Персијанци су увели Краљевски пут. Под династијом Ахеменида (550–330. п. н. е.), изградили су мрежу од преко 2.500 километара путева, од својих спољних провинција до своје престонице Персепоља.

Римљани, познати по својим путевима, учили су и градили по узору на Персијанце. Таква мрежа је била неопходна за организовано, ефикасно и интегрисано царство. Без добрих путева, већина „царстава“ је једноставно скуп неповезаних и привремено застрашених вазала.

Федерална организација царства

А разлог зашто су путеви били толико важни за Персију је због њихове огромне амбиције. Персија није била само царство којим је владао мач; била је то интегрисана, централизована сила са добро осмишљеном бирократијом и функционалном политичком инфраструктуром.

Све је то вођено кроз њихов систем „сатрапија“.

Сатрап је био локални гувернер кога је именовао цар, и коме су дате одређене регионалне слободе да ради оно што је најбоље – све док је то служило добру царства. Постојало је отприлике 20 сатрапија на пет милиона квадратних километара царства.

Сатрапи нису били потпуно аутономни од централне власти (попут „Радите шта желите све док плаћате порез“), већ им је помагао савет Персијанаца, у коме је било и локалних саветника, а био је контролисан од стране краљевских секретара и емисара самог краља, посебно „краљевог ока“ који је спроводио годишњу инспекцију.

Управо због сатрапија Персија се често идентификује као прва „држава“ у историји.

Писма Дарију

Персијанци су изумели формални, функционалан поштански систем назван „Чапар Кане“. Египћани и Асирци су имали поштанске и курирске службе, али тек под Даријем I (548-486. п. н. е.) свет је добио своју прву мрежу релејних система и поштанских кућа.

Персијски поштар који је носио пакете би скочио на коња, галопирао до изнемоглости, а затим би заменио коња у кући за размену (што је било отприлике један дан разлике). Након брзог доручка од смокава на лепињи, добио би одморног коња и наставио својим путем. Све је то било много брже, далеко безбедније и далеко ефикасније од свега што је постојало до тада.

Толеранција у Персијском царству

Под владавином великих царева Ахеменида, освојеним народима је било дозвољено да задрже своја веровања и верске праксе, све док нису нарушавали стабилност царства.

Персијско царство простирало се на три континента и било је разнолика, вишеструка федерација многих племена, етничких група и верских идентитета.

Било је сасвим прихватљиво да Јеврејин, манихејац или зороастријанац расправља о теологији у културном лонцу за топљење какав је био Персепољ. (Зороастризам је био званична државна религија Персије која је такође, с обзиром на 4.000 година старости, вероватно најстарија монотеистичка религија.)

Као резултат тога, персијски градови су постали извор великих научних, филозофских и технолошких иновација. Царства пре Персијанаца, попут Египћана и Асираца, присиљавала су људе да се поклоне њиховим боговима и усвоје њихове обичаје.

Вавилонци су забележени и у Библији како су присиљавали Јевреје да престану са својим обожавањем једног бога. Персијанци су први значајни претенденти на то да буду што ближи „толеранцији“ колико је то могао бити древни свет.

Баште и роштиљ

Разлог зашто већина кућа има башту или двориште вероватно је због Персијанаца. Египћани су имали дивне оазе, Вавилонци су имали своје висеће вртове, али су Персијанци баште учинили уобичајеним.

Персијанци су башту видели као „рај на земљи“, и свако ко је могао то да приушти ангажовао би пејзажног архитекту или хортикултуристу како би се уверио да нешто зелено и лепо увек буде у видокругу куће. Према Херодотовој Историји, цар Ксеркс I је чак имао „воћњак свих врста дрвећа које рађа јестиво воће“.

Персијске баште, или „Чахар Баг“, често су се одликовале широким спектром биљног света и текућим воденим површинама. Биле су места за рекреацију, али и за размишљање, дискусију и пословање.

Исламске баште Ал-Андалуса у Шпанији и могулске баште у Индији биле су по узору на персијске баште. У међувремену, римски државник Лукул је из прве руке видео ове баште када је био на дипломатској мисији у данашњој Турској. Када се вратио кући, донео је делић Персије у Рим са „Лукуловим вртовима“. Они су постали популарни и одатле су се проширили преко царства и у срца Европљана.

Па зашто толико жена данас рађа лежећи на леђима?

„Постоји опште незнање међу стручњацима и трудницама о физиологији порођаја“, сматра Џенет Баласкас, оснивач Центра за активан порођај у Великој Британији и ауторка бројних књига које детаљно описују како мајке могу преузети контролу над својим искуством порођаја.

Године 1982, Баласкас је објавила „манифест активног порођаја“ који је постао централно начело њене организације.

„Широм света, хиљадама година, жене су спонтано рађале у неком облику усправног или чучећег положаја“, пише у манифесту. „Без обзира на расу или културу... исти усправни положаји преовлађују.“

Већина жена у постиндустријским земљама је затворена у болници у лежећем положају, наводи Баласкасова. „Ова пракса је нелогична, чини порођај непотребно компликованим и скупим, претварајући природни процес у медицински догађај, а породиљу у пасивног пацијента. Ниједна друга врста не заузима тако неповољан положај у тако кључном тренутку.“

Други стручњаци се слажу. У ствари, порођај у лежећем положају је „релативно модеран феномен“, написала је Хана Дален, професорка акушерства на Универзитету у Сиднеју, у колумни из 2013. за портал Конверзејшн.

Трудноћа као „болест“

Тек у последњих 300 до 400 година жене се углавном порађају на леђима. То могу да захвале Французу по имену Франсоа Морисо. Тврдио је да би лежећи положај био удобнији и за трудницу и за мушког лекара који је збрињава (већ је постојао покрет за укидање бабица и уместо тога присуство мушких хирурга на порођајима).

Морисо је трудноћу сматрао болешћу. У својој књизи из 1668. године „Болести трудница и жена у порођају“, Морисо је саветовао: „Најбоље и најсигурније је породити се у кревету, како би се избегле непријатности и муке због каснијих трудноћа.“

Међутим, неки научници тврде да је промена положаја при порођају заправо могла бити последица другог Француза који је живео у исто време као и Морисо – краља Луја XIV.

„Пошто је Луј XIV наводно уживао гледајући жене како се порађају, фрустрирао га је нејасан поглед на порођај када се он дешавао на столици за порођај и промовисао је нови лежећи положај“, написала је Лорен Дандес, професорка социологије на колеџу Макданијел у Мериленду, у свом раду из 1987. године о еволуцији положаја при порођају.

„Утицај краљеве политике је непознат, иако је понашање краљевске породице морало донекле утицати на становништво“, додала је. „Наводни захтев Луја XIV за променом поклопио се са променом положаја и вероватно је допринео томе.“

Без обзира на то како је дошло до тога да се жене порађају лежећи на леђима, тренд се задржао, на штету њиховог искуства порођаја.

Научно доказано

Главни разлог зашто жене рађају у усправном положају толико хиљада година је једноставан: гравитација. Беба мора да путује надоле кроз порођајни канал, а гравитација је корисна за тај процес.

Показало се да ће се жене, препуштене саме себи, инстинктивно нагињати напред током порођаја – а не уназад – усвајајући положаје као што су чучање, нагињање напред на рукама и коленима или наслон на низак комад намештаја.

У прегледу из 2013. године, који је обухватио више од 5.200 жена, наведено је да су други важни исходи за жене које су се породиле усправно и у покрету, уместо лежећи у кревету, укључивали „смањење ризика од царског реза, мању употребу епидуралне анестезије као методе ублажавања бола и мању шансу да њихове бебе буду примљене на неонатално одељење“.

У прегледу је наведено да су потребна додатна истраживања за жене у групама високог ризика – неке студије су показале повећање губитка крви у усправним положајима при порођају.

Утврђено је да усправни положаји при порођају такође смањују време трајања порођаја.

Даленова је навела низ предности, укључујући ефикасније контракције, мање болова за мајку, мање пинцета, вакуумских порођаја и епизиотомије, као и бољу оксигенацију бебе у мајчиној материци, јер материца не компресује аорту.

Године 2011, Даленова и њене колеге спровеле су студију како би разумели да ли окружење за порођај утиче на положај који жене заузимају током порођаја. Посматрали су два окружења – порођајне центре, где је била доступна помоћна опрема као што су лопте, столице за порођај и вреће за седење, и порођајна одељења, где је медицински болнички кревет био једина опција.

Открили су да су жене пред порођајем много чешће заузимале усправан положај током прве и друге фазе порођаја у поређењу са порођајним одељењем – 82% жена је то учинило у поређењу са 25% у порођајним одељењима.

Промене на видику

У западним земљама сада постоји свест о концепту активног порођаја, каже Баласкасова – приступ који промовише способност мајке да се слободно и инстинктивно креће током порођаја и да заузме усправне положаје, уместо да лежи на леђима везана за машине и мониторе.

Међутим, стопе царских резова настављају да расту. Смернице Националног института за здравље и изврсност неге у Великој Британији саветују да жене на порођају „треба обесхрабрити да леже на леђима или полулежећем положају у другој фази порођаја и да их треба подстицати да заузму било који други положај који сматрају најудобнијим“.

Као и увек, знање је моћ, и што су жене информисаније о својим изборима у вези са порођајем, то ће се осећати удобније у избору онога што им одговара.