Друштвене мреже, продавнице и онлајн огласи брује од различитих режима, производа, суплемената и стратегија које обећавају дужи живот и вечну лепоту. Лако је занети се стварима за које се на крају испостави да су само „магла“.

„На мрежи има толико дезинформација о свему. Постоје сви ти, у суштини, преваранти који људима нуде здравствена решења представљајући их уз погрешне информације и хвалећи пречице које заправо не функционишу“, упозорава новинарка Кара Свишер.

Није тако страшно ако су производи или предлози који не решавају проблем безопасни, као што је то ужасан рецепт за хлеб од карфиола, наводи Свишерова. „Много тога су праве медицинске процедуре или уређаји који нису добри за вас или су скупи и то сматрам заиста увредљивим“, истакла је новинарка.

У епизоди Си-Ен-Еновог серијала Кара Свишер жели да живи вечно, која истражује трендове дуговечности и науку, ауторка анализира преваре и стварне путеве до дуговечности.

Неке од ствари које се рекламирају људима који траже дужи и здравији живот су штетне, друге су једноставно скупе, али нису ефикасне, наводи Свишерова. Такође, постоје и оне које, чак и ако су им неопходна додатна истраживања, заиста имају шта да понуде.

Терапија црвеним светлом

Један од најновијих трендова у лепоти и дуговечности је терапија црвеним светлом, али њени ефекти нису само реклама, истиче др Закија Рахман, професорка дерматологије на Медицинском факултету Универзитета Станфорд и предавач у Станфордовом Центру за дуговечност. Црвено светло и нешто мање популарно инфрацрвено светло су специфичне таласне дужине светлости, које могу слати различите сигнале телу.

Идеја је да се црвено светло претвара у енергију у митохондријама, које су, ако се присетимо часова биологије, покретачка снага ћелије. Иако се то не зна са сигурношћу, истраживачи верују да излагање ћелија таласним дужинама црвеног светла помаже у побољшању перформанси и отпорности ћелија и смањује упалу, каже др Правин Арани, ванредни професор оралне биологије на Стоматолошком факултету Универзитета у Бафалу у Њујорку.

Научни докази све више подржавају тврдњу да терапија црвеним светлом може помоћи текстури коже и расту длака, што је изазвало бум у понуди уређаја за кућну употребу у козметичке сврхе, додала је професорка Рахман.

Спроводе се студије како би се испитао низ других потенцијалних користи као што су лечење хроничног бола, Паркинсонове болести и Алцхајмерове болести, прецизирао је професор Арани.

Међутим, за лечење дубљих делова тела и даље је потребно више података. Протоколи попут начина примене светлости, тачно које таласне дужине користити и колико дуго још увек нису утврђени, указао је професор Арани.

Постоје два начина примене терапије црвеним светлом: ласери, који се обично налазе у лекарским ординацијама, и ЛЕД панели, које многи људи купују за коришћење код куће. ЛЕД опција има мањи потенцијал за оштећења ако се неправилно користи, али потенцијални проблем је слабија контрола квалитета на тржишту, рекао је Арани.

Ако желите да испробате терапију црвеним светлом и да сте сигурни у уређај који купујете, професорка дерматологије Закија Рахман препоручује да потрагу започнете тражећи уређаје који имају одобрење Америчке агенције за храну и лекове.

Али запамтите, поручује професорка, терапија црвеним светлом није магични еликсир и нећете једном употребити уређај и пробудити се следећег дана са лицем које је 10 година млађе или са густом косом. Уређаји попут ових захтевају доследну употребу током периода од неколико месеци да би се видели резултати, објаснила је др Рахман.

Знојење у сауни

Знојење у сауни је још једна велнес стратегија која није продаја „магле“, каже Кара Свишер.

„Ако не претерујете, добићете доста воде. Одлично је. То је заправо једна од бољих ствари које можете учинити за себе“, наводи новинарка. Поред свих потенцијалних физиолошких користи, 20 минута у сауни омогућава и опуштање без телефона.

Употреба сауне је популарна у културама широм света, а постоје и нека истраживања која поткрепљују њихову употребу. Студије су довеле у везу редовну употребу сауне са побољшаним кардиоваскуларним здрављем, користима по когнитивно здравље и одржавање мишићне масе, наводи се у прегледу истраживања из 2021. године.

Механизми ефикасности сауне нису у потпуности утврђени, али др Дејвид Берк препоручује да његови пацијенти који желе да испробају сауну циљају на 20 минута четири до пет дана у недељи.

„То је тако једноставно, али је запањујуће колико је добро и колико користи доноси за тако кратак временски период“, рекао је Бурк, који је и почасни председник Одељења за рехабилитациону медицину на Медицинском факултету Универзитета Емори у Атланти.

Сауне су многима лако доступне, има их у велнес центрима па чак и понекој теретани. Такође, постоје опције за куповину мањих сауна за ваш дом или викендицу.

Шта стварно има ефекта

Колико год нова технологија била узбудљива и колико год се уклапала у идеју луксуза, куповина чудотворног производа који ће вам побољшати живот, чак ни истражени алати попут сауна и терапије црвеним светлом нису фактори који ће имати највише ефекта.

Ако се не храните добро, не спавате довољно, не вежбате и немате здрав друштвени живот, терапија црвеним светлом и сауне не могу учинити много.

Људи који имају највише користи од уређаја са црвеним светлом које користе у кућним условима су „често људи који већ раде друге ствари и желе да додају уређај свом режиму“, нагласила је др Рахман.

Исхрана богата воћем и поврћем, односно плодовима и биљкама, довољно сна и вежбање требало би да нам буде приоритет, поручује Венкатраман Рамакришнан, научник у MRC лабораторији за молекуларну биологију у Кембриџу, у Енглеској, и аутор књиге Why We Die: The New Science of Aging and the Quest for Immortality (Зашто умиремо: Нова наука о старењу и потрага за бесмртношћу).

„Људи кажу да су ове три ствари бесплатне, али су бесплатне само ако имате слободног времена и могућност да их радите. Тешко је, али с друге стране, потпуно изводљиво“, закључио је Рамакришнан.

„Ослушкујемо природу и трудимо се да на најбољи начин извучемо својим техникама неки аутентични производ“, наглашава Данка Драгојловић из Винарије „Драгојловић“, Сремски Карловци.

Раније се прозводња вина наслеђивала по мушкој линији, али и то се сада мења. Ивана је четврта генерација винара, дипломирала је производњу вина и у породични посао умешала прсте.

„Женски прсти свакако уносе много више емоција у тај свој крајњи производ, јер сам сигурна да ћете се и Ви, а и многи други сложити са чињеницом да вино није прост алкохолни производ, него оно са собом носи и доноси емоције“, каже Ивана Шијачки Мајороши из Винарије „Шијачки“, Баноштор.

Квалитет вина, интерпретација локалног поднебља и наше традиције – све нам је на врхунском нивоу.

„Апсолутно не заостајемо ни за ким у свету. Ни за Французима, ни за Италијанима, само што ми немамо количину, немамо оних 300 година иза себе континуираног грађења и бренда и квалитета и размевања свог тероара, разумевања својих сорти. Међутим, оно што радимо у оквиру у ком радимо, радимо одлично“, сматра Игор Луковић, „Вино и фино“.

На оваквим манифестацијама угоститељи бирају вина којима ће обогатити винску карту. Чувени хрватски шеф који је радећи по целом свету кувао за Тину Тарнер, Лучана Паваротија, Стинга и „Ролингстонсе“, каже да на Салону у Ложионици може да пронађе вина која се добро упарују са било којом храном.

„Ја мислим да је Србија направила џиновске кораке у квалитету. Подрум, винарије и винограде су наследили млади људи који су едуцирани, који имају нову идеју, који имају потпуно другачији поглед на вина него што се некад радило и мислим да су скокови јако велики“, истиче кулинарски шеф Том Гретић.

Салон вина у Ложионици је овог пролећа први повукао ногу, а онда ће се током читавог лета и јесени свечаности у славу божанског пића, организовати у свим винородним деловима Србије.

Лаптопови су постали уобичајени у шведским учионицама крајем 2000-их и почетком 2010-их. До 2015. године, према званичним подацима, око 80 одсто ученика у државним средњим школама имало је индивидуални приступ дигиталном уређају.

Обавезна употреба таблета у предшколским установама укључена је у наставни план и програм 2019. године, као део мисије претходне владе коју су предводили социјалдемократе да припреми чак и најмлађу децу за све дигиталнији радни и приватни живот.

Заокрет нове власти – „од екрана до фасцикле“

Али тренутна десничарска коалиција, која је дошла на власт 2022. године, усмерава наставу у другом правцу.

„Заправо покушавамо да се решимо екрана колико год је то могуће“, наводи Јоар Форсел, портпарол за образовање Либералне странке чији је лидер министар просвете Шведске.

„Са вишим узрастом у школи, можда ћете их користити мало више, али са нижим узрастом, или у школи, мислим да уопште не би требало да користимо екране.“

Влада је често користила слоган „från skärm till pärm“, што звучи привлачно на шведском, а преводи се као „од екрана до фасцикле“.

Тврди се да часови без екрана стварају боље услове за децу да се концентришу и развију своје вештине писања и читања.

Нове мере: без таблета и мобилних телефона

Од 2025. године, предшколске установе више нису обавезне да користе дигиталне алате, а таблети се не дају деци млађој од две године.

Касније ове године ступа на снагу забрана мобилних телефона у школама – чак и у образовне сврхе.

Школама је већ додељено више од 2,1 милијарде круна (200 милиона долара) у виду грантова за улагање у уџбенике и водиче за наставнике. Нови наставни план и програм, осмишљен да спроведе учење засновано на уџбеницима, требало би да буде објављен 2028. године.

„Читање правих књига и писање на правом папиру, и бројање са правим бројевима на правом папиру, много је боље ако желите да деца стекну знање које им је потребно“, тврди Форсел.

Истраживања упозоравају на утицај екрана

Промена у приступу уследила је након консултација 2023. године у којима су учествовали академски истраживачи, наставне организације, јавне агенције и општине.

„Повећана је свест о поремећајима које технологија изазива у учионицама“, каже др Сисела Натли, неуролог, сарадница Каролинског института у Стокхолму.

Натли каже да ученици губе концентрацију гледајући шта друга деца раде на уређајима. Такође указује на све већи број међународних истраживања која показују да читање на дигиталним уређајима отежава обраду информација и да интензивно коришћење екрана може утицати на развој мозга млађих ученика.

Пад резултата на ПИСА тестирањима

Влада се нада да ће повратак традиционалнијим методама наставе помоћи у побољшању позиције Шведске на ПИСА ранг листи. Некада међу најбољима, Шведска је нагло опала 2012. године, а након кратког опоравка поново бележи пад у математици и читању 2022. године.

Иако је и даље мало изнад просека за земље ОЕЦД-а, резултати у писмености су слабији него у Великој Британији, САД, Данској и Финској. Скоро четвртина ученика не достиже основни ниво разумевања прочитаног.

Извештај ОЕЦД-а указује да ученици имају користи од дигиталних алата, али и да је у учионицама присутно много ометања. Велика употреба уређаја на часовима математике повезана је са слабијим резултатима.

Андреас Шлајхер упозорава да је у Шведској технологија уведена без јасних педагошких циљева.

Привреда страхује од мањка дигиталних вештина

Владина стратегија изазвала је жестоке дебате у пословној заједници.

Извештај индустрије образовне технологије упозорава да би ученици могли бити недовољно припремљени за тржиште рада. 

„Свима су потребне основне дигиталне вештине“, каже Јани Јепесен, наводећи процену ЕУ да ће 90 одсто послова то захтевати. Упозорава и на могући одлив технолошких компанија ако не буде довољно ИТ кадра.

Вештачка интелигенција и ризик од „дигиталног јаза“

Питање је и како укључити вештачку интелигенцију у наставу.

Док влада планира наставу у средњим школама, критичари сматрају да би са тим требало почети раније.

Професорка Линеа Стенлиден упозорава да би у супротном деца из имућнијих породица могла стећи предност и продубити „дигитални јаз“.

Форсел одбацује те критике и истиче да деца прво морају савладати основне вештине. „Људима можете дати могућности које им неједнакост одузима само тако што ћете им пружити одговарајуће образовање.“

С друге стране, Јепесен оцењује да је реч о „популистичком“ приступу и упозорава да се занемарују други проблеми, попут неравномерне расподеле ресурса и наставног кадра, на шта указује и извештај Шведске агенције за образовање.

Екстремни временски догађаји попут топлотних таласа постају све чешћи и интензивнији широм света, подстакнути људским активностима као што је сагоревање фосилних горива.

Опис, који је увела Јапанска метеоролошка агенција (ЈМА) у петак, користи реч „коку“ – што значи суров или окрутан – како би описао врућину, пренео је лист Јапан тајмс.

Анкета је спроведена у фебруару и марту и прикупила је око 478.000 одговора, у којима су грађани бирали омиљени израз међу 13 понуђених опција за опис најтоплијег дана.

Јапан већ има термине за дане са температурама изнад 25, 30 и 35 степени Целзијуса.

Нови израз за још топлије време долази након рекордних врућина које су погодиле Јапан прошле године.

Лето 2025. било је најтоплије од почетка мерења 1898. године, са просечним температурама широм земље вишим за 2,36 степени у односу на просек.

Температуре су прелазиле 40 степени Целзијуса током девет дана између јуна и августа, уз нови национални рекорд од 41,8 степени у граду Исесаки.

Укупан број екстремно топлих дана такође је премашио претходни рекорд постављен 2024. године.

Примера ради, Токио је забележио 25 дана са температурама изнад 35 степени, у поређењу са просеком од само 4,5 дана. Кјото је имао 52 дана изнад исте температуре, у односу на просечних 18,5 дана.

За ово лето, Јапанска метеоролошка агенција предвиђа велику вероватноћу надпросечних температура у Јапану од јуна до августа.

Реч је о ретком експонату са изузетним пореклом. Франкателијева је преминула 1967. године, а појас је остао у власништву њене породице све док га пре око 20 година није откупио један британски приватни колекционар.

То је један од малобројних сачуваних појасева за спасавање са Титаника и једини који је понуђен на аукцији. Продају организује аукцијска кућа "Henry Aldridge & Son" из Девиза, у Вилтширу.

Прслук беж боје направљен је од посебног платна, има 12 џепова испуњених плутом, уз додатке за рамена и бочне каишеве.

Драматични тренуци спасавања

Франкателијева, пореклом из јужног Лондона, укрцала се на Титаник у Шербуру и путовала у кабини Е-36. Имала је 22 године и радила као секретарица модне дизајнерке Луси Даф-Гордон, која је путовала са супругом Космом Даф-Гордоном.

Непосредно пре судара са леденим брегом, присуствовали су забави у елитном друштву.

У несрећи је страдало око 1.517 људи.

Франкателјева је касније сведочила: „Један човек ми је ставио појас за спасавање и рекао да је то само мера предострожности. Када смо изашли на палубу, видела сам да је море ближе него иначе и рекла сам: ‘Тонемо’, али ми је одговорено да нема разлога за бригу".

Након неуспешног покушаја да се укрцају у друге чамце, Франкателијева и Даф-Гордонови су ушли у чамац број један, који је имао капацитет од 40 људи, али је спуштен са свега 12 особа.

Преживеле је покупио брод Карпатија, који је стигао око два сата након потонућа и спасао укупно 712 путника.

Живот после трагедије и аукција

Након несреће, Франкателијева се вратила у Британију, где се 1913. године удала за Максимијана Херинга. Касније су се преселили у Сједињене Америчке Државе, где су се бавили угоститељством. После супругове смрти, вратила се у Лондон, где је провела остатак живота.

Прслук за спасавање био је изложен у музејима посвећеним Титанику у Тенесију и Белфасту, а 18. априла биће понуђен на продају.

Аукционар Ендру Олдриџ изјавио је да је реч о „изузетном, историјски значајном предмету“, истичући да се преостали слични артефакти налазе у музејима и нису доступни за продају.

Избор се углавном креће између сигурности и мира. Многи пензионери који су током радног века били везани и за град и за село, по одласку у пензију враћају се у своја родна места. Тамо на пример обрађују земљу и живе мирнијим темпом, док станове у градовима често уступају деци.

С друге стране, значајан број старијих ипак остаје у урбаним срединама. Разлози су практични: близина здравствених установа, апотека, пијаца и јавних служби. „Посебно после седамдесете године, логистика постаје кључна – лекар, апотека, пијаца“, истиче Сатарићева.

Постоје и они који комбинују – лето проводе у викендицама или бањама, а зиму у граду. Неки, пак, остају тамо где су провели највећи део живота, због снажне повезаности са окружењем, породицом и друштвеном мрежом коју су изградили за живота.

Мањи број пензионера, углавном бољег материјалног стања, одлучује се за активан живот и путовања. „Имамо и осамдесетогодишњаке који пишу како су са 75 година освајали планинске врхове“, наводи Сатарићева.

Заједнице (пензионерске комуне) као нови модел живота

Поред традиционалних избора, у Србији се појављују и нови модели живота у старости. Један од њих је пројекат еколошке заједнице у Барajeву, који развија Фондација Међугенерацијски волонтерски центар.

Како објашњава Загорка Анђелковић, председница Фондације „Међугенерацијски волонтерски центар” идеја је настала из потребе да се одговори на проблеме усамљености, сиромаштва и недовољне бриге о старијима.

„Још 2008. смо размишљали шта радити у старости, а 2023. и 2024. смо започели конкретну реализацију“, каже она.

Пројекат подразумева изградњу заједничких и индивидуалних стамбених јединица, укључујући еколошке мобилне кућице, као и заједничке просторе – кућу, башту и пратеће садржаје. Посебан акценат стављен је на одрживост, кроз регенеративну пољопривреду и заједничке активности.

Оно што овај модел чини специфичним јесте његова међугенерацијска природа. „То није заједница само старијих – ту живе и млађи. Најмлађи има мање од 30 година, а најстарија особа 81 годину“, истиче Анђелковић.

Искуства из иностранства показују да овакви облици становања могу бити веома успешни, посебно у земљама где се пензионери организовано селе у климатски повољније крајеве и живе у заједницама које подстичу активан и друштвено испуњен живот.

Иако је овај концепт још у развоју у Србији, он указује на могућност да се старост проживи другачије – у заједници, активније и уз већу међусобну подршку.

Можда звучи као заљубљеност, али Белами користи другу реч за то: лимеренција. Скована као психолошки термин седамдесетих, лимеренција је интензивна, свеобухватна, често опсесивна везаност за другу особу која се разликује од других романтичних осећања.

„Лимеренција се најбоље описује као измењено стање ума“, објашњава др Белами. У почетку се осећате фантастично, додаје, описујући то осећање као еуфорију која вам даје енергију и оптимизам. „И зато изазива зависност. Ваше мисли се утркују и генерално се осећате оптимистичније и еуфоричније.“

Према Гугл трендовима, интересовање за претрагу лимеренције у свету је порасло од 2020. године. Такође је дошло до повећања онлајн материјала који се односи на лимеренцију, као што су теме и блогови који се боре са питањем када и зашто љубав може прерасти у опсесију – и шта они који су погођени могу да ураде поводом тога.

Шта је лимеренција

„Лимеренција је нешто што нам се дешава“, на начин који може бити нехотичан, напомиње психолог Дороти Тенов, која је прва сковала тај термин у својој књизи Љубав и лимеренција из 1979. године. Након што је спровела преко 300 интервјуа о романтичној љубави, идентификовала је феномен који још увек није изгледао као да има своје име – нехотичну, наметљиву и преплављујућу чежњу за другом особом. У психолошким истраживањима, особа која је предмет опсесије, позната је као лимерентни објекат (ЛО).

Бити лимерентан не значи нужно да ћете прогањати ту особу или да тражите њену пажњу. Међутим, истраживања указују да у неким случајевима лимеренција има потенцијал да се развије у штетно понашање, као што је ухођење. Тенова је написала да се искуство или „епизода“ лимеренције може догодити само једном или више пута током живота особе.

Просечна епизода наводно траје између 18 месеци и три године, мада неке могу трајати и дуже. Али најважније од свега, како наглашава Тенова, ако се лимеренција не контролише, може имати разарајући утицај на особу која је доживљава.

Белами то описује као узнемирујуће искуство. „Јасно сам могао да видим – интелектуално, да то не би успело и да не желим да се ово дешава. Али једноставно нисам могао да контролишем своје емоције“, описује своју лимерентну епизоду. У тим тренуцима, додаје, може бити страшно јер се „осећате беспомоћно“ и ван контроле.

Између чежње и неизвесности

Како знате да ли сте лимерентни, а не заслепљени или заљубљени на конвенционалнији начин?

Један кључни аспект лимерентности јесте да се храни осећајем неизвесности, истиче др Белами, који је написао књигу о лимеренцији и свом искуству са њом, Smitten. У нелимерентној романтичној ситуацији, особа која је заљубљена у некога обично би прешла почетну фазу неизвесности и осетила олакшање, срећу и сигурност када сазна да је вољена (или би се осећала тужно када њена осећања нису узвраћена). Међутим, лимерентна особа остаје заглављена у тој фази неизвесности, чежње и наде, указују истраживачи.

Неизвесност је „заиста једна од главних покретачких сила за развој онога што бих назвао 'зависношћу', где сте буквално у стању сталне жеље“, наводи др Белами. Он овај осећај неизвесности назива „трачком“ – у суштини, трачком наде да су осећања обострана или могућношћу везе са жељеном особом, иако не нужно у облику романтичне или сексуалне везе.

„Неки од ових људи чак ни не желе нужно сексуалну везу или романтичну везу са другом особом. Они само желе да им осећања буду узвраћена“, објашњава Ијан Тиндал, когнитивно-бихејвиорални психолог са Универзитета у Чичестеру у Великој Британији. Што је већи степен неизвесности, то ће лименентна особа више желети узвраћеност, а истовремено ће се плашити одбијања.

Последице по свакодневни живот

Познато је да лимеренција изазива патњу и ремети продуктивност код оних који пате од ње, до те мере да лимерентне особе могу почети да занемарују себе, напомиње Тиндал. То може укључивати занемаривање исхране, спавања и личне хигијене, до немогућности да задрже посао и занемаривање других односа са породицом, пријатељима или браћом и сестрама.

„Обично имају склоност да буду заглављени у прошлости, размишљајући о својим претходним интеракцијама са особом, покушавајући да докуче значење те интеракције. Њихово размишљање је потпуно заокупљено особом и толико доминира њиховим животом да нема места ни за шта друго.“

Заљубљенст или...

Ово је оно што разликује лимеренцију од заљубљености, која је још једна компонента романтичне љубави, коју карактерише њена преовлађујућа природа и интензитет у раним фазама романтичне везе. Заљубљеност се јавља на почетку многих романтичних веза и обично траје од око три до шест месеци, или понекад и до годину дана, наводи Тиндал. Али „обично нема ни приближно толико негативних последица по физичко и ментално здравље особе“, док је лимеренција знатно интензивнија.

„Када сте заљубљени у некога, не размишљате опсесивно о сваком емоционалном знаку где постоји контакт очима или подигнута обрва... Не анализирате говор тела особе на истом нивоу као особа која је лимерентни објекат.“

Лимеренција се такође донекле разликује од романтичне страсти, кажу истраживачи. Романтична страст подразумева чежњу за интимношћу и блискошћу са другом особом, не само физичком интимношћу већ и емоционалном везом и емоционалном интимношћу – „да се та особа познаје и да се од ње буде познато“, истиче Кетлин Карсвел, ванредна професорка на одсеку за психологију Универзитета Дарем у Великој Британији.

Не слажу се сви са тим ставом да лимеренција дели неке заједничке основе са другим облицима љубави и романтике. Два истраживача, који су предложили сопствени модел лимеренције 2008. године, тврдили су да лимеренција уопште није упоредива са љубављу – њих две постоје независно. Лимеренција, тврде они, је „негативна, проблематична и штетна“.

Да ли је лимеренција болест

Много тога још увек не знамо о лимеренцији. Не можемо чак ни бити сигурни колико људи је доживљава, због малих узорака у студијама. Није формално призната као психолошко стање за које особа може да потражи лечење.

Неки истраживачи спекулишу да може бити повезана са поремећајима везаности или другим менталним здравственим стањима као што су опсесивно-компулзивни поремећај, АДХД или ПТСП, али постоји мало истраживања о овим потенцијалним везама.

Ипак, Тиндал каже да тема добија све већи значај у области психологије.

Он и његове колеге развили су упитник о лимеренцији, који је попунило више од 600 људи који су имали или тренутно доживљавају лимеренцију. Одговори указују да, иако је лимеренција повезана са анксиозним стилом везаности, корелација није била велика. Лимеренција је „много, дубље исцрпљујуће стање“ од анксиозне везаности, сматра Тиндал.

Неки учесници су открили да је лимеренција „дошла ниоткуда“ – нису претходно пријавили ниско самопоштовање или самовредновање. Слично томе, резултати студије указују на то да људи са лимеренцијом генерално нису друштвено анксиозни, али осећају велику анксиозност према особи о којој говоре лимерентно. На пример, упркос опсесији сваком интеракцијом и жељи да поново интерагују са другом особом, када се суоче са њом, интензитет може бити толико јак да чак могу и побећи.

Граница између опсесије и понашања

Један од потенцијалних негативних утицаја лимеренције, који је Тенова описала у својој накнадној књизи из 2005. године, био је да лимеренција може навести људе да се упусте у друга опсесивна, антисоцијална понашања, као што је ухођење.

Али лимеренција сама по себи није патологија, нити је повезана са поремећајем личности, наглашава Ема Шорт, професорка сајбер психологије на Лондонском метрополитан универзитету.

„Лимеренција изгледа као изузетна веза и има везе са том једном особом и оним што вам она емоционално значи. Чини се да зависи од стања те једне особе која је некако запалила ово у вама“, објашњава Шортова.

Ухођење се разликује, додаје, јер бисте почели да пројектујете своја осећања на ту другу фигуру и замишљате да имате право на њу или да су осећања узајамна. Једна студија сугерише да чак 72 одсто оних који уходе има неку врсту психопатолошке дијагнозе.

„Већина људи је заштићена осећањима емпатије према објекту лимеренције, такође и јасним границама – о томе шта је њихово емоционално искуство, а шта је стварност“, наглашава проф. Шорт. „Постоји лични интегритет у вези са лимеренцијом. Садржан је и постоји потпуно сазнање да долази само изнутра.“

У својој студији, Шорт и њене колеге су закључиле да, иако лимеренција може делити особине повезане са ухођењем, лимерентне особе још увек нису, и можда никада неће, напредовати у понашању које је штетно за другу особу.

Љубав и лимеренција

С обзиром на њену потенцијално узнемирујућу и опсесивну природу, може ли лимеренција икада довести до здраве, обостране везе?

У случају Беламија, јесте: са његовом женом. Његова жена је, заправо, такође лимерент. „Та веза је успела. Упали смо у, неку врсту, праву љубав – класичну љубав, засновану на међусобном поштовању, међусобној наклоности, међусобној бризи и жељи, што је најважније“, каже Белами.

Белами никада није рекао својој колегиници о својим осећањима, али се поверио својој жени – што сматра прекретницом.

Али како се решио лимеренције за своју колегиницу? „У суштини сам је изгладњивао“, каже он. По његовом искуству, избегавање контакта са особом може постепено смањити зависно стање.

Теновa такође каже у својој књизи да лимеренција може избледети ако се прекине сваки контакт или ако дође до потпуног одбијања. На крају крајева, без трачка наде, лимеренција нема за шта да се држи.

Нема стробоскопа ни повратка кући у зору: овде се игра уз дневну светлост која улази кроз прозоре, у пекарама, концепт радњама, бистроима и неформалним урбаним просторима.

Овај феномен који све више узима маха и у Берлину, Лондону, Амстердаму и Њујорку, говори о дубљој промени у начину на који данас проводимо слободно време.

После креативних аперитива, друштвених турнира и догађаја осмишљених за упознавање нових људи, soft clubbing одговара на другачију потребу: наставити са забавом, али без одрицања од сна, благостања и свакодневног ритма живота.

Јутарњи клубови и Coffee rave формати

Један од најупадљивијих примера јесте m2o Morning club, пројекат радија m2o у Милану, који последњих седмица пуни простор "Bar Vapore 1928" у оквиру миланске Фабрике паре (Fabbrice del Vapore).

Сцена готово делује филмски: напољу дугачак ред људи у јакнама, патикама и лежерној гардероби, а унутра мали дневни клуб у којем се смењују хаус музика, класични денс и електронски звукови, док се на пулту нижу кроасани, слане пите и капућино.

Око ди-џеј пулта подигнути телефони, људи који играју и групе пријатеља које доручак претварају у колективни ритуал.

Привлачност формата управо је у тој хибридној природи: равнотежи између бранча, тзв. listening бара и плесног подијума, где музика поново постаје централна, али у амбијенту који је мање агресиван и приступачнији широј публици.

Поред Morning club (јутарњи клуб) догађаја, све су присутнији и coffee rave формати, јутарњи догађаји уз хаус музику и папирну чашу кафе у руци, као и различите варијанте „свесног клабинга“, које комбинују ди-џеј сетове, културне разговоре, јогу и тренутке рефлексије.

Нова публика за нову идеју забаве

Прва асоцијација често је генерација Зед, која се описује као више усмерена на велнес, а мање на алкохол и ноћне изласке. Међутим, посматрање ових догађаја показује да је публика знатно разноврснија.

Ту су 20-годишњаци, али и људи у тридесетим и четрдесетим годинама који више не уживају у традиционалном ноћном животу, а у овом формату проналазе остваривање жеље да буду заједно, без нарушавања своје свакодневице.

Управо ту soft clubbing престаје да буде пролазни тренд и постаје показатељ шире урбане трансформације: потраге за одрживим облицима окупљања, усклађеним са послом, здрављем и новим управљањем личним временом.

Недељно јутро, традиционално везано за спорији ритам и приватност, тако постаје простор заједничке енергије, где се дружење више не заснива на претеривању, већ на квалитету искуства.

Забава као „више дружења“

Суштина овог феномена можда се ипак налази на другом месту: у све израженијој потреби за тренуцима тзв. веће друштвености.

У социологији се овај појам често прецизније дефинише као аналогна или искуствена увећана друштвеност: ситуације, често временски ограничене, али емоционално врло интензивне, у којима се однос са другима појачава кроз заједничко деловање. Није пресудан крајњи исход, већ чињеница да се дели исти простор, исти ритам и иста емоција.

Morning club је у том смислу готово идеалан пример таквог механизма: игра се раме уз раме, пије се кафа, коментарише музика, људи се заједно припремају у тзв. beauty corner-у, настављају дружење на ручку у граду. Сама забава постаје само почетак ширег друштвеног дана.

За разлику од дигиталне проширене стварности, овде управо заједничко физичко присуство појачава доживљај искуства. Тело, пре него екран, постаје главни медиј повезивања.

Ритам среће и наука о заједништву

То данас потврђују и одређена научна истраживања. Поједине неуролошке студије показују да заједничка радост и синхронизовано кретање позитивно утичу на психофизичко стање, нервни систем и емоционалну отпорност.

Експерименти попут пројекта "Longevity Rave", који проучава однос ритма, покрета и колективне енергије, испитују како плес, музика и заједничко урањање у искуство могу допринети благостању, осећају припадности, па чак и дуговечности.

Суштина више није само у „доброј забави“, већ у доживљају синхронизоване среће: тело се креће заједно са другима, музика постаје заједнички језик, а присуство других ствара осећај заједнице.

У том контексту, soft clubbing више није само тренд, већ културни одговор на веома савремену потребу: осећати се добро у заједници, без одрицања од себе.

Од ноћи ка дану, без губитка ритуала

Можда је управо то разлог његовог успеха. Soft clubbing задржава симболичку енергију клуба, ди-џеј пулт, колективни ритуал, последњу песму која се пева углас, али је преноси у мекшу, одрживију и свакодневнију димензију.

Не брише чар непроспаваних ноћи, али показује да постоји и другачији начин да се живи ритуал забаве: светлији, спорији и можда чак упечатљивији.

Јер данас прави луксуз није остати будан до пет ујутру, већ успети да се доживи интензивно, аутентично и заједничко искуство, а затим изађе из простора и пред собом и даље има цео дан.

У тој недељи која мирише на капућино, хаус музику и дневну светлост, клабинг можда проналази свој најсавременији облик: мање ексцеса, више присутности, више односа. Више дружења.

Много је таквих ситуација, које лекари памте: у колима на путу до болнице, на пумпама, испред породилишта, или у возилу Хитне помоћи, као пре неколико година на Панчевачком мосту.

„Ми смо одлучили да је повеземо у болницу и на пола пута негде, ја и техничар позади, све време она се прати, опсервира, венска линија, протокол се поштује до краја. Креће порођај, појављује се главица бебе и помогли смо у томе наравно, то и јесте наш задатак, да помогнемо и олакшамо порођај. Родила се здрава беба, али ми то нисмо могли да радимо у току вожње, наш возач је стао, под ротацијом, обезбедио санитетско возило, јер је то било на Панчевачком мосту. Стали смо у десној траци“, прича Милена Поповић из Хитне помоћи.

Лекари Хитне помоћи процењују да ли породиљу возе у болницу или ће је они породити на лицу места. Уколико је порођај у току, а они нису стигли, увек су на вези са неким ко је у том моменту уз породиљу и дају јасне инструкције.

Када Хитна помоћ заврши свој део посла на терену, збрине мајку и бебу, следи транспорт до најближег породилишта, у коме важе јасна правила.

„Потребно је да лице које је довезло породиљу и бебу направи службену изјаву, где ће да се потпише уз личну карту. То некада буду радници Хитне помоћи, или радници МУП-а, или сведок порођаја. Узимамо од њих изјаву где они описују порођај и где су затекли бебу“, објашњава Тања Митровић, начелница неонатологије ГАК Народни фронт.

Кад на свет дођу ван породилишта, бебе морају да добију заштиту 

Деца која су рођена ван породилишта, када стигну у Народни фронт, морају да приме вакцину против тетануса, због неадекватних услова порођаја и нехигијенског пресецања пупчане врпце. По пријему у породилиште, мајка и дете збрињавају се одвојено. Мајка код гинеколога, беба код неонатолога. Како из ГАК Народни фронт кажу, годишње приме до седам беба, рођених ван породилишта.

„Најчешће се ти порођаји заврше ту у близини болнице, ако дође непосредно пред порођај, па се пресече пупчаник у нашем ходнику, то значи да је дете рођено код нас у болници, јер се рачуна да је час порођаја онај када пресечемо пупчану врпцу. Најважније је да су сви срећни и задовољни – да имамо здраву бебу и мајку и да нам брзо дођу следећи пут“, поручује Светлана Јанковић, начелница породилишта клинике Народни фронт.

Најважније је да све прође како треба. И кад се деси да порођај неочекивано почне, лекари кажу да је најбезбедније и за бебу и за мајку да се заврши у породилишту.

Постоје научни докази који поткрепљују део ових тврдњи, али недавна истраживања и анализе указују на то да су ствари много компликованије. У ствари, велике су шансе да смо насели на неке озбиљне заблуде о овој теми. Стручњаци кажу да је мало вероватно да светлост са телефона квари наш сан.

Истраживања су помешана. На пример, функције дизајниране да смање плаво светло на нашем телефону пред спавање вероватно врло мало утичу на бољи сан. Али зато светлост која нас данас окружује са свих страна заиста може имати огроман утицај на наш сан.

Плави екран смрти?

Јавна паника због плаве светлости почела је студијом из 2014. године. Половина од 12 учесника читала је на ајпеду пре спавања. Остали су читали штампане књиге. Корисницима ајпеда је требало дуже да заспу, осећали су се поспаније следећег дана и производили су мање мелатонина.

Истраживачи су рекли да је кривац сјај који емитује ЛЕД екран ајпеда, који производи несразмерну количину светлости у горњем, плављем крају спектра. Под одређеним околностима, светлост обогаћена плавом бојом ремети дневни циркадијални ритам – природни пејсмејкер нашег тела – који користи дневну светлост да помогне у одређивању када почињемо да се осећамо уморно. Накнадна истраживања су изгледа потврдила налазе. Звучи једноставно, али није.

„Ово је био невероватно обмањујући рад“, тврди Џејми Зајцер, професор психијатрије и бихејвиоралних наука на Универзитету Станфорд, који проучава утицај светлости на циркадијални систем. Научни поступак није био лош, додаје, проблем је што су изведени лоши закључци.

Зашто плава светлост није једини кривац

Истина је да су наши екрани плављи. Модерни екрани и сијалице користе ЛЕД диоде, које не могу да произведу чисто бело светло. Уместо тога, користе плаве ЛЕД диоде и неке од њих прекривају хемикалијом која се зове жути фосфор. Плава и жута се мешају и варају ваш мозак да види бело, али додатна плава увек пробија.

И плава светлост заиста може утицати на наш сан. Зајцер каже да је то углавном зато што у очима имамо протеин осетљив на светлост који се зове меланопсин, а који игра кључну улогу у систему спавања. „А меланопсин је протеин осетљив на плаву боју, што у основи значи да је најосетљивији на плаву светлост“, објашњава професор. Меланопсин реагује и на друге боје светлости, ефекат плаве је само мало јачи.

„Али количина светлости коју емитују наши екрани је заиста безначајна“, напомиње Зајцер, а наш живот се не поклапа са условима многих студија плаве светлости спроведених у лабораторији.

„Доведемо некога у лабораторију и он је цео дан изложен веома слабој светлости. А онда му се даје стимулус јаке светлости“, објашњава професор. Под тим околностима, плава светлост тера људе да полуде, али то не одражава типично искуство људског живота.

Екрани нису главни проблем

Након година упозорења и милиона људи који укључују филтере за плаву светлост уграђене у телефоне, најновија научна истраживања указују да екрани ипак нису главни кривац овде.

На пример, недавно спроведен преглед 11 различитих студија показао је да светлост са екрана одлаже сан само за око девет минута, у најгорем случају. Није нула, али није ни да мења живот из корена.

Показало се да је количина плаве светлости коју емитују екрани телефона, лаптопова и таблета такође мала у поређењу са плавом светлошћу коју примамо од сунца – 24 сата плаве светлости са дигиталних уређаја укупно је мање од једног минута проведеног напољу, према једној студији. Друге студије су показале да то није довољно да утиче на нивое хормона који контролишу наш сан.

Мало плаво, много навика

Па зашто смо стално тако уморни? Професор Зајцер и други научници наводе да постоји много других начина на које светлост, плава и друга, може да поквари време за спавање.

Ако бисмо заиста желели да се ухватимо у коштац са плавим чудовиштем, то би захтевало озбиљну промену начина живота.

На основу савета стручњака за сан, припрема за спавање почињу много пре него што се увучемо под покривач.

Да ли помажу наочаре и филтери

Доста људи вероватно већ има наочаре са посебним провидним премазом који обећава да филтрира плаву светлост. Студије ипак говоре да не помажу много. Праве наочаре које блокирају плаву светлост нису реално решење за већину људи.

Добре имају дубоко наранџаста, црвена или ћилибарна сочива која се обавијају око очију тако да светлост не може да уђе са стране. Озбиљни произвођачи нуде извештај о спектру који показује колико плаве светлости улази.

„Не би требало да можете да видите много плаве боје“, каже Ховард Калестад, директор истраживачке групе за сан и хронобиологију на Норвешком универзитету за науку и технологију.

Постоје и специјалне наочаре направљене за оне који раде са ласерима и којима је потребна заштита за очи.

Професор Калестад ипак наглашава да нам је за добар сан потребно да стан претворимо у 'пећину'. „Само блокирајте улазак спољашње светлости и користите светлост свећа.“ Модерна ЛЕД светла производе гомилу плаве светлости. Старе сијалице са жарном нити производе много мање, али свеће готово да немају плаву светлост.

Како да се одморите

Стручњаци се слажу да је оно што је заиста важно доза светлости коју добијамо током дана. За оптималан сан, потребно нам је пуно светлости ујутру, а много мање ноћу. Плава светлост је важнија, али је наша укупна изложеност та која прави праву разлику.

Испоставило се да решење за добар сан почиње да делује од тренутка када се пробудимо. Проф. Калестад препоручује коришћење специјалне лампе дизајниране за лечење сезонске депресије, а клиничка температура светлости је посебно плава, за коју је показано да повећава будност када је добијемо раније током дана. И то да је што више приближимо, јер припрема наше очи да се одбране од плаве боје наредне ноћи.

„Што више светлости добијете током дана, то је мањи утицај светлости увече“, напомиње Зајцер.

Свет пре пандемије је излагао људе много већој количини светлости него што смо били свесни. Ту је сунце током путовања на посао, продорне флуоресцентне сијалице у канцеларији, шетња до ручка. Сада се многи од нас извлаче из кревета и седе под истим условима осветљења док не заспимо. Наша тела не могу да разликују дан од ноћи.

Излазак из куће ће то решити брже од било које лампе. Чак и по сивом, облачном дану, Зајцер каже да вероватно добијамо око 10.000 лукса (мера интензитета светлости). Светао сунчан дан може достићи 100.000 лукса. Поређења ради, у нашој дневној соби је вероватно око 100 лукса. (А телефон достиже око 50-80 лукса, наводи Зајцер, и мање када смањимо осветљеност.)

„Изађите напоље ако можете, користите лампу ако морате“, препоручује проф. Калестад. Чак и 30-минутна шетња ујутру прави праву разлику. А ако можете поново да изађете напоље после 15 часова, Зајцер каже да је и то изненађујуће корисно. Додатно учвршћује наш биолошки сат и директно смањује осетљивост на светлост увече.

Није светлост, већ садржај

Ако радите од куће, појачајте светла током дана и почните да их гасите увече. „Прави кључ код излагања светлости је контраст“, истиче Зајцер.

Дакле, ако сте испред екрана затворени унутра цео дан, далеко од одсјаја природне сунчеве светлости која подстиче сан, то су лоше вести. Али плава светлост која долази са тих екрана мало доприноси ширем проблему нашег начина живота. Прави проблем, каже Зајцер, је оно што проводимо време радећи на нашим телефонима и лаптоповима пре спавања.

„Много је више садржај, а не светлост, оно што људе држи будним“, наглашава Зајцер. То такође може зависити од тога колико сте уопште осетљиви на светлост.

Исто важи и за функције аутоматског затамњивања које ограничавају плаво светло на вашем телефону.

„Не функционише баш добро, али једна ствар коју може да уради јесте да када имате један од ових филтера или ако носите наочаре за блокирање плаве светлости увече, то делује као нека врста Павловљевог условљавајућег сигнала за неке људе. Када се боја екрана промени или ставите наочаре, ваш мозак почиње да схвата да је време да се спремите за спавање.“

“Из Моравца радимо чучањ са бучицама и без бучица, радимо комбинацију бугарке са бучицама и ту се раде рамена и ради се бицепс и ради се све то што до сада није виђено на нашим просторима”, каже Милан Митић, фитнес инструктор.

“Све жене углавном беже од вежбања од теретане и нису баш присталице тога, а овако кроз игру јер сви волимо на весељима да играмо и да се веселимо и кроз ту игру и песму мало вежбамо и спојимо и лепо и корисно”, наводи Мила Митић.

У шест градова на југу Србије по оваквом програму сада вежба више од 500 жена. Имају од 22 до 82 године:

“Дошла сам да би мало смршала, не мало, него мало више, али и да се дружимо, лепо је. Ја фолклор волим одувек, нисам ишла, али ово је лепше од фолклора чистог“, каже шездесетдеветогодишња Снежана Веселиновић.

Овај оригинални програм Милан и Мила су заштитили и лиценцирани. Кажу да иако све изгледа лако, у пракси то није баш тако.

“Један тренинг од 60 минута није лак и после тренинга смо готови сви, ако радимо у правом темпу и одрадимо максимално све вежбе са свим колима”, објашњава Мила Митић, тренер.

“Наравно оне добијају и план исхране који прате, али и без тог плана оне имају резултате. Ово је стална кардио вежба, час је игра, час је вежбање”, прецизирао је Милан Митић, фитнес инструктор.

Планирају да фолкорни фитнес започну у још неколико градова у Србији и Северној Македонији, али и да сличан програм направе и за децу.

Подвиг додатно добија на тежини када се зна да је Дамато трчањем почео да се бави тек у позним годинама. Непосредно по проласку кроз циљ, испред миланског Дуома, кроз осмех је рекао водитељу програма: „Мало ми недостаје даха." Већ неколико тренутака касније, уз препознатљив смисао за хумор, на питање одакле долази одговорио је: „Из Торина, али не пешке".

Први маратон са 73 године

Прича Ђузепеа Дамата носи посебну животну поруку. Трчањем је почео да се бави тек са 73 године, након што је претходно годинама неговао велику љубав према бициклизму.

Kако је испричао за италијанске медије, све до тада спортску страст проналазио је на два точка.

После једне незгоде и супругиног захтева да остави бицикл, одлучио је да промени дисциплину, али не и животни ритам. Почео је да трчи, а свој први маратон завршио је за импресивних 3 сата и 40 минута. Од тада није стао.

Маратон у Милану био је 17. у његовој каријери, а на путу до новог светског рекорда пратила су га, како каже, његова „два анђела чувара", унуци Сиро Д’Амато, искусан ултрамаратонац, и Стефано Дамато, 28-годишњак којем је ово био први маратон.

„Мало су ме успоравали, јер имам обичај да кренем прејако. Захваљујући њима, стигао сам до циља потпуно свеж", рекао је Дамато.

Живот у непрекидном покрету

Висок 160 центиметара и тежак свега 49 килограма, са грађом типичном за брдског бициклисту и дугопругаша, Дамато иза себе има живот испуњен радом и спортом.

Рођен у Торину, од оца из Пуље и мајке из Венета, годинама је водио малу породичну фирму за паркете, остајући притом стално физички активан.

И данас игра тенис неколико пута недељно, а дух такмичара никада га није напустио. Још као осамнаестогодишњак бициклом је за само четири дана стигао од Торина до Напуља, а током живота савладао је и бројне доломитске планинске превоје.

У његовој породици, чини се, и генетика има важну улогу, отац Станислао доживео је 102 године.

Нови изазов већ у Торину

За Ђузепеа Дамата, међутим, ни светски рекорд није крајња станица. Нови циљ већ је пред њим: Полумаратон у Торину 19. априла.

„Видео сам да тамо трче и пријатељи, верујем да ћу им се придружити", рекао је Дамато, једноставно и мирно, као да иза себе нема управо историјски резултат. Планове има и за будућност: „Надам се да ћу трчати још десетак година".

Kада то изговори човек који је са 90 година оборио светски рекорд, те речи звуче као више од жеље, као снажна порука да за нове циљеве никада није касно.

„Он је рекао: Људи ево ја сам спреман то да дам, од мене и овако нема ништа, он се био опростио са овоземаљским животом. Ја сам спреман да то скинете са мене и да спасите официра, али да се моје име никад не помене, да се никад не зна ко му је учинио и дао”, прича Раденко Николић, Милојев потомак.

Његов несебичан чин стигао је до краља Петра, који га је због изузетне храбрости одликовао Карађорђевом звездом. Тако је Милоје постао први редов са једним од највиших признања тог времена.

„И за узврат добио је још, краљ му је послао на његову кућну адресу где су му донели ађутанти, хиљаду динара је добио новчану награду то је у то време било два пара волова у нашем селу то ниједна кућа имала није”, додао је Николић.

Новчану награду није задржао – даровао ју је цркви у суседном селу, остављајући траг дубоке хуманости која се као породично предање преноси са колена на колено као симбол жртве и части.

„Са тим новцем је донирао лустер у локалну цркву у Цапарићу. Он за нашу породицу је једна светиња којом се поносимо сви, иначе од Милоја и породице Николић око 250 директних потомака тренутно има”, испричао је Ратко Николић, Милојев потомак.

„Све што је он радио и ја бих исто сутра урадио исто тако, као што је он био исти би такав био за породицу нашу, за Србију”, истиче Милоје Николић Милојев унук.

Уз ордење чува се и памти и реченица из болничке постеље.

„Милоје је у својој трагедији једну реченицу изговорио у болници: Шта мали Милоје из Љубовије за мајку Србију осим живота може да да”, рекао је Никола Кнежевић, глумац у филму о Милоју Николићу.

Више од једног века касније Милојеви потомци саградили су цркву у Леовићу као трајни спомен на његова велика дела.

Почела је као дете, рекла је, и временом се навика проширила толико да је испунила скоро сваки расположиви сат – касне ноћи су се преливале у рана јутра, сан је постепено истискиван. Покушавала би да престане и нашла би се како се враћа у петљу из које није могла да побегне. Како се потреба појачавала, тако се повећавала и њена патња: анксиозност, депресија и све већа опсесија својим изгледом.

„Желела сам  стално да будем на мрежи“, сведочила је млада жена, пре него што је порота прогласила компаније немарним и наложила им да јој исплате шест милиона долара одштете.

Пресуда у Калифорнији и још један случај у Новом Мексику у марту означавају прекретницу у дугогодишњим напорима да се компаније из Силицијумске долине позову на одговорност за производе за које критичари кажу да су направљени да буду зависни као дуван или коцкање.

Суд потврдио оно што наука одавно зна

Наука се кретала паралелно са признањем суда. Све већи број истраживања повезује интензивно коришћење друштвених медија не само са погоршањем менталног здравља већ и са мерљивим когнитивним ефектима – на пажњу, памћење и концентрацију – који у неким студијама подсећају на убрзано старење.

Наука такође указује да имамо више контроле него што мислимо када је у питању преокретање ове штете, а решење је изненађујуће једноставно: Направите паузу.

Две недеље без интернета – велики ефекат

Просечан Американац, према анкетама, проводи отприлике четири и по до пет сати дневно на телефону и чак и ако неко користи телефон мање од два до три сата дневно, то и даље износи један и по месец годишње без рада на било чему другом.

„Сви ми имамо донекле нездрав однос са својим телефонима“, наводи Костадин Кушлев, ванредни професор психологије на Универзитету Џорџтаун.

„Дигитални детокси“ могу звучати као пролазни тренд. Али у једној од највећих студија до сада, објављеној у PNAS Nexus-у, у којој је учествовало више од 467 учесника просечне старости од 32 године, чак је и кратко време проведено на дигиталном детоксу дало запањујуће резултате – ефикасно је избрисало деценију когнитивног пада повезаног са старењем.

Ноа Кастело, ванредни професор на Пословном факултету Универзитета Алберта, рекао је да је студија проистекла из његовог сопственог искуства. Сада тридесетпетогодишњак, Костело је први паметни телефон добио када је кренуо на студије и свестан је како то утицало на његово време: „Ове технологије могу ометати активности које су иначе биле занимљиве, попут вечере са пријатељима.“

Током 14 дана, учесници су користили комерцијално доступну апликацију, Фридом (Freedom), да би блокирали приступ интернету на својим телефонима. И даље су им били дозвољени позиви и поруке, што је у суштини претворило паметни телефон у „глупи“ телефон.

Њихово време проведено на мрежи смањено је са 314 минута на 161 минут, а до краја периода учесници су имали побољшања у одрживој пажњи, менталном здрављу, као и самопроцени благостања.

Побољшање одрживе пажње било је отприлике исте величине као и 10 година опадања повезаног са старењем, приметили су истраживачи, а ефекат интервенције на симптоме депресије био је већи него код антидепресива и сличан оном код когнитивно-бихејвиоралне терапије.

Ефекти и код оних који „прекрше правила“

Али две ствари су много више изненадиле Кастела и Кушлева, коаутора студије: Чак су и они људи који су варали и кршили правила након неколико дана изгледа имали позитивне ефекте од прекида; а у извештајима након две недеље, многи људи су изјавили да су позитивни ефекти трајали.

„Дакле, не морате нужно да се ограничавате заувек. Чак и делимична дигитална детоксикација, чак и на неколико дана, изгледа да делује“, напомиње Кушлев.

Зашто су телефони „опаснији“ од рачунара

Истраживачи праве разлику између коришћења интернета на телефонима и рачунарима, при чему су телефони много гори од рачунара. Кушлев је рекао да је коришћење телефона „компулзивније и безумније“. Са телефоном, људи могу бити на друштвеним мрежама док шетају, гледају филм или разговарају са неким и тако даље.

То у основи прекида све друге активности. У свим тим случајевима, истраживачи су открили да док сте на телефону, не обраћате толико пажње на друштвену активност коју обављате и мање уживате у њој.

„Чак и мало ометања током тих активности смањује оно што сте могли да доживите у емоционалном квалитету искуства — доносећи мање задовољавајуће разговоре, мање задовољавајуће односе“, истиче Кушлев.

Компаније узвраћају жалбама

У случају жене која је тужила „Мету“ и „Јутјуб“, поротници су донели пресуду против компанија са 10 гласова за и два против, након што су се данима борили са доказима.

Након тога, „Мета“ се одмах заветовала да ће се жалити на обе пресуде. Компанија је саопштила да предузима кораке како би заштитила младе кориснике својих система и негирала је оптужбе. Портпарол „Јутјуба“ је слично рекао да ће се жалити, рекавши да је то „одговорно изграђена стриминг платформа, а не сајт друштвених медија“.

Проблем „Златокоса“– није исто за све

Истраживање дигиталних детоксикација и како их дефинисати још увек је у раној фази, што поставља питања о томе да ли би циљанији приступи – блокирање друштвених медија само на неколико сати или ограничавање мобилног интернета у одређено доба дана или данима у недељи – могли бити подједнако ефикасни.

У новембру, студија Харварда објављена у часопису JAMA Network Open, спроведена на скоро 400 људи, открила је да чак и кратка пауза може направити мерљиву разлику: Након само једне недеље смањене употребе паметних телефона, учесници су пријавили пад анксиозности (16,1%), депресије (24,8%) и несанице (14,5%). Други експерименти указују у истом правцу – било да се ради о смањењу коришћења друштвених медија за сат времена дневно током једне недеље или о укидању само Фејсбука и Инстаграма.

Растућа забринутост због ефеката друштвених медија навела је неке владе да уведу ограничења младим корисницима – Аустралија је, на пример, ограничила приступ деци и тинејџерима, а слични предлози појавили су се у деловима Европе и Сједињених Држава.

Али Џон Торус, ванредни професор и психијатар на Медицинском факултету Харвард и главни аутор студије JAMA Network Open, рекао је да истраживање указује на нијансиранију стварност: Нису сви погођени на исти начин.

Централни изазов, рекао је он, јесте идентификовање ко је најрањивији – и зашто.

Током протекле деценије, додао је Торус, докази су почели да личе на проблем „Златокоса“.

„За неке људе, њихова употреба је превише или премало, а за друге је баш како треба. Веома је важно идентификовати коме то штети“, рекао је Торус, који такође руководи одељењем за дигиталну психијатрију у Медицинском центру Бет Израел Диконес.

Нова истраживања и глобална питања

Међу групама које он и његов тим проучавају су они који су склонији ономе што су научници назвали „друштвеним поређењем“ или процењивању себе у односу на друге – посебно по изгледу – и због тога се осећају горе; они чији је сан поремећен; и они који се окрећу интернету како би надокнадили недостатак повезаности у својим офлајн животима.

Већа студија – која обухвата више од 8.000 учесника из 23 земље – је сада у току. Предводи је Стивен Ратје, будући асистент професора рачунарства на Универзитету Карнеги Мелон, а делимично је финансирала Национална научна фондација. У њој се од учесника тражи да ограниче коришћење Тик-тока, Инстаграма, Икса и Фејсбука на не више од пет минута по апликацији дневно током две недеље. Прикупљање података наставиће се до септембра, а резултати се очекују почетком следеће године.

Једно питање на које студија има за циљ да одговори јесте да ли је образац примећен у ранијим истраживањима важан: да Сједињене Државе и друге западне земље доживљавају озбиљније негативне ефекте од коришћења паметних телефона.

Ратје је опрезан у објашњавању зашто. Једна могућност, напомиње, је културна – живот у веома индивидуалистичким, перфекционистичким друштвима може појачати психолошки данак. Та идеја се поклапа са ширим истраживањем које показује да су анксиозни поремећаји чешћи у земљама са високим приходима него у земљама са нижим приходима.

„То указује на нешто о нивоима стреса на тим местима – колико су конкурентни. Али на крају крајева, то је и даље велика мистерија", закључује Ратје. 

Смиљка Булатовић из Кикинде једина у Србији поседује сертификат Министарства привреде за труковање и успела је да реконструише мустре везених портрета Карађорђевића на основу којих је са још двадесет везиља урадила 32 уникатна рада приказана на изложби Везени портрети династије Карађорђевић – некад и сад у кикиндском Народном музеју.

„Ја сам морала да утрошим сигурно три месеца свакодневног рада да бих реконструисала те нацрте за вез и да бих их натруковала. Овде је највећа збирка династичких портрета Карађорђевића која уопште постоји захваљујући реконструкцијама. Значи ми смо обновили нешто што се везло пре сто година, па све до пре осамдесет година. Мислим да је ту значај нашег подухвата, јер један период наше везилачке историје смо обновиле", испричала је Смиљка.

„Радила сам грб из времена Карађорђевића, тако да мислим да је све што је везано за историју и традицију – веома значајно, и за Србију и за Војводину, Банат, и то су јако важне ствари, требало би да се људи стално подсећају на то", каже Светлана Наранџић Мијаиловић из Кикинде.

„Везиље су урадиле сада нешто на модернији начин него иначе што се радило. Прве дозиднице које су рађене рађене су у црвеној боји, касније тамно плавој, а сада се користиле и друге боје", каже Драгица Милакачки из Иђоша.

Трукери су занатлије које су производиле мустре за вез. Они су прављени од дрвених калупа, на којима је обликована шара од бакарних трака.

Након тога, мустра са калупа, у коју је утискивана плава боја, преносила се на шаблон папир, а са папира на платно.

„Војводина је била по томе чувена и то специјалне технике, али овде су примењени различити приступи веза који је обогаћен, није само вез по писму већ је обогаћен колорит, савремене боје су у томе помогле", изјавила је историчарка уметности Марина Лукић Цветић.

Изложба трукованих радова Везени портрети династије Карађорђевић у кикиндском Народном музеју реализована је уз подршку Министарства културе Републике Србије и под покровитељством породице Карађорђевић.

Истраживање Леонарда Берстина са Универзитета у Чикагу и његових сарадника проучава податке о учинку немачких пилота ловаца током Другог светског рата и открива да је труд изгледа повезан са могућношћу да се добије орден.

На почетку рата, Витешки крст Гвозденог крста био је златна медаља за индивидуалну храброст; немачки асови су га добијали за постизање одређеног броја ваздушних победа. Али како су се борбе настављале и све више пилота добијало орден, његов престиж је постепено опадао. Тако су постепено увођене нове, варијанте вишег статуса: од Витешког крста са храстовим лишћем 1940. године па све до Витешког крста са златним храстовим лишћем, мачевима и дијамантима 1944. године.

Студија показује да су, како су се пилоти приближавали прагу за освајање следећег ордена на лествици, њихов учинак нагло растао, пре него што би поново пао након што би били одликовани. Статус који је произашао из освајања следећег ордена изгледа да је оправдавао додатни ризик.

Пре него што неко пожури да успостави нову награду за запосленог месеца са златним храстовим лишћем, мачевима и дијамантима, паралеле између посла и рата су очигледно нетачне. Али вреди размислити о понашању пилота.

Статус који произилази из јавног признања за изузетне вештине – посебно ако је праг признања висок – може бити снажна покретачка снага.

Статус и избор каријере

Статусна забринутост такође може утицати на процену људи када је у питању избор каријере. Одређена радна места имају неписане хијерархије (постоји мали и занимљив скуп истраживања о томе колико се наставници физичког васпитања осећају непоштовано). Али друштва такође додељују различите степене статуса читавим професијама.

Део недавног истраживања Алексије Делфино са Универзитета Бокони и њених колега који су испитивали преференције које људи имају када се суоче са нужношћу да промене каријеру. Истраживачи су тестирали да ли би италијански тражиоци посла другачије реаговали на могућност преквалификације да би постали асистент за информационе технологије или грађевински техничар.

Оба посла су административна занимања са сличним платама и условима за улазак, али се више тражилаца посла опредељивало за преквалификацију када је опција била посао у ИТ-у. Перцепција да би занимања у грађевинарству била мање одговарајућа и да би имала нижи друштвени статус изгледа да објашњава релативни недостатак ентузијазма за ове послове.

Статус и спремност да се помогне колегама

Унутар организација, статус може да искриви понашање на позитивне и негативне начине. Статус се често повезује са помагањем другима. Постоји репутацијски добитак од коришћења стручности за помоћ колегама. Али статусна забринутост такође може ограничити спремност људи да пруже руку помоћи.

У раду Саре Дојл са Универзитета у Аризони и њених колега, објављеном 2015. године, запослени у кол-центру су анкетирани о колегама са којима имају најуспешнију сарадњу. Колеге су изгледа биле најспремније да помогну једни другима када је постојала тачно одговарајућа статусна удаљеност између њих – не преблизу по статусу јер би друга особа била потенцијална претња, нити превише удаљена да би помагање изгледало као чудно коришћење времена.

Моћ без статуса

Имати моћ без статуса – изгледа да извлачи најгоре из људи. У једном раду, Ерик Аничич са Универзитета Јужне Калифорније и његови коаутори су открили да су људи на позицијама ниског статуса и велике моћи склонији сукобу на радном месту са другима.

У другој студији, Натаниел Фаст са истог универзитета и његови сарадниц су насумично распоредили учеснике на улоге високог и ниског статуса. Некима од њих је дата моћ да диктирају задатке које колеге морају да обаве како би учествовали у извлачењу награда.

Људи са нижим статусом су били склонији да намећу понижавајуће задатке својим колегама учесницима (рецимо, лајање као пас или рецитовање „Нисам ништа бољи од наставника физичког васпитања“ пет пута).

Организационе шеме не обухватају све. Друштвени статус је такође важан. Да бисте разумели изборе које људи праве, проверите њихов статус.

„Часно и поштено радим свој посао, служим моје странке на терену, дошао сам на идеју кад одем у пензију да нешто оставим иза мене, да се види, и да се моје странке на терену сећају. Пре овог платоа испред поште био је паркинг, сви су се паркирали и странке нису могле да уђу у пошту од гужве. У последње време видим доста омладине да седи и да долазе мајке са децом“, каже Ускоковић.

За њега кажу да није само поштар. Он је и комшија, пријатељ, неко ко зна сваку улицу и готово сваког станара у њој. И на ручку код комшија којима је разносио пошту, како с поносом каже, био је радо виђен гост.

„Кад сам се запослио у пошти ја сам прихватио да сви који су старији од мене ја их ценим и поштујем као своје родитеље, они који су моје комшије ценим их као браћу и сестре, а они који су млађи од мене то су ми моја деца и унучад“, наводи Ускоковић.

И док сви журе, он је одлучио да застане и да овај простор улепша.

Можда више не мора да ради, али каже да не зна другачије. И после 40 година је на истим улицама, али са другачијом мисијом. Зато јe и мали парк – велико дело доброг комшије.

Међу најстаријим хришћанским обичајима је фарбање јаја на Велики петак као спомен на невино проливену крв и васкрсење Христово. Према легенди, Марија Магдалена донела је римском цару Тиберију, који није веровао у васкрсење, корпу јаја која су поцрвенела. Традиција фарбања јаја код нас траје од 16. века. Обичаји и веровања су различити.

Обичаји за Ускрс се разликују од региона до региона, али је симболика увек иста: победа живота над смрћу

Традиционално, ускршња јаја су црвене боје, а модерна хришћанска култура прешла је пут од једнобојног украшавања до третирања ускршњих јаја као својеврсног медијума уметничког изражавања.

Порекло обичаја бојења јаја

Постоје записи, питање је до које мере су поуздани, као и сви историјски и археолошки записи из 4. века, да су европски народи и пре пријема хришћанства, у словенским гробовима, пронашли црвена јаја.

Тумачења могу бити различита, али је извесно да су Срби, примањем хришћанства у 9. или 10. веку, од времена Ћирила и Методија, а касније и са формирањем цркве, постепено преузимали ускршње обичаје.

Фарбање јаја у Срба је забележено тек од 16. века, а у Европи од 12. века.

Фарбање васкршњих јаја

Један од најлепших и најрадоснијих обичаја који претходи Васкрсу, а без којег се сам васкршњи дан не може ни замислити, јесте фарбање јаја.

Према устаљеној традицији, васкршња јаја се фарбају на Велики петак, на дан када ништа друго не ради, већ су све мисли верника упућене на страшни догађај Христовог невиног страдања и понижења на Голготи и у Јерусалиму. 

Јаје је симбол обнављања природе и живота. Као што бадњак горећи на огњишту даје посебну чар божићној ноћи, тако васкршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и за оне који га примају.

Симболика фарбања јаја врши се у спомен на догађај када је Марија Магдалена Мироносица путовала у Рим да проповеда Јеванђеље и посетила цара Тиберија. Тада му је, у знак пажње, као новогодишњи поклон, предала црвено јаје и поздравила га речима "Христос васкрсе".

Прво офарбано јаје је црвено

Прво јаје које ће бити обојено биће стуб куће, чувар куће или стражар куће, има више назива.Током целе године то јаје се држи у кући, поред кандила или у старим ратарским културама, укопа се у бразду јер ће обезбедити добар род усева у току те године.

Црвено јаје, чуваркућа, чува кућу, чува породицу, чува здравље и обезбеђује плодност и за наредни годишњи циклус.

Црвено јаје – радост

Верници фарбају јаја, која представљају симбол обнављања природе и живота, а ускршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и за оне који га примају.

Природне боје за фарбање јаја

Уколико желите да јаја буду необичних пастелних боја, прокувајте пола сата исецкан љубичасти купус са сирћетом и мало соли. Процедите, па у ту течност ставите претходно скувана бела јаја. Ако хоћете жуту боју, користите куркуму, за розе цвеклу, а за зелена коприву.

Ако нистe вични експериментисању, једноставно офарбајте јаја у своје омиљене боје. На крају крајева, минимализам је увек у моди. 

"Кад ухватиш једну рибу – задовољан. То је лов. Идеш, тражиш, некад знањем, некад срећом", прича Ренато.

Има дана када риба "неће". Али, то је све, за њега саставни део живота – "лов ловиш, па шта уловиш". 

И док други у води виде опасност, он у њој види мир. Људи му долазе, седе сатима поред реке, беже од буке, од канцеларије.

Један човек му је једном рекао: "Могу ли да седнем поред тебе? Како ти ја завидим… Ти ниси ни свестан колико је ово лепо".

"Ја и себе ухватим колико пута да седнем поред реке, да гледам и сам са собом нешто причам, мислим. Све је игра случаја, али има и судбине", наводи Грбић.

Колико животних прича

Пре десетак дана спасио је 35. особу која је скочила у реку. Пре месец дана извукао је 21-годишњег момка. Тридесет пет прича које су могле да се заврше другачије. 

Додаје да доста старијих људи дође код њега и да му кажу; "Само желим да те стиснем за руку, сине… Нек ти да Бог здравља."

Кад чује те речи, њему је, каже "пуно срце".

Ништа није случајно

Име које је добио 1961. године – Ренато или на латинском Ренатус, значи поново рођен или новорођен.

"Дајеш некоме нови живот. Да ти име даје једно значење, да ти некоме дајеш други живот", нестварна је прича и за самог Грбића.

Свети Никола, светац који чува људе на реци и на мору му је крсна слава.

"Значи да није ништа случајно", закључује алас.

Поручује свим људима да воле живот и да на њега гледају с ведрије стране.

На данашњи дан Спаситељ у ноћи у којој предаваше себе за живот света установљује свету литургију или божанствену евхаристију, установљује и заправо даје као наслеђе хришћанима, свим заједничарима Христовим, у оквиру које су позвани да једу и пију за трпезом Његовом, за трпезом Царства небескога и да на тај начин имају дар да се на најнепосредни могући начин сједињују са Христом и да истовремено предукушају Царство небеско и истовремено имају могућност да се обожују.

Зато је значај овога дана толико важан и управо због тога на данашњи дан бива служена литургија Василија Великог у оквиру које се чини спомен установе литургије.

Сведоци смо да има доста верујућих у храмовима СПЦ, посебно у овој недељи, Страсној недељи. Неки долазе верујући по први пут. Шта је оно што свако од нас треба да зна?

– Будући да је овај период заправо најважнији и најстарији период на нивоу целе литургијске године, православни хришћани би требало да узму што активније учешћа у богослужењима наше цркве, почевши од Великог четвртка, преко Великог петка, Велике суботе и на сам дан Васкрс, да не само долазе у све те храмове, него и да се приступа исповести, светој тајна исповести, покајања и наравно да се причесте телом и крвљу Господњом како би у правом смислу речи разумели оно што Спаситељ говори приликом установе литургије на Велики четвртак: „Примите, једите ово је тело моје, пијте од ње сви, ово је крв моја.“ А опет истовремено и речи „ко једе тело моје, пије крв моју, у мени пребива и ја у њему“.

То је искуство које би требало да одликује њихов живот не само ових дана него током целе године и да благодат који примају и дарове које добијају причешћем телом и крвљу Господњом чувају и умножавају између две литургије током целе године.

По изласку из храма и када желимо да дух свети и благодет духа светог остану што више и што дуже у нама, зашто је важна реченица коју су свети оци често говорили да Господ уме да каже: „Чекам те напољу?“

– Величанствен је дар заправо живети у цркви, као православни хришћанин или хришћанка. Када би неко могао духовним очима да види искуство учешћа у једној литургији видео би једну заиста чудесну кишу благодати која пада на свакога ко долази у све те храмове Божје и који учествује у богослужењу.

Али ту благодат треба да чувамо између две литургије, односно по завршетку једне у ишчекивању друге литургије. А благодат се чува одговорним и озбиљним хришћанским и подвижничким начином живота, тако што најпре испуњавамо оне заповести које су најважније о љубави према Богу и према ближњима и да отварамо своје срце за Господа.

Јер без отвореног срца напросто неће благодат наћи толико плода у нашем животима. Уосталом, Спаситељ нам у Откривењу Јовановом каже: „Ево стојим код врата и куцам, ко отвори ући ћу и вечераћу са њим.”

То је суштинска порука да Господ нас жели слободне, отвореног срца и зато ће заједница која буде успостављена јачати у благодати Духа Светога управо ако отворимо своје срце и допустимо да Богочовек Христос преображава нас и наше животе.

Шта је нека Ваша лична порука пред најрадоснији хришћански празник Васкрс?

– Будући да период у коме се налазимо, то јест прослава празника васкрсења Христовог на годишњем нивоу јесте један од најважнијих периода на нивоу целе године. Порука је врло јасна – ако Христос не устаде узалуд вера наша и празна је проповед наша. И заиста, зашто тражимо живога међу мртвима, као што говоре анђели онима који су тражили тело Спаситељева у гробу.

Јер Христос васкрсе из мртвих и ниједнога у гробу. Христос васкрсе с крстом сиђе и покида све окове смрти и онда узиђе на небо и узведе нас на трон Небеског Оца и подари нам попутнину за живот вечни, установи Евхаристију и показа да више нема пропадљивости, трулежности и да је смрт изгубила своју силу.

Христос васкрсе и ниједнога у гробу!