Пљачка се догодила у раним јутарњим часовима. Двојица лопова, које су власти описале као "добро опремљене и информисане", провалила су у музеј смештен у последњем дому славног сликара. Користећи електричну тестеру, исекли су ограду како би ушли у двориште, а затим су разбили прозор и ушли у приземље зграде.

Аларм у музеју се огласио у 5:48, а општинска полиција је, према речима градоначелника Брајана Масона, на лице места стигла за само пет минута. Сматра се да је брза реакција полиције натерала лопове на исхитрено бекство.

Крадљивци су првобитно однели четири платна, али су у журби два испустили у музејском врту. Пронађене слике су "Портрет госпође Пишон" и "Коко чита", портрет Реноаровог сина Клода. Два дела која се и даље воде као нестала су "Портрет госпође Колона Романо" и "Млада жена на бунару".

Градоначелник Масон је проценио укупну вредност украдених дела на девет милиона евра. Занимљиво је да је слика "Млада жена на бунару" већ имала бурну историју – верује се да су је нацисти опљачкали током Другог светског рата, пре него што је пронађена и враћена Француској године 1949.

Истрагу о крађи води тужилаштво у Марсеју, које случај третира као дело организоване банде. Лилиј Жалабер из синдиката полиције Алијанс изјавила је да ово "сигурно нису били почетници", већ "људи са искуством који су, у најмању руку, извиђали локацију пре извршења овог злочина".

Овај инцидент подсећа на прошлогодишњу пљачку крунских драгуља из музеја Лувр у Паризу, вредних око 100 милиона долара, и појачава страх да криминалне групе виде француске музеје, посебно мање, као лаке мете.

Градоначелник Масон је искористио прилику да апелује на Министарство културе да обезбеди значајнија средства за бољу заштиту музеја истакавши "Наслеђе свих Француза данас је постало мета банди".

Међутим, стручњаци за крађе уметнина упозоравају да ће лоповима бити изузетно тешко да продају украдена дела. Џејмс Ретклиф из Регистра уметничких губитака објаснио је да, иако слике имају вишемилионску вредност, проналажење купца биће "готово немогуће". Препознатљивост Реноарових дела чини их практично непроцењивим на црном тржишту, осим ако пљачка није унапред наручена.

Њихово понашање показује да добра одлука не мора увек да буде резултат централизованог планирања, да различита мишљења могу да буду предност и да је понекад корисно – не одлучити одмах.

Мрави – не тражите савршено решење одмах

Када је избор превелик, доношење одлуке може да постане све теже. Психолози тај феномен називају преоптерећеношћу избором.

Са сличним проблемом суочавају се и мрави када треба да пронађу нови извор хране. Неколико извиђача напушта мравињак и креће различитим правцима, без унапред одређене путање. Док истражују терен, остављају трагове феромона које други мрави могу да прате.

Кључно је то што феромони временом испаравају. Пут којим пролази мало мрава постепено ишчезава, док се онај којим се креће велики број њих непрестано појачава.

Мрав који пронађе богат извор хране брже се враћа у мравињак и оставља јачи траг. Други га следе, поново остављају феромоне и тако додатно јачају ту путању. Мање ефикасни правци временом се напуштају.

На крају, читава колонија може да дође до најкраћег и најефикаснијег пута, иако ниједан појединачни мрав нема увид у све могуће опције.

„Главна лекција је да ефикасно колективно доношење одлука може да се појави без икакве централизоване контроле“, објашњава Марко Дориго, кодиректор Лабораторије за вештачку интелигенцију Слободног универзитета у Бриселу.

Према његовим речима, мрави су једноставне јединке, ограничених способности и са само локалним информацијама, али ипак колективно успевају да решавају сложене проблеме координације.

Овај принцип познат је као оптимизација колонијом мрава и инспирисао је алгоритме који се користе у логистици, телекомуникацијама, саобраћају и управљању ресурсима.

Поука за људе могла би да буде једноставна: када имамо превише могућности, не морамо одмах да пронађемо савршено решење. Понекад је боље испробати више праваца, посматрати резултате и постепено елиминисати лошије опције.

Пчеле – одлука као резултат „гласања“

Пчеле на сличан начин бирају ново место за кошницу, али уместо феромона користе комуникацију.

Пчеле извиђачи истражују различите локације, а затим се враћају у колонију и карактеристичним плесом саопштавају осталима шта су пронашле.

Плесом преносе информације о удаљености и правцу, али и о квалитету новог места – његовој величини, положају и безбедности. Што је локација боља, плес је дужи и енергичнији.

Друге пчеле затим одлазе да провере предложено место. Када се врате, могу да подрже претходни предлог или да почну да заговарају неку другу локацију.

Временом све више извиђача почиње да подржава исту опцију. Када број присталица достигне одређени праг, односно кворум, колонија креће на ново место.

Тај систем подсећа на једноставан облик демократије. Ниједна пчела сама не доноси одлуку нити постоји централни „вођа“ који наређује где ће се колонија преселити. Решење настаје постепеним усаглашавањем великог броја појединачних процена.

Скакавци – понекад је корисно бити неодлучан

Када је група подељена између две могућности, покушаји убеђивања често могу да произведу супротан ефекат. Људи се још чвршће везују за своје ставове, а договор постаје тежи.

Истраживања миграторних скакаваца, међутим, указују на то да неутралност може да има важну улогу у изласку из такве блокаде.

Кристијан Кит Јејтс, професор математичке биологије на Универзитету у Бату, посматрао је младе скакавце који још не могу да лете. Поставио их је у кружни простор и пратио како група бира правац кретања.

Испоставило се да је рој повремено мењао смер, али тек након кратког периода у којем је део скакаваца престајао да се креће.

Управо је та привремена неутралност била важна. Када се број активно опредељених јединки смањи, чак и мали утицај може лакше да преусмери целу групу.

Јејтс је сличан експеримент спровео и са људима. Деветнаест учесника могло је да изабере између две могућности или да се уздржи. Када је уздржавање било дозвољено, група је лакше и брже долазила до заједничке одлуке.

„Када је мање активних гласова у игри, исти мали подстицај има сразмерно већи утицај на правац кретања групе“, објашњава Јејтс.

Другим речима, неодлучност не мора увек да буде слабост. Понекад кратка пауза омогућава људима да преиспитају ставове и отвори простор за нови консензус.

Бубашвабе – различити карактери могу да помогну

Јаке личности у групи често се доживљавају као препрека за заједничко одлучивање. Међутим, истраживање бубашваба показује да разлике у темпераменту могу и да убрзају долазак до решења.

Неке бубашвабе су смелије и спремније на истраживање, док су друге опрезније. Исак Планас-Ситжа са Метрополитанског универзитета у Токију користио је компјутерске моделе како би испитао како различити типови понашања утичу на избор склоништа.

Групе у којима су се све јединке понашале готово исто показале су се мање ефикасним од група са различитим карактерима.

Превише смелих јединки може да доведе до расипања групе, док превише опрезних може да произведе брзу одлуку, али не нужно и најбољу.

„Очекивао сам одређену тенденцију, али не и тако јасан и поновљив образац“, рекао је Планас-Ситжа.

Поука је да колективна интелигенција не настаје увек из потпуне сагласности. Напротив, различити стилови размишљања и понашања могу да помогну групи да брже испита више могућности и избегне погрешну одлуку.

Винске мушице – одлуке зависе и од нашег стања

Винске мушице показују да одлучивање није засновано само на информацијама из окружења, већ и на унутрашњем стању организма.

Када треба да бирају између два мириса, дуже се двоуме ако су они веома слични, као да процењују предности и недостатке сваке могућности.

Могу да изаберу и храну непријатнијег укуса ако она има већу хранљиву вредност. С друге стране, чешће ће одабрати малу и сигурну награду него већу награду повезану са опасношћу.

Та процена, међутим, мења се када су гладне или под стресом.

Истраживања показују и да мушице које нису под стресом лакше прилазе неодређеном или непознатом стимулусу како би га испитале, док су оне изложене стресу склоније избегавању ризика.

Слично је и код људи. Наше одлуке не зависе само од чињеница које имамо пред собом. Глад, умор, страх, стрес или претходна искуства могу знатно да промене начин на који процењујемо ризик.

Интуиција зато није нужно супротност рационалном одлучивању. Она може да представља резултат мноштва ситних искустава и запажања које је мозак прикупио, чак и када нисмо потпуно свесни како смо до неког закључка дошли.

Истраживања понашања инсеката тако показују да за добру одлуку није увек потребно више анализе. Понекад је важније оставити више могућности отвореним, омогућити различитим ставовима да се сучеле, направити паузу пре коначног избора и водити рачуна о томе у каквом стању одлуку доносимо.

У том смислу, чак и животиње са мозгом мањим од зрна мака могу да понуде прилично корисне лекције људима.

Један угоститељ из Квебека пожалио се у јулу на сличне крађе – нестали су помоћни сточић, слика, па чак и термостат. И британски ресторатери потврђују да се то дешава и у Уједињеном Краљевству. Џен Остл из ресторана „Вилсон” у Бристолу рекао је за Би-Би-Си да су седефне кашичице које користи за послуживање сорбета од биља посебна мета: „Сваких неколико месеци морам да купим нових 28 комада.”

Ово је стара, често препричавана прича – све се своди на осећај да на то имате право, жељу за сувениром или храброст подстакнуту алкохолом. Ипак, делује некако ретро. Зар није стављање пепељаре из ресторана у џеп био суштински ситни злочин деведесетих?

Данас би требало да нас занимају „искуства, а не ствари”, и зар није поента објављивања досадне серије од седам лоше осветљених залогајчића на Инстаграму да свима покажете да сте били на неком фенси месту, а да нисте морали да украдете тањирић?

Успомена, трофеј или осећај да сте се „извукли“

Ипак, чини се да наши најнижи инстинкти и даље прораде када се нађемо окружени лепим посуђем. Истраживање добављача угоститељске опреме „Нисбетс” показало је да је 27 одсто одраслих Британаца узело неки предмет из ресторана или бара.

Стручњаци објашњавају да крађа из ресторана често није подстакнута материјалном потребом. Како тврди психијатар др Клаудија Ајмерих, „често се не ради о жељи или потреби за самим предметом”. Према њој, кључни мотиви укључују узбуђење, али и стварање приче – узимање предмета из одређеног ресторана претвара га у трофеј или успомену на доживљај.

Други важан мотив је осећај права. Гости који потроше значајну своту новца могу сматрати да имају право да узму нешто „мало” као компензацију или додату вредност за свој новац. За неке, привлачност лежи у самом чину крађе и осећају да су се „извукли” с нечим што не би смели да раде.

И колумнисткиња Гардијана признаје да није имуна на такве злочине и признаје да има малу кашичицу коју сигурно није купила.

Како угоститељи одговарају на тихе крађе

Шта угоститељи могу да ураде? Неки су покушали да на предмете ставе цене, док су се други упуштали у директну конфронтацију са осумњиченим крадљивцима кашика. Познат је случај из 2012. године када је кувар Том Ејкинс изазвао пометњу суочивши се са једним гостом.

Постоје и креативнији приступи, попут амнестије коју је понудио мексички ланац ресторана „Вахака”, обећавши бесплатне такосе гостима који врате њихове атрактивне, шарене кашике.

У ширем контексту, ове ситне крађе представљају значајан трошак. Само у категорији стакленог посуђа, ова навика је коштала угоститељску индустрију у Европи око 220 милиона евра у 2023. години.

Као одговор на проблем, угоститељи се све више окрећу технологији. Увођење дигиталних менија, постављање сигурносних система и видео-надзора постају све чешћа пракса. Ипак, дискретне крађе ситног инвентара и даље остају изазов који се више ослања на психологију госта него на софистициране методе заштите.

Досадно решење је пребацивање трошкова на госте кроз више цене. Знатно забавнији предлог је повратак брендираних кутија шибица, које су некада биле легитиман и шарен начин да се похвалите да сте негде били. Наравно, угоститељи би морали да нагласе гостима да је забрањено узимати их – јер на крају, све је у узбуђењу, а не у самом предмету.

У типичном снимку миленијалац улази у кафић и покушава нешто да наручи. Особа за касом одговара са што мање речи, показује на натпис или екран, а на следеће питање поново одговара гестом. На крају следе празан поглед и превртање очима.

Као и већина успешних шала о генерацијским разликама, и ова је постала популарна зато што, иза претеривања, можда постоји стварна друштвена промена – људи заиста све мање разговарају.

За 14 година пад од 28 одсто

Анализа више од 2.000 испитаника, објављена у јулу у часопису Perspectives on Psychological Science, показала је да Американци и становници још неколико земаља са сваком наредном годином дневно изговоре око 300 речи мање.

То одговара смањењу разговора од приближно два до три минута дневно за сваку годину.

Када се посматра читав период од 2005. до 2019. године, пад броја изговорених речи износи чак 28 одсто. Промена је посебно изражена код особа млађих од 25 година.

Такав резултат неизбежно отвара питање улоге паметних телефона, текстуалних порука, рада на даљину и бројних других технолошких промена које су омогућиле да све више свакодневних послова обављамо без да отворимо уста.

Главна ауторка студије, Валерија Фајфер, доценткиња психологије на Универзитету Мисури у Канзас Ситију, до тог открића заправо је дошла случајно.

Проучавала је разлике у говору између мушкараца и жена када је у подацима уочила нешто неочекивано – без обзира на пол, чинило се да људи временом све мање говоре.

Поново је анализирала податке како би проверила да ли тај образац заиста постоји. Тек када је обухватила читав период од 14 година, размере промене постале су јасне.

„Када смо дошли до тог увида, било је то велико и узнемирујуће откриће“, рекла је Фајферова.

Када је разговор постао непотребан

Током највећег дела људске историје говор није био само један од начина комуникације – био је подразумевани начин.

Људи су могли да пишу писма, али су куповина, тражење пута, упознавање непознатих особа, рад са колегама и одржавање пријатељстава углавном захтевали разговор.

Данас је у многим ситуацијама говор постао необавезан.

Храна може да се наручи преко екрана. Пут проналазимо уз помоћ телефона. Куповина се обавља преко интернета. Уместо позива шаљемо поруку. Чак и недоумицу о неком податку, због које бисмо некада питали другу особу, можемо да разрешимо претрагом на интернету или уз помоћ вештачке интелигенције.

Свака од тих промена појединачно делује безначајно. Апликација је једноставнија, киоск бржи, а порука понекад мање непријатна од разговора. Технологија нам сваки пут уштеди неколико реченица.

Тек када се све те неизговорене реченице саберу, поставља се питање шта смо њиховим нестанком изгубили.

Да ли је разговор вежба за мозак

Научници већ дуго посматрају промене у говору као својеврстан прозор у стање мозга. Језичке тешкоће честе су код деменције и других неуролошких обољења. Неки пацијенти имају проблема да пронађу одговарајућу реч, други да се изразе или разумеју оно што им је речено.

Та веза се углавном посматрала у једном смеру – промене у мозгу доводе до промена у говору.

Међутим, истраживачи сада постављају и обрнуто питање: може ли мање разговора на неки начин утицати на функционисање мозга?

Говор је, наиме, изузетно сложена неуролошка активност.

Чак и приликом изговарања обичне реченице мозак мора да пронађе одговарајуће речи, организује их, координира мишиће потребне за говор, протумачи реакцију саговорника и припреми оно што ће бити изговорено следеће – све у делићу секунде.

У том процесу учествују различити делови мозга, укључујући Брокину област у левој хемисфери, која има важну улогу у стварању и артикулацији говора.

Због тога се намеће питање: ако разговор непрестано активира те системе, може ли он представљати својеврсну когнитивну вежбу? И шта се дешава ако је све ређе упражњавамо?

То, наравно, не значи да ће наручивање хране преко екрана изазвати деменцију. Али пад свакодневне комуникације могао би да буде део много шире промене у начину на који кроз контакте са другим људима стимулишемо мозак.

Не разговарамо само мање – мање смо и заједно

Проблем је тешко одвојити од још једног тренда – људи не само да мање разговарају већ и мање времена проводе заједно.

Вишедеценијска истраживања повезују друштвене контакте и когнитивну стимулацију са бољим здравственим исходима, док се друштвена изолација повезује са лошијим.

Политиколог са Харварда, Роберт Патнам, аутор књиге Bowling Alone из 2000. године, пад непосредне комуникације види као део много старијег повлачења из заједничког живота.

Американци су, према његовим истраживањима, почели да се повлаче из клубова, цркава, комшијских организација и других облика друштвеног живота још шездесетих година прошлог века – после ширења телевизије, али много пре паметних телефона.

Дигитални живот је, према том тумачењу, можда само убрзао процес који је већ трајао.

„У извесном смислу, то је оно што највише узнемирава – чињеница да се пад и даље наставља. Чини се немогућим преокренути тај тренд“, каже Патнам.

Последице тог повлачења до сада су се углавном посматрале кроз усамљеност, поларизацију, слабљење заједница и мањи број пријатељстава. Али ако је разговор истовремено и захтевна когнитивна активност, његов нестанак отвара и друга питања.

Зашто разговор није исто што и порука

Посебно је значајна разлика између разговора уживо и комуникације порукама.

Током непосредног разговора радна меморија и пажња непрестано су активне. Треба запамтити шта је саговорник рекао, разумети то, одлучити како одговорити и слушати га док истовремено припремамо следећу реченицу.

Код порука и имејлова део тог притиска нестаје. Поруку можемо да прочитамо више пута, размислимо о одговору, напишемо га, исправимо и поново преправимо. Претходни део разговора остаје на екрану, па не морамо ни да га памтимо.

Професор Универзитета Џорџтаун Кал Њупорт, који се бави утицајем технологије на друштво, сматра да људи све више избегавају непосредне и телефонске разговоре управо зато што захтевају више напора.

Али тај напор је, сматра, важан.

„Проблем је у томе што наш друштвени мозак жртвовање времена и пажње за неког другог доживљава као кључни знак важне повезаности. Зато, када дружење учинимо лакшим, парадоксално се осећамо мање повезано и мање друштвено“, објашњава Њупорт.

Шта се догодило генерацији Зед

Пад је нарочито приметан код младих, због чега се разматра и могући утицај пандемије ковида 19.

Многи припадници генерације Зед провели су важне године одрастања и социјализације похађајући наставу на даљину и уз ограничене непосредне контакте са вршњацима.

Зато се и популарни "Gen Z stare“ различито тумачи. Једни у њему виде непристојност или одбојност према необавезном разговору. Други сматрају да је реч о реакцији младих који су несигурни, узнемирени или једноставно не знају како да реагују у неочекиваној друштвеној ситуацији.

Фајферова, међутим, сумња да највећи губитак нису разговори са породицом и блиским пријатељима, већ ситне, успутне комуникације са непознатим људима.

„Одрасла сам у средини у којој, ако идете улицом и у сусрет вам наиђе непозната особа, морате да је поздравите. Имам утисак да се норме мењају у правцу тога да је сада пристојније не разговарати с неким“, каже Фајферова.

Истраживања, међутим, указују да разговор са непознатима, чак и када нам у почетку делује непријатно, људе често чини срећнијим и повезанијим него што очекују. Усмени разговор, такође, ствара снажнији осећај повезаности од дописивања.

Зато Фајферова последњих месеци свесно покушава да више разговара. Коментар упућен возачу о лепом јутру претворио се у разговор о путовању и породици. Опаска сапутници у авиону открила јој је да је то њен први лет. Чак је и питање о топлом или хладном напитку у кафићу постало повод за разговор.

Ниједна од тих размена сама по себи није била нарочито важна.

Али управо у томе можда и јесте њихова вредност – свакодневни разговор не мора да буде значајан да би нас приморао да слушамо, памтимо, формулишемо мисли, тумачимо друге људе и одговоримо им.

„Мислим да овакви мали кораци могу много да допринесу томе да поново стекнемо више самопоуздања у међусобном разговору“, закључује Фајферова.

Истраживачи су успели да мапирају утицај генетике на личност и начин на који она утиче на изборе које људи доносе током живота.

Како предграђе утиче на развој неуротицизма

На пример, људи који су били отворенији за нова искуства чешће су током средњег животног доба живели у градовима, док су особе са израженијим неуротицизмом чешће живеле у предграђима.

Иако генетика може да предвиди само мали део карактеристика личности, њен утицај се протеже на бројне аспекте живота, укључујући избор каријере, блискост са другим људима и физичко здравље. Студија је показала да су савесније особе мање склоне злоупотреби психоактивних супстанци, ређе завршавају у болници и здравије старе.

Истраживање је такође утврдило генетску повезаност између особина из модела „великих пет“ и одређених менталних поремећаја, као што су депресија, анксиозност, биполарни поремећај, шизофренија, поремећај пажње са хиперактивношћу (АДХД), поремећај из спектра аутизма, гранични поремећај личности, анорексија нервоза и опсесивно-компулзивни поремећај (ОКП).

Савесност и компулзивни поремећаји

Особе са генетском предиспозицијом ка неуротицизму имале су повећан ризик од свих наведених поремећаја, нарочито такозваних интернализованих поремећаја, попут анксиозности, депресије и анорексије.

Савесност је била повезана са мањим ризиком од неуроразвојних поремећаја, али и већим ризиком од компулзивних поремећаја, као што је ОКП.

С друге стране, екстраверзија је била повезана са мањим ризиком од интернализованих поремећаја, али и већим ризиком од неуроразвојних поремећаја, као што су поремећај из спектра аутизма и АДХД.

Особине личности у истраживањима

„Чини се да је личност важна у готово свакој области коју посматрате. Надамо се да ће ова студија подстаћи многе друге научнике да особине личности укључе у своја истраживања“, изјавио је водећи аутор студије Тед Шваба.

„На пример, генетске варијанте повезане са неуротицизмом указују на више времена проведеног у болници, што је важно за лекаре и истраживаче у области здравља. С друге стране, варијанте повезане са отвореношћу за нова искуства повезане су са приходима и променом послова, што је важно за истраживаче који проучавају професионални развој“, истакао је Шваба.

Тајанствени „осећај у стомаку", дуго сматран неком врстом шестог чула, данас престаје да буде енигма. Деценије истраживања у психологији и неуронауци откривају да интуиција није паранормална способност, већ сложен и муњевит процес обраде информација који се одвија дубоко у нашој подсвести.

Она је производ нашег целокупног животног искуства, сажет у тренутну, често телесну сензацију. Разумевање њених механизама кључно је да бисмо научили када је овај моћни унутрашњи компас поуздан водич, а када нас може одвести на погрешан пут.

Мапа искуства у нашем уму

У својој суштини, интуиција је научена вештина, а не магија. Џоел Пирсон, неуронаучник и психолог са Универзитета у Новом Јужном Велсу, након 25 година проучавања, дефинише је као „научену, позитивну употребу несвесних информација за боље одлуке или акције".

Наш мозак непрестано прикупља и складишти податке из окружења – од микроизраза на лицу саговорника до атмосфере у просторији. Док свесни ум, попут рефлектора на позорници, фокусира само мали део тих информација, несвесни ум обрађује све остало, стварајући огромну базу података.

Када се нађемо у новој, али на неки начин познатој ситуацији, мозак муњевито претражује ту базу и, препознавањем образаца, шаље нам сигнал. Овај процес је толико брз да га не доживљавамо као мисао, већ као изненадни осећај или порив.

Брус Хендерсон, оснивач Бостон консалтинг групе, још 1977. године описао је интуицију као „подсвесну интеграцију свих искустава, условљавања и знања стечених током живота, укључујући културне и емоционалне предрасуде тог живота".

Дакле, иако се чини да интуитивне одлуке долазе „из ведра неба", оне су заправо утемељене на подацима. Проблем је што ми немамо свестан приступ тим подацима, већ само њиховом коначном производу – осећају да је нешто „исправно" или „погрешно".

То је енергетски ефикасан механизам који заобилази напоран процес свесне анализе, штедећи драгоцене ресурсе мозга.

Неуробиолошки потпис интуиције

Научници су успели да мапирају и неке од кључних можданих регија и процеса који стоје иза интуиције. Истраживања показују да је орбитофронтални кортекс (ОФЦ), подручје кључно за емоционално вођено доношење одлука, једна од првих станица.

Он прима сигнале из свих чула и брзо формира „иницијалну претпоставку" о кохерентности ситуације – да ли се делови слагалице уклапају или не. Студије магнетоенцефалографијом (МЕГ) показале су да се ОФЦ активира пре него што уопште постанемо свесни препознавања неког објекта, потврђујући његову улогу у формирању првог, интуитивног утиска.

Друга кључна структура су базалне ганглије, дубоко смештене у мозгу и повезане са имплицитним учењем, навикама и развојем вештина. Када кроз праксу и искуство постанемо експерти у некој области, знање се аутоматизује и складишти управо овде.

Због тога искусни лекари, шахисти или детективи често доносе бриљантне одлуке „по осећају" – њихове базалне ганглије препознају познати образац и нуде решење без потребе за свесном анализом. Студије су, на пример, показале да активација у каудатном једру, делу базалних ганглија, директно корелира са развојем стручности и интуиције унутар те струке.

Новија истраживања, како је објашњено у чланку објављеном у часопису Nature, иду и корак даље, предлажући да хипокампус, центар за памћење, игра кључну улогу кроз процес познат као „оштроталасни рипели" (sharp-wave ripples). То су најсинхронизованији обрасци неуронске активности у мозгу, током којих се сажето понављају претходна искуства, али и симулирају потенцијални будући путеви.

Овај механизам, назван „унутрашњим пробним покушајем и грешком", омогућава мозгу да несвесно истражује опције и предвиђа исходе, што се на крају манифестује као интуитивни сигнал који нас усмерава у одређеном правцу. Интуиција је, у том смислу, еволутивни механизам за „проналажење пута" (pathfinding), који нам помаже да се крећемо кроз неизвесност.

Тело као компас

Оно што интуицију чини тако убедљивом јесте чињеница да је често осећамо физички. Класични експеримент познат као Ајова коцкарски задатак (Iowa Gambling Task) пружио је доказе за то.

Учесници су бирали карте из четири шпила, од којих су два била „ризична" (велике награде, али још веће казне), а два „сигурна". Иако им је требало око 40 покушаја да свесно схвате који су шпилови бољи, њихова тела су реаговала много раније.

Приликом посезања за ризичним шпилом, мерења су показала суптилне промене у пулсу и знојењу дланова. Ови физиолошки сигнали, познати као „соматски маркери", представљали су несвесно упозорење. Наш „осећај у стомаку" је, дакле, често дословна интерпретација сигнала које тело шаље мозгу.

Способност правилног тумачења ових унутрашњих сигнала уско је повезана са емоционалном интелигенцијом (ЕИ). Џереми Јип, професор менаџмента на Универзитету Џорџтаун, открио је да су особе са нижим ЕИ лошије тумачиле сопствене телесне сигнале током Ајова задатка.

Повишен стресни одговор, који је код већине служио као упозорење, они су погрешно интерпретирали као узбуђење, што их је наводило да доносе још ризичније одлуке. Ово сугерише да јачањем емоционалне интелигенције и свесности о сопственом телу можемо изоштрити и своју интуицију.

Уметност слушања унутрашњег гласа

Најважније питање није да ли интуиција постоји, већ када јој можемо веровати. Научници су идентификовали јасне ситуације у којима је она поуздана, али и оне у којима је опасно ослонити се на њу.

Интуицији треба веровати када поседујемо дубоко искуство у одређеној области. У експерименту који је водио Ерик Дејн са Универзитета Рајс, учесници су процењивали аутентичност дизајнерских торбица. Експерти који су се ослањали на интуицију били су око 20 одсто прецизнији од оних који су користили искључиво анализу.

Њихов мозак је несвесно препознавао суптилне детаље које свесни ум не би регистровао. Слично томе, искусни регрутери су се показали знатно успешнијим у одабиру кандидата када су се ослањали на први утисак.

Како наводи Винод Винсент, професор са Универзитета Клејтон Стејт, „ако сте експерт, познаваћете све идиосинкразије које неког кандидата чине добрим за посао, чак и ако је то тешко артикулисати". Насупрот томе, почетници су били прецизнији када су користили аналитички приступ.

Прво правило је, дакле, јасно не можете се ослонити на интуицију ако нешто радите први пут.

Страх није интуиција

Међутим, постоје замке. Наш мозак је лош у процени вероватноће, па осећај страха од летења авионом или напада ајкуле није интуиција, већ когнитивна пристрасност. Такође, интуицију је лако помешати са анксиозношћу, жељама или паранојом.

Кључна разлика је у осећају: анксиозност се манифестује као стезање, контракција и хитност, док права интуиција доноси осећај смирености, јасноће и отворености. Анксиозне мисли су увек негативне прогнозе („Шта ако не успем?"), док интуитивни увид може бити и позитиван и негативан, али је неутралан у тону.

Најопасније је веровати интуицији када смо под јаким емоцијама или стресом. Тада је наш унутрашњи компас поремећен. Одлуке донете у афекту често су производ емоционалног резоновања, а не мудрости стечене искуством. Такође, треба бити опрезан у ситуацијама где постоји ризик од несвесних предрасуда, попут расизма или сексизма, јер интуиција може само појачати постојеће стереотипе.

На крају, живимо у свету информационог преоптерећења. Наш „древни мозак" еволуирао је у много једноставнијем окружењу, где је количина података била ограничена и релевантна. Данас смо бомбардовани информацијама које наш подсвесни ум не може ефикасно да обради, што може довести до „покварене" интуиције засноване на небитним или застарелим подацима.

У таквом окружењу, интуиција би требало да буде полазна тачка, а не коначан одговор. Она је вредан сигнал који нам говори да обратимо пажњу, али тај сигнал увек треба проверити рационалном анализом, посебно када су улози високи. Учити како користити интуицију значи неговати партнерство између брзог, инстинктивног ума и спорог, аналитичког разума – препознајући снагу оба и мудро их комбинујући.

Пацијент Тим Ендруз, коме је пресађен бубрег, изјавио је да му је операција дала нову вољу за животом. Најважније од свега, како каже, било је то што месецима није морао да пролази кроз болан и исцрпљујућ процес дијализе. Иако је свињски бубрег на крају престао са радом и морао да буде уклоњен, он је Ендрузу купио драгоцено време док није пронађен одговарајући људски донор.

Седам година чекања или експеримент

Пре него што се одлучио на експерименталну процедуру, Тим Ендруз се суочио са суморном прогнозом. Лекари су му саопштили да би на листи чекања за људски бубрег могао провести и до седам година.

С обзиром на то да пацијенти на дијализи у просеку преживе око пет година, времена није било много. Његови бубрези су отказивали због компликација изазваних дијабетесом типа 2.

„Имао сам врло мало преосталог времена, а та спознаја вас потпуно уништи", рекао је Ендруз. У таквој ситуацији, могућност трансплантације свињског бубрега за њега је представљала „велику наду" и „светло на крају мрачног тунела".

„Нада је оно што ме је извукло из канџи те машине и дало ми прилику да поново слободно дишем и живим живот изнова", додао је Ендруз.

Шта је ксенотрансплантација

Ксенотрансплантација је процес пресађивања органа, ткива или ћелија са једне врсте на другу. Свиње се сматрају идеалним кандидатима за доноре органа за људе, пре свега због сличне величине њихових унутрашњих органа и дугог искуства које човечанство има у њиховом узгоју.

Међутим, процес није нимало једноставан. Не можете једноставно узети бубрег са било које свиње и пресадити га човеку, јер би га људски имуни систем одмах препознао као страно тело и уништио у року од неколико минута.

Да би се то спречило, научници су развили револуционарне методе генетског инжењеринга. У случају Тима Ендруза, коришћен је орган „јукатан минијатурне свиње" који је обезбедила биотехнолошка компанија еЏенезис (eGenesis). Помоћу КРИСПР (CRISPR) технологије, у геному животиње направљено је чак 69 генетских измена.

Овим изменама уклоњени су штетни свињски гени који би изазвали агресивну реакцију имуног система, а додати су људски гени који делују као невидљиви заштитни омотач. Поред тога, опасни вируси који се могу крити у ДНК свиње трајно су деактивирани како би се спречио пренос инфекције.

Пут од наде до новог живота

Када је операција изведена, Ендруз је имао 66 година. Према студији објављеној у престижном медицинском часопису The Lancet, генетски модификовани бубрег је почео да функционише готово одмах након трансплантације. Тело је производило урин, а нивои креатинина, кључног показатеља функције бубрега, значајно су се побољшали. Током наредних 271 дана, орган је радио беспрекорно.

Након отприлике шест месеци, лекари су приметили прве знаке оштећења крвних судова у бубрегу, што је довело до отицања и постепеног престанка рада. Орган је хируршки уклоњен у октобру исте године, а Ендруз се вратио на дијализу на 82 дана.

Убрзо након тога, пронађен је одговарајући људски донор и он је успешно добио нови бубрег, који и данас добро функционише. Лекари истичу да свињски бубрег није негативно утицао на способност његовог тела да прихвати људски орган.

„Недостатак људских органа за трансплантацију представља озбиљну кризу", рекао је др Леонардо Ријела из болнице Мас Џенерал Бригам. „Чинимо све што можемо да спасимо животе пацијената. Ксенотрансплантација се показује као спасоносна опција за оне који не могу да пронађу донора, нудећи им мост који их може сачувати од дијализе и довести директно до трансплантације."

„Сличности са путем онколошких пацијената су очигледне", каже Винћенцо Валентини, директор Одељења за онкологију и снимање у болници Исола Тиберина у Риму. „Пацијент пролази кроз припрему, кроз битку, а онда покушава да пронађе нову слободу након лечења. Атмосфера која се ту ствара често је дубоко емотивна и ослобађајућа. Не само за пацијенте, него и за здравствене раднике."

Овај римски пројекат део је ширег покрета који полако мења начин на који медицина гледа на лечење. Уметност више није само украс простора. Она постаје могући савезник терапије.

Када болест погоди и тело и душу

Дијагноза рака често стиже као земљотрес. Мења живот, оставља трагове на телу, али готово увек и оне невидљиве, на души. Током лечења многи пацијенти се, поред физичког бола и последица терапија, суочавају и са анксиозношћу, несаницом, страхом, осећајем изолације. Терет болести притом не носе само они сами, већ и њихове породице. И управо ту, у том простору, уметност улази у свет медицине.

Више није реч само о томе да се болнички зидови улепшају сликама. Данас се уметност све чешће уводи директно у процес лечења. На многим онколошким одељењима, посебно оним дечјим, зидови су пуни боја, цртежа и инсталација које боравак у болници чине мање хладним, мање стресним.

Али све више расте и број одељења за одрасле пацијенте која уводе уметничка дела, музику, креативне активности. Све како би људима било лакше да прођу кроз тај тежак период. У болничким ходницима данас више није необично чути звуке клавира или виолине, тик поред соба у којима се води најтежа животна битка.

Простор у којем се лечимо утиче на организам

„Ово није само питање естетике", напомиње Виторио Донато, специјалиста радиотерапије и бивши председник Италијског удружења за онколошку радиотерапију (АИРО), па додаје: „Међународна истраживања показују да визуелно стимулативно окружење смањује ниво кортизола, хормона стреса, ублажава доживљај бола, побољшава расположење и помаже пацијентима да боље сарађују током терапије."

Другим речима, простор у ком се човек лечи никако није неутралан. Окружење има мерљиве ефекте, и на мозак, и на тело. Један од пионира ове области у Италији јесте баш поменути Винћенцо Валентини, творац такозваног „чудометра" (meravigliometro), скале којом покушава да измери осећај чуђења и лепоте који уметност изазива код људи.

„Циљ је да једног дана уметност можемо да препишемо као терапију, готово као лек. Али да бисмо то урадили, прво морамо научно да докажемо њену ефикасност", објашњава Валентини.

Његова истраживања покушавају да покажу шта се тачно дешава у организму када човек дође у контакт са уметничким делом: како се мења ниво стреса, физиолошки параметри, квалитет живота, а можда, ко зна, и неки показатељи повезани са самим током болести.

Колосеум као пут ка новој снази

У Риму је формирана мрежа која повезује 14 музеја и омогућава онколошким пацијентима да учествују у посебним обиласцима, намењеним баш њима. Један од најдирљивијих примера је посета Колосеуму у време заласка сунца. Уз водиче посебно обучене за рад са пацијентима, учесници пролазе кроз подземне ходнике којима су некада пролазили гладијатори.

Пут их води од припреме и тренинга, преко борбе, до изласка пред публику, оног тренутка када су победници поново добијали слободу. За пацијенте то постаје нека врста симболичног приказа сопствене борбе са болешћу.

„Искуство често постаје ослобађајуће, не само за болеснике него и за здравствене раднике", каже Валентини.

Уметност, музика и виртуелна стварност као подршка лечењу

Све је више истраживања о такозваним рекреативним терапијама, уметности, плесу, музици, јоги, ароматерапији, али и виртуелној стварности. Виртуелни свет се данас све чешће уграђује у савремене медицинске уређаје, попут магнетне резонанце, скенера или апарата за радиотерапију. Пацијент током прегледа или терапије може сам да изабере окружење у које жели да буде „пребачен": шуму, плажу, корални гребен, град, или неки познат споменик.

„Досадашња истраживања показују да овакве терапије могу ублажити нежељене ефекте онколошког лечења, попут мучнине, умора и поремећаја сна", каже Донато, и додаје да могу да повећају отпорност пацијената, побољшају квалитет живота и помогну им да истрају у терапији.

Култура као превенција болести

Уметност, међутим, не помаже само онима који су већ болесни. Студија објављена у часопису Nature Medicine, која је анализирала готово сто истраживања из 27 земаља, показала је да креативне и културне активности могу да допринесу превенцији неких озбиљних здравствених проблема.

Позоришна представа о здравој исхрани, плесна група која подстиче физичку активност, или заједнички пројекат баштованства. Све то може здравствене поруке учинити привлачнијим, и дуготрајнијим. „Када превенција постане пријатно и заједничко искуство, већа је вероватноћа да ће људи наставити да учествују", наводе аутори истраживања.

Може ли лепота да успори старење

Лепота би, изгледа, могла да утиче и на сам процес старења. Истраживање Универзитетског колеџа у Лондону, спроведено на више од 3.500 одраслих особа, показало је да посете музејима и учешће у културним активностима могу да успоре неке биолошке показатеље старења.

Код људи који редовно долазе у контакт са уметношћу, биолошки сат старења иде спорије, чак до четири одсто, док би и свега неколико изложби годишње могло имати позитиван ефекат. Уметност, према овим истраживањима, делује слично као физичка активност: смањује стрес, подстиче психичко благостање, стимулише мозак.

Зато Светска здравствена организација од 2019. године подржава истраживања о коришћењу уметности као терапеутског средства.

Мозак поседује „сензор за лепо"

Неуролози већ неко време покушавају да открију шта се тачно дешава у мозгу када видимо нешто лепо. Истраживања Семира Закија, неуробиолога са Универзитетског колеџа у Лондону и једног од оснивача неуроестетике, показала су да се, док посматрамо уметничко дело, активира одређени део мозга, медијални орбитофронтални кортекс, повезан са задовољством и наградом.

Лепота подстиче ослобађање допамина, молекула повезаног са пријатним осећајем и мотивацијом. Другим речима, људски мозак као да има свој сопствени „сензор за лепо".

Нека истраживања показују да само посматрање уметничких дела може да смањи стрес и покрене механизме сличне онима који се активирају током боравка у природи. Чуђење које осетимо пред неким пејзажом, или пред Сикстинском капелом, може имати чак и противупални ефекат, делујући на имуни систем.

Када стварање уметности постане терапија

Ако већ посматрање уметности помаже, њено стварање може имати и још снажнији ефекат.

Сликање, вајање, певање, глума или плес могу допринети смањењу анксиозности и депресије, побољшању когнитивних функција, па чак и помоћи особама са неуролошким болестима, попут Паркинсонове или Алцхајмерове болести.

Али уметничка терапија није само неки обични курс цртања. Да би заиста била терапија, мора да је води стручна особа која креативни процес повезује са конкретним здравственим проблемом.

Италија уводи „културни рецепт"

И у Италији концепт културне терапије полако постаје део здравственог система. Пројекат "Museo Benessere" у Торину омогућава лекарима опште праксе да пацијентима препоруче посету музеју, рецимо, дворцу Риволи или краљевској палати Венарија.

Програм је намењен посебно старијим особама које живе саме, хроничним болесницима и особама са благим инвалидитетом. Сличан програм спроведен је и у Верони, у палати Мафеи. Након посета, психијатри Универзитета у Верони забележили су значајно побољшање психолошког благостања учесника.

Културна терапија већ постоји у Канади, Сједињеним Америчким Државама и Великој Британији, где лекари могу да препоруче културне активности као начин борбе против усамљености и психолошке нелагодности.

И уметност, као и човек, захтева негу

Веза између медицине и уметности постоји, испоставља се, и у другом правцу, у очувању самих уметничких дела.

Барбара Јата, директорка Ватиканских музеја, подсећа да се заштита уметничких дела заснива на принципима сличним медицини: превенцији, раној дијагностици, правовременом лечењу.

Сваке године ремек-дела Ватиканских музеја пролазе контролу, баш као што човек иде на редовни здравствени преглед. Тако је, на пример, откривено да је Микеланђелов Страшни суд у Сикстинској капели захтевао посебну интервенцију, због танке беличасте наслаге на површини. „Било је као да смо уклонили благу катаракту", објашњава Јата.

Можда баш зато одговор на питање може ли лепота заиста да буде део лечења, у неку руку, већ даје и сама наука. Уметност не може да замени медицину, али може да постане њен драгоцени савезник. Јер лечење, на крају крајева, није само брига о телу. Понекад су слика, музика, или неко место које нас испуни чуђењем, део пута ка оздрављењу.

„Идеја се створила због љубави коју ја имам према сликању и жељу да камерицу коју ја имам конкретно за себе. Када сам одлучила да је купим, видела сам каква је потражња на тржишту за овом камерицом, која се више не производи, помислила сам да би то био одличан посао. А и зашто би неке девојке куповале камеру ако им треба на пример само два пута годишње за неко путовање“, објашњава Теодора како је дошла на идеју да изнајмљује фото-апарате.

Путовање је само један од разлога за изнајмљивање камере. Има их још: девојачке вечери, матуре, рођендани, па и одласци на кафу у неком лепом амбијенту. Камере изнаљују све генерације, од три до 103 године.

„Искрено, мени је најинтересантије било када је дечко један изнајмио камерицу да ислика када је запросио своју девојку. Онда је једна девојка изнајмила камеру када је са другарицама кренула на море...“, наводи Теодора.

Сада када пратимо трендове, вратили смо се старим апаратима, којима смо некад бележили само догађаје поред јелке са Деда Мразом, рођенданске прославе. Сада бирамо да ли ћемо фотографије пребацити у рачунар, мобилни телефон, или ћемо их, као некада, израдити и ставити на полице. Што се све чешће дешава.

„Што се тиче самих камера и фото-апарата, и пре тога смо имали различите производе, чак и мобилне телефоне који су копирали неке старе телефоне, тако да су то у ствари све трендпови које намеће тржиште. Намеће одређени бренд у борби за што већим профитом“, напомиње социолог Јелена Радовић.

Како стручњаци кажу, произвођачи „рециклирају“ старе камере и унапређују и уз добар маркетинг праве нови тренд, што је случај са овим апаратима. Било да је стара мода или тренд – успомене се не бришу.

Оба детета рођена су истог дана у новембру 2025. године царским резом. Није било спора око тога ко су родитељи деце – током протеклих десет месеци свако дете одгајају његови биолошки родитељи, у одвојеним домаћинствима.

Међутим, због овог необичног случаја било је неопходно покренути сложен поступак пред судом за децу у Квинсленду, јер су прописи о сурогат материнству написани тако да забрањују ситуације у којима се раздвајају „браћа и сестре по рођењу“, рођени из сурогат трудноће.

Суд је на крају пресудио да, иако су деца „гестациони близанци“, она се, у смислу закона о сурогат материнству, не сматрају братом и сестром по рођењу. Суд је потом донео одлуку којом је формално признато родитељство њихових биолошких родитеља.

Према пресуди, парови који су учествовали у овом случају склопили су договор о „алтруистичком“ сурогат материнству након што су их повезали заједнички пријатељи.

Један пар, у судској пресуди означен иницијалима БНЈ и ДРЈ, није могао природним путем да добије дете јер БНЈ има здравствено стање због којег је рођена без материце.

Упознали су ДЗ и ФЗ, који су већ имали петоро деце. ДЗ је пристала да буде сурогат мајка, а ембрион јој је пренет поступком вантелесне оплодње у априлу 2025. године.

Око две недеље касније, ултразвучним прегледом утврђено је да ДЗ носи два фетуса. Накнадна испитивања показала су да је једно дете, девојчица, биолошко дете БНЈ и ДРЈ, док је друго дете, дечак, биолошко дете ДЗ и ФЗ.

Дечак је „зачет одвојено од процеса имплантације ембриона и без медицинске помоћи“.

„ДЗ и ФЗ у то време нису намеравали да зачну дете, али то никако не значи да дете није вољено и жељено“, наводи се у судској пресуди.

Почетком ове године, учесници у поступку ангажовали су независног саветника како би припремио извештај за судски поступак неопходан да би се званично утврдило да су БНЈ и ДРЈ родитељи девојчице.

У извештају је указано на „потенцијални значај чињенице да су деца рођена као близанци, као и на то да ће такав однос вероватно имати трајан емоционални и развојни значај за обоје током одрастања, без обзира на то што се деца одгајају у одвојеним домаћинствима“.

Породице су потврдиле своју намеру да деца „одрастају знајући једно за друго" и да им се, у складу са узрастом, објасни њихово место унутар шире породичне мреже.

Парадокс живота

Ова загонетка је деценијама збуњивала научнике, јер су бројна истраживања доследно повезивала мањак сна са лошијим здрављем, као што су оболења везана за срчане болести, па до краћег живота. Како је могуће да цела нација пркоси овом фундаменталном медицинском правилу?

Одговор нуди опсежна студија објављена у часопису ПНАС. Тим истраживача, предвођен Кристин Оу и Стивеном Хајном, анализирао је податке о спавању и здрављу скоро 5.000 људи из 20 земаља, контролишући факторе попут исхране и пушења. Поставили су кључно питање: "Да ли је идеална количина сна универзална?" Резултати су открили огроман распон, од 6 сати и 18 минута у Јапану до 7 сати и 52 минута у Француској, потврђујући да сан заиста има културни печат.

Култура у навикама спавања

Главно откриће студије је да не постоји магични број који важи за све. Оптимална дужина сна, повезана са најбољим здравственим стањем, значајно се разликује од културе до културе. Истраживачи су открили да су људи здравији уколико се њихове навике спавања подударају са нормама средине у којој живе.

Овај феномен, назван "културни фит", сугерише да усклађеност са друштвеним ритмом смањује практични и психолошки стрес који може настати због неусклађености распореда. "Наше основне физиолошке потребе обликоване су интеракцијом са културом", објашњава Оу.

Неочекивани налази о здрављу нација

Анализом на националном нивоу, студија је дошла до још једног изненађења. У државама где људи спавају краће, попут Јапана, немају вишу стопу срчаних обољења, дијабетеса, нити краћи животни век. Напротив, ове културе са  "краћим сном" имале су ниже стопе гојазности у поређењу са нацијама где се спава дуже.

Добијени резултати указују да су други фактори, као што су исхрана, физичка активност и друштвена кохезија, можда од пресудног значаја за дужину живота. Јапански модел то и потврђује: исхрана богата рибом, свакодневно кретање и културни обичаји оптимизују квалитет одмора.

Поподневна дремка је дозвољена

Тајна није само у спавању, већ у начину живота који га окружује. Јапанци приоритет дају квалитету уместо квантитету. Традиционални ритуали, попут топлих купки пре спавања које помажу телу да се охлади и брже утоне у дубок сан, играју важну улогу.

Спавање на чврстим подлогама (футонима на татами) подстиче правилно поравнање кичме и смањује микро-буђења. Уз то, поподневне дремке, познате као "инемури", културолошки су прихваћене и посматрају се као знак вредног рада, а не лењости, омогућавајући брзу регенерацију током дана.

Ипак, ово истраживање не сугерише да би сви требало да смање сате спавања. Заправо, у свакој од 20 држава које су обухваћене анализама, просечна дужина сна била је нижа од оне која се показала као оптимална за здравље у тој специфичној култури.

Порука је суптилнија: опсесија бројем осам је погрешна. Уместо да се круто држимо универзалног правила, требало би да слушамо своје тело и разумемо да је идеална мера сна дубоко лична и обликована нашим окружењем. Како закључује Хајн, "начин на који задовољавамо своје потребе за сном обликован је културним учењем".

Искуство из терапеутске праксе показује да неке бракове, чак и када изгледају као да су пред крајем, партнери могу да врате у живот. Другима, међутим, нема помоћи и тада је савет терапеута да се окончају. Јер, као што неће свака биљка процветати, тако ни сваки брак не треба спасавати.

Брига и пажња, основни предуслови за опстанак и биљака и односа, недостају у многим браковима који упркос томе преживљавају. Парсел такве односе назива „браковима кактусима“ – живи су, али је тешко објаснити како.

Један од таквих примера били су Џес* и Пит*. Одгајили су децу, годинама редовно одлазили на посао и испуњавали свакодневне обавезе. На послу је, међутим, лакше – неко јасно одреди шта се од запосленог очекује. У браку таквих упутстава нема.

Испоставља се да је занемаривању потребно много више времена да уништи брак него башту. Када се партнери сете како да буду нежни, пажљиви и пуни љубави, „кактус“ поново почиње да напредује. Понекад чак и процвета, што уме да изненади и саме партнере, али и терапеута.

Међутим, није сваки брак који се бори за опстанак само занемарени кактус. Понекад се, како то терапеут описује, „земља укисели“, а понекад су „корени пресечени“. Вода не може да стигне до пресеченог корена.

Посматрани са стране, занемарен брак, однос испуњен презиром и онај у којем постоји злостављање могу да изгледају слично – партнери су тихи, удаљени и несрећни. Када се погледа шта се заиста дешава међу њима, разлике су огромне, напомиње Персел.

Када се „земља укисели“

Пример таквог брака су Дајана* и Томас*, који су заједно више од 30 година. Њихове свађе временом су постале сценарио који ниједно од њих није умело да прекине. Она би повисила тон, он би јој исправљао граматику, она би му узвратила примедбом на његов задах. Постао је то својеврстан систем размене увреда у којем нико не побеђује.

У таквом односу, истиче Персел, нема невине стране.

У основи проблема је својеврстан „механички квар“ брака. Презир постаје подразумевани начин комуникације, док се губи способност поправљања односа – она мала, свакодневна извињења и гестови којима здрави парови решавају неспоразуме, често а да тога нису ни свесни. Када тај механизам престане да функционише, ништа се више не превазилази, већ се незадовољство само нагомилава.

Ипак, „укисељена земља“ може поново да постане плодна.

За такве бракове, према искуству терапеута, вреди борити се. Посебно је тешко када се испостави да је проблем могао да буде решен много раније, пре него што су лоше навике толико очврснуле да су постале део самог идентитета брака.

Упркос огорчености и емоционалној удаљености, у таквим односима често су двоје људи који би рекли да би били изгубљени, а не ослобођени, када би партнер отишао.

Такви бракови вероватно могу да се поправе уколико су оба партнера томе заиста посвећена. Међутим, Персел упозорава да прилика за поправљање односа не остаје отворена заувек.

Брак са „пресеченим кореном“

Потпуно другачија ситуација је са браковима које терапеут описује као односе са „пресеченим кореном“.

У њима постоји особа за коју се у клиничкој пракси користе различити називи – нарцис, злостављач или контролор. Ипак, ниједан од тих израза, према оцени терапеута, не описује у потпуности суштину проблема: начин понашања који зависи од тога да друга особа нема право да у потпуности буде своја, а камоли да напредује и развија се.

Такве бракове тешко је приказати и у телевизијским емисијама о терапији парова, јер је реч о постепеном урушавању нечијег живота које није лако забележити камером.

Док брак у којем су партнери огорчени и удаљени код терапеута изазива тугу, однос у којем једна особа систематски наноси штету другој изазива много већу забринутост.

Брак у којем се обоје лоше понашају мање је опасан од брака у којем једна особа другој наноси стварну штету. У таквој ситуацији питање више није како партнери могу боље да се воле, већ када жртва треба да оде.

Од контроле до насиља

Персел наводи пример наизглед сасвим обичног пара – Мајкла* и Лиз*.

Све је почело на начин који је било лако заменити за љубав и бригу. Мајкл је желео да у сваком тренутку зна где се Лиз налази. Потом је почео да броји колико јој је секунди потребно да одговори на његове поруке. Уследили су уређаји за праћење.

Насиље је временом ескалирало и Мајкл је почео да баца Лиз о зидове и да је злоставља на друге начине.

Терапеут га је током разговора насамо суочио са питањем да ли његово понашање повећава или смањује шансе да брак опстане.

Реакција је била узнемирујућа. Мајкл је окренуо главу према терапеуту, дисање му се успорило, а поглед потпуно променио. Терапеут то искуство описује као сусрет са нечим за шта тешко проналази другу реч осим „зло“ – погледом особе којој није важно да ли је други човек жив, нити да ли је управо она разлог због којег би могао да престане да буде.

У таквом случају није реч о вези која има проблем – сама веза је проблем.

Наставак таквог брака захтева да једна особа буде све мања, слабија и изложена све већој штети. Останак у њему временом постаје облик брисања сопствене личности.

Када терапија за парове није решење

За особе које живе у таквим односима терапија за парове, према оцени Персела, потпуно је погрешно средство.

Ако само једна особа трпи злостављање, називање тога „нашим проблемима у вези“ заправо прикрива оно што се дешава. Жртва због тога може годинама да остане у опасности, верујући да само треба да научи да боље комуницира са партнером.

Људи који се налазе у оваквим браковима често праве рачуницу о томе да ли да остану или оду и долазе до погрешног резултата. То, наглашава терапеут, није зато што су неразумни или наивни, већ зато што је сама рачуница неравноправна.

Цена одласка је непосредна и конкретна – новац, становање, деца, па и осећај стида.

Цена останка много је мање видљива. Она се плаћа постепено и „на рате“ – нарушеним здрављем и губитком сопственог идентитета, који временом постаје све мањи.

Деца су, такође, често разлог који партнери наводе за останак у таквом браку. Међутим, она истовремено посматрају однос својих родитеља и из њега уче шта значи бити муж, шта значи бити жена и на који начин је једном партнеру дозвољено да се понаша према другом.

Зато терапеут недвосмислено закључује да постоје односи из којих се мора отићи.

Одлазак не значи аутоматски и безбедност

Међутим, одлука о напуштању насилног односа не значи да је опасност престала.

Напротив, период непосредно пре, током и након напуштања таквог партнера често може да буде најопаснији. Због тога је важно направити план за безбедан одлазак и обратити се служби за помоћ жртвама породичног насиља, пријатељу или саветнику који зна целу истину о ономе што се дешава, а не само њену ублажену верзију коју је лакше изговорити наглас.

Лиз је на крају напустила Мајкла и преживела. Он је касније пронашао нову партнерку.

Искуство брачног терапеута зато показује да професионална помоћ не значи увек покушај да се брак по сваку цену сачува. Понекад је савет управо супротан – да се брак оконча.

* Имена су промењена ради заштите приватности.

Говорећи о самом паразиту и разликама у односу на присутну varoa destructor, др Главинић објашњава да је tropilaelaps дужа, ужа и изузетно брза на саћу.

Карактеристике паразита

„Varoa је онако тромија, споро се креће по саћу, tropilaelaps је изузетно брза, врло брзо претрчава преко ћелија саћа, врло брзо се размножава, врло брзо долази до стварања велике количине популација ових јединки и самим тим и потенцијално брзог страдања друштва“, истакао је професор.

Ипак, постоји и олакшавајућа околност у њеној биологији у односу на вароу: tropilaelaps се храни искључиво пчелињим леглом и нема такозвану форетичку фазу, односно не задржава се на одраслим пчелама.

„Ако нема легла у кошници, нема ни простора где живи, храни се, расте и опстаје Тропилаелапс“, нагласио је др Главинић, додајући да у Србији током зиме у већини региона долази до природног прекида легла, што уз примену одређених техника и акарицида – попут мравље киселине, представља важан механизам контроле.

Препрема пчелињака за зиму

Говорећи о актуелним пословима у пчелињацима, у овом периоду припреме за зиму, професор саветује детаљне прегледе друштава.

Пчелари би требало да изваде рамове са преосталим леглима, окрену их према сунцу и обрате пажњу на евентуалну појаву изузетно брзих гриња.

„Ако приметите нешто сумњиво, онда реагујте званично кроз институције, ветеринаре, ветеринарске инспекторе, па даље до министарства, јер је врло битно брзо реаговање, организовано реаговање да се стави под контролу евентуално ширење овог паразита“, поручио је др Главинић у емисији Првог програма Радио Београда „Јутро је“.

Данас настоји да део онога што је стекла врати заједници из које је потекла. Кроз удружење чији је циљ очување историје и културе покренута је и стипендија за докторанде из Србије и Републике Српске.

Стипендија за истраживање Срба у Хрватској и Крајини

Сузана објашњава да идеја није да се сећање на прошлост чува само кроз окупљања и манифестације, већ и кроз научни рад који може да остане будућим генерацијама.

„Удружење покушава да сачува нашу историју, културу и све што се дешавало. И није то само кроз манифестације да спојимо људе, него да то раширимо, да се стварно има неки дуги период. Мислим да та стипендија значи да ће ти докторанди то да уче и да то остаје за деценије од сада“, истиче гошћа Јутарњег програма.

Заинтересовани могу да се пријаве преко сајта удружења и пошаљу биографију и потребну документацију.

„Имали смо неке који су се пријавили, али то је нека ужа тема, тако да баш мора неко да буде заинтересован за ту тему – истраживање Срба у Хрватској и Крајини“, објашњава Сузана.

„Имам осећај да живим и тамо и овде“ 

Иако већ годинама живи у Сједињеним Државама, веза са Србијом и Крајином, каже, није ослабила.

„Ја сам рођена у Војнићу у Крајини, али сам живела у Смедереву одакле сам дошла у Америку. Култура, родбина и све остало баш ме вежу за Србију и за Крајину. Некако имам осећај да живим и тамо и овде због тога“, наводи Сузана Тесла.

У Србију настоји да долази сваке друге године, пре свега због родбине, а током тих посета одлази и у Војнић.

Математика као први универзални језик

Почетак живота у Америци није био једноставан. Без знања енглеског, Сузана Тесла је ослонац најпре пронашла у математици.

„Борба. Нема ту правила како-шта. Када сам дошла, математика је нешто што сви могу да разумеју. Два плус два је четири, било где да идеш“, напомиње Сузана. Истовремено је настојала да што боље научи језик и упозна средину у којој живи, али без одрицања од сопственог порекла.

„Почела сам од тога да што више радим на језику, на култури, да се спајам са Американцима, а у исто време да не изгубим то што сам овде научила, и порекло и све остало. Мислим да само кроз време може то све да се изгради“, истиче Сузана.

Посебан изазов био је амерички школски систем, не само за њу већ и за њене родитеље, који такође нису знали како тај систем функционише.

„Највише због тога што раде све другачије.  Наравно језик је другачији, али култура и систем и све остало. И још када родитељи не знају како да усмере дете, јер су тамо први пут, онда стварно не знају како да помогну“, присећа се Тесла.

Од „ко је Тесла“ до питања о да ли има електрични аутомобил

Њено презиме данас у Америци готово сви препознају, али почетком двехиљадитих ситуација је, каже, била другачија.

„У почетку, ја мислим да доста њих није знало ко је Тесла. Кад кажеш Тесла – океј, Тесла, као било које презиме“, каже Сузана.

Сећа се и ситуације из основне школе када је написала састав о Николи Тесли.

„Ја сам написала неки састав о Николи Тесли, наравно, и учитељица је то прочитала и рекла: 'Ово није истина.' Мислим да сам ја више њима показивала ко је Никола Тесла, какву вредност то носи, него што су они знали“, напомиње Сузана.

Данас је асоцијација на презиме углавном другачија, али је и даље често питају да ли има електрични аутомобили или неке везе са компанијом „Тесла". 

То јој, међутим, пружа прилику да говори о Николи Тесли, свом пореклу и историји, а презиме Тесла носи и њена компанија за некретнине.

„Овде ми је срце и душа“

На питање да ли после толико година у Америци осећа да припада и једној и другој средини, Сузана каже да је управо та подељеност један од најтежих делова живота далеко од земље из које је потекла.

„Овде ми је некако срце и душа, и наравно породица, и то ме баш, баш вуче овде, а у исто време изградила сам целу каријеру тамо“, каже Тесла.

Желела би, додаје, да више времена проводи овде, али је професионални и свакодневни живот који је годинама градила везује за Америку.

„Некако сам подељена. Што бих више времена провела овде, а у исто време све што знам углавном је тамо. Може да се живи, али некако срце је на два места, и онда је то увек борба“, закључује Сузана Тесла на крају гостовања у Јутарњем програму.

„На систематским прегледима утврђено је да фактички свако пето дете има деформитет стопала, свако десето дете да има деформитет кичме. Али није само то проблем. И школска торба као таква, само је један од разлога неправилног држања и проблематике која настаје. Она јесте непосредан узрок неправилног држања детета, а неправилно држање детета касније доводи до различитих проблема", објашњава др Марковић.

Оптимална тежина торбе и препоруке стручњака

Претерано тешка торба, у комбинацији са недовољном физичком активношћу, ствара превелико оптерећење на нежна дечја леђа, што може изазвати болове у мишићима, укоченост врата, главобоље и дугорочне проблеме са кичмом.

Препоруке лекара и ортопеда јасне су када је реч о тежини ранца.

„Оптимална тежина је 5 до 10%, од тежине детета, 10% би требало да буде нека мера, до 15% може да се толерише, али заиста све преко 15% је превелико оптерећење за нежна дечја леђа," наглашава доктор Марковић, додајући да млађа деца немају довољно развијене мишиће да свакодневно носе претежак терет.

Каква треба да буде школска торба и да ли су ранци на точкиће добро решење? Када је реч о популарним торбама на точкиће, лекари напомињу да оне нису универзално решење. Оне могу бити корисне ако је терен раван и школа близу, али на неравним теренима, где често недостају ивичњаци, могу довести до кривљења тела у једну страну и повећања ризика од спотицања и повреда.

Приликом избора класичне торбе, родитељи треба да воде рачуна да торба треба да буде лагана, са ојачањем и потпором за леђа, да има широке нараменице, као и рамени појас и појас око струка који се може везати ради растерећења кичме.

Доња ивица торбе не би требало да прелази струк, горња не треба да прелази рамена, нити торба треба да буде шира од детета. Торба треба да има више преграда, а правило је да најтеже ствари иду најближе леђима.

Такође, препоручује се коришћење свесака мањег формата са меким корицама, избегавање гломазних перница, као и редовно недељно ревидирање садржаја ранца како деца не би носила непотребне ствари.

Апел школама и препознавање знакова оптерећења

Докторка Марковић, у емисији Првог програма Радио Београда „У ритму дана“,  апелује на школе и наставнике да размотре постављање ормарића за ученике, односно да воде рачуна да деца не носе непотребне књиге и више делова уџбеника истовремено уколико за тим нема потребе.

Како препознати да је детету ранац претежак?

Родитељи могу приметити да дете отежано хода, жали се на умор након неколико десетина метара, има црвене траке на раменима од претешког ранца, жали се на болове у раменима, леђима, главобољу или има проблеме са сном.

На крају, лекари подсећају на важност редовне физичке активности. Деца у овом узрасту требало би да имају најмање три сата физичке активности дневно, од чега сат времена интензивне, уз препоруку да у континуитету не седе дуже од два сата без паузе.

Модни креатор Игор Тодоровић, гостујући у Јутарњем програму, истиче  да је најважније одупрети се импулсивној куповини.

„Савет је да не идете импулсивно. То је први и основни савет – да не купујете ствари само зато што вам се учине да су добре, посебно на екрану“, истиче Тодоровић. 

Објашњава да друштвене мреже и естетика која се на њима промовише често стварају слику која није реална.

„Екран је чудо једно, јер живимо у једном ирационалном свету друштвених платформи, мрежа, и естетика које су постављене. Дакле, то су неретко ирационалне слике“, напомиње Тодоровић.

Проблем настаје, додаје, када потрошач пожели да се препозна у одевном предмету који види на таквој фотографији, а да претходно не размисли да ли му је он уопште потребан.

„То је и први погрешан корак, јер можда му не припада, можда му не треба, можда је исувише јефтин да би тај квалитет после дошао у неку трајност, односно континуитет“, наводи модни креатор.

Зато саветује да се купују ствари које могу дуго да остану у гардероберу и да се комбинују са оним што већ имамо, јер иначе упадамо у зачарани круг, јер када купимо један комад одеће, поставља се питање са чиме ћемо га укомбиновати и онда настављамо са куповином.

Мода као загађивач

Тодоровић указује да је модна индустрија нарочито након пандемије коронавируса почела да преиспитује свој однос према животној средини.

„Мода је озбиљан загађивач, нажалост, у читавом процесу и производње и на крају пласмана, до свих оних момената које мода има и као неки део презентације“, наглашава Тодоровић.

Од тада је, каже, све присутнија еколошка агенда модне индустрије, иако остаје питање колико је она доследна и колико може да буде контролисана.

„Иницијатива да се некако окрене у том правцу је добра и подразумева да треба да едукује и свог потрошача“, сматра гост Јутарњег програма.

Део те едукације, према његовим речима, јесте и одустајање од куповине само зато што је нешто изузетно јефтино.

„Помислите увек да су то тканине и да су то сировине које су јефтине у бази и да могу бити нешто што загади планету“, истиче Тодоровић.

Секенд-хенд има и добре и лоше стране

Говорећи о све популарнијој куповини половне одеће, Тодоровић напомиње да је реч о широкој теми која има и предности и недостатке.

„У еколошком смислу значи да један комад који је неком досадио, може да добије нову вредност тако што ће га неко други купити“, објашњава Тодоровић.

Ипак, каже да би предност дао редизајнирању постојеће одеће.

„Ја бих пре говорио ту о upcyclingu, о потпуно новом концепту који се у моди појавио, који подразумева у ствари редизајн неких ствари које су припадале неком вама блиском или, на крају, ствари које су неком припадале кога и не знате.“

Код секенд-хенд тржишта, међутим, види проблем у великим количинама одеће које непрестано стижу, а не могу све да буду продате.

„Долазимо у проблематику шта се дешава са оним што остане. То је нека ствар етичности у смислу пласмана гардеробе“, напомиње Тодоровић. Зато ни куповина половне одеће, сама по себи, не решава проблем прекомерне потрошње.

„Ако видим добру мајицу, не морам је купити у пет боја. Просто, многе ће остати у ормару неношене“, поручује Тодоровић.

„Још нисмо на нивоу какав је у Европи“

Као један од начина за смањење утицаја модне индустрије на животну средину издваја се и рециклажа текстилног отпада. Тодоровић наводи пример сопствене радионице, у којој већ око годину дана покушавају да одговорно селектују отпад.

„Тај отпад је различит. То су и шпенадле, то су и конци, то су и парчићи материјала“, објашњава. Проблем је, међутим, шта се са прикупљеним материјалом дешава након селекције.

„Ми и даље нисмо у прилици да дамо један follow up, да тако кажем, или да се те ствари које се прикупе скупе на неко место које ће да буде оперативно на начин да та врста рециклаже дође у контекст коришћења, да ли за душек, да ли за неку нову тканину. Све то може да се уради“, истиче Тодоровић.

Ипак, оцењује да је за развој таквог система потребно још рада.

„Нажалост, то и даље није на нивоу какав је у Европи. То је још једна одговорна ставка коју мода прави и то је важно“, закључује модни креатор Игор Тодоровић.

„Кување је нешто што заиста волим и што ми причињава велико задовољство. Волим те тренутке који се десе једном и никада више на исти начин, па ми је важно да их забележим. Зато волим фотографију и видео – одувек сам имао потребу да оно што ми прија и што ми је лепо сачувам негде у времену“, рекао је Стефан Костић.

Посебно воли да снима природу и сезонске намирнице. Такви снимци за њега нису само садржај за друштвене мреже, већ начин да сачува тренутке и омогући другима да у њима уживају.

Када је реч о излагању свог рада на друштвеним мрежама, не оптерећује се превише правилима и техникама, већ храну припрема онако како њему одговара.

„Некада неке ствари радим другачије од онога што је школски или што пише у књигама, не водим се увек правилима – више верујем свом осећају. На крају, најважније ми је да сам задовољан оним што сам направио“, рекао је саговорник РТС-а.

После шест година бављења овим послом, његов садржај на различитим платформама прати више од 800.000 људи. Иако се сусреће и са критикама, каже да му највише значе искрене реакције људи који пробају његову храну, као и познанства која је стекао кроз посао.

„Кроз овај посао упознао сам велики број квалитетних људи, произвођача и партнера који деле моју љубав према доброј храни и квалитетним намирницама“, рекао је Стефан.

Кување у природи, па неколико места празно

Стефан често кува у природи, а управо такви видео-снимци спадају међу најпопуларније код његове публике.

„Природа је за мене нешто посебно. Верујем да нам је Бог кроз природу дао све што нам је потребно, а када се у таквом окружењу припрема храна, она једноставно добије неку посебну чар“, каже Костић.

Ваздух, звуци, поглед и целокупна атмосфера, сматра, утичу и на начин на који доживљавамо храну. Људи из градова му често пишу да кроз његове снимке имају осећај као да су и сами на месту на којем кува.

„Није чак ни толико важна конкретна локација – да ли је поред воде, у шуми или на неком другом лепом месту – колико је важан осећај који природа пружа. Добра храна припремљена на отвореном, мир, поглед и људи са којима то делимо могу заиста да 'нахране' и душу и тело“, сматра саговорник РТС-а.

Љубав према природи настоји да пренесе и на децу, коју често води са собом, како би одмалена научила да уживају у њој.

Отворена ватра и жар дају специфичан укус

Када кува у природи, Костић предност даје отвореној ватри и жару. Дим и мирис ватре, сматра, дају храни укус који је тешко постићи у кућним условима.

Ако би морао да издвоји један начин припреме, избор би пао на сач – било да је у питању телетина, јаретина или јагњетина.

„Најлепше ми је када одем негде, припремим сач и пустим га да се лагано крчка на жару. Док се он спрема, на истој ватри могу да ставим ражњиће или неко месо на решетку, које поприми тај мирис дима, лепо се запече споља, а унутра остане сочно“, објашњава Костић.

Припрема сача понекад траје и три или три и по сата, али Костић управо у томе види његову предност. Док се јело лагано крчка, остаје довољно времена за разговор и дружење.

„За мене је управо тај спој добре хране, лагане ватре, дима и доброг друштва оно што даје посебну чар јелу спремљеном на отвореном. Није само ствар у укусу, већ у целом доживљају који иде уз њега“, истакао је саговорник РТС-а.

Једноставност старих јела и њихове приче су оно што недостаје кухињи данас

Српској кухињи данас, према Костићевом мишљењу, недостају једноставност и мудрост које су некада пратиле припрему хране. Из разговора са старијим људима и прича свог деде научио је да је готово свако јело имало сврху и да се мало тога бацало.

Посебно га привлаче јела која су пратила свињокољ, а као један од примера издваја подварак од киселог купуса са свињском главом. Киселина купуса, ферментација и спајање различитих укуса данас су теме којима се бави модерна гастрономија, иако су сличне принципе наши преци користили много раније.

„Када погледамо сарму, подварак, кисели купус и бројна друга јела, видимо колико је наше традиционално кување заправо било испред свог времена“, сматра Костић.

Некада се кувало од онога што је било сезонско и домаће, а начин припреме био је прилагођен свакодневном животу. Пасуљ, подварак или свадбарски купус остављали су се у земљаним посудама да се сатима крчкају док су људи обављали друге послове.

Велика пажња посвећивала се и чувању намирница за зиму. Месо се, на пример, потапало у свињску маст, која је након хлађења правила природни заштитни слој.

„Све је имало своје време и ред. Знало се шта се чува, шта се прво једе и шта треба да сачека најхладније месеце“, објашњава саговорник РТС-а.

Уз стару храну Костић везује и другачији однос међу људима – заједнички рад, међусобну помоћ и време проведено уз огњиште.

„Људи су се више помагали – комшија комшији, једни другима у тешким пословима. Седело се поред огњишта, у скромној, али топлој кући, причале су се приче и проводило време заједно. Није било телефона и екрана који ће одвући свакога на своју страну“, рекао је Костић.

Због тога га стара јела не привлаче само укусом, већ и причама о начину живота који је постојао око њих.

„Када данас спремим неко од тих јела, мени се чини као да на тренутак вратим део те атмосфере – храну, огњиште, разговор и људе окупљене за истим столом“, истакао је Стефан.

Велики број намирница запостављен

Променом начина живота запостављене су и бројне намирнице које су некада биле уобичајени део домаће кухиње. Међу њима Костић издваја старе сорте поврћа, изнутрице и свињску маст.

Семе старих сорти парадајза, попут розе и воловског срца, његова породица чува, сакупља и поново сади.

„Када пробате такав парадајз, схватите зашто су људи некада чували своје семе и преносили га из генерације у генерацију. Ту се види колико је некада квалитет био важнији од количине и изгледа“, сматра Стефан.

Из свакодневне кухиње све више нестају и џигерица, срце, бубрези, језик и шкембићи, иако Костић сматра да од њих, када се добро припреме, могу настати врхунска јела.

Посебно место некада је имала свињска маст. Костић подсећа на врањску причу – „У Врању нема лагање – 100 кила свиња, 200 кила маст“, која, иако звучи необично, показује колико је маст некада била драгоцена.

„Тада маст није била само састојак за кување. Она је значила сигурност. Њоме се чувало месо, спремала храна и обезбеђивала енергија за људе који су сваког дана тешко радили“, објашњава саговорник РТС-а.

Управо у таквом односу према намирницама Костић види једну од највећих вредности старе кухиње – користило се оно што је било доступно и готово ништа се није олако одбацивало.

„Данас имамо много већи избор хране, али можда бисмо управо од њих могли да научимо да поново ценимо неке од тих једноставних, старих и квалитетних намирница“, истакао је Костић.

Дружење у природи не треба да се своди на роштиљ

Иако је роштиљ готово неизоставан део излета и окупљања, Костић сматра да кување у природи нуди далеко више могућности.

„Роштиљ је одличан и сви га волимо, али постоји толико других јела која могу да се спреме напољу и која могу да направе цео један доживљај“, каже Стефан.

Поред сача, издваја ражањ, на којем се могу припремити цело пиле или јагње, као и котлић за пасуљ, гулаш, паприкаш или рибљу чорбу. Таква јела могу сатима лагано да се припремају док остаје довољно времена за разговор и дружење.

Управо такве рецепте намерава да представи и на новом курсу, који би требало да буде доступан почетком октобра.

„Волео бих да људи схвате да кување напољу није само роштиљ – оно може да буде читав мали ритуал, од припреме и ложења ватре, преко разговора и дружења, па све до тренутка када сви седну за сто и пробају оно што су заједно спремили“, закључио је саговорник РТС-а.

То не значи да трогодишњак треба да добије сложене задатке. Најбоље је почети од једноставних радњи које дете може да изврши само – да покупи играчке, однесе обућу на место или врати неку ствар тамо где припада.

Касније, око пете или шесте године, обавезе могу да се прошире на поспремање кревета и радног стола. Важно је, међутим, да родитељи не очекују да дете све уради савршено.

„Често то дете мало неће урадити баш адекватно тај посао, али негде избећи критику и оно минимално што је урађено, похвалити“, истиче психотерапеуткиња.

Уколико дете жели да помогне у пословима који за њега још нису примерени, и ту се може пронаћи решење. Ако родитељ поставља сто, дете може добити пластични дечји прибор, како би безбедно учествовало у тој активности.

Одговорност гради и осећај важности

Када дете има своју улогу у породици, оно постепено развија осећај одговорности, али и осећај да је важно и да доприноси заједници у којој живи.

„Самим тим и дете онда добија тај осећај важности. И да може и није негде остављено по страни“, напомиње Стојковићева.

У томе, додаје, не би требало правити разлику између дечака и девојчица. Иако се и даље дешава да девојчице од најранијег узраста чешће буду укључене у кућне послове, одговорност за функционисање дома треба да буде заједничка.

Дете тако кроз свакодневне активности постепено гради дисциплину и уредност, али и учи да постоје обавезе које не зависе од тога да ли му се у том тренутку нешто ради.

Договор уместо сталног наређивања

Увођење дисциплине не значи да родитељ мора да буде строг и да сваку обавезу претвори у наредбу. Посебно са одрастањем детета, а нарочито у ранијем пубертету и адолесценцији, појављује се потреба за већом самосталношћу, али и за тестирањем граница.

„Дететова улога и јесте негде да пробија границе, да одлаже“, наводи Јована Стојковић.

Зато може да помогне договор. Уместо да родитељ одређује тачан тренутак када играчке морају да буду склоњене, дете може да изабере када ће то учинити – после ручка или пре ручка.

„И онда дете самим тим само себи да реч, да ће то бити после ручка, и онда негде можемо заједничким снагама кренути.“

На тај начин дете не добија само обавезу, већ учи и да преузме одговорност за договор који је само направило.

Сладолед није награда за сваку обавезу

Једно од честих питања родитеља јесте да ли дете треба мотивисати наградом. Реченица попут: „Ако покупиш играчке, добићеш сладолед“, може краткорочно да буде ефикасна, али није добро да такав модел постане правило.

„Није пожељно свакако после сваке радње, да кажем, добре радње, наградити. Просто, онда негде подмићујемо, константно поткрепљујемо то нешто“, објашњава Стојковићева.

Уместо материјалне награде, важније је похвалити труд и приметити оно што је дете урадило.

„Веома је добро, на пример, на крају дана да похвалимо дете и да кажемо: ‘Зато што си ми данас помогао, видим да си се потрудио’. И то је битно.“

Таква похвала је важна и онда када задатак није у потпуности завршен. Дете тако добија поруку да се вреднују труд и напредак, а не само коначан резултат.

Када родитељ, из журбе, уради све уместо детета

Једна од грешака коју родитељи често праве јесте да немају довољно стрпљења. У жељи да се нешто што пре заврши, они преузимају дететову обавезу.

„Иако сам терапеут, увек кажем: ‘У кући сам родитељ’. И неке грешке које сви ми правимо је, на пример, да немамо стрпљења.“

Пример је припрема за школу. Родитељу је лакше да сам спакује дететове ствари него да чека да дете то уради, провери да ли је нешто заборавило и евентуално му помогне.

Слично се дешава и са школским или ликовним задацима када родитељ, јер дете није завршило на време, каже: „Дај ми да ја то завршим“.

„И ми узимамо од детета његову улогу, што апсолутно није добро.“

Ако се то понавља, дете може да стекне утисак да није способно да нешто уради само.

„Уколико то урадимо, па готово три пута узастопно, дете ће већ почети да добија уверење да оно то не ради добро, или да није способно. И тако се развија та научена беспомоћност.“

Због тога је важно да родитељ понекад прихвати да ће дете нешто урадити спорије, несавршено или другачије него што би то урадио одрастао човек. Управо кроз те покушаје оно стиче самосталност.

Деца „читају“ и оно што не кажемо

Колико пута треба поновити исту ствар? Нема универзалног одговора, али стално понављање исте наредбе није нужно најефикаснији начин.

„Деца су јако добри читачи наше невербалне комуникације, тако да можда није ни битно колико пута кажемо.“

Дете врло брзо препознаје тон гласа, израз лица и став родитеља. Некада је довољан и само поглед.

Стојковићева указује и на то да деца често различито реагују на мајку и оца, нарочито када један родитељ проводи знатно више времена са њима.

„Дефинитивно је да код маме имају много веће попуштање граница, али мајка је некако та која је много више у кући.“

Због тога мајке понекад имају утисак да их деца не слушају, док је заправо могуће да су оне једноставно чешће присутне и да самим тим више учествују у свакодневним ситуацијама у којима треба поставити границе.

Родитељи морају да буду тим

Различити приступи мајке и оца могу да створе додатне проблеме. Један родитељ може бити попустљивији, док је други строжи, па дете временом научи код кога може да помери границу.

Према речима Јоване Стојковић, решење није у моделу „доброг и лошег полицајца“, већ у разговору родитеља и договору око правила.

Посебно је важно узети у обзир количину времена коју сваки родитељ проводи са дететом.

„Сигурна сам да се дете не понаша исто уколико родитељ проводи са њим четири сата или га виђа по цео дан.“

Дете које једног родитеља виђа само повремено може имати потпуно другачији однос према границама.

„Некада дете ни не сме да се супротстави родитељу кога има, што би рекли онако жаргонски, ‘на кашичицу’, јер и то мало што ће да се супротстави, плаши се да ће и ту малу пажњу коју има, изгубити.“

То се, како наводи психотерапеуткиња, често дешава и код раздвојених родитеља. Зато је, без обзира на породичне околности, важно да дете има јасне и предвидиве границе, али и осећај да је вољено, прихваћено и да има своје место у породици.

На мајици коју је донео са путовања остали су потписи учесника из различитих земаља, капетана брода, организатора и ментора – успомена на људе са којима је провео експедицију.

Од нуклеарне физике до видео-презентације

За пројекат је сазнао преко оца, а кроз све фазе такмичења пролазио је самостално. За међународне учеснике избор је био подељен у три корака.

„Први корак је 30 питања на тему нуклеарне физике. Лакша су питања, није ништа претешко“, објаснио је Виктор. Потом су уследила три вебинара и нови сетови питања, док је у финалу задатак био да направи видео-презентацију о томе како нуклеарна технологија може позитивно да утиче на будућност света.

Када је после дугог пута коначно стигао на Северни пол, каже да је осећај било готово немогуће описати.

„Кад се уживо налазиш на врху планете, заиста је осећај другачији. Сваки корак који се направи је осећај као да ходаш по Месецу“, наглашава гимназијалац.

Ипак, најснажнији утисак на њега нису оставили само лед и необичан пејзаж, већ људи које је упознао. Са учесницима из иностранства и пријатељима из Русије и даље је у редовном контакту.

„Када сам стигао, прво сам се сетио целог пута, како сам уопште стигао дотле. И заиста сам био поносан на себе. Рекао сам себи: ‘Ово нема шансе да икад заборавим’“, истакао је Виктор.

Наука, плес и истраживања на врху планете

Експедиција није била само путовање. На броду су организована предавања научника, а главне теме биле су развој нуклеарне технологије, ледоломци и развој Северног морског пута за транспорт робе. Учесници су слушали и предавања из морске биологије и биологије људског тела, али су имали и часове народних плесова.

Научници су током експедиције спроводили и истраживања. На Северном полу постављен је уређај за прикупљање података из атмосфере, док је током путовања коришћена и летелица за снимање и прикупљање података.

Виктор похађа ИТ смер у Шестој београдској гимназији и каже да своју будућност пре свега види у програмирању и рачунарима, али да му је и нуклеарна технологија веома занимљива област за истраживање.

А шта би саветовао некоме ко се спрема за Северни пол? Три ствари су, каже, посебно важне – камера којом ће сачувати јединствене тренутке, сувенир или део традиционалне одеће којим ће представити земљу из које долази и, неизоставно, топла одећа.

„Оно што нас повезује у простору који делимо јесте да имамо одличне услове за пословање. Са друге стране свако има свој бизнис, али се дружимо, што је фантастично. Имамо велики простор, одличну локацију, а упознајете људе са којима се повезујете, развијате нова познанства и пријатељства, што је најважније. Путујем због посла, живим на Златибору у дивном природном окружењу, али лако могу стићи и до породице у Шкотској или било где треба пословно“, каже Нил Хејг, дигитални номад.

Корисници заједничког простора дигитално послују у различитим областима. Управљају радним временом, комуникацијом и начином живота, па тако и учесталошћу промене локације.

„Има људи којима то доста одговара, али ја волим директан контакт са људима. Али бег на недељу дана, месец дана је нешто савршено за мене“, наводи Драган Кесић, дигитални номад.

Симеон Павлов, дигитални номад из Русије каже да је дошао ту пре три месеца. „Заиста су одлични услови за рад. Девет месеци сам као менаџер продаје радио у Анталији, али је лети овде много пријатније. У септембру се враћам у Анталију, али ћу на зиму радно провести на Златибору, јер ми Руси волимо снег, а тамо га нема“.

У Иновационом бизнис центру на Златибору отворена је и виртуелна канцеларија. Корисници на тај начин добијају седиште фирме, примају пошту и остварују разне друге услуге и погодности таквим пословањем.

„Углавном региструју фирме људи који су дошли из Русије, који су се доселили у Србију, па су били да ли у Београду, да ли у Новом Саду или неким другим градовима, или они који су се директно доселили овде на Златибору. Јер та заједница Руса на Златибору релативно је велика и брзо се прочује за ове услуге које ми нудимо. И они су углавном наши клијенти. Наравно поред Руса, ту имамо неколико домаћих фирми, имамо неколико удружења“, истиче Дарко Ђурић, директор Иновационог бизниц центра Златибор.

Дигитализација је променила и убрзала начин пословања и живот уопште. Дигитални номади истичу значај природног окружења Златибора, које је идеално за опоравак током или након стресног пословног дана.