Пенг је најавио да ће у новембру на Филипинима, током самита, бити отворен први музеј мира који носи име Николе Тесле. Објаснио је да је Теслино име повезао са идејом мира због његовог научног доприноса, али и његове филозофије.

„Зато што је Никола Тесла познат као један од највећих научника у свету и он је оснивач, односно изумитељ електричне енергије и пребацио је људски род из времена свећа у време струје и то је нешто што људи знају, што воле и знају колико је важно коришћење електричне енергије“, рекао је.

Према његовим речима, Теслина технологија омогућила је прелазак човечанства у нову еру развоја и цивилизације.

„Уз његову технологију мислим да су људска бића пребачена у нову еру, у период развоја и цивилизације, напредније цивилизације. И то је један од аспеката мира који је донет људском роду“, навео је Пенг. Гост РТС-а је говорио и о Теслиној филозофији и његовој жељи да људи живе у миру и буду у хармонији са природом.

„То није само мир људских бића, већ уопштено и унутрашњи мир у људском уму, то је у духу мира“, рекао је Пенг, додајући да у том контексту види сличност између Теслине филозофије и таоистичке теорије Лао Цеа.

Сматра да Срби и Кинези имају сличност када је реч о разумевању мира: „Мислим да српски народ и Кинези имају једну сличност, једну заједничку особину да могу да разумеју једни друге у контексту мира у универзуму, у свемиру.“

Сарадња Србије и Кине у области вештачке интелигенције и роботике

Говорећи о сарадњи Србије и Кине, Пенг је навео да је упознат са посетом председника Србије Александра Вучића Кини и споразумима који су тада потписани, укључујући и споразум о вештачкој интелигенцији.

„Мислим да он говори не само о пријатељству између Кине и Србије, већ и о развоју неких посебних области, технолошких области у будућности. И то ће бити заједнички пројекти и један од аспеката тог односа који постоји између Србије и Кине“, рекао је.

Говорећи о најављеној производњи хуманоидних робота у Србији, Пенг је оценио да би сарадња са Кином могла да допринесе развоју роботике и вештачке интелигенције у Србији.

„Мислим да је Кина пуно радила на развоју вештачке интелигенције на националном нивоу, али и на нивоу компанија, на нивоу друштва“, навео је гост Јутарњег програма.

Према његовим речима, развој у овој области може да допринесе производњи и повећању капацитета и у Србији: „И то је једна јако добра прилика да се развију роботика и вештачка интелигенција не само за индустријску употребу у фабрикама, већ и за дневну употребу у свакодневном животу људи.“

Сматра да би сарадња Србије и Кине могла да допринесе брзом развоју вештачке интелигенције и роботике и њиховој примени у индустрији у Србији.

Говорећи о Академији „Никола Тесла“, Пенг је навео да она већ окупља око 600 научника и иноватора, док је у провинцији Хајнан планиран велики научноистраживачки центар.

Према његовим речима, припреме за академију и удружење почеле су прошле године, а током тог периода организоване су активности и путовања између Кине и Србије. Навео је и да је разговарао са представницима Министарства науке Србије о комуникацији између Србије, Кине и Русије.

„Након тога смо успоставили Академију 'Никола Тесла' у Кини. Регистрована је у Хонгконгу, функционише у Пекингу и Хонгконгу, значи у неколико различитих, на неколико различитих локација у Кини“, рекао је Пенг.

Како је навео, циљ је да Академија „Никола Тесла“ буде присутна широм света, укључујући Филипине, поједина места у Сједињеним Америчким Државама и Србију.

Пенг је говорио и о догађају који је у јулу организован поводом 170. годишњице Теслиног рођења. Иако је у Пекингу тог дана било невреме, око 100 људи дошло је на Академију из различитих делова Кине како би обележили годишњицу.

Отворена и фондација у оквиру Академије „Никола Тесла“

Пенг је говорио и о публикацији коју је објавила Поштанска служба Кине: „То је поштанска служба Кине која је објавила ову публикацију како би обележила 170. годишњицу рођења Николе Тесле. Значи, China Post, односно поштанска служба Кине је објавила“.

Навео је да је истог дана у Пекингу успостављена, односно отворена фондација у оквиру Академије „Никола Тесла“.

„Позвали смо људе који су поштоваоци Николе Тесле, не само технологије, већ и његовог духа и његовог доприноса људским бићима. Позвали смо их да се удруже заједно с нама на тој академији и да подрже Музеј Николе Тесле, односно музеје широм света“, рекао је Пенг.

Према његовим речима, циљ је да се настави ширење Теслиног духа и да научник буде упамћен широм света. Ху је навео да Академија има земљу у провинцији Хајнан, као и партнерство за изградњу зграде која би била седиште Музеја Николе Тесле.

„Имамо и комуникације у вези са дизајном, саме изградње и тако даље. Када буде завршена, та зграда ће бити један од најбољих музеја, ако не и најбољи музеј Николе Тесле у свету“, рекао је Пенг.

Према његовим речима, интернет је донео нешто ново, али је истовремено унапредио многе ствари које су већ постојале. Код вештачке интелигенције, међутим, ситуација је другачија јер је она, како каже, много мање технички важна када се говори о примени, а много више о томе како мења посао и образовање.

„Не креће се од питања како“

Једна од највећих промена, према Варагићевом тумачењу, односи се на образовање. Он сматра да више није толико важан фокус на памћењу великог броја информација, јер се одговори и подаци могу добити за неколико секунди. То, међутим, не значи да чињенице више не треба памтити.

„Има неких ствари које треба памтити“, рекао је Варагић, објашњавајући да учење и даље има значај, између осталог и због „тренирања мозга“ и преношења знања.

Суштина је, каже, у промени фокуса. Важно је знати за шта се нешто примењује, зашто је то важно и шта се тиме добија, а тек онда долази питање како нешто урадити.

Према његовим речима, пре појаве вештачке интелигенције једно од најчешћих питања које су људи постављали на Гуглу било је „како“.

Сада би, сматра Варагић, пре питања „како“ требало поставити друга питања – шта је оно што нас интересује, шта тиме добијамо и зашто нам је то важно.

Опасност од „испеглане конфузије“

Посебан проблем представља то што одговор вештачке интелигенције може да звучи веома уверљиво чак и када није тачан.

Варагић је тај феномен назвао Polished Confusion, односно ситуацијом у којој је нешто веома лепо упаковано и наизглед делује добро, али у суштини не решава проблем и само ствара додатну конфузију.

„Проблем је у томе што вештачка интелигенција екстремном брзином продукује јако велику количину садржаја“, рекао је он.

Тај садржај може бити различитог типа, а управо због његове количине и брзине настанка неопходна је провера.

Варагић је навео и лично искуство када је, како је рекао, неколико пута помислио да је неки резултат „вероватно добар“, да би касније схватио да је у њему постојала грешка коју није проверио. „То је јако опасно“, упозорио је.

Не треба очекивати да вештачка интелигенција може све

Једна од заблуда је и очекивање да ће вештачка интелигенција, зато што на одређена питања може да одговори изузетно добро, моћи да замени људе у свим пословима.

Варагић сматра да је реч о прецењивању могућности једног алата који је у неким стварима веома добар, али у многим другим није.

Он је навео да се најбоље користи за озбиљне ствари када је користе људи који се добро разумеју у област у којој је примењују.

„Значи да сам већ стручан, само да ми послужи као нека помоћ“, констатовано је током разговора, на шта је Варагић одговорио да је управо то један од добрих начина употребе.

Истовремено, људи који нису стручни за одређену област могу, уз помоћ вештачке интелигенције, да дођу до нивоа разумевања који им је потребан, ако заиста желе да науче.

„Не убацујте агенте у хаос“

Посебну пажњу Варагић је посветио такозваним агентима вештачке интелигенције. Објаснио је да је реч о апликацијама које могу самостално да обављају одређене послове, због чега се све чешће називају и „дигиталним радницима“.

Међутим, управо код њих постоји опасност ако компанија нема добро уређене пословне процесе.

„Ако уведете агенте у вашој фирми у којој нису сређени пословни процеси и ако немате добро уређену аутоматизацију, то значи да ћете ви у хаос да убаците нешто што ће да ради самостално“, рекао је Варагић.

Последица, према његовим речима, може бити још већи хаос. „Он ревносно тај хаос да повећава“, закључено је током разговора.

Због тога Варагић не сматра да је брза замена запослених вештачком интелигенцијом добро решење. Навео је и прогнозу компаније „Гартнер“ према којој би до 2027. године 40 одсто оних који су пустили да функционишу агенти могло да има озбиљне губитке.

Како је објаснио, проблем је у томе што компаније улажу велика средства, а не добијају нужно резултат који очекују.

Већина компанија још не види довољан профит

Варагић је навео да је тренутно више од 85 до 90 одсто компанија у свету, како је рекао, у ситуацији да од коришћења вештачке интелигенције још не види довољне приходе, а посебно не профит.

„Ми смо тек на почетку и људи очекују сувише“, рекао је. Проблем није само у технологији, већ и у томе што компаније и људи нису довољно припремљени за њену примену.

„Вештачка интелигенција је ојачала, али људи нису. Ви морате да имате систем“, поручио је Варагић.

Додао је да без критичког односа према информацијама које вештачка интелигенција пружа није могуће постићи добре резултате.

Прво проблем, па тек онда алат

За људе који желе да користе вештачку интелигенцију у послу, Варагић има јасан савет – не треба почињати од алата.

Како је објаснио, највећи број људи креће од тактике и питања како нешто да уради, односно од конкретног алата који жели да користи.

„Не креће се од алата, креће се од проблема“, нагласио је.

Према његовим речима, није довољно ни само препознати такозвано „уско грло“ у пословању. Уско грло је, како је објашњено током разговора, последица неког проблема, док је потребно пронаћи и решавати његов узрок.

„Кад решавате последицу, нећете баш... Нисте кренули правим редом“, речено је током разговора.

Ако се реши само конкретан проблем који је на површини, испод њега могу остати бројни други проблеми који и даље утичу на пословање.

Варагић је рекао да у свом консултантском раду у чак 97 до 98 одсто случајева наилази на компаније код којих постоји управо такав проблем.

Као пример је навео једног од својих највећих клијената, компанију која је већ направила одређене AI агенте, али је потом схватила да је дошла до „зида“ јер нешто у систему није функционисало како треба.

Када је, како каже, почео да анализира ситуацију, испоставило се да је и та компанија кренула од алата, а не од проблема који је требало да реши.

Зато је, закључак је разговора, пре увођења вештачке интелигенције у пословање неопходно разумети шта компанији заиста треба, који проблем покушава да реши и шта жели да постигне. Тек након тога треба бирати технологију и начин њене примене.

Време када су велики акциони наслови готово подразумевано имали мушког протагонисту – прошло је.

О промени сведоче и најављени наслови који би требало да стигну у наредне две године где је у готово половини великих главну улогу има жена.

Међу њима су Tomb Raider: Legacy of Atlantis, The Witcher 4, Tides of Annihilation, God of War: Laufey, Fable, Resident Evil: Veronica и Intergalactic: The Heretic Prophet.

У више великих наслова жене су у самом средишту приче: Лара Крофт се враћа у новом Tomb Raider-у, Цири је главна јунакиња The Witcher 4, Гвендолин предводи Tides of Annihilation, а Феј је протагонисткиња новог God of War-а.

Сличан помак видљив је и у Intergalactic: The Heretic Prophet, у којем је главна јунакиња ловац на главе Џордан А. Ман, док Resident Evil: Veronica враћа Клер Редфилд у средиште приче.

Један од најупечатљивијих примера биће и у најишчекиванијој игри икада. GTA VI имаће двoje протагониста – Џејсона Дувала и Лусију Камyнос, која је прва именована женска протагонисткиња у главној серијалу.

Иза екрана слика је другачија

Промена, међутим, није видљива само у самим играма. Са већим бројем женских ликова видео-игре су све мање простор који се подразумева као искључиво мушки. То се може видети и на стриминг платформама, где жене све чешће играју и јавно представљају видео-игре пред великом публиком.

Ипак, бројке показују да је пут до равноправније заступљености још дуг. Академска истраживања Twitch-а показују да жене чине око 39 одсто стримера, док мушкарци чине 61 одсто.

Када се, међутим, посматра искључиво категорија „Games“, однос постаје знатно неравноправнији: мушкарци чине око 85 одсто, а жене 15 одсто.

Иако је реч о мањем уделу, раст у односу на почетак 2024. године, када су жене чиниле око осам одсто стримера у тој категорији, показује да се и тај простор постепено мења.

Ту се појављује занимљив парадокс. Док су женске протагонисткиње постале уобичајен део великих и популарних наслова, жене које саме играју и стримују те игре и даље су знатна мањина.

Другим речима, индустрија је у приказивању жена направила велики корак напред, али се та промена не одражава истом брзином на саму гејминг заједницу.

Истраживања Twitch-а указују и на то да се искуство жена на платформи разликује од искуства мушкараца. Женске стримерке чешће се суочавају са коментарима који се односе на њихов изглед и сексуализацију, док су коментари мушкарцима чешће усмерени на саму игру.

Женске протагонисткиње су, дакле, од изузетка постале део мејнстрима. Следеће питање није више да ли жене могу да буду лице великих видео-игара, већ колико ће времена бити потребно да жене које те игре играју, стримују и стварају заједнице око њих постану подједнако видљиве и у самом гејминг простору.

Психолог Бранка Тишма сматра да је домаћи образовни систем још далеко од ситуације у којој је вештачка интелигенција у толикој мери ушла у школе да би усмена одбрана радова морала да постане правило. Ипак, истиче да се различити алати вештачке интелигенције већ користе и међу наставницима и међу ученицима.

„Вештачка интелигенција и алати које нам пружа су дидактичко средство, помоћ и посредник у стицању знања, и помоћ у раду наставнику, и помоћ у учењу, систематизацији и усвајању код ученика“, објашњава Тишма.

На стицање знања, напомиње, не утиче само технологија, већ и мотивација ученика, начин на који је организован час, захтеви родитеља, критеријуми школе и очекивања друштва и вршњака.

Граница између алата и варања

Стручњак за вештачку интелигенцију Марија Тодоровић Михајловић указује да је један од проблема то што се вештачка интелигенција и варање све чешће посматрају као готово нераздвојни појмови.

Све док ученик разуме да вештачку интелигенцију треба да користи као алат, њена употреба је, каже, добродошла. Она може да унапреди учење, учини га занимљивијим и убрза поједине процесе.

„Исто као што је у реду да се ученик консултује са родитељем, да га родитељи преслишавају, да му помогну око неког рада, али није у реду да узму и напишу цео рад уместо њега. Исто је тако са вештачком интелигенцијом“, наводи Тодоровић Михајловић.

Уместо да ученици покушавају да сакрију да су користили вештачку интелигенцију, а наставници да проналазе начине да то открију, сматра да би било корисније да заједно уче како се нови алати могу употребити.

Такав приступ би, оцењује, могао да помери тежиште образовања са просте репродукције чињеница на начин долажења до информација, њихово разумевање и логичко размишљање.

Од памћења чињеница до постављања питања

Тишма сматра да ученици могу да науче да вештачкој интелигенцији постављају сложенија питања, али само ако их школа томе учи.

Као пример наводи час историје на којем ученици не би само тражили податке о Косовском боју, на пример, већ би могли да истражују однос историјских чињеница и ликова из народне поезије и да повезују знања из историје, српског језика и музичке културе.

„Ако их усмеравамо строго и учимо их само једном начину мишљења, то је запамћивање чињеница без коришћења чињеница, ви онда имате велике проблеме“, упозорава Тишма.

За такав приступ, додаје, потребна је и сарадња наставника различитих предмета. Заједнички часови, представе или школске трибине могу да мотивишу и ученике и наставнике и да учењу дају смисао и практичну сврху.

Истовремено, указује да креативност наставника често ограничавају прописи, али и њихов положај у друштву и однос родитеља и локалне заједнице према школи.

„Јако је важно градити ту социјалну средину у којој свако има могућности да искаже своје капацитете и да истражује своје капацитете, и наставник и ученик“, наглашава Тишма.

Може ли да се открије да је рад написала вештачка интелигенција

Постоје софтвери који покушавају да утврде да ли је неки текст генерисала вештачка интелигенција и они се већ користе у високом образовању, објашњава Тодоровић Михајловић.

Ако је корисник алату само задао да напише читав рад, лакше је препознати да је текст генерисан. Ситуација је, међутим, знатно сложенија када ученик током рада поставља питања, даје идеје, уноси сопствене закључке и контекст, а вештачку интелигенцију користи да текст уобличи или прилагоди одређеном формату.

Уколико потом ученик текст додатно прилагоди сопственом речнику, веома је тешко и наставнику и софтверу да утврде у којој мери је коришћена вештачка интелигенција.

Међутим, Тодоровић Михајловић управо у томе види важну разлику – ученик који је активно учествовао у процесу, проверавао информације, доносио закључке и користио технологију као помоћ, заправо је учио уз нови алат.

„Много је важније што је он стекао ту самосталност у долажењу до података, ту свест о томе да све мора да провери“, истиче Тодоровић Михајловићева.

Усмена одбрана као провера разумевања

Тишма указује да наставник који добро познаје ученике често може да препозна када предати рад значајно одступа од њихових уобичајених способности.

Речник, структура реченице, мотивација, квалитет претходног рада и начин на који ученик комуницира само су неки од показатеља на основу којих наставник може да процени да ли је рад заиста учеников.

Тодоровић Михајловић сматра да би ученик који је вештачку интелигенцију користио уз разумевање и активно учествовао у писању највероватније могао и да одбрани такав рад. Због тога усмена одбрана, каже, има вредност.

Она истовремено може да помогне ученицима да развијају способност усменог излагања, која се, како оцењује, данас недовољно подстиче, између осталог и због великих одељења и недостатка времена.

Тишма наглашава да је важно да током образовања буду заступљени и писано и усмено изражавање.

„Кад пишете, ви просто сконцентришете мисао, смањите некако обим, утичете на фокус и концентрацију. Кад причате, ви причате много више“, објашњава Тишма.

Вештачку интелигенцију већ користе и наставници

Нови алати нису намењени само ученицима. Тишма наводи да наставници већ користе вештачку интелигенцију приликом прављења тестова и припреме часова, а многи самостално пролазе различите обуке и размењују искуства са колегама.

Кључно је, наглашава, да корисник остане одговоран и критичан и да не дозволи да вештачка интелигенција преузме процес размишљања.

„Битно је бити одговоран и доследан и не препустити се да те вештачка интелигенција води. И да имате тај критичан став и однос према томе“, истиче Тишма.

Марија Тодоровић Михајловић подсећа да је технологија нова и за саме наставнике, али примећује да се млађе генерације просветних радника све лакше прилагођавају.

Уместо питања како спречити ученике да користе вештачку интелигенцију, разговор о њеном месту у школи тако све више постаје питање како их научити да је користе тако да им помогне да више размишљају, а не да размишља уместо њих.

Спомиње директора, зна да сте на одмору и стиже баш у тренутку када нисте у канцеларији. Једини проблем је што колега ту поруку никада није послао.

За разлику од хакера из филмова који  пробијају системе, данашњи нападачи често уопште не нападају технологију. Они нападају људе.

Kада јавни подаци постану оружје

Већина информација које нападач користи доступна је свима. Довољно је неколико минута претраге друштвених мрежа. На ЛинкедИн-у може да види где радите, коју позицију имате и ко вам је директор.

На Инстаграму може да сазна да сте тренутно на летовању. На Фејсбуку може да пронађе информације о породици или колегама.

Kада се сви ти подаци споје, настаје веома уверљив профил жртве. Нападач тада може да пошаље поруку која изгледа потпуно легитимно: „Пошто сте ван канцеларије, молимо Вас да потврдите приступ свом налогу како бисмо избегли блокаду."

Што више тачних детаља из вашег живота порука садржи, већа је вероватноћа да ћете јој поверовати.

Социјални инжењеринг данас не личи на спам

Уз помоћ јавно доступних информација и алата заснованих на вештачкој интелигенцији, нападачи могу да напишу поруку која звучи као да ју је послао ваш колега, директор или пословни партнер.

Овакви напади познати су као „spear phishing” или циљани социјални инжењеринг. Они нису намењени хиљадама људи ођедном, већ једној конкретној особи или организацији.

Проблем није само приватна безбедност. Запослени често несвесно објављују информације које могу помоћи нападачима да разумеју унутрашњу структуру компаније, идентификују одговорне особе или одреде тренутак када је организација најрањивија.

Објава о одласку на службени пут, фотографија са конференције или информација да је директор на годишњем одмору могу постати део много шире преваре усмерене ка компанији.

Порука која кошта милионе

Један од упечатљивијих примера догодио се прошле године у компанији Маркс и Спенсер, једном од најпознатијих британских трговинских ланаца.

Нападачи нису прво покушали да пробију безбедносне системе, већ су користећи јавно доступне информације и социјални инжењеринг успели да се представе као запослени и преваре ИТ подршку.

Нападач се представио као један од око 50.000 људи који раде са компанијом и тако преварио трећу страну (ИТ сервис) да ресетује лозинку запосленог. 

Након што су добили приступ интерним системима, компанија се суочила са озбиљним поремећајима у пословању, укључујући прекид интернет продаје и финансијски удар процењен на више стотина милиона евра.

Овај случај показао је да ни велике компаније са напредним безбедносним системима нису имуне када нападачи успеју да искористе људско поверење и да најслабија карика често није технологија, већ људско поверење.

Kако смањити ризик

Потпуно повлачење са друштвених мрежа није реално, ни потребно. Оно што јесте важно јесте свест о томе које информације објављујемо и како оне могу изгледати када их неко повеже.

Стручњаци из компаније PULSEC, регионалног лидера у области сајбер безбедности,  истичу да заштита од социјалног инжењеринга почиње едукацијом запослених и развојем безбедносне културе.

Технолошке мере јесу важне, али ниједан систем не може спречити корисника да добровољно открије податке или поверује у пажљиво осмишљену превару.

Зато је, пре него што објавимо фотографију са путовања, означимо локацију или поделимо пословне информације, корисно запитати се да ли ова информација, у комбинацији са свим осталим које сте већ јавно објавили, некоме може помоћи да вас убедљивије превари.

У времену када се сајбер напади све чешће ослањају на психологију уместо на технику, управо та свест постаје једна од најважнијих линија одбране.

Посебну пажњу изазвала је одлука компаније Sony да од јануара 2028. године обустави производњу физичких дискова за нове игре на PlayStation конзолама.

Нови наслови би после тог датума требало да буду доступни у дигиталном облику, што је отворило питање власништва над садржајем и очувања видео-игара као дела културне баштине.

Разлог за овакве потезе компанија је економски. Дигитална дистрибуција смањује трошкове производње дискова, паковања и транспорта, а истовремено омогућава директну контролу над продајом, ценама и доступношћу садржаја.

Свет видео-игара један је од најбољих примера ове промене. Произвођачи конзола све мање се ослањају на физичка издања, док се играчи постепено усмеравају ка дигиталним продавницама.

Иако су дискови и даље присутни, све је више игара које се појављују првенствено или искључиво у дигиталном облику.

Међутим, ова промена отвара важно питање: шта заправо поседујемо када купимо дигитални филм или игру?

За разлику од диска који можемо да ставимо на полицу и сачувамо годинама, дигитални садржај зависи од одлука компанија, лиценци и уговора. Било је случајева да филмови које су корисници платили нестану из њихових дигиталних библиотека након истека права на дистрибуцију.

То је изазвало забринутост међу љубитељима филма и видео-игара, који упозоравају да би потпуни прелазак на дигитални формат могао да угрози доступност дела која су део савремене културе.

Због тога физички медији последњих година доживљавају нову врсту популарности међу колекционарима. Као што се винил вратио у свет музике, тако се и Blu-ray издања, специјалне едиције филмова и физичке копије игара све више посматрају као начин очувања културног наслеђа.

Ипак, промену је тешко зауставити. Стриминг и дигитална продаја постали су главни начин на који публика данас гледа филмове и игра видео-игре.

Дискови вероватно неће нестати преко ноћи, али њихова улога се мења – од главног начина дистрибуције постају производ намењен љубитељима и колекционарима.

У дигиталном добу више није најважније питање где чувамо своје филмове и игре, већ ко контролише приступ њима.

Тело ракете требало је да удари у Месец око 6.35 часова, при брзини од око 8.690 километара на сат. Научници су предвиђали да ће удар подићи облак месечеве прашине дуг километрима, који би, иако осветљен Сунчевом светлошћу, било готово немогуће уочити голим оком са Земље.

Професионални и аматерски астрономи, користећи снажне телескопе и камере, нису одмах успели да потврде удар у среду, вероватно зато што се место удара налази близу ивице видљиве стране Месеца.

Америчка свемирска агенција Наса саопштила је да се очекивало да ће удар направити кратер широк око 18 метара и дубок око четири метра, при чему ће избацити прашину и камење у околину.

Наса је навела да ће покушати да сними подручје пре и после удара, а да ће прикупљени подаци помоћи научницима да „боље разумеју вештачке ударе и њихов значај за истраживање Месеца“.

„Овај удар не представља никакву опасност за Земљу, а Насини научници планирају да прикупе податке о овом догађају и унапреде методе праћења објеката у свемиру“, истакао је портпарол Насе, Џими Расел.

Делови ракета, познати као степени ракете, обично се након испоруке терета враћају на одговарајућу орбиту у Земљину атмосферу, где сагоре или падну у океан.

Међутим, пошто је мисија ка Месецу из јануара 2025. захтевала знатно већи потисак него мисије у близини Земље, други степен ракете остао је у свемиру и наставио да неконтролисано лута међу хиљадама других комада свемирског отпада које активни сателити морају да избегавају.

Тек ове године астрономи су утврдили да се тај део ракете, који је испустио преостало гориво и више не може да се контролише, налази на путањи која завршава ударом у Месец.

„Оно што се догодило заправо је резултат комбинације Сунчеве активности и гравитационих сила које су овај објекат усмериле ка Месецу“, навела је директорка програма за научне мисије Насе и програма „Дрегон“ (Змај) у компанији „Спејс-Икс“, Џулијана Шејман.

Удари свемирског отпада у Месец веома су ретки. Кинески ракетни степен ударио је у Месец у марту 2022. године након завршетка пробне лунарне мисије. Још 2009. године Наса је намерно усмерила један ракетни степен ка Месецу како би проучавала облак материјала који настаје приликом удара.

Последњих година неколико летелица које су покушавале меко слетање на Месец завршило је падом, међу њима руска нуклеарно покретана мисија „Луна-25“ из 2023. године и индијска мисија "Chandrayaan-2" из 2019.

И израелски лендер „Берешит“ срушио се 2019. године. Међу његовим теретом налазили су се и тардигради – микроскопске животиње познате по томе што могу да преживе зрачење и друге екстремне услове, па се претпоставља да би и даље могли да се налазе на површини Месеца.

Шејман је додала да Наса и „Спејс-Икс“ разговарају о начинима да се у будућности спрече слични удари у Месец.

У уторак је „Спејс-Икс“ објавио свој први квартални извештај откако је изашао на берзу. Компанија је пријавила мањи губитак него што су аналитичари са Волстрита очекивали, уз значајан раст прихода.

У међувремену, основни модел Xbox Series S сада ће коштати око 500 евра, што представља повећање од око 43 одсто у односу на претходну цену од око 350 евра.

Ово је само један у низу технолошких гиганата који су потрошачима поручили да су због наглог раста трошкова компоненти приморани да подигну цене. Конкурентски Сони је у марту већ повећао цену PlayStation 5 за око 100 евра.

Из Мајкрософта су још у јуну поручили да су се „надали да ново поскупљење неће бити неопходно“, али су навели да су растући трошкови меморије и простора за складиштење података приморали компанију да повећа цене.

У Сједињеним Америчким Државама цена основног модела повећана је за око 85 евра и сада износи око 430 евра, док је верзија са већим капацитетом меморије поскупела за око 130 евра и сада кошта око 645 евра.

Поред Сонија, који је већ подигао цене PlayStation конзола, и компанија Валв, произвођач Steam Machine уређаја, представила је свој хибридни систем по знатно вишој цени него што се очекивало.

Некада релативно јефтина компонента која обезбеђује краткорочну меморију рачунара и других уређаја, RAM меморија, последњих година нагло је поскупела, делом због велике потражње компанија које развијају вештачку интелигенцију.

Порасле су и цене графичких картица, једне од кључних компоненти конзола и гејминг рачунара, јер се све више користе за развој и покретање система заснованих на вештачкој интелигенцији.

Ипак, велике технолошке компаније нашле су се на удару критика јер растуће трошкове пребацују на купце, посебно када је реч о производима који су на тржишту већ годинама.

Поједини аналитичари страхују да би цене конзола, које су последњих месеци готово универзално повећане, могле наставити да расту.

Недавно је и директор гејминг сектора компаније Амазон за Би-Би-Си изјавио да би раст цена хардвера могао да наведе све више играча да одустану од куповине конзола и окрену се стримовању игара.

У међувремену, и сам Xbox пролази кроз тежак период. Компанија Мајкрософт недавно је саопштила да су приходи њеног гејминг сектора опали.

У јулу је покренута, како су руководиоци описали, „највећа реорганизација у историји Xbox-а“, током које је укинуто око 3.200 радних места.

У таквом сценарију, будућа научна открића и технолошки развој у великој мери били би дело машина, а не људи.

Према речима Сема Алтмана, суоснивача и директора компаније OpenAI, тај процес је већ започео.

„Ми смо сада у сингуларности. Ово је тај тренутак“, рекао је Алтман недавно у једном подкасту, оценивши да је реч о „невероватно позитивном и добром тренутку за свет“.

Алтман није једини представник технолошке индустрије који износи такву оцену. Илон Маск, директор компанија Тесла и Спејс-Икс, почетком године је на друштвеној мрежи Икс написао: „Ушли смо у сингуларност.“

Ипак, Маск је истовремено и један од најоштријих критичара неконтролисаног развоја вештачке интелигенције.

Више пута је упозоравао да би она могла бити опаснија од нуклеарног оружја и да би човечанство, без одговарајућих мера заштите, могло да изгуби контролу над сопственом технологијом.

Шта је технолошка сингуларност?

Појам технолошке сингуларности означава тренутак у којем технолошки развој постаје толико брз да га људи више не могу предвидети нити контролисати.

Ову идеју је шездесетих година прошлог века популаризовао британски математичар Ирвинг Џон Гуд, који је претпоставио постојање „ултраинтелигентне машине“ способне да непрестано унапређује сопствену интелигенцију. Такав процес, познат као „експлозија интелигенције“, могао би да учини људску интелигенцију споредном.

Концепт је деведесетих година додатно развио математичар и писац Вернор Винџ, док је амерички футуриста Реј Курцвајл проценио да би сингуларност могла да наступи 2045. године. Са друге стране, Дарио Амодеи, директор компаније Anthropic, сматра да би до тога могло доћи већ 2027.

Револуција или постепена промена

Према класичном схватању, технолошка сингуларност још није наступила. Најсавременији системи, попут модела на којима се заснива ChatGPT, изузетно су успешни у појединим задацима, али и даље зависе од људског надзора. Они не стварају самостално нове научне области нити се без људске интервенције непрекидно усавршавају.

Ипак, граница између садашњих могућности и онога што се назива сингуларношћу постаје све мање јасна. Алтман сматра да она неће бити један драматичан догађај, већ постепен процес који је већ почео.

Како вештачка интелигенција преузима све више интелектуалних послова – од анализе података и формулисања хипотеза до аутоматизације сложених процеса – могуће је да ће размере тих промена постати јасне тек са временске дистанце.

Истовремено, бројни научници остају скептични. Према њиховом мишљењу, велики језички модели који покрећу данашње системе вештачке интелигенције имају суштинска ограничења и можда никада неће достићи истинско расуђивање, креативност и самосталност.

„Максимизатор спајалица“

Док траје расправа о могућностима вештачке интелигенције, све чешће се указује и на њене потенцијалне опасности.

Један од најпознатијих примера је мисаони експеримент „максимизатор спајалица“, који је 2003. године представио шведски филозоф Ник Бостром. Он је замислио суперинтелигентни систем чији је једини задатак да произведе што већи број спајалица.

Без јасно постављених ограничења, таква интелигенција могла би да закључи да су људи препрека остварењу тог циља, па чак и да расположиве природне ресурсе, укључујући и људска тела, искористи за производњу спајалица.

Поједини истраживачи упозоравају да су се поједини облици неочекиваног понашања напредних модела већ могли уочити током тестирања, када су покушавали да самостално пронађу начине за остваривање задатих циљева.

И сам Алтман признаје да пред развојем вештачке интелигенције и даље стоје озбиљни изазови у области безбедности и усклађивања система са људским вредностима. Према његовим речима, и пре евентуалног доласка суперинтелигенције могу се очекивати значајне промене на тржишту рада и у светској економији.

Као што су индустријска револуција и интернет темељно променили друштво, тако би и вештачка интелигенција могла да означи почетак нове епохе. Колико ће те промене бити корисне, а колико ризичне, показаће тек време.

Ако се процене овог визионара, који је са позиције шефа Гугла у Кини и оснивача фонда Sinovation Ventures, деценијама из прве руке пратио успон технолошких гиганта, испоставе као тачне, вештачка интелигенција ће у наредним годинама променити свет и глобалну економију више него интернет.

Са око 70 одсто светске производње паметних телефона, готово 90 процената тржишта комерцијалних дронова и 75 одсто производње свих електричних аутомобила на свету, Кина је данас један од кључних покретача глобалне технолошке индустрије. Сваке године региструју стотине хиљада патената и улажу огромна средства у истраживање и развој.

Зато сам прешао пут дуг више од 8.000 км и стигао у Шенжен, срце кинеске високотехнолошке индустије – не да видим само нове уређаје, већ да покушам да разумем како настаје један од највећих технолошких успона савременог света.

Шенжен – град у којем је будућност већ стигла

Шенжен многи називају кинеском Силицијумском долином. Међутим, његова највећа вредност не огледа се само у великим технолошким компаније које су овде настале, попут 'DjI' или 'Хуавеја', већ у екосистему у којем универзитети, истраживачки центри, стартапи и индустрија заједно развијају нове технологије.

Зато се у овом граду можда и најбоље може сагледати стратешки приступ Кине у настојању да постане технолошка сила број један.

Пре нешто више од четири деценије, Шенжен је био рибарско место са неколико десетина хиљада становника. Данас је то један од најмодернијих градова на свету, са више од 17 милиона људи и седиштем неких од највећих технолошких компанија. Његов развој постао је симбол кинеских економских реформи.

Шенжен није постао технолошки центар случајно. Кинеске власти су га још осамдесетих година прошлог века прогласиле првом Специјалном економском зоном, отварајући врата инвестицијама, иновацијама и приватном предузетништву.

Довољно је неколико минута шетње Шенженом да постане јасно зашто се овај град сматра симболом кинеског успона. На улицама су роботаксији без возача, док изнад глава становника дронови достављају храну за неколико минута.

Оно што је у многим деловима света још увек пилот-пројекат или визија будућности, овде је део свакодневице.

Колико Кина улаже у развој рачунарских технологија показује и нови суперкомпјутер 'LineShine', смештен управо у Шенжену. Први пут после готово деценије, кинески систем заузео је прво место на светској ТОП500 листи најбржих суперкомпјутера, надмашивши америчку конкуренцију. Кинези се хвале тиме што користи искључиво домаће процесоре.

Зашто је Шенжен постао кинеска Силицијумска долина

Да бих боље разумео шта стоји иза кинеског технолошког успона, у пословном дистрикту Футијан састајем се са Данијелом. Школовао се и радио у Кини и Европи, и управо због тог искуства може да упореди два различита приступа развоју технологије и објасни шта је Кину довело у сам врх глобалне технолошке трке.

„Град је познат по иновацијама и технологији. Овде су седишта бројних технолошких гиганата, попут Huaweija и DJI-ја, али и великог броја других компанија из области високих технологија. Пре свега, овде је изузетно развијен ланац снабдевања. Ако сте технолошка компанија, готово све што вам је потребно – од компоненти до партнера – можете пронаћи на једном месту. Други разлог је развијена инфраструктура. Метро, јавни превоз и читав градски систем омогућавају да се људи и роба брзо крећу, што је веома важно за развој индустрије“, објашњава Данијел.

У граду тренутно послује више од 30 једнорога (компанија чија вредност прелази милијарду долара). Како Кина и сам град Шенжен помажу стартапима?

„Шенжен је уједно веома отворен град. Као једна од првих специјалних економских зона у Кини, добио је снажну подршку државе кроз подстицаје за развој компанија, посебно у областима чипова, интернета и високих технологија. У Шенжену постоји и познати слоган: „Једном Шенжен, заувек Шенжен.“ Он одражава дух града који је отворен за људе из свих крајева Кине и света. Управо та отвореност, заједно са талентованим људима, развијеном инфраструктуром и подршком иновацијама, учинила је да Шенжен постане оно што је данас – један од најважнијих технолошких центара на свету“, додаје Данијел.

Дуго је ознака Made in China (Направљено у Кини) била синоним за масовну производњу. Међутим, последњих година Кина мења своју улогу у глобалној економији. Све више улаже у истраживање, развој и вештачку интелигенцију, са циљем да свет упозна и ознаку Designed in China (Дизајнирано у Кини).

'Хуавејев' град за инжењере и пут ка технолошкој независности

Управо зато сам се упутио у Донгуан, град удаљен око 200 километара од Шенжена. Ту се налази Хуавејев истраживачко-развојни кампус – цео град где хиљаде инжењера развијају нове технологије.

Приступ овом комплексу могућ је искључиво уз посебне дозволе, због чега ретки имају прилику да завире иза његових врата. На више од 120 хектара простиру се лабораторије, развојни центри и стамбени објекти за смештај инжењера и њихових породица.

Донгуан је град који можда није толико познат туристима, али јесте инжењерима. Овде се налази један од највећих истраживачких кампуса на свету. Свакога дана, више од 30.000 стручњака овде развија технологије које ће тек за неколико година стићи до корисника широм света.

После америчких санкција уведених 2019. године, 'Хуавеј' је управо у кампусу у Донгуану окупио више од 2.000 инжењера како би развио сопствени оперативни систем и започео пут ка потпуној технолошкој независности.

Кампус је изграђен по узору на европске градове. Комплекс је подељен на 12 тематских целина инспирисаних Оксфордом, Паризом, Вероном, Брижом, и другим европским градовима.

Идеја је била да се споје историјска архитектура, природа и модерно радно окружење, како би инжењери имали простор који подстиче креативност и иновације.

На вештачком језеру налази се чак и реплика Карловог моста из Прага, а међу статуама историјских личности своје место добио је и Никола Тесла.

Чонгћинг – мегаград у којем вештачка интелигенција управља свакодневицом

Да бих се уверио како технологије развијене у кинеским лабораторијама функционишу у свакодневном животу крећем у један од највећих кинеских мегалополиса. Чонгћинг – град са више од 32 милиона становника, највећи је у Кини и један од највећих на свету.

Небодери, аутопутеви на неколико нивоа, метро који пролази кроз зграде и паметна инфраструктура учинили су га симболом кинеског технолошког напретка. Ако негде може да се тестира колико технологија мења живот људи, онда је то управо овде.

У граду ове величине технологија је неопходност. Вештачка интелигенција користи се за управљање саобраћајем, камере и сензори прате проток возила у реалном времену, док дигиталне услуге омогућавају грађанима да већину административних послова завршен путем мобилног телефона.

У граду са више од 32 милиона становника гужве су свакодневица и један од највећих изазова. Медицинске узорке између болничких кампуса овде превозе дронови. На земљи, логистику преузимају роботи који разносе лекове и лабораторијске узорке, док возила без возача превозе пацијенте и медицинско особље.

„Пројекат дрона и робота за логистику у болницама покренут је 2024. године. Раније ове године, увели смо услуге путовања без возача покретањем медицинске руте без возача – попуњавајући празнину у превозу пацијената и особља између кампуса. То је такође прва болничка медицинска рута без возача у Кини те врсте“, наводи Киу Ли, Секретар партије Болнице Јонгчуан у Чонгћингу.

Метро који пролази кроз зграду као симбол кинеског инжењерства

Метро на линији два који пролази кроз стамбену зграду на шестом спрату, одавно је прерастао своју основну функцију и постао један од симбола Чонгћинга, али и кинеског инжењерског напретка.

Сваког дана овде долазе хиљаде туриста како би направили фотографију која је постала вирални хит – уз помоћ различитих перспектива изгледа као да „гутају воз“ који пролази кроз зграду. Тако је једно несвакидашње технолошко решење постало и једна од најпознатијих туристичких атракција у Кини.

„Многи градови имају метро, али овај је апсолутно јединствен у свету. То је подземна железница која пролази кроз стамбену зграду, а то знам јер смо је већ видели на интернету, а и наш туристички водич нам је препоручио“, каже један туриста из Сингапура.

Захваљујући специјалним гуменим изолаторима и ваздушним јастуцима, ниво буке и вибрација унутар станова износи око 60 децибела што је слично буци коју прави машина за прање судова. Наизглед необична туристичка атракција заправо је показатељ филозофије на којој Кина гради свој технолошки развој.

Технолошка трка Пекинга и Вашингтона

Инжењерско умеће попут овог из Чонгћинга Кина не чува за себе. Оно је једно од њених најјачих геополитичких „оружја“ – „жива реклама" за извоз кинеске технологије у Азију, Африку и делове Европе.

Када су се у мају 2026. године у Пекингу сусрели Доналд Трамп и Си Ђинпинг, сцене са аеродрома и из Велике дворане народа подсећале су на повратак у неку врсту хладноратовског позоришта високог бизниса.

Трамп у Пекинг није повео само класичне дипломате, већ је председнички „боинг 747“ испунио са седамнаест најмоћнијих америчких извршних директора – од Спејс Екса и Епла, Илона Маска и Тим Кука, до директора највредније компаније на света – Нвидије.

Трговински вашар уместо технолошког помирења – укратко би се могли описати мајски разговори у Пекингу.

Вашингтон је дошао по старе, добро познате политичке победе – пласман пољопривредних производа (соје и говедине) и стабилизацију ланаца снабдевања ретким минералима. Кључна питања попут контроле извоза полупроводника, чипова високих перформанси и заједничког оквира за управљање вештачком интелигенцијом остављена су по страни.

Америчка делегација је покушала да изнуди уступке, али је Си Ђинпинг још једном демонстрирао кинеску стратешку смиреност, настојећи да остатку света стави до знања да Кина више није држава која покушава да сустигне Запад.

Може ли Кина да постави светске технолошке стандарде

Прича о возу који не буди станаре док им пролази кроз дневну собу престаје да буде само прича о инфраструктури – она можда и постаје кључ за разумевање Кине у 21. века.

Када САД уводи санкције Кини, блокира приступ најнапреднијим микрочиповима и поставља трговинске баријере, он заправо покушава да уради оно што су географија и пренасељеност већ урадили Чонгћингу: да јој постави непремостив зид.

Али историја показује да кинески апарат најбоље функционише управо под притиском – ако не могу да купе западни силицијум, створиће свој, ако не могу да користе туђе оперативне системе, програмираће сопствене.

Остатак света стоји пред јасним избором: или ће стандарде Кине прихватити, или ће морати да пронађе начин да их надмаши.

У међувремену, на хитном састанку са стотинама стручњака за сајбер-безбедност, компанија “Hugging Face” описала је како је изгледало бити мета првог потпуно аутономног хакерског напада вештачке интелигенције на свету.

Компанија је навела да је вештачка интелигенција радила надљудском брзином, али да је истовремено доносила чудне одлуке и правила грешке које ниједан људски хакер не би направио.

“Hugging Face”, платформа која функционише попут продавнице апликација за алате вештачке интелигенције, саопштила је да су хакерски агенти непрестано испробавали хиљаде различитих метода истовремено.

Компанија је 16. јула прва објавила да је била жртва хакера који је користио моћну аутономну вештачку интелигенцију и случај пријавила полицији.

Скоро недељу дана касније, “OpenAI” је признао да је управо његова вештачка интелигенција током тестирања изашао из затвореног окружења и самостално напао “Hugging Face”.

Циљ система био је да пронађе одговоре на хакерски испит који му је задао “OpenAI”, због чега је усмерио напад на “Hugging Face”.

“OpenAI” је ажурирао своје саопштење и открио да је напад био обимнији него што се првобитно веровало.

„Модели су идентификовали и искористили јавно изложене акредитиве на нивоу корисничких налога на другим јавно доступним сервисима. То укључује четири налога на четири сервиса у оквиру инцидента са “Hugging Face”“, саопштила је компанија.

“OpenAI” није прецизирао да ли се под „јавно доступним сервисима“ мисли на друге компаније.

Неспретно понашање

У уторак је индустријско удружење "Cloud Security Alliance" (ЦСА) објавило извештај заснован на хитном састанку који је "Hugging Face" одржао у петак, а који је сама компанија накнадно прегледала и потврдила.

„Агенти су често бирали неефикасне путеве и испољавали неспретно понашање које ниједан човек не би одабрао“, наводи ЦСА.

Модели вештачке интелигенције су понављали радње које су већ били успешно извршили, што указује на то да је агентска вештачка интелигенција губила контекст и ток извршавања задатака.

Такође су „халуцинирали“, односно генерисали велике количине бесмислених команди и текста, били су неуредни и нису успешно прикривали своје трагове.

Ипак, упркос бројним грешкама и необичном понашању, “Hugging Face” упозорава да је вештачка интелигенција повремено изводила изузетно напредне техничке потезе и била у стању да се веома брзо прилагођавају новим ситуацијама током вишедневног напада.

„Парк из доба јуре“

Била су потребна три дана да нападачи буду откривени у информатичкој мрежи “Hugging Face”, а стручњацима компаније за вештачку интелигенцију и сајбер-безбедност требало је много сати да их зауставе и избаце из система, што би многим другим компанијама представљало далеко тежи задатак.

Компанија није желела да открије колику је финансијску штету претрпела, али је навела да су запослени морали да проведу много сати обнављајући око трећину своје инфраструктуре.

"Hugging Face" је добио похвале због транспарентности и спремности да целој сајбер индустрији објасни шта се догодило.

ЦСА упозорава да овај инцидент показује да „вештачка интелигенција увек пронађа начин“ – алузија на филм Парк из доба јуре, у којем диносауруси успевају да побегну из својих ограђених простора.

„Они су усмерени ка остварењу циља, сами постављају подциљеве, прилагођавају се у реалном времену како би заобишли одбрану и делују упорношћу и брзином машине, што лако може да надвлада ручне механизме одбране“, наводи се у извештају.

Стручњак за сајбер-безбедност Ритеш Пател присуствовао је брифингу "Hugging Face", заједно са око 450 других учесника, и каже да индустрија интензивно ради на суочавању са новом претњом коју представљају одметнути AI агенти.

„Ово је реалност аутономних агената заснованих на најнапреднијим моделима вештачке интелигенције: неумољиво су упорни, понекад веома хаотични и испробаће сваки могући пут да остваре свој циљ, што лако може да надјача традиционалне системе одбране“, рекао је Пател.

Вештачка интелигенција добила је задатак да пронађе слабост у рачунарском систему. Требало је да ради у изолованом, заштићеном окружењу. Уместо тога, пронашла је излаз и продрла у други систем.

Иза напада није стајао хакер. Стајао је АИ агент који је, трагајући за решењем задатка, прешао границу коју су му људи поставили.

Тај случај показује да, што системи постају способнији, то је теже унапред предвидети све путеве којима ће покушати да остваре задати циљ.

Зато вештачка интелигенција више није само прича о корисним програмима, четботовима и бржем обављању послова. Она постаје питање контроле, безбедности и политичке моћи.

Ко поставља границе? Ко одговара када их систем пређе? И ко може да га искључи?

Државе више не чекају да им компаније покуцају на врата

На састанцима председника и премијера све чешће седе руководиоци компанија које производе чипове, велике језичке моделе, сателите и комуникационе системе.

Према оцени Горана Сандића, однос државе и технолошких компанија променио се у односу на раније технолошке револуције.

Некада су предузетници одлазили код државе тражећи новац, дозволе или подршку. Данас државе одлазе до лабораторија и покушавају да обезбеде приступ технологији која је постала неопходна за привреду, управу, одбрану и обавештајни рад.

„Они се међусобно позивају“, каже Сандић.

Држави су потребни модели, чипови, стручњаци и инфраструктура приватних компанија. Компанијама су потребни државни уговори, енергија, капитал, политичка подршка и приступ глобалним тржиштима.

Тако приватне корпорације постају спољнополитички актери, иако њихова руководства не бирају грађани и она за своје одлуке не одговарају бирачима, већ власницима и инвеститорима.

Њихова моћ, међутим, може да буде већа од моћи многих држава.

Сандић наводи пример „Старлинка“, сателитске мреже компаније Илона Маска, која Украјини омогућава да током рата задржи део комуникационе инфраструктуре. Одлука једне приватне компаније да обезбеди, ограничи или прекине услугу може непосредно утицати на положај државе у оружаном сукобу.

То више није само пословна одлука.

Ко може да искључи прекидач

Француски председник Емануел Макрон поставио је једноставно питање: ко ће куповати америчку вештачку интелигенцију ако Вашингтон може да „искључи прекидач“?

Сандић сматра да је метафора прекидача прецизна јер показује да технолошка зависност има најмање два нивоа.

Приступ моделу може да ограничи компанија која га је произвела. Али компанију на то може да примора и држава у којој се налази њено седиште.

Ако управа, привреда, банке, болнице или безбедносне службе зависе од технологије друге земље, држава може остати правно независна, а истовремено бити технолошки зависна.

„Суверенитет је вишеслојна појава“, објашњава Сандић.

Поред формалног суверенитета постоји и стварна способност државе да контролише системе од којих зависи. У свету вештачке интелигенције то значи контролу над подацима, чиповима, серверима, моделима, изворима енергије и стручним знањем.

Мали број држава поседује све те елементе. Већина може само да бира од кога ће их куповати.

Суверена вештачка интелигенција или избор зависности

Због тога се све чешће говори о „сувереној вештачкој интелигенцији“.

За велике силе то може да значи развој сопствених чипова, модела, центара података и дигиталне инфраструктуре. За мање земље циљ је скромнији: да знају где се чувају њихови подаци, како систем доноси одлуке и да ли приступ може бити прекинут споља.

Према Сандићевој оцени, стварни технолошки суверенитет данас у највећој мери имају само Сједињене Америчке Државе и Кина.

Чак ни оне нису потпуно независне. Америчке компаније зависе од сложених ланаца производње и опреме из Азије и Европе, док Кина и даље покушава да сустигне Запад у производњи најнапреднијих чипова.

Та међузависност за сада спречава потпуну поделу света на два затворена технолошка блока. Али обриси поделе већ постоје.

Избор 5Г опреме, клауд система или АИ модела све мање је само питање цене и квалитета. Постаје питање политичког савезништва.

Холандска машина у америчко-кинеском сукобу

Најбољи пример нове геополитике је холандска компанија АСМЛ, једини произвођач најнапреднијих машина потребних за израду најспособнијих чипова.

Компанија је европска, али њене машине садрже америчку технологију. То Вашингтону омогућава да примењује сопствена извозна правила и утиче на то шта АСМЛ сме да продаје Кини.

Америка, дакле, не мора да буде власник холандске компаније да би имала утицај на њене одлуке. Довољно је да контролише важан део технологије без које крајњи производ не може да функционише.

„Америчка администрација уме да буде прилично креативна када је реч о правним разлозима“, каже Сандић.

АСМЛ би теоријски могао да одбије америчке захтеве. У пракси би тиме ризиковао приступ компонентама, тржишту и партнерима од којих зависи.

Случај показује да се нова моћ не мери само територијом и војском. Мери се и контролом над уским грлима глобалне технологије. Ко контролише чипове, опрему и инфраструктуру, може да утиче и на брзину којом ће друге државе развијати вештачку интелигенцију.

Америка иновира, Кина сустиже, Европа регулише

Сједињене Државе желе да њихове компаније развијају АИ што је брже могуће. Истовремено, када процене да је угрожена национална безбедност, ограничавају извоз технологије, модела и чипова.

У томе Сандић види противречност америчке политике: што мање регулације код куће, али строга контрола приступа технологији када су у питању геополитички конкуренти.

Европска унија изабрала је другачији пут и усвојила Акт о вештачкој интелигенцији.

Проблем је што се модели мењају много брже него закони. Док регулатор разуме једну генерацију система и напише правила за њу, компаније већ представљају следећу.

Због тога се, иако европски Акт још није у потпуности заживео, већ говори о његовим изменама.

„Потребно је да будемо свесни да одређени аспекти вештачке интелигенције морају да се регулишу“, истиче Сандић, али упозорава и да превише прописа може да успори иновације.

Остаје питање где се налази права мера.

Један од водећих АИ научника упозорио је да чак и продаја хране подлеже конкретнијим контролама него развој најнапреднијих модела. Са друге стране, компаније тврде да би строга регулација могла да их успори у трци са Кином.

Тако се сваки покушај контроле представља као могући стратешки пораз. 

Када компанија сама себи постави границу

Америчка компанија „Антропик“ ограничила је приступ једном од својих најспособнијих модела за сајбер безбедност, након што је показао да може да открије пропусте који су људима промицали веома дуго.

Таква способност може да буде изузетно корисна.

Модел може да пронађе слабост у болници, електрани или државној мрежи пре него што је пронађе нападач. Али исти систем може да помогне нападачу да ту слабост искористи.

Због тога се одбрамбена и нападачка примена АИ-ја не могу јасно раздвојити на основу саме технологије. 

„То је један правац, али два смера“, објашњава Сандић. Разлика је у томе ко користи систем, са каквом намером и против ког циља.

Компаније зато покушавају да уведу сопствена правила, ограничења и тестове. Илон Маск предлаже да водеће АИ лабораторије међусобно проверавају моделе, док би се држава укључила тек ако нешто пође наопако.

Али код система који могу да утичу на критичну инфраструктуру, војно одлучивање или финансијска тржишта, чекање да нешто пође наопако може да буде веома скупо.

Када код постаје оружје

Међународно право још нема јединствен одговор на питање када сајбер операција постаје употреба силе или оружани напад.

Ипак, према Сандићу, све је прихваћеније становиште да није пресудно којим је средством напад извршен, већ какве је последице произвео.

Ако рачунарски код изазове нестанак струје, онеспособи болницу, загади воду, уништи опрему или доведе до смрти и повреда, његова дејства могу бити слична последицама ракете или експлозива.

„Није нарочито важно да ли је у питању метак или код. Важне су последице које остану иза тога“, напомиње Сандић.

Рат у Украјини већ показује како се сајбер напади комбинују са класичним војним операцијама, пропагандом, дроновима и нападима на инфраструктуру.

Вештачка интелигенција такве операције може учинити бржим, јефтинијим и доступнијим много већем броју актера.

А што се одлуке доносе брже, човеку остаје мање времена да провери да ли су подаци тачни, да ли је систем погрешио и ко ће одговарати за последице.

Ко ће одредити правила

Сједињене Државе тренутно улажу више у развој вештачке интелигенције, али Кина показује да се технолошки заостатак не смањује само новцем.

Кинеске компаније развијају јефтиније и отворене моделе који се по способностима приближавају водећим америчким системима. Ограничења извоза подстичу Пекинг да развија сопствене чипове, производну опрему и алтернативне ланце снабдевања.

Свака забрана може да успори конкурента. Али може и да га примора да постане самосталнији.

Зато трка нема јасан завршетак, нити је извесно да ће је добити држава или компанија са највећим буџетом.

Готово сваке недеље појављује се нови модел, способност или безбедносни ризик. Право питање зато више није само ко ће направити најпаметнију машину.

Питање је ко ће држати прекидач, ко ће одређивати правила и шта ће се догодити када систем пронађе излаз који његови творци нису предвидели.

Тај помак потврђује и пример Орион ВИ Фабрика, локалне ВИ клауд платформе, засноване на НВИДИА технологијама, коју компаније, институције и развојни тимови у Србији и региону користе за тренирање, прилагођавање и покретање ВИ решења уз обраду и чување података у домаћем дата центру.

Овакав модел је посебно важан за банке, осигуравајуће куће, јавни сектор, енергетику, фармацију, производњу и БПО индустрију, где су поверљивост података и регулаторна усклађеност кључни.

Део ове нове фазе је и све шира примена агентик ВИ решења, аутономних ВИ агената. Они не само да одговарају на питања, већ и самостално извршавају задатке, проверавају статусе у системима, класификују тикете, обрађују документа, припремају извештаје и учествују у интерним workflow процесима.

Да би оваква аутоматизација била безбедна, агенти морају да раде у јасно ограниченом окружењу, са sandbox изолацијом, дефинисаним правима приступа, мрежним ограничењима и аудит логовима.

Једно од таквих решења, доступно и на домаћем тржишту, јесте NemoClaw, који компанијама омогућава да ВИ агенте уведу у пословање без губитка контроле над подацима и инфраструктуром.

Посебан значај оваквог приступа лежи у концепту сувереног ВИ-ја где подаци, модели и процеси остају у Србији, што доноси већу сигурност, нижу латенцију и бољу регулаторну предвидљивост.

Примери попут Орион ВИ Фабрике показују у ком правцу се креће домаће тржиште - вештачка интелигенција све више престаје да буде технолошки експеримент и постаје стандардни алат за ефикасније пословање, брже одлучивање и сигурнију дигиталну трансформацију компанија у Србији и региону.

„Свакако хоћемо са учешћем и са павиљоном који ће ЦЕРН имати следеће године моћи да великом броју посетилаца, једном широком аудиторијуму који долази из читавог света, откријемо много више од тога шта се тамо негде у Женеви дешава, а што заиста може да одређује неку будућност човечанства.

Поносни смо на то што имамо неке истакнуте наше мозгове, српске мозгове, научнике који су активно укључени у програме и пројекте које ради ЦЕРН и то је једна од најквалитетнијих ствари које нас повезују“. Рекла је Јагода Лазаревић, министарка унутрашње и спољне трговине и комесарка за Експо 2027.

„Мислим да је то за ЦЕРН велика прилика, али и за Србију. Веома смо поносни што по први пут ЦЕРН учествује на Експо изложби, то је велики корак за нас. Изузетно смо узбуђени због припреме нашег павиљона и стварања нове поставке за Експо, која ће након тога моћи да путује и у друге државе чланице, али ће премијерно бити представљена управо овде, у Београду“, изјавила је Урсула Баслер, комесарка секције ЦЕРН за Експо 2027.

Један од главних проблема је то што загађење настало сагоревањем ракета и сателита приликом повратка у атмосферу, према досадашњим сазнањима, забрињавајуће брзо расте у стратосфери. Летелице и објекти у атмосфери ослобађају чађ, ретке метале, оксиде алуминијума и друге загађујуће материје чији дугорочни ефекти још нису познати.

Неки научници страхују да би ово загађење могло да оштети озонски омотач, повећа изложеност људи ултраљубичастом зрачењу и додатно дестабилизује климу током актуелне климатске кризе. Поред тога, честице би могле поново да падну на Земљу, док би милиони сателита постали значајан извор светлосног загађења.

Петиција позива на обуставу издавања нових дозвола за пројекте свемирских дата центара, уз образложење да предложени планови „крше савезни закон“.

„Компаније које развијају орбиталне дата центре описују своје планове као цивилизацијски револуционарне, али истовремено одбијају било какву озбиљну анализу њихових последица по животну средину, науку, економију и друге јавне интересе“, наводе научници.

Документ су поднеле непрофитне организације Public Employees for Environmental Responsibility (PEER), Earthjustice и DarkSky International, која се бави заштитом ноћног неба од светлосног загађења.

Неколико бивших америчких државних званичника задужених за свемирске програме изјавило је за Гардијан да сумњају да су орбитални дата-центри уопште технички изводљиви. Ипак, упозоравају да би лансирање милиона нових сателита представљало озбиљан ризик по животну средину.

„Ови системи садрже велики број сложених материјала. Чак и ако сагоре приликом повратка у атмосферу, не желите да атмосферу пунимо њиховим остацима, баш као што не бисмо желели додатно загађење из индустријских димњака“, рекао је Стив Волц, бивши директор сателитске службе Националне управе за океане и атмосферу (НОАА), који је током администрације Доналда Трампа најпре суспендован, а затим отпуштен.

Суочене са снажним отпором јавности према изградњи великих дата-центара на Земљи, технолошке компаније су прошле године почеле да промовишу идеју њиховог премештања у свемир. Неке су већ поднеле захтеве за неопходне дозволе.

Број активних сателита у орбити порастао је са око 1.400 у 2015. години на приближно 15.000 данас. Очекује се да ће у наредној деценији тај број достићи чак 100.000, не рачунајући сателите намењене орбиталним дата центрима. Тренутно највећи део загађења потиче од сателитских мрежа „Старлинк“ компаније „Спејс-Икс“ и „Амазоновог“ пројекта „Пројекат Кујпер“, које заједно броје око 10.000 сателита за широкопојасни интернет.

Свемирске летелице стварају загађење и приликом полетања и приликом повратка. Лансирања ослобађају чађ, азотне оксиде, угљен-моноксид, оксиде алуминијума, хлорне гасове, а током боравка у орбити забележено је и ослобађање живе. Када се сателити после пет до 15 година повуку из употребе, током сагоревања испуштају различите метале, уносећи загађење у до сада готово нетакнуте делове стратосфере. Последице овог процеса још увек су слабо истражене.

Научници су тек крајем 2023. године почели да откривају размере проблема, када је током истраживачког лета који је финансирала НОАА утврђено присуство метала у аеросолима сумпорне киселине који чине велики део стратосфере.

Сматра се да ови аеросоли имају кључну улогу у регулисању температуре Земље јер делују као својеврсни „планетарни штит од Сунца“, формирајући високе облаке који одбијају део сунчевог зрачења. Истовремено спречавају да гасови стаклене баште и други загађивачи из нижих слојева атмосфере доспеју до озонског омотача.

Међутим, научници наглашавају да је интеракција између метала које ослобађају свемирске летелице, природно присутних метала и аеросола сумпорне киселине „углавном непозната“, а након доласка администрације Доналда Трампа нова истраживања нису настављена.

У међувремену, еколошке организације упозоравају да су биљке и животиње зависне од природне таме, док светлосно загађење доприноси опадању популације свитаца и других инсеката.

„Ови пројекти могли би трајно да промене ноћно небо какво познајемо“, рекао је Раскин Хартли, извршни директор организације „DarkSky International”.

Кол Донован, бивши стручњак НОАА за свемирску политику, који сада ради у организацији “Stand Up for Science”, указао је да би свемирски дата центри захтевали огромне количине ретких метала и других ресурса који су већ сада ограничени, што би створило нове еколошке проблеме и на Земљи.

Нагли пораст броја сателита отвара бројна правна и еколошка питања. У петицији се наводи да амерички Конгрес обавезује FCC да процени да ли је сваки захтев за управљање сателитима у складу са јавним интересом.

Организације такође сматрају да се на ове пројекте односи Национални закон о заштити животне средине (NEPA), који захтева да федералне агенције процене еколошке последице предложених пројеката. Тај закон омогућио би процену утицаја, разматрање алтернатива, мера ублажавања последица и транспарентно представљање ризика јавности.

Међу компанијама које су већ затражиле дозволе налази се и “Cowboy Space Corporation”, коју је основао милијардер и један од извршних директора компаније “Robinhood”, са амбицијом да „изгради америчку електроенергетску мрежу у свемиру“. Компанија планира мрежу од 20.000 сателита, а прво лансирање предвиђено је за 2028. годину.

Такође се наводи да „Спејс-Икс“ у свом захтеву тврди да ће његови орбитални дата-центри „обезбедити будућност човечанства на више планета“, док се питање заштите животне средине своди на кратку напомену да ће компанија „развити водеће мере за смањење светлосног сјаја сателита“, без додатних објашњења.

Према наводима петиције, захтеви технолошких компанија не садрже озбиљну анализу еколошких последица.

Компаније које развијају вештачку интелигенцију, попут "OpenAI" и „Антропика“, током протекле године представиле су моделе посебно прилагођене откривању сајбер-безбедносних слабости, уз упозорење да би њихова технологија могла да створи нове ризике јер може проналазити пропусте у рачунарским мрежама компанија брже него што их стручњаци могу отклонити.

Саопштење компаније "OpenAI" указује на то да такви безбедносни инциденти почињу да се дешавају и да чак ни технолошки најнапредније компаније за развој вештачке интелигенције можда нису у потпуности спремне за њих.

Упад у "Hutting Face" започео је када је OpenAI тестирао комбинацију два своја модела – GPT-5.6 Sol и још моћнији модел који још није јавно представљен – како би проверио колико успешно могу да повежу више рањивости у јединствен сајбер-напад.

Тест је био замишљен тако да модели раде у безбедном окружењу за тестирање, познатом као „сендбокс“. Међутим, модели су пронашли рањивост која им је омогућила да изађу из тог изолованог окружења и повежу се са интернетом. Затим су као мету одабрали "Hutting Face", закључивши да библиотека, која садржи милионе модела вештачке ингелигенције, може да пружи информације које би им помогле да успешно прођу безбедносну проверу.

OpenAI је саопштио да сарађује са библиотеком "Hutting Face" на отклањању пропуста који су омогућили напад.

„Сматрамо да је ово сајбер-инцидент без преседана, који укључује најсавременије сајбер-способности, и реагујемо у складу с тим. Уводићемо строге контроле у конфигурацији инфраструктуре, чак и по цену успоравања истраживања, док се рањивости не отклоне“, наводи OpenAI.

"Hutting Face" је прошле недеље саопштио да је открио упад и да зна да га је изазвао аутономни систем, али тада није навео да иза инцидента стоји OpenAI.

Извршни директор библиотеке, Клем Деланг, изјавио је да је „захвалан на сарадњи“ са компанијом OpenAI након хакерског напада.

„Овај инцидент, вероватно први такве врсте, потврђује оно у шта дуго верујемо: Безбедност вештачке интелигенције неће решити ниједна компанија која ради у тајности“, рекао је Деланг.

Модели вештачке интелигенције показали су се изузетно способним за програмирање, што их чини корисним и хакерима и стручњацима задуженим за заштиту рачунарских мрежа.

У априлу је „Антропик“ представио модел за сајбер-безбедност под називом „Митос“ (Mythos), који је учинио доступним само малом броју организација како би им помогао у одбрани од сајбер-напада.

Недуго затим, OpenAI је представио сопствени модел за сајбер-безбедност и омогућио ограниченом броју организација да га користе за јачање своје одбране, пре него што га понуди ширем кругу корисника. У уторак је и „Гугл“ саопштио да је развио модел усмерен на сајбер-безбедност и ставио га на располагање мањој групи партнера ради тестирања.

Знате ли које се тактике користе? Модерна фишинг порука није направљена насумично. Она је пажљиво осмишљена да циља тачно одређене емоције, рутине и менталне пречице које користимо сваки дан.

Напади нису случајни, дизајнирани су

Један од најмоћнијих механизама је ауторитет. Kада порука изгледа као да долази од неке званичне институције, мозак аутоматски претпоставља да је ауторитет једнак истини. Уколико вам банка пошаље „Извршена вам је уплата. Kликните и потврдите трансакцију”, иницијална срећа због прилива новца лако се може претворити у озбиљан инцидент.

Подједнако ефикасан је страх од губитка. Психолошке студије показују да људи много снажније реагују на могућност да нешто изгубе него на могућност добитка. Поруке попут „Ваш приступ је укинут” или „Рачун ће бити угашен” нису случајно формулисане, оне терају на ирационалне одлуке донете у секунди.

Ту је и притисак времена. „Ваш налог ће бити угашен за 15 минута” је типичан пример. Kада осећамо временски притисак, логика се гаси. Мозак прелази у реактивни мод и прескаче кораке провере које би иначе предузео. Баш тај прескочени корак је оно што нападач чека.

Радозналост постаје оружје

 Kако? Kада приметимо јаз између онога што знамо и онога што желимо да знамо, тај јаз ствара менталну тензију коју морамо затворити. „Kолега је поделио фајл са вама” или „Измењен распоред смена” су неутралне поруке које готово рефлексно отварамо, без да се питамо одакле заиста долазе.

Посебно подмукла је злоупотреба поверења унутар организације. Ако порука изгледа као интерна комуникација, мејл од „колеге”, ХР обавештење или лажни Teams линк, људи знатно ређе проверавају детаље.

Kоначно, ту је и оно што психолози називају хало ефектом. Једно позитивно својство утиче на то како процењујемо све остало. Леп дизајн мејла делује безбедно, лого познате банке делује легитимно, професионалан тон делује поуздан. И зато не анализирамо даље, преносимо први утисак на целу поруку.

Kако данас изгледа фишинг напад

Заборавите на мејлове пуне правописних грешака и нелогичних реченица.

Модерни фишинг је кратак, неутралан и са веома мало видљивих знакова упозорења.

Захваљујући вештачкој интелигенцији могуће је генерисати савршено написане мејлове, а аутоматизовани напади користе јавно доступне податке о вама како би поруке звучале застрашујуће уверљиво.

Пет навика које могу да заштите вас и вашу компанију

Добра вест је да у овом тренутку релативно једноставне навике могу помоћи да се одбраните. Пре свега, застаните пре него што реагујете.

Свака порука која ствара осећај хитности или страха заслужује бар неколико секунди пажње. Необичне захтеве, посебно финансијске, увек потврдите телефоном или кроз други комуникациони канал.

Пре него што кликнете на линк, пређите мишем преко њега и проверите да ли води на легитимну адресу. Будите опрезни према непланираним прилозима, чак и када изгледају као да долазе од познатог пошиљаоца. И на крају, пријавите сваку сумњиву поруку, јер оно што ви препознате може заштитити и колеге.

Разумевање психологије фишинга није само занимљива тема, то је прва (али не и једина) линија одбране сваке организације. Едукација запослених и систематични  тренинзи освешћивања нису трошак, већ инвестиција. Kомпанија која разуме како напади функционишу и на људском и на техничком нивоу боље је припремљена за потенцијалне нападе.

У тренутку када се у мрежу уводи све више обновљивих извора енергије, попут ветра и сунца који зависе од временских прилика, РХЕ Ђердап 3 се намеће као незаменљиви „џиновски акумулатор". Овај објекат ће бити у стању да прихвати вишкове произведене струје и врати их у систем онда када је потрошња највећа.

Министарства рударства и енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић 16. јула, потписала је меморандум о РХЕ Ђердап 3 у Букурешту, и том приликом рекла да „Србија ове године планира да започне израду просторно-планске, као и пројектно-техничке документације за изградњу реверзибилне хидроелектране Ђердап 3". Председник Владе Румуније Илије Боложан изјавио је да је потребно детаљно анализирати користи и могуће утицаје пројекта, истичући да је енергија данас питање безбедности, економске конкурентности и животног стандарда грађана.

Како раде реверзибилне хидроелектране?

За разлику од класичних проточних хидроелектрана које једноставно користе природни ток реке за покретање турбина, реверзибилне хидроелектране поседују два басена (акумулације) на различитим висинама – горњи и доњи.

Њихов рад се заснива на двосмерном циклусу који директно зависи од тренутне потрошње и цене електричне енергије на тржишту: Пумпни режим (пуњење акумулатора): Током ноћи или викендом, када је потрошња струје у Србији ниска, а на мрежи постоји вишак јефтине енергије, РХЕ ради као пумпа. Она користи тај вишак струје да би препумпала воду из доњег басена у горњи басен. На тај начин се електрична енергија претвара у потенцијалну енергију воде.

Турбински режим (производња струје): Током дана, у периодима такозваног „шпица" када грађани и индустрија троше највише струје, процес се обрће. Вода из горњег басена се пушта да пада ка доњем басену, покреће турбине и генерише скупу, дефицитарну електричну енергију која у тренутку стабилизује мрежу.

Технологија стара један век

Иако се данас помињу као решење за будућност, реверзибилне хидроелектране имају дугу историју. Први овакви системи развијени су још крајем 19. века у Швајцарској и Италији.

Прва комерцијална реверзибилна хидроелектрана са великим пумпним складиштем пуштена је у рад у Немачкој крајем двадесетих година прошлог века.

У бившој Југославији, визионарски инжењери су рано препознали овај потенцијал.

Србија већ деценијама успешно користи снагу овог концепта кроз РХЕ Бајина Башта, која је пуштена у рад 1982. године.

Она представља један од најсложенијих хидроенергетских објеката у овом делу Европе и деценијама служи као главна златна резерва нашег електроенергетског система.

Зашто су ове електране кључне за енергетски систем

Због своје јединствене способности да балансирају понуду и потражњу, реверзибилне хидроелектране имају три кључне улоге.

Складиштење енергије у великим количинама: Данашња технологија још увек нема батерије које би могле да складиште терават-сате енергије за целу државу. РХЕ су тренутно једина комерцијално исплатива технологија за масовно чување струје.

Балансирање обновљивих извора: Извори попут соларних панела и ветропаркова су непредвидиви – производе превише струје када нам не треба (нпр. током сунчаног поднева), а нимало када је најпотребнија (ноћу или при умирењу ветра). РХЕ буквално спасава мрежу тако што упија те нагле вишкове и чува их за касније.

Брзо реаговање у ванредним ситуацијама: У случају хаварије на термоблоковима или наглог пада увоза струје, РХЕ може да се покрене и достигне пуну снагу за мање од неколико минута, спречавајући тако потенцијални колапс система (тзв. "blackout").

Инвестирање у реверзибилне хидроенергетске капацитете већ дуго није питање еколошког престижа, већ кључни елемент националне безбедности и економског суверенитета једне државе. У ери незапамћене нестабилности на глобалним тржиштима енергената и све строжих међународних регулатива о декарбонизацији, државе које немају сопствене системе за складиштење енергије постају директно зависне од скупог увоза и флуктуација на туђим берзама.

Изградњом објеката попут Ђердапа 3, Србија не би побољшала тек локалну инфраструктуру, већ и позиционирала  свој електроенергетски систем као стратешко чвориште читавог региона Југоисточне Европе. У коначном збиру, способност да се управља сопственим вишковима и мањковима енергије представља најважнију границу између технолошки независних економија и оних које су препуштене на милост и немилост енергетских криза.

У Европи је цена индивидуалне претплате повећана са 10,99 на 11,99 евра месечно, породичног пакета са 16,99 на 19,99 евра, док студентски пакет сада кошта 6,99 евра месечно.

Према наводима специјализованог портала Мјузик бизнис ворлдвајд, више цене већ су уведене и у Уједињеном Краљевству.

Епл наводи да је циљ повећања цена покривање растућих трошкова лиценцирања, али и већа зарада извођача и аутора од стримовања музике. Слично образложење компанија је дала и приликом претходног поскупљења 2022. године.

Поскупљење Епл Мјузика долази након што је и Спотифај повећао цене својих претплата. Упркос томе, Епл Мјузик и даље остаје нешто јефтинији од Спотифај премијум пакета за индивидуалне кориснике на америчком тржишту.

Промене су обухватиле и поједине пакете Епл Ван, док је цена индивидуалног пакета остала непромењена. Студентска претплата и даље укључује приступ сервису Епл ТВ+, а Епл Мјузик Класикал остаје доступан свим претплатницима без додатне накнаде.

Овим потезом Епл се придружио тренду раста цена у индустрији дигиталног стриминга, која се суочава са све већим трошковима пословања и захтевима музичке индустрије за већим приходима.