Сада је, са изласком ремастера, достигао нови рекорд од 114.696 истовремених играча, што је огроман скок од 258 одсто у односу на претходни месец, када је игру истовремено играло 31.959 људи.

Треба, међутим, имати у виду да су у ове бројке укључени само играчи на Стиму. Велики број играча вероватно игру игра и на конзолама „Xbox Series X/S“, „PS5“ и „Nintendo Switch 2“, као и на другим рачунарским платформама, попут „GoG-а“ и „Battle.net-а“.

Број играча би могао да настави да расте током недеље. Како се приближава викенд, више људи ће имати времена да се врати игри, а пошто је ремастер бесплатно ажурирање за све који већ поседују Witcher 3, приступ новој верзији је знатно једноставнији.

Није тешко разумети зашто је ремастер Вешца привукао толико играча. Компанија „CD Projekt Red“ унела је велики број побољшања, од графике до гејмплеја и практичних решења у игри.

Игра сада подржава и технологију „path tracing“, али је за њено коришћење потребан изузетно моћан гејминг рачунар.

Ремастер издање обухвата и основну игру са свим њеним проширењима, уз бројна техничка и визуелна побољшања.

Почетак лета прошао је готово без проблема. Сви системи су функционисали како је планирано, а Старшип је током успона послао импресивне снимке Земље из свемира.

Током прве фазе лета, доњи степен ракете, познат као Супер Хеви, обезбедио је потребан потисак, а затим се успешно одвојио од горњег степена. Потом је извео контролисани маневар и спустио се у Мексички залив.

Горњи степен наставио је ка орбити и достигао висину од око 275 километара. Тамо је успешно распоредио 26 нових Старлинк В3 сателита, намењених унапређењу глобалне интернет мреже компаније.

Квар на мотору променио план мисије

Проблеми су се појавили током наставка лета, када је отказао један од Раптор мотора на горњем степену Старшипа.

Иако је летелица пројектована тако да може да настави рад и у случају појединачног отказа, губитак мотора променио је план мисије. Контролори лета морали су да одлуче да ли да Старшип остане у орбити према првобитном плану или да се раније врати на Земљу.

План је предвиђао шест обилазака око планете и мисију која би трајала готово десет сати. Уместо тога, тим је одлучио да не ризикује и започне повратак.

Нешто више од сат времена после полетања донета је одлука о деорбитирању, па је цела мисија трајала око три сата и осам минута. Компанија је саопштила да је и поред скраћивања лета остварен основни циљ мисије, пошто су сателити успешно постављени у планирану орбиту.

Спектакуларан крај изнад Тихог океана

Повратак из орбите представља један од најтежих делова сваког свемирског лета. Летелица при уласку у атмосферу трпи огромне температуре и силе, а сваки систем мора да функционише готово савршено.

Старшип је усмерен ка планираној зони у северном делу Тихог океана. Међутим, након контакта са водом летелица се преврнула и експлодирала у великој ватреној кугли.

Иако би очување летелице у једном комаду представљало још већи успех, овакав завршетак није неочекиван за тестне летове у овој фази развоја. Контролори мисије су чак аплаузом испратили крај лета током преноса компаније „Спејс Икс“ (SpaceX).

За инжењере, међутим, најважнији део тек следи. Телеметријски подаци прикупљени током лета омогућиће тиму да детаљно анализира отказивање мотора, понашање летелице при повратку и тренутак у којем је дошло до губитка летелице.

Корак ка Месецу и Марсу

Сваки успешан пробни лет Старшипа важан је и за НАСА-ине планове. Америчка свемирска агенција користи модификовану верзију ове летелице као лунарни лендер у оквиру програма Артемис.

Према садашњем плану, астронаути би бродом Орион требало да стигну до лунарне орбите, где би прешли у Старшип, који би их затим спустио на површину Месеца.

Због тога је сваки тест овог система много више од обичне пробе ракете. Подаци прикупљени током оваквих летова треба да покажу шта функционише, али и шта још мора да буде поправљено пре него што Старшип понесе људе.

Овај лет зато представља важан корак за „Спејс Икс“: Старшип је први пут стигао до орбите и успешно обавио део задатака због којих је полетео. Истовремено, квар мотора и губитак летелице при повратку показали су колико још посла има до тренутка када ће ова огромна ракета постати потпуно оперативан систем за превоз људи и терета у свемир.

На основу тих информација систем може да направи почетну верзију сајта, са предлогом структуре, текстова и распореда елемената. Такав резултат не значи да је посао завршен.

ВИ углавном прави почетну верзију коју корисник даље прилагођава својим потребама. Ипак, промена је значајна - први корак, који је раније често захтевао ангажовање дизајнера и програмера, сада може да буде аутоматизован.

Бржи је и део процеса који се односи на инфраструктуру. Домен и хостинг могу да се региструју путем интернета, док се активација услуге обавља готово одмах након куповине.

„Функције попут ССЛ сертификата, сигурносних копија и основне заштите све чешће долазе као део стандардне хостинг понуде. Један од примера на домаћем тржишту је Орион телеком Веб Хостинг, који обједињује хостинг инфраструктуру и пратеће услуге потребне за постављање сајта“, кажу дата стручњаци домаће компаније.

То не значи да избор хостинг провајдера више није важан. За власника сајта и даље су битни локација сервера, брзина учитавања, доступност корисничке подршке, могућност проширења пакета и начин на који се решава миграција постојећег сајта.

Посебно питање је где се физички чувају подаци. За кориснике из Србије и региона локација дата центра може утицати на перформансе сајта, али и отворити питања везана за надлежност и заштиту података.

Због свега тога, промена није само у томе што се сајт може направити уз помоћ вештачке интелигенције. Мења се читав процес – од прве идеје, преко дизајна и садржаја, до хостинга и одржавања.

За једноставније пословне презентације, портфолије и информативне сајтове, оно што је некада могло да траје недељама данас може да се заврши за један дан.

Време које се раније трошило на техничке кораке све више се пребацује на оно што је и даље најважније – садржај, корисничко искуство и сврху због које је сајт направљен.

Компанија је у уторак објавила и извештај о инцидентима који су се догодили у јуну, али су обелодањени тек прошле недеље. Тада су модели ове компаније без одобрења приступили веб-сајтовима и системима аустралијске владе.

Ти инциденти, као и слични безбедносни пропусти у раду модела које су развиле велике компаније за вештачку интелигенцију, последњих недеља додатно су појачали расправу о ризицима које ова технологија носи.

Водећи стручњаци из области вештачке интелигенције, међу којима су извршни директор "OpenAI" Сем Алтман и челник компаније „Антропик“ Дарио Амодеи, позвали су индустрију да успори развој технологије због забринутости за њену безбедност.

Одлука компаније "OpenAI", о којој је први известио Волстрит џорнал, редак је случај да велики произвођач вештачке интелигенције одустане од објављивања новог модела због безбедносних разлога.

Модел није испунио очекивања у погледу „поштовања утврђених овлашћења и ограничења, као и начина на који кориснику саопштава какав је посао обавио. Желимо да будемо сигурни да је развој наших модела безбедан, без обзира на то да ли се они користе унутар компаније или их пласирамо корисницима“, рекла је Џејн.

Напредни модел „Астра“, заснован на аутономном обављању задатака, представљен је у септембру и специјализован је за сложено закључивање и самостално извршавање задатака. Његови творци тврде да је његов развој резултат „вишегодишњег истраживања и великих улагања“.

Сајбер-напади у Аустралији

Премијер Аустралије Ентони Албанезе саопштио је прошле недеље да је аутономни агент компаније "OpenAI" у јуну неовлашћено приступио веб-сајтовима и системима аустралијске владе. Стручњаци су оценили да је реч о првом познатом случају такве врсте у свету.

Албанезе је критиковао "OpenAI" зато што је аустралијску владу о инциденту обавестио путем обичног имејла, уместо да директно ступи у контакт са надлежним званичницима.

"OpenAI" је у уторак саопштио да жали због инцидента и признао да је „требало боље да поступи приликом реаговања“.

Компанија је навела да је покренула истраге чим је средином августа сазнала за инциденте и да је организације које су биле погођене обавестила у периоду од 10. до 24. септембра.

„Желели смо да надлежним институцијама доставимо детаљан извештај након завршетка истраге“, саопштила је компанија, уз напомену да је требало раније да подели прелиминарне резултате и редовно обавештава аустралијске власти о напретку истраге.

Сателит цилиндричног облика, који су стручњаци често описивали као огромну „конзерву туне", вероватно је престао да функционише пре неколико деценија и од тада је нечујно кружио око Земље.

Име је добио по чувеној глумици Фари Фосет, пратећи тадашњи обичај агенције да своје најтајније сателите назива по познатим личностима из седамдесетих и осамдесетих година прошлог века.

Летелица је недавно експлодирала изнад Земље без икаквог упозорења, а научници и војно особље још увек не могу да објасне тачан узрок.

Свемирске снаге Сједињених Држава званично су објавиле 17. септембра да је УСА 32 претрпео изненадну фрагментацију само четири дана раније. То у суштини значи да је летелица експлодирала и распала се на десетине, стотине или чак хиљаде мањих комада.

Детаљи о тачном броју смртоносних делова и окидачу за ову експлозију за сада остају потпуно непознати. Приватна компанија за праћење сателита, с2а системс, недуго затим је успела да фотографише највећи преостали део сателита на ноћном небу, потврђујући тиме озбиљност овог опасног инцидента.

Сама експлозија догодила се на висини од око 775 километара, а њене крхотине су се услед огромне брзине кретања рашириле у џиновски прстен око наше планете у року од двадесет и четири сата.

Три теорије о узроку распада

Истраживачи сада ужурбано разматрају неколико могућих објашњења за уништење ове старе војне летелице. Судари са другим сателитима или комадима свемирског отпада деценијама уназад спадају у најчешће узроке хаварија, али нико до сада није пријавио удар у неку другу познату летелицу у тој зони.

Аналитичари и астрономи обично могу да предвиде овакве катастрофалне сударе данима или недељама унапред захваљујући напредним алгоритмима, што теорију о судару са великим објектом чини изузетно мало вероватном. Међутим, увек постоји шанса да је сателит при енормној брзини погодио мали, неоткривени свемирски камен или микрометеороид који радари просто нису могли да региструју.

Друга, много шире прихваћена теорија сугерише да је сателит једноставно подлегао својој старости. Опрема лансирана крајем осамдесетих година није била дизајнирана за оволико дуг боравак у негостољубивом свемирском окружењу, а после скоро четири деценије изложености екстремним температурним разликама ниске Земљине орбите, системи су вероватно попустили.

Старе летелице носе у себи велике батерије и опасно заостало гориво. Научници истичу да је, након 38 година константног загревања услед сунчевих зрака и хлађења у Земљиној сенци, резервоар под притиском или дотрајала батеријска ћелија једноставно попустила и експлодирала изнутра.

Са друге стране, геополитичка тензија у свемиру не дозвољава истраживачима да у раној фази потпуно искључе могућност примене антисателитског оружја. Амерички секретар ваздухопловства Трој Е. Мајнк недавно је по први пут потврдио да су Сједињене Државе заиста лансирале неодређена офанзивна оружја у Земљину орбиту.

Војни аналитичари истичу да земље попут Кине и Русије већ дуже време поседују сличну, софистицирану технологију, док је Русија већ успешно демонстрирала уништавање сопственог сателита уз помоћ пројектила испаљеног са површине наше планете. Ипак, тренутно не постоји ни један конкретан доказ који указује на то да су ласерски или кинетички системи коришћени против старог НРО сателита.

Свемирски отпад и Кеслеров синдром

Без обзира на то шта је директно изазвало експлозију 'конзерве туне', стручњаци широм света сада брину искључиво због њених потенцијалних ланчаних реакција. Регион ниске Земљине орбите у којем се УСА 32 налазио дом је за најмање 200 других активних сателита, а то стратешки важно подручје је већ деценијама прилично загађено оштрим остацима из чувеног судара америчких и руских сателита који се догодио 2009. године.

Управо због тога, претња од нових смртоносних инцидената у овом делу неба постала је стварна и опипљива, нарочито зато што се тачан број новонасталих, лутајућих фрагмената још увек утврђује из ноћи у ноћ. Иако овај распад за сада није утицао на лансирање нових комерцијалних летелица и теретних мисија ка Међународној свемирској станици, дугорочни безбедносни ризици су неизбежни.

Комади свемирског отпада никада не остају трајно на истој висини. Како време пролази, слабашна али константна Земљина гравитација и атмосферски притисак почеће неминовно да вуку микроскопске и велике фрагменте све ближе нашој планети. Када стигну до нижих орбита, активне истраживачке станице попут МСС и кинеске станице Тјангонг мораће редовно да троше драгоцено гориво како би изводиле опасне маневре избегавања.

Како ниска Земљина орбита постаје све загушенија новоизграђеним и приватним летелицами, ризик од међусобних судара драстично расте, претећи да оконча савремено доба истраживања космоса. Ако се овакви фрагментациони догађаји наставе несмањеним темпом, човечанство би могло убрзо да достигне фаталну тачку без повратка познату као Кеслеров синдром, у којој огромна, ротирајућа олуја отпада у потпуности онемогућава било каква будућа лансирања.

Европска свемирска агенција (ЕСА) због тога већ увелико развија прву генерацију активних „чистача" орбите кроз мисију Клирспејс-1 (ClearSpace-1), који ће ускоро тестирати прототипове мрежа и хватаљки дизајнираних да ухвате најопасније објекте пре него што направе трајну штету на ноћном небу.

Овај подухват представља кључни корак ка остварењу визије Илона Маска о потпуној вишекратној употребљивости летелица и успостављању редовних линија ка Месецу и Марсу.

Масивна летелица без посаде достигла је висину од око 275 километара изнад површине Земље, са планом да направи шест кругова око наше планете током мисије која траје скоро десет сати.

Током успона, један од тридесет три мотора типа Раптор на потиснику Супер хеви (Super Heavy) искључио се раније него што је предвиђено, али је робусни дизајн омогућио систему да компензује губитак и настави лет.

Након одвајања ступњева, масивни доњи део ракете извео је свој повратни маневар, усмеравајући се ка контролисаном паду у воде Мексичког залива, док је горњи ступањ наставио путовање према пространствима ниске Земљине орбите. 

Трбушни скок и аеродинамички плес

Оно што Старшип издваја од свих претходних ракетних система јесте иновативан начин на који се летелица враћа кроз атмосферу. Објекат дугачак педесет метара користи технику познату као „трбушни скок". Уместо да пада вертикално ка тлу, Старшип улази у Земљину атмосферу потпуно хоризонтално, користећи своју огромну површину и четири аеродинамичка закрилца како би створио максимални отпор ваздуха.

Ова необична техника пасивно успорава летелицу, драстично смањујући њену терминалну брзину, као и укупно топлотно оптерећење на термални штит који је изграђен од хиљада црних силицијумских плочица.

Права инжењерска магија дешава се на висини од само пет стотина метара изнад тла или океана. У том тренутку, летелица пали своје моторе и изводи агресивни маневар преокрета, прелазећи из хоризонталног у усправан положај.

Овај маневар захтева савршену синхронизацију потиска мотора и померања закрилаца. Због хоризонталне оријентације током пада, погонско гориво се слива на само једну страну резервоара. Да би се спречило усисавање празног ваздуха, мотори се тада напајају из мањих резервоара који су пажљиво смештени у носу и између главних танкова.

Систем је програмиран да изведе управо овај сложени плес пре спуштања у Тихи океан западно од обала Чилеа.

Мрежа сателита и испитивање штита

Поред тестирања лета, четрнаеста мисија имала је и јасан комерцијални задатак. Ракета је носила двадесет шест сателита нове генерације, познатих као Старлинк В3, који су дизајнирани да прошире капацитет глобалне интернет мреже.

Сваки од ових сателита доноси по додатни терабајт у секунди протока, што представља револуционарно повећање у поређењу са претходним верзијама лансираним на мањим ракетама. Специјални механизам, који инжењери сликовито пореде са механичким диспензером, задужен је за постепено ослобађање сателита у вакуум свемира.

Занимљиво је да су три сателита из ове најновије групе претрпела посебне надоградње. „На њих су уграђене специјалне камере које имају задатак да скенирају топлотни штит Старшипа и шаљу слике назад оператерима", наводи се у извештају инжењера компаније.

Такви визуелни подаци су од пресудног значаја за детаљну и прецизну анализу стања керамичких плочица, јер оштећење овог заштитног омотача и даље представља један од апсолутно највећих ризика при повратку летелице кроз усијану плазму.

Кључ за Артемис и пут ка Месецу

Успех овог лета доноси огромно олакшање и америчкој свемирској агенцији. Наса је одавно изабрала модификовану верзију Старшипа за свој амбициозни програм Артемис, са примарним циљем да управо ова џиновска летелица спусти астронауте на површину Месеца први пут након више од пола века паузе.

Архитектура планиране лунарне мисије остаје изузетно сложена и захтеваће да Старшип пре пута буде напуњен додатним горивом док се још увек налази у Земљиној орбити.

Према тренутним проценама, биће неопходно лансирати и до десетак специјалних танкера у релативно кратком временском року, а све како би се обезбедиле довољне количине метана и течног кисеоника за безбедан пут до лунарног јужног пола.

Са сваким изведеним маневром, летом и спуштеним теретом, препреке ка освајању дубоког свемира постају знатно мање, док инжењери настављају да померају строге границе онога што модерна физика и механика тренутно могу да издрже у непријатељском окружењу вакуума.

Деценијама су овакве могућности остајале искључиво у домену теорије, делујући као нешто што је извучено директно из романа научне фантастике.

Неколико компанија сада увелико ради на изградњи практичних нуклеарних фузионих погонских мотора, при чему се већ достижу значајне прекретнице. Британски стартап „Пулсар фјужн“ планира да покрене демонстрациону мисију у свемиру до 2027. године, док амерички Универзитет Принстон и компанија „Хелисити спејс“ настављају сопствена истраживања на фузионим погонима.

Уколико се било који од ових напора покаже успешним, мисије широм Сунчевог система за роботе и људе могле би да буду доступне као никада до сада, претварајући човечанство у истинску свемирску врсту.
 
„Ако наставимо тренутном путањом, све што знамо о путовању у свемир промениће се у року од једне деценије", рекао је за Лајв сајенс Стефан Линтнер, извршни директор и суоснивач компаније „Хелисити спејс“.

Снага звезда у служби свемирских путовања

Нуклеарна фузија је процес у којем се два атома спајају како би формирали тежи атом, ослобађајући притом огромну енергију у облику светлости и топлоте.

Најпознатији тип фузије је процес који се одвија унутар Сунца на температурама до 15 милиона степени Целзијуса, где се атоми водоника спајају и формирају хелијум.

Ако би овај процес могао да се примени у свемиру, одједном бисмо имали идеално средство за покретање летелица. Што је још важније, у вакууму се не јављају исти проблеми са одржавањем супертопле плазме као на Земљи. Плазма се може испаљивати из летелице, пружајући стабилан потисак који може убрзати брод до огромних брзина у свемиру без трења.

„Фузиони погон је у неким аспектима тежи, а у неким лакши од производње енергије на Земљи", истакла је Бхувана Сринивасан, професорка аеронаутике на Универзитету у Вашингтону.

Фузиона летелица би овом методом могла да буде убрзана до хиљада километара у секунди, што је вишеструко брже од било које летелице у историји.

Ипак, постоје огромни изазови. Свемирски фузиони реактор мора бити довољно мали да стане у летелицу, што није нимало лак подвиг с обзиром на то да су земаљски фузиони реактори велики попут зграда.

Такође је потребан начин да се створи огромна топлота неопходна за фузију, као и моћни магнети који би спречили плазму да прогори зидове мотора.

Прва плазма и амбициозни планови

У марту је компанија „Пулсар фјужн“ демонстрирала „прву плазму" унутар нуклеарног фузионог мотора. Током теста, њихов мотор накратко је претворио гас криптон у плазму, показујући како компанија може да задржи плазму унутар свог издувног система уз помоћ електромагнетног поља.

„Тежак посао сада је у томе да се плазма загреје на температуре које су ближе фузији", објаснио је Ричард Динан, оснивач и извршни директор компаније.

Његов план је спајање хелијума-3 и деутеријума, те коришћење произведене енергије за стварање потиска. Динан тврди да би са овим погоном путовање до Марса могло да се преполови са садашњих девет месеци колико је потребно са конвенционалним хемијским погоном.

Сличан концепт развија и Самјуел Коен, професор физике на Универзитету Принстон. Његов тим је изградио прототип фузионог потисника у којем плазма достиже десет милиона степени Целзијуса. Коен напомиње да је то само почетак, јер је за праву фузију потребна температура од невероватних милијарду степени.

Технички изазови на путу ка дубоком свемиру

Нису сви научници потпуно уверени да ће нас фузиони погони тако брзо провести кроз Сунчев систем. Џон Слоу, који ради на сопственом дизајну фузионе ракете, упозорава на опрез због изузетно сложене физике која стоји иза ових процеса. Главни инжењерски проблеми остају стабилност плазме и минијатуризација читавог система.

Док се фузија бори са изазовима, други облици нуклеарног погона делују ближе реализацији. Насина агенција тренутно развија летелицу на нуклеарну фисију. План је да ова летелица крене ка Марсу до децембра 2028. године, где би носила три мала роботска хеликоптера за истраживање површине.

Међутим, фисиони погон никада неће моћи да парира брзинама које обећава фузија. Фисионе температуре су ограничене материјалима реактора, док фузиони системи магнетно задржавају плазму, омогућавајући далеко више температуре.

Уколико фузиони концепти постану стварност, могућности ће бити неограничене.

Елена Анкона, инжењерка динамике лета на Политехничком универзитету у Барију, израчунала је да би фузиони погон омогућио мисију до Седне, удаљене патуљасте планете иза Нептуна, за само десет година. Са традиционалним хемијским погоном, иста мисија би трајала три деценије.

Људска врста сада можда прави своје прве, мале кораке ка технологији која ће нам отворити пут ка звездама.

Заједничко им је то што, свака на свој начин, користе могућности конзоле и нуде различита искуства: од истраживања огромних светова са импресивном графиком и тактичких борби до решавања загонетки и прича у којима су у првом плану породица, одрастање, избори и последице.

На издвојеној листи магазина IGN налазе се наслови који су обележили последње године на PlayStation 5 конзоли.

1. Elden Ring

Elden Ring је представљен као одлична полазна тачка за играче који желе да упознају Souls жанр. Увод у игру је поједностављен, а играчима је понуђена велика слобода у избору начина на који ће играти.

Отворени свет додатно смањује могућност да се играч дуго заглави на једном тешком противнику. Уместо тога, могуће је истраживати огроман простор и вратити се касније на изазов који је тренутно превише тежак.

Ипак, игра и даље нуди моћне противнике, огромне мапе и интригантне ликове који се сусрећу током истраживања. Додатно проширење Shadow of the Erdtree доноси нове тајне, благо, изузетно захтевне шефове и чудовишта.

2. Baldur’s Gate 3

Baldur’s Gate 3 је велики RPG наслов амбициозног обима, ослоњен на традицију старијих игара овог жанра. У средишту је епска прича са упечатљивим ликовима и бројним изборима који могу значајно да утичу на ток игре.

Борба је тактичка и заснована на правилима Dungeons & Dragons-а, док је простор за истраживање огроман. Играчима је понуђено више од 100 сати авантура и задатака.

Посебност игре је у обиму и сложености ликова, као и у броју избора које играч може да направи. Све је представљено уз висок ниво кинематографских детаља, а играње помоћу контролера на PS5 и даље пружа веома добро искуство.

3. Clair Obscur: Expedition 33

PlayStation је дуго био један од домова јапанских RPG игара, а француски студио Sandfall Interactive у Clair Obscur: Expedition 33 одао је почаст ери старих Final Fantasy наслова.

Игра спаја оно што је посебно у таквим причама са иновативним системом борбе заснованим на потезима. Ипак, играч током борби није потпуно пасиван – потребно је реаговати у реалном времену, избегавати нападе, изводити парадирања и користити комбинације дугмади.

Игра смештена је у сановни град Лумијер, који је после разорног „великог расцепа“ остао одсечен од остатка континента. Сваке године тајанствена Сликарка исписује све мањи број, а сви становници који имају толико година или су старији умиру. После 66 неуспелих експедиција, Густав преузима вођство 33. експедиције, која креће у покушај да заустави Сликарку и прекине циклус нестајања.
Игра спаја књижевност, ликовну и музичку уметност, а причу прожимају меланхолија, моралне дилеме и питања жртвовања.

Визуелни стил комбинује раскошне и мрачне тонове, инспирисане уметницима попут Густава Климта, Франсиска Гоје и Одилона Редона, док је свет игре обликован под утицајем француске Belle epoque.

4. God of War Ragnarök

God of War Ragnarök је једна од игара које је лако препоручити некоме ко тек почиње да игра на PS5. Најновија авантура Кратоса комбинује борбу, решавање загонетки и истраживање.

У средишту приче је породица, али и одрастање и прихватање неопходности да се неке ствари пусте. Борбени систем награђује експериментисање и прецизност, а истовремено нуди велики број могућности.

Различити елементи игре спајају се у целину која је поставила висока очекивања. Некима би темпо мирнијих делова игре могао да делује спорије, али прича о Кратосу и Атреју доноси срце, шарм и хумор.

Игра доноси паметна побољшања дизајна из God of War из 2018. године и остаје један од значајних примера PlayStation ексклузива на PS5.

5. Red Dead Redemption 2

Red Dead Redemption 2 је акциона авантура коју објављује Rockstar, студио који ради и GTA смештена на амерички Дивљи запад крајем 19. века. У средишту приче је Артур Морган, члан банде Ван дер Линде, која покушава да преживи у времену када се свет одметника полако мења, а закон све више потискује стари начин живота.

Игра нуди огроман отворени свет који може да се истражује јахањем, пешачењем или другим средствима. Поред главних мисија, играч може да лови, пеца, истражује природу и градове, упознаје различите ликове и учествује у бројним споредним активностима.

Посебна снага игре је у причи и ликовима. Односи између чланова банде постепено се развијају, док Артурове одлуке и поступци утичу на његову причу и начин на који га други доживљавају.

Red Dead Redemption 2 је истовремено велика акциона авантура и детаљна прича о животу одметника у тренутку када се ера Дивљег запада ближи крају.

6. Astro Bot

Mario је дуго био неприкосновена звезда 3D платформских игара, али Astro Bot показује да PlayStation има озбиљног кандидата у овом жанру.

Игра доноси шарене и живописне светове, маштовито осмишљене нивое и бројне референце на историју PlayStation-а. Сваки свет доноси нову способност, што додатно мења начин на који се игра.

Поред платформи, истраживања и решавања загонетки, Astro Bot на занимљив начин користи могућности PS5 DualSense контролера, укључујући његове хаптичке ефекте.

Комбинација маштовитог дизајна нивоа, различитих способности и начина на који игра користи могућности конзоле чини Astro Bot једним од издвојених наслова за PS5.

Један од водећих људи у „Антропику“, Еван Хубингер, заправо се сложио са Коксоном, додајући да лично сматра да је вероватноћа да се то догоди у наредној деценији већа од 10 одсто.

Разумљиво, ове изјаве изазвале су велику пажњу. Сада се много говори о успоравању истраживања вештачке интелигенције и повећању „људске контроле“ над том технологијом.

Али како би тачно вештачка интелигенција могла све да нас убије? Не мањка фантастичних сценарија, а већина њих подразумева концепт „суперинтелигентне“ ВИ – односно вештачке интелигенције способније од људи.

Професор Тоби Волш, аутор књиге Божја вештачка интелигенција: бум или пропаст? Шта очекивати када нас машине надмудре, свео је те сценарије на пет главних и поређао их, отприлике, од најнеодређенијег до најконкретнијег, односно листа је поређана од најмање до највише вероватног сценарија.

1. Никада нећемо сазнати

Они који упозоравају на могућу пропаст човечанства због вештачке интелигенције често своју забринутост оправдавају помало иритантним парадоксом типа „квака 22“: како уопште можемо да замислимо шта би суперинтелигенција могла да уради како би елиминисала мање интелигентна бића попут нас?

Морали бисмо и сами да будемо суперинтелигентни да бисмо могли да предвидимо за шта би суперинтелигенција била способна. То је као да од свог пса тражите да замисли термонуклеарни рат.

Добра вест је да је суперинтелигенција вероватно још прилично далеко. Садашњи модели вештачке интелигенције веома су добри у решавању одређених проблема, али то није исто што и бити интелигентнији од човека у свим областима.

Међутим, ВИ је недавно решила један од седам најтежих познатих математичких проблема. По свему судећи, приближава се решењу и других, што би могло да умањи оптимизам у вези са овим питањем.

2. Спајалице

Суперинтелигентна ВИ вероватно би била изузетно способна да остварује своје циљеве. Али могла би да буде потпуно равнодушна према опстанку човечанства.

Класичан пример такве равнодушности потиче од оксфордског филозофа Ника Бострома, који је замислио суперинтелигентну ВИ направљену тако да оптимизује производњу спајалица. Да би произвела што више тог канцеларијског материјала, она брзо претвара сву расположиву материју – укључујући људе, планете и звезде – у спајалице.

Овде имамо савршено извршење погрешно дефинисаних циљева. Вештачка интелигенција не мрзи човечанство; она једноставно препознаје да смо сачињени од атома који би могли боље да се искористе за прављење спајалица. Ништа лично.

Добра вест је да се у овом сценарију интелигенција меша са моћи. Суперинтелигентна ВИ не мора нужно да има моћ да оствари своје циљеве. Претварање планете у фабрике спајалица захтевало би грађевинске дозволе.

Чак и када би добила те дозволе, изградња превеликог броја фабрика спајалица неизбежно би изазвала негодовање јавности. Интересне групе покушале би да зауставе поступак пред судовима. Еколошки активисти блокирали би булдожере.

У свету постоји много препрека које чак и веома интелигентне спречавају да наметну своју вољу свима осталима. Заправо, данашњи дата-центри могли би се посматрати као својеврсно оличење теоријског сценарија са спајалицама. А људи се све више противе претварању планете у простор за дата-центре.

3. Биолошко оружје

Човечанство би могла да уништи суперинтелигентна ВИ тако што би направила и у атмосферу пустила неко ново, опасно биолошко оружје. То је, заправо, један од исхода сценарија „ВИ 2027“, који је израдио непрофитни пројекат AI Futures Project, посвећен предвиђању утицаја напредне вештачке интелигенције.

Тај ризик је прошлог месеца постао конкретнији, када су истраживачи Универзитета Станфорд објавили да су помоћу генетичког језичког модела ВИ синтетисали 16 нових вируса.

Забрињавајуће је што су генетске секвенце једноставно послали лабораторији која ради по наруџбини, а она им је вирусе послала назад у епруветама. Цео експеримент коштао је највише неколико стотина хиљада долара.

Добра вест је да је изузетно тешко убити баш све људе новим вирусом. За то је потребан вирус који се веома лако преноси како би се проширио што даље. Али једно од правила биологије јесте да су вируси који се лако шире обично мање смртоносни. Насупрот томе, ако је вирус веома смртоносан, његова преносивост обично опада, јер многи заражени умру пре него што стигну да пренесу инфекцију.

Ковид је усмртио мање од један одсто човечанства. Најсмртоноснија пандемија у забележеној историји била је Црна смрт, када је куга усмртила више од трећине становништва Европе у 13. веку. Међутим, чак би и куга данас вероватно била много мање смртоносна захваљујући већем медицинском знању и бољим санитарним условима.

4. Нуклеарни рат

Шта ако би ВИ успела да продре у ланац нуклеарног командовања и контроле и покрене нуклеарни рат? Током протеклих 50 година неколико пута смо се грешком нашли близу нуклеарног рата.

Тврди се да су системи нуклеарног командовања и контроле потпуно одвојени од интернета. Међутим, као што смо видели 2010. године, иранске нуклеарне центрифуге онеспособио је компјутерски црв Стакснет, за који се верује да је у систем унет преко УСБ меморије. Вештачка интелигенција такође може војсци да пружи лажне обавештајне податке, што би могло да доведе до неповратних потеза.

Добра вест је да су нуклеарни арсенали смањени. Али и даље их има довољно да би, можда, могли да усмрте половину човечанства.

И то не би било последица самих нуклеарних експлозија, већ глади током нуклеарне зиме која би уследила.

5. Други људи

Можда је највероватнији ризик да сами себе уништимо. А вештачка интелигенција би могла да убрза тај процес.

Замислите – а за то није потребно много маште – да ВИ доведе до масовног губитка радних места, преплави информациони простор дезинформацијама, додатно подели политичку сцену и уништи међуљудске односе лажним, синтетичким облицима дружења.

Друштво би лако могло да се уруши. Полако, али сигурно, престали бисмо да будемо способни да одржавамо људски живот у великим размерама.

Шта, дакле, можемо да закључимо из свих ових сценарија? Свакако постоје ствари због којих би требало да будемо забринути. Али вероватно не и претерано забринути.

„За Halo, наш циљ је јасан: направити најбољу Halo игру икада, достојну њеног универзума и наслеђа, док остајемо верни ономе због чега су је играчи заволели“, рекао је председник Activisiona Роб Костић.

Activision ће, поред Halo наслова, проширити надлежност и на студио Worlds edge, који стоји иза франшизе Age of Empires.

Промена долази након година у којима се Halo суочавао са падом популарности. „Halo Infinite“, објављен 2021. године, у почетку је забележио одличне резултате, али је број активних играча брзо опао, између осталог због недостатка новог садржаја. Критике су се односиле и на поједине механике, недостатак функција при изласку и правац приче.

Досадашњи студио 343 industries покушао је да освежење франшизе спроведе преласком на Unreal Engine 5, али ће главни развој сада преузети Activision.

Нови талас отпуштања

Одлука долази усред новог таласа отпуштања који је погодио 268 радника. Реч је о делу ширег реструктурирања Мајкрософтове гејминг дивизије, које је руководство компаније описало као једно од најзначајнијих у њеној историји.

Промене погађају и друге студије. Међу њима је и Нинџа Тиори, познат по серијалу HellBlade. Према речима главног директора за садржај Мета Бутија, покушаји проналажења купца за британски студио нису успели, иако разговори са потенцијалним купцима и даље трају.

Шире промене долазе у тренутку нестабилности на тржишту видео-игара. Приходи компаније Xbox опали су за седам одсто у претходној фискалној години, док је продаја физичких конзола забележила пад од 29 одсто.

Пребацивање развоја серијала Halo у Activision тако представља део ширег реструктурирања Мајкрософтовог гејминг пословања, уз смањење броја запослених и усмеравање ресурса ка најзначајнијим франшизама.

Имена која се користе нису непозната ни опскурна. То су брендови којима људи већ верују.

"Видео сам рекламу за сајт на Фејсбуку за "Jellycats", изгледало је добро. Отишао сам да купим нешто са сајта. Моја банка је зауставила плаћање, био је то лажни сајт”, навео је испитаник из Велике Британије.

Не ради се само о трговцима. Испитаник из Шпаније описао је да је на Воцапу (WhatsApp) добио поруку која је наизглед стизала од организације Лекари без граница (Médecins Sans Frontières), хуманитарне организације. Кликнуо је на линк и преваранти су прикупили његове банкарске податке.

Иста тактика која се користи за лажно представљање банака и достављачких компанија, примењује се и за лажно представљање телеком провајдера, стриминг сервиса и послодаваца.

У Србији лажни брендови међу три најчешће преваре

Имитирање брендова сада је међу три најчешћа типа превара на комуникационим платформама широм света, што потврђују и резултати истраживања из Србије (33,2 одсто).

Истраживање показује да 38,4 одсто превара у Србији почиње на Воцапу, затим следе преваре путем Фејсбука (32 одсто) и СМС-а/iMessage-a (27,2 одсто).

Више од четвртине жртава наводи да су преварене три или више пута.

"Стално су ме терали да дам још и још новца како бих добио исплату. Осећао сам се преварено, тужно, љутито и беспомоћно”, рекао је испитаник из Србије.

Превенција и едукација

Од кључног је значаја то што се ове преваре одвијају управо путем канала на које се брендови и потрошачи највише ослањају.

"Компаније морају да превазиђу реаговање на појединачне инциденте и усредсреде се на превенцију, кроз снажније могућности детекције, јасније праксе комуникације и континуирану едукацију корисника", рекао је Драган Давидовић, генерални директор компаније "Касперски" за Западни Балкан.

Истраживање је потврдило шири тренд, у којем развој технологије значи и све већу могућност за њену злоупотребу.

„Постоје опасности, постоје безбедносни ризици, и то би требало да буде, заправо, главни приоритет свих нас: како да најбезбедније направимо цео тај систем да функционише и да буде од користи човеку“, истиче Печићева.

Због тога је, додаје, неопходно више пажње посветити регулативи и правилима по којима ће се системи развијати и користити.

Систем контроле касни за развојем

Професор Универзитета Сингидунум и представник Српске асоцијације за вештачку интелигенцију, Небојша Бачанин-Џакула, каже да разлога за страх има уколико способности система вештачке интелигенције буду расле брже од способности људи да развију механизме којима ће те системе контролисати.

„Иновацију, а вештачка интелигенција је дефинитивно генератор великог броја иновација, не сме да се кочи. Али треба да будемо обазриви да механизми заштите од безбедног коришћења вештачке интелигенције расту брже него сама способност вештачке интелигенције“, објашњава проф. Бачанин-Џакула.

Проблем је, указује, што системи са растом способности понекад показују и понашање које њихови творци нису очекивали. Зато је потребан контролисани развој и баланс између иновација и безбедности.

Професор истиче да позиви из водећих компанија које развијају ВИ не значе захтев да се развој заустави.

„Рекли су: само треба да успоримо. Значи, развијамо неки модел, али прикочимо док безбедносни механизми достигну ниво способности, и онда настављамо са развојем.“

Када ВИ више не одговара само на питања, већ предузима акције

Посебну забринутост изазивају системи којима је дата већа аутономија. Бачанин-Џакула указује на контролисана тестирања у којима су системима намерно смањени нивои заштите како би се проверило колико далеко могу да оду.

Како објашњава, агенти су у таквом окружењу успели да заобиђу интерне механизме заштите, изађу на јавни интернет и приступе ресурсима треће стране. Наглашава, међутим, да то не значи да је јавно доступан четбот самостално „напао“ некога.

„То је био контролисани експеримент, под контролом човека, где су видели докле системи могу да иду“, каже Бачанин-Џакула.

Кључна промена у односу на раније системе јесте у томе што вештачка интелигенција више не мора само да генерише одговор на постављено питање.

„Сад тај систем не даје само одговор, већ спроводи одређену акцију која може имати озбиљне импликације у реалном свету. И то је њих уплашило“, наглашава професор.

Печићева оцењује да управо због тога сајбер безбедност мора да напредује истом брзином као и сама технологија.

„Видели смо нешто што можда до сада нисмо никада видели, а то је да су се сви директори великих компанија које производе и развијају свој систем ВИ сложили око једне ствари, а то је да сајбер безбедност мора да иде у корак са развојем и иновацијом“, истиче Печићева.

Тестирање пре изласка у реални свет

Проф. Бачанин-Џакула сматра да један од одговора лежи у много строжем тестирању система пре него што добију прилику да делују у реалном окружењу.

Потребни су, каже, ревизија система, контролисано окружење за тестирање и независни, спољни евалуатори који би проверавали системе пре њихове шире употребе.

„Треба да се укључе екстерни евалуатори, значи неке екстерне компаније које ће тестирати системе ВИ пре него што се пусте у реално окружење“, наводи Бачанин-Џакула.

Системи би, према његовим речима, најпре требало да буду испитивани у изолованом, такозваном "sandbox“ окружењу, а у стварну употребу да буду пуштени тек када механизми заштите буду на вишем нивоу од њихових способности.

Не сматра да смо већ стигли до тренутка у којем тестирање више не може да прати могућности вештачке интелигенције.

„Не, ако будемо обазриви. Ако само успоримо, прикочимо, направимо паузу у тренирању великих модела две-три недеље, па онда наставимо.“

Уколико би ВИ ипак измакла контроли, одговорност би, према његовом мишљењу, и даље била на човеку.

„Машина ће радити онолико колико јој човек допусти. Ако вештачка интелигенција, по мом мишљењу, измакне контроли, то је опет људска грешка. Човек је то дозволио“, истиче професор.

Може ли Америка да успори ако Кина настави

Додатни проблем представља глобална технолошка трка. Печићева упозорава да би једнострано успоравање развоја могло да створи неравнотежу уколико друге велике силе наставе истим темпом. Због тога би, сматра, најбоље решење био неки облик међународног договора.

„Било би најбоље када бисмо могли тај неки међународни систем да направимо, неки глобални договор, да се просто сви усагласимо“, наводи Печићева, додајући да је реч о изузетно моћној технологији која се развија брзином са каквом се свет до сада није сусретао.

Каква је позиција Србије у овој ситуацији

Када је реч о Србији, проф. Бачанин-Џакула сматра да би земља требало да примени исти принцип – да подстиче иновације, али да истовремено јача безбедносне механизме.

Подсећа да је Србија још 2019. године имала стратегију развоја вештачке интелигенције, као и да сада има стратегију за период од 2025. до 2030. године. Као важан корак издваја и развој роботике и хуманоидних робота.

Ипак, кључно питање, према његовим речима, није да ли ће се човек и вештачка интелигенција једног дана наћи на супротним странама.

„Многи људи мисле да је ово борба између човека и вештачке интелигенције. Ја мислим да је ово само борба између степена контроле коју дозвољавамо и аутономије вештачкој интелигенцији и наших могућности да се заштитимо“, закључује проф. Бачанин-Џакула.

Зато, додаје, без обзира на то колико системи постану моћни и самостални, један механизам мора да остане у рукама човека.

„Морамо увек имати оно да човек мора бити у стању да каже: стоп, систему, престани да радиш – и то је то, тај контролни механизам.“

Градска управа је, верујући да комуницира са својим извођачем радова, пребацила више од 545.000 долара на рачун сајбер криминалаца. Превара је откривена тек више од месец дана касније, када је постало јасно да новац никада није стигао до правог примаоца.

Kада хитност постане замка

Овакви напади познати су као Business Email Compromise (БЕЦ) преваре, односно преваре у којима се криминалци лажно представљају као директор, колега, партнер или друга особа од поверења како би запосленог навели да уради нешто што не би урадио под нормалним околностима.

То је један од најчешћих облика сајбер криминала усмереног према компанијама. За разлику од класичних напада, где хакери покушавају да упадну у рачунарски систем, код ових превара они покушавају да преваре људе и злоупотребе њихово поверење.

Нападачи често не крећу од слања једног насумичног мејла. Они претходно проучавају компанију, начин комуникације и пословне односе.

Могу пратити ко је одговоран за финансије, ко одобрава уплате, који добављачи сарађују са компанијом и како изгледа уобичајена комуникација унутар организације. На основу тих информација креирају поруку која се уклапа у реалан пословни сценарио.

Посебно опасне су ситуације у којима се од запослених тражи да реагују брзо. Захтев долази од особе са ауторитетом, рок је кратак, а околности делују познато. Управо тада запослени често донесе одлуку коју иначе не би донео, прескочи додатну проверу како би посао био завршен на време.

Рутинска провера може спречити скупу грешку

Стручњаци из компаније ПУЛСЕЦ, водеће компаније у региону на пољу сајбер безбедности, упозоравају да овакви покушаји преваре нису резервисани само за велике међународне компаније, већ представљају реалан ризик и за домаће организације и мале фирме.

Искуство показује да нападачи све чешће бирају управо пословне процесе у којима се доносе финансијске одлуке, јер им није потребно да компромитују читав систем уколико могу да наведу једну особу да изврши захтевану радњу.

„Највећа опасност код оваквих напада јесте што техничка заштита сама по себи није довољна. Kомпанија може имати савремене безбедносне системе, али ако запослени нема навику да провери неуобичајен захтев, нападач и даље може пронаћи начин да оствари циљ", истичу стручњаци компаније ПУЛСЕЦ.

Једно једноставно правило може спречити велики број оваквих инцидената: ниједна уплата, промена броја рачуна добављача или измена финансијских података не би требало да буде извршена само на основу имејла, чак и када изгледа да долази од познате особе.

Потврда путем телефонског позива, другог комуникационог канала или директним разговором са одговорном особом може трајати свега неколико минута, али може спречити озбиљан финансијски губитак.

Од едукације запослених до заштите система 24/7

Управо због тога компаније данас све више улажу у комбинацију технолошке заштите и едукације запослених.

ПУЛСЕЦ помаже организацијама да унапреде целокупан ниво сајбер безбедности, од Cybersecurity Awareness програма који запосленима помажу да препознају покушаје преваре, преко заштите корисничких идентитета и приступа системима, до 24/7 надзора безбедносних догађаја кроз Security Operations Center (СОЦ).

Ако се ипак догоди да превара прође и новац буде угрожен, најважније је остати прибран и реаговати што брже. Kомпаније не морају саме да покушавају да открију шта се догодило и где је настао проблем.

Постоје специјализовани тимови који се баве управо оваквим ситуацијама, истражују како је напад почео, утврђују шта је нападач урадио, помажу у ограничавању последица и дају препоруке како да се сличан сценарио не понови.

Такви тимови познати су као Digital Forensics and Incident Response (ДФИР) тимови. Њихов посао је да, када дође до безбедносног инцидента, брзо прикупе доказе, пронађу узрок проблема и помогну компанији да се врати у нормалан рад уз бољу заштиту пословања.

Сајбер криминал данас више не изгледа увек као покушај пробијања система. Понекад долази у облику једног обичног имејла који изгледа као свакодневни пословни захтев.

Зато је најважнија навика коју компаније могу да развију једноставна: када захтев укључује новац, податке или промену процеса, проверите пре него што кликнете.

У демонстрацији робот припрема храну, чисти подове, намешта кревет, рукује кућним апаратима и сервира храну. Представљен је као систем који би могао да преузме део кућних обавеза и да помогне у организацији домаћинства.

Појава оваквих робота показује како се развој вештачке интелигенције све више повезује са роботиком и физичким радом. Док су се системи вештачке интелигенције до недавно углавном развијали за дигиталне задатке, компаније широм света сада покушавају да их примене и на машине које могу да се крећу, препознају окружење и обављају физичке послове.

Кина је у јуну покренула националну иницијативу чији је циљ да до краја 2026. више од 10.000 хуманоидних робота буде уведено у комерцијалну употребу, у више од 100 сценарија примене. Развој ове индустрије део је ширег настојања да се роботика примени у производњи, логистици, малопродаји, здравству и другим областима.

Ипак, пут до потпуно аутономног кућног робота који може да обавља готово све послове у домаћинству још није завршен. И најнапреднији хуманоидни роботи и даље имају ограничења, а за сложеније задатке неки системи могу да се ослоне и на људски надзор или даљинско управљање.

Један од примера је NEO компаније 1X, који је намењен управо за употребу у домаћинству. За разлику од Unipath-овог робота, за који тренутно нема објављеног датума продаје ни званичне цене, NEO је већ доступан за претпродају. Његова цена за рани приступ износи 20.000 долара, док компанија нуди и могућност претплате од 499 долара месечно. Испоруке за купце у Сједињеним Америчким Државама планиране су већ на крају 2026. године.

То, међутим, не значи да су кућни хуманоидни роботи већ спремни да у потпуности замене човека у домаћинству. За сада је реч о технологији која се убрзано развија и која постепено прелази из лабораторија и демонстрација у стварне домове и комерцијалну употребу.

Будућност у којој робот кува, чисти и намешта кревет зато више није само научна фантастика – али је још рано рећи да је већ постала свакодневна стварност.

Истраживач Џејкоб Коксон је у разговору за Би-Би-Си говорио о својој објави оставке на друштвеним мрежама, која се потом муњевито проширила по мрежи, а у којој је изразио забринутост због ризика да вештачка интелигенција измакне контроли.

„Верујем да, ако не успоримо тренутну стопу напретка, постоји веома велика вероватноћа да бисмо сви могли умрети у блиској будућности“, рекао је Коксон.

Његова оставка, праћена сличним потезима других колега, долази у тренутку све веће забринутости за безбедност вештачке интелигенције унутар саме индустрије. Коксон није усамљен у својим страховима.

Еван Хјубинџер, вођа тима за усклађивање у компанији Anthropic, подржао је његове тврдње, наводећи да у компанији „заиста озбиљно верују да би вештачка интелигенција могла да убије све људе“. Хјубинџер лично процењује да је вероватноћа за такав исход „већа од 10 одсто у наредној деценији“.

Позив на успоравање са самог врха

Упозорења не долазе само од истраживача. И сам директор компаније „Антропик", Дарио Амодеи, позвао је на успоравање развоја вештачке интелигенције како би безбедносне мере имале времена да сустигну технолошки напредак. Амодеи је упозорио да би за шест месеци до годину дана вештачка интелигенција могла бити способна да као „рој ботова“ преузме контролу над интернетом.

Сличну забринутост показао је и Сем Алтман, директор конкурентске компаније "OpenAI", који је изјавио да његова компанија неће изаћи на берзу ове године због безбедносних брига.

Коксон, 27-годишњи Британац специјализован за обуку ВИ модела, истиче да су и други лидери у овој области, попут Илона Маска и Сема Алтмана, раније изражавали сличну забринутост.

„Сви су они изјављивали да треба бити опрезан због могућности да ВИ преузме контролу. Сви су говорили о томе. А преузимање контроле од стране ВИ подразумева истребљење човечанства“, наводи Коксон.

Према његовим речима, најтеже питање је како би се такав сценарио заправо одиграо. „Било који конкретан сценарио који замислите на крају звучи као научна фантастика“, признаје Коксон. Ипак, он напомиње да су многи данашњи домети вештачке интелигенције у прошлости такође сматрани доменом фантастике.

Од биолошког оружја до сајбер напада

Као један од могућих сценарија, Коксон наводи упад агената ВИ у медицинске лабораторије и „аутоматизовано стварање смртоносних вируса“.

Други пример који је дао јесте могућност да вештачка интелигенција нападне „критичну инфраструктуру о којој свет зависи“. Ови страхови нису потпуно теоретски.

Компанија „Антропик" је недавно открила да је блокирала покушаје злоупотребе својих модела за развој биолошког оружја, док је "OpenAI" објавио извештај у којем је описано како је њихова сопствена технологија аутономно покренула сајбер напад на онлајн платформу Хагинг Фејс.

„Урадили су то аутоматски, без људског подстицаја. Сами су одлучили да спроведу тај сајбер напад. То је комбинација чињенице да све постаје брже и истовремено све страшније“, објаснио је Коксон.

Ипак, део индустрије сматра да се ови ризици преувеличавају. Неки верују да је циљ оваквих изјава стварање помпе пред потенцијални излазак компанија „Антропик" и "OpenAI" на берзу, или да се подстакне доношење регулатива које би успориле конкуренцију и учврстиле њихову доминантну позицију. Овај скептицизам дели и Клеман Деланж, директор платформе Хагинг Фејс.

„Извините, али питати Џејкоба о ризику да ВИ истреби човечанство је као питати вашег сервисера за климу о климатским променама“, написао је он на друштвеној мрежи Икс (некада Твитер), сугеришући да проблем треба посматрати у правом контексту.

Слично мишљење изнео је и Џенсен Хуанг, директор компаније „Нвидиа“, која производи чипове кључне за системе ВИ. Он је раније изјавио да је идеја о томе да ће ВИ „бити крај човечанства“ „потпуно бесмислена“, а према наводима присутних на једној конференцији, одбацио је и Коксонове тврдње као нетачне.

Његови коментари одражавају све јачи отпор у Силицијумској долини према апокалиптичним упозорењима која долазе из саме индустрије.

Било какво успоравање истраживања и развоја вештачке интелигенције захтевало би координацију између великих технолошких корпорација, али и узимање у обзир напретка који се остварује у Кини. А ту, према Коксоновом мишљењу, лежи додатни проблем.

„Људи који раде у овим компанијама су потпуно озбиљни када позивају на регулацију, јер се осећају заробљеним у трци. И плаше се исхода те трке“, каже он. Додаје да су запослени „забринути за судбину човечанства у наредне две године“ и да већ „планирају шта ће радити са својим животима“.

Упркос свему, Коксон задржава одређени оптимизам. Он је за Би-Би-Си рекао да програмери у овој области „заиста желе да виде позитивну страну“ вештачке интелигенције, као што је могућност „лечења тешких болести и побољшања живота људи“.

Овај кинеске производње може да превезе шест путника, покреће га струја, а са једним пуњењем пређе 140 километара. Камере и сензори омогућавају му да види и разуме окружење.

„Све то се склапа у један модел света који нас окружује и можемо рећи да ово возило боље види окружење од нас људи који имамо само стерео-визију напред, он види са свих страна, види тродимензионално, види историјски, може да предвиђа“, објашњава проф. др Милан Бјелица са Факултета техничких наука Универзитета у Новом Саду.

Примена је широка, од превоза пацијената и туриста до радника и посетилаца, а може да буде покретна канцеларија или место за одмор.

Да би могло безбедно да се креће, уз интернет и конекцију са сателитима, рута возила мора бити прецизно дефинисана.

„Осим набавке возила, потрабно је урадити дуж целе те руте постављање одговарајућих система и сензора да би на основу њих возило такође прикупљало одређене информације и могло да функционише“, напомиње проф. др Борис Думнић, декан Факултета техничких наука Универзитета у Новом Саду.

За масовну употребу технологију морају да прате и законска решења. Научници новосадског ФТН-а, који је акадамски партнер у развијању аутономне вожње код нас, кажу да инфраструктура и техничка подршка за једну руту може да се постави за неколико месеци.

„Питање је колико смо далеко од робо такси превоза. Ја бих рекао да нисмо далеко, а први корак би вероватно био линијско увођење, а до робо таксија нешто мало дуже, али није немогуће, технологија је близу. Већ имамо примену у различитим градовима у свету, па што то не би дошло и код нас", истиче професор Бјелица.

Возило нема класичну цену, већ се плаћа његов и најам пратеће инфраструктуре.

„Ми негде предвиђамо да ће се она кретати негде од пет до седам хиљада евра у зависности од тога колико је велика и комплексна рута. У тој цени није сам возило. У њој је и одржавање. У њој је технички надзор, видео контрола и флит менаџмент услуга која мора да прати ову употребу, јер и ово возило, као и нека друга возила и даље има своју гуму, коју треба заменити, ако се деси нека вандализација, мора да се опере“, напомиње проф. др Миња Болесников са Факултета техничких наука Универтзитета у Новом Саду.

На шестим Данима електричних аутомобила изложено је 50 различитих возила, као и пратећа опрема. Представља се више од 80 компанија.

Нови уређај, назван „Дуо“, има формат књиге и највећи је модел у историји овог производа. Са почетном ценом од 1.999 долара у САД, која може да достигне 3.200 долара, уједно је и најскупљи „ајфон“ до сада.

Тернус је рекао да је „Дуо“ инспирисан „ајпедом“, али је функцију склапања описао као „флуидну и потпуно интуитивну“.

На преклопном телефону у „Еплу“ се ради већ неколико година.

Када је расклопљен, нови „Дуо“ изгледом подсећа на мали „ајпед“. Када се пресавије на пола, изгледа као шири „ајфон“.

Тернус је током догађаја рекао да је „Епл“ желео да избегне изглед и осећај карактеристичан за друге преклопне паметне телефоне на тржишту, који, према његовим речима, „делују као два телефона спојена један уз други... због чега велики екран заправо изгледа много мањи“.

Дуо је, како је рекао, „резултат низа изузетних иновација за које верујемо да ће редефинисати искуство коришћења преклопног телефона“.

Тернус је био директно укључен у развој преклопног „ајфона“, пошто је годинама био један од водећих руководилаца у хардверском сектору компаније „Епл“, пре него што је почетком ове године изабран за наследника Тима Кука.

Бен Вуд, главни аналитичар компаније за технолошка истраживања ЦЦС Инсајт, рекао је да је вероватно Тернусово унапређење темпирано управо тако „да се поклопи са оним што ће, по свему судећи, бити једно од највећих лансирања „ајфона“ у последњих неколико година“.

„Ништа се у Еплу не дешава случајно“, додао је Вуд.

Каролина Миланеси, аналитичарка компаније “Creative Strategies”, која је присуствовала презентацији у среду, рекла је да је начин на који је Тернус био у центру пажње учинио да све делује „готово као да је и он сам производ“.

Промена дизајна „ајфона“ могла би да одговори на део критика да „Епл“ од изласка првог „ајфона“ 2007. године још није представио велики производни хит нити заиста узбудљиву иновацију.

„Постоји ризик да преклопни телефон постане украс у понуди са превисоком ценом, који доноси престиж, али не и значајан раст“, рекао је Дипанџан Чатерџи, аналитичар компаније „Форестер“.

До сада је највиша почетна цена најновијег „ајфона“ износила 900 долара.

„Епл“ је у среду представио и нове моделе „ајфон 18 про“ и „18 про макс“, чије почетне цене у САД износе 1.199 долара, односно 1.299 долара.

Истраживањем је обухваћено 68.084 власника нових аутомобила из 2026. године, након првих 90 дана коришћења возила.

Испитано је задовољство корисника са 40 различитих технологија из области комфора, повезивања возила, система помоћи возачу, електричних и паметних аутомобила.

Најбоља технологија је она о којој возач не мора да размишља

Најбоље оцене добиле су функције које раде у позадини и од возача захтевају мало или нимало пажње.

Међу њима су паметно покретање, које аутоматски укључује и искључује возило у зависности од поступака возача, као и паметни системи климатизације који уз помоћ вештачке интелигенције прилагођавају услове у кабини.

Паметно покретање аутомобила забележило је највиши ниво укупног задовољства, са свега 2,4 пријављена проблема на 100 возила.

„За произвођаче аутомобила прилика је у томе да дају предност технологији која вожњу чини једноставнијом, а не компликованијом“, истиче Дорон Хикри из компаније „Џеј-Ди пауер“.

Како додаје, купци најбоље прихватају функције које решавају стварне проблеме, а притом не захтевају додатни напор нити стварају стрес возачу.

Екран испред сувозача – има га, али га многи не користе

Сасвим другачије резултате забележили су екрани намењени сувозачима, који су добили најниже оцене задовољства.

Додатни дисплеји на командној табли најпре су почели да се појављују у премијум аутомобилима „Мерцедеса“, БМВ-а и „Поршеа“, али истраживање указује на то да их значајан број власника практично не користи.

Више од трећине испитаника чији аутомобили имају екран за сувозача навело је да никада нису ни покушали да га користе.

Свега шест одсто користи тај екран приликом сваке вожње.

Више аутоматизације не значи и задовољније возаче

Истраживање је показало и резервисаност власника према системима који омогућавају вожњу без руку на волану, односно такозваној аутоматизацији нивоа 2 плус.

У ту категорију спадају системи као што су „Теслин“ Full Self-Driving, „Фордов“ BlueCruise, „Џенерал моторсов“ Super Cruise и „Мерцедесов“ Drive Pilot.

За разлику од система нивоа 2, код којих возач мора да држи руке на волану, напреднији системи омогућавају потпуно уклањање руку са волана на одређеним путевима.

Ипак, испитаници су системима нивоа 2 дали предност када је реч о дизајну и укупном корисничком искуству.

То, према истраживању, указује да више аутоматизације не мора аутоматски да значи и веће задовољство власника.

„Резултати указују на то да се власници тренутно можда осећају пријатније са системима који јасно помажу возачу него са онима који уводе већи степен аутоматизације“, наводи Хикри.

Камере, дигитални кључеви и једна педала међу победницима

Резултати показују да власници нису против нових технологија у аутомобилима, већ пре свега желе да им оне олакшавају, а не компликују вожњу.

То потврђују и појединачна признања. „Кадилак ескалејд“ и „тојота тундра“ издвојили су се системима камера које замењују или допуњују ретровизоре.

Међу добро оцењеним решењима су и камере за надзор мртвог угла, дигитални кључеви, вожња електричних аутомобила једном педалом и системи за заказивање пуњења батерије.

Најбројнији наступ Србије до сада

Србија се у Келну представља са 12 компанија које покривају готово читав ланац индустрије видео-игара: од развоја и издаваштва, преко уметничке продукције и локализације, до маркетинга, постпродукције и заједничког развоја игара са иностраним партнерима.

Немачки јавни сервис АРД посветио је српској гејминг индустрији прилог у главној информативној емисији Tagesthemen, извештавајући о отварању Gamescoma. У прилогу се наводи да Азија предњачи у иновацијама, али да и у Европи постоје сцене које брзо расту, међу њима и српска.

Расположење на српском штанду је одлично, наводи АРД, и то не само због ракије која се тамо служила. Индустрија видео-игара у Србији последњих година брзо расте. У њој ради око 5000 стручњака, а годишњи приходи су већи од 200 милиона евра.

Једна од најуспешнијих прича је „Нордеус“, компанија која је развила мобилну фудбалску игру Top Eleven. Игру је користило више од 150 милиона људи, а „Нордеус“ је пре пет година купио велики амерички издавач "Take-Two Interactive".

Три разлога за успех Србије

Никола Шошкић, оснивач и директор београдског студија Shosha Games, за немачку публику објашњава како је гејминг у Србији постао успешан и исплатив посао.

Он наводи три разлога. Први је популарност компјутерских игара још током деведесетих година, када је велики број младих почео да се интересује не само за играње већ и за развој игара. Други је снажан сектор информационих технологија. Трећи је развијена уметничка сцена, ослоњена на квалитетно високо образовање у областима дизајна, анимације и дигиталних уметности.

Немачки новинари посебно издвајају велики удео жена у српској гејминг индустрији. Према подацима из прилога, жене чине приближно трећину запослених, док је њихов удео на руководећим позицијама близу половине. То је знатно изнад европског и светског просека.

На српском штанду промовише се и DevGAMM For the Win!, међународна пословна конференција посвећена развоју видео-игара. Конференција je одржана 29. и 30. септембра у Београду, у сарадњи са Асоцијацијом индустрије видео-игара Србије.

Огромно тржиште привлачи огроман новац

Глобално тржиште видео-игара могло би 2026. да достигне вредност од 213,9 милијарди долара, што би представљало раст од 6,1 одсто у односу на претходну годину, процењује компанија за анализу тржишта "Newzoo".

„Gamescom је веома користан барометар здравља индустрије, али и начина на који она размишља“, изјавио је за Дојче веле Пирс Хардинг-Ролс, аналитичар компаније "Ampere Analysis".

Један од највећих изазова за индустрију јесте како задржати постојеће играче и истовремено привући нове.

Емануел Розије, директор за тржишне анализе у компанији "Newzoo", каже да данас широм света има око 3,7 милијарди играча. То је више од 40 одсто светске популације и око 60 одсто корисника интернета. Ипак, постоје јасни знаци да се раст броја нових играча успорава.

Тржиште расте на све три главне платформе: мобилним телефонима, конзолама и персоналним рачунарима. Индустрија видео-игара по приходима већ може да се мери са филмском и музичком индустријом, а према неким проценама и по културном утицају и домету.

Гејмери скептични према вештачкој интелигенцији

Као и многе друге индустрије, и гејминг покушава да пронађе одговор на нагли продор генеративне вештачке интелигенције.

Отпор међу играчима већ је видљив. У истраживању компаније "Quantic Foundry", спроведеном од октобра до децембра 2025. године на узорку од 1.799 испитаника, 85 одсто учесника изразило је негативан или уздржан став према коришћењу генеративне вештачке интелигенције у видео-играма. Чак 63 одсто изабрало је најнегативнији понуђени одговор.

Играчи су посебно скептични када се ВИ користи за креативне елементе, попут визуелног идентитета, музике, приче и дијалога. Нешто су отворенији према техничким применама, као што је аутоматско прилагођавање тежине игре.

Вештачка интелигенција индиректно утиче и на трошкове гејминг индустрије. Изградња АИ инфраструктуре и центара за обраду података повећала је потражњу за чиповима и меморијом, а тиме и њихове цене.

Према извештају Блумберга, неки од највећих Нвидијиних купаца обавештени су да би сервери са ВИ чиповима те компаније почетком 2027. могли да поскупе за више од 15 одсто. Висина поскупљења зависиће од генерације чипа и количине и врсте меморије. Ројтерс је навео да ту информацију није могао независно да потврди.

Притисак се већ осећа и на потрошачком тржишту. „То се види на свим платформама. Поскупљују рачунари и њихове надоградње, цене конзола расту усред њиховог животног циклуса, уместо да падају као у претходним генерацијама, а скупљи су и паметни телефони“, каже Розије.

Он сматра да би повећани трошкови компоненти могли да одложе излазак наредне генерације конзола.

Инвеститори улажу десетине милијарди

Колики капитал привлачи индустрија видео-игара показује и продаја компаније "Electronic Arts".

Конзорцијум који чине саудијски Јавни инвестициони фонд, америчка инвестициона компанија "Silver Lakе" и "Affinity Partners", компанија Џареда Кушнера, завршио је 4. августа куповину ЕА за 55 милијарди долара, односно око 47 милијарди евра.

То је највећа куповина уз коришћење позајмљеног капитала у корпоративној историји и друга највећа трансакција у историји индустрије видео-игара. Испред ње остаје „Мајрософтова“ куповина компаније "Activision Blizzard", која стоји иза франшизе Call of Duty, за око 69 милијарди долара.

Продаја компаније ЕА још једном показује растући економски значај гејминга, али и све веће интересовање државних фондоваи великих глобалних инвеститора за индустрију видео-игара.

Током ноћи, слушалице Smartbuds компаније "NextSense" региструју електричне сигнале мозга како би пратиле сан. Током дана, исти ЕЕГ сензори помажу у планирању захтевних задатака у сатима када је концентрација најбоља.

Интересовање за ову технологију није ограничено само на специјализоване компаније. „Епл“ је 2023. године поднео патентну пријаву за слушалице са електродама које би мериле мождану активност. С обзиром на то да су стотине милиона бежичних слушалица већ у употреби, улазак „Епла“ у област ЕЕГ технологије могао би да отвори пут ка њеном заиста широком и масовном прихватању.

Иако ова технологија може звучати футуристички, она тако свакако не изгледа. Нема светлећих кацига, видљиве апаратуре, нити свечаног проглашења да је сам мозак сада постао интерфејс. Уместо тога, промена се одвија толико тихо и постепено да бисмо је лако могли у потпуности превидети, пише Хосе М. Муњоз, оснивачки директор Међународне опсерваторије за управљање неуротехнологијом, за портал Конверзејшн.

У блиској будућности, десетогодишње дете које добије слушалице способне да региструју мождану активност неће их доживљавати као неуротехнологију – за њега ће то једноставно бити слушалице које носи док спава, учи или покушава да се концентрише.

Једног дана, то дете би могло да постане запослени на радном месту на којем праћење мождане активности неће бити ништа необично.

Ера мозга као интерфејса

Неуротехнологија напушта лабораторије и болнице у којима је настала и улази у наше канцеларије, улице и спаваће собе. Тај прелаз представља ново технолошко стање – оно у којем мозак постаје уобичајена тачка додира између нашег биолошког бића и дигиталних система који нас окружују.

У свом истраживању Хосе М. Муњоз ово назива „ером мозга као интерфејса“. То није некаква спекулативна прогноза, већ стварност која се обликује у свету управо док читате овај текст, сматра Муњоз, који је и саветник специјализован за етичке, правне и друштвене импликације неуротехнологије.

Два развоја догађаја објашњавају зашто та промена долази управо сада. Први је вештачка интелигенција, која научницима и програмерима омогућава да из неинвазивних снимака издвоје корисне обрасце менталне активности.

То обухвата и сигнале које региструју јефтини носиви сензори – задатак за који је некада била неопходна специјализована клиничка опрема.

Други је опклада великих технолошких компанија на неуронске интерфејсе. „Мета“ је, на пример, 2025. године представила наруквицу која очитава неуроелектричне сигнале мишићне активности како би се помоћу ње управљало новим наочарима компаније, а технологију је поткрепила истраживањем објављеним у часопису Nature.

Неуронски сензори се, дакле, уграђују у потрошачке уређаје које милиони људи већ користе. Међутим, неуротехнолошки заокрет и стање у којем мозак постаје интерфејс заједно отварају хитно питање: шта се дешава са умом који одраста окружен свим тим технологијама?

После „дигиталних урођеника“ стижу неуротехнолошки

Многи данашњи млади људи биће први који ће одрастати у свету у којем је неуротехнологија једноставно део свакодневног живота. Можемо их назвати „неуротехнолошким урођеницима“.

Израз се ослања на појам „дигиталних урођеника“, али означава много оштрији прекид него што би та паралела могла да сугерише, наглашава Муњоз.

До сада су дигиталне технологије обликовале наш ум споља. Екрани, платформе и интернет променили су оно чему посвећујемо пажњу, начин на који памтимо и како успостављамо односе једни са другима, али су се увек налазили између нас и света, посредујући у нашем доживљају стварности.

Неуротехнологија делује са унутрашње стране те границе. Она мери, декодира и модулира саму мождану активност. То није разлика у степену, већ у самој природи технологије.

Хипотеза о неуротехнолошким урођеницима – коју је Муњоз предложио и развио у недавно објављеном научном раду – није прогноза нити тврдња да нам долази некаква јединствена, једнообразна генерација. Реч је о аналитичком средству које треба да помогне да се поставе права истраживачка питања.

Девет питања на која још немамо одговоре

Истраживачки програм који предлаже Хосе М. Муњоз заснива се на исте три димензије као и неуротехнолошки заокрет, а свака од њих отвара по три питања којима су истраживачи тек почели да се баве.

Прва димензија је технонаучна. Како поуздано изместити интерфејсе из лабораторија и болница и увести их у свакодневни живот? Шта се дешава како се вештачка интелигенција и неуротехнологија све више повезују? И шта се дешава са неуроподацима када они постану само још један ток информација који пролази кроз биометријске и дигиталне системе које већ користимо?

Друга, изузетно значајна димензија је когнитивна. Шта дуготрајна интеракција са овим уређајима чини осећају сопственог „ја“ и личног идентитета који се још развија? Како се мењају саморегулација и контрола импулса када оно што се прати – или чак надзире – више није наше понашање, већ стање вашег мозга?

И, мање очигледно, али можда најупечатљивије: како се развија унутрашњи говор – који обично настаје интернализацијом говорне комуникације са другима – код деце која одрастају уз технологије за декодирање говора и алате за комуникацију без изговарања речи?

Трећа димензија је социокултурна. Које норме и институције треба да регулишу све ово? Ко ће добити приступ технологији, а ко ће остати са друге стране „неуротехнолошког јаза“? И како ће колективне представе и наративни оквири приказивати мозак када његово третирање као интерфејса постане нешто уобичајено?

Ко ће контролисати технологију – и чији ће мозак пратити

Ове три истраживачке димензије нису изоловане, истиче Муњоз – оне се укрштају и међусобно утичу једна на другу. Техничке могућности чине когнитивне последице стварним и институцијама дају технологију коју могу да усвоје.

Оно што сазнамо о развоју људског ума мења оно што инжењери праве и оно чега се регулатори плаше. Друштвена расправа и регулаторни притисак одлучују који ће уређаји бити направљени и чији ће мозгови бити изложени њиховом деловању.

Међутим, прописи и системи управљања не могу да чекају да сви докази стигну, јер се инфраструктура која ће те доказе производити већ успоставља.

На појединим радним местима, попут оних у рударској индустрији, запослени већ носе ЕЕГ уређаје који прате ниво њиховог умора.

Како је то бити „неуротехнолошки урођеник“

Свако ко се не сећа времена пре интернета може се назвати дигиталним урођеником. Ускоро ће се исто говорити и за људе који одрастају користећи неуротехнологију.

Важно је именовати ову нову популацију пре него што она настане – јер једино тако постаје видљива истраживачима и регулаторима, а на кључна питања о новој технологији можемо добити одговоре само ако их поставимо довољно рано, закључује Муњоз.