Истраживањем је обухваћено 68.084 власника нових аутомобила из 2026. године, након првих 90 дана коришћења возила.

Испитано је задовољство корисника са 40 различитих технологија из области комфора, повезивања возила, система помоћи возачу, електричних и паметних аутомобила.

Најбоља технологија је она о којој возач не мора да размишља

Најбоље оцене добиле су функције које раде у позадини и од возача захтевају мало или нимало пажње.

Међу њима су паметно покретање, које аутоматски укључује и искључује возило у зависности од поступака возача, као и паметни системи климатизације који уз помоћ вештачке интелигенције прилагођавају услове у кабини.

Паметно покретање аутомобила забележило је највиши ниво укупног задовољства, са свега 2,4 пријављена проблема на 100 возила.

„За произвођаче аутомобила прилика је у томе да дају предност технологији која вожњу чини једноставнијом, а не компликованијом“, истиче Дорон Хикри из компаније „Џеј-Ди пауер“.

Како додаје, купци најбоље прихватају функције које решавају стварне проблеме, а притом не захтевају додатни напор нити стварају стрес возачу.

Екран испред сувозача – има га, али га многи не користе

Сасвим другачије резултате забележили су екрани намењени сувозачима, који су добили најниже оцене задовољства.

Додатни дисплеји на командној табли најпре су почели да се појављују у премијум аутомобилима „Мерцедеса“, БМВ-а и „Поршеа“, али истраживање указује на то да их значајан број власника практично не користи.

Више од трећине испитаника чији аутомобили имају екран за сувозача навело је да никада нису ни покушали да га користе.

Свега шест одсто користи тај екран приликом сваке вожње.

Више аутоматизације не значи и задовољније возаче

Истраживање је показало и резервисаност власника према системима који омогућавају вожњу без руку на волану, односно такозваној аутоматизацији нивоа 2 плус.

У ту категорију спадају системи као што су „Теслин“ Full Self-Driving, „Фордов“ BlueCruise, „Џенерал моторсов“ Super Cruise и „Мерцедесов“ Drive Pilot.

За разлику од система нивоа 2, код којих возач мора да држи руке на волану, напреднији системи омогућавају потпуно уклањање руку са волана на одређеним путевима.

Ипак, испитаници су системима нивоа 2 дали предност када је реч о дизајну и укупном корисничком искуству.

То, према истраживању, указује да више аутоматизације не мора аутоматски да значи и веће задовољство власника.

„Резултати указују на то да се власници тренутно можда осећају пријатније са системима који јасно помажу возачу него са онима који уводе већи степен аутоматизације“, наводи Хикри.

Камере, дигитални кључеви и једна педала међу победницима

Резултати показују да власници нису против нових технологија у аутомобилима, већ пре свега желе да им оне олакшавају, а не компликују вожњу.

То потврђују и појединачна признања. „Кадилак ескалејд“ и „тојота тундра“ издвојили су се системима камера које замењују или допуњују ретровизоре.

Међу добро оцењеним решењима су и камере за надзор мртвог угла, дигитални кључеви, вожња електричних аутомобила једном педалом и системи за заказивање пуњења батерије.

Најбројнији наступ Србије до сада

Србија се у Келну представља са 12 компанија које покривају готово читав ланац индустрије видео-игара: од развоја и издаваштва, преко уметничке продукције и локализације, до маркетинга, постпродукције и заједничког развоја игара са иностраним партнерима.

Немачки јавни сервис АРД посветио је српској гејминг индустрији прилог у главној информативној емисији Tagesthemen, извештавајући о отварању Gamescoma. У прилогу се наводи да Азија предњачи у иновацијама, али да и у Европи постоје сцене које брзо расту, међу њима и српска.

Расположење на српском штанду је одлично, наводи АРД, и то не само због ракије која се тамо служила. Индустрија видео-игара у Србији последњих година брзо расте. У њој ради око 5000 стручњака, а годишњи приходи су већи од 200 милиона евра.

Једна од најуспешнијих прича је „Нордеус“, компанија која је развила мобилну фудбалску игру Top Eleven. Игру је користило више од 150 милиона људи, а „Нордеус“ је пре пет година купио велики амерички издавач "Take-Two Interactive".

Три разлога за успех Србије

Никола Шошкић, оснивач и директор београдског студија Shosha Games, за немачку публику објашњава како је гејминг у Србији постао успешан и исплатив посао.

Он наводи три разлога. Први је популарност компјутерских игара још током деведесетих година, када је велики број младих почео да се интересује не само за играње већ и за развој игара. Други је снажан сектор информационих технологија. Трећи је развијена уметничка сцена, ослоњена на квалитетно високо образовање у областима дизајна, анимације и дигиталних уметности.

Немачки новинари посебно издвајају велики удео жена у српској гејминг индустрији. Према подацима из прилога, жене чине приближно трећину запослених, док је њихов удео на руководећим позицијама близу половине. То је знатно изнад европског и светског просека.

На српском штанду промовише се и DevGAMM For the Win!, међународна пословна конференција посвећена развоју видео-игара. Конференција je одржана 29. и 30. септембра у Београду, у сарадњи са Асоцијацијом индустрије видео-игара Србије.

Огромно тржиште привлачи огроман новац

Глобално тржиште видео-игара могло би 2026. да достигне вредност од 213,9 милијарди долара, што би представљало раст од 6,1 одсто у односу на претходну годину, процењује компанија за анализу тржишта "Newzoo".

„Gamescom је веома користан барометар здравља индустрије, али и начина на који она размишља“, изјавио је за Дојче веле Пирс Хардинг-Ролс, аналитичар компаније "Ampere Analysis".

Један од највећих изазова за индустрију јесте како задржати постојеће играче и истовремено привући нове.

Емануел Розије, директор за тржишне анализе у компанији "Newzoo", каже да данас широм света има око 3,7 милијарди играча. То је више од 40 одсто светске популације и око 60 одсто корисника интернета. Ипак, постоје јасни знаци да се раст броја нових играча успорава.

Тржиште расте на све три главне платформе: мобилним телефонима, конзолама и персоналним рачунарима. Индустрија видео-игара по приходима већ може да се мери са филмском и музичком индустријом, а према неким проценама и по културном утицају и домету.

Гејмери скептични према вештачкој интелигенцији

Као и многе друге индустрије, и гејминг покушава да пронађе одговор на нагли продор генеративне вештачке интелигенције.

Отпор међу играчима већ је видљив. У истраживању компаније "Quantic Foundry", спроведеном од октобра до децембра 2025. године на узорку од 1.799 испитаника, 85 одсто учесника изразило је негативан или уздржан став према коришћењу генеративне вештачке интелигенције у видео-играма. Чак 63 одсто изабрало је најнегативнији понуђени одговор.

Играчи су посебно скептични када се ВИ користи за креативне елементе, попут визуелног идентитета, музике, приче и дијалога. Нешто су отворенији према техничким применама, као што је аутоматско прилагођавање тежине игре.

Вештачка интелигенција индиректно утиче и на трошкове гејминг индустрије. Изградња АИ инфраструктуре и центара за обраду података повећала је потражњу за чиповима и меморијом, а тиме и њихове цене.

Према извештају Блумберга, неки од највећих Нвидијиних купаца обавештени су да би сервери са ВИ чиповима те компаније почетком 2027. могли да поскупе за више од 15 одсто. Висина поскупљења зависиће од генерације чипа и количине и врсте меморије. Ројтерс је навео да ту информацију није могао независно да потврди.

Притисак се већ осећа и на потрошачком тржишту. „То се види на свим платформама. Поскупљују рачунари и њихове надоградње, цене конзола расту усред њиховог животног циклуса, уместо да падају као у претходним генерацијама, а скупљи су и паметни телефони“, каже Розије.

Он сматра да би повећани трошкови компоненти могли да одложе излазак наредне генерације конзола.

Инвеститори улажу десетине милијарди

Колики капитал привлачи индустрија видео-игара показује и продаја компаније "Electronic Arts".

Конзорцијум који чине саудијски Јавни инвестициони фонд, америчка инвестициона компанија "Silver Lakе" и "Affinity Partners", компанија Џареда Кушнера, завршио је 4. августа куповину ЕА за 55 милијарди долара, односно око 47 милијарди евра.

То је највећа куповина уз коришћење позајмљеног капитала у корпоративној историји и друга највећа трансакција у историји индустрије видео-игара. Испред ње остаје „Мајрософтова“ куповина компаније "Activision Blizzard", која стоји иза франшизе Call of Duty, за око 69 милијарди долара.

Продаја компаније ЕА још једном показује растући економски значај гејминга, али и све веће интересовање државних фондоваи великих глобалних инвеститора за индустрију видео-игара.

Током ноћи, слушалице Smartbuds компаније "NextSense" региструју електричне сигнале мозга како би пратиле сан. Током дана, исти ЕЕГ сензори помажу у планирању захтевних задатака у сатима када је концентрација најбоља.

Интересовање за ову технологију није ограничено само на специјализоване компаније. „Епл“ је 2023. године поднео патентну пријаву за слушалице са електродама које би мериле мождану активност. С обзиром на то да су стотине милиона бежичних слушалица већ у употреби, улазак „Епла“ у област ЕЕГ технологије могао би да отвори пут ка њеном заиста широком и масовном прихватању.

Иако ова технологија може звучати футуристички, она тако свакако не изгледа. Нема светлећих кацига, видљиве апаратуре, нити свечаног проглашења да је сам мозак сада постао интерфејс. Уместо тога, промена се одвија толико тихо и постепено да бисмо је лако могли у потпуности превидети, пише Хосе М. Муњоз, оснивачки директор Међународне опсерваторије за управљање неуротехнологијом, за портал Конверзејшн.

У блиској будућности, десетогодишње дете које добије слушалице способне да региструју мождану активност неће их доживљавати као неуротехнологију – за њега ће то једноставно бити слушалице које носи док спава, учи или покушава да се концентрише.

Једног дана, то дете би могло да постане запослени на радном месту на којем праћење мождане активности неће бити ништа необично.

Ера мозга као интерфејса

Неуротехнологија напушта лабораторије и болнице у којима је настала и улази у наше канцеларије, улице и спаваће собе. Тај прелаз представља ново технолошко стање – оно у којем мозак постаје уобичајена тачка додира између нашег биолошког бића и дигиталних система који нас окружују.

У свом истраживању Хосе М. Муњоз ово назива „ером мозга као интерфејса“. То није некаква спекулативна прогноза, већ стварност која се обликује у свету управо док читате овај текст, сматра Муњоз, који је и саветник специјализован за етичке, правне и друштвене импликације неуротехнологије.

Два развоја догађаја објашњавају зашто та промена долази управо сада. Први је вештачка интелигенција, која научницима и програмерима омогућава да из неинвазивних снимака издвоје корисне обрасце менталне активности.

То обухвата и сигнале које региструју јефтини носиви сензори – задатак за који је некада била неопходна специјализована клиничка опрема.

Други је опклада великих технолошких компанија на неуронске интерфејсе. „Мета“ је, на пример, 2025. године представила наруквицу која очитава неуроелектричне сигнале мишићне активности како би се помоћу ње управљало новим наочарима компаније, а технологију је поткрепила истраживањем објављеним у часопису Nature.

Неуронски сензори се, дакле, уграђују у потрошачке уређаје које милиони људи већ користе. Међутим, неуротехнолошки заокрет и стање у којем мозак постаје интерфејс заједно отварају хитно питање: шта се дешава са умом који одраста окружен свим тим технологијама?

После „дигиталних урођеника“ стижу неуротехнолошки

Многи данашњи млади људи биће први који ће одрастати у свету у којем је неуротехнологија једноставно део свакодневног живота. Можемо их назвати „неуротехнолошким урођеницима“.

Израз се ослања на појам „дигиталних урођеника“, али означава много оштрији прекид него што би та паралела могла да сугерише, наглашава Муњоз.

До сада су дигиталне технологије обликовале наш ум споља. Екрани, платформе и интернет променили су оно чему посвећујемо пажњу, начин на који памтимо и како успостављамо односе једни са другима, али су се увек налазили између нас и света, посредујући у нашем доживљају стварности.

Неуротехнологија делује са унутрашње стране те границе. Она мери, декодира и модулира саму мождану активност. То није разлика у степену, већ у самој природи технологије.

Хипотеза о неуротехнолошким урођеницима – коју је Муњоз предложио и развио у недавно објављеном научном раду – није прогноза нити тврдња да нам долази некаква јединствена, једнообразна генерација. Реч је о аналитичком средству које треба да помогне да се поставе права истраживачка питања.

Девет питања на која још немамо одговоре

Истраживачки програм који предлаже Хосе М. Муњоз заснива се на исте три димензије као и неуротехнолошки заокрет, а свака од њих отвара по три питања којима су истраживачи тек почели да се баве.

Прва димензија је технонаучна. Како поуздано изместити интерфејсе из лабораторија и болница и увести их у свакодневни живот? Шта се дешава како се вештачка интелигенција и неуротехнологија све више повезују? И шта се дешава са неуроподацима када они постану само још један ток информација који пролази кроз биометријске и дигиталне системе које већ користимо?

Друга, изузетно значајна димензија је когнитивна. Шта дуготрајна интеракција са овим уређајима чини осећају сопственог „ја“ и личног идентитета који се још развија? Како се мењају саморегулација и контрола импулса када оно што се прати – или чак надзире – више није наше понашање, већ стање вашег мозга?

И, мање очигледно, али можда најупечатљивије: како се развија унутрашњи говор – који обично настаје интернализацијом говорне комуникације са другима – код деце која одрастају уз технологије за декодирање говора и алате за комуникацију без изговарања речи?

Трећа димензија је социокултурна. Које норме и институције треба да регулишу све ово? Ко ће добити приступ технологији, а ко ће остати са друге стране „неуротехнолошког јаза“? И како ће колективне представе и наративни оквири приказивати мозак када његово третирање као интерфејса постане нешто уобичајено?

Ко ће контролисати технологију – и чији ће мозак пратити

Ове три истраживачке димензије нису изоловане, истиче Муњоз – оне се укрштају и међусобно утичу једна на другу. Техничке могућности чине когнитивне последице стварним и институцијама дају технологију коју могу да усвоје.

Оно што сазнамо о развоју људског ума мења оно што инжењери праве и оно чега се регулатори плаше. Друштвена расправа и регулаторни притисак одлучују који ће уређаји бити направљени и чији ће мозгови бити изложени њиховом деловању.

Међутим, прописи и системи управљања не могу да чекају да сви докази стигну, јер се инфраструктура која ће те доказе производити већ успоставља.

На појединим радним местима, попут оних у рударској индустрији, запослени већ носе ЕЕГ уређаје који прате ниво њиховог умора.

Како је то бити „неуротехнолошки урођеник“

Свако ко се не сећа времена пре интернета може се назвати дигиталним урођеником. Ускоро ће се исто говорити и за људе који одрастају користећи неуротехнологију.

Важно је именовати ову нову популацију пре него што она настане – јер једино тако постаје видљива истраживачима и регулаторима, а на кључна питања о новој технологији можемо добити одговоре само ако их поставимо довољно рано, закључује Муњоз.

Гост Јутарњег програма, ИТ консултант Војислав Родић објашњава да ово није први велики судски спор против технолошких компанија у САД, али да се сада променио његов фокус.

Подсећа да је 2020. године 48 америчких савезних држава поднело тужбу против великих технолошких компанија због њиховог положаја на тржишту и сумњи да гуше конкуренцију.

„Уопште није било ни речи о томе какав је утицај на кориснике. Сада је овај конкретни процес уперен управо на технологију коју примењују“, истиче Родић.

Према његовим речима, суђење је требало да почне по тужбама Калифорније, Колорада, Кентакија и Њу Џерзија против „Мете“, као власника Фејсбука, Инстаграма и Вотсапа, али је неколико дана пре почетка поступка постигнут договор.

Родић наводи да се у оквиру договора помиње 18 милијарди долара, од којих се милијарда односи на посебан договор са Тексасом. Преосталих 17 милијарди, је у ствари 12, а пет милијарди и 300 милиона ће дати ако и други, као што су Јутјуб, Снепчет и Тик-ток пристану на иста ограничења.

„Технологија је направљена да изазове зависност“

У средишту спорова више није само питање тржишне моћи технолошких гиганата, већ штете која, како се тврди у тужбама, може да настане код младих корисника.

Родић указује на случај двадесетогодишње девојке која је тужила „Мету“, Јутјуб, Снепчет и Тик-ток због последица прекомерног коришћења платформи од детињства. Како каже, Снепчет и Тик-ток су се нагодили, док је она у првостепеном поступку добила шест милиона долара – половину као накнаду штете, а половину као казнену накнаду.

На питање где престаје лична одговорност корисника и почиње одговорност платформе, Родић одговара да је кључ у начину на који су саме платформе осмишљене.

„Технологија пласирања информација је направљена тако. Технологија није неутрална. Она је направљена са циљем да изазове зависност код свих. Наравно да су деца најосетљивија“, наглашава Родић.

Као примере наводи бесконачно листање садржаја, код којег корисник никада не стиже до „краја стране“, као и аутоматско покретање следећег видео-снимка.

„Можете ви у сваком тренутку да оставите, али вам је све теже“, каже Родић.

Илуструјући колико тај механизам може да буде ефикасан и код одраслих, присећа се свог првог озбиљнијег сусрета са Тик-током. Намеравао је, каже, да га испроба петнаестак минута.

„Кад сам подигао поглед – два сата и 15 минута“, наводи Родић.

„Ми смо као продавци дроге“

Посебно питање је, истиче Родић, да ли су технолошке компаније биле свесне последица начина на који су осмишљавале своје производе.

Према његовим речима, током судских процеса објављиване су интерне комуникације и истраживања која су показивала да су запослени били свесни колико њихови производи могу да привуку и задрже кориснике.

„Запослени су једни другима говорили: 'Ми смо као продавци дроге. Ми их буквално навлачимо'. Друго, они су имали своја интерна истраживања која су исто то показивала“, наводи гост Јутарњег програма.

Упркос томе, пословни модел није суштински промењен.

„Зашто? Зато што конкуренција ради исто. Што сте више времена на мрежи, видећете више реклама. Чак и ако не плаћате никакве друге услуге, онда плаћате својим временом“, објашњава Родић.

Алгоритми су, додаје, све способнији да препознају интересовања појединачног корисника и да му потом нуде све више сличног садржаја.

То се не односи само на видео-снимке или објаве, већ и на оглашавање. На основу активности корисника, платформе веома брзо могу да препознају шта он жели да купи и да му понуде производе који одговарају његовим интересовањима.

Родић каже да је и сам почео свесно да користи тај механизам. Када жели нешто да купи, неколико минута претражује производе и означава оно што му се допада, након чега му алгоритми током наредних сати и дана нуде велики број сличних производа.

„То је заиста врло блиско ономе шта ја отприлике тражим“, истиче Родић.

„Нећемо се ослободити технологије, нити би требало“

Проблем, међутим, није ограничен само на децу. Родић указује да и одрасли лако проналазе оправдање за време проведено испред екрана, док истовремено покушавају да ограниче употребу телефона код најмлађих.

„Имамо начине рационализације зашто смо морали синоћ толико да проведемо истражујући нешто“, каже Родић.

Због тога, сматра, решење није одбацивање технологије.

„Нећемо се ми ослободити технологије, нити би требало. Али треба да је користимо усмерено“, наглашава Родић.

Зашто „Мета“ није признала кривицу

Иако је пристала на нагодбу, „Мета“ није признала кривицу. Родић указује да је управо избегавање формалног признања један од важних разлога за постизање нагодби.

Подсећа да су већ постојали судски поступци у којима су платформе претрпеле поразе, а да би правоснажне пресуде могле да олакшају покретање нових спорова.

„Хиљаде и хиљаде осталих већ спремних тужби, адвокати ће сигурно моћи да користе све оно што је овде наведено“, каже Родић.

Према његовим речима, исплате предвиђене договором распоређене су на десет година, а новац ће бити исплаћиван америчким савезним државама, које ће потом одлучивати како ће га користити.

Ноћне блокаде и искључивање нотификација

Једна од најважнијих последица договора могла би да буде увођење ограничења која директно утичу на време које малолетници проводе на друштвеним мрежама.

Родић као пример наводи кинеску верзију Тик-тока – Доујин, где су ограничења за млађе кориснике уведена знатно раније.

У америчком случају, каже, предвиђена је ноћна блокада, као и искључивање нотификација у време наставе.

„Оно што је још важније, предвиђено је да од осам ујутру до три поподне, значи у време школских часова, буду искључене нотификације“, истиче Родић.

Предвиђена су и ограничења времена проведеног на платформама. Према његовим речима, код „Метиних“ производа говори се о укупно два сата дневно за млађе кориснике Фејсбука и Инстаграма, с тим што би родитељи могли да искључе ограничење.

Како утврдити колико корисник заиста има година

Међутим, ограничења отварају нови проблем – како платформа уопште може да зна да ли корисник има 12, 14, 16 или 30 година.

Родић указује да се широм света појављује талас прописа којима се употреба друштвених мрежа забрањује или ограничава корисницима млађим од одређене старости.

„А како ћете да утврдите колико имају година? Законодавац се тиме не бави, ни суд који доноси пресуду. Он каже: ми смо донели пресуду, ви пронађите како ћете“, напомиње ИТ стручњак.

Као пример технолошког приступа процени узраста наводи компанију „ОпенАИ“, власника ChatGPT-а која најављује да користи 2.000 параметара како би утврдили старост корисника које оставља током употребе телефона, таблета или рачунара.

Такве могућности, међутим, код њега изазивају и забринутост.

„То ми се свиђа када је у питању провера да ли неко има 13, 14 или испод 12 година, али ме мало забрињава када помислим да могу да утврде не само колико имам година, него ко зна шта још о мени“, каже Родић.

„Они навигају кроз нашу душу“

Родић сматра да корисници често потцењују количину информација коју о себи откривају самим начином на који користе дигиталне платформе.

Није реч само о ономе што свесно укуцамо у претраживач или објавимо. Значајни су и садржаји на којима се задржавамо, оно што прескачемо, коментаришемо, делимо са пријатељима или гледамо више пута.

„Ми желимо да мислимо да ми користимо уређаје да бисмо приступали океану информација. Свако наше размишљање, застајкивање, коментар, подела са овим или оним пријатељима... То што ми мислимо да ми негде навигамо, они навигају кроз нашу душу“, истиче Родић.

Према његовим речима, корисници практично сваког дана остављају количину информација о себи која је некада била тражена само у посебним ситуацијама – приликом подизања кредита, регрутације или других формалних поступака.

Данас се то, каже, дешава непрекидно, често од тренутка када се пробудимо и прво посегнемо за телефоном да бисмо проверили шта се догодило док смо спавали.

Да ли ће ограничења стићи и до Србије

Ограничења која су предмет договора у Сједињеним Државама неће аутоматски важити у Србији, нити чак у свим америчким савезним државама.

Родић наглашава да такве мере директно погађају основни пословни модел највећих платформи – Фејсбука и Инстаграма, али и Јутјуба, Тик-тока и других сервиса.

Зато је једно од важних питања за „Мету“ и то да ли ће и конкуренти бити обухваћени истим правилима.

Родић указује и да Фејсбук одавно није главна друштвена мрежа међу најмлађима, указујући на много већу популарност Инстаграма, Јутјуба и Тик-тока.

Посебно наглашава да Тик-ток више није само платформа за гледање кратких забавних снимака. „То је за комплетно информисање“, истиче Родић.

Промене у Србији, међутим, не треба очекивати само зато што су ограничења уведена негде другде.

„То би могло да се очекује само кад их натерате“, каже Родић, истичући да свако ограничење времена које корисници проводе на платформама истовремено значи и удар на њихов пословни модел.

Може ли и Србија да тужи технолошке компаније

На питање постоји ли правни основ да корисници или институције у Србији покрену поступке сличне онима у САД, Родић одговара да „свако има приступ суду“.

Амерички поступци, објашњава, ослањају се, између осталог, на прописе о заштити потрошача и заштити приватности деце на интернету.

Сличан правни основ, према његовим речима, постоји и у Србији кроз Закон о заштити података о личности и Закон о заштити потрошача.

„По законима нашим, ви можете да их тужите“, наводи Родић.

Ипак, на питање какве би биле шансе за успех таквог поступка у Србији, кратко одговара: „Врло сам скептичан.“

„Не треба пасивно да чекамо шта ће други да одлуче“

Родић зато сматра да одговорност не може да буде само на државама, судовима и технолошким компанијама, већ и на самим корисницима и родитељима.

Не треба, истиче, очекивати да ће промене које се дешавају у Сједињеним Државама саме по себи заштитити кориснике у другим деловима света.

„Не можемо да гледамо да се тамо дешавају крупне ствари и крупне промене, а да на нас делују на исти начин, а да се ми понашамо као нека радијација од које су се тамо заштитили, а овде се не штитимо никако“, упозорава Родић.

Због тога је, закључује, потребан активан однос према технологији – без њеног одбацивања, али и без неконтролисаног препуштања алгоритмима.

„Не треба да чекамо пасивно шта ће негде другде да се одлучи и да ли ће део тога да се прелије код нас, него да имамо активан однос према томе. А то значи: користимо технологију умерено, одмерено, за оно што нам треба, онолико колико нам треба. И исто то учимо нашу децу“, закључује Војислав Родић.

Сетимо се само прве веш-машине у кући или машине за судове. Неки су задивљено гледали како бубањ окреће гардеробу, а онда када су се приновили машином за судове, није им било сасвим јасно како то да нешто што није људска рука без пере судове. Чинило се да ће нам технологија ослободити време које смо трошили на те послове. А онда се испоставило да веша има више, уосталом као и судова, а да је то у датом тренутку била нова нормалност.

Данас, међутим, више не говоримо само о томе да машина преузме један кућни посао.

Колико се брзо померају границе машинских способности показале су Светске игре хуманоидних робота у Пекингу. Робот „Лајтнинг“ претрчао је 100 метара за 9,32 секунде, а већ током истог такмичења „Тјенгунг ултра“ спустио је рекорд на 8,64 секунде.

Та времена нису непосредно упоредива са атлетским рекордом Јусеина Болта од 9,58 секунди, али сликовито показују брзину технолошког напретка. Раније су роботи обавили и две операције на свињама.

Ипак, људски надзор и даље је пресудан за квалитет и безбедност резултата које такви системи дају. Али са развојем технологије расте могућност да за исту количину робе и услуга буде потребно све мање људског рада.

Већа продуктивност могла би да донесе краће радно време, ниже трошкове и више слободног времена. Истовремено, отвара питање шта се дешава са људима чија знања и вештине тржишту рада више нису потребни.

Међународни монетарни фонд је 2024. године проценио да је готово 40 одсто радних места у свету изложено утицају вештачке интелигенције, а у развијеним земљама око 60 одсто. То не значи да ће сва та радна места нестати: у делу занимања ВИ би могла да повећа продуктивност, док би у другима могла да смањи потребу за људским радом, зараде и број нових запошљавања.

Технологија нема „паклени план“

Иза тих промена, међутим, не стоји технологија која сама по себи жели да замени човека. Примож Крашовец, социолог културе и ванредни професор Филозофског факултета у Љубљани, указује на економски механизам који подстиче њен развој и примену.

„У капитализму уопште не постоји неки ’паклени план’ за преузимање људских функција и измештавање људи из производње. Дакле, ни технологија уопште, ни ВИ, ни капитализам немају ништа против људи или људских функција као таквих“, наводи Крашовец за РТС.

Како Крашовец објашњава, конкуренција ствара сталан притисак да се продуктивност повећава, па се поједине људске функције у том процесу показују као неадекватне. Због тога утицај вештачке интелигенције није исти у свим професијама: негде олакшава посао, негде смањује потребу за радом, а негде ствара нова занимања.

„Са једне стране, језички модели у свакодневној перспективи олакшавају рад, аутоматизују рутинске интелектуалне функције и подстичу креативност код нерутинских. Са друге стране, рецимо, преводиоци већ осећају како постају, барем донекле, ’технолошки вишак’. Али са треће стране, са развојем ВИ, пуно је и нових видова рада који пре нису постојали, попут припрема података за машинско учење и слично“, додаје Крашовец.

То се најпре види у пословима заснованим на обради података и понављању шаблона. Језички модели, гласовни агенти и програмерски асистенти већ могу да преузму део задатака у администрацији, корисничкој подршци, превођењу, маркетингу и писању кодова у програмирању. Колики ће бити њихов стварни утицај на запосленост, ипак, зависиће од начина примене, трошкова, прописа и одлука послодаваца.

Ко се ослобађа рада

Ако машине могу да произведу више уз мање људског рада, питање више није само шта ће оне радити уместо људи. Подједнако је важно ко поседује технологију, податке и инфраструктуру и коме припада богатство створено већом продуктивношћу.

У тексту објављеном на Око порталу економиста Бранко Милановић бави се могућим друштвеним поретком у ери вештачке интелигенције. Он описује четворокласно друштво: на дну би били људи истиснути са тржишта рада, изнад њих услужна радничка класа, затим класа која истовремено остварује високе приходе од рада и капитала, а на врху изузетно богати власници технологије и капитала.

Та подела показује да већа продуктивност не мора аутоматски да значи више слободе за све. Без другачије расподеле добити, технологија би могла да ослободи капитал трошкова рада, али не и човека егзистенцијалне несигурности.

Чак и ако би материјална сигурност била обезбеђена, остало би непријатније питање: шта човек ради са собом ако више није потребан за рад?

Посао није само извор прихода. Он организује свакодневицу, ствара друштвене везе, доноси одговорност и осећај да је оно што радимо некоме потребно. И једно од првих питања које постављамо при упознавању – „Чиме се бавиш?“ – најчешће подразумева занимање.

Филозоф и психотерапеут Милан Дамјанац зато прави разлику између рада као економске нужности и људске потребе да животу да смисао.

Човеку није неопходан рад у данашњем значењу те речи. Не постоји антрополошка потреба да осам сати дневно седимо у канцеларији, одговарамо на мејлове или производимо профит. Постоји, међутим, веома снажна људска потреба да оно што радимо доживљавамо као смислено, да стварамо, учимо, будемо у односу са другим људима и да имамо осећај да наш живот некуда иде“, наводи Дамјанац.

Када нестане занимање као део идентитета

Ако занимање нестане, човек можда не губи само посао већ и један од главних начина на који је научио да одговори на питање ко је.

„Зато укидање нужности рада не значи аутоматски ослобођење човека. Може значити и огромну егзистенцијалну кризу. Проблем је што смо веома дуго учени да одговор на питање ко сам ја дајемо занимањем, статусом, зарадом и друштвеном функцијом“, каже Дамјанац.

Та потреба за доказивањем сопствене вредности не нестаје ни када се промени начин рада. Дамјанац упозорава да савремени човек себе све чешће доживљава као пројекат који непрестано мора да унапређује.

„Мора да напредује, ради на себи, остварује потенцијале, буде продуктиван. Зато можемо доћи до парадоксалне ситуације да технологија укине потребу за радом, а да човек настави да измишља рад јер без продуктивности више не зна ко је“, наглашава Дамјанац.

У друштву у којем се готово све преводи у тржишну вредност, исту логику примењујемо и на себе. Посао, образовање, одећа, путовања и животни стил постају знаци статуса које нудимо другима на процену.

„Човек тада више не пита какав живот желим да живим, већ шта морам да постанем да би други закључили да вредим“, каже Дамјанац.

Зато би један од најважнијих задатака будућности могло да буде поновно раздвајање људске и тржишне вредности.

„Дете нема плату, стар човек можда више ништа не производи, болестан човек може зависити од других, па ипак никоме нормалном не пада на памет да због тога кажемо да мање вреде као људска бића. Проблем је што ту једноставну чињеницу веома тешко примењујемо на себе“, наводи Дамјанац.

Крашовец, међутим, напомиње да нестајање појединих облика рада не би значило да би друштво престало да вреднује људе. Променило би се оно што се сматра вредним.

Он указује на дугу историју вредновања непродуктивности код виших друштвених слојева. Као пример наводи да су мушке кошуље формалније што имају мање џепова, јер то показује да нису намењене физичком раду. Тај статус се, међутим, ослањао и на вредновање интелекта и других „духовних“ способности виших класа.

„Међутим, ако технологија више није неинтелигентни роб и не може се више третирати тако, онда то поремети и тај тип друштвене валоризације. То је, мислим, ситуација у којој се сад налазимо. Нико није дигао панику уз изум лифта (јер тај изводи моторичке функције), док моралној паници уз велике језичке моделе никад краја“, истиче Крашовец.

Шта ћемо са слободом коју добијемо

Чак и ако се занемари страх од технологије, остаје питање шта ћемо радити са временом које нам она ослободи. Сама доколица, упозорава Дамјанац, није исто што и слобода.

„Човек мора да научи шта да ради са слободом. То је много теже него што звучи. Ако слободно време само попунимо бескрајним садржајима, екранима, куповином и забавом, нисмо постали слободни, само смо из радника прешли у потрошаче“, каже Дамјанац.

Материјална сигурност јесте неопходна, али сама по себи није довољна за испуњен живот. Човеку су, поред сигурности, потребни изазов, одговорност, односи, припадање и могућност да нешто научи и створи.

„Систем велике сигурности може да произведе пасивност и функционалну депресивност, док савремени систем сталне несигурности производи анксиозност, непрекидно доказивање и претеривање у раду. Зато решење није ни човек који мора да ради дванаест сати да би преживео, ни човек који нема никакву обавезу, одговорност или место у заједници“, каже Дамјанац.

Једна од могућих последица аутоматизације зато није друштво ослобођено рада, већ друштво у којем човек задржава само улогу потрошача.

„Бићемо ослобођени рада да бисмо постали идеални потрошачи. Слободно време тада неће бити простор слободе, него огромно тржиште за индустрију забаве, друштвене мреже, виртуелне светове и производњу нових потреба“, упозорава Дамјанац.

Право слободно друштво, према његовим речима, не би било оно у којем људи ништа не раде, већ оно у којем њихова егзистенција није условљена тржишном продуктивношћу. У таквом друштву постојали би заједница, образовање, уметност, брига о другима и простор да човек ствара зато што у томе види вредност, а не само зато што за то добија плату.

На питање шта би остало ако би нестао посао који је деценијама био део његовог идентитета, Дамјанац одговара из сопственог искуства.

„Остао бих ја, али бих вероватно морао поново да откријем шта то значи. Остали би људи које волим, односи које сам изградио, ствари које сам прочитао и научио, оно што сам написао, радозналост, потреба да разумем људе и свет, потреба да нешто стварам. Вероватно бих поново пронашао неки облик свега тога који се више не би звао мој посао.“

Будућност рада зато неће бити одређена само оним што ће машине моћи да ураде уместо људи. Подједнако важно биће шта ће људи изабрати да раде када више не буду морали.

„Идеја света без рада није ни утопијска ни дистопијска сама по себи. Она само радикално поставља једно старо филозофско питање које смо успевали да одложимо зато што смо морали да зарађујемо за живот: ако више не морам да преживљавам, шта желим да урадим са чињеницом да сам жив?“, закључује Милан Дамјанац.

Ако једног дана машине заиста буду могле да обављају готово све што је неопходно за производњу и материјални опстанак, друштво ће морати јасније да раздвоји две ствари које су вековима биле тесно повезане – имати разлог да радимо и имати разлог да живимо.

Према речима менаџера за вештачку интелигенцију Миљана Радуновића у Шапцу ће се производити хуманоидни роботи, али и роботи који се крећу на четири ноге.

Хуманоидни роботи су практични јер су прилагођени окружењу које је направио човек – степеништу, вратима, гужви и предметима којима човек свакодневно рукује.

„Прва примена очекује се у контролисаним условима – у фабрикама, логистици, магацинима и рударству. Најпре би могли да преузму послове који су тешки, опасни или прљави за људе. Роботи са четири ноге погодни су за пренос терета, али и за помоћ у евакуацијама и сличним ситуацијама“, истакао је Миљан Радуновић.

Од производње до извоза

Нова технологија из Шапца могла би да буде намењена и страним тржиштима, али Радуновић упозорава да није довољно само склапати роботе.

„Потребно је обезбедити њихово одржавање, систем испоруке и одговарајући квалитет услуге. Посебан изазов биће европско тржиште, које захтева поштовање строгих стандарда безбедности и сигурности. Зато је за Србију најважнији трансфер знања. Није довољно само склапати роботе. Потребно је да из тога извучемо знање и да се у Шапцу створи екосистем који ће подржати ту фабрику“, наводи Радуновић.

То подразумева развој домаћих компанија које би биле подизвођачи, али и образовање кадрова за машинство, аутоматику, роботику и производњу делова.

Србија има добру основу, али недостају нови профили стручњака

Србија већ има снажан ИТ сектор и велики број инжењера, али је, према Радуновићевој оцени, потребно направити следећи корак.

Домаће компаније су дуго биле усмерене на такозвани аутсорсинг – развој производа за стране компаније. Сада је све више фирми које развијају сопствене производе, а важну улогу има и стартап екосистем.

За развој роботике, потребни су и стручњаци из машинства, аутоматике и производње.

Технологија се мења из месеца у месец

Један од највећих изазова биће брзина технолошких промена. Радуновић истиче да је данас неопходно стално унапређивати системе јер се нова решења појављују изузетно брзо.

„Фабрика која данас изгледа на један начин, за три или шест месеци може драстично да се промени.  Због тога ће предност имати они који буду могли брзо да се прилагођавају и примењују нове технологије. За Србију то може бити прилика да, иако је мала земља, конкурише великим економијама,уколико буде бржа и агилнија у прихватању нових технологија. Прва фабрика хуманоидних робота у Шапцу зато није само нови производни погон, већ и тест за то колико Србија може да повеже индустрију, науку, образовање и домаћи ИТ сектор и направи корак ка новој индустријској ери“, закључио је Миљан Радуновић, менаџер за вештачку интелигенцију.

Зашто је неопходна обука о вештачкој интелигенцији?

– Када је реч о вештачкој интелигенцији, сматрам да је то нешто што ће све пореметити, чак и више него што је то можда урадио интернет. Суштина је помоћи људима да разумеју шта је вештачка интелигенција, које су њене добре стране, које су опасности, за шта би је требало користити, а за шта не, јер ће имати огроман утицај на њихов рад у наредних неколико година.

Ја то упоређујем са возачима тркачких аутомобила, односно возачима Формуле 1. Возач Формуле 1 не мора да зна сваки део аутомобила и сваки механизам, али мора да зна довољно да би могао добро да га вози и да зна како да разговара са инжењерима.

Већини људи је потребан само основни ниво знања да би разумели шта је вештачка интелигенција и како да је правилно користе.

Зашто је важно окупити људе из различитих земаља?

– Мислим да је то занимљиво јер људи уче једни од других. У различитим земљама вештачка интелигенција се користи за различите ствари, тако да људи могу да инспиришу једни друге. Постоје и различита етичка правила у различитим земљама.

Када окупите људе из различитих средина, учите кроз различите идеје. Када људи виде да имају исте проблеме, али различите приступе, могу много да науче једни од других.

Како тренутно видите ниво коришћења вештачке интелигенције у медијима?

– Вештачка интелигенција у медијима је незгодна тема јер се не користи свуда на исти начин. Постоје организације које користе оно што ми зовемо аутоматизовано новинарство. Оне производе хиљаде чланака који се тичу спорта, берзе и других области, а све се аутоматски креира.

Постоје и друге организације које иду у супротном смеру. Оне, у суштини, кажу да неће много користити вештачку интелигенцију јер желе да им се верује. Сматрају да ће имати веће поверење публике ако кажу да је нешто урадио човек.

Чини се да је у одређеним областима, на пример приликом снимања драме, где се вештачка интелигенција може користити за генерисање другачије позадине, њена примена нешто прихватљивија. Основни ниво аутоматизације у администрацији такође је прихватљив.

Али, на пример, коришћење вештачке интелигенције за генерисање слике за вести потпуно је неприхватљиво на већини места.

Ако сте јавни медијски сервис или велика институција са репутацијом, обично сте много опрезнији. У мањим комерцијалним медијима, где се често испробавају нове могућности, али и праве грешке, вештачка интелигенција се користи много више јер се мање води рачуна о кредибилитету и поверењу.

Шта можемо очекивати од вештачке интелигенције наредне године?

– Мислим да се ствари крећу веома брзо. Кажу да вештачка интелигенција отприлике сваких седам месеци удвостручује своје капацитете. Ако разумете експоненцијални графикон, он иде заиста оштро навише.

Мислим да ће следећу годину дефинисати асистенти вештачке интелигенције. Да разјаснимо шта су ти асистенти – уместо да ви одете на ChatGPT и питате за најбољи хотел, они би могли да вам резервишу хотел. То су мали, виртуелни алати који могу да предузимају акције, попут виртуелних особа.

Вештачка интелигенција ће постати још моћнија, а људи ће морати да се прилагоде чињеници да треба да размишљају готово као менаджери и да знају да управљају свим тим алатима.

Да ли се плашите вештачке интелигенције?

– Имам дозу забринутости јер смо, пре свега, већ уочили проблеме када људи почну да разговарају са вештачком интелигенцијом и мисле да је она стварна особа. Настају проблеми са менталним здрављем, па све до ситуација попут учешћа у рату, где вештачка интелигенција може доносити одлуке о томе шта би дрон требало да уради.

Тако да јесам забринут. Са друге стране, мислим да вештачка интелигенција има потенцијал да се употреби за сјајне ствари, попут напретка у медицини. Али постоје и опасности.

Мислим да већина земаља и организација сада има много боље регулативе и да је лакше правилно одлучити шта ће се радити, а шта неће.

Оно са чиме се већина земаља бори јесте како обезбедити регулаторе и како контролисати старе технологије. Вештачка интелигенција се развија толико брзо да регулатори покушавају да је сустигну.

Такође, поставља се питање како контролисати нешто ако се, на пример, налазите у Србији, а сервер је негде у Америци. Имате ограничену контролу над тим. Зато мислим да не постоји магично решење.

Неопходна је свест о томе, као и људи чији је посао да воде рачуна о опасностима и проверавају да ли је све у оквиру закона. Знамо да постоје преваранти и лоши актери, тако да нема гаранције, али морамо да дамо све од себе.

Коју бисте поруку послали младима?

– Мислим да би порука, пре свега, била да буду опрезни са подацима које деле. Чак и ако сте на ChatGPT, побрините се да искључите сва подешавања која омогућавају дељење ваших података.

Технологија се мења, али ваша лична етика не. Зато се увек запитајте: „Да ли желим да дозволим некоме приступ да пошаље мејл у моје име? Желим ли да креирам четбот за своју компанију који ће разговарати са публиком?“

Ако то урадим, морам бити веома опрезан и обучити га како не би рекао нешто погрешно.

Мој савет је да наставите да учите и испробавате нове ствари, јер није добро бити неко ко мисли: „Ох, ја сам престар за ово“, или нешто слично.

Језик вештачке интелигенције је људски природни језик. Можете креирати апликацију, постављати упите и комуницирати. Зато испробавајте ствари, схватите у чему је вештачка интелигенција добра, у чему није и како функционише.

Тада ћете се вероватно осећати много сигурније када је реч о томе како и где се вештачка интелигенција уклапа у ваш живот.

„Ограничења која су предвиђена споразумом исто су као када бисте рекли: ‘Па, можете да попушите колико год цигарета желите током два сата дневно’“, напомиње узбуњивач и бивши запослени у Фејсбуку Артуро Бехар. „То цигарете не чини ништа безбеднијим.“

Десетине америчких савезних држава тужиле су „Мету“, тврдећи да је компанија осмислила производе који изазивају зависност и доводе до проблема са менталним здрављем код младих, попут поремећаја у исхрани, депресије и самоубистава.

Савезне државе и компанија постигле су у среду свеобухватан споразум о нагодби, којим ће „Мета“ бити приморана да уведе значајне измене на својим платформама, укључујући строга ограничења времена које тинејџери могу да проводе у апликацијама као што су Инстаграм и Фејсбук.

Бехарово сведочење било је кључни део случаја који су власти изнеле пред судом. Бивши запослени, који је непосредно сарађивао са Марком Закербергом, сведочио је да је извршни директор „Мете“ лагао о посвећености компаније безбедности деце и игнорисао упозорења о штетном садржају.

„Мета“ је одбацила Бехарове критике да је нагодба превише уско усредсређена на временска ограничења, указујући и на друге захтеве, попут подразумеваног подешавања према којем ће тинејџери, када отворе своје налоге, видети садржај који није одабран алгоритамски, као и родитељске контроле које омогућавају да се садржај који се приказује тинејџерима врати на неперсонализовану верзију.

Многе измене које „Мета“ мора да спроведе након постизања споразума подразумевају појачан родитељски надзор над коришћењем апликација, као и да постојећа безбедносна подешавања за тинејџере постану подразумевана за младе кориснике.

Уводе се и „ноћни режим“ и „школски режим“, којима се ограничава коришћење апликација у одређеним периодима дана. Неколико функција које подстичу „друштвено поређење“, попут филтера за улепшавање и броја лајкова, такође ће подразумевано бити искључено.

Иако су државни тужиоци представили нагодбу као победу, а „Мета“ позвала друге платформе да уведу слична правила, Бехар тврди да споразум не предвиђа независни надзор и да не значи нужно да ће „Метине“ платформе бити безбедније за младе.

Бехар каже да споразум и временска ограничења не мењају начин на који су осмишљени алгоритми због којих Фејсбук и Инстаграм изазивају зависност и могу бити штетни. Надао се да ће споразум у већој мери регулисати начин на који алгоритми друштвених мрежа усмеравају младе кориснике ка одређеним садржајима, као и да ће бити уведене независне ревизије и мерљиве обавезе у погледу смањења штете.

„Ово није зелено светло да се каже да је производ безбедан“, наглашава. „Као и код дувана и опиоида, производ и после нагодбе наставља да буде штетан. Рад мора да се настави како бисмо били сигурни да је довољно безбедан за младе.“

Портпарол „Мете“ навео је да платформа већ има широк спектар мера заштите тинејџера, којима се спречава да виде штетан садржај или ступају у разговоре са одраслим особама које не познају.

„Имамо читав низ уграђених мера заштите“, навео је портпарол „Мете“. „Бехарови коментари то заиста занемарују, а занемарују и огромну корист коју тинејџери на различите начине имају од друштвених мрежа.“

Бехар, некадашњи инжењер задужен за безбедност у Фејсбуку, током суђења сведочио је два дана о свом уверењу да је „Мета“ примењивала политику „не питај, не говори“ када је реч о безбедности деце на њеним платформама.

„Мета“ у оквиру нагодбе није признала било какву одговорност и током суђења је одбацила све оптужбе да је свесно креирала производе који су младе кориснике чинили зависним од њених платформи, истовремено занемарујући штетне последице.

Како су објавили државни тужиоци, ова нагодба не само да укључује финансијску одштету, већ обавезује технолошког гиганта на суштинске промене у функционисању својих платформи. Договором је прекинуто суђење у Оукланду, у Калифорнији, на којем се очекивало и сведочење извршног директора Марка Закерберга.

Тужбу против „Мете“ је 2023. године поднело 29 држава, укључујући Калифорнију, Колорадо, Кентаки и Њу Џерзи. У тужби се наводи да је компанија свесно допринела кризи менталног здравља младих дизајнирањем функција које код деце изазивају зависност, док је истовремено скривала сазнања о штетности својих производа.

Такође, „Мета“ је оптужена за кршење савезних закона јер је рутински прикупљала податке о деци млађој од 13 година без сагласности родитеља.

„Годинама је 'Мета' намерно обмањивала јавност о зависничким и штетним карактеристикама дизајна које су опустошиле ментално здравље младих", изјавио је Џеј Џоунс, државни тужилац Вирџиније. Додао је да ће нагодба „стати на пут овим опасним праксама и донети значајно олакшање које ће заштитити децу од онлајн штетности".

Само у Вирџинији, вредност нагодбе износи 353 милиона долара, што је чини једном од највећих у историји заштите потрошача те државе.

Шта се мења за младе кориснике

Као део нагодбе, „Мета“ се обавезала да ће усвојити низ безбедносних мера. Оне укључују увођење „чврстог ограничења" дневног времена проведеног на Инстаграму и Фејсбуку за децу, као и обавезне паузе.

Компанија ће такође елиминисати "push" нотификације током школских часова радним данима и увести строге мере за проверу старости корисника, уз контроле садржаја прилагођене узрасту како би се спречило вршњачко насиље и ширење штетног материјала о поремећајима у исхрани и самоповређивању.

Родитељске контроле биће ојачане и лакше за коришћење, а ограничиће се и функције које подстичу социјално поређење, попут бројача „лајкова".

Истрага која је претходила тужби покренута је након извештаја Волстрит џорнала из 2021. године, који су открили да је компанија интерно знала за штетан утицај Инстаграма на тинејџере, посебно на девојчице, у погледу менталног здравља и слике о сопственом телу.

Иако је „Мета“ од тада увела низ заштитних функција, стручњаци за безбедност деце и неки бивши запослени дуго су тврдили да су те мере биле само козметичке природе.

Сведочећи на суђењу, Артуро Бехар, бивши директор у „Мети“, изјавио је да је компанија доследно давала предност профиту у односу на безбедност. Објаснио је да је фокус био на томе колико често и колико дуго људи користе платформе, чак и ако је то штетно по њихово ментално благостање. „Ако се удаљите од производа, они неће зарадити новац", рекао је Бехар.

Глобални талас регулације

Ова нагодба није изолован случај, већ део растућег глобалног притиска на технолошке компаније. Мета, Тик-ток, Снепчет и Јутјуб суочавају се са хиљадама тужби појединаца, школских округа и више од четрдесет савезних држава.

Преседани су већ постављени: порота у Калифорнији је наложила „Мети“ и „Гуглу“ да исплате шест милиона долара одштете младој жени због зависничког дизајна апликација, док је у Новом Мексику „Мета“ кажњена са 375 милиона долара због излагања деце штетном садржају.

Забрињавајући подаци додатно подстичу регулаторне мере. Истраживање Универзитета у Кембриџу показује да се скоро половина тинејџера осећа зависно од друштвених мрежа, док Светска здравствена организација процењује да око 11 одсто адолесцената показује знаке проблематичног коришћења.

Као одговор на све већу забринутост, државе широм света уводе строже прописе. Аустралија је постала прва земља која је забранила друштвене мреже за млађе од 16 година. Француска планира сличну забрану за млађе од 15 година, док су Португалија, Шпанија, Грчка и Немачка такође увеле или разматрају сличне законе.

Ови потези сигнализирају растући међународни консензус о неопходности заштите деце и адолесцената у дигиталном добу.

Ови преговори долазе током текућег суђења пред федералним судом у калифорнијском граду Оукланду, које обухвата тужбе 29 америчких држава и представља један од највећих правних тестова за оптужбе да су компаније друштвених медија нанеле штету менталном здрављу младих.

Важност случаја је толика да је савезни апелациони суд одбио да одложи суђење само неколико дана пре избора пороте 12. августа, чиме је послат јасан сигнал да ће се процес наставити по плану.

Оптужбе за психолошку манипулацију

У средишту тужбе, коју је поднела двостраначка коалиција тужилаца, налази се аргумент да је „Мета“, компанија Марка Закерберга, свесно створила „психолошки манипулативне" функције на својим платформама како би подстакла компулзивну употребу међу младима.

Оптужбе се односе на коришћење бесконачног скроловања (infinite scroll), упорних нотификација и опција попут „лајкова" за искоришћавање психолошких рањивости адолесцената.

Тужиоци тврде да је „Мета“ била свесна штете коју њене платформе могу проузроковати, укључујући анксиозност, депресију и поремећаје у исхрани, али је те информације скривала како би максимизовала профит.

Због тога се овај случај често пореди са историјским тужбама против дуванске индустрије, која је такође била оптужена да је прикривала штетне последице својих производа.

Поред кршења државних закона о заштити потрошача, тужба обухвата и наводе да је технолошки гигант прекршио савезни Закон о заштити приватности деце на интернету (COPPA). Према оптужници, „Мета“ је незаконито и без пристанка родитеља прикупљала личне податке од корисника за које је знала да су млађи од 13 година.

Ови подаци су, како се тврди, коришћени за обуку модела генеративне вештачке интелигенције и машинског учења, што представља озбиљну повреду приватности. Због ових оптужби, државе траже огромне финансијске казне које би могле достићи и до 200 милијарди долара, као и судски налог за промену дизајна платформи ради веће безбедности деце и транспарентности у прикупљању података.

Метина одбрана и шири контекст

„Мета“ је одбацила све оптужбе, наводећи да су тврдње држава неосноване и да компанија активно ради на заштити младих на својим платформама. Адвокати компаније тврде да не постоје коначни научни докази који би подржали тврдњу да су њени производи „адиктивни".

Компанија се раније бранила аргументом да није могла обманути потрошаче о зависности, образлажући да „зависност од друштвених медија" није признато психијатријско стање.

Поред тога, „Мета“ се позива и на заштиту по члану 230 Закона о пристојности у комуникацијама, који генерално штити интернет платформе од одговорности за садржај који генеришу корисници.

Ово суђење је само део ширег таласа правних поступака које су покренуле државе, локалне самоуправе, школски окрузи и појединци против „Мете“ и других технолошких фирми, оптужујући их да су изазвале националну кризу менталног здравља младих.

Знак да би нагодба могла бити на помолу стигао је крајем уторка, када је неколико канцеларија државних тужилаца, укључујући канцеларију тужиоца Неваде Арона Форда, најавило конференције за штампу.

У саопштењу је наведено да се планира објава „велике нагодбе за заштиту потрошача која укључује водећу технолошку компанију". Пре овог случаја, суд у Новом Мексику већ је наложио „Мети“ да плати 942 милиона долара због штете нанете менталном здрављу деце, што показује растући правни притисак на компанију.

Исход овог историјског суђења, било да се заврши пресудом или нагодбом, могао би имати далекосежне последице не само за „Мету“, већ и за целу индустрију друштвених медија.

Потенцијално би могао да наметне фундаменталне промене у начину на који су ове платформе дизајниране и вођене, као што су укидање адиктивних механизама или увођење строжих система за верификацију старости корисника.

Штавише, овај случај се пажљиво прати јер би могао постати катализатор за нове савезне законе и прописе који би технолошке компаније коначно држали одговорнијим за добробит својих најмлађих корисника.

Оно што знамо јесте да ће приступ том леду бити прави изазов. Налази се на дну дубоких, тешко приступачних кратера у које Сунчева светлост никада не допире, где је милијардама година остао нетакнут на температурама знатно нижим од минус 200 степени Целзијуса. То су нека од највреднијих места на Месецу, али истовремено и најтежа за истраживање.

Истраживање Месеца прешло је дуг пут од совјетске сонде „Луна 1“, која је у јануару 1959. године стигла у близину Месеца. Мисије „Аполо“ и оне које су уследиле показале су да изазов више није само стићи до Месеца. Потребно је истражити места до којих људи и конвенционални ровери не могу лако да дођу и, на крају, утврдити да ли сам Месец може да обезбеди део ресурса који ће бити потребни будућим истраживачима.

Кина је две деценије развијала све амбициознији програм истраживања Месеца, назван по Чанге, древној кинеској богињи Месеца. Очекује се да мисија „Чанге 7“ крене ка Земљином небеском суседу касније овог месеца, иако је недавни неуспех друге кинеске ракете унео одређену неизвесност у вези са датумом лансирања.

Шта би требало да оствари мисија „Чанге 7“?

Мисија ће тестирати неколико нових приступа истраживању Месеца. Чиниће је орбитер (који ће кружити око Месеца), лендер, ровер и возило које се креће скоковима, односно „хопер“ (скакач).

Поред тога, лунарни релејни сателит „Ћуећао 2“ већ је на свом месту. Лансиран је одвојено у марту 2024. године, након чега је подржао мисију „Чанге 6“, а током мисије „Чанге 7“ омогућиће комуникацију између Земље и површине Месеца.

Још није прецизно познато где ће мисија слетети, али један од главних кандидата је локација на осветљеном гребену или у његовој близини, недалеко од кратера Шеклтон, у области Аиткен на јужном полу Месеца.

Права звезда мисије биће „скакач“ који је, за разлику од ровера на точковима, пројектован да прескаче нераван терен и спушта се у кратере до којих Сунчева светлост никада не допире – места у која конвенционална возила можда уопште не могу да уђу.

Њено укључивање у мисију има смисла због стрмих зидова кратера, неравног терена, сталне сенке, као и потребе за аутономном навигацијом и комуникацијом.

Кинески научници неће тражити доказе о постојању воде – већ постоје чврсти докази о води у поларним областима Месеца. Кључно питање ове мисије јесте где се тачно вода налази, у ком облику и концентрацији, као и да ли јој је реално могуће приступити.

Ово представља прелазак са пуког истраживања Месеца на утврђивање тога да ли његови ресурси заиста могу да се користе.

Како Наса бира другачији приступ

И друге земље заинтересоване су за одговор на исто питање. Сједињене Америчке Државе имају исти дугорочни циљ – да омогуће трајно присуство и дугорочне активности на Месецу. Иако се Наса суочава са истим физичким изазовима, америчка свемирска агенција одлучила се за другачије решење.

„Чанге 7“ је координисана државна мисија чији су елементи осмишљени око једног, прецизно одређеног циља и која може да користи већ постојећу инфраструктуру сателита „Ћуећао 2“.

Наса, с друге стране, намерно покушава другачији приступ – изградњу својеврсног тржишта лунарних услуга кроз програм „Комерцијалне услуге испоруке терета на Месец“. Агенција од компанија које поседују и управљају сопственим свемирским летелицама купује услуге транспорта, мобилности и технологије за мисије на Месецу.

Наса тренутно има уговорено 17 испорука које носе више од 60 инструмената.

Амерички програм већ је донео драгоцена искуства. Мисија компаније „Intuitive Machines“, ИМ-2, названа „Атина“, покушала је да спроведе задатке веома сличне онима које има „Чанге 7“.

Носила је бушилицу и масени спектрометар за потрагу за испарљивим материјама, мало возило које се креће скоковима намењено истраживању тешког терена и експерименталну мобилну комуникациону мрежу. Међутим, лендер се преврнуо на месту слетања и искључен је само дан након доласка.

Суштина је у томе да одредиште намеће проблеме, док различити свемирски програми експериментишу са различитим начинима њиховог решавања.

Учење како живети на Месецу

Проналажење лунарних ресурса само је први корак. Мисија „Чанге 7“ покушаће да утврди где се у близини јужног пола Месеца налазе корисни ресурси и да одреди њихову природу.

Мисија „Чанге 8“, чије је могуће лансирање планирано за 2028. годину, требало би да направи корак даље и покаже како би ти ресурси заиста могли да се користе.

Вероватно ће уследити и мисије са људском посадом, које би на крају требало да доведу до изградње Међународне лунарне истраживачке станице, пројекта који заједнички предводе Кинеска национална свемирска администрација и руска свемирска агенција „Роскосмос“.

С друге стране Пацифика, програм ЦЛПС обезбеђиваће технологију и научне инструменте за шири програм „Артемис“, који предводи Наса и чији је циљ постављање темеља за дугорочно истраживање Месеца.

На крају, јужни пол Месеца не мари за то чија се застава налази на свемирској летелици. Сваки истраживач који се спусти у његове кратере у сталној сенци суочиће се са истим проблемима – мраком, екстремном хладноћом, неравним тереном и тешкоћама у комуникацији.

Долазак на Месец био је један од највећих технолошких изазова 20. века. Учење како тамо живети и радити могло би да буде један од највећих изазова 21. века.

Робота је направила кинеска компанија за производњу паметних телефона „Хонор“. „Лајтнинг“ је раније ове године већ надмашио светски рекорд у мушком полумаратону, пошто је трку завршио за 50 минута и 26 секунди.

Своју свестраност показао је постављањем новог рекорда у спринту током пробног такмичења, али је у суботу у финалној трци на 100 метара у Пекингу заузео друго место, иза другог хуманоидног робота.

Његов произвођач привукао је пажњу јавности раније ове године и након што је направио телефон са вештачком интелигенцијом и личношћу налик људској, који може да пева, плеше и води разговор са стварном особом.

Игре показују све већи значај хуманоидних робота за кинеску економију. Вредност произвођача робота који изводи кунг-фу покрете достигла је 48 милијарди фунти након изласка компаније на берзу пре само неколико дана.

Креатори економске политике и компаније рачунају да ће напредак у области вештачке интелигенције и хардвера убрзати примену робота у производњи, логистици и производима намењеним потрошачима.

Друге Светске игре хуманоидних робота отворене су у суботу увече у Пекингу, а окупиле су екипе из 16 земаља и 2.056 робота који се такмиче једни поред других.

На церемонији отварања, роботски коњ компаније „DaxAI“, прилагођен кретању по различитим теренима, ушао је у дворану носећи хуманоидног робота „Тјенгонг“, који је држао заставу такмичења. Одмах потом, формације робота су једна за другом улазиле у арену.

После церемоније отварања одржана је квалификациона трка на 400 метара у категорији великих робота. Кинески хуманоидни робот „Тјенгонг“ освојио је прво место у квалификацијама са временом од 39,7 секунди.

Меј, који је поседовао оригиналну панду (модел 141), коју је дизајнирао Ђорђето Ђуђаро, као и другу и трећу генерацију, новом моделу приступио је са мешавином наде и скептицизма.

Међутим, његова коначна оцена далеко је од ентузијастичне. Аутомобил је, како каже, сасвим солидан, али га је на крају оставио „потпуно равнодушним“. Меј закључује да је гранде панда постала „уређај“ за превоз, а не возило које буди емоције.

Дизајн са историјом

Нова гранде панда, са ценом од 26.900 евра, нуди се са 1,2-литарским троцилиндричним благим хибридним мотором, а доступна је и као потпуно електрично возило.

Меј истиче бројне дизајнерске елементе који одају почаст богатој историји фијата. Коцкаст, „плочаст“ изглед и име „панда“ утиснуто директно у металне панеле врата евоцирају дух оригиналног модела.

Посебно су интересантни детаљи инспирисани чувеном фијатовом фабриком Лингото у Торину. Дизајн светала подсећа на прозоре ове историјске зграде, док је кућиште инструмент табле обликовано по узору на њену легендарну кровну тест-стазу.

Ипак, Меј сматра да се похвале за дизајн не преносе и на искуство у вожњи. Он описује вожњу као „прилично грубу“, а управљање као „инертно“. Његова највећа замерка односи се на аутоматски мењач: „Не можете мењати брзине навише, можете само наниже“, објаснио је, истичући да то ограничава контролу возача.

Екологија у кабини 

Унутрашњост аутомобила прати савремене еколошке трендове. Облоге су направљене од рециклираних картона за пиће, док је материјал на инструмент табли, назван „Бамбокс“, делимично сачињен од природних бамбусових влакана.

Један од коментатора на снимку духовито је приметио: „Панда мора да има бамбус“.

Ова искрена, помало цинична рецензија наишла је на одушевљење публике. Коментари испод видеа хвале Мејев приступ, истичући да је то „права рецензија аутомобила, а не само покушај да се угоди произвођачу“.

Многи су његов наступ упоредили са најбољим данима емисије Топ гир, поздрављајући повратак објективног и духовитог аутомобилског новинарства.

Неуспех мисије значи да је опсерваторија осуђена да настави да пада назад ка Земљи.

„Ово није исход ка којем смо тежили, али то не мења разлог због којег је вредело покушати ову мисију“, рекао је администратор Насе Џеред Ајзакман.

Опсерваторија Нил Герелс Свифт лансирана је 2004. године како би детектовала експлозије гама-зрака, најмоћније експлозије у свемиру. Временом је свемирску летелицу погађао све већи број расутих молекула у спољним слојевима Земљине атмосфере, стварајући трење које је успоравало њену орбиту и смањивало њену висину.

Поред тога, повећана соларна активност последњих година изазвала је ширење горњих слојева наше атмосфере, повећавајући број молекула са којима се телескоп сусретао и тако га додатно приближавајући Земљи.

Мисију „Свифт буст“, вредну 30 милиона долара, Наса је 2025. године поверила ваздухопловној и свемирској стартап компанији „Каталист“ из Аризоне. План је био да се ова приватна летелица сусретне са остарелом опсерваторијом и подигне је у вишу орбиту. То је инжењерима компаније „Каталист“ оставило мање од годину дана да осмисле и изведу мисију пре него што телескопу истекне време.

„Знали смо да је ово мисија високог ризика и велике потенцијалне награде – први покушај те врсте, развијен према досад невиђеном временском року који је диктирала активност Сунца“, рекао је Шејн Домагал-Голдман, директор Насиног одељења за астрофизику.

ЛИНК је требало да се сусретне са „Свифтом“ око месец дана након лансирања, али су крајем јула проблеми са електричним напајањем погодили два уређаја који контролишу оријентацију летелице, након чега је она почела да се неконтролисано окреће.

Иако је Наса морала да одустане од циљева првобитне мисије, позивајући се на проблеме са контролом висине који и даље трају, званичници кажу да пројекат није у потпуности отказан. „ЛИНК ће и даље покушати да изведе операције сусрета и приближавања са Насином опсерваторијом како би демонстрирао кључне способности за будуће истраживање свемира“, навела је агенција за истраживање свемира.

Други снимак приказује Џејсона током вожње аутомобила и сукоба са ликовима из игре. У међувремену су се појавили и нови снимци који додатно подстичу сумње да особа или група која стоји иза цурења заиста има приступ верзији игре.

Посебну пажњу привукла је фотографија која је представљена као комплетна мапа света игре. Према наводима медија, она приказује измишљену америчку државу Леонида, у којој је смештена радња ГТА 6. Ипак, није потврђено да је реч о коначној верзији мапе, а поједини детаљи указују на могућност да је у питању материјал из старије фазе развоја.

Иза најновијег цурења наводно стоји група или појединац под именом „CyberLeek“. Уз објављене материјале појавио се и манифест у којем се критикују поједине праксе великих издавача видео-игара, пре свега дигиталне преднаруџбине, додатно наплаћивање садржаја који се већ налази у игри и укидање приступа садржају за једног играча након гашења сервера.

Група је као један од повода навела и одлуку Rockstara да ГТА 6 не буде објављен на физичком диску. Уз материјале је промовисана и криптовалута повезана са именом „CyberLeek“, што је изазвало додатне сумње и скептицизам дела гејминг заједнице.

У међувремену, поједини снимци су уклоњени са друштвених мрежа након захтева за уклањање због повреде ауторских права. То додатно указује да Rockstar Games и њена матична компанија „Take-Two Interactive“ настоје да ограниче ширење материјала, иако компаније до сада нису званично потврдиле аутентичност најновијег цурења.

Најновије информације појавиле су се у осетљивом тренутку за Rockstar. Компанија је за 27. август најавила специјално представљање под називом Grand Theft Auto VI: An Extended Look, које ће публици донети нови званични поглед на игру. 

Ово није први пут да ГТА 6 трпи озбиљно цурење информација. У септембру 2022. године на интернету се појавило око 90 снимака из ране верзије игре. Rockstar Games је тада потврдио да је реч о последици неовлашћеног приступа мрежи компаније, а случај је оцењен као једно од највећих цурења у историји индустрије видео-игара.

И први званични трејлер за ГТА 6 био је објављен раније него што је планирано, након што је процурио на интернету уочи заказане премијере.

Grand Theft Auto 6 требало би да буде објављен 19. новембра 2026. године за конзоле PlayStation 5 и Xbox Series X/S.

Непредвидиви рачуни и скривене накнаде су, према искуствима компанија које су прошле кроз ову фазу, један од главних разлога због којих ВИ пројекти остају заглављени у пилот фази.

Зато тржиште ВИ инфраструктуре полако почиње да нуди оно што су фирме већ навикле да траже од телекома и клауд провајдера - избор између плаћања по стварној потрошњи и унапред дефинисаног буџета.

Та два приступа данас паралелно постоје и на домаћем тржишту, кроз платформу Орион AI Factory. Први модел, плаћање по потрошњи, обрачунава се на основу броја обрађених токена, без уговорне обавезе и без фиксног месеца за обнову.

Други, унапред купљен кредит, функционише по принципу једне фактуре и једног буџета - фирма купи пакет од 500 до 10.000 евра, а кредит не истиче док се не потроши, без обзира на то колико дуго то траје.

Оба модела воде на исту инфраструктуру и исти скуп модела: ГЛМ 5.2, Kими K2.7 и DeepSeek V4 Flash, доступне преко једног АПИ-ја, без закључавања за појединачни модел.

То значи да тим који данас користи један модел за генерисање садржаја, а сутра други за анализу кода или agentic workflow, не мора да мења уговор ни инфраструктуру, само позив који шаље.

Платформа је изграђена на НВИДИА инфраструктури, са локалном обрадом података, што је посебно битно за фирме из регулисаних индустрија, банке, осигурање и јавни сектор, којима је важно да знају где се подаци физички обрађују.

За компаније које ВИ трошкове тек почињу да планирају, оваква понуда помера расправу са питања „који ВИ модел да користимо“ на питање „како желимо да ВИ трошак изгледа у нашем буџету“, оперативни издатак који расте са употребом или фиксна ставка коју је лако предвидети.

Kако све више фирми у региону прелази из фазе тестирања у стварну производњу, оваква флексибилност престаје да буде додатна опција и постаје стандардни део понуде ВИ инфраструктуре.

Пенг је најавио да ће у новембру на Филипинима, током самита, бити отворен први музеј мира који носи име Николе Тесле. Објаснио је да је Теслино име повезао са идејом мира због његовог научног доприноса, али и његове филозофије.

„Зато што је Никола Тесла познат као један од највећих научника у свету и он је оснивач, односно изумитељ електричне енергије и пребацио је људски род из времена свећа у време струје и то је нешто што људи знају, што воле и знају колико је важно коришћење електричне енергије“, рекао је.

Према његовим речима, Теслина технологија омогућила је прелазак човечанства у нову еру развоја и цивилизације.

„Уз његову технологију мислим да су људска бића пребачена у нову еру, у период развоја и цивилизације, напредније цивилизације. И то је један од аспеката мира који је донет људском роду“, навео је Пенг. Гост РТС-а је говорио и о Теслиној филозофији и његовој жељи да људи живе у миру и буду у хармонији са природом.

„То није само мир људских бића, већ уопштено и унутрашњи мир у људском уму, то је у духу мира“, рекао је Пенг, додајући да у том контексту види сличност између Теслине филозофије и таоистичке теорије Лао Цеа.

Сматра да Срби и Кинези имају сличност када је реч о разумевању мира: „Мислим да српски народ и Кинези имају једну сличност, једну заједничку особину да могу да разумеју једни друге у контексту мира у универзуму, у свемиру.“

Сарадња Србије и Кине у области вештачке интелигенције и роботике

Говорећи о сарадњи Србије и Кине, Пенг је навео да је упознат са посетом председника Србије Александра Вучића Кини и споразумима који су тада потписани, укључујући и споразум о вештачкој интелигенцији.

„Мислим да он говори не само о пријатељству између Кине и Србије, већ и о развоју неких посебних области, технолошких области у будућности. И то ће бити заједнички пројекти и један од аспеката тог односа који постоји између Србије и Кине“, рекао је.

Говорећи о најављеној производњи хуманоидних робота у Србији, Пенг је оценио да би сарадња са Кином могла да допринесе развоју роботике и вештачке интелигенције у Србији.

„Мислим да је Кина пуно радила на развоју вештачке интелигенције на националном нивоу, али и на нивоу компанија, на нивоу друштва“, навео је гост Јутарњег програма.

Према његовим речима, развој у овој области може да допринесе производњи и повећању капацитета и у Србији: „И то је једна јако добра прилика да се развију роботика и вештачка интелигенција не само за индустријску употребу у фабрикама, већ и за дневну употребу у свакодневном животу људи.“

Сматра да би сарадња Србије и Кине могла да допринесе брзом развоју вештачке интелигенције и роботике и њиховој примени у индустрији у Србији.

Говорећи о Академији „Никола Тесла“, Пенг је навео да она већ окупља око 600 научника и иноватора, док је у провинцији Хајнан планиран велики научноистраживачки центар.

Према његовим речима, припреме за академију и удружење почеле су прошле године, а током тог периода организоване су активности и путовања између Кине и Србије. Навео је и да је разговарао са представницима Министарства науке Србије о комуникацији између Србије, Кине и Русије.

„Након тога смо успоставили Академију 'Никола Тесла' у Кини. Регистрована је у Хонгконгу, функционише у Пекингу и Хонгконгу, значи у неколико различитих, на неколико различитих локација у Кини“, рекао је Пенг.

Како је навео, циљ је да Академија „Никола Тесла“ буде присутна широм света, укључујући Филипине, поједина места у Сједињеним Америчким Државама и Србију.

Пенг је говорио и о догађају који је у јулу организован поводом 170. годишњице Теслиног рођења. Иако је у Пекингу тог дана било невреме, око 100 људи дошло је на Академију из различитих делова Кине како би обележили годишњицу.

Отворена и фондација у оквиру Академије „Никола Тесла“

Пенг је говорио и о публикацији коју је објавила Поштанска служба Кине: „То је поштанска служба Кине која је објавила ову публикацију како би обележила 170. годишњицу рођења Николе Тесле. Значи, China Post, односно поштанска служба Кине је објавила“.

Навео је да је истог дана у Пекингу успостављена, односно отворена фондација у оквиру Академије „Никола Тесла“.

„Позвали смо људе који су поштоваоци Николе Тесле, не само технологије, већ и његовог духа и његовог доприноса људским бићима. Позвали смо их да се удруже заједно с нама на тој академији и да подрже Музеј Николе Тесле, односно музеје широм света“, рекао је Пенг.

Према његовим речима, циљ је да се настави ширење Теслиног духа и да научник буде упамћен широм света. Ху је навео да Академија има земљу у провинцији Хајнан, као и партнерство за изградњу зграде која би била седиште Музеја Николе Тесле.

„Имамо и комуникације у вези са дизајном, саме изградње и тако даље. Када буде завршена, та зграда ће бити један од најбољих музеја, ако не и најбољи музеј Николе Тесле у свету“, рекао је Пенг.

Према његовим речима, интернет је донео нешто ново, али је истовремено унапредио многе ствари које су већ постојале. Код вештачке интелигенције, међутим, ситуација је другачија јер је она, како каже, много мање технички важна када се говори о примени, а много више о томе како мења посао и образовање.

„Не креће се од питања како“

Једна од највећих промена, према Варагићевом тумачењу, односи се на образовање. Он сматра да више није толико важан фокус на памћењу великог броја информација, јер се одговори и подаци могу добити за неколико секунди. То, међутим, не значи да чињенице више не треба памтити.

„Има неких ствари које треба памтити“, рекао је Варагић, објашњавајући да учење и даље има значај, између осталог и због „тренирања мозга“ и преношења знања.

Суштина је, каже, у промени фокуса. Важно је знати за шта се нешто примењује, зашто је то важно и шта се тиме добија, а тек онда долази питање како нешто урадити.

Према његовим речима, пре појаве вештачке интелигенције једно од најчешћих питања које су људи постављали на Гуглу било је „како“.

Сада би, сматра Варагић, пре питања „како“ требало поставити друга питања – шта је оно што нас интересује, шта тиме добијамо и зашто нам је то важно.

Опасност од „испеглане конфузије“

Посебан проблем представља то што одговор вештачке интелигенције може да звучи веома уверљиво чак и када није тачан.

Варагић је тај феномен назвао Polished Confusion, односно ситуацијом у којој је нешто веома лепо упаковано и наизглед делује добро, али у суштини не решава проблем и само ствара додатну конфузију.

„Проблем је у томе што вештачка интелигенција екстремном брзином продукује јако велику количину садржаја“, рекао је он.

Тај садржај може бити различитог типа, а управо због његове количине и брзине настанка неопходна је провера.

Варагић је навео и лично искуство када је, како је рекао, неколико пута помислио да је неки резултат „вероватно добар“, да би касније схватио да је у њему постојала грешка коју није проверио. „То је јако опасно“, упозорио је.

Не треба очекивати да вештачка интелигенција може све

Једна од заблуда је и очекивање да ће вештачка интелигенција, зато што на одређена питања може да одговори изузетно добро, моћи да замени људе у свим пословима.

Варагић сматра да је реч о прецењивању могућности једног алата који је у неким стварима веома добар, али у многим другим није.

Он је навео да се најбоље користи за озбиљне ствари када је користе људи који се добро разумеју у област у којој је примењују.

„Значи да сам већ стручан, само да ми послужи као нека помоћ“, констатовано је током разговора, на шта је Варагић одговорио да је управо то један од добрих начина употребе.

Истовремено, људи који нису стручни за одређену област могу, уз помоћ вештачке интелигенције, да дођу до нивоа разумевања који им је потребан, ако заиста желе да науче.

„Не убацујте агенте у хаос“

Посебну пажњу Варагић је посветио такозваним агентима вештачке интелигенције. Објаснио је да је реч о апликацијама које могу самостално да обављају одређене послове, због чега се све чешће називају и „дигиталним радницима“.

Међутим, управо код њих постоји опасност ако компанија нема добро уређене пословне процесе.

„Ако уведете агенте у вашој фирми у којој нису сређени пословни процеси и ако немате добро уређену аутоматизацију, то значи да ћете ви у хаос да убаците нешто што ће да ради самостално“, рекао је Варагић.

Последица, према његовим речима, може бити још већи хаос. „Он ревносно тај хаос да повећава“, закључено је током разговора.

Због тога Варагић не сматра да је брза замена запослених вештачком интелигенцијом добро решење. Навео је и прогнозу компаније „Гартнер“ према којој би до 2027. године 40 одсто оних који су пустили да функционишу агенти могло да има озбиљне губитке.

Како је објаснио, проблем је у томе што компаније улажу велика средства, а не добијају нужно резултат који очекују.

Већина компанија још не види довољан профит

Варагић је навео да је тренутно више од 85 до 90 одсто компанија у свету, како је рекао, у ситуацији да од коришћења вештачке интелигенције још не види довољне приходе, а посебно не профит.

„Ми смо тек на почетку и људи очекују сувише“, рекао је. Проблем није само у технологији, већ и у томе што компаније и људи нису довољно припремљени за њену примену.

„Вештачка интелигенција је ојачала, али људи нису. Ви морате да имате систем“, поручио је Варагић.

Додао је да без критичког односа према информацијама које вештачка интелигенција пружа није могуће постићи добре резултате.

Прво проблем, па тек онда алат

За људе који желе да користе вештачку интелигенцију у послу, Варагић има јасан савет – не треба почињати од алата.

Како је објаснио, највећи број људи креће од тактике и питања како нешто да уради, односно од конкретног алата који жели да користи.

„Не креће се од алата, креће се од проблема“, нагласио је.

Према његовим речима, није довољно ни само препознати такозвано „уско грло“ у пословању. Уско грло је, како је објашњено током разговора, последица неког проблема, док је потребно пронаћи и решавати његов узрок.

„Кад решавате последицу, нећете баш... Нисте кренули правим редом“, речено је током разговора.

Ако се реши само конкретан проблем који је на површини, испод њега могу остати бројни други проблеми који и даље утичу на пословање.

Варагић је рекао да у свом консултантском раду у чак 97 до 98 одсто случајева наилази на компаније код којих постоји управо такав проблем.

Као пример је навео једног од својих највећих клијената, компанију која је већ направила одређене AI агенте, али је потом схватила да је дошла до „зида“ јер нешто у систему није функционисало како треба.

Када је, како каже, почео да анализира ситуацију, испоставило се да је и та компанија кренула од алата, а не од проблема који је требало да реши.

Зато је, закључак је разговора, пре увођења вештачке интелигенције у пословање неопходно разумети шта компанији заиста треба, који проблем покушава да реши и шта жели да постигне. Тек након тога треба бирати технологију и начин њене примене.