„Лепо је поново бити овде, уживао сам и прошле године. Леп је град, лепа је земља, и заиста волим што сам овде. Путовали смо по дивним деловима земље. Јуче смо били на Руднику. Ту су савршени шумски пејзажи. Пријатно је боравити овде и волим што сам ту", изјавио је Бин.

Снимање серије се одвија и на Кошутњаку у Београду и Фрушкој гори – сцене у шуми, као и на подручјима Рудника и Горњег Милановца, који дочаравају Енглеску у 12. веку.

Србија располаже савременим студијима, искусним филмским професионалцима и продукционим капацитетима светског нивоа, потврдио је режисер Инглиш.

Затекла га је без свести и позвала хитну помоћ, али ватрогасци који су стигли на лице места нису успели да га реанимирају.

Расел је такође режирао филмове Брисач из 1996. са Арнолдом Шварценегером у главној улози, затим Благослови ово дете из 2000. године са Ким Бејсингер, као и Краљ шкорпиона 2002, у којем је Двејн Џонсон остварио своју прву значајну улогу.

Након што је написао сценарио за хорор-трилер Сновиђење 1984. са Денисом Квејдом, Расел је дебитовао као редитељ филмом студија „Њу лајн синема" Страва у Улици брестова 3: Ратници снова 1987.

Тај филм је удахнуо нови живот серијалу о Фредију Кругеру, остваривши на биоскопским благајнама зараду од 44,8 милиона долара, готово једнаку укупној заради прва два дела.

Заједно са својим честим сарадником Френком Дарабонтом, режирао је и написао сценарио за римејк хорор филма Блоб, а потом је уследио филм Маска 1994, у којем Џим Кери тумачи лик несташка који проналази древну маску и бори се против криминала.

Тај филм, снимљен са буџетом од 18 милиона долара, остварио је зараду од 351,6 милиона долара и донео номинацију за Оскара за најбоље визуелне ефекте.

Комбс (56) тренутно служи затворску казну у установи Форт Дикс, која се налази у оквиру војне базе у близини Филаделфије, након што је осуђен по две тачке оптужнице за организовање превоза ради проституције.

Комбс је у октобру 2025. године осуђен на 50 месеци затвора након федералног суђења које је привукло велику пажњу јавности. У казну му је урачунато време које је провео у притвору у Њујорку пре суђења.

Он је ослобођен тежих оптужби за трговину људима у сврху сексуалне експлоатације и организовани криминал.

Комбс би у фебруару 2028. године требало да изађе из затвора, након што је датум померен унапред са априла исте године.

Форт Дикс је федерална установа нижег нивоа безбедности.

На свом Фејсбук налогу УЛУС је написао:

„Са осећањем дубоког поштовања опраштамо се од колеге Драгана Папића, једног од најаутентичнијих и најдоследнијих уметника са ових простора.

Драган Папић је стваралац који је доследно ишао против струје спектакла. Његов израз, лишен тежње ка допадљивости, био је истовремено субверзивни глас и суптилан уметнички чин. Прославио се покретањем пројекта групе Дечаци (касније ВИС Идоли) почетком осамдесетих, док је истовремено био хроничар београдске новоталасне сцене, делујући кроз Студентски културни центар. Добитник је награде Октобарског салона за пројекат 'Унутрашњи музеј', а излагао је на бројним релевантним изложбама у Србији и иностранству.

УЛУС са поносом истиче да је Драган Папић био наш дугогодишњи члан, јер је својом бескомпромисном уметничком праксом померао границе онога што подразумевамо под савременом југословенском и српском уметношћу. Нека му је вечна слава и хвала на свему што је учинио за ову средину.

Породици, пријатељима, колегама и свим поштоваоцима његовог дела упућујемо најискреније саучешће.

Удружење ликовних уметника Србије“

Информације о комеморацији и сахрани биће накнадно саопштене.

Саучешће поводом смрти Оливере Катарине упутио је председник Србије Александар Вучић који је, између осталог, навео да је била аутентична и харизматична дива која је раскошним талентом и страшћу, са којом је приступала свакој улози и песми, оставила специфичан траг у нашој кинематографији и музици.

Рођена је као Оливера Петровић у Београду 5. марта 1940. године. Током каријере била је позната као Оливера Вучо и Оливера Шакић. Уметничко име Оливера Катарина узела је по својој мајци Катарини.

Још као мала показивала је склоности ка уметности те је поред основне школе похађала и школу балета. По завршетку основне школе уписује Пету београдску гимназију, а након гимназије Правни факултет по наговору оца, али је убрзо схватила да то није њен позив и напушта факултет.

Одлучује да оде у Париз, тамо је остала годину дана, а по повратку у Београд уписује позоришну академију.

Примљена је у класу професорке Огњенке Милићевић заједно са Петром Краљем, Станиславом Пешић, Миленом Дравић, Бранком Зорић, a 1962. године добија стални ангажман у Народном позоришту у представи "Коштана".

Дебитовала је у филму „Добра коб“ из 1964. године, играла је, између осталог, у „Сну“ (1966), „Узрок смрти не помињати“ (1968), „Девичанској свирци“ (1973) Ђорђа Кадијевића и „Црвеном удару“ (1974).

Снимивши филм „Војник“ 1966. године, Оливера одлази на Кански фестивал. Позориште то није трпело, па по повратку у Београд добија отказ.

Познанство и љубав са Ратком Дражевићем јој отвара многа врата у свету филма. Два пута се удавала – за Вука Вуча и за тадашњег председника Савеза синдиката Србије Миладина Шакића.

Из брака са Шакићем добија сина Манета, који је сликар.

Оливера Катарина позната је и по музичкој каријери. На врхунцу је своје песме изводила у бројним телевизијским програмима широм Европе.

Упоређивана је са највећим светским звездама тог доба. Чланак у Њујорк тајмсу је гласио „Рођена је нова Ана Мањани“, док су у француској штампи говорили да „нема на чему да завиди Брижит Бардо“.

Kao интерпретатор изворних народних песама и циганских романси одржала је више од стотину концерата широм света, снимила је сингл и ЛП плоче са српском, циганском, грчком, индонежанском и црначком музиком.

Певала је композиције Енија Мориконеа, Шарла Димона, Дома Сузукија, Микиса Теодоракиса, Корнелија Ковача.

Посебно остварење у области забавне музике остварила је песмом Шу шу где се са забавном музиком преплићу етно-мотиви.

Последњи албум „Ретка зверка“ објавила је 1984. године, након чега се повлачи из јавности. 

Сарађивала је 2005. године са Марином Абрамовић на перформансу „Балкан епик“, а на велико платно вратила се 2008. године улогом у филму „Чарлстон за Огњенку“ Уроша Стојановића. 

Објавила је аутобиографску књигу „Аристократско стопало“ 2017. године, а 2018. је имала концерт у Комбанк дворани у Београду.

Добила је „Златни печат“ Југословенске кинотеке 2017. године, а исте године је, поводом 50 година од премијерног приказивања филма „Скупљачи перја“, присуствовала поновном приказивању тог филма на Канском фестивалу.

Нушићева награда за животно дело додељена јој је 2020. године.

У свечаном амбијенту историјског дворишта Апостолске палате, папа Лав XIV доживео је концерт као знак блискости и наклоности локалне Цркве и становника Кастел Гандолфа. Међу гостима концерта био је и папин старији брат Џон Превост, који је присуствовао вечери посвећеној музици, лепоти и заједништву. Његово присуство додатно је подсетило на породичну димензију понтификата папе Лава XIV, који је рођен као Роберт Френсис Превост и најмлађи је од тројице браће.

На крају концерта, папа је захвалио уметницима и Албанској бискупији на овом посебном дару, говорећи о значају музике и лепоте у времену обележеном кризама, ратовима и поделама.

„Живимо у свету у којем недостаје лепоте. Постоји много проблема: ратови, сукоби, мржња, насиље, недостатак посла и многе друге тешкоће. Имати прилику да се окупимо због оваквог догађаја заиста је велики дар, јер нас подсећа да постоји нешто више од свега тога“, рекао је папа Лав XIV.

Говорећи о улози уметности, папа је подсетио и на своје недавно путовање у Шпанију, наглашавајући да музика и лепота могу помоћи човеку да открије дубљи смисао живота.

„Музика, уметност и лепота су средства која нам помажу да гледамо, у покрету према Богу, оно што је заиста један од најбољих делова људског бића“, поручио је Свети отац.

На крају обраћања, папа Лав XIV још једном је захвалио музичарима и Албанској бискупији, истичући духовну димензију уметности:

„У овим тренуцима лепоте могли смо да доживимо нешто велико, да на много начина уђемо у оно што је Бог желео у стварању, а то је управо лепота.“

Концерт је организовала Албанска субурбикарна бискупија како би изразила радост због поновног присуства Светог оца на својој територији. Бискуп Албана Винченцо Вива рекао је да је повратак папе у Кастел Гандолфо донео велику радост локалној заједници и верницима.

„Желели смо да понудимо овај симфонијски концерт као гест наклоности и заједништва“, поручио је бискуп Вива, истичући да музика представља посебан начин изражавања блискости са папом.

У уметничком делу вечери наступили су виолиниста Марко Рољано, пијанисткиња Росана Томаси Голкар и оркестар "I Musici di Parma" под диригентским вођством Пјера Карла Ориција. Изведена су дела Паганинија, као и посебна обрада Белинијеве „Норме“, коју је за пијанисткињу Росану Томаси Голкар написао оскаровац Луис Бакалов.

Ипак, главна порука вечери била је симболична: повратак папе Лава XIV у Кастел Гандолфо поново је оживео везу између римског понтификата и овог града недалеко од Рима, који је више од једног века био место одмора, молитве и сусрета папа са верницима.

Бискуп Вива захвалио је уметницима, организаторима, особљу Ватиканских вила и свима који су допринели реализацији догађаја, поручујући да је „лепота, када процвета, увек резултат рада многих скривених руку“.

Концерт је одржан уз подршку локалних институција и привредних субјеката као знак добродошлице папи Лаву XIV и потврда посебне везе између Светог оца и заједнице Кастел Гандолфа.

Управо је та особина створила и највеће поделе око њега. Његова политичка борба против левице и комунизма претворила је човека којег су многи сматрали иноватором у једну од најконтроверзнијих фигура савремене Италије. За једне је био симбол предузетничког генија и модернизације, а за друге оличење политичког и медијског утицаја који је требало зауставити.

Али, без обзира на политичке поделе, једна чињеница остаје: Берлускони је променио начин на који се телевизија у Италији производи, продаје и доживљава.

Од Канала 5 до стварања приватне телевизијске империје

Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година Италија је имала телевизијски систем у којем је државна телевизија РАИ била доминантна. Берлускони је променио правила игре стварањем приватних телевизијских мрежа које су понудиле другачији модел: забаву, велике шоу-програме, серије, спорт и агресивну комерцијалну стратегију.

Канал 5, Италија 1 и Retequattro (Ретекватро) постали су симболи нове ере италијанске телевизије. Берлускони није само направио телевизијске канале већ је створио читав систем у којем су садржај, маркетинг и оглашавање били повезани у једну пословну машину. Током наредних деценија Медијасет је израстао у једну од најважнијих медијских група у Европи. Међутим, под руководством његовог сина Пјерсилвија Берлусконија, циљ више није била само доминација на италијанском тржишту. Нова амбиција била је европска.

Од Медијасета до MFE – MediaForEurope

Та трансформација довела је до стварања MFE – MediaForEurope, холдинг компаније са седиштем у Холандији, која обједињује телевизијске, дигиталне и рекламне активности групе. Стратегија је јасна: традиционална телевизија више није довољна. Будућност припада комбинацији телевизије, дигиталних платформи, производње садржаја и великог европског тржишта оглашавања. Данас MFE директно послује у шест европских земаља: Италији, Шпанији, Немачкој, Аустрији, Швајцарској и Португалији.

У Италији остаје историјско средиште групе: телевизијске мреже Медијасета, продукциони центар у Колоњо Монцезеу код Милана и филмска компанија Медуза филм. У Шпанији група послује преко Медијасет Еспање, власника познатих канала Телесинко и Куатро. Најважнији стратешки потез последњих година био је улазак у немачки ProSiebenSat.1, једну од највећих приватних телевизијских група у Европи. Тиме је MFE направио велики корак ка стварању паневропског медијског система.

Најновије ширење односи се на Португалију, где је MFE ушао у власништво групе Импреса, власника телевизијских канала SIC и других медијских издања. Тиме је заокружено присуство на шест европских тржишта.

Милијарде евра, хиљаде запослених и стотине милиона гледалаца

Размера данашњег система много је већа од телевизије коју је Берлускони покренуо осамдесетих година. MFE, рачунајући проширени европски периметар, остварује око 6,7 милијарди евра проформа прихода. Група и повезана друштва запошљавају више од 10.000 људи широм Европе. Али права вредност овог система није само у приходима. MFE покушава да обједини телевизију, дигиталне садржаје, спорт, радио, филмску продукцију и оглашавање у јединствену европску платформу. Циљ је да компанија постане партнер великим међународним оглашивачима који више не желе одвојене кампање у свакој земљи, већ једну европску понуду која може да досегне стотине милиона људи.

Од италијанске телевизије до европске рекламне платформе

MFE Advertising данас покушава да промени начин на који се продаје телевизијско оглашавање. Модел је једноставан: националне телевизије настављају да послују у својим земљама, али MFE жели да понуди међународним компанијама могућност да преко једне платформе планирају кампање широм Европе. Група говори о мрежи која обухвата стотине телевизијских канала, дигиталних брендова и радио-платформи, са потенцијалним дометом од више стотина милиона европских грађана. То је покушај да се традиционална телевизија прилагоди свету у којем доминирају Нетфликс, Јутјуб и велике технолошке компаније.

Човек који је увек био у центру пажње

Берлускони је током живота био човек супротности. За неке визионар, за друге контроверзна фигура. За једне симбол успеха, за друге пример превелике концентрације моћи. Али једна ствар му се не може оспорити: умео је да буде у центру пажње. Био је протагониста, а не посматрач. Предмет љубави и мржње, похвала и критика. Све и његова супротност. Имао је сталну потребу да изненади, освоји публику и остави утисак. То се видело чак и у приватним сусретима, попут посета његовој вили Гернето у Бријанци, где су гости пролазили кроз просторије пуне уметничких дела, књига, предмета и детаља које је сам бирао. Сваки елемент имао је своју причу и намену: да изазове емоцију.

Наслеђе које још траје

Две године након његове смрти јасно је да Берлускони и даље изазива снажне реакције. Његови противници га можда више немају као политичку мету, али његово медијско наслеђе наставља да се развија захваљујући његовом сину Пјерсилвију. Од човека који је променио италијанску телевизију до компаније која жели да створи европског медијског шампиона, прича о Берлусконијевој телевизији више није само прича о Италији. То је прича о покушају да један европски модел телевизије пронађе своје место у времену глобалних дигиталних платформи.

Бенд назван „Партибрејкерс“ настао је 1982. године. Београдски састав основали су Зоран Костић Цане, вокал бенда, Горан Булатовић Манза, бубњар, и гитаристи Љубиша Костадиновић и Небојша Антонијевић Антон.

Свој први наступ бенд је имао 4. октобра 1982. године у „Дадову“, као предгрупа саставу "The Fifties". Од тада је почео да гради успешну каријеру.

Пред гостима попут Џенифер Лопез и Монике Белучи, ботаничка башта претворена је у митски врт.

Простор је подсећао на чаробни стакленик из бајке, са дрвећем које је израстало из пода, док су барокни тронови и позлаћена огледала наговештавали тему вечери – сусрет божанског и смртног.

Ревију је отворила Леони Касел, ћерка Монике Белучи, као прва од 99 „богиња“ које се спуштају са Олимпа. Цвеће је било главни мотив колекције: руже, божури и цветови наранџе ручно су везени, осликавани и аплицирани на раскошне хаљине.

Врхунац занатског умећа представљале су креације које су моделе претварале у живе букете. Применом технике микродрапирања, безброј лаганих трака свиленог шифона ручно је обликован у латице, док су се прашници од кристала уздизали око лица, стварајући илузију натприродне флоре.

Поред цветне екстраваганције, дизајнери су представили и препознатљиве елементе свог бренда. Пистом су прошетале драматичне „сицилијанске удовице“ у црној чипки, са веловима и златним крстовима, али и креације инспирисане различитим епохама – од капута са ресама у стилу раног 20. века до слип хаљина надахнутих тридесетим годинама прошлог века.

Поједини комади подсећали су на каподимонте порцелан и вазе од теракоте, спајајући моду са традиционалним занатима југа Италије и демонстрирајући врхунско умеће.

Ипак, ова бескомпромисна визија изазвала је подељене реакције. Док су једни славили раскош и беспрекорну израду као суштину високе моде, други су критиковали понављање и претеривање, описујући естетику као „цветно повраћање“.

Финале, праћено „Валцером цвећа“ Петра Иљича Чајковског, кулминирало је хаљином „Изола Бела“, инспирисаном сицилијанским морем.

Без обзира на подељене критике, ревија је потврдила да Долче и Габана остају непоколебљиви у својој визији. Њихова мода је театрална, максималистичка и дубоко укорењена у сицилијанском наслеђу, нудећи сан о божанској лепоти свима који су спремни да га прихвате.

„Пају не познаје нико, нико. А ако јавност сазна какав је био, можда ће схватити ипак, колики је био емотивац“… То су речи Мирјане Вуисић, жене покојног Павла Вуисића, која је одлучила, да након њене смрти јавности покаже писма која су она и њен супруг размењивали.

Великана српског глумишта сада имамо прилику да упознамо у једном потпуно другачијем светлу.

Мирјана је Павла упознала на рођендану заједничких пријатеља. Како је говорила, одрасла је с двојицом браће, који је често, као млађу, нису слушали док је причала.

А Павле ју је слушао све време. Тада је почела њихова прича, о којој сведочи више од 30 писама, која су сада пред нама.

„Један дан она се појавила са једном пекарском кесом од бурека пуном писама. Pитао сам шта да радим – рекла је да их чувам , али да не смем чак ни да их читам док је она жива, али после њене смрти да смем да прикажем тo“, прича Виктор Лазић из Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат".

Старе коверте, понегде избледело мастило, понегде, покидане странице. Тамо где се речи не виде, између редова, чита се емоција. Тамо где их има, говоре о посвећености.

„Имао сам ту срећу да сам много времена провео са њом па сам се ја мало навикао на његов рукопис. Ипак, отежава нам то што су она писана бебећим језиком, тепањем. Речи су изврнуте, слова недостају, или су премештена. Војим те… Сатки мој… и тако даље“, објашњава Лазић.

Делимо и неколико речи са старог папира: „Кад год помислим на себе, ја некако увек тебе, придружим у то моје ЈА“.

Недавно је открио да је победио рак након што му је 2022. године дијагностикован.

„Са неизмерном тугом породица Сема Нила саопштава да је преминуо у понедељак, 13. јула, у Сиднеју, у Аустралији. Сем је био окружен члановима породице и отишао је достојанствено, онако како је живео читавог живота. Његов одлазак био је изненадан и неочекиван, али нам је утеха то што је остао слободан од рака. Породица жели да изрази дубоку захвалност особљу приватне болнице Сент Винсент на изузетној бризи“, навели су из глумчеве породице.

Сем Нил рођен је 1947. године као Најџел Џон Дермот Нил у Омагу, у Северној Ирској. Мајка му је била Енглескиња, а отац Новозеланђанин који је служио у британској војсци. Породица се 1954. преселила на Нови Зеланд. Име Сем узео је са 12 година, јер је у школи било превише дечака по имену Најџел.

„Открио сам да ми је много лакше да пролазим кроз живот као Сем. Најџел је незгодно име у већини ситуација. Замислите филмског глумца који се зове Најџел Нил“, говорио је својевремено.

Премијер Новог Зеланда Кристофер Луксон опростио се од глумца поруком на друштвеним мрежама, назвавши га једним од највећих уметника које је земља дала.

„Почео је каријеру у време када на Новом Зеланду готово да није постојала филмска индустрија. Више од педесет година проносио је новозеландске приче светом, а његов таленат помогао је да наша филмска индустрија постане оно што је данас – један од наших најзначајнијих културних извозних производа. Његова дела гледаће се и волети дуго након што нас више не буде“, написао је Луксон.

Од Крајстчерча до Холивуда

Нил је школовање завршио у Крајстчерчу, где је похађао и универзитет. За глуму се одлучио тек након што је, како је сам говорио, доживео „катастрофалну“ годину студија права. Наступао је у студентским представама Универзитета у Кентерберију, а потом се преселио у Велингтон и придружио позоришту Даунстејџ као професионални глумац. Зарађивао је 35 долара недељно, уз остатке хране из кухиње која је служила оброке публици пре почетка представа.

После мањих улога на локалној телевизији, прославио се филмом Sleeping Dogs из 1977. године, првим новозеландским филмом приказаним у америчким биоскопима. Убрзо су уследиле главне улоге у филмовима Моја бриљантна каријера (1979), Предсказање 3 (1981), култном остварењу Поседнутост (1981) редитеља Анџеја Жулавског, биографској драми Зли анђели (1988), у којој је играо супруга Линди Чемберлен уз Мерил Стрип, као и у филму Лов на Црвени октобар (1990). Улога у филму Ајванхо (1982) донела му је велику популарност у Шведској, где се то остварење емитује сваког Новогодишњег дана већ четири деценије.

Светску славу стекао је 1993. године захваљујући двема улогама – као новозеландски досељеник Алистер Стјуарт у оскаровском филму Клавир Џејн Кемпион и као др Алан Грант у филму Парк из доба јуре Стивена Спилберга. Улога је првобитно била намењена Харисону Форду, али је на крају припала Нилу, који је лик Алана Гранта поновио и у наставцима Парк из доба јуре 3 и Свет из доба јуре: Надмоћ.

Занимљиво је и да му је новозеландски редитељ Питер Џексон понудио улогу Елронда у Господару прстенова, али да ју је одбио због снимања Парка из доба јуре 3.

Поред филмске каријере, Нил је остварио запажене улоге и на телевизији. Играо је корумпираног мајора Честера Кембела у серији „Бирмингемска банда“, појавио се у серијама и „Тудорови“, као и у епизодама анимираних серија „Симпсонови“ и „Рик и Морти“. За улогу шпијуна Сиднија Рајлија у мини-серији „Reilly, Ace of Spies“ из 1983. године био је номинован за награду Златни глобус.

Краљевска ложа и покровитељка Кејт Мидлтон

Највећу пажњу, као и увек, привукла је ексклузивна Краљевска ложа (Royal Box), намењена британском племству. Кејт Мидлтон, принцеза од Велса и званична покровитељка клуба, заузела је своје место у првом реду.

Са собом је повела своју старију децу, принца Џорџа и принцезу Шарлот, који су са одушевљењем пратили сваки поен. На трибинама им се придружио и принц Вилијам.

Поред уже краљевске породице, у свечаној ложи седели су и принц Мајкл од Кента, заједно са ћерком Леди Габријелом Виндзор и лордом Фредериком Виндзором, чиме је династија у потпуности подржала овај спортски спектакл.

Холивуд у првим редовима: Никол, Бен и оскаровац Рами

Када је тенис врхунски, и публика је ексклузивна. Глумица Никол Кидман поново је показала зашто је икона стила, појавивши се у белом оделу у ВИП сектору, где је седела поред дугогодишње пријатељице и модне моћнице, главне уреднице магазина Vogue, Ане Винтур.

Недалеко од њих, камере су снимиле холивудског комичара Бена Стилера, који је уживао у мечу у друштву своје супруге, глумице Кристин Тејлор. Друштво у ложи им је правио и глумац Рами Малек, звезда филма Боемска рапсодија, који је на Централни терен дошао у пратњи свог менаџера Бена Кертиса.

Посебне аплаузе публике приликом уласка добио је и легендарни деведесетогодишњи глумац Дастин Хофман, који је меч пратио држећи за руку своју супругу Лису, са којом је у браку скоро пет деценија.

Такође, међу глумачком елитом на трибинама су примећени и миљеници млађе публике – Ендрју Гарфилд, Том Хидлстон, као и звезде серија Лили Колинс (Емили у Паризу) и Џена Колман.

Светска музика и спортске легенде

Енглеску музичку сцену представила је овогодишња сензација и вишеструка добитница БРИТ награда, певачица Реј, која је на терен стигла у пратњи свог менаџера Пола Кина, одевена у елегантну црну „Ралф Лорен" хаљину.

Да све прође у знаку поштовања према белом спорту, побринуле су се и тениске легенде које су из Свечане ложе посматрале своје наследнике. Међу њима су били бивши вимблдонски шампиони Стефан Едберг, Лејтон Хјуит и чувени Стен Смит, који сигурно најбоље разумеју притисак под којим су се Синер и Зверев налазили.

Из Југословенске Кинотеке, подсетили су на дело уметника чији су филмови и телевизијски пројекти постали део културног наслеђа.

Посебан траг оставио је филмовима Лептирица и Свето место, као и телевизијском серијом Вук Караџић, која је награђивана и ван граница некадашње Југославије.

Његов опус се годинама изучава као пример ауторског приступа, снажне визуелне поетике и дубоког промишљања историје и човека. Реч је о аутору који је својим радом обележио читаву епоху домаћег филма.

Министар културе Никола Селаковић упутио је саучешће поводом смрти Ђорђа Kадијевића, наводећи да је са жаљењем примио вест о смрти тог великог уметника чије је стваралаштво обележило српску кинематографију и телевизију: „Био је човек ретке ерудиције, стваралац препознатљивог ауторског гласа и интелектуалац који је читавог живота остао доследан сопственим уметничким уверењима. Сваким својим делом показивао је да култура није само сведочанство једног времена, већ и трајна обавеза према народу, традицији и будућности".

Министар Селаковић је, како је навео, имао привилегију да Kадијевића познаје и да са њим разговара. „У тим сусретима увек су се препознавали његова мудрост, достојанство и искрена посвећеност уметности. Био је саговорник од кога се учило и човек чије су речи имале тежину", указао је Селаковић и оценио да је одлазак Ђорђа Kадијевића велики губитак за српску културу, истичући да је Kадијевић иза себе оставио дело које ће наставити да живи, да подстиче нова читања и тумачења и да буде ослонац генерацијама које долазе: „Породици, пријатељима, сарадницима и свима који су га поштовали упућујем изразе најискренијег саучешћа. Вечна му слава и хвала“.

Од Кадијевића се опростио његов пријатељ, писац и филмски критичар Дејан Огњановић, који је објавио посвету великом уметнику и његовом животном делу. У објавама поводом смрти Кадијевића пријатељи и поштоваоци његовог дела опрашттају се од „великог редитеља“ и „човека који је задужио домаћу кинематографију“.

Љубитељи филма на друштвеним мрежама посебно су истицали његов допринос жанровском филму, наводећи Лептирицу и Свето место као остварења која су оставила трајан печат. Многи су се опростили речима захвалности за дело које је обележило генерације гледалаца.

Кадијевић је био уметник чији је опус важан део историје филмске уметности, имајући у виду његов целопкупан рад, и као редитеља, сценаристе, историчара уметности, и као универзитетског професора.

Одлазак Ђорђа Кадијевића означава је крај једне важне странице српског филма. Иза њега остају дела која ће наставити да живе – као сведочанство о аутору препознатљивог стила, великог знања и непоновљиве уметничке визије.

Међутим, током посете краљу придружили су му се и супруга, војвоткиња од Сасекса Меган Маркл и деца принц Арчи и принцеза Лилибет.

То је и први пут да је краљ Чарлс видео унуку и унука, који живе у Калифорнији, од 2022. године када су посматрали параду Проношења заставе приликом званичног рођендана британског суверена.

Сусрету у Хајгрову присуствовала је и краљица Камила.

Тај догађај припреман је месецима и плод је дугих преговора краљеве канцеларије са тимом војводе од Сасекса.

Не очекује се да ће бити објављен било какав видео или фотографски материјал тог сусрета.

Медији недељама спекулишу о томе да ли ће посета Меган Маркл Британији бити приватна или званична, да ли ће доћи и деца војводе од Сасекса или ће он оца посетити сам.

Аналитичари примећују да је присуство краљице Камиле сусрету оца и млађег сина неопходно да би постојао сведок разговора с обзиром да су војвода и војвоткиња од Сасекса у интервјуима и документарном филму изнели низ оптужби на рачун краља Чарлса од којих је најозбиљнија она за расизам.

Сам принц Хари је у својој аутобиографији Резервни изнео низ контроверзних тврдњи на рачун краља.

Четири године пошто су напустили „Фирму“ како медији воле да незванично зову кућу Виндзора, Сасексови су почели низ пројеката и послова, који су се махом неславно завршили.

Зато део аналитичара сусрет са краљем виде као покушај принца Харија да се на мала врата врати у окриље краљевске породице на повременој основи.

Такав аранжман изричито је забранила краљица Елизабета Друга на „самиту у Сандрингему“ када су договорени услови под којима принц Хари напушта улогу „радног члана“ британске краљевске породице.

Очекивано, сусрету у Хајгрову не присуствују престолонаследници принц и принцеза од Велса.

Није тајна да принц Вилијам има непомирљив став према млађем брату откако су Сасексови оптужили принцезу Кетрин за расизам.

Последице изненадне болести

Њена смрт уследила је након вишемесечних здравствених компликација. Крајем априла, звезда је хитно примљена у болницу у Португалу, где је имала дом, и подвргнута је хитној операцији црева. Након захвата стављена је у индуковану кому како би се потпомогао њен опоравак.

Средином јуна, њен портпарол је открио да се пробудила из коме, али да је и даље „веома лоше" и да се налази на интензивној нези. Због њеног крхког здравственог стања, сви наступи заказани до краја августа били су отказани, са надом да ће јесењи део турнеје ипак бити одржан.

Пут од Гејнор Хопкинс до светске звезде

Рођена као Гејнор Хопкинс у Скивену у Велсу, 1951. године, Бони Тајлер је одрасла као једно од седморо деце. Њен отац је остао инвалид након борбе у Другом светском рату, а мајка је била стуб породице.

Са седамнаест година, одговорила је на оглас у новинама који је тражио пратеће вокале за локални клуб. У клубу је упознала и свог будућег супруга, менаџера Роберта Саливана, за кога се удала 1973. године. Приписивала је дуговечност њиховог брака чињеници да су се венчали пре него што је постала славна.

Због певања шест пута недељно, на гласним жицама су јој се развили чворићи, због чега је 1976. морала на операцију. Након четири месеца опоравка, њен глас је постао јачи, али и добио карактеристичну промуклост која ће постати њен заштитни знак.

Успон на врх светских топ-листа

Њен први успешан сингл био је It's a Heartache из 1977. године, који се нашао на трећем месту у Сједињеним Државама и четвртом у Уједињеном Краљевству. Иронично, Тајлер није волела ову песми, чак ни док ју је снимала и да ју је гурнула у кантри жанр уместо у рок.

Након истека уговора, каријера Бони Тајлер је, како је сама рекла, „мало потонула", све до 1983. године. Након што је на Би-Би-Сијевој емисији Old Grey Whistle Test гледала наступ Мит Лоуфа са песмом Bat Out of Hell, пожелела је да сарађује са његовим аутором Џимом Стајнманом.

Стајнман је у почетку био сумњичав, све док му Тајлерин нови менаџер није послао касету са њеним рок демо-снимцима. Заинтригиран, позвао ју је на састанак у Њујорк, где су се одмах одлично разумели.

„Помислио сам да је то један од најстраственијих рокенрол гласова које сам икада чуо, још од Џенис Џоплин“, рекао је Стајнман у једном видео-снимку из 1983. године објављеном на Јутјубу. Исте вечери, седећи за клавиром, одсвирао је Тајлеровој песму Total Eclipse of the Heart и понудио јој да је сними.

Песма је освојила врхове топ-листа у Сједињеним Америчким Државама, Великој Британији, Ирској, Аустралији и Зимбабвеу, а снимљене су и њене верзије на шпанском (Eclipse Total del Amor) и италијанском (Eclissi del cuore). Ипак, мало је недостајало да никада не буде објављена.

Бони Тајлер није одувек била Бони

Рођена као Гејнор Хопкинс, певачица из Нита признала је да јој се „никада није баш свиђало име“ и да је одлучила да га промени у Шерин Дејвис чим јој је то било у првој прилици.

„Када сам била у свом бенду Боби Вејн и Дикси, звали су ме Шерин – то је било прво име моје сестре као девојчице, и волела сам то име“, открила је у једном интервјуу за Би-Би-Си Радио Велс, Тајлерова.

Али када је потписала свој први уговор о снимању, издавачка кућа "RCA Records" предложила је још једну промену, верујући да Шерин „звучи као трбушна плесачица“.

Бони је рекла: „Узела сам новине покушала сам се да запишем сва имена на која сам наишла на једну листу и сва презимена на другу и прошла сам кроз оба списка и дошла до Бони Тајлер. И то је било сјајно име.“

Годину дана касније, уследио је још један велики хит, Holding Out for a Hero, снимљен за филм Footloose, који је зацементирао њен статус иконе осамдесетих.

Наслеђе које траје

Иако је њена популарност у Америци опала наредних година, наставила је да ниже успехе у Европи и широм света. „Многи су можда мислили да сам одустала, али ја сам радила све време", рекла је 1996. Представљала је Уједињено Краљевство на Песми Евровизије 2013. године.

Током каријере објавила је осамнаест студијских албума, добила три Греми номинације, а 2022. године одликована је Орденом Британског царства за допринос музици. Никада није имала деце са супругом Робертом, а отворено је говорила о губитку трудноће 1992. године.

Јурење славе је никада није занимало. „Није добро певати само зато што желите да будете поп-звезда. Морате да радите на томе и да то радите из љубави, а не зато што мислите да ће вас то учинити славним", рекла је за Гардијан 2009. „Ја то никада нисам радила. Само сам имала среће да ме открију."

 Браћа Бајић нису били само врхунски интерпретатори, већ и изузетни, школовани фрулаши чије је музицирање постало узор генерацијама музичара. Током дугогодишњег рада, Андрија је уз брата Томислава потписан као аутор многобројних песама, али и препознатљивих народних кола.

Међу њима се посебно издваја њихово култно ауторско коло „Колубарски вез“, које је захваљујући њиховој виртуозности на фрули одавно ушло у редовни репертоар свих народних оркестара, али и фолклорних друштава на овим просторима. Аутори су нумера које се данас често доживљавају као изворне народне творевине. Андрија је аутор једне од најлепших народних песама „Над извором врба се наднела“, која је прославила Силвану Арменулић.

Иако су били прогањани од Удбе због наступа у дијаспори и наглашених српских завичајних мотива, због чега су се суочили са одузимањем пасоша и прећутним бојкотом на медијима, безусловна подршка публике одржала их је на самом врху.

 За свој полувековни рад и немерљив допринос очувању српске културне баштине, Андрија Бајић је вишеструко награђиван највишим признањима музичке индустрије и државе: Награда „Златна птица“ – Историјско признање додељено дуету Браћа Бајић као првим извођачима народног мелоса чији је сингл достигао тираж од 1.000.000 продатих примерака; Национална естрадно-музичка награда Србије – Престижно признање које додељује Савез естрадно-музичких уметника Србије (СЕМУС) у сарадњи са Министарством културе; Статус истакнутог уметника – Званично државно признање за свеукупан допринос српској култури и уметности; Златне и платинасте плоче – Бројна признања дискографских кућа за милионске тираже албума током плодне каријере.

 Након политичких стега, Андрија Бајић је постао неизоставни део најзначајнијих пројеката Забавног програма Радио-телевизије Србије, као и Тонског архива Радио Београда. Његово присуство на малим екранима и радио-таласима обележило је бројне култне формате: „Шареница“, „Једна песма, једна жеља“, „60 најлепших народних песама“, „Запис у времену - 90 година Народног оркестра РТС“, Свечани Новогодишњи програми РТС-а, „Весело вече“, „Док је света и века“, „Караван“, „Плетеница“, „Од злата јабука“, „Село весело“ и многе друге.

Одласком Андрије Бајића, српска култура је изгубила једног од својих највећих и највернијих чувара музичког огњишта.

Навео је да годинама није знао да има ову болест, али сматра да је вероватно последица исхране брзом храном и слатким газираним пићима у периоду пре него што је почео да примењује биохакинг и потпуно промени исхрану, навике спавања и начин живота.

„Као дете сам јео заслађене житарице, пио газирана пића пуна шећера и претеривао са брзом храном“, написао је Џонсон. „Имао сам неколико здравих година у раним двадесетим, али сам онда постао млад отац троје деце и почео да градим компанију. Под притиском посла и свакодневног стреса запоставио сам здравље и добио око 18 килограма. За неколико година пао сам у дубоку, хроничну депресију. Негде у том периоду моје тело је почело да развија аутоимуни процес који је захватио штитасту жлезду, а затим и слузокожу желуца.“

Додао је да аутоимуни гастритис изазива неповратна оштећења, укључујући недостатак хранљивих материја, анемију и, на дужи рок, повећан ризик од развоја рака.

„Када се данас открије аутоимуни гастритис, стандардна медицина у суштини признаје пораз, уз образложење да ништа не може да се учини осим контроле болести, без обзира на то колико њене последице могу бити тешке или смртоносне“, навео је Џонсон.

Упркос неповратним последицама болести, Џонсон каже да намерава да „покуша да пронађе решење“. Планира да редовно прати резултате више дијагностичких тестова, укључујући ниво феритина и гвожђа, док његов тим припрема серију поновљених биопсија и развој терапија у зависности од добијених налаза.

„У доба вештачке интелигенције, мултиомике и ДНК, протеина и ћелија направљених по мери, ниједно стање не би требало унапред сматрати неизлечивим само зато што још нико није покушао да га лечи савременим технологијама које су нам данас доступне“, поручио је.

Након што је 2013. године продао своју технолошку компанију "Braintree Venmo" компанији "PayPal" за 800 милиона долара, Џонсон је у потрази за вечном младошћу предузео бројне, често екстремне финансијске и медицинске кораке.

Између осталог, користио је и крвну плазму свог малолетног сина у нади да ће свој организам „подмладити“ на биолошку старост од 18 година. На свој програм против старења годишње троши око два милиона долара.

Џонсон примењује холистички приступ успоравању старења и придржава се веганске исхране од 1.977 калорија дневно. Такође узима бројне суплементе и лекове, од којих неке продаје и преко свог сајта „Blueprint“.

Његов протокол, доступан на интернет страници, обухвата готово све аспекте свакодневног живота – од оралне хигијене и физичке активности до препорука за коришћење сауне. Своју филозофију борбе против старења назива једноставно – „Не умри“.

Овај предузетник је прошао и кроз инвазивније медицинске процедуре, укључујући снимања магнетном резонанцом и колоноскопије. Резултате својих здравствених мерења редовно објављује на интернету, са циљем да остане „биолошки најмеренија особа у историји“.

У ранијем разговору за Индипендент, Џонсон је рекао:

„Практично сам престао сам да бринем о свом здрављу и направио систем који се о мени стара боље него што бих ја икада могао.“

„Доживео сам толико изузетних тренутака у Венецији. Овај фестивал је без сумње мој омиљени, а добити Златног лава је огромна част. Вероватно то значи и да сам остарио, али прихватам“, поручио је Клуни поводом признања.

Глумац, редитељ и продуцент

Образлажући одлуку, Алберто Барбера оценио је да је Клуни „потпун и харизматичан уметник“ који је као глумац, редитељ и продуцент обележио савремени филм. Истакао је да је каријеру градио постепено, од мањих телевизијских и филмских улога до светске славе након серије Ургентни центар, као и да је током година показао изузетну жанровску разноврсност.

Барбера је подсетио на Клунијеве улоге у филмовима Сиријана, Мајкл Клејтон, Оушенових једанаест, О, брате, где си?, Гравитација, Потомци, У ваздуху и Џеј Кели, као и на његов редитељски рад у филмовима Исповести опасног ума, Лаку ноћ и срећно, Мартовске иде и Субурбикон. Према његовим речима, Клунијев ауторски рад одликују амбициозан приступ филму и снажна друштвена ангажованост.

Богата каријера и бројна признања

Клуни је током каријере освојио два Оскара, четири Златна глобуса, четири награде Удружења филмских глумаца, БАФТА награду, Еми, више признања Националног одбора филмских критичара и награду Америчког филмског института за животно дело. Осам номинација за Оскара донело му је место међу уметницима који су били номиновани у највећем броју различитих категорија.

Последњих година наступио је у филмовима Џеј Кели, Вукови и Карта за рај, док је као редитељ и продуцент потписао филмове Дечаци у чамцу, Нежни бар и Поноћно небо. На телевизији је међу најновијим пројектима политички трилер Агенција, чији је извршни продуцент.

Поред филмске каријере, Клуни је познат и по хуманитарном ангажману. Годинама је учествовао у акцијама посвећеним Дарфуру, Судану и Хаитију, сарађивао са Уједињеним нацијама и био један од оснивача организације "Not on Our Watch" која се бави спречавањем масовних злочина.

Узбуђење око америчког „краљевског венчања“ расло је данима, а церемонија је одржана пред викенд обележавања 250. годишњице Сједињених Америчких Држава и то усред рекордног топлотног таласа, готово потпуног медијског мрака и строгих безбедносних мера какве се обично примењују приликом посета шефова држава.

Ипак, дугогодишња портпаролка певачице, Три Пејн, прекинула је ћутање касно синоћ, када је објавила детаље о луксузној и интимној церемонији.

„Тејлор и Травис нису имали деверуше ни кумове у традиционалном смислу. Уместо тога, њен брат Остин Свифт имао је улогу њеног кума, док је Џејсон Келси био Тревисов кум“, навела је Пејн у саопштењу.

„Церемонија је симболично ујединила обе породице, а венчање је водио њихов пријатељ Адам Сендлер“, додала је портпаролка.

Према њеним речима, за одевне комбинације младенаца побринуо се “Dior Haute Couture”, док је обућа била посебно израђена по мери у радионици Кристијана Лубутена. Тејлор Свифт носила је накит куће „Картије“.

Непосредно пре званичне објаве, на великом екрану испред Медисон сквер гардена појавила се порука: "JUST Т&Т MARRIED!" („Т&Т су управо венчани!“).

Поклон са неба

Дуга и муње изненада су се појавиле на небу изнад Њујорка након што су се Тејлор Свифт и Тревис Келси венчали. Необичан феномен објективом је ухватио фоторепортер Фери Хершорн.

На Инстаграму је поделио фотографију дуге, уз опис: „Њујорк је вечерас надмашио себе и подарио прелепу дугу поводом венчања Тејлор Свифт и Тревиса Келсија.“

Потом је на друштвеној мрежи Икс објавио још фотографија.

„Олуја са грмљавином прошла је кроз Њујорк непосредно пре заласка сунца, а затим се разишла баш на време да сунчеви зраци створе дугу и обасјају панораму града током венчања Тејлор Свифт у петак увече“, навео је Хершорн.

Према наводима америчких медија, у четвртак увече по локалном времену у чувеној дворани почели су да пристижу гости на догађај који једни описују као предсвадбену прославу, а други као пробну вечеру уочи наводног венчања Свифт и Келса.

Наводи се и да је певачица напустила Медисон сквер гарден тек после поноћи, а у свој дом вратила се у раним јутарњим часовима.

Међу првим званицама примећени су глумица Лена Данам, дугогодишњи сарадник Тејлор Свифт Џек Антоноф, његова сестра и модна дизајнерка Рејчел Антоноф, спортска новинарка Ерин Ендруз, као и Три Пејн, дугогодишња представница певачице за медије. Таблоид Пејџ сикс објавио је и да су на прославу стигли глумац Бредли Купер и манекенка Џиџи Хадид.

Агенција АП наводи да је имала увид у дозволу за одржавање догађаја, према којој је за четвртак било планирано окупљање око стотину гостију на „предсвадбеној вечери“, док је за петак предвиђена главна прослава са до 1.000 званица.

Додатне спекулације изазвало је и обавештење постављено на једном од улаза у дворану, које су забележиле телевизијске камере. У њему се наводи да сви који у периоду од 29. јуна до 3. јула улазе у објекат пристају на фотографисање и снимање током „догађаја“, што су медији протумачили као још један показатељ да су припреме за церемонију у току.

Донације добротворним организацијама

Истог дана Тејлор Свифт и Травис Келси донирали су 26 милиона долара добротворним организацијама у Сједињеним Америчким Државама, укључујући организације у Њујорку, Нешвилу, где је певачица започела каријеру, као и у Канзас Ситију.

Представници Тејлор Свифт потврдили су за медије да је новац намењен хуманитарним организацијама широм САД, укључујући банке хране, али нису желели да говоре о спекулацијама у вези са венчањем.

Према писању америчких медија, током главне церемоније гостима неће бити дозвољено коришћење мобилних телефона. План је да прослава почне поподневним коктелом, након чега ће уследити вечерњи пријем.

Би-Би-Си је објавио да ће велики бели шатор постављен испред Медисон сквер гардена служити за долазак званица, док ће Тејлор Свифт и Травис Келс, према медијским наводима, користити подземни улаз како би избегли пажњу јавности и обезбедили већу приватност.

Интересовање јавности додатно је порасло када су папараци почели да фотографишу познате личности које су долазиле на прославу.

Џек Антоноф снимљен је у смокингу, Рејчел Антоноф појавила се у розе хаљини, Ерин Ендруз носила је сребрну вечерњу хаљину, док је Три Пејн стигла у светлоплавој тоалети.

Америчка певачица и глумица Селена Гомез објавила је на Инстаграму фотографије на којима позира у црној вечерњој хаљини, али није открила ком догађају присуствује. Истовремено, магазин „Пипл“ објавио је снимак на којем се види како Лена Данам аутомобилом пролази улицама Менхетна.

Иако Медисон сквер гарден важи за једну од најпознатијих њујоршких дворана, поједини познаваоци града сматрају да је избор спортске арене за венчање неочекиван, с обзиром на то да је реч о објекту старом више од шест деценија.

Градоначелник Њујорка Зохран Мамдани у више наврата је током конференција за новинаре алудирао на спекулације о венчању, док су градске власти потврдиле да је поднет захтев за привремено затварање улица у том делу Менхетна, не откривајући ко је подносилац.

Амерички медији оцењују да би било мало вероватно да град затвори један од најпрометнијих делова Менхетна током празничног викенда без озбиљног повода, посебно у тренутку када се обележава Дан независности САД, 250 година од оснивања државе и када је Њујорк један од домаћина утакмица Светског првенства у фудбалу.

Њујорк пост је раније, позивајући се на више извора, објавио да су се Свифт и Келс већ венчали, пре најављене свадбене прославе у Медисон сквер гардену, која је заказана уочи празничног викенда поводом 4. јула.