Португалски медији су догађај назвали венчањем године. Према њиховим речима, пар се венчао 11. августа у приморском граду Кашкаишу, близу Лисабона. Њихово петоро деце је присуствовало церемонији.

Објава на Инстаграму је добила преко три милиона лајкова за мање од 30 минута након што је објављена.

Пар је заједно већ 10 година. Упознали су се у „Гучијевој“ продавници у Мадриду, где је Родригезова у то време радила. У то време, Роналдо је играо за Реал Мадрид.

Веридбу су објавили 11. августа прошле године. Родригезова је објавила фотографију великог дијамантског прстена и написала на свом матерњем шпанском: „Да, слажем се. У овом и у свим мојим животима.“

Таблоиди су спекулисали о томе када и где ће се Роналдо и Родригез венчати: једна од могућих локација била је катедрала у Фуншалу на острву Мадеира.

У суботу, Евроњуз је известио да се око 2.000 обожавалаца окупило како би гледали церемонију. Неки људи су допутовали на Мадеиру посебно да би присуствовали „највећем венчању године“.

Овај тренутак, ухваћен у његовом родном граду где традиционално проводи паузу између напорних сезона, још једном је потврдио слику о Јокићу као човеку који, упркос планетарној слави и вишемилионским уговорима, остаје чврсто на земљи и везан за своје корене.

„Част нам је што је одрастао уз наше укусе"

Посебну драж целој причи дали су и сами власници пекаре, који су са поносом истакли дугогодишњу везаност најбољег кошаркаша света за њихове производе. На самој фотографији, која је подељена на друштвеним мрежама, додате су и поруке које сведоче о њиховом односу.

„Од малих ногу па све до данас, најбољи кошаркаш на свету увек се враћа у нашу пекару", наводи се у једној од порука. У другој се додаје: „Велика нам је част што је одрастао уз наше укусе".

Ове речи не говоре само о лојалности једног купца, већ и о поносу читаве локалне заједнице на свог најпознатијег члана, који их никада није заборавио.

Ова сцена из пекаре није само симпатична анегдота, већ и снажан подсетник на вредности које Никола Јокић промовише ван терена. Његова посвећеност породици, коњима и мирном животу у Сомбору одавно је позната, а тренуци попут овог само додатно учвршћују његов статус не само спортског хероја, већ и узора који показује да је могуће остати скроман и нормалан упркос вртоглавом успеху.

Управо та једноставност и аутентичност чине га једним од најомиљенијих спортиста данашњице.

Ипак, ако су извештаји тачни, намерава да то учини у великом стилу: пар планира венчање на Роналдовом родном острву Мадеира, церемонију у величанственој катедрали у Фуншалу, а потом пријем у луксузном хотелу „Савој палас“ са пет звездица на обали Атлантика.

Отац са 25 година

Можда се жени касно, али је Роналдо, што је прилично необично за неожењеног мушкарца, већ одавно искусан родитељ. Самостални отац свог првог сина Кристијана Јуниора постао је са само 25 година. Потом је сам добио још двоје деце – близанце рођене 2017. године уз помоћ сурогат мајке. Венчање са Родригезовом овог викенда зато представља својеврсни врхунац једне од најнеобичнијих породичних прича у свету спорта.

„Роналдови избори веома су необични за самце уопште, а посебно у фудбалском свету“, каже један извор из спортских кругова за Телеграф. „Ово је, наравно, популарна психологија, али усудио бих се да претпоставим да је, пошто му је отац био алкохоличар – нешто што је имало огроман утицај на његов живот и о чему је често говорио у интервјуима – осећао снажну потребу да буде добар отац и желео да ту улогу преузме што је раније могао.“

Роналдо је рођен 1985. године у Санто Антонију, релативно сиромашном делу Фуншала, главног града Мадеире. Био је најмлађи од четворо деце, а његова мајка Долорес Авеиро радила је као куварица и чистачица и углавном издржавала породицу. Остала је једна од најважнијих особа у његовом животу и данас живи на Мадеири.

Његов отац Жозе Динис Авеиро радио је као економ у локалном фудбалском клубу, али је 2005. године преминуо од отказивања јетре, много пре него што је могао да види пуне размере успеха свог сина.

Одлазак са Мадеире са само 12 година

Због Роналдовог талента и његово детињство било је неуобичајено. Са само 12 година напустио је Мадеиру како би се придружио фудбалској академији у Лисабону. Сам се преселио у португалску престоницу, удаљену више од 800 километара од Фуншала, а касније је говорио да га је то научило самосталности и отпорности у необично раном узрасту.

Када је постао успешан, Роналдо је кренуо нешто уобичајенијим путем, а када је реч о забављању, увек је имао око за тип жена који је традиционално популаран у фудбалским круговима. Галерија фотографија његових ранијих девојака могла би да послужи као каталог манекенске агенције. Међу њима су манекенке Жордана Жардел, Нереида Гаљардо и Џема Аткинсон, као и телевизијска водитељка Мерше Ромеро.

Тајна која траје већ 16 година

Ниједна од тих веза није трајала много дуже од осам месеци, али све се променило када је Роналдо упознао супермодел Ирину Шајк током снимања рекламе за „Армани“. Почели су да се забављају 2010. године, а неколико месеци касније непозната жена у Сједињеним Државама родила је Кристијана Јуниора.

Роналдо је тада на Фејсбуку написао: „Са великом радошћу и узбуђењем обавештавам вас да сам недавно постао отац дечака. У договору са мајком детета, која жели да њен идентитет остане поверљив, мој син ће бити искључиво под мојим старатељством.“

Било је то пре 16 година, а име мајке никада није објављено у јавности. Неки верују да је реч о сурогат мајци, али то никада није потврђено. Најближе томе да јавно проговори о својој одлуци Роналдо је био у интервјуу за GQ, када је рекао: „Нека деца никада не упознају своје родитеље… Имати оца је довољно… Увек сам мислио, и још мислим, да ће ме разумети.“ Касније, када су га питали зашто је одлучио да добије Кристијана Јуниора са само 25 година, једноставно је одговорио: „Желео сам да будем млад отац.“

Слично томе, опсежна биографија фудбалера коју је написао Гијем Балаге повезује различите нити његовог живота – оца који је преминуо, пожртвовану мајку, чињеницу да је веома млад напустио дом и доживотну жељу да изгради осећај сигурности и контроле – остављајући читаоцима да сами закључе зашто је изабрао тако необичан пут.

Породицу је градио и пре Георгине

Како год било, Роналдо се добро снашао у улози самохраног оца, а недуго након што је његова дугогодишња веза са Ирином Шајк окончана 2015. године, отворено је ангажовао сурогат мајку која је 2017. родила близанце Еву и Матеа.

Док је сурогат мајка била трудна, Роналдо је тражио и нову партнерку – и пронашао је у Георгини Родригез, коју је упознао док је куповао у продавници „Гучија“ у Мадриду. Она је радила као продавачица за луксузни италијански бренд и – у тренутку који звучи као остварење бајке за све будуће инфлуенсерке – приметила згодног мушкарца у углу бутика, да би потом схватила да је то најпознатија фудбалска звезда на свету и да он гледа право у њу.

Сусрет са Георгином који је променио све

На њену срећу, „принц на белом коњу“ вратио се у продавницу неколико дана касније, позвао је на вечеру и потпуно је освојио. Уједно јој је практично онемогућио да настави нормално да ради, јер су обожаваоци, након што су сазнали ко јој је дечко, почели да опседају бутик.

„Никада нисам замишљао да ћу се тако снажно заљубити у њу“, рекао је Роналдо присећајући се тог периода. „Али после извесног времена осетио сам да је она права за мене.“

Од продавнице до светске славе

Рођена 1994. године у Буенос Ајресу, Родригезова је одрасла у шпанском граду Хака. Током тинејџерских година учила је балет, али је, схвативши да вероватно неће постати професионална балерина, отишла у Мадрид. Тамо је најпре радила за „Масимо Дути“, а затим за „Гучи“. Роналда је упознала са само 22 године.

Медији су њихову везу почели озбиљно да схватају када је, свега неколико недеља после рођења близанаца, пар објавио да очекује заједничко дете. Девојчица је рођена у новембру 2017. године и добила је име Алана Мартина.

Родригезова је убрзо постала звезда сама за себе, прикупивши огроман број пратилаца на Инстаграму – данас их има 76 милиона – и склопивши бројна партнерства са брендовима. Породица је истовремено пратила Роналдову фудбалску каријеру широм света, селећи се из Мадрида у Торино, а потом у Манчестер.

Док су живели у Италији, Родригезова је 2022. године додатно учврстила статус једне од најпознатијих партнерки фудбалера снимањем Нетфликсовог документарног серијала о свом животу, под називом Ја сам Георгина – у којем је, да би се стекла представа о томе колико је реч о непристрасном новинарском делу, потписана и као редитељка.

У серијалу се види како Родригезова живи сан касног капитализма: Роналдо је приватним авионом води у Париз да испробава хаљине у атељеу Жан-Пола Готјеа, одлазе до своје јахте у Монаку или се једноставно возе Торином у неком од луксузних аутомобила из своје гараже – „бугатију“, „мерцедесу“, „ферарију“, „ламборгинију“, „ролс-ројсу“ или „Мекларену“.

Снимљена је и како брине о све четворо Роналдове деце, а у документарцу о њима говори као да су њена. „Ми смо као и свака друга породица. Доручкујемо заједно, Крис иде на тренинг… Ако треба да бринем о кући, урадићу то… и о својој деци.“

Најтежи тренутак у њиховом животу

У појединим сценама било је јасно да је Родригезова поново трудна, а убрзо након прегледа у 12. недељи трудноће 2022. године пар је објавио да очекује близанце. Трагично, порођај је преживело само једно дете – девојчица по имену Бела Есмералда.

Касније је Роналдо, говорећи Пирсу Моргану о смрти њиховог новорођеног сина, којем су дали име Анхел, то описао као „вероватно најтежи тренутак кроз који сам прошао у животу, још од смрти мог оца“. Такође је рекао: „Пролазили смо кроз веома тешке тренутке јер нисмо разумели зашто се то нама догодило.“

Навијачи су тада пружили подршку фудбалеру. Током утакмице између Ливерпула и Манчестер јунајтеда, за који је Роналдо тада наступао, са обе стране стадиона чуло се You'll Never Walk Alone.

„Био је то истински знак поштовања према њему“, каже извор из фудбалских кругова, „и показатељ колико га људи воле.“

Повратак на Мадеиру за ново поглавље

Породица тренутно живи у Ријаду, где Роналдо игра за саудијски Ал Наср, али проводе и доста времена на свом великом имању на Мајорци. Роналдо, који је прошле године запросио Родригезову код куће, пред децом, говорио је и да жели да венчање буде одржано после Светског првенства 2026. године. Иако никада није рекао где би то било, одувек се чинило веома вероватним да ће пар изабрати Мадеиру, где имају кућу.

Свакако, дуго се чекало на тај тренутак. На крају крајева, Роналдо је почео да гради своју породицу много пре него што је упознао жену са којом је пожелео да проведе живот.

Гласине да ће се Кристијано Роналдо и Георгина Родригез данас венчати на Мадеири узбуркале су Фуншал. Због претпоставке да ће се венчање пара одржати у катедрали у Фуншалу, стотине људи изашло је на улицу да поздрави младенце. Али узбуђење је кратко трајало, јер се пар није појавио.

„Плесала је огрнута веловима и у грудњацима украшеним драгуљима, и то је било готово све. Нико пре ње није се усудио да у таквом заносу, одбацивши велове, стане пред богове. А какви дивни покрети, смели и чедни у исти мах“, писала је париска штампа.

Као и новинари, и публика је била уверена да присуствује егзотичном наступу храмске плесачице.

Мата Хари је искористила чињеницу да је Париз у то време био опчињен егзотиком и измислила читаву животну причу – тврдила је да је ћерка угледног брамана, највише касте у Индији.

„Моја мајка, прва плесачица у храму Ранда Свани, умрла је са 14 година, исте године када сам се родила. Након што су је свештеници храма кремирали, усвојили су ме и дали ми име Мата Хари.“

Лагала је да је одмалена учила свете храмске плесове, а током наступа скидала је један по један вео. Касније ће признати: „Никада нисам била добра плесачица. То што су људи долазили да ме гледају дугујем једино чињеници да сам прва имала храбрости да се у јавности појавим нага.“

Ћерка холандског шеширџије

По салонима се отимају за Мату Хари. Нико не слути да се она заправо зове Маргарета Гертројда Зеле, да потиче из холандског градића Леуварденагде је 7. августа 1876. рођена као ћерка некадашњег шеширџије.

Њен отац, који се обогатио берзанским шпекулацијама, обасипао ју је поклонима. За шести рођендан добила је чак и кочију коју су вукле козе. Ишла је у школу за имућне, учила немачки, енглески и француски – као и плес.

Али, када је имала 13 година, безбржном животу долази крај. Отац банкротира, родитељи се разводе, а две године касније умире јој мајка. Девојчица од тада живи код рођака и школује се за васпитачицу.

Госпођа Меклауд

Према сопственим речима, још од младости је била склона мушкарцима у униформи: „У мојим очима официр је био узвишено биће, херој који је увек спреман да се суочи са сваком опасношћу и упусти се у нову авантуру.“

Као девојка од 18 година, једног дана је у новинама угледала оглас: „Официр из Холандске Источне Индије, тренутно на одмору у отаџбини, тражи познанство са пријатном девојком ради брака. Имовно стање није важно.“

Маргарета и двадесетак година старији официр Џон Рудолф Меклауд, холандски племић шкотског порекла, убрзо постају пар.

Имала је 21 годину када је са супругом отишла у холандску колонију, на острво Јаву. Тамо је неко време изучавала локалну традицију и културу, и дебитовала као плесачица. Том приликом је први пут употребила име Мата Хари, што на малајском значи „око дана“ или Сунце.

Међутим, испоставило се да је муж алкохоличар, распикућа и развратник: породица са двоје деце је морала да се лечи од сифилиса који је он успут покупио. Двогодишњи син преминуо је од тровања, вероватно од живе која се тада користила за лечење те болести. Касније, 1919. године, и њихова ћерка је преминула са само 21 годином, такође највероватније од последица урођеног сифилиса.

Када су се Меклаудови 1902. године вратили у Европу, официр је због скандала био деградиран, а њихов брак се распао. Старатељство над ћерком првобитно је додељено Маргарети, али она није имала никакве приходе, а отац је одбио да плаћа алиментацију.

Једном приликом, када је петогодишња ћерка била у посети оцу, он ју је задржао и више није дозволио да се врати мајци. Маргарета, без могућности да се правним путем бори за дете, то прихвата, јер је веровала да је њен лош муж, заправо био добар отац.

Године славе и луксуза

Маргарета је без прихода, и испрва се сналази уз помоћ пријатеља. Потом у Паризу ради као модел сликарима, покушава да наступи у циркусу, а онда ствара уметнички лик егзотичне Мата Хари.

Од 1905. године наступа у најотменијим дворанама, од Беча и Монте Карла, преко Берлина, до Милана, и одседа у најскупљим хотелима. Плеше на салонским вечерима барона Ротшилда, као и пред немачким царем Вилхелмом II и његовом породицом.

То јој отвара врата највиших друштвених кругова. У везама је са дипломатама и високим војним званичницима, који за њено друштво великодушно плаћају.

Али, после пет-шест година, звезда Мате Хари почиње да бледи. Млађе плесачице копирају њен наступ, париска публика жељна сензације тражи нове идоле. Последњи јавни наступ Мата Хари је имала 1912. са 36 година.

Двострука шпијунка?

Када је 1914. избио Први светски рат, Мата Хари више није могла да финансира свој луксузни начин живота.

Зато не одбија понуду немачког конзула у Холандији да јој помогне да отплати дугове. Понудио јој је још више новца уколико ступи у контакт са важним људима са непријатељске стране и Немцима прослеђује информације. Као почетни хонорар обећано јој је 20.000 франака, што је тада била огромна сума, упоредива са око 100.000 евра данас.

Тако Мата Хари постаје немачка шпијунка Х 21. Када је и француска обавештајна служба врбује и такође јој нуди позамашну своту новца, Мата Хари постаје двострука шпијунка.

Међутим, Французи су је ангажовали првенствено како би је разоткрили као немачку шпијунку. Истовремено, и британска обавештајна служба пажљиво прати њена бројна путовања по Европи и постаје сумњичава.

Смрт пред стрељачким водом

Мата Хари је ухапшена 13. фебруара 1917. године у хотелу на Јелисејским пољима. Оптужена је да је одговорна за смрт 50.000 француских војника, за велеиздају. У 41. години живота погубљена је 15. октобра 1917. надомак Париза. До самог краја је негирала да се бавила шпијунажом.

Француска војска је тек 2017. тачно век након погубљења Мате Хари, скинула ознаку тајности са њеног судског досијеа од 1.275 страна. Документи потврђују да је Мата Хари Немцима прослеђивала само трачеве о приватним животима официра и политичара у Паризу. На то указују и архивски документи британске обавештајне службе.

Ти документи потврђују оно што су историчари дуго сумњали: за Француску је 1917. била критична година – војска је трпела огромне губитке, морал на фронту сломљен. Војним властима је био потребан жртвени јарац, а ексцентрична странкиња која је слободно прелазила границе била је савршена за то.

Маргарета Зеле, односно Мата Хари, била је ненадмашна у стварању сопственог мита, све до последњег даха.

Према сведочењима очевидаца, пред дванаесточлани стрељачки вод изашла је уздигнуте главе, одбила повез преко очију, и војницима чак послала пољубац.

Последње речи упутила је команданту стрељачког вода: „Хвала вам, господине !“

Последњи дан живота Мерилин Монро, 4. август 1962. године, и данас је обавијен мистеријом. У то време била је под сталним надзором лекара и психијатра, који су јој прописали велики број лекова за лечење психичких тегоба и несанице.

Тог дана пронађена је без свести у свом дому у Калифорнији, а њена смрт званично је окарактерисана као предозирање и „вероватно самоубиство“. Ипак, деценијама касније, Полицијска управа Лос Анђелеса поново је отворила истрагу о овом случају.

Како је умрла Мерилин Монро

Њена смрт званично је оцењена као последица предозирања и „вероватно самоубиство“. Према токсиколошком извештају мртвозорника, непосредан узрок смрти било је акутно тровање барбитуратима. Токсиколог је утврдио да је Монро унела смртоносну дозу лека нембутал, који се користи за лечење анксиозности, као и велику количину хлорал-хидрата, седатива.

Иако је смрт проглашена последицом предозирања, бројне неразјашњене околности подстакле су теорије завере да је можда реч о убиству. Поједини су постављали питање зашто је прошло више сати пре него што је њено тело предато судским вештацима, као и шта се догодило са узорцима ткива који никада нису били анализирани.

Контроверзе око њене смрти биле су толико велике да је Полицијска управа Лос Анђелеса две деценије касније поново покренула истрагу. После додатне провере, окружни тужилац закључио је да је узрок смрти и даље предозирање лековима.

Недуго потом, новинар Ентони Самерс спровео је сопствену истрагу током које је снимио 650 интервјуа. Ти снимци касније су објављени у документарном филму Мистерија Мерилин Монро: Необјављене траке.

„Не постоје озбиљни докази да је убијена“, рекао је Самерс за магазин Пипл. „Мислим да је вероватније да је, било као позив у помоћ или са намером да изврши самоубиство, узела превише таблета.“

Када је умрла Мерилин Монро

Претпоставља се да је Мерилин Монро преминула у касним вечерњим сатима 4. августа 1962. године. Званично време смрти забележено је као 3.50 часова ујутру, 5. августа 1962.

У тренутку смрти имала је 36 година.

Где је пронађена

Мерилин Монро пронађена је без свести у спаваћој соби своје куће у Брентвуду, у Калифорнији.

Њена домаћица Јунис Мари налазила се у кући и забринула се када је у раним јутарњим часовима 5. августа приметила да је светло у спаваћој соби и даље упаљено.

Пошто Монро није одговарала на њене позиве, а врата собе била су закључана, домаћица је позвала њеног психијатра, др Ралфа Гринсона. Око 3.30 ујутру он је ушао у собу кроз разбијени прозор.

Филмска звезда пронађена је на кревету, нага и окренута лицем надоле, са телефонском слушалицом у једној руци. По соби су биле разбацане празне бочице од лекова.

Које су биле последње речи Мерилин Монро

Према наводима Ентонија Самерса, један од последњих телефонских разговора Монро обавила је са својим фризером Сиднијем Гиларофом око 21.30 часова 4. августа.

Наводно му је рекла да је Роберт Ф. Кенеди, са којим су је медији повезивали у наводној љубавној вези, тог дана долазио у њену кућу и да јој је „претио“. Међутим, тврдње да је Кенеди био код ње оспорене су, пошто је адвокат Џон Бејтс новинарима рекао да је тадашњи државни тужилац читавог викенда био са породицом у северној Калифорнији.

Глумац Питер Лофорд, који је био у браку са Пет Лофорд, сестром Џона Ф. Кенедија, такође је, према наводима, разговарао са Монро тог 4. августа. Позвао ју је на вечеру код себе и супруге, а када се није појавила, поново ју је позвао. Наводно је била „утучена“ због проблема у каријери и приватном животу.

Лофорд је касније испричао да му је Монро, говорећи неразговетно, рекла да је „уморна и да неће доћи“ на вечеру. Потом му је, док јој је глас постајао све тиши, рекла:

„Поздрави Пат. Поздрави Џека (председника Кенедија). И поздрави себе, јер си добар човек.“

Према полицијском извештају, глумац је касније признао да је имао „лош предосећај“ да нешто није у реду и да „и данас криви себе што није отишао до њене куће“.

Како је јавност реаговала на њену смрт

Вест о смрти једне од највећих холивудских звезда потресла је јавност широм света и доспела на насловне стране бројних новина.

Уочи сахране, одржане 8. августа на гробљу Вествуд Вилиџ Меморијал Парк, њен бивши супруг Џо ДиМађо, полусестра Бернис Бејкер Миракл и пословна менаџерка Инез Мелсон објавили су заједничко саопштење:

„Искрено се надамо да ће многобројни Мерилинини пријатељи разумети колико ценимо њихову жељу да јој одају последњу почаст, жени коју смо сви волели.“

У наставку су навели:

„Надамо се да ће свако разумети да последњи испраћај, из најдубље нужности, мора бити што је могуће приватнији, како би Мерилин могла да пронађе свој вечни мир у тишини за којом је одувек чезнула. Не бисмо могли мирне савести да позовемо једне личности, а да тиме не увредимо многе друге, па је управо из тог разлога број присутних сведен на минимум. Молимо вас да сви памтите ведру и нежну Мерилин и да јој упутите молитву опроштаја у свом дому или у својој цркви.“

Глумом је почео да се бави 1938. у позоришту „Рода", које је водила Нушићева ћерка Гита Предић. Мирно детињство и младост прекинуо је Други светски рат, а Власта Велисављевић је 1943. одведен у нацистички логор Дортмунд-Херде, из којег је успео да побегне.

Био је и три године на Голом отоку, али о томе није радо говорио. Тада је био студент треће године Позоришне академије у Београду, на којој је касније и дипломирао у класи Мате Милошевића, заједно са Оливером Марковић, Ђузом Стојиљковићем, Предрагом Лаковићем.

Први пут, сви заједно, играли су у телевизијској серији На слово, на слово.

„Много година касније, чини ми се, у Бољем животу, опет смо се нашли: Пепи, Оливера и ја. Дакле, тај размак од толико година. Ми смо лутали по разним серијама, разним филмовима, и разним околностима, укључивали у неке трендове, нове“, говорио је неуморни Власта.

Током каријере је одиграо око 350 улога у позоришту, на филму и у телевизијским серијама. Текст је учио слушајући партнере.

„Радио сам једну серију у којој већ игра Цеца Бојковић. И она, неко вече, тамо у Мањежу, каже: 'Јао, чим смо чули да долази Власта, онда смо рекли: Јао, то ће сад да буде враћање, неко, дај ово, дај оно', прича она Ради Ђуричин, и каже: 'Међутим, кад је дошао Власта, он све оно, татара, татара, татара, а запињемо ми који смо већ у току и који знамо све'“ 

Сарађивао је са бројним редитељима и никада није тражио улоге, оне су проналазиле њега.

„Имао сам срећу да одиграм доста Шекспира, доста Чехова, доста Островског. Рецимо, Островски је један од најбољих позоришних писаца. А Чехов? Па, шта да вам причам о њему.“

Власта је и у десетој деценији играо у три представе и возио је кола.

„Возим, да. Возим, и имам велики проблем. Председник Републике ме је наградио једним орденом. И када су ме извештавали о томе, пре него што сам примио, ја сам помислио, рекао: 'Боже, да ли би могао да ми поклони возачку дозволу да не идем сваке године на преглед?' Сваке године идем на преглед, изгубим 2-3 дана“, жалио се легендарни глумац.

Кроз цео живот, Власта Велисављевић је ишао увек са осмехом, и у најтежим тренуцима успевао је да сачува ведар дух.

Био је доживотни почасни члан Југословенског драмског позоришта. Преминуо је 24. марта 2021. у Београду.

Павел је на стазу стигао са комплетном фотографском опремом и званичном акредитацијом Међународне аутомобилске федерације. Почео је да ради на стази током суботњих трка, у пратњи чешког фотографа Формуле 1 Јирија Кренека.

Спортска фотографија је страст за чешког председника. Павел је посебно заинтересован за мотоспорт.

У јуну је присуствовао трци 24 сата Ле Мана, где је такође фотографисао акцију на стази. Раније је политичар радио као фотограф на тркама MotoGP-а и Светског супербајк шампионата у Брну.

Такође је путовао у Сједињене Државе на трку NASCAR-а и у Саудијску Арабију на рели Дакар.

Неке од фотографија које је Павел направио током релија Дакар 2025. године биле су изложене у Националном техничком музеју у Прагу.

Председник је такође прикупио скоро 30.000 евра за добротворне сврхе продајом фото-албума на аукцији. Приход је био намењен помоћи деци, самохраним родитељима и старијим особама.

Павел је председник Чешке Републике од марта 2023. Пре него што је ушао у политику, био је генерал војске и председавао је Војним комитетом НАТО-а.

Живот ћерке кнеза Павла Карађорђевића, регента Краљевине Југославије, личио је на бајку, али је било времена када је више подсећао на причу о Пепељуги.

Јелисавета Карађорђевић, у емисији За столом са Апостолом, изјавила је да је њен живот одредио необичан спој привилегија и великих губитака.

Рођена у свету дворова, вртова и послуге, после политичких потреса и Другог светског рата морала је да напусти домовину и детињство проведе у избеглиштву.

Март 1941. године

Један од најважнијих делова разговора био је посвећен њеном оцу, кнезу Павлу, као и догађајима који су претходили пучу 27. марта 1941. године.

Принцеза је истакла да је њен отац желео да Југославија остане неутрална и избегне улазак у рат.

„Више ЈЕ волео да Југославија остане неутрална. Није био спреман за рат. После десет дана изгубили смо огроман број људи, што није била његова идеја“, рекла је Крађорђевићева.

Према њеним речима, касније је у британским архивама пронашла документа која су јој помогла да боље разуме дешавања из тог периода.

Говорила је и о томе како је дошла до архивске грађе британске тајне службе.

„Питала сам Чарлса да ми помогне, али ми је рекао да тада није могуће јер је било тајна. Онда сам директно писала директору СОЕ. Када сам отишла код њега, рекао ми је: ’Знам зашто вам је потребно. Даћу вам све’“, испричала је принцеза.

Сусрети са Кенедијем и великим именима 20. века

Живот Јелисавете Карађорђевић обележили су и сусрети са неким од најпознатијих личности тог времена.

Говорила је о пријатељству са америчким председником Џоном Кенедијем, кога је упознала шездесетих година.

„Била сам импресионирана јер је много знао о Југославији, мом оцу и свему што се догодило. За разлику од многих Американаца тог времена, био је веома упућен“, рекла је принцеза.

Посебно је занимљива прича о плесу са Кенедијем током Кубанске кризе.

Како је испричала, председник је током једне вечери морао накратко да прекине разговор јер је добио важан позив.

„Рекао је: ’Извините, морам да узмем телефон’. Вратио се и објаснио шта се дешава. Био је то веома чудан тренутак“, присетила се.

Говорила је и о својој вези са легендарним британским глумцем Ричардом Бартоном.

„Био је шармантан, имао је предиван глас. Волела сам његов дубоки глас. Али проблем је био што је превише пио и то је било немогуће за заједнички живот“, рекла је.

Испричала је и анегдоту о Бартону и глумцу Питеру О’Тулу, који су се, како је навела, једном приликом такмичили ко може више да попије, а надметање се завршило тако што су обојица пали у несвест.

У садашњем времену блиска је са краље Чарлсом Трећи са којим, каже, може да прича о свему да причам, али то је тајна.

„Шалим се наравно, јако је отворен, има диван смисао за хумор, јако је интересантан и информисан о свему. Звао ме је телефоном пре две године када сам изашла из болнице, био је забринут. Постао ми је као добар брат“, навела је Јелисавета Карађорђевић.

Нестали Ролс-Ројс и успомене које недостају

Гошћа РТС-а говорила је и о стварима из породичне прошлости које су нестале током бурних деценија.

Једна од њих је Ролс-Ројс њеног оца, поклон који је кнез Павле добио од британске краљевске породице.

„Тражила сам га. Мислила сам да би било дивно да возим туристе кроз Београд у њему, са шоферском капом“, рекла је принцеса.

Међутим, аутомобилу се изгубио сваки траг.

„Питала сам и Ролс-Ројс у Лондону, али ни они немају информацију. То је потпуна мистерија. Можда је у Немачкој, Русији, можда је уништен током рата“, рекла је.

Слична судбина задесила је и дворски вагон којим је породица напустила Београд.

„Сећам се кревета и великог бронзаног лавабоа где сам се као дете умивала. Питали смо музеје, али нема трагова“, испричала је.

Изгнанство, живот ван Србије и повратак после више од четири деценије

Када је 1941. године дошло до промене власти у Југославији, породица кнеза Павла добила је само неколико сати да напусти земљу.

Принцеза Јелисавета се присетила да је њихов одлазак био изузетно тежак тренутак.

„Имали смо само четири сата да све спакујемо и одемо. Наша собарица Милка, која је била Словенка, помогла нам је да припремимо ствари“, испричала је.

Породица је најпре отишла у Кенију, а потом у Јужну Африку. Милка је са њима кренула у избеглиштво као шеснаестогодишња девојка и касније остала у Африци.

Принцеза каже да је, иако је изгубила домовину, током живота упознала различите светове – живела је у Паризу, Лондону, Америци и Јужној Америци.

„То је била предност, јер сам упознала много људи. Али сам истовремено изгубила нешто што бих волела да сам имала – да боље познајем српски језик, књижевност и историју“, рекла је.

Ипак, како каже, повратак у Србију био је један од најважнијих тренутака њеног живота.

Када је 1987. године први пут после изгнанства поново ушла у земљу, путовала је возом – истим начином којим је као дете напустила Београд.

„Толико сам била узбуђена да нисам могла да спавам. Када сам осетила тло испод ногу, почела сам да плачем. Али то су биле сузе од среће“, испричала је.

Србија, политика и улога краљевске породице

Принцеза се осврнула и на своју кандидатуру за председника Србије 2004. године.

„То је почело тако што су ми неки људи рекли да покушамо и видимо шта може да буде. Добила сам око 60.000 гласова, што није мало“, рекла је.

Ипак, сматра да можда није била спремна за ту улогу.

„Хвала Богу што нисам победила. То би био велики терет. Тада нисам довољно добро говорила српски и то би било опасно“, навела је.

Говорила је и о Нато бомбардовању Југославије 1999. године, које је оценила као непотребно.

„Била је то велика глупост. Није било потребно“, рекла је.

На питање да ли је о томе разговарала са краљем Чарлсом, одговорила је да, иако важна фигура, није политичар.

„Он је важан, али није моћан. То није исто. Његова улога је да одржава мир и јединство у земљи“, рекла је.

За крај емисије поручила је да је најбитније какав је неко човек.

„Лепо је поново бити овде, уживао сам и прошле године. Леп је град, лепа је земља, и заиста волим што сам овде. Путовали смо по дивним деловима земље. Јуче смо били на Руднику. Ту су савршени шумски пејзажи. Пријатно је боравити овде и волим што сам ту", изјавио је Бин.

Снимање серије се одвија и на Кошутњаку у Београду и Фрушкој гори – сцене у шуми, као и на подручјима Рудника и Горњег Милановца, који дочаравају Енглеску у 12. веку.

Србија располаже савременим студијима, искусним филмским професионалцима и продукционим капацитетима светског нивоа, потврдио је режисер Инглиш.

Затекла га је без свести и позвала хитну помоћ, али ватрогасци који су стигли на лице места нису успели да га реанимирају.

Расел је такође режирао филмове Брисач из 1996. са Арнолдом Шварценегером у главној улози, затим Благослови ово дете из 2000. године са Ким Бејсингер, као и Краљ шкорпиона 2002, у којем је Двејн Џонсон остварио своју прву значајну улогу.

Након што је написао сценарио за хорор-трилер Сновиђење 1984. са Денисом Квејдом, Расел је дебитовао као редитељ филмом студија „Њу лајн синема" Страва у Улици брестова 3: Ратници снова 1987.

Тај филм је удахнуо нови живот серијалу о Фредију Кругеру, остваривши на биоскопским благајнама зараду од 44,8 милиона долара, готово једнаку укупној заради прва два дела.

Заједно са својим честим сарадником Френком Дарабонтом, режирао је и написао сценарио за римејк хорор филма Блоб, а потом је уследио филм Маска 1994, у којем Џим Кери тумачи лик несташка који проналази древну маску и бори се против криминала.

Тај филм, снимљен са буџетом од 18 милиона долара, остварио је зараду од 351,6 милиона долара и донео номинацију за Оскара за најбоље визуелне ефекте.

Комбс (56) тренутно служи затворску казну у установи Форт Дикс, која се налази у оквиру војне базе у близини Филаделфије, након што је осуђен по две тачке оптужнице за организовање превоза ради проституције.

Комбс је у октобру 2025. године осуђен на 50 месеци затвора након федералног суђења које је привукло велику пажњу јавности. У казну му је урачунато време које је провео у притвору у Њујорку пре суђења.

Он је ослобођен тежих оптужби за трговину људима у сврху сексуалне експлоатације и организовани криминал.

Комбс би у фебруару 2028. године требало да изађе из затвора, након што је датум померен унапред са априла исте године.

Форт Дикс је федерална установа нижег нивоа безбедности.

На свом Фејсбук налогу УЛУС је написао:

„Са осећањем дубоког поштовања опраштамо се од колеге Драгана Папића, једног од најаутентичнијих и најдоследнијих уметника са ових простора.

Драган Папић је стваралац који је доследно ишао против струје спектакла. Његов израз, лишен тежње ка допадљивости, био је истовремено субверзивни глас и суптилан уметнички чин. Прославио се покретањем пројекта групе Дечаци (касније ВИС Идоли) почетком осамдесетих, док је истовремено био хроничар београдске новоталасне сцене, делујући кроз Студентски културни центар. Добитник је награде Октобарског салона за пројекат 'Унутрашњи музеј', а излагао је на бројним релевантним изложбама у Србији и иностранству.

УЛУС са поносом истиче да је Драган Папић био наш дугогодишњи члан, јер је својом бескомпромисном уметничком праксом померао границе онога што подразумевамо под савременом југословенском и српском уметношћу. Нека му је вечна слава и хвала на свему што је учинио за ову средину.

Породици, пријатељима, колегама и свим поштоваоцима његовог дела упућујемо најискреније саучешће.

Удружење ликовних уметника Србије“

Информације о комеморацији и сахрани биће накнадно саопштене.

Саучешће поводом смрти Оливере Катарине упутио је председник Србије Александар Вучић који је, између осталог, навео да је била аутентична и харизматична дива која је раскошним талентом и страшћу, са којом је приступала свакој улози и песми, оставила специфичан траг у нашој кинематографији и музици.

Рођена је као Оливера Петровић у Београду 5. марта 1940. године. Током каријере била је позната као Оливера Вучо и Оливера Шакић. Уметничко име Оливера Катарина узела је по својој мајци Катарини.

Још као мала показивала је склоности ка уметности те је поред основне школе похађала и школу балета. По завршетку основне школе уписује Пету београдску гимназију, а након гимназије Правни факултет по наговору оца, али је убрзо схватила да то није њен позив и напушта факултет.

Одлучује да оде у Париз, тамо је остала годину дана, а по повратку у Београд уписује позоришну академију.

Примљена је у класу професорке Огњенке Милићевић заједно са Петром Краљем, Станиславом Пешић, Миленом Дравић, Бранком Зорић, a 1962. године добија стални ангажман у Народном позоришту у представи "Коштана".

Дебитовала је у филму „Добра коб“ из 1964. године, играла је, између осталог, у „Сну“ (1966), „Узрок смрти не помињати“ (1968), „Девичанској свирци“ (1973) Ђорђа Кадијевића и „Црвеном удару“ (1974).

Снимивши филм „Војник“ 1966. године, Оливера одлази на Кански фестивал. Позориште то није трпело, па по повратку у Београд добија отказ.

Познанство и љубав са Ратком Дражевићем јој отвара многа врата у свету филма. Два пута се удавала – за Вука Вуча и за тадашњег председника Савеза синдиката Србије Миладина Шакића.

Из брака са Шакићем добија сина Манета, који је сликар.

Оливера Катарина позната је и по музичкој каријери. На врхунцу је своје песме изводила у бројним телевизијским програмима широм Европе.

Упоређивана је са највећим светским звездама тог доба. Чланак у Њујорк тајмсу је гласио „Рођена је нова Ана Мањани“, док су у француској штампи говорили да „нема на чему да завиди Брижит Бардо“.

Kao интерпретатор изворних народних песама и циганских романси одржала је више од стотину концерата широм света, снимила је сингл и ЛП плоче са српском, циганском, грчком, индонежанском и црначком музиком.

Певала је композиције Енија Мориконеа, Шарла Димона, Дома Сузукија, Микиса Теодоракиса, Корнелија Ковача.

Посебно остварење у области забавне музике остварила је песмом Шу шу где се са забавном музиком преплићу етно-мотиви.

Последњи албум „Ретка зверка“ објавила је 1984. године, након чега се повлачи из јавности. 

Сарађивала је 2005. године са Марином Абрамовић на перформансу „Балкан епик“, а на велико платно вратила се 2008. године улогом у филму „Чарлстон за Огњенку“ Уроша Стојановића. 

Објавила је аутобиографску књигу „Аристократско стопало“ 2017. године, а 2018. је имала концерт у Комбанк дворани у Београду.

Добила је „Златни печат“ Југословенске кинотеке 2017. године, а исте године је, поводом 50 година од премијерног приказивања филма „Скупљачи перја“, присуствовала поновном приказивању тог филма на Канском фестивалу.

Нушићева награда за животно дело додељена јој је 2020. године.

У свечаном амбијенту историјског дворишта Апостолске палате, папа Лав XIV доживео је концерт као знак блискости и наклоности локалне Цркве и становника Кастел Гандолфа. Међу гостима концерта био је и папин старији брат Џон Превост, који је присуствовао вечери посвећеној музици, лепоти и заједништву. Његово присуство додатно је подсетило на породичну димензију понтификата папе Лава XIV, који је рођен као Роберт Френсис Превост и најмлађи је од тројице браће.

На крају концерта, папа је захвалио уметницима и Албанској бискупији на овом посебном дару, говорећи о значају музике и лепоте у времену обележеном кризама, ратовима и поделама.

„Живимо у свету у којем недостаје лепоте. Постоји много проблема: ратови, сукоби, мржња, насиље, недостатак посла и многе друге тешкоће. Имати прилику да се окупимо због оваквог догађаја заиста је велики дар, јер нас подсећа да постоји нешто више од свега тога“, рекао је папа Лав XIV.

Говорећи о улози уметности, папа је подсетио и на своје недавно путовање у Шпанију, наглашавајући да музика и лепота могу помоћи човеку да открије дубљи смисао живота.

„Музика, уметност и лепота су средства која нам помажу да гледамо, у покрету према Богу, оно што је заиста један од најбољих делова људског бића“, поручио је Свети отац.

На крају обраћања, папа Лав XIV још једном је захвалио музичарима и Албанској бискупији, истичући духовну димензију уметности:

„У овим тренуцима лепоте могли смо да доживимо нешто велико, да на много начина уђемо у оно што је Бог желео у стварању, а то је управо лепота.“

Концерт је организовала Албанска субурбикарна бискупија како би изразила радост због поновног присуства Светог оца на својој територији. Бискуп Албана Винченцо Вива рекао је да је повратак папе у Кастел Гандолфо донео велику радост локалној заједници и верницима.

„Желели смо да понудимо овај симфонијски концерт као гест наклоности и заједништва“, поручио је бискуп Вива, истичући да музика представља посебан начин изражавања блискости са папом.

У уметничком делу вечери наступили су виолиниста Марко Рољано, пијанисткиња Росана Томаси Голкар и оркестар "I Musici di Parma" под диригентским вођством Пјера Карла Ориција. Изведена су дела Паганинија, као и посебна обрада Белинијеве „Норме“, коју је за пијанисткињу Росану Томаси Голкар написао оскаровац Луис Бакалов.

Ипак, главна порука вечери била је симболична: повратак папе Лава XIV у Кастел Гандолфо поново је оживео везу између римског понтификата и овог града недалеко од Рима, који је више од једног века био место одмора, молитве и сусрета папа са верницима.

Бискуп Вива захвалио је уметницима, организаторима, особљу Ватиканских вила и свима који су допринели реализацији догађаја, поручујући да је „лепота, када процвета, увек резултат рада многих скривених руку“.

Концерт је одржан уз подршку локалних институција и привредних субјеката као знак добродошлице папи Лаву XIV и потврда посебне везе између Светог оца и заједнице Кастел Гандолфа.

Управо је та особина створила и највеће поделе око њега. Његова политичка борба против левице и комунизма претворила је човека којег су многи сматрали иноватором у једну од најконтроверзнијих фигура савремене Италије. За једне је био симбол предузетничког генија и модернизације, а за друге оличење политичког и медијског утицаја који је требало зауставити.

Али, без обзира на политичке поделе, једна чињеница остаје: Берлускони је променио начин на који се телевизија у Италији производи, продаје и доживљава.

Од Канала 5 до стварања приватне телевизијске империје

Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година Италија је имала телевизијски систем у којем је државна телевизија РАИ била доминантна. Берлускони је променио правила игре стварањем приватних телевизијских мрежа које су понудиле другачији модел: забаву, велике шоу-програме, серије, спорт и агресивну комерцијалну стратегију.

Канал 5, Италија 1 и Retequattro (Ретекватро) постали су симболи нове ере италијанске телевизије. Берлускони није само направио телевизијске канале већ је створио читав систем у којем су садржај, маркетинг и оглашавање били повезани у једну пословну машину. Током наредних деценија Медијасет је израстао у једну од најважнијих медијских група у Европи. Међутим, под руководством његовог сина Пјерсилвија Берлусконија, циљ више није била само доминација на италијанском тржишту. Нова амбиција била је европска.

Од Медијасета до MFE – MediaForEurope

Та трансформација довела је до стварања MFE – MediaForEurope, холдинг компаније са седиштем у Холандији, која обједињује телевизијске, дигиталне и рекламне активности групе. Стратегија је јасна: традиционална телевизија више није довољна. Будућност припада комбинацији телевизије, дигиталних платформи, производње садржаја и великог европског тржишта оглашавања. Данас MFE директно послује у шест европских земаља: Италији, Шпанији, Немачкој, Аустрији, Швајцарској и Португалији.

У Италији остаје историјско средиште групе: телевизијске мреже Медијасета, продукциони центар у Колоњо Монцезеу код Милана и филмска компанија Медуза филм. У Шпанији група послује преко Медијасет Еспање, власника познатих канала Телесинко и Куатро. Најважнији стратешки потез последњих година био је улазак у немачки ProSiebenSat.1, једну од највећих приватних телевизијских група у Европи. Тиме је MFE направио велики корак ка стварању паневропског медијског система.

Најновије ширење односи се на Португалију, где је MFE ушао у власништво групе Импреса, власника телевизијских канала SIC и других медијских издања. Тиме је заокружено присуство на шест европских тржишта.

Милијарде евра, хиљаде запослених и стотине милиона гледалаца

Размера данашњег система много је већа од телевизије коју је Берлускони покренуо осамдесетих година. MFE, рачунајући проширени европски периметар, остварује око 6,7 милијарди евра проформа прихода. Група и повезана друштва запошљавају више од 10.000 људи широм Европе. Али права вредност овог система није само у приходима. MFE покушава да обједини телевизију, дигиталне садржаје, спорт, радио, филмску продукцију и оглашавање у јединствену европску платформу. Циљ је да компанија постане партнер великим међународним оглашивачима који више не желе одвојене кампање у свакој земљи, већ једну европску понуду која може да досегне стотине милиона људи.

Од италијанске телевизије до европске рекламне платформе

MFE Advertising данас покушава да промени начин на који се продаје телевизијско оглашавање. Модел је једноставан: националне телевизије настављају да послују у својим земљама, али MFE жели да понуди међународним компанијама могућност да преко једне платформе планирају кампање широм Европе. Група говори о мрежи која обухвата стотине телевизијских канала, дигиталних брендова и радио-платформи, са потенцијалним дометом од више стотина милиона европских грађана. То је покушај да се традиционална телевизија прилагоди свету у којем доминирају Нетфликс, Јутјуб и велике технолошке компаније.

Човек који је увек био у центру пажње

Берлускони је током живота био човек супротности. За неке визионар, за друге контроверзна фигура. За једне симбол успеха, за друге пример превелике концентрације моћи. Али једна ствар му се не може оспорити: умео је да буде у центру пажње. Био је протагониста, а не посматрач. Предмет љубави и мржње, похвала и критика. Све и његова супротност. Имао је сталну потребу да изненади, освоји публику и остави утисак. То се видело чак и у приватним сусретима, попут посета његовој вили Гернето у Бријанци, где су гости пролазили кроз просторије пуне уметничких дела, књига, предмета и детаља које је сам бирао. Сваки елемент имао је своју причу и намену: да изазове емоцију.

Наслеђе које још траје

Две године након његове смрти јасно је да Берлускони и даље изазива снажне реакције. Његови противници га можда више немају као политичку мету, али његово медијско наслеђе наставља да се развија захваљујући његовом сину Пјерсилвију. Од човека који је променио италијанску телевизију до компаније која жели да створи европског медијског шампиона, прича о Берлусконијевој телевизији више није само прича о Италији. То је прича о покушају да један европски модел телевизије пронађе своје место у времену глобалних дигиталних платформи.

Бенд назван „Партибрејкерс“ настао је 1982. године. Београдски састав основали су Зоран Костић Цане, вокал бенда, Горан Булатовић Манза, бубњар, и гитаристи Љубиша Костадиновић и Небојша Антонијевић Антон.

Свој први наступ бенд је имао 4. октобра 1982. године у „Дадову“, као предгрупа саставу "The Fifties". Од тада је почео да гради успешну каријеру.

Пред гостима попут Џенифер Лопез и Монике Белучи, ботаничка башта претворена је у митски врт.

Простор је подсећао на чаробни стакленик из бајке, са дрвећем које је израстало из пода, док су барокни тронови и позлаћена огледала наговештавали тему вечери – сусрет божанског и смртног.

Ревију је отворила Леони Касел, ћерка Монике Белучи, као прва од 99 „богиња“ које се спуштају са Олимпа. Цвеће је било главни мотив колекције: руже, божури и цветови наранџе ручно су везени, осликавани и аплицирани на раскошне хаљине.

Врхунац занатског умећа представљале су креације које су моделе претварале у живе букете. Применом технике микродрапирања, безброј лаганих трака свиленог шифона ручно је обликован у латице, док су се прашници од кристала уздизали око лица, стварајући илузију натприродне флоре.

Поред цветне екстраваганције, дизајнери су представили и препознатљиве елементе свог бренда. Пистом су прошетале драматичне „сицилијанске удовице“ у црној чипки, са веловима и златним крстовима, али и креације инспирисане различитим епохама – од капута са ресама у стилу раног 20. века до слип хаљина надахнутих тридесетим годинама прошлог века.

Поједини комади подсећали су на каподимонте порцелан и вазе од теракоте, спајајући моду са традиционалним занатима југа Италије и демонстрирајући врхунско умеће.

Ипак, ова бескомпромисна визија изазвала је подељене реакције. Док су једни славили раскош и беспрекорну израду као суштину високе моде, други су критиковали понављање и претеривање, описујући естетику као „цветно повраћање“.

Финале, праћено „Валцером цвећа“ Петра Иљича Чајковског, кулминирало је хаљином „Изола Бела“, инспирисаном сицилијанским морем.

Без обзира на подељене критике, ревија је потврдила да Долче и Габана остају непоколебљиви у својој визији. Њихова мода је театрална, максималистичка и дубоко укорењена у сицилијанском наслеђу, нудећи сан о божанској лепоти свима који су спремни да га прихвате.

Недавно је открио да је победио рак након што му је 2022. године дијагностикован.

„Са неизмерном тугом породица Сема Нила саопштава да је преминуо у понедељак, 13. јула, у Сиднеју, у Аустралији. Сем је био окружен члановима породице и отишао је достојанствено, онако како је живео читавог живота. Његов одлазак био је изненадан и неочекиван, али нам је утеха то што је остао слободан од рака. Породица жели да изрази дубоку захвалност особљу приватне болнице Сент Винсент на изузетној бризи“, навели су из глумчеве породице.

Сем Нил рођен је 1947. године као Најџел Џон Дермот Нил у Омагу, у Северној Ирској. Мајка му је била Енглескиња, а отац Новозеланђанин који је служио у британској војсци. Породица се 1954. преселила на Нови Зеланд. Име Сем узео је са 12 година, јер је у школи било превише дечака по имену Најџел.

„Открио сам да ми је много лакше да пролазим кроз живот као Сем. Најџел је незгодно име у већини ситуација. Замислите филмског глумца који се зове Најџел Нил“, говорио је својевремено.

Премијер Новог Зеланда Кристофер Луксон опростио се од глумца поруком на друштвеним мрежама, назвавши га једним од највећих уметника које је земља дала.

„Почео је каријеру у време када на Новом Зеланду готово да није постојала филмска индустрија. Више од педесет година проносио је новозеландске приче светом, а његов таленат помогао је да наша филмска индустрија постане оно што је данас – један од наших најзначајнијих културних извозних производа. Његова дела гледаће се и волети дуго након што нас више не буде“, написао је Луксон.

Од Крајстчерча до Холивуда

Нил је школовање завршио у Крајстчерчу, где је похађао и универзитет. За глуму се одлучио тек након што је, како је сам говорио, доживео „катастрофалну“ годину студија права. Наступао је у студентским представама Универзитета у Кентерберију, а потом се преселио у Велингтон и придружио позоришту Даунстејџ као професионални глумац. Зарађивао је 35 долара недељно, уз остатке хране из кухиње која је служила оброке публици пре почетка представа.

После мањих улога на локалној телевизији, прославио се филмом Sleeping Dogs из 1977. године, првим новозеландским филмом приказаним у америчким биоскопима. Убрзо су уследиле главне улоге у филмовима Моја бриљантна каријера (1979), Предсказање 3 (1981), култном остварењу Поседнутост (1981) редитеља Анџеја Жулавског, биографској драми Зли анђели (1988), у којој је играо супруга Линди Чемберлен уз Мерил Стрип, као и у филму Лов на Црвени октобар (1990). Улога у филму Ајванхо (1982) донела му је велику популарност у Шведској, где се то остварење емитује сваког Новогодишњег дана већ четири деценије.

Светску славу стекао је 1993. године захваљујући двема улогама – као новозеландски досељеник Алистер Стјуарт у оскаровском филму Клавир Џејн Кемпион и као др Алан Грант у филму Парк из доба јуре Стивена Спилберга. Улога је првобитно била намењена Харисону Форду, али је на крају припала Нилу, који је лик Алана Гранта поновио и у наставцима Парк из доба јуре 3 и Свет из доба јуре: Надмоћ.

Занимљиво је и да му је новозеландски редитељ Питер Џексон понудио улогу Елронда у Господару прстенова, али да ју је одбио због снимања Парка из доба јуре 3.

Поред филмске каријере, Нил је остварио запажене улоге и на телевизији. Играо је корумпираног мајора Честера Кембела у серији „Бирмингемска банда“, појавио се у серијама и „Тудорови“, као и у епизодама анимираних серија „Симпсонови“ и „Рик и Морти“. За улогу шпијуна Сиднија Рајлија у мини-серији „Reilly, Ace of Spies“ из 1983. године био је номинован за награду Златни глобус.

Краљевска ложа и покровитељка Кејт Мидлтон

Највећу пажњу, као и увек, привукла је ексклузивна Краљевска ложа (Royal Box), намењена британском племству. Кејт Мидлтон, принцеза од Велса и званична покровитељка клуба, заузела је своје место у првом реду.

Са собом је повела своју старију децу, принца Џорџа и принцезу Шарлот, који су са одушевљењем пратили сваки поен. На трибинама им се придружио и принц Вилијам.

Поред уже краљевске породице, у свечаној ложи седели су и принц Мајкл од Кента, заједно са ћерком Леди Габријелом Виндзор и лордом Фредериком Виндзором, чиме је династија у потпуности подржала овај спортски спектакл.

Холивуд у првим редовима: Никол, Бен и оскаровац Рами

Када је тенис врхунски, и публика је ексклузивна. Глумица Никол Кидман поново је показала зашто је икона стила, појавивши се у белом оделу у ВИП сектору, где је седела поред дугогодишње пријатељице и модне моћнице, главне уреднице магазина Vogue, Ане Винтур.

Недалеко од њих, камере су снимиле холивудског комичара Бена Стилера, који је уживао у мечу у друштву своје супруге, глумице Кристин Тејлор. Друштво у ложи им је правио и глумац Рами Малек, звезда филма Боемска рапсодија, који је на Централни терен дошао у пратњи свог менаџера Бена Кертиса.

Посебне аплаузе публике приликом уласка добио је и легендарни деведесетогодишњи глумац Дастин Хофман, који је меч пратио држећи за руку своју супругу Лису, са којом је у браку скоро пет деценија.

Такође, међу глумачком елитом на трибинама су примећени и миљеници млађе публике – Ендрју Гарфилд, Том Хидлстон, као и звезде серија Лили Колинс (Емили у Паризу) и Џена Колман.

Светска музика и спортске легенде

Енглеску музичку сцену представила је овогодишња сензација и вишеструка добитница БРИТ награда, певачица Реј, која је на терен стигла у пратњи свог менаџера Пола Кина, одевена у елегантну црну „Ралф Лорен" хаљину.

Да све прође у знаку поштовања према белом спорту, побринуле су се и тениске легенде које су из Свечане ложе посматрале своје наследнике. Међу њима су били бивши вимблдонски шампиони Стефан Едберг, Лејтон Хјуит и чувени Стен Смит, који сигурно најбоље разумеју притисак под којим су се Синер и Зверев налазили.

Из Југословенске Кинотеке, подсетили су на дело уметника чији су филмови и телевизијски пројекти постали део културног наслеђа.

Посебан траг оставио је филмовима Лептирица и Свето место, као и телевизијском серијом Вук Караџић, која је награђивана и ван граница некадашње Југославије.

Његов опус се годинама изучава као пример ауторског приступа, снажне визуелне поетике и дубоког промишљања историје и човека. Реч је о аутору који је својим радом обележио читаву епоху домаћег филма.

Министар културе Никола Селаковић упутио је саучешће поводом смрти Ђорђа Kадијевића, наводећи да је са жаљењем примио вест о смрти тог великог уметника чије је стваралаштво обележило српску кинематографију и телевизију: „Био је човек ретке ерудиције, стваралац препознатљивог ауторског гласа и интелектуалац који је читавог живота остао доследан сопственим уметничким уверењима. Сваким својим делом показивао је да култура није само сведочанство једног времена, већ и трајна обавеза према народу, традицији и будућности".

Министар Селаковић је, како је навео, имао привилегију да Kадијевића познаје и да са њим разговара. „У тим сусретима увек су се препознавали његова мудрост, достојанство и искрена посвећеност уметности. Био је саговорник од кога се учило и човек чије су речи имале тежину", указао је Селаковић и оценио да је одлазак Ђорђа Kадијевића велики губитак за српску културу, истичући да је Kадијевић иза себе оставио дело које ће наставити да живи, да подстиче нова читања и тумачења и да буде ослонац генерацијама које долазе: „Породици, пријатељима, сарадницима и свима који су га поштовали упућујем изразе најискренијег саучешћа. Вечна му слава и хвала“.

Од Кадијевића се опростио његов пријатељ, писац и филмски критичар Дејан Огњановић, који је објавио посвету великом уметнику и његовом животном делу. У објавама поводом смрти Кадијевића пријатељи и поштоваоци његовог дела опрашттају се од „великог редитеља“ и „човека који је задужио домаћу кинематографију“.

Љубитељи филма на друштвеним мрежама посебно су истицали његов допринос жанровском филму, наводећи Лептирицу и Свето место као остварења која су оставила трајан печат. Многи су се опростили речима захвалности за дело које је обележило генерације гледалаца.

Кадијевић је био уметник чији је опус важан део историје филмске уметности, имајући у виду његов целопкупан рад, и као редитеља, сценаристе, историчара уметности, и као универзитетског професора.

Одлазак Ђорђа Кадијевића означава је крај једне важне странице српског филма. Иза њега остају дела која ће наставити да живе – као сведочанство о аутору препознатљивог стила, великог знања и непоновљиве уметничке визије.