„Велика фрагментација ових понуда туристичких агенција је нешто што је сваком од нас познато и када јурите неку добру понуду или тражите, покушавате гледајући велики број веб сајтова и понуда преко друштвених мрежа, толики број информација остане онако, у најмању руку можемо да кажемо – будете збуњени”, рекао је Сеничић.

Додао је да је циљ био да се направи апликација која ће бити једноставна и практична за коришћење.

„Идеја је била да на једном месту имамо једну апликацију која није само још једна апликација на мобилном телефону, већ да буде врло услужна, врло рационална и једноставна”, изјавио је Сеничић.

Персонализоване понуде и такмичење агенција

Како је Сеничић објаснио, корисници након регистрације могу да унесу основне параметре путовања – термин, број путника, буџет и жељену дестинацију, а затим захтев једним кликом шаљу свим агенцијама које се налазе у систему.

„Они се такмиче и шаљу вама понуде у ваш инбокс. Ви добијате нотификацију на мобилном телефону да су понуде стигле”, рекао је Сеничић.

Према његовим речима, агенције међусобно не виде понуде конкуренције.

„Не морате да гледате десет сајтова, не морате да зовете десет агенција, оне ће све послати понуду вама директно”, навео је.

У овом тренутку у систему се налази више од 40 туристичких агенција, а план је да их до краја сезоне буде више од 100.

Бесплатна за кориснике, уз додатне погодности

Сеничић је истакао да је апликација тренутно бесплатна за све кориснике, али да ће у будућности постојати и додатни пакет погодности.

„Травелина ће остати бесплатна за све оне који желе да гледају понуде, али они који буду желели да остварују максималне попусте и добијају бенефите, биће у могућности да се претплате као некакав privilege клуб”, рекао је гост Јутарњег програма.

Додао је да агенције бесплатно постављају своје понуде, али да ће ЈУТА водити рачуна о безбедности и поузданости партнера.

„ЈУТА је неко ко ће руководити управо тиме да одредимо агенције које су сигурне, које су безбедне. Ми смо ту да помогнемо путницима у асистенцији пре пута, за време пута и након пута”, изјавио је Сеничић.

Планови за регион и домаћи туризам

Апликација је тек недавно пуштена у рад, а већ постоји интересовање и ван Србије.

„Презентацију ове апликације радили смо у неколико земаља у окружењу и идеја је да она буде регионална апликација”, рекао је Сеничић и додао да је интересовање стигло и са западноевропских тржишта.

„Нешто слично тог типа не постоји. Постоји за индивидуална путовања, међутим чини ми се да је ово први пут да се на тржишту појављује нешто што је довољно савремено и технолошки потпуно урађено”, навео је директор Националне асоцијације туристичких агенција.

Сеничић је најавио и проширење понуде на домаћи туризам.

„Апликација се тренутно односи на путовања у иностранство, али врло брзо, од септембра месеца, имаћемо комплетну Србију и на апликацији”, поручио је Сеничић.

„Неке од најзанимљивијих земаља које сам до сада посетила су свакако Авганистан, Венецуела, земље западне Африке, као што су Гвинеја-Бисао, Гвинеја, Гамбија, потом Етиопија, Саудијска Арабија... Могла бих да набрајам, заиста има много занимљивих земаља, мада ја волим да кажем да је свака на свој начин занимљива, посебна и другачија од других. А земља која има посебно место у мом срцу је свакако Пакистан", рекла је Јована Квржић.

Друштвене мреже у великој мери мењају начин на који бирамо дестинације. Једна фотографија или кратак видео-снимак данас могу преко ноћи неко место да учине глобално популарним.

„Неке од главних разлика су можда то што се на друштвеним мрежама не приказују толико гужве када причамо о тим виралним дестинацијама. Јер људи попут мене можда бирају да дођу у неком тренутку када нема превише људи, мада у последње време ја заиста желим да покажем што верније, тако да нема више оног устајања пре зоре да бих била на локацији на којој нема људи. Некако ми је битнији тај аутентичан приказ од саме естетике", истакла је блогерка.

Како каже, после великог броја путовања схватила је да је највише привлаче локална искуства и људи.

„Заправо, оно што сам схватила после толико земаља јесте да је оно што ме на крају највише привлачи неко локално искуство и људи. Али, када бирамо дестинацију, обично не бирамо због тога, јер можда нисмо ни имали прилике да видимо људе. Увек негде видимо ту неку архитектуру или евентуално природу, а заправо највећи утисак у једној земљи остављају њени људи", истиче саговорница РТС-а.

Док су нека места већ одавно на туристичким мапама, друга и даље остају скривена, све док их неко не открије и не подели своје искуство.

„Рекла бих да је генерално тренд у путовањима да се обилазе мање познате туристичке дестинације, јер смо сви схватили да масовни туризам некада и није толико добар. Иако је моје мишљење, али и оно што сам видела на терену, да туризам генерално у 90 одсто случајева заиста користи локалном становништву, није добро ни у чему претеривати", рекла је Јована Квржић.

Жеља за аутентичним и јединственим искуством Јовану је одвела и на Антарктик.

„Ви када одете тамо — занемите. Тако бих рекла да, када одете на Антарктик, заиста останете без речи. Волим да кажем да сам можда чак и превише рано отишла на Антарктик, јер већина људи која је била са нама на броду има више од 70 година и некако то јесте круна тих путовања, или просто живота, пошто је заиста посебно искуство. Али ја сам отишла у ранијем добу живота, тако да сада морам да нађем неку нову круну“, додала је Квржићева.

Са путовања до нас не стижу само фотографије и видео-записи, већ и приче које нас подсећају колико је свет разнолик и колико га вреди откривати.

Циљ одлуке, како наводе из општине, јесте очување комуналног реда, достојанства града и уредног изгледа јавних простора.

Слична правила већ постоје у више европских туристичких дестинација.

У Шпанији, град Барселона је још пре више од деценије увео забрану шетања у купаћем костиму ван плаже, уз новчане казне које износе и неколико стотина евра.

У Италији, градови попут Венеције и Сорента имају прописе против „неприкладног одевања” у центру града, док се сличне мере примењују и у деловима Француске и Хрватске, посебно утуристичким зонама на Јадрану.

Заједнички циљ ових правила јесте раздвајање плаже као купалишне зоне од урбаних јавних простора, ради очувања имиџа града и смањења притужби становника.

Док једни сматрају да се тиме штити јавни ред и туристички амбијент, други оцењују да су казне строге и да ограничавају личну слободу, посебно у приморским градовима где је плажни стил одевања уобичајен током лета.

Прво велико суочавање дошло је у последњој недељи пред пут. Два дана пред полазак стиже потврда да авион изрелеске авио-компаније ипак лети и наилазим на духовне мине свог мира спремајући се на овај пут. Страх који као прах улази у мене и покушава да ме зароби, притегне да наново преиспитам одлуку да идем и питања пријатеља почињу да одзвањају гласније: „Да ли сам нормална, где гори...’’ и тако даље.

Долази и дан пута. Радим пре подне и, питам се: је л' овако изгледа човеков „последњи’’ дан, да се бавим текућим пословима, уз ментални пресек живота и провере да ли сам све оставила у реду да никог не оптеретим.

Излазим из авиона на аеродром „Бен Гурион“ и кажем себи: Добро дошла, душо, кући, у најлепши град и земљу на свету.

Током мог боравка, да нисам пратила медије, тешко да бих по атмосфери на улицама знала да је земља у ратном стању. Опуштенија сам тамо била него овде кад прошетам Kнез Михаиловом.

Да сам слушала друге, а не своје срце, не бих ових дана отишла у земљу у којој сам дисала пуним плућима.

Прелазим рукама преко зидина Старог града Јерусалима и упијам све око себе. Пролазимо улицом Via Dolorosa, „Путем бола’’ или „Путем суза", рутом којом је Господ Исус Христос носио крст до места распећа, до Голготе.

Молитве без гужве и трзања

Страшан је био тај петак. И опет, чудесан је петак кад сам стигла тамо. Стижемо у Цркву Светог Гроба, најсветије место хришћанства. Одмах при уласку налази се Kамен плоча Миропомазања. Лево одатле је пут ка Христовом гробу, десно према Голготи. Поклањам се више пута током дана.

Невероватан је осећај да могу у миру да седнем поред Плоче и молим се без гужве и трзања. Удишем чудесне мирисе који избијају из Kамен плоче Миропомазања и гледам у Благодатни огањ.

Била сам тамо молитвени изласланик свих мојих битних људи, моје уже и шире породице, пријатеља и ко је тражио и ко није. „Небо се отворило’’ како је дивно рекао ходочасник из мање групе, врата су нам се отварала.

Све што сам пожелела било ми је ту. Окупало ми се тело и душа, сва сам мирисала на ту лепоту. Све друго ми је било далеко, мреже, посао, дилеме, туђе амбиције. Чак сам неке своје „мучитеље“ почела да посматрам са сажаљењем. Тамо више ништа од тога није важно. Све се релативизовало до мере да ово дневно наше постаје прах и пепео, пролазно и мало.

Зид плача је део остатка другог Соломоновог храма и била сам прилично резервисана пре него што сам дошла. Одлучим на лицу места да се препустим светом месту, наслоним се, пружим руке и осетим јаку енергију, изненадим се веома, наставим да се молим. Ипак, Бог је један. Зид је име добио због вековног оплакивања Јевреја над губитком свог духовног центра.

Кафе пауза на тргу Хурва

До Ал Аксе и Храма на стени, великих муслиманских светиња, не стижем. Одлазимо до брда Сион/Зион (Mount Zion), изван је, али близу зидина Старог града. Тамо се налази Ценукулум-место Тајне вечере и гроб Цара Давида, псалмопојца. Штипкам себе за образе, не верујем да сам овде. Радост ми циркулише кроз све делове тела, а срце је у невероватном миру.

Настављамо даље. Лепо ми је. У јеврејској четврти Старог града правимо кратку кафе паузу на тргу Хурва. Мењамо евре и доларе за шекеле, израелску валуту. Иако сам имала евре, делује да су им долари дражи. Kусур при куповини сувенира чешће сам добијала назад у доларима.

Села сам на Трг баш преко пута златне Меноре, заштићене стакленим кућиштем. Менора је седмокрака светиња из јерусалимског Храма, изгледа као свећњак, једна је од главних симбола јудаизма и државе Израел. Повезана је са светлошћу и Божјим присуством.

Јутро у Цркви Гроба Пресвете Богородице

Има и комерцијале на појединим местима, али све то симболично одгурнем руком од себе да бих задржала осећај који није лако пребацити у речи. У централи сам хришћанства, где је све и почело, у централи сам јудаизма. Ту је база, центар хришћанског света. Овде су поједине тачке где се небо буквално спустило да их обележи да се ту растеретимо, винемо осећајем у вертикалу.

Посебно је јутро присуство на литугији у Цркви Гроба Пресвете Богородице, наша литургија почиње пре јерменске, стижемо пре и на јутарњу службу. Појање је невероватно да делује на мене субјективно као вртлог који носи тако да само што ме не одува, однесе и физички. Тамо је наш човек, отац ђакон Прохор, свако јутро он пали свеће у Цркви.

Манастир Светa Марија Магдалена, руски је храм, посвећен овој великој Светитељки. Пре него што сам ушла у храм, гледам га и имам осећај да се помера, као да ми долази у сусрет. Изговарам то наглас, поред мене је отац ђакон, мало ми је непријатно што је чуо, али утисак не нестаје, као да се заједно са облацима и ми померамо.

Ако је до архитекте, чудесно је дело извео. Везана сам за ову Светитељку. Први пут сам у њеном храму. Лепа је, мироносница, она, њена љубав, њена снага, све тамо носи посебан мир. Могуће је у црквама да се оставе имена да се читају молитве и за више месеци, али ми је у овом храму то било посебно важно.

Благослов воде

Обишли смо и древни град Јерихон, манастир Четрдесетнице и гору Kушања Господа Исуса. Возили смо се жичаром до манастира. И тог трећег дана ходочашћа, нешто касније „Погрузила’’ у реци Јордан. То је хришћански обред попут поновног крштења, али је заправо благослов воде, поклоњење светој води Јордана, где је Свети Јован крстио Исуса Христа.

За ту прилику обукла сам нову белу хаљину, коју ћу обући или за неку фину или тежу прилику, а касније се чува кажу за покров. Тим чином се, по веровању човек симболично поново рађа, а била је и недеља, васкршњи дан.

Заљубила сам се тамо, у Јерусалим и, пре него што сам стигла. У људе са којом сам путовала, а које раније нисам познавала. У Витлејем. У контрасте који волим. Kонтраст од Јерусалима, од Тел Авива, то је Витлејем, Јафа, посебно у појединим деловима где је аутентичност Блиског истока уочљивија.

Меша се лепота архитектуре, духовних места и шарениша са воћем, поврћем, травчицама и зачинима на ручно монтираним тезгама од картона или неке пластике уз прашњаве улице и љубазне људе.

Јафа и крцкава пецива

У једној од продаваница у Витлејему/Бетлехем, чији су власници хришћани, да их подржимо, куповали смо и што нам не треба, узела сам нека њихова пива, одлична су већином. Вечери смо завршавали у опуштеним разговорима уз пића на тераси хотела.

У Јафи, старом делу града Тел Авива, пробала сам пециво са тзв. затар зачинским биљем, наном и спанаћем. Kрцкаво тесто, преливено маслиновим уљем, личи помало обликом на неправилну пицу, једноставно је, али пуног укуса и блискоисточног духа.

Током поноћне Литургије у Храму Светог гроба, четри ходочаснице из Уба су понеле велики дрвени Kрст да се на светом месту освешта. Kрст је огроман, дрвени и направљен да може лако да се преклопи и спакује за авион. То је био подвиг. Освећен је на камен плочи Миропомазања, положен током вишечасовне литугрије.

Вратили смо крст са нама и биће постављен изнад цркве у Убу, која је у изградњи. Из камен плоче избија миро, чудесна течност чији се мирис шири по целом граду, а енергија је као да се накачиш на благтворно струјно коло.

Моје прво причешће у Светој земљи било је у Витлејему, у храму Христовог рођења. Пећина у Храму у којој је према јеванђељском предању рођен Господ Исус Христос била је у обнови и нисмо могли да се спустимо до ње, али је литургија била у близини и испред једне од две најпоштованијих Богородичиних икона, Вителејмске или Бетлехемске Богородице.

Магаре, дрвена фигурица то сам понела као сувенир. Једина је животиња која има крст на леђима. Са њим је, према предању, Исус ушао у Јерусалим спуштајући се са Маслинске горе на празник Цвети, пут који је прошао од мила до недрага у само неколико дана.

Не бих да пишем у превише детаља, али важна тачка на овом путовању за мене је и гроб Св.Ђорђа у граду Лоду, надомак Тел Авива. То је некад био древни град Лот, познат као Лида у античким изворима.Последњи је дан пута. Преплављена од свега што сам у предходним данима доживела, мислила сам да даље од тога не може.

Све док нисам ушла у део цркве Ђурђиц, до мироточног гроба Св. Ђорђа. Имала сам осећај да сам у другој димензији. Огромну част сам добила да сам се ту уопште нашла.То место чувају и поштују и муслимани. Св. Ђорђе је у исламској традицији познат као Ал-Хидр, праведник и заштитник.

Јафа (Jaffа), некад важна блискоисточна лука, данас лучки део града Тел Авива-Јафа. Прелеп град. Наш кекс из Црвенке, Jaffa добио је име по овом граду. Поморанџе као симбол града, одавде су се извозиле у свет, слатке су, дуготрајне и без много семенки.

Цена и до 300 одсто ниже

Шетам поред обале Средоземног мора, велики су таласи, тражим лакши приступ обали да макар и на кратко оквасим ноге и срећна сам веома што сам успела.

Kрећем се њиховом тржницом или нешто попут бувљака на отвореном. Цењкам се, ту се лако сналазим и у трену приземљујем у материјални свет. Уживам у томе, као шах да се игра и веселим се кад добијем прилику за то, али се збуним да некад цена може да иде и 300 одсто ниже.

Нагодила сам се и купујем прстен од „жада’’, за који друг сапутник кад је видео каже да није прави, мислим се нема везе, диван је, утисак јесте прави, па и ако су ме преиграли игра је била забавна. Носићу га вероватно месец дана, а онда ћу га мало одложити и сигурно врло брзо поново ставити на руку у повратку у Јерусалим, у Тел Авив, кад будем обилазила Галилеју, Назарет, окупам се Мртвом мору без њега и тако у круг као прстен.

Обишла сам много више светиња, али поменула сам места која су мене лично дирнула и померила. Пут је био ходочаснички, срце у миру, а осећај незабораван. Организован је преко агенције СПЦ „Доброчинство’’, уз одличног водича Срђана и кажу, никад мање групе на овом путу.

Тамо сам чула дивну песму од Фаируз, „Захрат ал Мада ин’’, у преводу „Цвет градова", Јерусалим. Њен глас је као древни, саткан од сећања Јерусалима, светлости и камена. Преплитали су се различити звуци кроз Свету земљу, од оријенталних мелодија до тишине православних молитви. Ипак, уз овај текст бирам нашу песму Пред Богом.

Најдража ми је срцу уз део стиха „Усрци се ти у срце моје, ништа слађе од љубави твоје..’’. Ова песма све предходне утиске спушта у тишину и враћа суштини, осећају да ма где да стојим, увек стојим пред Богом у истој истини.

„Пре свега виде фасаде које ми најчешће уопште не гледамо када ходамо улицом и сматрају да су наше фасаде прелепе, да нам је град изузетно занимљив зато што имамо разне архитектонске стилове – и сецесију и неокласицизам – и то им се највише допада“, наводи Миката.

Додаје да туристи Београд доживљавају као жив и динамичан град, испуњен људима, дружењем и свакодневним животом који делује опуштено и радосно.

„Они пре свега мисле да је наш град изузетно живахан, да се много тога дешава, да су свуда људи около, да се сви смејемо, дружимо и пијемо кафу и мисле да ми живимо веома леп живот“, истиче гошћа Београдске хронике. Како каже, странци често имају утисак да Београђани много шетају и уживају у свакодневици, па чак и да „ништа не раде“, што им делује необично.

Управо тај свеж поглед са стране помаже да се открију вредности града које локално становништво узима здраво за готово. „Ми не видимо град како га они виде, јер сваког дана шетамо истим улицама, а они проналазе ствари које ми не примећујемо“, објашњава Миката.

Најпосећеније локације

Када је реч о најпосећенијим локацијама, туристи се, очекивано, најчешће упућују ка Београдској тврђави, Храму Светог Саве, зоолошком врту и тржним центрима. Ипак, посебну пажњу привлаче и мање позната места. „Они су открили неке мање музеје које наши људи, чак ни Београђани, не посете, као и занимљиве кафиће и локалну храну“, напомиње Миката.

У гастрономији, истиче, постоји јасан контраст између домаћих навика и избора туриста. „Они изузетно воле да једу домаћу храну код нас у ресторанима. Ми волимо италијанску и суши, а они напротив једу пуњене паприке“, и истиче да су управо туристи поново оживели интересовање за Скадарлију и традиционалну музику.

Нисмо фабрика за отимање пара

Посебан утисак на посетиоце оставља и приступачност садржаја у Београду. Туристи, како каже Миката, често долазе са очекивањем да ће затећи типичан европски град, али се изненаде понудом и ценама.

„Највише их изненади колико могу бесплатних ствари да доживе. Питају да ли је и за странце бесплатан превоз, да ли је могуће да је сваке недеље бесплатан улаз у музеје“, каже Миката, наводећи да им је то несхватљиво у односу на остатак Европе.

Поред тога, истиче се и гостопримство. „Чудно им је што сви говоримо енглески или бар покушавамо да им помогнемо“, наглашавајући да су људи један од кључних разлога зашто се туристи радо враћају.

Међу утисцима се издваја и Храм Светог Саве, који многи доживљавају као јединствен. „Сви буду заиста одушевљени, јер је свака наша црква другачија, за разлику од других земаља где је углавном један стил“, каже Миката.

Шта смо открили о свом граду захваљујући странцима

Туристи су, према њеним речима, утицали и на популаризацију појединих делова града, посебно некадашњих индустријских зона. „Сви се одушеве када виде како користимо стара места, као што су Цетињска или силоси, који су у другим градовима запуштени, а код нас су пуни живота“, истиче гошћа Београдске хронике.

Велику предност Београда виде и у обиљу зелених површина и могућности за одмор и рекреацију у самом граду. Ада Циганлија, Авала и Ушће су, како каже, места која посебно привлаче посетиоце. „Несхватљиво им је да у граду имате толико простора за спорт и уживање, да можете да изнајмите бицикл, проведете цео дан и да вас то кошта врло мало.“

На крају, Миката указује да Београд постаје све чешћа база за даља путовања по региону, што додатно продужава боравак туриста. Истовремено, примећује да нове генерације све више путују, али се често недовољно припремају, па управо у Београду откривају дестинацију која их изненади и задржи дуже него што су планирали.

Посебну драж боравак има током пролећа, када се природа буди, а мир и зеленило у Горњој Трепчи пружају идеалне услове за опоравак и релаксацију.

„Бања је прелепа, први пут смо овде, јуче смо дошли тако да ћемо видети реакције како ће бити", рекла је Миланка Марковић из Београда.

„Чуо сам за Атомску бању пре 50 година, и лепо је, лепо је, пријатни, солидни, све лепо, све", додаје Душан Милошевић из Врњачке Бање.

Лековита вода и савремени медицински третмани представљају посебан адут Атомске бање надомак Чачка.

„Ово ми је већ трећа година како долазим, и у мају и у септембру, и веома је лепо и пријатно и вода је здрава", истиче Миланка Бојић из Јагодине.

„Користим ову воду, вода је савршена, топ, генерално. Увек се враћам, већ 20 година", каже Јован Микосављевић из Угљевика.

Управо због специфичних терапијских својстава и стручног медицинског приступа, ова бања годинама привлачи госте из земље и иностранства.

„Ове године очекујемо да достигнемо цифру од 20 одсто ноћења странаца, али наравно, наши гости су приоритет и они из године у годину долазе и пружају нам поверење тако да смо, њима се највише и радујемо. Јер неко, када дође код нас и осети благодети ове термоминералне воде и поново се врати то је показатељ да оно што радимо радимо стварно добро", изјавио је Ненад Младеновић, директор маркетинга Атомске бање Горња Трепча.

У стационару, хотелу и бунгаловима Атомске бање, на располагању су 273 постеље, док се бројни гости током боравка одлучују и за приватни смештај у Горњој Трепчи, где мештани годинама развијају понуду прилагођену бањским посетиоцима.

Заједничко им је то што су данас готово недоступна јавности и што су под посебним режимом контроле.

„Слоново стопало“ у Чернобиљу

Један од најопаснијих радиоактивних објеката на свету налази се испод четвртог реактора нуклеарне електране у Чернобиљу у Украјини.

Такозвано „Слоново стопало“ представља скоро двотонску масу очврслог растопљеног материјала насталу после катастрофе 1986. године у Чернобиљској нуклеарној електрани.

Састоји се од језгра – мешавине нуклеарног горива и истопљеног реакторског језгра.

При открићу, осам месеци после несреће, зрачење је било толико снажно да би боравак у близини био смртоносан у року од неколико минута.

Иако радиоактивност временом опада, подручје је и даље строго ограничено и под сталним надзором, уз масивне заштитне конструкције које спречавају ширење радијације.

„Подручје 51“

Подручје 51 је строго чувана војна зона у америчкој држави Невади, која деценијама привлачи пажњу јавности и изазива бројне спекулације.

Званично, база се користи за тестирање и развој војних авиона и напредних технологија америчког ратног ваздухопловства.

Међутим, њен висок степен тајности и приче људи као што је Боб Лазар допринео је да постане центар бројних теорија завере, укључујући и оне о ванземаљским активностима и тајним пројектима.

Подручје око базе је потпуно забрањено за цивиле, а приступ је строго контролисан и надгледан. Свака активност у близини се прати, а упозорења о забрани уласка јасно су истакнута дуж целе зоне.

Иако је америчка влада последњих година делимично признала постојање базе, детаљи о њеном стварном раду и даље остају недоступни јавности.

Глобални трезор семена на Свалбарду

Дубоко испод арктичког леда, на норвешком архипелагу Свалбард, налази се једно од најважнијих складишта биолошког материјала на свету – Глобални трезор семена.

Ово постртојење називају још и „складиштем судњег дана“ и савременом „биолошком Нојевом барком“.

Више од 1,3 милиона узорака семена чува се на овом месту, а представљају хиљаде сорти усева које се гаје већ миленијумима.

Свако семе носи генетске особине од кључног значаја за производњу хране и прилагођавање климатским променама – што је од пресудне важности за будуће изазове у пољопривреди.

Циљ је очување генетског материјала у случају ратова, климатских катастрофа или глобалних епидемија.

Приступ је строго ограничен и дозвољен само малом броју овлашћених стручњака.

Пећине Ласко

На југу Француске налази се једно од најзначајнијих археолошких налазишта праисторијске уметности – Пећине Ласко.

Насеобине чувају више од 600 цртежа старих око 17.000 година.

Масовни туризам је, међутим, угрозио њихово очување: угљен-диоксид и промена микроклиме довели су до појаве гљивица које су почеле да оштећују зидне слике.

Због тога су 1963. године затворене за јавност, а уведени су системи климатске контроле како би се уметност сачувала.

„Црвена зона“ у Француској

Више од једног века након Првог светског рата, 1000 километара квадратних североисточне Француске и даље су опасни за живот.

Такозвана „Црвена зона“ око општине Верден обухвата подручја препуна муниције и токсичних остатака попут живе и арсена.

Земљиште је било толико разорено да је на појединим местима остала велика количина неексплодираних граната, муниције и других војних остатака.

Поред физичког разарања, тло је било контаминирано отровним материјама и хемијским средствима коришћеним током рата. Због тога је француска држава одлучила да неке површине означи као „црвену зону“, што је подразумевало забрану насељавања, пољопривреде и изградње.

Острво Суртсеј

Јужно од Исланда налази се вулканско острво Суртсеј, настало 1963. године након подморске ерупције.

Данас је то једна од најважнијих природних лабораторија на свету.

Научници прате како се живот постепено развија од нуле – од првих биљака до сложенијих екосистема.

Због научне вредности и опасности од лошег утицаја људи, приступ је строго ограничен и дозвољен само истраживачима.

Ватиканска апостолска архива

Апостолска архива једна је од најчуванијих архивских институција на свету, која припада Светој столици и налази се у Ватикану. Дуго је била позната као „Тајни архив Ватикана“, али је 2019. званично преименована у садашњи назив.

Архива чува огромну збирку докумената папске администрације, преписке, дипломатске извештаје и историјске списе који се протежу више од 1.500 година уназад.

Међу материјалом су и важни документи из периода средњег века, ренесансе, као и из модерне историје.

Приступ архиви није потпуно забрањен, али је строго ограничен.

Истраживачи могу да поднесу захтев за увид у материјал, уз одобрење и под одређеним условима. Део фондова постаје доступан након истека одређеног временског периода, у складу са правилима институције.

Гробница првог кинеског цара

Маузолеј Цин Ши Хуангдија чува чувену теракота војску, али централна гробница самог цара никада није отворена.

Иако је комплекс откривен 1974. године, истраживања су се углавном задржала на спољним деловима, док је унутрашњи део гробнице остао нетакнут.

Према истраживачима, разлози за то су вишеструки: страх од оштећења изузетно осетљивих артефаката, техничка ограничења савремене археологије, али и могуће присуство опасних супстанци унутар гробнице.

Историјски извори, које су забележили древни хроничари, наводе да је унутрашњост осмишљена као минијатурни приказ царевог царства, са палатама, благом које чувају смртоносне замке и симболичним приказима река од живе.

Иако ови наводи никада нису потврђени, они додатно подстичу интересовање и опрез научне заједнице.

На око сат времена вожње северно од приморског града Акјака налази се Лагина, локација највећег познатог храма посвећеног Хекати, моћној грчкој богињи која се повезује са вештичарењем, месецом, подземним светом и комуникацијом са мртвима.

Док је обожавање већине других античких божанстава остало део историје, Хеката и данас има глобални круг следбеника, од којих неки путују у њено светилиште да оставе дарове. За модерне следбенике, Лагина није само археолошко налазиште, већ духовни центар њиховог света.

„То је једини храм ових размера на свету изграђен искључиво за богињу Хекату", каже Билал Сојут, професор на Универзитету Памукале, који предводи ископавања и у светилишту и у оближњем античком граду Стратоникеји.

Праг између живота и смрти

Ова два места некада је повезивао Свети пут, каменом поплочан друм дуг нешто више од осам километара. Дуж овог пута, којим су се некада кретале раскошне верске процесије, налазиле су се фонтане, бунари и мања насеља.

Најзначајнији ритуал био је ношење кључа, у којем би девојчица, позната као „клеидухос“ (кључоноша), носила свети кључ између Лагине и Стратоникеје, праћена великим хором.

„Овај кључ не отвара само физичка врата", објашњава истраживачица и ауторка Хума Зејбек за Си-Ен-Ен. „Он симболизује способност кретања између живота и смрти, свесног и несвесног, старог и новог."

Зејбекова објашњава да је Хеката сматрана „чуварком прага", унутрашњим водичем за оне који се суочавају са личном кризом или трансформацијом.

Она је архетип старе, мудре жене, представљајући матрилинеарну мудрост која сеже 8000 година уназад до фигура мајке-богиње пронађених у неолитском насељу Чаталхојук у централној Турској.

Мрачна трансформација и модерно обожавање

Иако је у раним античким текстовима, попут Хесиодове Теогоније, Хеката приказана као дубоко поштована, врховна богиња којој је Зевс доделио огромна царства на земљи, небу и мору, њен лик се касније променио од божанства које треба поштовати до оног којег се треба плашити.

Археолог Емрах Уртекин каже да је семе ове промене можда посејао грчки драматург Еурипид у својој трагедији Медеја, где је Хекату приказао као заштитницу мрачне магије.

У средњем веку, богиња је повезивана са вештичарењем као одраз „средњовековног европског опресивног погледа на женску мудрост", каже Хума Зејбек.

Данашњи поштоваоци Хекате и даље је славе као фигуру повезану са вештичарењем – али са позитивним магијским силама. Они је прихватају као космичког водича, богињу путева и доноситељку светлости.

Нема званичних података о броју њених следбеника, али организације попут „Завета Хекате", коју је основала Сорита д'Есте, тврде да имају глобалну заједницу од више стотина чланова.

Модерни ходочасници често тајно остављају дарове на рушевинама: бели лук, нар, јабуке и пшеницу, што одражава жртве приношене богињи пре више хиљада година. Археолози ово не одобравају због потенцијалне штете на крхким остацима, али феномен илуструје како древна места добијају нова значења у 21. веку.

„Музеј земљотреса" и нова открића

Лагина је значајна и са археолошког становишта. Према професору Сојуту, локалитет је скоро па „музеј земљотреса", где је катастрофална штета од вишевековних потреса сачувана да је посетиоци виде. Недавна ископавања доносе нова сазнања.

Током 2024. и 2025. године, тим професора Сојута посветио се откопавању улазне капије и древних продавница, а у децембру 2024. откривен је приказ Хекате са бакљом.

Најављена је и рестаурација самог храма, старог 2.100 година, са циљем да се оригинални блокови врате на своја места. Ова обнова, како се надају археолози, привући ће још више посетилаца, укључујући и оне које посебно занима духовни туризам, растући тренд у Турској.

Локалитет има важно место и у турској историји. Крајем 19. века, то је било једно од првих ископавања које је водио Осман Хамди-беј, оснивач археологије у Османском царству. 

Његова брза интервенција спречила је да величанствени фризови, који необично приказују Амазонке у миру, а не у рату, буду прокријумчарени у Аустрију. Данас се чувају у Археолошком музеју у Истанбулу и Музеју у Мугли.

Њихово очување оставило је Хекатиним следбеницима непроцењиво богатство материјала који инспирише њихову веру. Како истиче истраживач Уртекин: „Не постоји ниједан други култ где су древне таписерије, мотиви и материјали преживели тако савршено нетакнути".

„Некада су постојала различита веровања, Зороастријанци су у давна времена веровали да је ватра њихов бог. Људи са ових простора су веровали да је Бог ватра јер их она греје, на њој спремају храну. То није била ствар логике, а сада знамо да је у питању метан који гори. Људи долазе и питају, да ли је реч о митологији, али заправо је у питању природни гас који избија из земље”, испричала је Илаха Ејвазли испред „Јанар Даг комплекса“.

Азербејџан је и земља са највећим бројем блатних вулкана. Њихова лековита дејства нису никада доказана али туристички потенцијал јесте.

Уз овај природни феномен Азербејџан је поносан и на налазишта петроглифа, око шест хиљада сачуваних праисторијских цртежа у стенама. Уз цртеже у музеју на отвореном, чувају се и праисторијски музички инструменти.

Посетиоцима из Србије нешто ближа је уметност ткања тепиха на који су Азербејџанци посебно поносни. Први музеј на свету који је отворен за такве колекције данас чува око десет хиљада тепиха, међу којима су и они из 17. и 18. века.

„У Азербејџану имамо обичај да кажемо да се овде људи рађају на тепиху, да живе на теписима, а када умремо, изнесу нас на тепиху. То такође показује како и колико су теписи важни за народ Азербејџана“, каже Улвина Фарзалихева из Музеја тепиха.

Посетиоце града на Каспијском језеру чека у старом делу града – Ширваншах палата која је од 2000. године под заштитом Унеска.

Тик уз старе зидине, са свега 7,6 метара ширине је и најужа стаза којом пролазе најбржи возачи на свету.

„У септембру је у Бакуу велика трка Формуле 1 за шта је велико интересовање, наши летови су у том периоду већ прилично попуњени, тако да тренутно разматрамо да, поред два лета недељно, појачамо број летова, јер је тражња на високом нивоу“, рекао је директор за комерцијалу и стратегију „Ер Србије“ Бошко Рупић.

У Граду ветрова традиционално најчешћи посетиоци стижу из Русије где живи бројна азербејџанска дијаспора, други по бројности су туристи из Турске, док Европљани и Американци чине свега 10 одсто туриста.

Геополитичка нестабилност у свету утицала је на туризам у Азербејџану. Ипак и даље у ову земљу годишње долази 2,5 милиона туриста.

„И ја сам мислио да ћу то брзо да обиђем, да погледам шта има. А онда, како путујете, сваког дана се пред вама откривају нова чудеса. Где год да зађете, нешто ново се научи“, објашњава Лазић.

Да би се Гренланд заиста упознао, неопходан је напор. „Ако желиш да упознаш Гренланд, мораш да пешачиш“, речи су једног Инуита, а тај савет се показао као кључан. Огромне раздаљине, веће од удаљености између Београда и Москве, и врхови високи као „два Копаоника, један на другом“, само су део изазова и величине овог острва.

Песме китова и тајне заробљене у леду

Међу најупечатљивијим утисцима које Лазић носи са Гренланда јесу сусрети са природом која пркоси машти. Током пловидбе међу глечерима, окружен китовима, од својих водича Инуита сазнао је фасцинантне податке.

„Каже ми Инуит спонтано: 'Викторе, да ли знаш да кит уринира деветсто седамдесет литара дневно и да се довикују са краја на крај океана посебним мелодијама?'“, присећа се Лазић.

Посебно га је изненадила чињеница да мушки китови певају серенаде женкама: „Имају посебну песму за удварање, то нисам знао.“
Осим живог света, и сам лед Гренланда крије невероватне приче. Дружећи се са научницима који тамо спроводе истраживања, Лазић је открио како се из леда старог хиљадама година може читати историја планете. У залеђеним слојевима сачувани су подаци о клими из давних времена.

„Ви можете тачно да видите у леду када су била, рецимо, римска освајања“, наглашава Лазић. Објашњење је запањујуће – у том периоду, ковачнице у Шпанији су због појачане производње металног новца испуштале дим који је путовао све до Гренланда. Честице из тог дима остале су заробљене у леду и данас служе као прецизан историјски маркер.

Земља која није на продају

Гренланд је недавно био у центру светске пажње због идеје америчког председника Доналда Трампа да га купи. На ту тему, Лазић је одмах по доласку чуо локалну шалу: „У чему је разлика између Гренланда и Трампа? Гренланд није на продају.“ Ипак, амерички утицај је дубоко укорењен. Лазића је изненадио велики број америчких застава, али је убрзо сазнао да су оне знак захвалности.

„Велики део Гренланда су изградили Американци, пре свега војне базе. Највећи градови су тако настали, а једине аеродромске писте на које могу да слећу велики авиони изградили су Американци", објашњава он. Током Другог светског рата Гренланд је чак био део Америке, па су заставе остале као симбол захвалности за подршку и помоћ.

Кроз дружење са Инуитима, Лазић је упознао потпуно другачију културу, језик и обичаје, схватајући да је богатство Гренланда много веће од његових природних ресурса. То је свет за себе, испуњен животом и чудесима која се опиру једноставним дефиницијама.

„Као што сам ја тамо сваког дана откривао чудеса, тако сам покушавао да свака моја страна буде испуњена тим чудесима. И ево, стигао сам до петсто и нешто страна, а нисам завршио и посетио сам веома мали део Гренланда“, закључује Лазић, остављајући читаоцима да кроз његове странице наставе истраживање те огромне беле пустаре која је, заправо, испуњена животом.

Направљен је и видиковац на ком се спрема кафа на жару.

„Моја кафа на жару овде, на видиковцу, позната је као нешто посебно. Сви добронамерни људи су добродошли и могу да уживају у том специјалитету.“

Како је настала идеја да се уреди овај простор

„Како сам у млађим данима одлазио за послом по Европи – у Немачку, Аустрију и Швајцарску – видео сам како су њихова села уређена, а онда сам то пренео овде, у мојим Весенићима, где раније ништа није било уређено. Преузео сам одговорност за уређење села и захвалан сам добром народу, људима који ми помажу и финансијски, а и физички. Ништа од овога није плаћено, ово је само моја добра воља“, рекао је Семир Чоловић.

Истиче да много воли своје Весениће и свој народ. Захвалан је и граду Новом Пазару.

Поглед какав се ретко виђа у овим крајевима, нешто што заиста вреди милион долара. То је поглед на језеро Газиводе који се пружа са овог невероватног видиковца.

Такође је важно напоменути да у селу има много младих људи који често помажу Семиру и који су успели да од Весенића направе заиста посебно место. Ово је једно од стотину села у Тутину и, верујем, најпознатије. На самом почетку села стоји велики натпис: „Добро дошли у европско Весениће“.

"Окупимо се на бродићу, кренемо да се возимо до плаже, направимо роштиљ, дружење, одбојка, ко шта воли. Бег од ужурбаности града, на реци људи осете смиреност и топлину Када стигну нико више нигде не жури“, рекао је Милош Родић, капетан брода.

Уранак на бродићу не може да прође без музике, хране, пића и добрих прича.

Са бродића похитали смо међу дрвеће, као и већина Београђана. За 1. мај препуни су паркови и шуме. А осим роштиљања важно је осмислити занимљиве активности. Зато су ту друштвене игре.

Ако сте већ стигли на локацију, а нисте понели друштвене игре, можете играти асоцијације Потребни су вам папирићи на које ћете написати појмове, промештати их, извлачити редом и објашњавати другима. Постоје и апликације које вам олакшавају посао.

Важан је фер плеј, да се друштво окупи и прослави Први мај онако како доликује, у друштву и добром расположењу.

Марфијев закон на спрски начин каже да је велика шанса да баш када испланирате боравак у природи - падне киша. Али киша не значи да је прослава Првог маја отказана. Има кафића који раде и тада, а увек можете окупити екипу код куће и направити кућну верзију паб квиза.

Спор се води између градске управе и Завода за археологију, лепе уметности и пејзаж. Представница Завода, Антонела Раналди критиковала је изглед и димензије антене, оценивши да се не уклапа у историјски амбијент града и поставила питање како је таква инсталација уопште добила дозволу.

Градоначелница Фиренце Сара Фунаро узвратила је да су надлежне службе за заштиту споменика имале могућност да реагују током процедуре издавања дозволе. Према њеним речима, након прибављених сагласности надлежних тела, укључујући регионалну агенцију за заштиту животне средине и градску комисију за пејзаж, постојао је рок од 60 дана да изнесу примедбе. Уколико се то не учини, сматра се да су сви сагласни са пројектом.

Процедура за постављање телекомуникационе инфраструктуре у Италији подразумева више нивоа одлучивања и усклађивање са законима на националном, регионалном и локалном нивоу. Сваки случај разматра се појединачно, уз процену техничких потреба и утицаја на простор, укључујући и естетске критеријуме.

Према наводима италијанских медија, компанија „Илијад“ је први захтев за постављање антене поднела 2021. године, када је добила подељене оцене надлежних: позитиван став еколошких институција, али негативно мишљење градске комисије за пејзаж. Нови захтев из 2022. године, међутим, добио је одобрење обе стране, што је омогућило реализацију пројекта.

Није до краја јасно због чега је градска комисија променила став. У документацији коју је доставила компанија наводи се да је утицај на пејзаж „готово занемарљив“, што је могло имати утицај на коначну одлуку.

Поједини представници опозиције указују на то да проблем превазилази локални ниво. Одборник Дмитриј Палађи сматра да су кључна ограничења дефинисана националним законодавством, које знатно сужава могућности градова да забране постављање телекомуникационе инфраструктуре.

У међувремену, из Управе за заштиту споменика је стигло обавештење о томе да  компанија „Илијад“ треба добровољно уклони антену, али такав исход за сада делује мало вероватно.

Ово није први пут да се у Фиренци води расправа о утицају савремене градње која ремети историјски амбијент. Недавно су полемике изазвали и нови објекти у центру града, чији изглед је оцењен као непримерен традиционалном изгледу града.

Случај антене тако поново отвара питање односа између модерних потреба и очувања културног наслеђа, теме која у градовима попут Фиренце има посебан значај.

„Одговорност је велика, нама као водичима је велика одговорност, али љубав према спорту нас гура ка томе. Тако да, не представља нам неки претеран проблем”, рекао је водич Енес Хамзагић.

Пре саме стазе, пролази се обука на полигону, где се добијају све информације о самој рути пењања.

„Опреми морате да верујете, она не може да вас пусти никако, зато што она држи две тоне”, саветује водич Амар Дрековић.

Стазa има вертикалу од 200 метара. Иако обезбеђена сајлама и газиштима, ферата захтева пуну пажњу, јер и најмањи пад концентрације може бити изазован на таквом терену.

„У случају да се обори камен, из свег гласа говорите –‘камен‘ и глава мора да је уз стену, не гледате никако горе. Глава уз стену и чекате да прође опасност”, додао је Дрековић.

Прва половина стазе углавном се карактерише као лакша.

Ферата је уређена по европским стандардима и поседује све потребне дозволе.

„Виа ферата сама је производ прекограничног пројекта општине Тутин и општине Плужине, и веома смо задовољни њеном првом сезоном, забележено је преко 50 успона”, изјавио је Албин Дрековић из Туристичке организација „Тутин“.

Након 200 метара пењања, стиже се до погледа који је вредан сваког корака.

„Предиван поглед на језеро Газиводе, на планине иза нас, типа Рогозна, види се Копаоник. Бог зна колико сам се пута попео овде, али сваки пут се изнова јавља тај невероватан осећај и жеља да се што више пута попнеш током једне сезоне”, објашњава водич Дрековић.

После 90 минута екипа је коначно успешно завршила Виа ферату Ђурђевица.

Као пуноправна чланица Европске уније Малта је пажљиво развијала своју економију заснивајући је на високо профитабилним делатностима као што су електроника, ај-ти индустрија, фармација, производња медицинске опреме.

На оно мало обрадивих површина отргнутих од камена, гаје се наранџе, омиљене британским краљицама Викторији и Елизабети.

Улице на Малти су стрме, пуне степеница. Са медитеранском климом, туристичка сезона на Малти траје целе године.

Малту зову европским Холивудом. На Малти су снимани чувени филмови Гладијатор, Троја, Наполеон, Агора и популарна серија Игра престола.

„Ер Србија” зими два пута недељно лето до Малте, лети – четири.

Авиони су пуни туриста и људи који раде на Малти, а било би лепо и да Малтежани почну у већем броју да долазе код нас.

„Малтежани не знају много о туристичкој понуди Србије али имају много разлога да је обиђу баш зато што ви имате оно чега овде нема, реке, језера, ски центре и потпуно другачију природу од оне овде”, каже Елена Бринкат, туристички водич на Малти.

На раскрсници морских путева, на пола пута између Гибралтара и Суецког канала, Малта је кроз векове имала веома бурну историју. А како то изгледа бити на раскрсници путева било морских или друмских, ми то добро знамо.

Државни секретар у Министарству туризма Урош Кандић истиче да за домаће дестинације влада велико интересовање. „Сутра почиње мини одмор и као и за претходни празник, дакле за дане Сретења, кључне домаће дестинације ће бити попуњене 90 процената и више“, наводи Кандић, издвајајући Златибор, Врњачку Бању, Сокобању као најтраженије.

Према његовим речима, настављени су позитивни трендови од почетка године уз раст броја домаћих туриста: „Од 1. јануара ми смо имали близу већ 950.000 долазака. Раст у односу на прошлу годину је негде отприлике око осам процената. Значајно је и то што је раст броја домаћих туриста десет посто, дакле нешто већи него код страних туриста“.

Интересовање за одлазак у иностранство за ускршње празнике за трећину мање

С друге стране, глобална криза утиче на путовања у иностранство, осебно су погођене дестинације на Блиском истоку и у његовој близини. „За ускршње празнике у односу на прошлу годину је интересовање за одлазак у иностранство за трећину мање. Египат, Турска и Кипар у овом тренутку бележе пад интересовања. Логично, због близине са зоном сукоба“, прецизирао је Кандић

У таквим околностима, туристи се све више окрећу ближим дестинацијама до којих могу да путују копненим путем. Путници бирају дестинације, како Кандић каже, где је могуће отићи аутобусом издвајајући Темишвар, Будимпешту, Беч и Праг као најчешће.

Ипак, када је реч о летњој сезони, процене су још увек неизвесне. „Од како је избила криза на Блиском истоку можемо говорити о благом паду интересовања туриста за одлазак у иностранство“.

Поред тога, раст цена утиче на туристичка кретања. „У туризму је нешто преко четири процента раст цена“, каже Кандић, истичући да су поједине светске дестинације поскупеле и око 20 одсто, између осталог, због трошкова авио-превоза, најпре веће цене керозина. 

Упркос изазовима, предвиђа се наставак раста прихода у овој грани привреде. „Очекујемо раст девизног прилива у туризму, посебно ако имамо у виду темпо раста долазака страних туриста“, истиче Кандић.

Према Кандићевим речима, ове године бележи се значајан раст туриста из Северне Македоније, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Грчке, Руске Федерације и Турске. „Можемо говорити о већем интересовању гостију из региона, што је, у светлу ових догађаја у свету, значајно за домаћи туризам, јер многи од њих не морају да долазе авионом, него могу и аутомобилима.“ 

Кандић апелује на грађане да размотре домаће дестинације: „Посетите места у нашој земљи, и даље је код нас најпривлачније, најлепше и најбезбедније“.

Кандић подсећа да је „Ер Србија“ најконкурентнија, најзначајнија и највећа авио-компанија у региону. „Увела је девет нових дестинација за ову годину, на више од сто дестинација лети, тако да очекујем да ће и даље бити лидер на том пољу у овом делу Европе упркос светским дешавањима“, поручио је државни секретар у Министарству туризма.

Успео сам да наручим еспресо у кафеу поред улаза. Нисам знао шта ме унутра чека.

Добро, знао сам да се ради о атомском заштитном бункеру из времена Хладног рата. Смисао бункера је био да обезбеди способност деловања државе и у ванредним околностима. Боље речено, он је морао да обезбеди да немачка држава усред нуклеарног Армагедона може наставити да функционише и командује Бундесвером.

Подземни ходници су били дугачки 17,3 километра. Само 203 метра је данас доступно посетиоцима.

Видим да људи полако стају у ред за улаз. Платим осредњи еспресо па пођем и ја у бункер. Од улазног пулта – не знам да ли је у овој грађевини примерен израз рецепција – воде нас чланови Завичајног удружења „Стари Арвајлер".

У сали за пројекције приказује се филм о настанку бункера, одустајању владе од његовог финансирања и напокон о претварању дела подземља у музеј. Седим неко време и гледам документарац.

Прозивају моју групу. Симпатичан господин, наш водич, најпре нам каже да ћемо видети само мали, али репрезентативан одсечак онога што је некада био највећи подземни комплекс Немачке. Сваких педесетак метара он ће застајкивати и објашњавати сврху просторија које видимо.

Већ је званичан улаз у бункер импресиван. Улазимо у подручје у којем је ванредна државна управа са укупно 3000 запослених могла да издржи најмање 30 дана без додира са спољним светом. Сложени систем филтрирања воде из два сопствена бунара, исто тако паметно замишљен систем филтрирања ваздуха. На површини, од које нас дели 110 метара стене, у случају атомског напада затворили би се сви вентилациони доводи каменим чеповима од по неколико тона. Херметички затворен, бункер би продисао кроз филтере тек за неколико дана, када би се појавила потреба за додатним ваздухом.

У исто време, затварала би се врата главног улаза, пред којима слушамо ову причу. Челично-бетонска врата компаније МАН, тешка 25 тона. Замишљам звук сирене, покретање челичне грдосије и шкљоцање у тренутку када зупци упадну у лежиште. Између њих, који су иза 25 тона челика и бетона и нас, отворио би се понор. Њима је поклоњено време од годину дана. Ми бисмо били спржени у кратком времену, колико је потребно ударном таласу да нас пронађе.

У срцу брда

Наравно, комплекс је био снабдевен сопственим генераторима електричне енергије. У бункерској кухињи дивио сам се казанима за које сам најпре мислио да служе кувању војничких јела. Али водич нам је објаснио да су то казани за кафу. Мора да је њен мирис за време вежби будио цели мравињак, од канцелара до механичара. Наравно, залихе кафе. Уља, брашна, шећера. Макарона. Пиринча. Пасуља. Све врсте конзерви.

Питао сам се куда иду испарења из кухиње. Када је напољу Хирошима, онда не можеш да одшкринеш прозор и проветриш. Немам времена да питам, Већ идемо даље. Пролазимо и поред тоалета.

Онда стижемо до дела за који сам најпре мислио да су обичне кабине са тушевима. Али нису. За тренутак када неко мора да изађе на радиоактивну површину и види у каквом је стању постапокалиптични свет, па да се врати и то исприча, уређени су тушеви за деконтаминацију. И овде су на све мислили. Иза прозорчета које гледа у тушеве вероватно је дежурни војни лекар посматрао тела оних који су управо били на површини земље претворене у пакао. Дужност му је, вероватно, била да већ на основу посматрања уочи када је неко јако озрачен, па му под млазом воде опадају коса и делови коже.

Да би видик био чист, на стакло које би се сигурно замаглило од паре, постављен је брисач. И тај брисач на прозору деловао је потпуно надреално. Помало смешно, помало потресно.

Ходници бункера су више пута били испресецани додатним челичним вратима. За случај да један део ходника буде угрожен, челична врата би га одсекла. Као пантљичара која одбацује чланке. Негде би се ходници гранали, да би се опет спојили. Само да однекуд не наиђе неки Минотаур, као у подрумима Кнососа.

Водич нам препричава анегдоте са вежби. Неки конзервативни баварски посланик је изјутра залутао тражећи сопствену канцеларију. Када се потпуно унезверио, морао је да пита особље. Једва су му објаснили како да нађе свој радни сто. 936 спаваћих и 897 канцеларијских просторија. И око 3.300 челичних врата која је тешко разликовати.

Осим тога постоји више нивоа ходника. Радни ниво са канцеларијама, зборним местом, командном централом. На нивоу са спаваоницама, право на засебну собу имали су само председник државе и премијер. Мада су и те собе изгледале као затворске ћелије, заиста су представљале привилегија у ситуацији када су спаваонице имале најмање четири кревета.

Сместити 3.000 људи под земљу и организовати живот и рад представљало је прави логистички изазов. Али у том микрокосмосу огледао се велики свет на површини, препуштен уништењу. Зубарска столица. Фризерски салон. Амбуланта. Чак је постојала и биоскопска просторија. На једној табли још увек стоји репертоар из давних времена: Монти Пајтон – житије Брајаново. Маратонац са Дастином Хофманом. Ратне игре, филм који тематизује софтверску грешку као узрок атомског рата. Већину тих филмова сам гледао. Нисам тада, у југословенским биоскопима, ни слутио да су исти филмови предвиђени за разбибригу у западнонемачком елитном атомском бункеру.

Идеја за бункер рођена је још педесетих, када се немачки канцелар звао Аденауер. Бункер је започет у његовом последњем мандату, 1960. Градња је настављана под наредна два шефа немачке владе, да би био потпуно завршен под Вилијем Брантом 1972.

Влада је 1997. одустала од бункера, чије одржавање је коштало 20 милиона марака годишње. За одржавање и рад комплекса око 180 људи је стално радило у три смене. Због тајности запослени су регрутовани само у региону и обавезивани на строгу поверљивост.

Занимљиво је да језгро бункера сачињавају тунели који су пробијени за железницу још почетком 20. века. Два стара тунела железничке пруге су изградиле Пруске државне железнице у припреми за Први светски рат. Пруга никада није пуштена у саобраћај. После завршетка рата и окупације Рајнске области радови су обустављени. Након повлачења окупационих трупа у јулу 1929. градња је неко време настављена.

Са светском економском кризом градња је 1930. коначно обустављена. Али 1935. ту су се почели узгајати шампињони. Ускоро је то постало највеће узгајалиште шампињона у Трећем рајху. Рат је смањио, па угасио производњу. Од ратне јесени 1943. у тунелима раде фирме војне индустрије, заштићене од савезничких бомби. Пред крај рата становништво је од бомби бежало овде, под земљу.

Симулација смака света

У Бункеру су од 1966. сваке друге године под руководством Натоа одржаване вежбе. Оне су се састојале од спуштања под земљу политичара и војног руководства – понеки министар је заиста учествовао у томе, остали су били државни чиновници који су за ту прилику добијали симболична звања и функције. У реалним условима живели су у овом подземном граду и обављали све оно, што би радила немачка влада после атомске апокалипсе.

На понеком углу, код степеништа стоји – телефонска говорница. Убациш новчић и назовеш: „Хало, има ли живих?" Командна централа са електроником од пре пола века изгледа ми симпатично. Један старији човек из групе каже: „Па ово је као у серији Звездане стазе!" Сада разумем сопствену реакцију. Мора да и мене ово место подсећа на Ентерпрајз. Само још недостаје Спок са својим шиљатим ушима.

Ко би све добио карту за Нојеву барку? Пре свега председник државе и његов кабинет, канцелар и његова канцеларија, као и представници горњег парламентарног дома – Бундесрата. Посланици Бундестага, али смањен број. Осим тога, било је места за 11 од 16 министара. Немачка је изразито федерална земља, па би све владе тадашњих десет покрајина Западне Немачке такође сишле у атомско склониште. Мислили су и на владе округа. Што се тиче градских влада, било је места за 84 од 327. Као и за представнике 177 општина од њих 8.500.

Наравно, под земљу би се спустили штабови тајних служби, Уставне заштите, полиције и пограничне контроле, радио и телевизија, савезна пошта и централна банка, луке, „Луфтханза“, одабране болнице и универзитети, индустријска удружења, представници концерна и виталних производних грана.

У војној области би пет главних штабова главних родова војске добили улазницу за бункер, али и низ команди нижег нивоа.

Још пре пола века људима на власти било је јасно да пројекција моћи у становништво није могућа без медија. Зато је под земљом било места за мали, али функционални студио са камерама јавног сервиса.

Док наш водич све ово објашњава, замишљам избушено брдо пуно политичке елите. Сигуран сам да постоје земље које би радо позајмиле овакав бункер, па када њихова политичка елита сиђе под земљу, затворили би све улазе и прогутали кључ.

Плава нога?

На вежбама атомског смака света Нато је употребљавао различита кодна имена за земље које би биле укључене у нуклеарни сукоб. Земље Варшавског пакта су биле означене као "Orange“. Аустрија је била "Braunland“. Смеђа земља. Бугарска је "lime peel“ – кора лимете. Пољска није баш добро прошла: Dust bin – канта за смеће. Шведска је Grey Land. Сива земља. Швајцарска је Kid stuff.. На енглеском је то колоквијални израз за нешто што би и деца могла лако да обаве. Рецимо, „мачији кашаљ“. Мађарска је добила звучни назив Mercedes Benz. Финска је била "White Land“ – Бела земља. Чешка је најбоље прошла – Rolls Royce.

Не знам шта да мислим о кодном имену за Југославију: Blue Leg. Плава нога. То је назив за једну егзотичну стоногу. За одређену врсту морских ракова. Жаргонски је то на енглеском израз за претерано интелектуалну жену, штреберку. А онда дођем и до одреднице која може да се повеже са Југославијом. Ова кодна имена потичу из осамдесетих. „Плава нога" је назив за Phlegmasia coerulea dolens. За дубинску тромбозу вена због које нога поплави. Можда лева Титова нога која му је ампутирана јануара 1980?

Скоро да не могу да поверујем да је та врста цинизма била присутна у високим војним круговима. С друге стране, све то звучи веома британски. Негде сам прочитао да су амерички генерали другачије бројали мртве у случају атомског рата. Милион мртвих били су тек један „big body“ – велико тело. Свакако је практичније да се каже – уништили смо 15 великих тела него да се изговори: „Убили смо 15 милиона људи“.

Како год, Југославија је на војној карти Натоа била плава нога.

Џаба су кречили

Од 2008. је познато, да би бункер издржао само експлозију бомбе јачине око 20 килотона. То је отприлике снага бомбе бачене на Хирошиму. Данас знамо да су још 1962. тајни извештаји рачунали са 250 пута јачим оружјем. Дакле, било је јасно да би комплекс у случају нуклеарног напада доживео колапс. Али пројекат је настављен из „политичких разлога".

Три милијарде тада тврдих немачких марака улудо слупаних у Нојеву барку на којој би се сви подавили? Изгледа да су неке особине политичке касте универзалне и вечне.

Владин бункер у долини Ара трудио се да буде потпуно тајни грађевински пројекат. Могло би се рећи да је то била и најбоље чувана грађевинска тајна у историји Савезне Републике Немачке. На крају баладе ће се испоставити да је једина тајна која је сачувана заправо потпуна бесмисленост пројекта, ако се узме његова основна намена.

Потпуна тајност ионако није била могућа због обимних грађевинских радова. Не треба онда да чуди то што је овај подухват распалио народну машту у околним селима и варошима. Једни су причали о подземном луксузном тржном центру. Други о подземном борделу. Свако очито о ономе што би радо имао у близини. Такође се стално причало о подземној вези између Бона, тада главног града државе и владиног бункера. Из Бона је наводно до самог бункера саобраћао чак и метро.

Министарство државне безбедности Источне Немачке је било подробно информисано о постојању бункера и унутрашњим приликама. Њихов шпијун Лоренц Бецинг радио је као мајстор у бункеру. Доцније је пребегао у Источну Немачку, а после пада Зида у Совјетски Савез. Када се вратио у Берлин – у главни град уједињене земље – био је превише стар да би му се судило за велеиздају, иако је био оптужен.

Размишљам о чињеници да бункер не би могао да заштити политичку елиту и да је противник то знао. Силажење главних органа власти под земљу би заправо био самоубилачки чин. Да сам ја противник, прво бих гађао у главу.

Из бункера сам изашао у блистав дан. Беле раде су пронашле свој пут до сунчеве светлости. Винородно побрђе као да ми својом прозрачном лепотом, потпуно супротном подземљу из којег сам изашао, говорило да је човек чудна зверка. Прави бомбе које могу да униште врсту. Онда гради бункере, надајући се да ће понеко, као старозаветни Ноје, спасити своју породицу од потопа. Иако знају да човечанство брже напредује у деструктивној технологији, него у заштити од ње. И да је овакав бункер само орахова љуска, не Нојева барка, само илузија да се нешто може учинити.

„Не знам којим оружјем ће се водити Трећи светски рат, али у оном после њега бориће се тољагама и камењем". Овај цитат приписују Алберту Ајнштајну.

Деца цвећа су управо тих година када је настајао бункер покушала да љубављу зауставе атомску претњу самоуништењем. Када су та деца одрасла – нека од њих су чак и заволела бомбе.

Токио, огроман метрополис, има 14 милиона становника у самом граду и до 41 милион људи на широј градској територији.

Али град одлучно функционише великим делом и због изванредне мреже метро и возова, како локалних, тако и приградских и чувених шинкансен возова, који великом брзином стижу до других градова широм земље.

Мрежа метро је врло разграната у Токију. Једна од највећих метро станица је Шинагава. Наравно да пише кад долазе следећи возови.

Посебно интересантно је видети чувену планину Фуџи која је у ствари активан вулкан на 100 километара југозападно од Токија.

У централним градским зонама је врло живо чак и у вечерњим часовима, а неки ресторани у пословним четвртима као што је Шинџуку раде практично целу ноћ.

Једна од чувених атракција јапанске престонице је чувени пешачки прелаз – Шибуа кросинг у центру Токија. Свака два минута, две и по хиљаде људи пређе овај пешачки прелаз. Сматра се да дневно овде прође између 250.000 људи, и два и по милиона.

Има пуно мањих ресторана у којима се једе популарни раман – јело са резанцима, свињетином, јајетом, сосом од соје и младим луком. Ланац Ичиран је један од најпопуларнијих и често се чека пола сата за место.

Једна од најпознатијих туристичких дестинација у Токију је Сукиџи рибља пијаца.

Утисак је да Јапанци приступају веома озбиљно сваком послу којим се баве и да га обављају веома савесно. Вероватно се зато не очекује да дате бакшиш, јер се изузетан сервис сматра нормалним.

У насељима Токија, као што је на пример Сугамо, викендом пре подне окупљају се људи и постаје постаје пешачка зона са пуно радњи и продавница, које су неке унутра, неке напољу.

На сваком кораку чућете речи које сви странци запамте – аригато гозаимасу – што значи хвала вам много.

Иако је Токио за велики број људи на свету далека дестинација, посећује га јако много људи. Јапан је 2025. године посетило чак 40 милиона туриста.

Сународнике је на пристаништу дочекао аустралијски амбасадор који је у Београду годину дана.

„Живим овде, гледам у Дунав, али нисам до сада имао то задовољство да будем на неком броду и пловим Дунавом, али ћу сигурно то себи у неком тренутку приуштити. Рекли су ми путници са брода да им се јако допада град, поготову његова историја“, наводи Питер Трасвел, амбасадор Аустралије у Србији.

Ове наутичке сезоне у Београд и Земун ће упловити 652 туристичка брода, што је повећање од десет одстро.

„Следећа година је година Експа, морамо ове године да будемо добри, да се добро покажемо, да имамо већи број атракција, не само у Београду већ низ ток Дунава у читавој Сбији. Срећом, ми то имамо. Имамо шта да понудимо“, наглашава Миодраг Поповић, директор Туристичке организације Београда.

„Наутички туризам бележи значајан раст, што је за нас подстицај да све више и више улажемо у ову грану. Да кажем да је до сада отворено 10 туристичких пристана од чега је седам на Дунаву, три на Сави. Да ћемо ове године отворити још два, то су Сремски Карловци и Апатин“, најављује Владимир Баталовић, помоћник министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре.

Наутичка сезона у Београду траје до средине новембра, а има дана током лета када је у истом тренутку привезано чак шест крузера.

„Северни део Шпаније коју представљам зову Зелена Шпанија, место где су океан и планине веома близу, а вегетација бујна. Природа и одрживи развој туризма привлаче све већи број туриста свих генерација”, каже Хуан Гарсија из Шпаније.

Када шетајући берлинским халама, којих је 27, видимо неки дугачак ред, знамо шта је. Италијани служе ђелато.

„Морате доћи у Италију, имамо толико тога да понудимо туристима као ниједна друга земља на свету. Нудимо разне пакете од оних најскупљих на које људи долазе приватним авионима до оних за ширу публику”, рекла је Паола Ђили из Италије.

Португалија игра на сигурно. Шарене фасаде, жути дрвени трамваји и наравно-фадо музика.

„Градови су најзначајнија туристичка атракција моје земље. Наша престоница Лисабон и други по величини град Порто где се прави најбоље порто вино на свету. Ту су и прелепи предели и многе знаменитости које је Унеско ставио под своју заштиту”, рекао је Рул Теросо из Португалије.

Грчка има три мора, око 15 хиљада километара дугу обалу, античку цивилизацију, а сада нуде нешто потпуно другачије.

„Имамо реке идеалне за рафтинг, вожњу кајаком и кануом, многа језера. Често групе мотоциклиста из целе Европе долазе у нашу регију”, каже Анастасија Мутафи из Грчке.

Руковођење једним важним туристичким пројектом, који ће се реализовати ове године, Европска туристичка комисија је поверила нашој земљи.

„Заједно са нама ту ће бити и Туристичка организација Немачке, Словачке, Мађарске, Хрватске и Румуније. Представљаћемо Дунав као наш заједнички туристички производ, тако да ето једна заиста добра прилика да позиционирамо Србију као дунавску земљу и земљу са можда најлепшим делом Дунава у читавој Европи”, каже директорка ТОС Марија Лабовић.

Сајам у Берлину ове године прославља 60. рођендан. Том приликом организована је изложба старих туристичких постера. Ми смо се представили Белим анђелом а ту је и постер из бивше СФРЈ.

Сајму је шездесет година али му се године не виде. И даље је модеран и свеж.