Од свог повратка у Србију, Феликс је био смештен у Прихватилишту за заштићене и строго заштићене дивље врсте у оквиру Зоолошког врта Палић где се о њему, са посебном пажњом, старао искусан тим сачињен од ветеринара, биолога и стручног особља који годишње опорави и врати у природу стотине дивљих животиња.

„У прихватилиште Зоо-врта Феликс је стигао исцрпљен, након дугог и захтевног транспорта војним авионом. Првих дана највећа брига била је да ли ће прихватити храну и како ће реаговати после свега што је преживео. Под будним оком радника врта, свакодневно су праћени његово здравствено стање, кондиција и понашање. Тимаритељи су стрпљиво испробавали различите врсте хране како би открили шта највише воли и да би што пре повратио снагу“, каже Соња Мандић, директорка Зоо-врта Палић.

После више од месец дана надзора, храњења и вежбе летења у пространој волијери, Феликс је показао да има довољно снаге и да довољно добро лети да би могао да се врати у природу. Феликс је још једном прегледан, постављени су му нови метални и пластични ножни прстенови који служе за идентификацију и поново му је на леђа постављен лагани телеметријски уређај. Управо помоћу овог уређаја током прошле године орнитолози су из дана у дан могли да прате Феликсов лет до Блиског истока.

Након свих обављених припрема, Феликс је 6. августа однешен у природу, на територију заштићеног подручја у близини Суботице, где је сигурно и снажно поново полетео, на задовољство свих присутних.

Млади орао крсташ још увек нема снаге за дуге и исцрпљујуће летове, али свакако ће његово кретање бити помно праћено. У праћење су такође укључени и чувари Јавног предузећа „Палић-Лудаш“ уколико буде било потребе да се интервенише и на неки начин помогне птици.

Сложена и дуготрајна акција спашавања Феликса је велики корак у заштити ове врсте који је показао да је сарадња на међународном нивоу неопходна, да су заштићене врсте широм света у фокусу и да људи имају одговорност да их сачувају, посебно врсте попут крсташа, које су малобројне и угрожене. Њихова популација у Србији ове године броји 29 гнездећих парова што је резултат деценијског програма опоравка и примене активних мера заштите.

„Поносни смо на све што је урађено да би Феликс сада поново био у природи, на слободи. Показали смо да је сарадњом разних појединаца, активиста, удружења, институција и компанија могуће извести и најсложеније подухвате као што је ослобађање птице која је криволовљена и заточена у земљи где су ратна дејства у току. Феликсу желимо да што пре ојача, преживи све недаће, освоји своју територију и да остави потомство“, додаје Милан Ружић, извршни директор Друштва за заштиту и проучавање птица Србије.

Из Покрајинског завода за заштиту природе кажу да је свако враћање дивље животиње у природу важан догађај на системском, еколошком и емотивном плану, поготово кад се ради о ретким и угроженим врстама попут орла крсташа, а међу њима посебно о јединкама попут Феликса.

Он је за непуних годину и по дана свог досадашњег живота много тога претурио преко својих крила, показавши способност да се отисне у далеке и ризичне крајеве, издржљивост да истрпи све невоље које то носи и коначно спремност да после дуготрајног заточеништва поново буде дивљи и слободан.

Комбиновањем сателитских снимака, геопросторних података и инжењерске документације идентификовали су више од 550.000 акумулационих језера широм света. Више од 95 одсто њих мање је од једног квадратног километра, што је категорија која је углавном била изостављена из претходних анализа.

„Ова студија представља прву глобалну процену таложења седимента високе резолуције која у потпуности укључује и мала акумулациона језера“, рекао је Лиу Кај, први аутор студије и истраживач у институту НИГЛАС.

Акумулациона језера представљају кључну инфраструктуру за заштиту од поплава, наводњавање, водоснабдевање и производњу хидроенергије. Међутим, седимент који се задржава иза брана постепено смањује њихов корисни капацитет, умањује њихову функционалност и угрожава дугорочну безбедност снабдевања водом.

Смањен транспорт седимента низводно може променити облик речних корита и повећати ризик од слегања делти, обалске ерозије и деградације екосистема.

Користећи податке о таложењу седимента прикупљене на терену из више од 6.000 акумулационих језера, заједно са моделом машинског учења заснованим на физичким законитостима, истраживачи су утврдили да се скоро свако пето акумулационо језеро већ суочава са брзим губитком капацитета.

Посебно су угрожене мање акумулације, нарочито у сушним подручјима као што су југозапад Сједињених Америчких Држава, Блиски исток и западна Аустралија.

Студија је идентификовала и 16 глобалних жаришта таложења седимента, од којих се многа поклапају са великим наводњаваним пољопривредним подручјима и регионима који већ оскудевају водом.

Истраживачи су установили да је око четвртина свих наводњаваних пољопривредних површина у свету, од којих зависи више од две милијарде људи, изложена повећаном ризику од таложења седимента, што изазива забринутост за дугорочну безбедност водоснабдевања и производње хране. Уколико се не предузму ефикасне мере, процењује се да би више од половине светских акумулационих језера могло да изгуби своју функционалност до 2060. године.

„Таложење седимента у акумулационим језерима заслужује много већу пажњу јер представља све озбиљнији изазов за дугорочну безбедност снабдевања водом, храном и енергијом. Одрживије управљање акумулационим језерима биће од кључног значаја за очување квалитета живота људи и остваривање циљева одрживог развоја“, рекао је професор Сонг.

Није желео да пропусти ниједан тренутак са животињама које су после више од три деценије поново стигле у свој некадашњи дом.

Под ведрим афричким небом, 17 великих носорога налазило се у ограђеним просторима познатим као „боме“ – заштићеним зонама у којима су се привикавали на ново окружење пре него што буду пуштени у дивљину. Пелам је прве ноћи провео поред њих, слушајући њихово кретање и звуке, свестан да присуствује тренутку који су многи годинама чекали.

„Првих неколико дана спавао сам поред њих. Положио бих врећу за спавање уз зид ограде, само да могу да их слушам ноћу“, каже Пелам.

За човека који је деценијама чекао овај тренутак, призор је деловао нестварно.

Али повратак црних носорога у долину Замбези био је све само не известан. Током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, талас организованог криволова готово је уништио ову врсту у Зимбабвеу. Више од 90 одсто црних носорога у земљи и остатку Африке нестало је због трговине њиховим роговима.

„Убијали су сваког носорога којег би пронашли. Чак су и младунцима скидали мале рогове“, присећа се Пелам, који је почетком деведесетих радио као сафари водич у Матусадони, у време када су криволовци почели да продиру у парк.

Како би спасили оно што је остало, Управа за паркове и управљање дивљим животињама Зимбабвеа покренула је велику акцију премештања преживелих носорога на безбедна подручја – приватне резервате и строго заштићене зоне.

Циљ је био да се сачува њихова популација и да се једног дана њихови потомци врате у долину из које су готово нестали.

У повратак су веровали и локални становници.

Поглавица Небири, један од традиционалних лидера области Њаминијами, годинама је питао за повратак.

„Мајк, ставили сте носорога на лого парка. Знамо да смо изгубили наше носороге, али када ћете их вратити“, непрестано је запиткивао Небири.

Одговор је стигао више од три деценије након почетка спасилачких операција.

„Ово нису било који носорози. Ово су зимбабвеански носорози, они припадају људима ове земље“, каже Пелам.

Врста на ивици нестанка

Црни носорог једна је од пет преосталих врста носорога на свету и мањи је од две афричке врсте.

Познат је по снажном карактеру и непредвидивом понашању.

„Црни носорози могу бити веома… расположеног карактера. То је око 1.400 килограма чистих мишића и понекад веома лошег темперамента“, каже фотограф дивљих животиња Маркус Вестберг, који је недавно морао да се склони на дрво када му се приближио један тек пуштени носорог.

За разлику од белих носорога, црни углавном живе усамљено, због чега су животиње у Матусадони пуштане постепено.

Њихови рогови направљени су од кератина — истог протеина од којег се састоје људска коса и нокти — и расту током целог живота.

Управо због њих постали су мета криволоваца, који су деценијама убијали ове животиње. Иако је међународна трговина роговима забрањена још 1977. године, илегални лов и даље представља озбиљну претњу.

Данас у Африци живи нешто мање од 7.000 црних носорога.

Долина која је чекала повратак

Током осамдесетих година, долина Замбези била је једно од последњих великих уточишта ових животиња. На том подручју живело је више од 500 јединки – највећа преостала повезана популација ове врсте у свету.

Долина је дом бројним афричким животињама, од слонова и бивола до лавова, леопарда и афричких дивљих паса.

На њеном западном крају налази се Национални парк Матусадона, уз обале језера Кариба, једног од највећих вештачких језера на свету.

Али талас криволова који је захватио Африку стигао је и овде.

Током осамдесетих година парк је покренуо велику акцију спасавања последњих носорога. Ренџери су их проналазили у удаљеним деловима долине и пребацивали на сигурније локације.

Био је то тежак и спор посао.

„Некада смо чекали данима да се животиња појави на месту где можемо да јој приђемо. Ручно смо правили путеве кроз шуму, правили импровизоване санке и вукли их кроз жбуње до места где је могао да стигне камион“, присећа се Пелам.

Ти напори омогућили су да врста преживи, сада, више од 30 година касније, потомци тих спасених животиња поново ходају земљом својих предака.

Циљ ове иницијативе је да помогне да Србија сачува знање које је вековима било део њеног идентитета и да истовремено омогући људима да од тог знања развију одржив извор прихода.

Први корак овог дугорочног програма јесте конкурс намењен домаћинствима из Србије која желе да науче како се гаји лековито биље. Изабрана домаћинства добиће бесплатне саднице, стручну едукацију, менторство током узгоја и подршку око пласмана производа.

Горки Лист деценијама свој препознатљив карактер дугује пажљиво одабраним лековитим биљкама и управо зато компанија сматра да има одговорност да део онога што је од природе добила врати друштву кроз очување знања, подршку људима који желе да уче о траварству и стварање нових генерација узгајивача лековитог биља.

„Обнављамо знање које је Србију вековима чинило богатијом. Наша жеља није да изаберемо једанаест домаћинстава и завршимо конкурс, већ да за десет година у Србији буде више људи који познају и гаје лековито биље него данас.

Захвалан сам Момчилу Антонијевићу и Удружењу народних травара Србије Милодух, који су својим знањем, искуством и и љубављу према лековитом биљу прихватили да заједно са нама буду чувари ове идеје.Природа нам је вековима давала много. Ред је да јој део тога вратимо тако што ћемо сачувати знање без којег ни природа ни људи не могу заједно да напредују,“ изјавио је Војин Ђорђевић, творац бренда Горки Лист.

Момчило Антонијевић истиче да је највећа вредност ове иницијативе у томе што ће знање које се вековима преносило међу траварима добити прилику да настави да живи.

„Ако знање о лековитом биљу сада не пренесемо, једног дана можда више неће имати ко да га пренесе. Зато овај програм није важан само због биљака које ћемо засадити. Важан је због људи који ће научити како да их гаје и то знање пренети својој деци. Верујем да управо од оваквих малих почетака настају велике промене,“ изјавио је Момчило Антонијевић.

Пријаве за прву генерацију учесника отворене су од 27. јула до 27. августа 2026. године, а информације о условима и начину пријављивања доступне су на интернет страници www.oddrustvazaprirodu.gorkilist.eu.

Програм ће се наставити и наредних година укључивањем нових домаћинстава, са циљем да се створи мрежа људи која ће чувати и преносити знање о лековитом биљу широм Србије.

Оно што је још значајније јесте да овај поступак не захтева претходно разврставање пластике – скуп и дуготрајан корак у процесу рециклаже, који је један од главних разлога што се данас рециклира само око девет одсто пластичног отпада.

„Истовремено решавамо два хитна глобална проблема. Пластични отпад се гомила алармантном брзином, а чист водоник је неопходан за декарбонизацију енергетског сектора. Ова технологија на креативан и лако применљив начин решава оба изазова“, каже Ах-Хјунг Парк, хемијски и биомолекуларни инжењер са Универзитета у Лос Анђелесу, који је предводио истраживање заједно са научницима из Јужне Кореје.

Процес се назива алкални термички третман (ATT) и претходно су га неки од истих истраживача развили за претварање морских алги у водоник високе чистоће.

У поступку се користе натријум-хидроксид и топлота како би се подстакла производња водоника.

Када је примењен на мешавину пластичног отпада која је садржала полиетилен-терафталат (PET), полиетилен (PE) и полипропилен (PP), ATT је произвео водоник чистоће веће од 90 одсто, без потребе за претходним разврставањем пластике.

У поређењу са постојећим методама производње водоника, овај поступак има две кључне предности. Ради на температурама које су за око 300 до 400 степени Целзијуса ниже од алтернативних метода, а истовремено задржава већину (75 одсто) угљеничних нуспроизвода у чврстом облику, уместо да се они испуштају у атмосферу као угљен-диоксид.

„Значајно смањење директних емисија угљен-диоксида указује на то да производња водоника заснована на ATT поступку може бити еколошки прихватљивија од конвенционалних процеса“, наводе истраживачи у раду.

Да би повећали принос водоника, научници су претходно обрадили полиетилен и полипропилен загревањем и оксидацијом. Тим поступком су у полимерне ланце пластике унели кисеоник, чиме су материјали постали реактивнији.

Недостатак кисеоника у полиетилену и полипропилену иначе их чини отпорним на хемијску обраду, што је један од разлога због којих постојеће технологије тешко прерађују мешовити, неразврстани пластични отпад.

„Комбинацијом рада на нижим температурама, могућности хватања угљеника и обраде мешовите пластике, ATT представља практичан пут за претварање пластичног отпада у чисто водонично гориво“, истичу аутори студије.

Иако је реч о веома обећавајућем приступу, пре комерцијалне примене потребно је решити још низ изазова.

Највећи задатак је повећање обима процеса како би се примењивао ван лабораторије, јер су у овом истраживању коришћени веома мали узорци.

Истраживачи наводе да је неопходно додатно унапредити ATT процес како би се повећала производња водоника, смањиле емисије угљеника и задржале релативно ниске радне температуре.

Пластика коришћена у истраживању обухвата материјале од којих се праве сламчице, кесе, амбалажа и флаше за пиће – производе који се масовно користе, добијају од сирове нафте и представљају једне од главних узрочника глобалне кризе пластичног загађења.

Не тако зелено гориво

Ово истраживање истовремено приближава човечанство проналажењу одрживих извора водоника.

Иако се водоник често представља као „чисто“ гориво јер при његовом коришћењу настаје само водена пара, његов стварни утицај на климу зависи од начина производње.

Данас се већина водоника добија из природног гаса – фосилног горива – у енергетски захтевном процесу који ослобађа велике количине угљен-диоксида, због чега научници трагају за алтернативним методама.

Коришћењем пластичног отпада као сировине, уз истовремено хватање угљеника и производњу водоника, ATT би, уколико се успешно примени у већем обиму, могао постати једно од кључних решења за смањење зависности од фосилних горива.

„Смањењем трошкова разврставања пластике и поједностављењем процеса, што су до сада биле главне препреке за комерцијализацију, ова технологија има потенцијал да постане једна од кључних технологија нове генерације која ће подржати и водоничну економију и циркуларну економију“, каже хемијски инжењер и научник за материјале Ву-Џе Ким са Женског универзитета Евха у Јужној Кореји.

Резултати истраживања објављени су у научном часопису PNAS.

Ако доживе довољну старост, највеће женке временом мењају пол и постају мужјаци који бране територију на којој живи више женки. Такав друштвени поредак обезбеђује стабилност у групи и спречава да женке прерано пролазе кроз промену пола.

У појединим деловима Јадрана позната је под различитим локалним називима, али се у научној литератури најчешће користи њен латински назив Xyrichtys novacula.

Риболов нарушава природни поредак

Проблем настаје када почне сезона риболова. Бисерна бритвориба је цењена, посебно око Балеарских острва, где после завршетка летње забране риболова достиже цену упоредиву са јастогом.

У појединим областима чак 60 одсто популације буде уловљено за само неколико дана. Пошто су доминантни мужјаци најагресивнији и први прилазе удици, управо они најчешће завршавају у улову.

Њиховим нестанком нарушава се структура групе, па највеће младе женке много раније него што је уобичајено мењају пол, док су још релативно мале.

Мање рибе, мање потомства

Истраживање објављено у научном часопису Philosophical Transactions of the Royal Society B показало је да су у морским заштићеним подручјима, где је риболов забрањен, бисерне бритворибе у просеку дугачке око 17,4 центиметра и старе четири године.

С друге стране, у подручјима изложеним интензивном риболову просечна дужина је мања за око 2,5 центиметра, док је просечна старост свега две године.

Према речима вође истраживања Маргариде Барсело-Сере са Медитеранског института за напредне студије на Мајорци, то представља озбиљан проблем јер веће женке производе знатно више јаја.

„Свака додатна година коју проведу као велике женке значи и много више потомства. Зато прерана промена пола није повољна за ову врсту“, истиче Барсело-Сера.

Промене и на нивоу ДНК

Научници су анализирали узорке ДНК са пераја 120 јединки и упоредили рибе из три морска резервата са онима из три подручја у којима је риболов дозвољен.

Истраживање је открило скоро 300 разлика у хемијским ознакама на ДНК, које се не могу објаснити само разликом у старости риба.

Према речима Кеса ван Ерса из Холандског института за екологију, више ових промена могло би да утиче на активност појединих гена.

Разлике су уочене на генима који код других врста риба имају улогу у регулисању потрошње енергије, функционисању нервног система и имунитета. Научници претпостављају да би узрок могао бити стрес који настаје након нестанка доминантних мужјака, али наглашавају да су неопходна додатна истраживања.

Стручњаци који нису учествовали у истраживању сматрају да су резултати занимљиви, али упозоравају да још нема довољно доказа за коначне закључке.

Морски резервати као генетско уточиште

Истраживање је показало да морски резервати, у којима је риболов током целе године забрањен, имају кључну улогу у очувању врсте.

Иако су популације у заштићеним и незаштићеним подручјима генетички веома сличне, резервати омогућавају да женке дуже остају женке, достигну већу величину и произведу више потомства, док мужјаци могу природно да се такмиче за доминацију.

Пошто мужјаци и женке истовремено испуштају полне ћелије у воду, оплођена јаја морске струје разносе недељама, па младе рибе из резервата касније насељавају и подручја у којима се риболов одвија.

Према оцени истраживача, тако морски резервати не представљају само уточиште за већи број риба, већ и чувају генетску разноврсност неопходну да се врста прилагоди променама у животној средини.

Ипак, рекреативни риболовци на Балеарским острвима већ примећују да бисерних гуштерки има мање него раније и да су уловљене јединке све ситније.

„Људи су веома забринути за очување ове врсте, јер желе да наставе да је лове“, каже Барсело-Сера, истичући да ће управо проналажење равнотеже између заштите и риболова бити пресудно за будућност ове необичне рибе.

„Најједноставније речено мислимо на то у којој смо деградирали шуме, у којој смо у мери експлоатисали сва рудна и минерална богатства наше планете, па и Земље. На исти начин у којој смо мери уништили воду, океане, влажна станишта, просто све оно што планета треба да обнови а није у стању овим темпом“, рекла је Александра Угарковић из Светског фонда за природу (WWF).

Током великих шумских пожара који се виде и на сателитским снимцима, у атмосферу се ослободи количина угљен диоксида која је једнака годишњој емисији неких развијених држава.

То додатно убрзава глобално загревање. Зачарани круг топлотних таласа, великих шумских пожара и нових емисија се убрзава.

„Кроз пожаре немате само угрожавање станишта, него и читавих екосистема којима то јесте станиште. Пуно животињских врста, пуно других биљних врста, на крају крајева и човек је сам угрожен, људска насеља”, изјавио је Огњан Пантић из Београдске отворене школе.

До средине века планета би могла да изађе из еколошког дуга.

Помогло би смањење потрошње, пошумљавање, регенеративна пољопривреда, декарбонизација.

„Требало би да уведемо озбиљне реформе по питању декарбонизације, као и системе наплате емисије угљен диоксида у атмосферу, јер би овај систем опорезивања довео до продужетка уласка у еколошки дуг за чак 63 дана. Такође можемо да се позабавимо и системом рециклирања хране, односно смањења отпада од хране јер би нам то помогло за неких 13 дана”, објаснила је Александра Угарковић.

„Оно што је потребно јесте да се просто начин модерног живота, функционисање читавог нашег друштва сведе на ту меру која омогућава природи да се регенерише”, додаје Огњан Пантић.

Србија је ушла у еколошки дуг 16. маја. За четири и по месеца, потрошени су ресурси које природа може да обнови за годину дана.

Земље у нашем окружењу ушле су у еколошки дуг још раније а у Европска унија 3. маја.

Климатске промене и њихови ефекти једна су од највидљивијих последица, што потврђују и све учесталији и интензивнији топлотни таласи, на какве до недавно нисмо били навикнути.

То што се Дан прекорачења Земљиних ресурса сваке године обележава све раније није случајност, већ последица прекомерне експлоатације природних ресурса, која се убрзано интензивира од седамдесетих година прошлог века. Томе је у великој мери допринео раст од 50 одсто у глобалној експлоатацији природних ресурса између 1980. и 2005. године.

Као последица тога, повећан је угљенични отисак човечанства, а дошло је и до губитка биолошке разноврсности услед уништавања екосистема и природних станишта, како на копну тако и у морима. Међу највећим проблемима су и загађење животне средине, као и убрзано глобално загревање и климатске промене.

Решења постоје – од смањења емисија гасова са ефектом стаклене баште и одрживе производње хране до ефикаснијег коришћења енергије и природних ресурса. Ипак, за померање Дана еколошког дуга на каснији датум потребне су хитне и системске промене у начину на који производимо, трошимо и управљамо природним богатствима. Предложена решења не заговара само Footprintnetwork платформа. Исте трансформације нуди и WWF у свом Извештају о стању планете, чије се најновије издање очекује у октобру.

Нажалост, наш регион је у много горем стању у односу на глобални просек: Србија је у еколошком дугу од 16. маја, Хрватска од 25. априла, Босна и Херцеговина од 26. априла, док је Црна Гора ову границу прешла већ 20. априла.

То значи да наш начин производње и потрошње захтева више ресурса него што природа може да обнови, чак и у региону који се често сматра умеренијим по питању потрошње.

Геолошка формација, позната као имбрикатна лепеза, налази се око пет километара источно од места Мурга Кибзај, у пакистанској покрајини Белуџистан. Део набораних стена који се види на фотографији широк је око 15 километара, али се цела лепеза простире на чак 89 километара, далеко изван оквира овог снимка.

Ова импресивна структура налази се на надморској висини од око 1.500 метара, у планинском венцу Сулејман, који се простире на приближно 6.500 квадратних километара територије Пакистана и Авганистана. Назив „Сулејман“ значи „Соломонов“, по библијском краљу Соломону, а највиши врх венца носи име Тахт-е-Сулејман, што се преводи као „Соломонов престо“.

Ово је једна од неколико необичних геолошких формација насталих дуж границе Евроазијске и Индијске тектонске плоче, које се сударају већ више од 60 милиона година. У једном периоду тог дуготрајног тектонског надметања две плоче су се делимично испреплеле, што је омогућило настанак ове лепезасте структуре, како наводи Земаљска опсерваторија Насе.

„Како се Индија кретала ка северу, почела је да ротира супротно смеру казаљке на сату, повлачећи северозападни део Индијске плоче уназад, ка делу Евроазијске плоче. Супротстављене силе довеле су стене планинског венца Сулејман у јединствен положај снажног сабијања, због чега су многи раседи добили закривљене и испреплетене облике“. објашњавају  представници Земаљске опсерваторије. 

Лепезу чине наизменични слојеви пешчара, који на снимку изгледају тамно, и кречњака, који имају знатно светлију боју. Ове седиментне стене настале су дуж потисних раседа, који су се уздизали са границе Евроазијске и Индијске плоче и временом се испреплели услед померања границе у различитим правцима.

Сателитски снимак је обрађен у лажним бојама, што значи да укључује таласне дужине електромагнетног спектра које људско око иначе не може да види. Такав приказ наглашава разлике између две врсте стена, мада се оне могу разликовати и голим оком. Подручја са вегетацијом на снимку приказана су црвеном бојом.

Ова фотографија представља само мали део ширег снимка великог поља, који у лажним бојама приказује још неколико занимљивих геолошких формација широм планинског венца Сулејман.

Континентални судар

Судар Евроазијске и Индијске тектонске плоче постао је неизбежан пре око 80 милиона година, у време када су диносауруси још владали Земљом, наводи Земаљска опсерваторија. Тада су се две плоче нашле на путањи судара, крећући се брзином већом од 20 центиметара годишње – приближно двоструко брже од најбржих тектонских плоча данас.

Пре око 60 милиона година плоче су се постепено судариле. Уобичајено је да се при таквим сударима мања тектонска плоча подвуче испод веће. Међутим, због огромне величине обе плоче, ниједна није потонула испод друге. Уместо тога, континентална кора дуж њихове границе постајала је све дебља, а тло се савијало, набирало и издизало.

Тај процес није створио само планински венац Сулејман, већ и Каракорум – огроман планински систем који се простире на границама Кине, Индије, Пакистана, Таџикистана и Авганистана – као и Хималаје, два највиша планинска венца на Земљи.

Судар се пуном снагом наставио око 30 милиона година, након чега је постепено успорио. Ипак, Евроазијска и Индијска плоча и данас су у процесу судара, због чега ова област представља једно од најактивнијих жаришта земљотреса на свету.

Пејзажом доминирају необичне, глатке стеновите формације жућкасте боје, које локално становништво назива „фаракло" или „фрагокефала", што у преводу значи „ћелав" или „ћелаве главе", алудирајући на њихов сферичан, огољен изглед. Ове камене кугле, разбацане дуж обале Егејског мора, стварају надреалну атмосферу, призор који многи посетиоци пореде са површином Марса.

Сусрет ватре и воде који је „заледио“ лаву

Најраширеније објашњење за настанак ових фасцинантних скулптура природе ослања се на вулканску прошлост острва. Према популарној теорији, пре више милиона година, ужарена лава из активних вулкана сливала се ка мору. У тренутку када је врела маса дошла у контакт са хладном водом, дошло је до наглог хлађења и стврдњавања. Верује се да је тај драматични сусрет ватре и воде окаменио лаву у бизарне, заобљене облике које видимо данас. Ова прича, иако се романтично уклапа у митологију Лемноса, можда не открива целу истину.

Вулканска прича или стрпљиво дело ерозије

Детаљнија геолошка истраживања нуде другачију, сложенију причу. Научници сматрају да, упркос бурној вулканској историји острва, формације у Фараклу нису директан производ лаве. Уместо тога, верује се да су кугле резултат дуготрајног процеса познатог као сфероидна ерозија и хемијско трошење седиментних стена.

Према овој хипотези, стене Фаракла су заправо пешчари, формирани од наталоженог песка у периоду горњег еоцена и доњег олигоцена, пре отприлике 27 до 33 милиона година.

Вода је милионима година продирала кроз пукотине у овим слојевима, а хемијске реакције су постепено разграђивале оштре ивице, полако их заобљујући и обликујући у готово савршене сфере.

Састав стена додатно поткрепљује теорију о седиментном пореклу. Анализе показују да се подручје састоји од наизменичних слојева глине и пешчара. Сам пешчар је ситнозрне до средњезрне гранулације и садржи мешавину минерала и фрагмената других стена, укључујући кварц, фелдспате, комадиће шкриљаца, вулканских стена и кречњака.

Присуство титанита, хлорита и оксида гвожђа употпуњује сложену геолошку слику. Дакле, уместо једног драматичног тренутка стварања, пејзаж Фаракла је вероватно резултат стрпљивог, миленијумског „вајања" које су направили вода и хемијски процеси, претварајући пешчар у јединствене геолошке одлике.

Геопарк Фаракло налази се у близини села Пропули, а до самог локалитета води неасфалтирани пут, што доприноси осећају авантуре. Иако није комерцијализован као друге атракције, његова сирова и необична лепота привлачи све већи број посетилаца. Фаракло је место где се преплићу митологија и научне чињенице, нудећи свакоме не само прелеп призор, већ и загонетку о моћним силама које неуморно обликују нашу планету.

Због своје јединствене геологије и готово нестварног изгледа, Фаракло је омиљена дестинација фотографа, планинара и љубитеља природе. Локалитет још није масовно посећен, па посетиоци могу да истражују овај „ванземаљски" пејзаж у миру, далеко од гужви које су карактеристичне за познатија грчка острва.

Ипак, бројне врсте које су успеле да се врате показују да је могуће исправити део штете коју смо направили и да уз довољно труда природа може да добије нову шансу.

Причу о повратку из готово потпуног нестанка најбоље илуструје арапски орикс који је некада постојао само у заточеништву.

Ова пустињска антилопа проглашена је изумрлом у дивљини 1972. године због прекомерног лова.

Последњи примерци преживели су захваљујући зоолошким вртовима и приватним резерватима, где је покренут један од најуспешнијих програма узгоја угрожених животиња.

Захваљујући тим напорима, орикс је постепено враћен у природна станишта Омана, Саудијске Арабије и других делова региона.

Данас у дивљини и заштићеним подручјима поново живи неколико хиљада јединки.

Занимљиво је да арапски орикс може да преживи у екстремно сувим условима, дуго без воде, користећи влагу из хране коју проналази у пустињи. Препознатљив је по дугим, правим роговима и белом крзну које му помаже да одбија сунчеве зраке и лакше поднесе високе температуре.

Црнонога творина

Некада широко распрострањена на северноамеричким преријама, црнонога творина се нашла пред потпуним нестанком због уништавања станишта и нестанка преријских паса, њеног главног плена.

Почетком осамдесетих година прошлог века веровало се да је изумрла, све док 1981. није откривена мала колонија у Вајомингу. До 1986. у природи је остало свега 18 јединки, након чега је започет програм узгоја. Данас у дивљини живи око 500 јединки.

Иако делује мала и нежна, одличан је ноћни ловац који током године може да поједе десетине преријских паса.

Ова животиња је једина ласица пореклом из Северне Америке и препознатљива је по црним шапама и тамној „масци“ око очију.

Златни лављи тамарин

Овај мали примат из атлантских прашума Бразила током 20. века био је на ивици нестанка због масовног крчења шума.

Седамдесетих година прошлог века у дивљини је остало мање од 200 јединки, па је врста била пред потпуним нестанком.

Захваљујући програмима заштите шума и узгоју у специјализованим центрима, број тамарина почео је постепено да расте и данас у природи живи више од 3.000 јединки.

Овај мајмун је препознатљив по упечатљивом крзну око главе које подсећа на лављу гриву, по чему је и добио име. Тежи свега око 600 грама, али је веома активан и живи у породичним групама које заједно брину о младунцима.

Златни лављи тамарин настањује само остатке атлантске шуме у бразилској држави Рио де Жанеиро. Ова врста игра важну улогу у очувању шума јер разноси семе биљака и тако помаже обнављању свог станишта.

Плава игуана

Овај велики гуштер са Кајманских острва био је један од најугроженијих гмизаваца на планети.

Почетком 2000-их година њена популација у природи пала је на мање од 20 јединки, па се сматрала једним од најређих гуштера на свету. Главни узроци нестанка били су уништавање природног станишта, саобраћајне несреће, напади паса и мачака, као и уношење страних врста које су угрожавале њена јаја.

Кроз узгој у заштићеним центрима и враћање у природу, популација је повећана на више од 1.000 одраслих јединки.

Плава игуана је један од највећих гуштера на Карибима и може да достигне дужину од око метар и по. Иако јој име каже да је плава, младе јединке су углавном сивкасте или смеђе, а мужјаци са годинама добијају изражену плаву боју, посебно током сезоне парења.

Ова врста живи готово искључиво на острву Велики Кајман, где насељава суве шуме, камените пределе и подручја са ниским растињем. Занимљиво је да може да доживи више од 60 година, што је чини једним од најдуговечнијих гмизаваца.

Иберијски рис

Најређа врста мачке у Европи била је пред потпуним изумирањем јер је 2002. године у Шпанији и Португалији живело мање од 100 одраслих јединки, углавном у неколико изолованих подручја на југу континента.

Главни разлог његовог нестанка био је драстичан пад броја европског кунића, који чини више од 80 одсто његове исхране, али и губитак природних станишта због изградње путева и ширења пољопривредних површина.

Захваљујући строгим мерама заштите, обнови станишта и програмима узгоја у заточеништву, број иберијских рисова почео је да расте. Данас популација премашује 2.000 јединки, а ова врста се постепено враћа у делове свог некадашњег подручја распрострањења.

Иберијски рис је мањи од евроазијског риса и препознатљив је по дугим црним чуперцима на ушима, шиљастој бради и жућкастом крзну са тамним пегама. Одличан је ловац који се ослања на изузетан слух и вид, а најактивнији је у сумрак и током ноћи.

Европски бизон

Европски бизон је највећи копнени сисар Европе, а почетком 20. века био је на ивици потпуног нестанка. Вековима је насељавао шуме широм Европе, али су га лов, губитак станишта и ширење пољопривредних површина готово избрисали са континента.

Последњи дивљи европски бизон у Пољској убијен је током Првог светског рата, а до 1927. године мисли се да је нестала и последња слободна популација на Кавказу. У природи више није било ових животиња, а преживело је само око 50 јединки у зоолошким вртовима и приватним узгајалиштима.

Захваљујући међународним програмима узгоја, европски бизон је постепено враћен у дивљину. Први примерци поново су пуштени у природу педесетих година прошлог века, а данас у Европи живи више од 7.000 јединки. Највеће популације налазе се у Пољској, Белорусији, Румунији и другим земљама источне Европе.

Моћни биљојед може да тежи и више од једне тоне, а мужјаци достижу висину од скоро два метра у раменима. За разлику од америчког бизона, европски бизон углавном живи у шумама, где се храни травом, лишћем, кором дрвећа и младим изданцима.

Сајга антилопа

Ова необична степска животиња некада је бројала милионе јединки широм Евроазије.

После распада Совјетског Савеза број је нагло опао због криволова, а до 2002. године остало је мање од 50.000 јединки.

Данас се популација у Казахстану значајно опоравила и броји више од милион животиња.

Њен велики нос помаже јој да филтрира прашину и регулише температуру ваздуха.

Калифорнијски кондор и ждрал трубач

Калифорнијски кондор, једна од највећих летећих птица Северне Америке, током 20. века био је на граници потпуног нестанка.

Његов број је опао због тровања оловом које су птице уносиле хранећи се остацима плена, губитка природног станишта и лова.

До 1987. године у природи више није било ниједног живог кондора – свих преосталих 27 јединки пребачено је у програм контролисаног узгоја како би врста била спасена.

После деценија напора научника, први примерци поново су враћени у природу деведесетих година. Данас популација броји више од 500 јединки, од којих део поново слободно лети над Калифорнијом, Аризоном и Мексиком. Овај импресивни лешинар има распон крила који може да достигне скоро три метра, што га чини једном од птица са највећим распоном крила на свету, а може да доживи 50 година.

Ждрал трубач који такође настањује Северну Америку имао је сличну судбину.

Пржеваљски коњ

Пржеваљски коњ сматра се јединим правим дивљим коњем који је преживео до данас. Некада је насељавао огромна пространства степа Централне Азије, али је током 20. века доживео драматичан пад због лова и губитка природног станишта.

Последњи пут је виђен у дивљини 1969. године у Монголији, након чега је проглашен изумрлим у природи.

Током седамдесетих година прошлог века у свету је било свега око 30 до 40 ових коња, па су покренути програми контролисаног размножавања. Захваљујући тим напорима, данас у свету постоји више од 2.000 јединки, а део популације поново живи слободно у степама Монголије.

За разлику од домаћих коња, пржеваљски коњ никада није био припитомљен. Има 66 хромозома, снажно тело и кратку и усправну гриву која не пада на страну.

Какапо

Овај ноћни папагај са Новог Зеланда некада је био широко распрострањен на острвима, али је долазак људи довео до његовог готово потпуног нестанка.

Маори су га ловили због меса и перја, а највећи проблем представљало је уношење страних предатора попут пацова, мачака и ласица, на које какапо није био еволутивно припремљен.

До седамдесетих година прошлог века научници су мислили да је изумро, али је откривена мала популација која је надгледана и чувана. Данас постоји нешто више од 200 какапоа на строго заштићеним острвима.

Какапо је посебан по томе што је једини папагај на свету који не лети. Иако има велика крила, она му служе углавном за одржавање равнотеже при пењању и спуштању са дрвећа.

Нестанак врста није увек коначан исход. Иако је човек био главни узрок њиховог угрожавања, управо људски напор, наука и очување природе омогућили су да се неке од најређих врста на планети врате са саме ивице опстанка. Највећи успех неће бити само спасавање врста које су већ на ивици нестанка, већ спречавање да нове животиње уопште дођу у такву опасност

„Приликом монтаже дође до оштећења панела, дође до кварова, и ми тренутно у Србији немамо потпуно до краја доведену законску регулативу. Шта са тим панелима? У Европи, где су већ ти панели стигли на рециклажу због свог животног века, то се већ навелико ради, тако да и ми очекујемо брзо усаглашавање и да тај посао буде могао да се ради у Србији“, каже електроинжењер Саша Луковић из чачанске компаније „Нолеко“.

У Србији се за сада може обавити тек механичко раздвајање појединих делова панела. Ни већина земаља у региону, укључујући и неке чланице Европске уније, нема постројења за комплетну рециклажу.

Да би такав погон био исплатив, потребне су веће количине отпада, па се панели шаљу у Аустрију, Француску, Немачку, где се у сертификованим центрима издвајају вредне сировине.

„Сматрамо да би Србија могла да постане регионални рециклажни центар за соларне панеле. Нема будућности, ни електромобилности, ни чипова, ако немате критичне сировине. Значи нема више отпада – постоје ресурси! И морамо да размишљамо на тај начин. Морамо мењати наратив у глави о индустрији и гурати зелене бизнисе као део новог процеса Србије будућности“, наводи Синиша Митровић из Центра за циркуларну економију ПКС.

„Ако користите старе панеле, држите се ових проверених силицијумских материјала из последњих десетак година. Што се тиче ових нових, свакако имају своје место на тржишту, али ће бити потребно да се за њих развије посебна методологија како да се евентуално рециклирају. Заиста је добро питање шта ће бити за неких десетак година. На основу свега овога, не можемо једнозначно прогнозирати. Чини нам се да ће они свакако имати своје место у већини европских земаља, поготово јужне Европе“, истиче проф. др Мирослав Поповић са Универзитета „Сингидунум“.

Осим заштите природе, важна је и економска рачуница. Стручњаци кажу да је неопходно проценити све мане и предности различитих извора: колико енергије дају, какве су им могућности рециклаже, али и колику количину – и каквог отпада – ће оставити након истека животног века.

У већим размерама, ова појава представља много озбиљнији проблем од самог непријатног мириса.

У многим деловима света језера се исушују у толикој мери да научници упозоравају како би могла да емитују довољно гасова са ефектом стаклене баште да се њихов утицај може поредити са емисијама насталим сагоревањем фосилних горива.

У новој студији објављеној у часопису Science научници наводе да је Аралско море – највеће исушено језеро на свету – емитовало чак 204 мегатоне (око 225 милиона америчких тона) угљен-диоксида откако је почело да се исушује шездесетих година 20. века.

Али можда није прекасно да се преокрене ток догађаја

Данас је Аралско море слана пустош, више пустиња него море. Али није увек било тако.

Његов водостај почео је нагло да опада тек када су реке Аму Дарја и Сир Дарја преусмерене ради снабдевања водом брзо растуће индустрије памука у Узбекистану.

До деведесетих година 20. века језеро, некада четврто по величини на свету, било је готово непрепознатљиво.

На његовом месту сада се простире огромна слана пустиња – некадашње језерско дно које се под утицајем сунца постепено распада.

Студија процењује да је између 1960. и 2022. године исушено море испустило 204 мегатоне угљен-диоксида у атмосферу. Та процена заснива се на истраживању више локација и анализи узорака језгарског материјала прикупљених са сувог дна језера.

Постоје и знаци опоравка на северу, где је влада Казахстана усвојила мере за управљање водним ресурсима како би обезбедила да Сир Дарја настави да се улива у Северни Арал.

Нова студија сугерише да би поновно плављење читавог басена могло донети огромне користи за животну средину, не само у самом језеру већ и на глобалном нивоу.

„Испод Аралског језера налази се скривено угљенично благо“, каже биогеохемичар Рафаел Марке из Шпанског националног истраживачког савета.

„Ако ови седименти остану изложени, угљеник ће наставити да се испушта у атмосферу. Ако се море поново поплави, исти тај угљеник могао би да пређе из извора емисија у део климатског решења.“

Према прорачунима истраживача, поновно плављење дна језера могло би да спречи ослобађање процењених 165 мегатона угљеника који је и даље заробљен у седиментима.

Студија је такође показала да се скоро петина емисија угљеника из Аралског мора ослобађа зато што ветар разноси седимент са исушеног језерског дна – фактор који истраживачи раније нису узимали у обзир.

„Када језеро пресуши, не суочавамо се само са хидролошким, еколошким или социоекономским проблемом“, каже екологиња Нурија Каталан из Шпанског националног истраживачког савета.

„Угљенични циклус се такође мења на начине који су до сада углавном били изостављени из климатских прорачуна.“

У међувремену, климатске промене додатно појачавају забринутост за будућност водоснабдевања Аралског мора.

Аму Дарја и Сир Дарја напајају се водом насталом топљењем глечера у планинама Тјеншан и Памир. Како се ти глечери повлаче услед загревања климе изазваног емисијама из фосилних горива, доток воде ће се вероватно смањивати, а преостала вода испараваће много пре него што стигне до Аралског мора.

Иронично, боље управљање водним ресурсима и враћање воде у језера која су пресушила услед људске активности могли би да постану важан део стратегије за ублажавање климатских промена и очување преосталих глечера.

Аралско море није једина копнена водена површина коју је човек исцрпео у потрази за економском добити. Ту су и Велико слано језеро и Салтонско море у Сједињеним Америчким Државама, Каспијско језеро, језеро Урмија у Ирану, језеро Поопо у Боливији и многа друга.

Сва изгубљена језера потенцијално доприносе емисији угљеника

„Наша студија показује да заштита ових огромних залиха угљеника закопаних у седиментима има и значајну климатску вредност, која би могла бити укључена у механизме финансирања засноване на угљенику“, истичу аутори студије.

„Ово пружа нову перспективу, изражену језиком познатим климатским финансијама и тржиштима угљеника, и отвара нову расправу о томе како би поновно плављење ових језера могло да буде финансирано“, сматрају ови научници.

Комбс (56) тренутно служи затворску казну у установи Форт Дикс, која се налази у оквиру војне базе у близини Филаделфије, након што је осуђен по две тачке оптужнице за организовање превоза ради проституције.

Комбс је у октобру 2025. године осуђен на 50 месеци затвора након федералног суђења које је привукло велику пажњу јавности. У казну му је урачунато време које је провео у притвору у Њујорку пре суђења.

Он је ослобођен тежих оптужби за трговину људима у сврху сексуалне експлоатације и организовани криминал.

Комбс би у фебруару 2028. године требало да изађе из затвора, након што је датум померен унапред са априла исте године.

Форт Дикс је федерална установа нижег нивоа безбедности.

Врсте се веома ретко саме шире и постају инвазивне, већ их најчешће, често ненамерно, у нова подручја уносе људи.

Иако је тачно да само мали део – око 10 одсто – унетих (алохтоних) врста успе да преживи у новом екосистему, а да тек око 10 одсто од њих постане заиста инвазивно, економске последице су огромне.

Према проценама Светског економског форума, економска штета коју изазивају инвазивне врсте процењује се на најмање 423 милијарде долара годишње, док стране инвазивне врсте имају кључну улогу у чак 60 одсто забележених изумирања биљних и животињских врста.

Смеђа дрвна змија на Гуаму – пример последица инвазивне врсте

Међутим, последице ширења инвазивних врста далеко су обимније. Један од најпознатијих примера утицаја појединачне инвазивне врсте јесте смеђа дрвна змија (Boiga irregularis) на острву Гуам. Највероватније је на острво доспела војним транспортом током педесетих година прошлог века, након Другог светског рата. До 1968. године населила је читаво острво, а од тада је довела до изумирања десет аутохтоних врста шумских птица.

Последице нестанка ових птица биле су значајне. Погођени су домаћи бескичмењаци и опрашивачи, а дошло је и до смањења бројности аутохтоних биљних врста. Поред еколошких последица, постоје и друштвени и економски проблеми. Осим страха становништва од уједа змија, значајне губитке изазивају и чести прекиди у снабдевању електричном енергијом, јер се змије пењу на далеководе и изазивају кварове.

Према најновијим подацима, популација смеђе дрвне змије на Гуаму је у опадању. Претпоставља се да је разлог то што је бројност змија премашила носиви капацитет станишта. Поред тога, студија објављена 2005. године у часопису Biological Conservation указује да стрес изазван пренасељеношћу и конкуренцијом за храну смањује репродуктивну способност ових змија.

И поред ових сазнања, и даље није јасно да ли ће то довести до стабилизације популације или би могло да омогући, макар привремено, опоравак природних популација предатора на Гуаму. Са економског становишта, истраживање и управљање популацијом смеђе дрвне змије ову територију коштају око седам милиона америчких долара годишње.

Претња океанима

Ова криза није ограничена само на копнени биодиверзитет. Док је повећана глобална мобилност током претходних деценија углавном подстицала ширење унетих врста на копну, веза између климатске кризе и ширења инвазивних врста данас је најочигледнија у воденим екосистемима.

Загревање океана омогућава морским врстама да стварају миграционе коридоре кроз подручја која су раније била сувише хладна за њихов опстанак.

Уколико је неки морски екосистем осетљив на појаву новог предатора, а већину његових становника чине специјализоване врсте прилагођене веома уским еколошким условима, последице могу бити катастрофалне.

Последњих година, на пример, забележено је значајно ширење инвазивних термофилних врста (врста које преферирају топлије услове) у централном и западном делу Средоземног мора. Овај процес у великој мери је убрзан пловним путевима које је изградио човек, пре свега Суецким каналом.

Будућност инвазивних врста

Неизвесности које доноси климатска криза остављају многа питања отвореним када је реч о будућности инвазивних врста и томе да ли ће се предвиђена „жаришта инвазивних врста“ – подручја посебно подложна насељавању нових врста – заиста у потпуности развити.

Са друге стране, могуће је и да ће топлија клима довести до нестанка појединих постојећих инвазивних врста, нарочито на изолованим подручјима са којих не могу да се преселе у повољније климатске услове.

Како се миграције врста условљене климатским променама убрзавају, све чешће се поставља питање саме дефиниције „инвазивне“ врсте. Ако аутохтона врста природно прошири своје станиште ка половима или на веће надморске висине, где раније није живела, да ли је треба сматрати инвазивном?

Према садашњим научним сазнањима, такве врсте се и даље сматрају аутохтоним, осим у случајевима када у новом подручју изазивају јасно уочљиве и озбиљне поремећаје. То подразумева нарушавање природних сезонских циклуса екосистема или потискивање постојећих врста које су до тада заузимале те локалне еколошке нише.

“Две године иде за редом с нама на море, уживао је, исто као и ми. Имамо викендицу на језеру, навикао је да буде стално на води, на чамцу, тако да ужива”, каже Ненад Станковић.

Титар тест, који је недавно укинут за улазак у земље Европске уније је велико олакшање, јер осим што је био скуп, резултати су се дуго чекали. За прелазак границе потребни су: пасош у коме стоје подаци о чипу и вакцинацији и сертификат који издаје ветеринарска инспекција.

Мирољуб Марјановић, ветеринарски инспектор објашљава процедуру: „Ветеринар попуњава део сертификата, врши клинички преглед и издаје потврду. Власник уплаћује таксу за издавање сертификата, враћа се у ветеринарску инспекцију, где се попуњава сертификат“

Власници паса, кажу, да су службеници на границама све обученији и да нема застоја због прегледа љубимаца. Ипак, Зоран Лазић нам преноси искуство од пре седам година када је водио псе на изложбу у Украјину.

“Ако се дође до прелаза где нема ветеринара, немогуће је прећи са псима. Небитно да ли имају тестове или не. То сада јесте олакшано, али тада смо промашили гранични прелаз, није било ветеринарске служба, морали смо да возимо 200 километара да бисмо прешли границу на другом месту”, напомиње Зоран.

Ветеринар Митко Давковски саветује власнике да припреме свог љубимца. Уколико рецимо има дугу длаку да понесу кућну апотеку, јер рецимо пси могу да реагују на морску воду, а посебно скреће пажњу на заштиту од комараца.

“Комарци су главни преносоци срчаног црва, може доћи до великих компликација. Не знајући да је пас добио срчаног црва чишћењем од паразита можемо изазвати велики проблем да пас угине, зато што убијањем срчаног црва долази до зачепљења крвних судова у срцу”, наглашава ветеринар.

Као и људи, тако и пси, неко више, неко мање воли путовања, врућину и гужве, али је љубимцама то мањи стрес од тога да их власници оставе макар и на неколико дана.

Сада, у Калифорнијском заливу, орке користе своју огромну снагу и интелигенцију за необичну активност – снажним налетима разбијају огромне рибе месечарке на ситне комаде.

„Први пут сам овакво понашање видео у децембру 2021. године и сила тог судара била је запањујућа. Видети врхунског предатора како таквом брзином удара у тако велику рибу било је невероватно“, изјавио је за Сајенс алерт морски биолог Ерик Игера Ривас из мексичке организације "Conexiones Terramar".

„Одмах нам је било јасно да посматрамо нешто веома необично, јер је експлозија ткива била огромних размера“, додао је Игера Ривас.

Од тада је исто понашање документовано још најмање два пута – једном 2024. и поново 2025. године – што је научницима омогућило да га детаљније анализирају.

Открили су веома координисану радњу која поставља више питања него што нуди одговора: Шта орке заправо покушавају да постигну?

Два каснија сусрета одиграла су се готово идентично, како су Игера Ривас, морска научница Кетрин Ејерс из непрофитне организације Beneath The Waves и њихове колеге описали у новом раду објављеном у часопису Frontiers in Ethology.

„Мислимо да би овакво понашање могло да помогне млађим оркама да се лакше хране, али је могуће и да се једноставно забављају. Познато је да се орке играју својом храном. Када видите вишетонског врхунског предатора како том брзином јуриша на огромну рибу тик поред вашег чамца, снажан звук удара и експлозија ткива су потпуно запањујући“, истакао је Игера Ривас.

Рибе месечарке спадају међу највеће рибе на свету – могу да нарасту више од три метра у дужину и достигну тежину до 2.000 килограма. Орке их често лове и једу.

Међутим, ту прича постаје још необичнија. Снажни судари нису усмртили рибе ни у једном од забележених случајева.

„Када видимо тако снажан судар при великој брзини, природно је да претпоставимо да је то завршни ударац којим се онеспособљава плен. Међутим, пажљивом анализом снимака открили смо да су рибе месечарке највероватније већ биле мртве и да су њихови хранљиви унутрашњи органи већ били уклоњени пре самог удара“, објаснио је Игера Ривас.

„Акија сам извукао из легла јер је правио проблеме и малтретирао браћу и сестре. Има седам месеци и веома је немиран“, рекао је Гаврић.

Он истиче да организација брине о око 100 мачака и 50 до 70 птица, као и да волонтери свакодневно интензивно раде на њиховом збрињавању.

„Имамо и црног лабуда кога смо неколико пута покушали да вратимо у природу, али он нема десно крило. Морали смо да му га ампутирамо“, рекао је Александар.

Гаврић саветује људе који пронађу напуштену животињу на улици да је понесу кући, пруже јој прву помоћ и потом покушају да јој пронађу дом.

Као највећи преживели торбар месождер, тежак између шест и дванаест килограма, тасманијски ђаво на свом здепастом телу носи један од најимпресивнијих система чељусти у животињском царству. Питање које се намеће јесте зашто је ова релативно мала животиња еволуирала тако да поседује угриз способан да дроби кости.

Квоцијент снаге угриза

Поређење снаге угриза различитих животиња дуго је представљало изазов у науци. Апсолутна сила угриза мало говори о снази животиње у односу на њену величину. Тим научника, који су чинили Стивен Роу, Колин Мекхенри и Џефри Томасон, решио је овај проблем 2005. године. У свом истраживању развили су метрику познату као квоцијент снаге угриза (BFQ), која стандардизује снагу угриза прилагођавајући је телесној маси.

Када су истраживачи анализирали широк узорак сисара, једна врста се издвојила као шампион међу живим месождерима: тасманијски ђаво. Његов BFQ износио је приближно 181. Поређења ради, већи предатори попут лавова, тигрова и вукова постигли су знатно ниже вредности – 112, 127, односно 136. Иако ови крупнији предатори развијају далеко већу апсолутну силу угриза, ниједан се, сразмерно својој величини, није приближио тасманијском ђаволу.

Лобања са зубима који ломе кости 

Анатомија тасманијског ђавола објашњава ову изванредну способност. Његова лобања је кратка, широка и робусна, што омогућава причвршћивање непропорционално великих и снажних виличних мишића под оптималним углом за стварање максималне полуге. Зуби су му специјализовани: предњи секутићи служе за хватање и кидање плена, док су кутњаци и преткутњаци прилагођени дробљењу костију.

Ова анатомска структура омогућава животињи да отвори чељусти под углом од 75 до 80 степени и развије силу далеко већу од оне која би се очекивала код животиње његове скромне величине. У практичном смислу, тасманијски ђаво је попут компактног хечбека који испод поклопца крије мотор тешког камиона.

Еволуциона трка у наоружању

Снажан угриз је користан само ако постоји разлог за његову употребу, а код тасманијског ђавола тај разлог је храна. Иако је способан ловац, ова животиња је најпознатија по својој улози лешинара. Она је једини велики торбарски лешинар у Аустралији, заузимајући еколошку нишу која захтева ефикасно искоришћавање лешева.

Његов угриз омогућава му да поједе готово сваки јестиви део лешине: кожу, мишиће, унутрашње органе, па чак и кости које многи други месождери остављају за собом. На тај начин долази до хранљивих материја скривених у коштаној сржи. У окружењу у којем је сваки калоријски унос важан, ова особина представља кључну предност за опстанак.

Тасманијски ђаво није ни највећи ни најбржи месождер, али његова еволуциона стратегија показује да у природи понекад није пресудна сирова снага, већ способност да се искористи оно што други остављају за собом. То је можда једна од најимпресивнијих „супермоћи“ које је еволуција икада створила.

Таква открића често привлаче пажњу научника и заљубљеника у природу јер могу да укажу на промене у миграционим путевима, распрострањености врста, еволуционим процесима или на последице климатских промена.

Међутим, све већи број фотографија генерисаних или измењених помоћу вештачке интелигенције прети да наруши поверење у оваква запажања и угрози поузданост научних података.

Један од таквих случајева било је уочавање западне гребенске чапље, врсте која се углавном среће у Африци и јужној Европи, далеко изван свог уобичајеног подручја распрострањења.

Управо зато што су оваква открића драгоцена за науку, све распрострањенији феномен познат као „AI slop“ (буквално „ВИ смеће“) представља све већи изазов за орнитологе и платформе које прикупљају податке о дивљем свету.

Научници зато апелују на љубитеље птица да ограниче употребу вештачке интелигенције приликом уређивања својих фотографија.

Постоји све већа бојазан да би манипулисане фотографије могле да наруше кредибилитет популарних платформи за грађанску науку, као што су iNaturalist и Macaulay Library. Ове базе података редовно се користе у научним истраживањима за праћење распрострањености и станишта различитих врста, па је њихова поузданост од кључног значаја.

Од „улепшавања“ до обмане

Развој генеративних платформи вештачке интелигенције, попут ChatGPT-ја и Google Gemini-ја, довео је до наглог пораста фотографија ретких птица које су у потпуности генерисане или накнадно измењене помоћу вештачке интелигенције на форумима посвећеним фотографисању дивљих животиња.

Корисници за само неколико секунди могу да направе веома уверљиве лажне фотографије или да „побољшају“ постојећу слику тако што ће од вештачке интелигенције затражити да уклони грану или лист који заклања птицу. Међутим, такве интервенције могу ненамерно да унесу значајне измене које фотографију чине научно безвредном, па чак и обмањујућом.

У недавном коментару објављеном у научном часопису Nature, истраживачи су упозорили да су стотине лажних фотографија већ откривене у популарним базама података за евидентирање врста. Наводе да је стварни обим проблема непознат, јер многе измењене слике вероватно пролазе неопажено, што би могло да угрози поузданост података које прикупљају учесници у пројектима грађанске науке.

„Моје искуство са Фејсбука последњих дана показује да огроман број фотографија дивљих животиња сада чине слике генерисане вештачком интелигенцијом“, изјавио је др Александер Лис, еколог са Универзитета Манчестер Метрополитен и аутор коментара у часопису Nature.

Додао је да ситуација из дана у дан постаје све већи проблем за научнике.

„Помисао да бисмо такве фотографије могли да користимо како бисмо разумели где се врсте налазе у простору и времену постаје веома проблематична“, сматра Лис.

Потпуне преваре, попут наводног виђења тукана у Сибиру, и даље су ретке и лако се препознају, објашњава Лис. Прави проблем, међутим, представљају суптилне измене. Посматрачи птица често користе вештачку интелигенцију како би уредили фотографију, а алгоритам може неприметно да измени поједине детаље перја или друге карактеристике, тако да птица почне да личи на сасвим другу врсту.

Лис као пример наводи лажно виђење црвенокрилог коса у централном Бразилу, врсте која природно насељава Северну Америку.

Птица на фотографији заправо је била еполетни ориол, али је фотограф затражио од платформе засноване на вештачкој интелигенцији да слику „учини лепшом“. Систем је потом додао карактеристичне делове перја црвенокрилог коса, што је резултирало погрешном идентификацијом врсте и лажним научним записом.

Угрожени подаци грађана-научника

Организације које се баве грађанском науком још покушавају да сагледају пуне размере овог проблема.

На платформи iNaturalist, друштвеној мрежи на којој љубитељи природе бележе своја запажања о биљкама и животињама, налази се више од 610 милиона фотографија, а око 1.400 означено је због сумње да су настале или су измењене помоћу вештачке интелигенције.

Управо захваљујући подацима које прикупљају грађани-научници дошло се до бројних важних открића – од праћења начина на који се биљне и животињске врсте прилагођавају климатским променама до уочавања нових образаца њиховог понашања.

Тони Ајван, директор за подршку заједници платформе iNaturalist и коаутор рада из часописа Nature, истиче да већина ових случајева вероватно није последица намерне преваре, али позива кориснике на додатни опрез.

Истовремено наглашава да вештачка интелигенција има и значајну примену у орнитологији. Пројекти попут BirdCast-а користе је за праћење и предвиђање миграција птица, док апликације као што је Merlin Bird ID помажу у препознавању врста на основу њиховог оглашавања.

Проблем, међутим, далеко превазилази свет птица. Организације које се баве заштитом природе упозоравају да све већи број фотографија животиња насталих или измењених помоћу вештачке интелигенције замагљује границу између стварних запажања и измишљених сусрета, што може имати озбиљне последице.

Уверљиве лажне фотографије могу да обману јавност, подстакну опасне интеракције између људи и дивљих животиња и наруше поузданост научних података.

Овај феномен отвара и шира питања о поверењу у научну фотографију у доба вештачке интелигенције, нарочито након што су поједини научни радови повучени јер су садржали слике генерисане вештачком интелигенцијом са биолошки немогућим структурама.

„На платформама попут наше обични људи објављују податке до којих научници вероватно никада не би могли да дођу у тако великом обиму. То је готово као сензор који у реалном времену бележи шта се дешава у природи: да ли биљке цветају раније, да ли се врсте померају ка северу услед загревања климе“, објаснио је Ајван.

Он наглашава да је велика количина података драгоцена, али само ако је њихова веродостојност очувана.

„Што више знамо о томе где се врсте налазе, то можемо доносити боље одлуке о њиховој заштити. Али ти подаци морају бити тачни“, закључио је Ајван.