Уметност се може користити и да се повеже јавност са проблемом загађења, кроз радионице где се учи о могућностима поновне употребе пластике за израду предмета, али на неодговорно понашање човека могу указивати и интерактивне уметничке инсталације направљене од пластике за једнократну употребу.

На овим изложбама, посетиоци не само да гледају пластични отпад, они га доживљавају као живописан материјал који је способан да покрене нове еколошке разговоре и креативне приступе поновној употреби.

Један такав пројекат је Kraal Designedisposal, који је 2010. године покренула графичка дизајнерка Катарина Димитријевић. Започет је као разигран експеримент: истраживање циркуларности пластичног отпада, претварање одбачених предмета у уметност и позив публици да преиспита шта бацимо.

Инспирација се може пронаћи током најобичније шетње обалом реке, мора или језера, а након олуја неретко се могу наћи и комади материјала за израду радова.

Призор са којим се често можемо сусрести је обала прекривена алгама, шкољкама, медузама – и пластиком. Похабани и окрњени таласима, фрагменти пластике разлажу се на ситније комаде – микропластику коју морске животиње гутају.

„Тај једноставан сусрет на плажи Витстејбл и реци Медвеј постао је искра за Екологије пластичног отпада“, наводи Катарина Димитријевић која је приредила изложбу заједно са уметницом Карином Бренд.

Посетиоци изложбе Екологије пластичног отпада наишли су на пластичне облаке који су висили са плафона. Стојећи испод њих, људи су инстинктивно гледали увис – проверавајући небо, примећујући ситне детаље.

Катарина каже да се нада да је посетиоце поставка подстакла да размисле о томе како пластика циркулише кроз ваздух.

Кроз њене радионице и заједнички дизајниране инсталације, учесници постају део рада. Помогли су у обликовању њеног рада Beach Wrack и учествовали у процесу који спаја креативност, бригу и промишљање о животној средини.

Током стварања, вођени су разговори о отпаду и очувању природе, што је истакло присуство пластике и мале гестове кроз које људи могу другачије да се позабаве отпадом.

„Уметничка дела која настају су више од само естетике. Она су покретач разговора и подстицај на размишљање, показујући да је изазов лошег управљања пластичним отпадом и системски и лични. Верујем да инсталациона уметност може бити витално средство у еколошком дијалогу – оно које претвара радозналост у свест, а свест у акцију“, поручује дизајнерка.

„Јако смо срећни што ова новосадска колонијa, ето баш за Дан рода, је пребројано да има 75 активних гнезда, што значи да ће бити вероватно око 300 младих, и са овом бројком од 75, ову нашу колонију сврстава у једну од највећих у Европи", наводи Александра Вукчевић из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије.

Према доступним подацима, већа је само колонија у граду Алфаро, на северу Шпаније, где је забележено око 120 гнезда.

Да добре вести брзо стижу потрудила се и Пошта Србије, а новосадска рода уз кикиндску сову, постала је права звезда нове едиције поштанских марки Заштићене животињске врсте, па ће у наредном периоду и на овај начин, рода са Клисе летели на различите адресе света.

На две нове марке радили су уметници Анамари Бањац и Мирослав Николић, који кажу да је композиција осмишљена као склад природе и архитектуре, чиме шаљу порука да савремени град и природа не морају бити супротсављени.

„Када је у питању визуелни концпет, тема свакако од значаја и изазов за нас уметнике, јер филателисти управо ову тему најрадије сакупљају. Свакако смо у први план ставили птице, док је у позадини сове главна улица у Кикинди, а позадина беле роде је индустријски део Новог Сада“, истиче Анамари Бањац, академска сликарка.

Никако не треба заборавити ни сову утину или малу ушару, како је још зову, због које се Кикинда нашла на мапи као највеће зимовалиште сова на свету. Због овог ретког феномена, ово војвођанско место обилазе туристи из целога света.

„Рекорд је оборен 2009. године, када је избројано 734 јединке на зимовалишту, а сваке године бележимо више стотина јединки", истиче Александра Вукчевић.

Обе строго заштићене врсте природни су заштитници пољопривреде, јер се хране глодарима, а човеку су драге и због симболике. Сова је симбол мудрости и знања, а рода весник пролећа и рађања. За сакупљаче поштанских маркица, не треба сумњати, обе ће бити дадатак колекцијама.

Наредни век могао би да буде пресудан, јер би шума могла да достигне такозвану „прекретницу“ након које би промене постале неконтролисане.

Како ће, дакле, амазонска прашума изгледати за сто година?

Одговор зависи од више међусобно повезаних претњи, изјавио је за Лајв сајенс Бернардо Флорес, истраживач лабораторије “EqualSea” при Универзитету у Сантјагу де Компостели у Шпанији.

Ширење пољопривредних површина и организовани криминал само су неки од проблема који угрожавају Амазон. Међутим, они делују заједно са три главне претње које Флорес издваја – климатским променама, које могу довести до екстремних временских појава, попут влажнијих кишних сезона и сушнијих сушних периода, затим крчењем шума и пожарима.

Како Амазон губи све више шумског покривача, покреће се зачарани круг.

„Имате мање падавина, затим мање шума, па поново мање падавина и још мање шума. То на крају доводи до глобалне повратне спреге: већи губитак шума значи више глобалног загревања, а више глобалног загревања доводи до још већег губитка шума“, објаснио је Флорес.

Како шуме постају сувље, пожари се лакше шире на нове површине. Путеви додатно деградирају шуме, а „где год постоје путеви, постоје и људи који се баве илегалним активностима, бесправном сечом, што потом доводи до још више шумских пожара.

Такозвани „лук крчења шума“ – подручје површине око 500.000 квадратних километара дуж обода Амазоније, које се сматра највећом површинама уништавања шума на свету – према Флоресу пружа увид у то како би велики део Амазоније могао да изгледа у будућности.

Преостале шуме у том подручју имају већу стопу одумирања дрвећа и више празнина у крошњама, а често су прекривене лијанама, дрвенастим пузавицама које представљају еколошки проблем.

Лијане се такмиче са дрвећем за светлост и хранљиве материје у земљишту, значајно смањујући шансе дрвећа за опстанак, али и укупну разноврсност шумских врста. „Када је читава шума прекривена лијанама, више ни не видите шуму“, додао је Флорес.

Инвазивне траве које су увели сточари вероватно ће се у наредним деценијама још више проширити. Ипак, само поједини делови Амазона могли би да се претворе у савану, јер је савана природан и биолошки разноврстан екосистем. Инвазивне траве потискују аутохтоне врсте и смањују биодиверзитет, не дозвољавајући природним саванским травама да замене шуме.

Уместо тога, један од могућих сценарија је настанак „деградираног екосистема са отвореним крошњама“, у коме би се ширила комбинација аутохтоног дрвећа отпорног на пожаре, инвазивних трава, лијана и папрати.

Животињски свет би такође био брзо погођен. Посебно су угрожене водене врсте, упозорава Флорес. Дуготрајне суше које би могле да трају једну, две или чак три године довеле би до исушивања мочварних подручја, која би потом постала лако запаљива. То би могло да изазове веома брза изумирања врста у тим областима.

Да ли снажан и опојан мирис ових биљака заиста одбија комарце или је реч само о баштенском миту.

Иако је примамљиво веровати у моћ биљака, стручњаци нуде реалистичнији поглед. Према научницима са Универзитета на Флориди, заблуда лежи у очекивању да ће биљке саме по себи пасивно штитити простор од комараца.

„Одређене биљке садрже једињења која одбијају комарце. Међутим, ако не екстрахујете њихова уља и не примените их као спреј, оне не чине много само тиме што стоје у башти. Реч је о етеричним уљима. Док биљка расте, концентрација испарљивих једињења у ваздуху је сувише ниска да би створила ефикасну заштитну зону. Ваша саксија са босиљком неће сама створити невидљиви штит“, истакла је Лија Континентино.

Тајно оружје: како биљке одбијају инсекте

Механизам одбране ових биљака је софистициран. Оне производе моћне хемијске коктеле, попут линалола, цитронелала и непеталактона, као део свог система за контролу штеточина. Комарци користе осетљиве рецепторе да детектују угљен-диоксид и мирисе људи.

Испарљива једињења из биљака или маскирају људски мирис, чинећи нас „невидљивим“, или преоптерећују њихове сензорне органе и одбијају их. Да би се ово „тајно оружје“ активирало, неопходно је ослобађање етеричних уља. То се најефикасније постиже гњечењем или трљањем листова, чиме се ломе биљне ћелије и ослобађају мириси.

Најефикаснији биљни чувари и њихова примена

Неколико биљака издваја се по доказаној ефикасности својих уља. Мачја нана (Nepeta cataria), позната као посластица за мачке, један је од најјачих репелената. Истраживања су показала да је њен активни састојак, непеталактон, десет пута ефикаснији од DEET-а, хемијског једињења које се користи у инсектицидним препаратима. Лаванда (Lavandula angustifolia) је моћан савезник; њен мирис, захваљујући једињењу линалолу, омета чуло мириса комараца.

Рузмарин (Salvia rosmarinus) својим дрвенастим мирисом одбија комарце, мољце и муве. Кадифица (Tagetes) садржи природна једињења са инсектицидним деловањем. За најбољи ефекат, садите их у групама на стратешким местима, поред врата, прозора и стаза, где ће додир најлакше ослободити њихов мирис.

На крају, најуспешнија одбрана од комараца не ослања се на једно решење, већ на интегрисани приступ који комбинује више стратегија. Репелентне биљке су вредан и леп део те слагалице, али њихову улогу треба посматрати као помоћно средство. Кључну разлику, како истичу стручњаци, прави проактивно уклањање стајаће воде.

Џенифер Пелам са Универзитета на Флориди наглашава да чак и количина воде која може да стане у чеп од флаше може постати легло комараца. Зато је редовно пражњење подметача за саксије, појилица за птице и старих гума од пресудног значаја.

Уз то, стварање окружења које привлачи природне непријатеље комараца, попут птица и вилиних коњица, доприноси изградњи здравог и уравнотеженог екосистема. Такав приступ, који спаја промишљено баштованство и превентивне мере, нуди најпоузданији пут до мирних летњих ноћи без зујања комараца.

Према информацијама које је ДЗППС добило од сарадника у Либану, Феликс је у доброј физичкој кондицији. Након почетног опоравка у прихватилишту, све време је имао одличан апетит и јасно показивао да жели да напусти кавез.

У јулу прошле године, док још није полетео из гнезда својих родитеља, орнитолози ДЗППС-а су, у стандардној научној процедури, младог Феликса обележили металним и пластичним прстеновима и сателитским одашиљачем.

Док су се сви радовали Феликсу као првом младунцу ове врсте који полеће са територије Бачке након 70 година, нико није ни слутио да га очекује животна прича достојна филмске екранизације.

Његов несвакидашњи пут откривен је захваљујући постављеном сателитском одашиљачу. Као и сви младунци крсташа који лутају првих пет до шест година живота док не постигну полну зрелост, Феликс се отиснуо на пут, али је кренуо на југ, преко Македоније, Грчке и Турске, све до Сирије, где је ухваћен, а телеметријски уређај са његових леђа је уништен.

„Феликс, нажалост, није изузетак. Убијање и криволов дивљих птица на подручју Медитерана и Блиског истока сваке године односе десетине милиона невиних живота. Он је имао среће утолико што је обележен, што смо могли да пратимо његово кретање и уопште сазнамо шта му се десило“, поручује Милан Ружић, извршни директор ДЗППС-а.

Након што је ухваћен и продат шверцерима дивљих птица у Сирију, за Феликса је тражен откуп. У спасавање се укључује Либанско удружење за миграторне птице на челу са др Мишел Саваном, који ризикујући живот успева да преузме Феликса и да га смести у прихватилиште у околини Бејрута, где се о њему старао са посебном бригом пола године. Толико су трајали и преговори и покушаји да се Феликс превезе у Србију.

Пуштање Феликса у природу на Блиском истоку, са надом да се врати у Србију, није било опција, јер би то значило препуштање на милост и немилост шверцерима и ловцима на птице грабљивице, што је тамо свакодневна пракса страховито великих размера. Зато су, на позив ДЗППС-а, грађани Србије у рекордном року сакупили новац за Феликсов повратак у Србију авионом.

За само три дана 153 особе су донирале укупно 3.390,29 евра. Новац је био потребан за основне трошкове авио-превоза, куповину транспортера, лечење, смештај и храну у прихватилишту у Либану.

„Таман када је све било договорено, дан пре него што је Феликс требало да буде превезен први пут, ескалирали су сукоби у региону Блиског истока и авио-саобраћај је затворен. Тако је Феликс остао у прихватилишту све до сада, кад су се напокон стекли услови да се врати кући“, појашњава Ружић.

Од децембра 2025. ДЗППС је било у блиском контакту са господином Миланом Тројановићем, амбасадором Републике Србије у Либану, који је одиграо кључну улогу у повратку Феликса. Будући да су све комерцијалне авио-компаније одбиле да превезу Феликса, окренули смо се Војсци Србије, која има мировну мисију у Либану. Начелник Генералштаба, генерал Милан Мојсиловић, одмах је прихватио наш апел за помоћ и омогућио да се Феликс превезе војним авионом у Србију.

У повратак птице су били укључени Министарство заштите животне средине, Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде, тј. Управа за ветерину и Министарство одбране Републике Србије.

Корист од боравка у Зоолошком врту

Пингвини у зоолошким вртовима су заштићени од предатора, антарктичких олуја и сурових јужних мора. Такође имају користи од бесплатног приступа рибљим посластицама и ветеринарској нези.

Али пошто храну не морају сами да улове, то значи и ограничену физичку активност што доприноси поремећају животних ритмова, као што су циркадијални циклуси и обрасци спавања, што може утицати на ћелијску хомеостазу и на крају олакшати убрзано старење – карактеристику заједничку за западни начин живота, напомињу истраживачи.

Паралела са начином на који старе људи

Краљевски пингвини су одличан пример јер се њихови услови живота нису променила вековима.

Поред тога, с обзиром на то да им је животни век до 40 година, они су дуговечне животиње, посебно за своју величину тела. Пповећан унос хране и смањен ниво активности пингвина у зоолошким вртовима одговарају људској промени у модерном добу.

У недавно објављеној студији, међународни истраживачки тим, предвођен Универзитетом у Хелсинкију у Финској, анализирао је биолошко старење краљевских пингвина путем узорака крви узетих од 64 јединке познате хронолошке старости.

То је укључивало 34 дивља пингвина са острва Посешн у Јужном океану и 30 пингвина рођених и смештених у зоолошким вртовима у Цириху у Швајцарској и Лоро парка на Тенерифима у Шпанији.

Истраживачи су утврдили епигенетско убрзање старења (ЕАА) код пингвина користећи епигенетски сат, биохемијску анализу која мери метилацију ДНК – процес којим се метил (атом угљеника повезан са три атома водоника) везују за ДНК. Ово је уобичајени тест у области епигенетике, проучавања како окружење и понашања утичу на експресију гена, а да притом  не мењају секвенце унутар тих гена. Као резултат тога, биолошка старост појединца може се разликовати од њене хронолошке старости.

У дивљини, краљевски пингвини могу да гладују и до осам недеља и да непрекидно пливају и до 1.200 километара, пркосећи таласима Јужног океана у потрази за храном.

Ипак, у зоолошким вртовима, неприродни услови, психосоцијални стрес и измењено микробно окружење такође могу утицати на епигенетику пингвина, мењајући експресију гена повезаних са уносом хранљивих материја, растом, ћелијском смрћу, здрављем срца и физичком активношћу. Ове епигенетске промене утичу на путеве који су такође повезани са старењем и начином живота код људи.

Сходно томе, да би даље тестирали свој модел, истраживачи су га упоредили са скупом података о људима сличних карактеристика, са познатим ЕАА. За контраст старења, истраживачи су користили један од најјачих познатих фактора који убрзавају старење: пушење.

Истраживачи су спровели анализу преживљавања која је обухватила скоро 1.900 дивљих пингвина и више од 300 становника зоолошких вртова. Ова анализа је открила средњу старост преживљавања од 13,5 година за пингвине у дивљини, у поређењу са око 21 годином за јединке у зоолошким вртовима.

Истраживачи сада спроводе студију у којој подстичу заробљенe животиње да више вежбају, а мање једу.

Општи предлог против старења, међу врстама, може бити очигледан, колико год незгодан: пажљивије навике у исхрани и вежбању могу бити од виталног значаја за продужење животног века људи, као и наших пернатих пријатеља који не лете.

Др Мишел Саван води склониште за заштиту повређених птица које мигрирају преко Блиског Истока и птица које су киднаповали кријумчара ретких птица, у Згарти на северу Либана, на обронцима планине Либан.

„Феликс је овде од децембра прошле године. Ми смо још тада ступили у контакт са амбасадом Србије и организацијом за заштиту птица и природе у Србији. На жалост, покушавали смо два пута да Феликса вратимо авионом у Србију, али су летови били отказани због рата. Сада је време да га пошаљемо назад у Србију, након више од шест месеци колико је провео у нашем склоништу за птице“, наводи др Мишел Саван из Резервата за заштиту повређених птица у Згарти на северу Либана.

После много невоља и проблема, захваљујући др Савану из Либанског друштва за миграторне птице, помоћи Амбасаде Србије у Либану и Друштву за заштиту и проучавање птица Србије, Феликс се коначно сутра војним авионом Републике Србије враћа кући.

Говорећи у Јутарњем програму РТС-а, Урош Стојиљковић из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије оценио је да је реч о резултату деценије преданог рада: „То је и био циљ кад се уопште кренуло са опоравком ове популације. Те 2017. године смо били на једној клацкалици са тим једним паром који је био на северу Србије – да ли ћемо остати без те врсте као гнездеће врсте у Србији или ћемо успети да је опоравимо“.

Стојиљковић додаје да је данас ситуација знатно другачија и да је леп осећај када, после десет година труда, можете да кажете да наредној генерацији ипак остаје опорављена популација неке врсте, а не још једна ишчезла.

Успех, како истиче, није дошао случајно. У заштиту орла крсташа били су укључени орнитолози, волонтери, локалне заједнице и бројни љубитељи природе.

„Крсташ је постао врста у фокусу. Некада је то била врста коју је знао мали број ентузијаста орнитолога, а сада широка јавност прати шта се дешава готово као резултат неке утакмице“, рекао је Стојиљковић.

Стојиљковић подсећа да је први пар орлова крсташа 2017. године био чуван непрекидно како би се спречило узнемиравање током гнежђења.

„Рађено је на спречавању тровања, садњи дрвећа, постављању платформи за гнезда, обележавању птица и промоцији заштите врсте. Много активности током протелих 10 година је довело до овог резултата“, нагласио је Стојиљковић.

Иако се популација опоравља, опасности су и даље бројне.

„Имали смо и ове године четири пара која су прекинула гнежђење због узнемиравања. Људи често мисле да су то јаке и отпорне птице, али ова врста је веома осетљива“, упозорава Стојиљковић.

Као највеће претње издваја узнемиравање, тровање, страдање на далеководима и губитак станишта.

„Војводина је практично пољопривредна пустиња када је реч о старим стаблима погодним за гнежђење. Уз климатске промене и све чешће олује, гнезда и младунаци су додатно угрожени“, објашњава Стојиљковић.

Посебну пажњу јавности привукла је прича о младом орлу Феликсу, који је прошле године обележен телеметријским уређајем.

„Прелетео је Македонију, Грчку, пратио обалу Турске и завршио у Сирији као жртва отмице. На сву срећу, наша партнерска организација успела је да дође до њега и он се већ месецима налази у прихватилишту“, рекао је Стојиљковић.

Захваљујући донацијама грађана прикупљен је новац за његов повратак, а у Друштву за заштиту и проучавање птица Србије први покушај да се врати у домовину спречио је рат на Блиском истоку.

„Требало би наредних дана да имамо Феликса у Србији“, поручио је Стојиљковић.

Истовремено, пољопривреда је један од сектора који је највише угрожен климатским променама, а температуре које стално расту уништавају усеве широм света.

„Никада није било тако очигледно да наш систем за снабдевање храном треба поправити“, рекао је Чак де Лидекерке, извршни директор и суоснивач компаније "Soil Capital", белгијске компаније која плаћа пољопривредницима да смање емисије угљеника и побољшају квалитет земљишта кроз такозвану регенеративну пољопривреду.

Већ вековима, подсећа Де Лидекерке, исцрпљујемо природну плодност нашег земљишта. „Ако можете да инвестирате у плодност тог земљишта, кроз регенеративне методе, онда можете учинити цео свој систем отпорнијим.“

Земљиште може да „закључа“ угљеник који апсорбују биљке, а он је, тако уускладиштен у земљишту, један од највећих покретача плодности, објашњава Де Лидекерке, и повећава задржавање воде, што може учинити усеве отпорнијим на сушу.

Међутим, када се поља обрађују тешком механизацијом, таково земљиште испушта угљеник назад у ваздух.

Пољопривредници са којима "Soil Capital" сарађује посвећени су повећању нивоа угљеника у земљишту кроз методе регенеративне пољопоривреде, укључујући смањено ремећење земљишта и редукцију употребе хемијских ђубрива; повећање разноврсности биљака; узгајање заштитних усева у периоду између две жетве главних култура; и садњу дрвећа и друге вегетације на земљишту.

Компанија прати количину угљеника ускладиштеног на имањима пољопривредника и издаје сертификате за уочена повећања. Сертификати се продају предузећима која су партнери "Soil Capital"-а и издају се за једну метричку тону смањене или уклоњене емисије CO2, што омогућава овим предузећима да своје вишкове емисије угљеника ускладе са прописаним ограничењима.

Сертификати коштају између 20 и 60 евра, при чему пољопривредник добија 70 одсто прихода. „Оно што одвраћа пољопривреднике (од примене регенеративне пољопривреде) је ризик који ће преузети у контексту где послују са веома ниским маржама. Дакле, финансијски подстицај је данас заиста најважнији да би пољопривредници заиста променили праксе у великим размерама“, рекао је Де Лидекерке.

У априлу је "Soil Capital" најавио вишегодишње партнерство са компанијом „Нестле“, највећом светском компанијом за храну и пиће. Ова компанија има циљ да до 2030. године 50 одсто својих кључних састојака набавља од пољопривредника који се примењују регенеративне методе. Према најновијим подацима, више од 70 одсто укупних емисија гасова са ефектом стаклене баште компаније „Нестле“ долази из набавке (и узгоја) састојака и материјала за производњу.

„Улажемо у дугорочно здравље наше базе снабдевања, јачамо отпорност и фокусирамо се на земљиште“, рекла је тада Анита Валц, шефица одрживости у европском огранку компаније „Нестлеׅ“.

Регенеративна пољопривреда такође добија на замаху и у другим местима. У мају, гиганти у производњи пића "Carlsberg" и "Diageo" били су међу 40 организација које су потписале декларацију о намери да прошире регенеративну пољопривреду у својим ланцима снабдевања, кроз програм који је развила платформа Иницијатива за одрживу пољопривреду (Sustainable Agriculture Initiative).

"Unilever" настоји да имплементира регенеративне праксе на преко милион хектара до 2030. године, а "PepsiCo" на 10 милиона хектара земљишта на којем се узгајају састојци које користи у производњи, до исте године.

Друге компаније које се труде да повећају количину угљеника у земљишту укључују данску „Аргену“, која сопствена настојања описује као највећи програм за повећање угљеника у земљишту у Европи.

Препреке за усвајање регенеративне пољопривреде

Према наводима Организације за економску сарадњу и развој, нето секвестрација (везивање) угљеника на пољопривредном земљишту могла би да компензује „четири одсто годишњих глобалних емисија гасова стаклене баште изазваних људским деловањем током остатка века“.

Али неки су мање уверени да регенеративна пољопривреда може помоћи у ублажавању климатских промена.

„Идеја да ћете везати много угљеника на обрадивом пољопривредном земљишту, мислим да је мало вероватна“, рекао је Тимоти Серкинџер, технички директор за пољопривреду, шумарство и екосистеме у Институту за светске ресурсе.

Рекао је да, иако садња покривних (заштитних) усева „може везати мало угљеника током времена“, они тренутно заузимају мање од четири одсто обрадивих површина у САД и суочавају се са препрекама за шире усвајање, укључујући трошкове и ограничено време за њихово сејање пре почетка зиме.

Додао је да постоји и научна дебата о томе у којој мери пољопривреда без обраде доприноси повећању количине угљеника у земљишту и да у САД већина пољопривредника који практикују обрађивање по регенеративном моделу ипак преоре своја поља на сваких неколико година, што ће, како каже, вероватно поништити већи део користи од складиштења угљеника.

„То су добре праксе, али не чине много за климу“, рекао је Серкинџер, додајући да регенеративна пољопривреда може смањити ерозију земљишта и побољшати задржавање и квалитет воде.

Али Де Лидекерке је нагласио да потенцијалне користи регенеративне пољопривреде иду даље од климатских промена. Поред угљеника, "Soil Capital" прати индикаторе здравља земљишта, биодиверзитета и управљања водама.

„Није то само зато што желимо да смањимо ниво гасова са ефектом стаклене баште, већ зато што желимо да повећамо плодност (земљишта)“, рекао је Де Лидекерке. „Ако нема плодности земљишта, нема ни фарми. Ако нема фарми, нема ни хране.“

Компанија тренутно подржава 1.800 пољопривредника на преко 500.000 хектара у шест земаља. Де Лидекерке наглашава да је циљ да се у наредној деценији сарађује са пољопривредницима на преко 10 милиона хектара.

„Мислим да у року од 10 година регенеративна пољопривреда може бити норма. Управо смо прешли стартну линију, тако да још увек има узбудљивог напретка“, поручио је Де Лидекерке.

Ово неуобичајено топло време на прагу лета последица је такозване „топлотне куполе“ (heat dome). Тај снажан и споро покретан систем високог ваздушног притиска, који стиже из северне Африке, задржава врућ ваздух изнад Европе попут поклопца на лонцу који ври.

Према подацима европске Службе за климатске промене Коперникус, такви атмосферски системи постали су чешћи током последњих 25 година, што доводи до све учесталијих и интензивнијих топлотних таласа.

„Температуре ових размера некада су биле изузетак чак и усред лета“, изјавила је Фридерике Ото, професорка климатских наука на Империјал колеџу у Лондону. „Ова рекордна врућина јасно носи печат климатских промена.“

Европа се загрева двоструко брже

Још је прерано да се прецизно утврди у којој мери је овај најновији екстремни топлотни талас појачан ефектом стаклене баште, услед емисије фосилних горива.

Међутим, претходне анализе неколико топлотних таласа у Европи од 2003. године, које су спровели климатски научници из организације World Weather Attribution са седиштем у Уједињеном Краљевству (чија је суоснивачица Фридерике Ото), показују да су такви екстремни временски услови постали „много вероватнији и интензивнији због климатских промена које је изазвао човек“.

Најновији извештај о стању климе у Европи, објављен у априлу, наводи да је најмање 95 одсто континента током 2025. године забележило температуре изнад годишњег просека. Интензивни топлотни таласи са температурама изнад 30 степени Целзијуса осетили су се чак и северно од Арктичког круга, док је температура површине мора била „највиша икада забележена“.

„Европа је континент који се најбрже загрева, а последице су већ сада озбиљне“, рекао је Флоријан Папенбергер, директор Европског центра за средњорочне временске прогнозе, једне од агенција које стоје иза овог извештаја.

Европа се, заправо, загрева двоструко брже од глобалног просека. Просечна температура је порасла за 2,5 степени Целзијуса у односу на прединдустријски период с краја 19. века. На глобалном нивоу забележен је просечан пораст од 1,4 степена.

Зашто постаје оволико вруће?

Део разлога за убрзано загревање лежи у самом географском положају. Европа је повезана са Арктиком, јединим подручјем на свету које се загрева још брже. Према подацима европске Службе за климатске промене Коперникус, просечни пораст температуре око Северног пола већ је премашио 3,3 степена Целзијуса. То је делом и због тога што тамнији Арктички океан, са којег се отопио лед, апсорбује више сунчеве светлости него сам лед који је рефлектује.

Тај процес, познат као албедо-ефекат, присутан је и широм Европе. Делови континента који су некада били под ледом током целе године или до касног лета, попут високопланинских предела Алпа, сада све чешће остају без снежног покривача. Пошто тамније тло рефлектује мање сунчевог зрачења назад у свемир, загревање се додатно убрзава.

Промене ветрова мењају временске обрасце

Научници такође повезују загревање Европе са променама у млазној струји (jet stream), ваздушној струји на великим висинама која тече са запада према Европи. Ти ветрови, који су некада били релативно стабилни, такође су поремећени климатским променама, што доводи до екстремнијих временских образаца који имају тенденцију да се дуже задржавају на истом месту.

Студија из 2022. године, коју је водила Ефи Руси, тадашња постдокторска истраживачица на Институту за истраживање утицаја климе у Потсдаму у Немачкој, показала је да су периоди у којима се млазна струја дели на два крака постали учесталији. То резултира већим бројем топлотних таласа широм Европе – нарочито на западу континента.

„У овом региону, који се поклапа са излазним подручјем олујних система који са северног Атлантика долазе према Европи, временски системи обично потичу са Атлантика и зато имају ефекат хлађења“, изјавила је тада Руси. „Током стања двоструке млазне струје, временски системи се преусмеравају ка северу, па над западном Европом могу да се развију дуготрајни топлотни таласи.“

Парадокс: чистији ваздух загрева планету

Парадоксално је то што су напори у решавању једног другог еколошког проблема изгледа допринели јачем загревању Европе. Извештај о стању климе у Европи за 2025. годину истиче да су строжи прописи о квалитету ваздуха од 1980-их смањили загађење, али су сада одговорни за више температуре.

Пре увођења правила о чистом ваздуху, ситне рефлектујуће честице сулфата и нитрата из издувних гасова аутомобила и фабричких димњака индиректно су помагале у хлађењу континента тако што су рефлектовале сунчеву светлост, чиме су „делимично ублажавале загревање изазвано повећањем гасова са ефектом стаклене баште“.

Климатски научници, међутим, наглашавају да то не значи да свет треба да одустане од напора за смањење штетних емисија.

Потреба да се загревање задржи на што нижем нивоу истакнута је и у новом извештају који су у четвртак објавили Светска метеоролошка организација УН и британски Met Office. Студија предвиђа просечне глобалне температуре близу рекордних вредности у наредних пет година и наводи да је „вероватно“ да ће свет пре 2031. године доживети нову најтоплију годину у историји мерења.

„Задатак пред нама је јасан“, рекао је почетком овог месеца генерални секретар УН Антонио Гутереш, позвавши на напоре за ограничавање пораста температуре како би се „изградила сигурнија, праведнија и отпорнија будућност за све“.

Прошле недеље, УН су изгласале наставак подршке „брзом, праведном и равноправном преласку са фосилних горива“. У међувремену, брзо увођење обновљивих извора енергије од 2000. године већ је удаљило трендове загревања од најгорег могућег сценарија.

Убрзање које забрињава – ко су главни кривци

Измерена вредност је скоро двоструко бржа од просека забележеног у последњих шест деценија. Подизање нивоа мора је директна последица климатских промена и представља један од највидљивијих показатеља загревања планете. Истраживачи упозоравају да је реч о процесу са огромном инерцијом који је веома тешко зауставити.

Да би разумели пораст нивоа мора, научници користе концепт „буџета нивоа мора", где збир свих резултата мора да одговара укупном измереном порасту. Захваљујући новим подацима, тај буџет је сада „затворен", са неслагањем мањим од 0,18 милиметара годишње.

Анализа је квантификовала главне покретаче од 1960. године. Највећи допринос долази од термичког ширења океана – како се вода загрева, она се шири и заузима више простора. Овај процес одговоран је за 43 одсто укупног пораста. Отапање леда и глечера чини остатак: планински глечери доприносе са 27 одсто, ледени покривач Гренланда са 15, а Антарктика са 12 одсто.

Преостала три одсто односе се на промене у складиштењу воде на копну. Студија је објаснила и узроке убрзања. Од шездесетих година, убрзаном порасту највише су допринели загревање океана (41 одсто) и смањено складиштење воде на копну (21 одсто). Међутим, од деведесетих година, све доминантнију улогу преузима убрзано отапање леда са Гренланда и Антарктика.

Како је затворен „буџетски јаз“

Деценијама је постојао такозвани „буџетски јаз" – разлика између измереног пораста нивоа мора и збира познатих узрока. Решење овог проблема лежи у напретку технологије осматрања. Кључну улогу одиграли су сателитски подаци који прецизно мере висину морске површине.

Мисије GRACE и GRACE-FO, мерећи промене у гравитацији, прате промене у маси океана, док глобална мрежа Арго пловака пружа податке о температурама кључним за прорачун термичког ширења. Џон Абрахам, професор са Универзитета Сент Томас и коаутор студије, изнео је резултате досадашњих достигнућа.

„Годинама је постојао фрустрирајући јаз између тога колико смо бележили да океани расту и колико смо могли да објаснимо појединачним узроцима.Овај рад показује да се, са бољим инструментима, процесима и паметнијом анализом, та рупа у знању може затворити. Сада са већом сигурношћу можемо објаснити пораст нивоа мора“, навео је професор Абрахам.

Ови трендови који забрињавају истраживаче вероватно ће се наставити и у наредним деценијама. Чак и ако се емисије гасова стаклене баште стабилизују, огромна инерција океана и светског леда подићи ће ниво мора у годинама које долазе.

Прецизно разумевање покретача овог процеса кључно је за израду поузданих пројекција и планирање стратегија за заштиту приобалних подручја.

„Не само да се налазе на нашем националном грбу, већ су крсташи постали и симбол заштите природе у Србији, показатељ могућег оптимизма за сва слична угрожавања природе. Крсташи сад имају и своју публику која са нестрпљењем чека резултате, пише и пита колико има парова, али велики рад је потребан да бисмо уопште сазнали те наизглед једноставне бројеве“, наводи Милан Ружић, извршни директор ДЗППС.

Током 2026. године праћено је 29 територијалних парова, од којих је 27 започело гнежђење. Успешно се гнездило 16 парова, а забележено је 25 младунаца који би требало да полете до средине јула.

У поређењу са 2025. годином, када је регистровано 19 парова и 14 младунаца, документован је пораст популације и успеха гнежђења.

Популација се и даље шири, пре свега у Банату, дуж тока реке Тисе и према граници са Румунијом. Ове године први пут су забележени парови и активно гнездо у јужној Бачкој, где се врста није гнездила деценијама.

Умерени оптимизам

Упркос позитивном тренду, опстанак орла крсташа и даље је неизвестан, што показује и чињеница да је код најмање четири пара током ове године дошло до напуштања гнезда или легла услед узнемиравања од стране људи.

Приближавање гнездима и дуготрајан боравак у њиховој близини међу главним су претњама овој врсти, те ДЗППС апелује на грађане да избегавају узнемиравање орлова и да свако угрожавање строго заштићених врста и њихових станишта пријаве надлежним институцијама.

„Резултати показују напредак, али и даље постоји потреба за опрезом. Уништавање станишта, сеча старих стабала, губитак плена, тровања птица, страдања на далеководима и узнемиравања могу имати директан утицај на успех гнежђења“, додаје Ружић.

У наредном периоду, док су младунци још увек у гнезду, планирано је прстеновање одређеног броја младунаца и постављање уређаја за сателитско праћење.

Све овогодишње активности праћења крсташа финансијски је подржала авио-компанија "Prince Aviation", а њихово спровођење не би било могуће остварити без великог броја волонтера, сарадника и чланова ДЗППС-а.

Прозор у праисторију дубина

Ово гробље китова није само највеће, већ и најстарије и најдубље познато на Земљи. Анализа прикупљених узорака, објављена у часопису Натуре, открила је да неки од фосила датирају чак до 5,3 милиона година у прошлост, у доба раног плиоцена. Међу остацима су идентификоване постојеће врсте, попут Ендрјуовог и тракастозубог кљунастог кита, али и изумрле врсте.

Палеонтолози су чак идентификовали потпуно нову, изумрлу врсту кљунастог кита, названу Pterocetus diamantinae. Крег Смит, океанограф који је открио први "пад кита" 1987. године, назвао је ово откриће "изузетно узбудљивим" и од огромног значаја за разумевање комплексне еволуције китова.

Оазе живота у вечној тами

Када кит угине, његово тело тоне на дно, стварајући "пад кита" који постаје извор хране и енергије за читаве екосистеме. Истраживачи су на пет новијих скелета затекли "ужурбане" заједнице дубокоморских створења. Кости су биле прекривене густим слојем микроба и црвима из рода Osedax, познатим као "црви који једу кости".

Око њих су се кретале медузе, змијасте звезде, ракови и шкољке, од којих су многе врсте, како верују научници, потпуно нове за науку. Ови "падови китова" функционишу као еволутивна жаришта и биогеографске "одскочне даске" које повезују удаљене заједнице, слично хидротермалним изворима.

Научници верују да је реч о комбинацији неколико фактора. Зона Дијамантина је популарно ловиште за кљунасте китове, специјализоване за лов на екстремним дубинама. Зарањање на више од 3.000 метара је физиолошки захтевно и повећава ризик од фаталне исцрпљености. Уз то, топографија рова у облику слова В делује као левак који каналише тонуће лешеве у уски коридор. Изузетно ниска стопа седиментације затим омогућава да ове кости остану изложене милионима година.

Екстраполацијом броја костију, процењује се да би на читавом подручју могло бити и до десет милиона лешева китова, што представља огромно и до сада непознато складиште од око 6,7 милиона тона угљеника. Ово откриће је тек почетак. Амерички палеонтолог Стивен Годфри упоредио је проналазак са првим открићем хидротермалних извора. "Ово откриће ме је подсетило на трејлер за први у низу епских филмова", прокоментарисао је Годфри. "Надам се да нас чека још много оваквих блокбастера."

Иако неки примећују да има простора за унапређењe, посебно у поређењу са ботаничким баштама у другим земљама, посетиоци кажу да уживају у зеленилу, удишу ваздух и одмарају очи. 

У Ботаничкој башти у току је изградња визиторског центра „Јосиф Панчић“. Расвета је потпуно обновљена, а тај пројекат заједнички су реализовали Општина Стари град, Ботаничка башта и Министарство заштите животне средине.

„До сада је та расвета функционисала на нивоу од 35 посто и последњи пут је мењана пре више од 20 година. Пројекат је омогућио да сада комплетно свих пет хектара Ботаничке баште буде опремљено новом расветом, лед расветом која је штедљива, омогућили смо да постоји соларни панели“, истакао је Радослав Марјановић, председник Општине Стари град.

Број биљних врста у Башти готово је утростручен у последњих осам година, а међу њима има и заштићених. У Београду, такође, има и строго заштићених врста птица. Од 2018. године у центру града гнезде се беле чиопе. Данас су стручњаци прстеновали младунце у колонији настањеној на Палати Албанија.

„Постављени су алуминијумски прстенови који имају серијски број, данас, на свакој јединки како бисмо могли да пратимо миграторне путеве, дужину живота и друге параметре зато што ова популација белих чиопа, која се налази у строгом центру града, потврђује да заштита животне средине, заштита природе и урбани део могу да иду руку под руку“, објаснила је Сара Павков, министарка за заштиту животне средине.

„Није необично што је на високој згради, али је необично што је у урбаним условима, чиопе се гнезде на високим стенама ван урбаних зона. Претпоставља се да се на 10. спрату ове зграде, који је недоступан, налази још пет-шест гнездећих парова тако да ћемо, кад се створе услови, извршити прстеновање“, прецизирала је Александра Дошлић, директорка Завода за заштиту природе Србије.

Порука данашњег обиласка „Јевремовца“ и колоније белих чиопа јесте да су улагање у природу и очување биодиверзитета заједничка одговорност свих нас.

Ипак, светски просек животног века расте, екстремно сиромаштво је, бар до недавних криза, било у опадању, образовни стандарди се побољшавају, а просечан доходак по становнику наставља дугорочни раст.

Тај раскорак представља оно што су истраживачи почетком друге деценије XXI века назвали „парадоксом еколога“ (environmentalist paradox): како објаснити да се људско благостање, мерено доминантним показатељима, побољшава истовремено док се екосистеми урушавају?

Овај парадокс, наравно, не негира постојање еколошке кризе. Али, он значајно усложњава њено тумачење.

Узнемирујућа чињеница

Уједињене нације су 2005. године објавиле извештај Millennium Ecosystem Assessment. Полазећи од констатације да долази до општег погоршања стања екосистема и услуга које они пружају људским друштвима, извештај је потврдио да велики део светских екосистема, као и користи које људи од њих имају, бележи пад.

На тој основи, научници су 2010. године формулисали суштину загонетке: ако се екосистемске услуге које подржавају људска друштва погоршавају, зашто показатељи људског развоја настављају да расту?

То није само академско питање. Оно задире у само средиште савремене политичке расправе. Ако се еколошка упозорења не одражавају на видљиво и опште погоршање услова живота, њихова уверљивост може бити доведена у питање.

Насупрот томе, ако се садашњи просперитет заснива на кумулативној деградацији чије последице тек треба да се испоље, онда је управо нечињење највећи ризик.

Први правац објашњења: проблем показатеља

Једно од првих објашњења парадокса усмерено је на саме показатеље који се користе.

Најважнији индикатори благостања – бруто домаћи производ (БДП) по становнику, очекивани животни век, образовање или њихова комбинација у Индексу људског развоја (Human Development Index HDI) – пре свега мере материјалне и здравствене аспекте живота.

Међутим, они слабо или уопште не обухватају квалитет односа човека према окружењу, отпорност локалних заједница, будућу еколошку сигурност или међугенерацијске ризике.

Део парадокса проистиче из раздвајања „токова“ и „залиха“: показатељи благостања мере токове (приход, производњу, потрошњу), док еколошка деградација погађа залихе (климу, биодиверзитет, плодност земљишта), чије пропадање може дуго остати невидљиво у уобичајеним статистикама.

Зато би парадокс могао бити последица онога што меримо – и онога што не меримо. Последњих година све више се расправља о проширењу система процене тако да обухвате допринос природе људима (nature’s contributions to people), рачуноводство природног капитала и вишедимензионалне индикаторе благостања.

Ипак, чак и уз обогаћивање методологије, основни закључак остаје исти: показатељи друштвено-економских достигнућа још увек нису почели да опадају.

Друго објашњење: велика енергетска и технолошка замена

Најубедљивија хипотеза данас јесте да су енергија фосилних горива и технолошке иновације омогућиле масовну замену услуга које је некада пружала сама природа.

Индустријска пољопривреда повећала је приносе. Хидротехничка инфраструктура ублажава локалне поремећаје у режиму падавина. Здравствени системи смањују смртност независно од непосредног стања животне средине.

Другим речима, савремена друштва развила су способност да амортизују и прилагоде се поремећајима. Али, та способност сама почива на материјалној и енергетској експанзији без преседана.

Најновија истраживања о токовима сировина показују да глобална експлоатација ресурса и даље расте: на светском нивоу економски раст и притисак на животну средину остају у тесној вези.

Парадокс, дакле, не побија постојање еколошких ограничења, већ указује на привремену способност индустријских друштава да, захваљујући огромној потрошњи енергије и ресурса, одложе њихове последице.

Отпорност или привид стабилности?

Једно од тумачења овог парадокса ослања се на појам отпорности (резилијентности): социоеколошки системи могу да апсорбују велике поремећаје, а да се не уруше одмах. Они поседују инерцију, резервне капацитете и способност прилагођавања.

Међутим, таква отпорност може бити варљива.

Истраживања о такозваним „тачкама преокрета“ (tipping points) указују да системи који делују стабилно могу нагло прећи критични праг. Клима, шумски екосистеми и ледени покривачи показују нелинеарну динамику.

Један од забрињавајућих примера јесте крчење Амазоније, које би могло да измени режим падавина и претвори прашуму у савану, са далекосежним последицама по светску климу.

Из те перспективе, одсуство видљивог колапса данас није доказ безбедности, већ можда само период латенције. Парадокс еколога могао би бити израз привидне стабилности која претходи дубљој трансформацији.

Питање размера и неједнакости

Глобални просеци такође прикривају веома различите стварности. За поједине заједнице, поплаве, суше или мегапожари повезани са климатским променама већ данас значе несигурност у снабдевању храном, губитак извора прихода или принудне миграције.

Парадокс је најизраженији када се посматрају укупни светски показатељи. На локалном нивоу, или када се анализира расподела последица, веза између еколошке деградације и рањивости становништва често је много јаснија.

Због тога се расправа последњих година померила ка концепту „сигурног и праведног простора“ (safe and fair space), који је 2012. предложила британска економисткиња Кејт Раворт. Основна идеја је да је искорењивање сиромаштва предуслов за одржив свет.

Међутим, поставља се питање: како помирити поштовање планетарних граница и смањење друштвених неједнакости, ако се просечан просперитет одвија истовремено са еколошким прекорачењима и социјалним неправдама?

Политички ризик парадокса

Једно је извесно: парадокс еколога има двоструко политичко значење.

Може се тумачити као:

– Доказ да су катастрофични сценарији били преувеличани, односно да еколошка деградација има ограничене последице по људско благостање јер је мање озбиљна него што се тврдило или зато што су друштва довољно прилагодљива;

– или, супротно томе, као доказ да су друштва до сада успевала само да одложе трошкове деградације, али не и да их отклоне, што значи да су постојећи механизми посматрања и предвиђања недовољни да прикажу стварно стање.

У првом случају, парадокс подстиче скептицизам и тежњу ка очувању постојећег стања. У другом, он представља аргумент у корист превентивних и опрезних политика. Управо та напетост између два тумачења обележава данашње јавне расправе.

Системска отпорност и зависност од акумулираних ресурса

Једна од кључних тема савремене литературе јесте зависност човечанства од акумулираних залиха: фосилних горива, природног капитала и наслеђене инфраструктуре.

Савремени просперитет заснива се на расту потрошње тих залиха, што представља јединствену појаву у људској историји.

Поставља се, међутим, питање: може ли се такав модел одржати на дуги рок? Парадокс би могао бити одраз модерног света који почива на привременим биофизичким условима. Њихово очување захтевало би или ограничење броја корисника – што заговарају неомалтусијанци кроз политику смањења наталитета – или веру да ће људска креативност и технолошки напредак успети да продуже постојећи модел, што тврде технооптимисти и такозвани корнукопијанци.

Колапс или трансформација?

Сам појам „колапса“ подразумева нагли и свеобухватни слом. Али, процеси којима данас сведочимо могли би бити постепенији, неуједначени и преображавајући, а не нужно потпуно разорни.

Савремена научна литература све више пажње посвећује путањама развоја система, социоеколошким транзицијама, институционалним капацитетима за прилагођавање и системским ризицима.

Тако се расправа померила са једноставног питања – „Да ли ћемо се урушити?“ или „Када ће доћи до урушавања?“ – ка сложенијем: под којим условима, у ком облику и којом динамиком ће еколошка деградација почети да утиче на људско благостање?

Шта нам заиста открива овај парадокс?

Парадокс еколога не оспорава ни научна упозорења ни достигнућа људског развоја. Напротив, он нас позива да превазиђемо поједностављену супротност између катастрофизма и технолошког оптимизма и подсећа да су последице деградације животне средине често одложене, неравномерно распоређене и прикривене материјалном снагом индустријских друштава.

Могуће је да катастрофа само касни. А можда је већ ту, али у мање упадљивим, расутим и другачијим облицима од оних које смо очекивали.

У сваком случају, овај парадокс не затвара еколошко питање. Напротив, приморава нас да га поставимо на нов начин – и са много већом научном строгошћу.

Аутори текста за портал Конверзејшн су: Жан-Мишел Салс, директор истраживања у области економије животне средине, Национални центар за научна истраживања (CNRS); Гај Ришар, директор за колективну научну експертизу, предвиђање и студије у Француском националном истраживачком институту за пољопривреду, храну и животну средину (INRAE), INRAE; Мишел Коломбије, Научни директор, IDDRI

То је плес у којима се мужјак и женка спајају, а након оплодње и одлагања јајашца прво умире мужјак, а затим и женка. Након парења, женке лете изнад површине реке неколико километара узводно, а јајашца се спуштају на дно и након 45 дана излежу се ларве које копају тунеле у блату формирајући густе колоније. Трогодишњи круг се тиме затвара. 

И тако сваке године средином јуна река Тиса постаје центар природног феномена јединственог у Европи, названог Цветање Тисе.Ово је изузетно редак природан феномен, који привлачи пажњу туриста из целог света.

Тиски цвет се појављује искључиво на реци Тиси у Новом Бечеју, Сенти и Кањижи. Поред тога се јавља само на реци Јангцекјанг у Кини. Да би дошло до цветања неопходно је да река Тиса буде чиста. 

Сваке године се низ реку Тису пуштају лицидерска срца, а треба замислити неку љубавну жељу која ће се по легенди и остварити. Шта је „тиски цвет“

Шта је „тиски цвет“

Појам се не везује за цветање биљака, већ за масовне ројеве инсеката који припадају роду водених цветова (Ephemeroptera). Тиски цвет је врста инсекта Palingenia longicauda) који је дугачак од осам до 12 сантиметара. Размак крила м је шест до седам сантиметара. У Србији је строго заштићена врста, на основу Бернске конференције.

Ларве тиског цвета три године живе у муљу на дну реке, а када изађу на површину њихов живот траје неколико сати. У том кратком времену инсекти се роје, паре, полажу јаја и на крају завршавају свој живот, прекривајући реку милионима белих крила.

Када и где посматрати догађај?

Стручњаци наводе да се цветање најчешће догађа средином јуна, када температура воде пређе 21 степен Целзијуса. Најпре се појављује мањи број јединки, а затим током неколико дана долази до масовног ројења са милионима инсеката који у поподневним часовима испуњавају површину реке. Најинтензивније ројење обично траје три до пет дана, а може се посматрати у периоду између 16 и 19 часова.

Они позивају Фифу да уведе строже заштитне мере, укључујући дуже паузе за расхлађивање и јасније протоколе за одлагање или померање утакмица у екстремним временским условима.

Очекује се да ће високе температуре представљати озбиљан изазов током турнира који ће се овог лета одржати у Сједињеним Америчким Државама, Канади и Мексику, а истраживачи упозоравају да би на 14 од 16 стадиона температуре могле да премаше безбедне границе.

У појединим деловима југа САД и северног Мексика просечне максималне дневне температуре крећу се око 30 степени Целзијуса, а током топлотних таласа могу да достигну и 40 степени.

Када се узму у обзир температура, влажност ваздуха, брзина ветра и интензитет сунчевог зрачења, играчи у тим градовима домаћинима суочавају се са веома високим ризиком од екстремног топлотног стреса.

ФИФА наводи да је „посвећена заштити здравља и безбедности играча, судија, навијача, волонтера и особља“, као и да се климатски ризици узимају у обзир током планирања турнира.

Које су актуелне мере

У оквиру свог „опредељења за добробит играча“, ФИФА је увела обавезне троминутне паузе за освежење у сваком полувремену свих утакмица на турниру, без обзира на временске услове.

На свим мечевима који се играју на отвореним стадионима стручни штабови и резервни играчи имаће на располагању климатизоване клупе.

ФИФА користи и референтну меру за процену топлотног оптерећења у спорту – температуру влажног глобуса (Wet Bulb Globe Temperature – WBGT), која узима у обзир и топлоту и влажност ваздуха.

Вредност WBGT од око 28 степени сматра се границом након које топлотни стрес постаје озбиљна претња за врхунске спортисте.

Према приручнику ФИФА за хитну медицинску помоћ, уколико је WBGT близу, једнак или виши од 32 степена, организатори утакмице треба да се договоре о „мерама предострожности како би се спречиле болести изазване врућином“.

ФИФА тврди да је предвидела и додатне мере за навијаче када прогнозе указују на високе температуре.

Гледаоцима ће бити дозвољено да унесу фабрички затворену флашу воде, а на стадионима ће бити активирани додатни системи расхлађивања, укључујући зоне са хладовином, системе за орошавање, расхладне аутобусе и проширену дистрибуцију воде.

Шта траже научници

Двадесет стручњака који су потписали писмо долазе са водећих универзитета и истраживачких институција из Велике Британије, САД, Канаде, Аустралије и Европе.

Они траже да ФИФА хитно преиспита свој приступ и уведе:

– одлагање или померање утакмица када WBGT пређе 28 степени;

– дуже паузе за расхлађивање од најмање шест минута;

– унапређене системе за расхлађивање играча;

– редовно ажурирање смерница у складу са најновијим научним сазнањима.

Такође позивају Фифу да усвоји стандарде које предлаже светски синдикат професионалних фудбалера Фифпро.

„Неодговоран однос према здрављу играча“

Директор Института Њу ведер (New Weather Institute) Ендру Симс, који је координирао отворено писмо, изјавио је за Би-Би-Си Спорт да је безбедност играча „хитно и веома важно питање“, јер ствари могу веома брзо да крену по злу у случају прегревања организма.

„Плашимо се да се ФИФА неодговорно понаша када је реч о здрављу и безбедности играча“, наглашава Симс.

Један од потписника, професор Даглас Каса са Универзитета Конектикат, оценио је да су многе актуелне препоруке Фифе далеко од идеалних.

„Пауза за хидратацију у сваком полувремену мора да траје дуже од три минута – најмање пет, а идеално шест минута. Надамо се да ће ово отворено писмо подстаћи Фифу да ажурира смернице о поступању у условима високих температура пре почетка Светског првенства“, наводи проф. Каса.

Екстремни временски услови могли би да обележе Мундијал 2026.

Врућине, олује са грмљавином, па чак и лош квалитет ваздуха изазван шумским пожарима карактеристични су за летњи период у САД, Канади и Мексику, где ће се одржати турнир.

Нова анализа организације World Weather Attribution (WWА) показује да ће играчи и навијачи током Светског првенства 2026. бити изложени знатно већем ризику од екстремних врућина и високе влажности него током Мундијала 1994. године, који је такође одржан на северноамеричком континенту.

Научници процењују да би приближно четвртина утакмица могла да буде одиграна при WBGT вредности вишој од 26 степени, док би око пет мечева могло да премаши праг од 28 степени WBGT (што одговара температури од око 38 степени при сувој врућини или 30 степени уз високу влажност), нивоу који Фифпро сматра опасним за игру.

WWА наводи да се ризик од још екстремнијих услова готово удвостручио од 1994. године, пре свега због климатских промена.

Одговор Фифе

ФИФА је одбила да директно коментарише отворено писмо и тврдње научника, али је саопштила да ће током турнира примењивати „вишеслојни модел ублажавања последица високих температура“, уз мере прилагођене условима у реалном времену.

Портпарол Фифе изјавио је да ће током читавог такмичења постојати посебна метеоролошка подршка, како на централном нивоу тако и у градовима домаћинима, док ће праћење WBGT индекса и индекса топлоте бити основа за доношење одлука.

Додаје се да је распоред утакмица прављен узимајући у обзир климатске услове, па су прилагођена времена почетка мечева, настојало се да се што више избегну термини са највишим температурама, а утакмице за које се очекује топлије време приоритетно су распоређене на наткривене стадионе.

Према наводима Фифе, календар такмичења осмишљен је и тако да смањи путовања репрезентација и повећа број дана за одмор, на основу процене ризика од врућине за сваку локацију појединачно.

Светска кућа фудбала поручује да ће наставити да прати временске прилике у реалном времену и да ће, уколико буде потребно, примењивати хитне мере, додајући да сарађује са локалним властима и медицинским стручњацима како би турнир био „безбедан и отпоран на изазове“.

Аутори студије, објављене у среду, наводе да су ове процене конзервативне, јер не узимају у обзир оштећења крошњи шума изазвана кишама, нити смањену доступност хране.

Циклон Сењар опустошио је Суматру крајем новембра, усмртивши више од 1.000 људи у најсмртоноснијој природној катастрофи у југоисточној Азији током 2025. године.

Према ауторима студије, резултати показују да екстремне падавине могу директно угрозити опстанак популација великих човеколиких мајмуна.

Међутим, штету нанету дивљим животињама на острву било је знатно теже проценити.

Стручњаци за дивље животиње раније су приметили да су након олује виђања тапанули орангутана постала веома ретка, што је подстакло спекулације да су животиње однете поплавама и клизиштима.

Професор Ерик Мејард, извршни директор организације „Борнео фјучерс“ из Брунеја и један од аутора студије, изјавио је за Би-Би-Си у децембру да је циклон Сењар вероватно усмртио око 35 орангутана, што је, како је тада рекао, представљало „велики ударац за популацију“.

Његова новија процена од 58 угинулих јединки представља значајно повећање у односу на претходне бројке.

Неколико недеља након циклона, хуманитарни радници су за Би-Би-Си испричали да су у селу Пуло Пакат, у централном округу Тапанули, пронашли леш за који су веровали да припада тапанули орангутану, делимично затрпаном у муљу и обореним стаблима.

„У протеклих неколико дана видео сам више људских тела, али ово је била прва угинула дивља животиња који сам затекао. Орангутани су некада долазили овде да једу воће. Сада изгледа као да је ово постало њихово гробље“, рекао је Деки Чандра, члан хуманитарног тима који је радио на том подручју.

Мејард је рекао да је видео фотографије угинулог орангутана које је Чандра поделио.

„Оно што ме је потресло јесте чињеница да је сво месо са лица било откинуто. Када се неколико хектара шуме сурва у огромним клизиштима, чак су и снажни орангутани беспомоћни и бивају смрскани.“, рекао је Мејард.

„Мора да је у шуми тада владала права ноћна мора“, додао је он.

Како истраживачи наводе, расте забринутост да је овај систем у опасности – баш када је свету најпотребнији. Скривени систем иза савременог предвиђања (ГООС) се често описује као облик праћења климе – али је много више од тога.

Систем је мрежа комплементарних система за посматрање, од којих је сваки дизајниран да "ухвати" различите делове океана на различите начине. Неких 4.000 аутономних роботских пловака (Argo robotic floats) спушта се сваких десет дана на дубину од 2.000 метара, пре него што се издигне на површину, како би се добили подаци температуре и салинитета, који се шаљу земаљским станицама путем сателита.

Подводне једрилице циљају вртлоге, обалне струје и континенталне ивице где пловак не може да стигне. Фоке  опремљене сензорима прикупљају податке испод поларног морског леда у регионима до којих ниједан други инструмент не може лако да дође.

Свака од ових платформи даје поуздане одговоре

Посматрања океана и прикупљање података помоћу сложених система за предвиђања има све више потешкоћа у раду.То укључује нумеричке временске моделе који се користе за генерисање дневних прогноза, који континуирано уносе податке о океану да би се предвидели временски услови који се развијају, као и новије системе предвиђања засноване на вештачкој интелигенцији. Исто важи и за прогнозе урагана и циклона, као и за сезонске прогнозе које се користе за предвиђање суше, жетве и потражње за енергијом.

Упозорења о морским топлотним таласима, пројекције нивоа мора и напори да се разумеју главни тренутни системи такође се ослањају на трајна дугорочна посматрања испод површине океана. Ова запажања су кључна за праћење климатских образаца Ел Ниња – укључујући велики догађај који је већ у току и који ће вероватно достићи врхунац крајем ове године – и главне тренутне системе као што је Атлантска меридијанска преокретна циркулација (Atlantic Meridional Overturning Circulation).

Разлог је углавном географски: амерички инструменти покривају сваки океански басен и попуњавају критичне празнине које ниједна друга нација тренутно не прати. И ово није теоријска брига. Предложена смањења за Националну управу за океане и атмосферу (НОАА) National Oceanic and Atmospheric Administration (NOAA)и Националну научну фондацију у Сједињеним Државама   National Science Foundation in the United States  сада угрожавају управо овај допринос.

На другим местима, системи за посматрање су такође под све већим притиском, а европски програми се суочавају са све већим финансијским притиском. У Кини, научници и креатори политике покушавају да изграде отпорнији национални напор у посматрању - али без ресурса који су тренутно потребни за пуну подршку то.

Ресурс који свет не може да изгуби 

Укупни годишњи трошкови рада ГООС-а – на свим платформама и особљу широм света – износе 1,1 милијарду америчких долара (око 1,8 милијарди новозеландских долара).

Ако то звучи скупо, узмите у обзир да једна велика сезона урагана може коштати Сједињене Државе стотине милијарди долара, док су морски топлотни таласи већ урушили рибарство и покренули масовно бељење корала широм света. У поређењу са економском штетом повезаном са екстремним временским и климатским поремећајима изазваним океаном, посматрање океана је једна од доступних јавних инвестиција са највећим повраћајем.

Међународна научна конференција ОceanObs'29, која ће се одржати у Кини за три године, биће прилика за преговоре о уравнотеженијем глобалном систему посматрања – боље усклађеном са данашњом економском реалношћу и поморским интересима. Такође би требало да подстакне већу научну сарадњу међу земљама, помажући да се обезбеде комплементарне мреже за колективно посматрање покривају што већи део глобалног океана.

Одржавање те покривености захтева стално обнављање. Арго плутачи обично трају четири до пет година пре него што им батерије нестану. То значи да се морају стално користити како би се спречиле празнине које се појављују преко океана.

Нови Зеланд овде игра изненађујуће важну улогу. Од 2004. године, истраживачки брод Кахароа помогао је у распоређивању више од 1.100 пловака Арго за међународне партнере преко Тихог и Јужног океана. Ово показује да чак и мање земље могу да искористе своје институције, стручност и поморски интерес да дају значајан допринос.

У исто време, ако се било која компонента ГООС-а уклони због политичких одлука донетих у САД или негде другде, способност целог система да испоручи поуздане информације би деградирала.

То би захтевало поновну изградњу система што би се показало много тежим и скупљим од трошкова његовог одржавања данас. Што је још важније, могло би да остави свет слепим у најконсеквентнијој трансформацији клима планете у људској историји.

Који је основни разлог због ког Европска инвестициона банка подржава пројекте зелене мобилности у Србији и можете ли навести кључне инвестиције?

Европска инвестициона банка улаже у одрживи транспорт, у системе који су чистији, безбеднији, отпорнији и доступни свима. Не ради се само о изградњи нове инфраструктуре, већ и о томе да транспортне мреже буду спремне за будућност, укључујући њихово прилагођавање климатским променама и побољшање безбедности на путевима. Улажемо у изградњу и модернизацију међународних коридора, железнице, градске транспортне инфраструктуре, пловних путева. Кључно је смањење емисије гасова стаклене баште уз истовремено коришћење економског потенцијала земље.

Можете ли навести главне инвестиције?

Неки од наших водећих пројеката, су пруге Београд-Ниш и Ниш-Димитровград. Помажемо у побољшању преко 1.500 километара путева у Србији, укључујући и рурална подручја, чинећи их безбеднијим и поузданијим.

Како транспорт утиче на климатске промене и шта сматрамо одрживим транспортом?

Транспортни сектор је одговоран за четвртину глобалних емисија гасова са ефектом стаклене баште. Чист транспорт има утицаја на здравље људи и животну средину. Да бисмо декарбонизовали транспорт, потребна су већа улагања у железнички и јавни превоз, стварање услова за веће учешће пешака и бициклиста у саобраћају, интеграцију нових технологија и дигитализацију.

Колика је укупна вредност инвестиција Европске инвестиционе банке у пројекте зелене мобилности у Србији?

У пројекте зелене мобилности до сада смо уложили преко 3,6 милијарди евра. Тренутно је на располагању 1,9 милијарди евра за инвестиције за транспортне пројекте у Србији, који су у току. Поред тога, постоји 780 милиона евра грантова које је обезбедила Европска унија. Ми не пружамо само финансијску помоћ за пројекте зелене мобилности, већ пружамо и техничку помоћ која је кључна за припрему и спровођење пројеката.

Зашто су овакви пројекти одрживе мобилности корисни за грађане и за животну средину, што можемо видети и из искустава земаља ЕУ?

Наравно, одрживи транспорт има огроман утицај на животну средину и живот грађана. Унапређењем мобилности у градовима имаћемо чистији ваздух што има велики утицај на здравље људи. То је посебно важно за децу и осетљиву популацију. У Београду, вожња бицикла чини само око 0,75 одсто путовања. У Европској унији 17 одсто грађана користи бицикле као превозно средство. Циљ нам је да пружимо и техничку помоћ за развој одрживих стратегија градске мобилности. Потребно је да транспортни систем буде отпорнији на климатске промене, јер се топлотни таласи повећавају из године у годину. Потребни су безбеднији путеви и железнице, брже и поузданије опције транспорта. Потенцијал железнице је неискоришћен.

Како Европска инвестициона банка подржава зелену транзицију у другим секторима?

Зелена транзиција је кључна не само за транспорт већ и енергетику и животну средину. Ми улажемо у системе водоснабдевања и пречишћавања отпадних вода (на пример у општини Палилула у Београду). За приватни сектор, кроз Зелену кредитну линију од 160 милиона евра са Банком Интеза, помажемо компанијама да улажу у енергетску ефикасност и обновљиве изворе енергије. На регионалном нивоу, наш програм за приватни сектор Западног Балкана од 187 милиона евра подржава мала и средња предузећа у дигитализацији и зеленим инвестицијама, од одрживе пољопривреде до екотуризма. У оквиру програма „ЕУ за Зелену агенду у Србији“, мобилисали смо око 52 милиона евра за преко 90 зелених пројеката, укључујући иновативна решења за борбу против загађења ваздуха.

У чему је заправо предност финансирања ЕУ?

Европска унија пружа финансирање комбинујући грантове у оквиру Инвестиционог оквира за Западни Балкан, концесијске кредите и техничку помоћ. То је најконкурентнија понуда у региону која подржава дугорочни раст без угрожавања економског суверенитета. Омогућава реализацију великих пројеката који иначе не би били могући, као што су изградња путева, железнице, постројења за третман отпадних вода. Откључано је 15,9 милијарди евра укупних инвестиција. Поред финансирања, Европска унија и Европска инвестициона банка осигуравају да сви пројекти испуњавају највише еколошке и социјалне стандарде и стандарде јавних набавки. Пружамо и стручну подршку за писање пројеката и њихову примену и за примену европских стандарда.

Колике су укупне инвестиције Европске инвестиционе банке у сектор заштите животне средине у Србији?

Помажући у заштити животне средине, у сектору вода до сада смо уложили 145 милиона евра. Заштита животне средине је шири концепт који је уграђен у све наше пројекте. Наше инвестиције покривају одрживи транспорт, чисту енергију и зелене кредитне линије. Укупно смо до сада уложили преко четири милијарде евра у ове секторе. Заједно са партнерима, Европска инвестициона банка је спремна да даље подржи зелену транзицију Србије и допринесе чистијем окружењу за њене грађане.

Зелена недеља ЕУ је у току, па бих позвао људе да посете догађаје у Европским кућама широм земље и да из прве руке виде иницијативе које финансира ЕУ, а које већ доносе еколошку корист на терену.