„Тај површински пожар, који се лако шири кроз површински слој земље, кроз то паљење органске материје, он само тиња. Дакле, дим се дешава, тиња органска материја, и онда она само од‌једном плане, букне. То се дешава све време на Делиблатској пешчари, дешава се и сада, и зато се и даље јављају локално нове ватре", наводи др Ћук.

У Делиблатској пешчари за сада је стабилно, а сателит данас први пут не очитава жаришта у том подручју.

Додаје да кошава додатно отежава околности и распирује ватру, те да се ситуација не може у потпуности смирити док не буде кише.

Застрашујући губици и проблем са погрешно сађеним врстама

Говорећи о размерама штете и површини од више од 3.500 до 4.000 хектара опожарене територије, др Ћук истиче да су губици огромни и да ће се тачни подаци знати тек после мониторинга. Ипак, упозорава да се јавност превише везује за шуме, наглашавајући да шуме, у својој основи, природно не припадају пешчари.

„Де факто се у последњих 200 година, нарочито у последњих 70 година, 91% отворених станишта се трансформисало јер смо садили погрешне дрвенасте врсте у Делиблатској пешчари. И ми имамо - уместо степа на песку и пешчарских травњака, већински шуме багрема и бора које су ту намерно сађене", истиче она.

Посебно наглашава да је бор погрешно одабрана врста која итекако поспешује шумске пожаре због пуно смоле и шишарки које пуцају као катапулт, док је багрем инвазивна врста која преузима ресурсе. Са друге стране, велику забринутост изазивају уништени травнати екосистеми, односно природна вегетација на песку која представља заштићена станишта од европског и глобалног значаја.

Шта доноси обнова и зашто се пракса у шумарству мора мењати?

Када се пожар угаси, уследиће рад на рестаурацији подручја. Др Ћук наводи да је већ учествовала на радним састанцима са експертима из области шумарства, јавних предузећа и министарстава, где је постигнут договор да се пракса у шумарству мора мењати.

„То значи да нећемо по сваку цену пошумљавати подручје погрешним врстама. Јако је важно да и слушаоци чују и разумеју: не можемо садити било какву шуму било где. Да су избори погрешни са несагледивим последицама, ево управо Делиблатске пешчаре као примера", поручује др Ћук, додајући да ће приоритет бити обнављање природних шума и отворених станишта.

Ипак, упозорава да Панонску низију осим дезертификације погађа и интензивно ширење инвазивних врста, при чему ће багрем, као најагилнија врста, имати највећу шансу да међу првима заузме отворене еколошке нише.

Угрожен јединствени биљни и животињски свет

Делиблатска пешчара се простире на 35.000 хектара чисте дивљине и представља јединствен природни феномен у потпуности изолован од цивилизације, због чега обилује ендемским и ретким врстама које се не могу наћи нигде другде у Србији или свету.

„Ја се бринем шта ће бити са неким биљним врстама које сам и сама тешко налазила или их нисам нашла уопште, јер претпостављамо да су одатле ишчезле. А исто тако верујем да ће овај пожар многе друге врсте у потпуности уклонити са списка флоре и фауне Делиблатске пешчаре", упозорава.

Додаје да су губици међу крупнијим сисарима и целокупним животињским светом огроман ударац који се никако не сме занемарити.

Нова климатска реалност и лекције за будућност

Мирјана Ћук је, у емисији Првог програма Радио Београда „У средишту пажње“, истакла да су екстремне суше и више температуре на свом врхунцу у новијој историји, те да овакве катастрофе више нису изоловани инциденти, већ наша нова реалност са којом ћемо морати да живимо.

„Ово није безазлено, ово није наивно и ово је сигурно нешто што ће нас пратити и у будућности. Делиблатска пешчара је увек била ризично подручје када су пожари у питању, претрпела је огромне пожаре у прошлости, али никада, никада оволико велики пожар", наглашава она.

Позивајући надлежне структуре и целокупно друштво да из ових догађаја извуку поуку, др Ћук закључује да систем заштите од пожара мора да се унапреди и да се на ризичним локацијама широм земље мора деловати превентивно, пре него што буде касно.

– Сећам се да смо се сви радовали снегу тамо за Божић и санкању, а чујем да тога сада много мање има. Знам да су некада биле велике температуре, оно 30-32, неколико дана и то нам је било необично, али овако као што сам сада видео, то не памтим.

Водостај Дунава је на историјском минимуму. Топлотни таласи су сваке године све дужи и све јачи. Колико је данас у контексту климатских промена важна, детаљна и правовремена прогноза?

– Са тим променама, са повећањем температура, средња температура се свуда мења. Међутим и ти контрасти од тог средњег, осцилација навише је много већа и због тога је то важно предвидети те краткорочне осцилације које су у случају великих олуја врло штетне. Ако је ветар и други екстреми они такође су штетни и разорни.

Колико прогноза може да помогне да се умањи штета?

– То може у неким случајевима врло добро да се уради уз помоћу радара и тих краткорочних прогноза. На пример, може да се каже долази олуја и има велики град. Одмах стрпате ауто у гаражу или се склоните од ветра. Не можете ви да спречите тај ветар, али можете да узмете неке мере да себе заштитите.

Како можете помоћу радара да прогнозирате да ли ће из неког облака пасти киша, град или ће се десити олуја или суперћелијска олуја?

– То је релативно лако сада предвидети на краткорочно, јер кад се та олуја развије и почне онда има неких знакова, неких потписа по којој се препознаје да ће ту бити велики град, да ће бити торнадо и да ће бити јак ветар. То се види, то су мерења које узимају рефлективитет и поларизациона мерења такође.

Ваша књига „Доплер радар и метеоролошка осматрања” сматра се основним уџбеником у овој области.

– Били смо на правом месту у право време почетка развијања тог Доплеровог радара и онда наставак са тим поларизациони радарима. То је био дуг период и успели смо да изнад очекивања постигнемо резултате који су практични и корисни.

Колико су Ваша предвиђања, односно ваше временске прогнозе помогле у пракси кроз систем ране најаве?

– Сваки од тих торнада има другчије време предвиђања. Има их много... Неки се открију пет, шест минута раније, а неки чак и 18. Али средња вредност је отприлике 12, 13 минута.

Колико вештачка интелигенција може да помогне у изради временске прогнозе?

– Вештачка интелигенција ће побољшати и предвиђање и откривање. Зато што она узима у обзир не само физику него и претходна искуства. Тако да ће то знато побољшати. Већ побољшава, многи употребљавају, али то још није сасвим развијено и раширено.

Око 4.000 година касније, Тарас је постао Таранто, други по величини град у италијанској регији Пуља. Иако више не носи име свог легендарног оснивача, веза Таранта са делфинима остала је снажна.

Од древних локалних новчића, статуа и фигурица, до градског грба и амблема професионалног фудбалског клуба, овај племенити китолики сисар присутан је свуда – често са Тарасом на леђима. Данас нова веза са једним од најомиљенијих становника океана исписује охрабрујућу причу о Таранту – и отвара нову будућност за делфине који се тренутно налазе у заточеништву.

Хиљаде делфина различитих врста, међу којима су велики делфини, дугокљуни делфини и пругасти делфини, успешно живе у топлим водама Тарантског залива – дела Јонског мора смештеног код „штикле“ италијанске „чизме“.

Са зидина старог града Таранта, познатог као Città Vecchia, често је могуће видети делфине како у даљини искачу из таласа. Сваке године хиљаде посетилаца Таранта користе прилику да ове дружељубиве животиње виде изблиза током организованих једнодневних излета.

Захваљујући новом пионирском пројекту, дивљим делфинима ускоро ће се придружити и неки који можда никада нису осетили слободу отвореног мора. Они ће бити смештени у потпуно новом Уточишту за делфине Сан Паоло – првом европском морском уточишту за делфине који су раније живели у заточеништву.

Морски биолог Кармело Фаница, оснивач је „Јонског удружења за заштиту делфина" (Jonian Dolphin Conservation – JDC), организације која се налази у средишту напора за заштиту делфина у Таранту.

Високотехнолошко морско уточиште

Поред острва Сан Паоло – малог острва на којем се налази тврђава из Наполеоновог доба – изграђен је низу плаво-белих модуларних коцки распоређених у правилне квадрате на благо заталасаној води.

„Имамо површину од седам хектара“, објашњава Фаница. „То су и бове за надзор... Прикупљамо податке о квалитету воде, квалитету ваздуха, а имамо и хидрофон за мерење акустичне буке у води. Све те информације стижу у контролну собу у нашем седишту.“

Подручје је опремљено и подводним камерама и системом вештачке интелигенције који прати податке и, у случају било каквих неправилности у окружењу, може да пошаље упозорење биолозима у бази.

Ту је и плутајућа кабина са просторима за складиштење и припрему хране, у којој ће особље такође радити и спавати, као и посебна платформа на којој ће ветеринари моћи да брину о животињама.

Делфини које би уточиште требало да прими тренутно се налазе у акваријумима, нарочито у Француској, где је новим законом, који ће ступити на снагу у децембру 2026. године, забрањено одржавање представа са китоликим сисарима, попут делфина и китова.

Иако су активисти за заштиту природе и организације за права животиња поздравили забрану, затварање ових морских паркова створило је нови проблем – шта урадити са животињама које су у њима остале.

„Етичко“ решење

„Француска влада је предузела веома важан корак јер је затворила објекте или омогућила затварање појединих комплекса“, истиче Фаница. „Али проблем је у томе што нико нема решење на уму, јер ако затворите неки објекат, морате да имате решење за животиње које се у њему налазе.“

После толико времена проведеног у заточеништву, пуштање тих животиња у дивљину није могуће.

„Истина је да није могуће узети животињу која је читав живот провела у бетонском базену и једноставно је пустити у отворено море“, рекао је Фаница за Си-Ен-Ен.

„Зато сада желимо да створимо модел за прихват животиња из објеката који су већ затворени или оних који ће бити затворени у будућности. Желимо да пронађемо решење, решење које ће обезбедити добробит животиња.“

Наука за грађане и препород града

Фаничин тим је овог месеца добио коначне дозволе за завршетак уточишта, које ће у почетку бити дом за само неколико делфина, док Удружење истражује могућности свог новог пројекта. Циљ је да се угости мала породична група како би се открио „исправан начин управљања овим животињама у оваквој врсти објекта".

Уточиште неће бити отворено за јавност, али ће посетиоци седишта Удружења, познатог као Кетос - Евро-медитерански центар за море и китове, моћи да посматрају делфине путем великих екрана и опреме за надзор.

Овај пројекат је део шире приче о трансформацији Таранта. Град се последњих година труди да се ослободи своје повезаности са тешком индустријом, посебно са челичаном Илва, која га је деценијама дефинисала.

Док челичана смањује капацитете и уводи строже еколошке мере, Таранто постаје дестинација за крузере и покреће велике пројекте регенерације како би редефинисао свој имиџ. Постојала је забринутост да би индустријска активност могла негативно утицати на станиште делфина, али Фаница каже да је то детаљно проучено.

„Са еколошким мониторингом подручја почели смо 2018. године", објашњава он. Његов тим је провео пет година проучавајући море, морско дно, ваздух и песак. „Сигурни смо да тешка индустрија нема никакав утицај на ово подручје. Такође, имамо систем за праћење у реалном времену који нам шаље информације 24 сата дневно, седам дана у недељи."

Након толико година рада, док је све скоро спремно за долазак првих становника, Фаница признаје да и даље сања о том тренутку.

„Понекад сањам старог делфина како плива укруг у бетонском базену", каже Фаница са осмехом. „Тај делфин је ухваћен пре много година на отвореном мору. Волео бих да знам шта ће осетити када га будемо могли пребацити у наше уточиште, где ће моћи да додирне дно, песак и чује звукове мора. То је невероватна ствар. То је наш сан."

„Озон који настаје у приземним слојевима, односно у делу ваздуха који ми удишемо се сматра секундарном загађујућом супстанцом. то значи да се он не емитује директно из извора загађења већ настаје хемијским реакцијама у атмосфери, односно у ваздуху. Да би дошло до његовог настанка неопходно је да у ваздуху постоје гасови, као што су азотови оксиди и испарљива органска једињења али и висока температура, односно високо сунчево зрачење, то јест УВ зрачење”, рекла је др Гордана Јовановић из Института за физику у Београду.

Док је у зимским месецима загађење ваздуха веће у вечерњим и јутарњим сатима и ноћу, а ваздух чистији преко дана, у току лета је супротно.

„Обзиром да је приземни озон секундарни загађивач, настаје као последица хемијских реакција у атмосфери при тлу, његова највећа концентрација се појављује у периоду од 14 до 18, неки пут до 20 часова у току дана, када долази из разреда хемијске реакције. Већ после тога како зађе сунце, тако и опада концентрације приземног озона у ваздуху и то је оно карактеришено од доба дана и потпуно различити од онога што смо навикли у зимском периоду”, изјавио је Дејан Лекић из Националне еколошке асоцијације.

Повишени нивои озона нису карактеристични само за урбана подручје. Повећена концентрација измерена је и на Копаонику.

„Испарљива органска једињења нису искључиво антропогене загађујуће супстанце, оне се емитују из различитих биогених извора као што су рецимо шуме. Он је штетан пре свега зато што утиче на респираторне органе и изазива различите иритације носа, грла и дисајних путева. Због тога може изразито штетно утицати на децу, старије људе и болеснике са респираторним и кардиоваскуларним обољењима”, додала је Јовановићева.

Грађани могу да прате податке о нивоу шест основних загађујућих супстанци које обухвата државни мониторинг, на сајту Агенције за заштиту животне средине и Градског завода за јавно здравље, где могу видети и препоруке како да се понашају у случају повећаног загађења. Саветује се избегаање и смањите физичке активности на отвореном.

Леконс је своје искуство документовала на Тиктоку, где је снимак прегледан више од 21 милион пута.

Како је испричала, раније је имала сусрете са змијама у Грчкој и Аустралији, због чега је, како каже, можда постала мање опрезна. Тог јутра претпоставила је да су се животиње склониле након што је стазом прошла велика група планинара.

„Са собом сам имала телефон, штапове за трчање, камеру, воду, крему за сунчање и Рубикову коцку. Обично бих понела и мини прибор за прву помоћ, али из неког разлога, тог дана га нисам имала код себе“, присећа се Леконс.

Док се спуштала низ стазу, заобишла је кривину и осетила оштар бол у левој Ахиловој тетиви. Одмах је схватила да ју је ујела змија.

Прво је телефоном снимила змију, а затим покушала да позове хитну помоћ. Позив је, међутим, прекинут за мање од минута јер оператери нису разумели енглески језик.

Сама на удаљеној планинској стази, обратила се оцу Роберту Леконсу, лекару у Аустралији, преко апликације „Вотсап“. Он ју је саветовао како да мирује и имобилише ногу, док му је она преко апликације „Вот3вордс“ послала своју тачну локацију.

Помоћ је потражила и од власника хостела у којем је недавно одсела, а управо се тај позив показао кључним за успостављање контакта са локалним службама.

Спасавање и опоравак

Хитна помоћ је послата 25 минута након уједа, али је због неприступачног терена до ње стигла тек пола сата касније. После још сат времена транспорта стигла је у болницу у Бајрам Цурију, где је примила противотров.

На снимцима које је објавила види се како јој нога отиче, док је она говорила о снажним боловима. После две ноћи у болници пуштена је на опоравак.

Упркос језичкој баријери и трауматичном искуству, захвалила је свима који су учествовали у њеном спасавању, посебно човеку који ју је носио преко неравног терена.

Своје искуство поделила је како би указала на ризике планинарења без поуздане комуникације и припреме за хитне ситуације у страној земљи.

„Када размислим, схватила сам да морам бити боље припремљена и носити сателитски комуникациони уређај“, рекла је Леконс.

Додаје да ће убудуће бити опрезнија током самосталних планинарења, али да не жели да дозволи да страх управља њеним животом и одвоји је од активности коју воли.

„Програм прилагођавања на климатске промене треба да обезбеди и заштиту од претоплих периода, али и од бујичних вода. Наравно, ми имамо акциони план прилагођавања климатским променама, све сфере живота су захваћене, укупно 25 области, а ако не будемо примењивали те мере заштите климатске промене могле би да нас до 2050. коштају и 15 одсто БДП-а“, рекла је Биљана Вранеш мастер метеоролог.

Због врућине, у последње 4 године у Европи је преминуло више од 200.000 људи, саопштио је директор Светске здравствене организације за Европу, уз оцену да су климатске промене пре свега претња људској безбедности.

„Оно што наши лекари уочавају у пракси је да се повећава број пацијената који траже њихову помоћ, нарочито хроничних пацијената са посебним акцентом на кардиоваскуларне пацијенте. Истраживања показују да врућине утичу и на наше физичко, али и на наше ментално здравље. Међутим, оно што такође показују истраживања да природа итекако може да нам помогне у борби са врућинама, рецимо да смањује здравствене ризике који су повезани са њом и то кроз паркове, шуме, језера“, рекла је др Ивана Божовић, доктор медицинских наука из области јавног здравља.

Међу најважнијим препорукама СЗО је озелењавање градова.

„Крошња дрвета може годишње да апсорбује између 10 и 40 килограма угљен-диоксида. Такође спушта температуру ваздуха и до 8 степени. Ако се заснивају нове зелене површине боље је стварати површине слојевитог карактера, односно да буде заступљено и дрвеће и жбунасте врсте различите висине и трава. Такође битан је коренов систем, нарочито дрвећа који упија влагу и спречава појаву клизишта. Треба поменути и вертикално зеленило и кровне баште“, истакла је Ивона Пантелић, дипломирани инжењер пејзажне архитектуре.

Како би се неутралисао ефекат топлотног острва свака градско насеље мора да има најмање 30 одсто површине под крошњама дрвећа, а сваки становник града мора имати приступ јавном парку или зеленој површини на највише 300 метара удаљености од свог дома.

 У Програму заштите животне средине, Акционом плану адаптације на климатске промене града Београда зелена инфраструктура се издваја као приоритетна мера. За сада Београд има свега око 16 одсто територије под шумама, а у неким деловима у центру града мање од три процента.

Сада су палеонтолози, закопане у некадашњем морском дну тог давно несталог мора на висоравни Абу-Тартур, пронашли доказе о његовом богатом животу – зубе ајкула које су успевале у мору препуном рибе.

И није реч о само једној врсти ајкуле. Укупан број различитих врста пронађених у том слоју формације Дуви сада износи најмање седам, пружајући увид у богате морске екосистеме који су некада цветали дуж северног руба Африке.

„Овај скуп налаза заједно указује на морски екосистем богат хранљивим материјама и високе продуктивности дуж фосфогеног руба континенталног шелфа“, наводи тим предвођен палеонтологом Тареком Јасином са Универзитета у Каиру у раду објављеном у часопису Cretaceous Research.

Током периода креде, пре између око 145 и 66 милиона година, Земља је била веома другачије место. Под утицајем климе стаклене баште, коју су покретале тектонске активности, свет је био топлији, са мало или нимало поларног леда. Виши ниво мора значио је да су велики делови копна на којима данас живимо били под водом, укључујући и север Африке.

То знамо, бар делимично, захваљујући фосфатима. Наслаге фосфорита често настају у подручјима високе морске продуктивности, где фосфор интензивно кружи и концентрише се.

Обимне наслаге фосфата у формацији Дуви зато чувају не само остатке овог древног мора, већ и трагове који откривају колико су његове воде некада биле продуктивне.

У претходним истраживањима, Јасин и његове колеге идентификовали су две врсте ајкула на основу неколико зуба пронађених у фосилном слоју. То је био интригантан сигнал, будући да заједница способна да подржи више великих предатора мора имати развијену и продуктивну мрежу исхране испод њих.

Зато су се вратили у Абу-Тартур како би покушали да сазнају више.

А црни и жути слојеви фосфата формације Дуви донели су нове налазе. Научници су пронашли још 14 зуба ајкула, који припадају још пет врста, од којих ниједна раније није била идентификована на локалитету Абу-Тартур.

Када су у питању древне ајкуле, често су управо зуби све што је остало, па суптилне разлике међу њима могу бити једини показатељ на основу којег се одређује врста.

Код зуба пронађених у формацији Дуви, међутим, разлике нису увек биле суптилне.

Неки од зуба били су дуги и танки попут игле. Други су били широки и назубљени, вероватно погоднији за сечење него за пробијање плена. Један зуб био је изразито закривљен, попут карамбита. Неки су имали мале бочне израслине налик очњацима, познате као додатни врхови, док их други нису имали.

На основу других фосилних налаза широм света, истраживачи су утврдили да зуби припадају пет изумрлих врста: Cretalamna cf. Maroccana, Scapanorhynchus cf. raphiodon,Serratolamna cf. Serrata, Squalicorax bassanii и Squalicorax pristodontus.

Свих пет врста први пут је забележено на локалитету Абу-Тартур.

Две су први пут пронађене у Египту – Serratolamna cf. Serrata и Squalicorax bassanii .

Један налаз се посебно издвојио. Scapanorhynchus cf. raphiodon, врста са зубима налик иглама, могла би да представља први познати налаз ове врсте у Африци. Поред тога, према наводима истраживача, могао би да буде и најмлађи примерак ове врсте у фосилним записима, будући да су сви остали познати примерци знатно старији.

Међутим, идентификација ових врста пружа много занимљивију слику од оне коју би могао да опише само „скуп различитих ајкула“.

Као што њихови зуби наговештавају, ове ајкуле вероватно нису директно конкурисале једна другој, већ су заузимале различите еколошке нише у богатом морском окружењу.

„Присуство рода Squalicorax могло би да указује на утицај приобалних подручја и унутрашњег дела континенталног шелфа, док појава рода Scapanorhynchus указује на услове дубљих вода спољног шелфа и континенталне падине“, наводе истраживачи.

Ниједан од ових морских сисара историјски није био присутан на овом подручју, јер им је лед онемогућавао приступ приобалним водама. Сада, како климатске промене загревају море и топе лед, они су се прилагодили новим условима.

Научници тај феномен описују као сезонске арктичке „помаме за храном“ – део велике промене режима у океанском екосистему дуж источног Гренланда.

Промена је драматична – током истраживања са бродова у том региону све до 2006. године није забележен ниједан грбави кит.

Године 2007. примећено је седам грбавих китова, док је до 2024. године забележено 150 опажања ових огромних животиња са бродова.

Прва систематска истраживања китова усани – групе којој припадају перајари, мали и грбави китови – дуж обале источног Гренланда истраживачи су спровели током лета 2015. и 2024. године.

Те податке комбиновали су са кретањем 15 китова опремљених сателитским одашиљачима, као и сведочењима инуитских ловаца, чиме је створена слика онога што је водећи истраживач, професор Мадс Петер Хеиде-Јøргенсен, назвао „великом променом еколошког режима“.

Процењује се да је током лета 2024. године око 4.000 грбавих китова, 6.000 перајара и 6.000 малих китова посетило Гренландско море.

Професор Хеиде-Јøргенсен, из Гренландског института за природне ресурсе, рекао је за Би-Би-Си да су промене у том региону „вероватно најрадикалније које можемо видети било где у субарктичком подручју“.

До промене је дошло услед пораста температуре мора и доступности хране. Чини се да се китови хране рибом која је доспела у топлије воде источног Гренланда.

Истраживачи су проценили да би три врсте китова током летње сезоне храњења могле да поједу најмање 800.000 тона рибе и крила.

На основу ове студије није јасно да ли промена одражава укупан пораст бројности ових врста китова или само њихову прерасподелу из других подручја.

Други стручњаци са којима је британски јавни сервис разговарао рекли су да су забринути због тога што истраживање указује на прилив животиња из западног Гренланда. То је осетљиво питање на Гренланду, земљи у којој се неке врсте китова лове.

Ипак, научници наводе да њихови резултати показују да се ови „опортунистички“ китови усани очигледно прилагођавају променама и да би од њих чак могли имати користи.

Међутим, друге арктичке врсте су „сада у невољи“, објаснио је професор Хеиде-Јøргенсен.

Животиње попут нарвала и белуга деле станиште са овим другим китовима или их они чак потискују из њихових станишта.

„За неке врсте климатске промене нису нужно проблем – оне отварају нове могућности. Али друге врсте губе своје станиште“, истакао је професор Хеиде-Јøргенсен,

На тераси може готово све, али није све подједнако захвално

Саговорница је истакла да на тераси могу да се гаје различите врсте воћа, поврћа и зачинског биља, али то не значи да ће свака биљка дати очекивани род.

„Наравно, и зачинско биље и воће и поврће, све ми данас можемо гајити на терасама, градским или како већ хоћемо да их зовемо. Али морамо бити свесни да је то прилика у коју морате много да уложите, а рода некада нема", рекла је Ада Столић.

Зато наводи да терасу не треба посматрати као простор за производњу хране. За многе је практичније и захвалније да је испуне украсним и вишегодишњим биљкама које ће током већег дела године пружати зеленило.

„Лепо је гајити своје, убрати нешто своје и уштедети, али најбоље је да испуните своју жељу и гајите украсне биљке. Оне вам током целе године, дају зеленило", истакла је саговорница.

Зачинско биље је добар почетак

За оне који ипак желе нешто јестиво, зачинско биље може бити захвалан избор. Першун, ловор, нана и босиљак могу да се гаје на тераси, али и код њих је важно знати колико воде и светлости траже.

„Зачинско биље може да се гаји на терасама. Першун, који је веома добар, јер га не морате стално обнављати. Можете да гајите и ловор, нану и босиљак", рекла је Стојићева.

Проблем почетницима често представља управо заливање. Биљке током великих врућина не треба непрестано натапати водом, јер вишак може да буде подједнако штетан као и недостатак.

„Ово лето је било жестоко и многима су биљке пропале. Када је биљка у саксији, сипате, сипате, сипате воду, направи се блато и све се практично укува. Чак је требало смањити заливање, а рано ујутру само орошавати", наводи саговорница.

Јутро је најбоље време за заливање биљака

Код биљака које се гаје на тераси, време заливањаје веома важно.

„На овим температурама углавном препоручујемо да се и заливање и орошавање обављају ујутру, када су хладне саксије и хладне биљке. Када је башта у питању,  она може да се залива и предвече, око 22 или 23 сата, у зависности од система за заливање.Орошавање је једноставно – довољно је користити прскалицу којом се биљка и њено лишће лагано овлаже", истакла је саговорница.

Тераса одређује избор биљака

Није свака тераса иста. Неке су током целог дана изложене сунцу, док су друге у полусенци или сенци. Због тога избор биљака треба прилагодити условима које већ имамо, а не очекивати да се свака врста  биљке може успешно гајити на било ком месту.

„Не можемо сви бирати ни хлад ни сунце. Имамо терасу какву имамо. Можемо направити засену, биљке мало спустити у хлад и променити однос заливања", истиче Ада Стојић.

Биљке не би требало стално премештати са терасе у затворен простор и обрнуто. У најтоплијем делу дана довољно је склонити их са директног сунца.

Медитеранске биљке све боље успевају и код нас

Промене климатских услова омогућавају да се у нашим крајевима све чешће успешно гаје врсте које смо раније углавном повезивали са Медитераном.

Како је истакла саговорница, треба да се оријентишемо на узгајање биљака као што су лимун, помело, кумкват и други цитруси, јер се клима променила.

„Наравно да помело може да сазри на једној београдској тераси. Залива се и орошава сваки дан, а на овим температурама најбоље је то радити ујутру", рекла је инжењерка хортикултуре.

Љуте папричице брзо дају резултат, али кратко трају

За оне који желе да се окушају у узгоју поврћа, љуте папричице могу бити добар избор. Посебно су декоративне, а до рода могу стићи током једне сезоне.

„Љуте папричице се врло брзо произведу. Ако их посејете у децембру, па у фебруару или марту испикирате и расадите, или купите готов расад у пролеће, могу да стигну до августа.Ипак, треба имати на уму да ни најдекоративнија паприка није трајна биљка.Морате бити свесни да та паприка увене и пропадне. И онда вам остане празна саксија. Можете се забављати, али треба размишљати колико труда, новца и времена улажете. Боље је определити се за дуготрајне и отпорније врсте биљака", рекла је Стојићева.

Маслина је захвална за градске услове

Међу биљкама које су препорука је и маслина. Не захтева често пресађивање и може годинама да остане у истој саксији одговарајуће ширине.

„Маслина је дрво мира, јако је отпорна. У истој саксији може да проведе још пет година, ако има довољно ширине. Када дође време, узима се само за један број већа саксија", навела је саговорница.

 Маслина воли песковитије земљиште и добро подноси оскудније услове, што је чини погодном за оне који немају велико искуство у гајењу биљака.

Почетници треба да бирају оно што им се допада – али и оно што могу да негују

Стојићева истиче да не постоји универзална биљка,  јер избор зависи од простора, светлости, времена које имамо, али и личног укуса.

„Неко бира очима, неко мирисом. Некоме се допада лаванда, некоме рузмарин, смиље. Неко жели биљку која ће заклонити простор. Све то има свој смисао.. Најважније је да биљка одговара условима на тераси и да не захтева више неге него што власник може да јој пружи.Бирајте оно што је најмање захтевно и што се најмање залива", рекла је Стојићева.

За оне који желе готово минимално одржавање, ту су сукуленти и кактуси.

„Кактуси не траже много заливања. Кажем да су кактуси за лење госпође. Ако тражите нешто племенито и захвално, изаберите нешто што буја, а тражи само заливање и ништа друго", наводи саговорница.

Вишегодишње биљке дају више од једногодишњег поврћа

За градске терасе посебно су корисне вишегодишње и зимзелене врсте. Оне не захтевају сваке године потпуно нови почетак, а простор остаје зелен током дужег периода.

„Треба тежити томе да садимо што више биљака које су вишегодишње, које су трајнице. Не бирамо само по изгледу, већ гледамо шта је квалитетно и шта ће стварно да траје.Међу биљкама које се све боље прилагођавају нашим условима су олеандер, маслина, цитруси и бугенвилија, али и банана", наводи саговорница.

Банане могу да презиме и без посебне заштите

Иако звучи необично, банане данас могу успешно да расту и у нашим крајевима.

„Код мене банане рађају. Плодови буду нешто краћи и зелени, а једна грана може да има три до четири килограма. Мени род није најбитнији. Битна ми је лисна маса и зеленило, односно оно што биљка даје.Оне измрзну, падну, па после опет изникну из истог корена. Ако желим да сачувам стабло и имам велике банане, онда може мало да се заштити", рекла је Стојићева.

Биљкама није потребан сат, већ пажња

Колико времена дневно треба посветити малој кућној башти? На то питање нема прецизног одговора.

„Не можете време да ирачунате. Биљкама посветите онолико времена и љубави колико их имате. Некад утрошимо пет минута, а некад 55", рекла је саговорница.

Заузврат, биљке пружају много – од зеленила и хлада до пријатнијег амбијента. Мало траже, а много, много дају.

Како се борити против биљних ваши без хемије

Један од честих проблема у башти и на тераси јесу биљне ваши, гриње и друге штеточине. Пре него што се посегне за хемијским препаратима, постоје и природније могућности.

„Данас има доста људи који препоручују природне препарате. Не морате уопште да користите хемију. Може коприва да се потопи па да се биљка испрска.Може да се користи и раствор благе сапунице као једно од традиционалних решења за поједине штеточине.Благом сапуницом можете истретирати руже и проблем може да нестане", рекла је Ада Стојић.

Важно је, међутим, водити рачуна и о томе које биљке привлаче одређене штеточине и болести.

„Болести имамо све више, све више имамо и инсеката. Зато би требало садити невен, ехинацеу и рудбекију. То су вишегодишње биљке које садимо по ћошковима. Оне могу да привуку штеточине на себе и тако заштите друге биљке", истакла је саговорница.

Лаванда, рузмарин и смиље у борби против комараца

За терасе на којима током лета има много комараца, препоручују се биљке карактеристичног мириса.

„Против комараца се саде тамјаника, рузмарин, смиље и лаванда. Добар је и босиљак. Те биљке могу да допринесу и пријатнијем ваздуху, мада је конкретно терање комараца данас мало теже, јер су постали права пошаст", рекла је Стојићева.

Није свака башта за јело – понекад је довољно уживати у зеленилу

На крају, порука је једноставна: биљке не морамо гајити само зато да бисмо их појели. Тераса може бити мали зелени простор за одмор, хлад и уживање.

Ко жели озбиљнију производњу на малом простору, мора рачунати на више рада него што сугерише неколико саксија.

„И у саксији, када хоћемо производњу и нешто своје, треба много више рада. Ако хоћете да се наједете јагода, треба вам бар 50 садница. А ако хоћете да радите, земља мора да се ради", наводи Стојићева.

За оне који тек почињу, зато важи једноставно правило: изабрати биљке које одговарају тераси, ускладити заливање са временским условима и, пре свега, имати мало стрпљења.

"Биљке можда траже мало пажње, али заузврат дају много – зеленило, кисеоник, хлад и задовољство да нешто расте управо захваљујући нашој бризи", закључила је Ада Стојић, инжењер хортикултуре.

Корњача је била промрзла, готово у коматозном стању, највероватније пошто су је морске струје однеле далеко од њеног природног станишта, у Мексичком заливу.

Две и по године о њој су бринули у морском зоо-врту "Англси" у Велсу, хранили је раковима и довели су је у много бољу форму.

После више од осам хиљада километара дугог лета, стигла је у Хјустон, где је прошла преглед, анализе крви, рендген и скенер.

Ветеринари истичу да је јака, добро ухрањена и спремна да настави живот. Роси се вратила кући као прави прекоокеански путник са печатом у пасошу.

За две деценије у Медитеран је дошло више од сто егзотичних врста риба, што је више него у читавом 20. веку.

„У Средоземно море, стране врсте се често уносе преко Суецког канала. Долазе из Црвеног мора и Индијског океана. Процењујемо да у нашем мору данас има преко хиљаду страних врста“, наводи др Пјеро Ђеновези, Институт за заштиту и истраживање животне средине, Италија.

Домаће врсте трпе штету, а читав екосистем се мења.

„За неке врсте, већ смо изгубили највећи део биодиверзитета. Постоје студије које су показале да је источни Медитеран већ изгубио 93 одсто врста мекушаца у плитким водама“, напомиње др Ернесто Азуро, морски биолог из Института за морске биолошке ресурсе и биотехнологију, Италија.

Нове инвазивне врсте могу да угрозе здравље људи и локално рибарство.

„Риба лав је огроман проблем за биодиверзитет, храни се аутохтоним врстама. Риба балон је предатор, прождире домаће врсте, уништава рибарске мреже, а њено месо је отровно“, додаје др Азуро.

Научници су открили на десетине нових унетих инвазивних врста које потискују домаће, аутохтоне, у Италији, Словенији, Хрватској и Црној Гори.

„Реч је о неким врстама које су можда агресивније од домаћих врста. Могу их потискивати са станишта, могу бити велика компетиција за храну или могу бити предатори који активно нападају у великим количинама. Обично су то неке прождрљиве врсте“, објашњава Ела Пахор, стручни сарадник у Акваријуму Пула.

„Велики број хабитата је нестао, поготово обални хабитати у плитким водама. Видимо то највише у обалном појасу. Можемо рећи да имамо јако велике промене које смо морали забележити које не личе више на Јадран какав је био пре 40 година“, истиче др Мартин Фанкухен из Института Руђер Бошковић у Ровињу.

У последњих 30 година научници су у Јадрану приметили 20 нових врста планктона, нове врсте медуза, инвазивних ракова и шкољки.

Научници Медитеран означавају као жариште климатских промена, а очекује се да ће се његове воде загрејати за два до шест степени до 2100. године.

Користећи јакну и рукавице, пренели су лешинара у просторије ватрогасне службе. Надлежне службе су потом обавештене, а птица је пребачена на безбедно место, где је под надзором стручњака.

Акција је завршена без последица по лешинара и путнике. Према писању локалног листа, птица је током спасавања била веома мирна и, прекривена јакном, без отпора је седела у наручју једног од ватрогасаца.

Студија не може са сигурношћу да утврди да је губитак стабала директно изазвао повећање стопе смртности – она само показује да су се ова два тренда кретала заједно. Ипак, резултати доприносе све већем броју доказа да градско зеленило и крошње дрвећа имају изузетно важну улогу у заштити људи од екстремних врућина, док се планета загрева.

Дрвеће расхлађује градске блокове тако што прави хлад на тротоарима и зградама, али и испушта водену пару која снижава температуру ваздуха у околини.

Нова студија, међутим, није толико значајна због открића да је дрвеће добро за здравље људи – научници то сумњају већ годинама – колико због начина на који су истраживачи пратили ту повезаност, рекао је Вивек Шандас, професор урбаних студија и планирања на Универзитету Портланд, који није учествовао у истраживању.

Велики део досадашњих истраживања која су повезивала крошње дрвећа са смртношћу ослањао се на само један снимак стања зеленила у одређеном насељу, укључујући и анализу из 2022. године о смртности повезаној са врућинама у десетинама америчких градова. У новој студији истраживачи су пратили како се покривеност крошњама заиста мењала из године у годину. Управо та промена, а не сам број стабала, била је повезана са стопом смртности.

Ово „потврђује оно што смо открили и у другим градовима“, рекао је Шандас за Лајв сајенс у имејлу. Он проучава изложеност високим температурама и губитак крошњи дрвећа у САД. „У 33 америчка града, готово три четвртине губило је зеленило, а најтоплија насеља су углавном губила више зеленила – или су га добијала мање – у поређењу са хладнијим насељима.“

Величина ефекта у новој студији била је значајна – сваки годишњи пораст покривености крошњама за један процентни поен био је повезан са приближно 10 одсто мањом стопом смртности. Највеће смањење забележено је код смртних случајева повезаних са кардиоваскуларним и респираторним обољењима, као и проблемима менталног здравља.

Како би дошли до закључка, истраживачи су комбиновали годишња сателитска мерења покривености крошњама за сваки пописни округ у Чикагу од 2011. до 2021. године са више од 220.000 података о смртним случајевима које су обезбедиле државне и градске здравствене службе. Направили су статистичке моделе који су узимали у обзир факторе попут летњих температура, загађења ваздуха, прихода и стамбене сегрегације, за које је ранијим истраживањима утврђено да су повезани са вишим стопама смртности.

Истраживачки тим је затим груписао насеља према степену покривености крошњама и анализирао како су подаци о температури и смртности повезани са тим показатељем. То им је помогло да утврде где су ефекти губитка или повећања крошњи били најизраженији.

Стара стабла, веће крошње

Шандас је рекао да је реч о веома добро осмишљеном истраживању, али да, као и свака опсервациона студија, има ограничења. Она може да покаже да се губитак крошњи и смртност повећавају или смањују истовремено, али не може да докаже да једно директно узрокује друго. Поред тога, сателитска мерења могу да превиде недавно засађена стабла и тако потцене стварну покривеност крошњама. Прецизнији алати могли би да региструју млада стабла са малим крошњама која сателитски подаци ниже резолуције не уочавају.

И даље није у потпуности јасно због чега покривеност дрвећем има тако позитиван утицај, иако подаци указују да хлад који стабла пружају није једини фактор. Наиме, губитак крошњи био је повезан са вишим стопама смртности од читавог низа узрока, а не само од оних који су снажно повезани са високим температурама.

Географски гледано, обрасци уочени у студији одражавају и историју улагања у различите делове Чикага. Јужни и западни део града забележили су највећи губитак крошњи, најтоплија лета и највише стопе смртности, иако су у неким случајевима на почетку имали натпросечну покривеност дрвећем. Насупрот томе, насеља уз обалу језера остала су хладнија, уз ниже стопе смртности.

Коаутор студије Харисон Гарсија, студент медицине на Универзитету Нортвестерн, рекао је да је истраживање започело током шетње кроз делове Чикага са мало дрвећа.

„Приметио сам колико је исцрпљујуће ходати кроз подручја са мало дрвећа у поређењу са оближњим улицама оивиченим зрелим стаблима“, рекао је Гарсија.

Истраживачи су направили модел хипотетичког повећања покривености крошњама на нивоу целог града од 0,03 одсто годишње, што приближно одговара садашњем темпу садње у Чикагу, од око 14.000 стабала годишње. Проценили су да би такав раст покривености могао да спречи око 105 смртних случајева годишње.

Шандас је, међутим, нагласио да ту бројку треба посматрати као корисну процену размера ефекта, а не као прецизно предвиђање, јер је добијена статистичким моделом, а не стварним бројањем посађених стабала и живота који су заиста спасени. Додао је да новопосађено стабло не може преко ноћи да обезбеди хлад попут зрелог дрвета, а раније истраживање у Портланду показало је да су посађена стабла била повезана са већим смањењем смртности људи како су старила.

Ово је Национални парк Ленсоис Марањенсес у бразилској држави Марањао, чији назив на португалском значи „чаршави Марањаа". Простирући се на 155.000 хектара, овај парк пркоси дефиницијама.

Иако изгледа као пустиња, годишње прими око 1.200 милиметара кише, далеко више од 250 милиметара који дефинишу пустињску климу. Управо та вода, у садејству са јединственом геологијом, ствара један од најдинамичнијих пејзажа на планети, чија је изузетна вредност препозната уписом на Унескову листу светске баштине у јулу 2024. године.

Геологија чуда: Плес ветра, песка и кише

Феномен парка је резултат миленијумског садејства река, ветра и кише. Песак, који дине чине, потиче из унутрашњости континента и реке га носе до Атлантика. Снажне океанске струје таложе песак дуж обале дуге 80 километара, одакле га ветрови носе ка унутрашњости, стварајући такозване барханске дине.

Ове пешчане формације у облику полумесеца непрестано се крећу, формирајући ланце дуге и до 75 километара. Путују брзином која достиже и до 25 метара годишње, а највише дине досежу висину од 30 метара.

Кључни елемент је кишна сезона, од јануара до јуна, када обилне падавине испуњавају удубљења између дина. Тако настају привремене лагуне, дубоке и до три метра, које се задржавају захваљујући слоју непропусне стене испод песка.

Дна лагуна, прекривена алгама и цијанобактеријама, доприносе спектру боја. Са повратком сушне сезоне, лагуне брзо испаравају, да би се са следећим кишама поново појавиле на новим локацијама.

Оаза живота у мору песка

Упркос наизглед суровом окружењу, Ленсоис Марањенсес је дом богатог екосистема. Парк се налази у прелазној зони између три велика бразилска биома: амазонске прашуме, полусуве Катинге и саванског Серада.

Овај положај омогућава постојање разноврсних станишта, укључујући мангрове, приобалну вегетацију (рестинга) и две оазе у унутрашњости парка, Кеимада до Бритос и Баиша Гранде. Ови екосистеми су темељ за очување биодиверзитета.

Забележено је постојање 133 врсте биљака, 112 врста птица и најмање 42 врсте рептила. Лагуне, иако привремене, врве од живота. Често су међусобно повезане, омогућавајући опстанак бројних врста риба и инсеката.

Један од најфасцинантнијих становника је вук-риба (Hoplias malabaricus), која сушну сезону преживљава укопана у влажном блату. Парк је такође витално станиште за четири угрожене врсте: скарлетног ибиса (Eudocimus ruber), неотропску видру (Lontra longicaudis), тиграсту мачку онсилију (Leopardus tigrinus) и западноиндијског манатија (Trichechus manatus).

Изазови у рају: УНЕСКО статус и будућност парка

Статус светске баштине, додељен 2024. године, донео је глобалну пажњу, али и нагласио одговорност за очување овог крхког раја. Иако је већи део парка у одличном стању због тешке приступачности, постоје значајни изазови.

Кључни је усклађивање заштите природе са правима локалних заједница. Унутар граница парка живи више од 4.000 људи који се традиционално баве пољопривредом, риболовом и сточарством и интеграције ових заједница у управљање парком захтева јачање како би се осигурала њихова равноправна укљученост.

Растући притисак туризма представља још једну претњу, кроз илегалну изградњу и загађење пластиком. Управа парка, коју води Институт Чико Мендес за очување биодиверзитета (ICMBio), спроводи планове управљања, али је потребно појачати надзор.

Забрињавају и спољне претње попут истраживања нафте на мору, приобалних ветроелектрана и климатских промена. Парк је заштићен од 1981. и окружен великом тампон зоном од 268.231 хектара, али дугорочна заштита захтеваће непрекидан надзор.

Будућност Ленсоис Марањенсеса зависиће од деликатне равнотеже између очувања његовог јединственог наслеђа, развоја одрживог туризма који користи локалном становништву и одговора на глобалне еколошке изазове.

Признање Унескоа није само потврда лепоте, већ и позив на акцију да се овај нестварни пејзаж сачува као живи доказ о динамичној и непредвидивој снази природе.

Док сагоревање фосилних горива и интензивирање рударства повећавају количину живе у животној средини, гасови са ефектом стаклене баште које производе те активности доприносе и топљењу антарктичког леда. Са нестајањем леда, у океан се ослобађа и део такозване „наслеђене“ живе која је деценијама била заробљена у леду.

До овог закључка дошли су истраживачи предвођени Ченгженом Џоуом са Пекиншког универзитета у Кини, у студији објављеној у часопису Proceedings of the National Academy of Sciences.

Антарктик акумулира живу двоструко брже од глобалног просека

Жива се природно ослобађа у животну средину кроз вулканске активности и геолошко трошење стена. Међутим, од почетка индустријализације, сагоревање фосилних горива и интензивније рударство значајно су повећали њено присуство у животној средини.

Антарктик је, упркос удаљености од главних индустријских извора, деценијама функционисао као својеврсни „судопер“ за живу. Велике количине овог токсичног елемента биле су заробљене у леденим слојевима, што је вероватно смањивало количину живе која доспева у морске ланце исхране.

Истраживачи су сада анализирали језгра седимената прикупљена широм Антарктичког полуострва, региона који се најбрже топи на континенту.

Резултати су показали забрињавајући образац: шелф Антарктичког полуострва акумулира живу двоструко брже од просека за шелфове широм света.

Још упечатљивији је податак да је стопа акумулације живе на Антарктичком полуострву порасла за 160 одсто од почетка индустријализације средином 19. века.

На један од главних начина жива из удаљених извора стиже до Антарктика путем атмосфере. Она се из атмосфере може апсорбовати у морску воду, а затим поново ослобађати у атмосферу. Истраживачи овај процес називају „атмосферско-океанским кругом“.

Али, како показује нова студија, део убрзаног ослобађања живе на Антарктику потиче и из самог континента.

Топљење леда поново покреће живу заробљену у Антарктику

Топљење леда и ерозија активирају други процес који истраживачи описују као „атмосферско-глацијално-копнено-океански круг“.

Реч је о процесу којим се жива, претходно заробљена у леду, поново мобилише и враћа у животну средину. Истраживачи су утврдили да је повезивање ова два процеса значајно убрзало кретање живе кроз антарктички систем.

„Повезивање ова два круга повећало је ослобађање живе са копна изазвано топљењем леда за 550 одсто, а размену ваздуха и мора за 350 одсто“, наводе Ченгжен Џоу и његов тим у раду.

Према њиховом закључку, климатско загревање тако мења улогу Антарктика. Оно што је некада било велико историјско складиште живе сада постаје активан секундарни извор загађења.

„Дакле, климатско загревање претвара велики историјски резервоар живе на Антарктику у активан секундарни извор загађења, повећавајући ризик од загађења живом у поларним областима“, пишу истраживачи.

Овај процес је посебно важан због токсичности живе. Светска здравствена организација је сврстава међу десет хемикалија које представљају највећу опасност по јавно здравље, јер је токсична чак и у малим количинама.

Додатну забринутост изазива чињеница да су још ранија истраживања показала да у антарктичком морском леду постоје бактерије способне да живу претварају у метилживу — снажан неуротоксин који се акумулира у морским организмима.

Загађење не остаје само у водама Антарктика

Управо метилжива чини нова открића посебно забрињавајућим. „Убрзано обогаћивање и кружење живе на Антарктику може повећати ризике за антарктичке екосистеме“, наводе Џоу и његов тим.

Посебно је осетљив ланац исхране у Јужном океану, који обухвата дијатомеје, крил, рибе и више предаторе.

„Ланац исхране Јужног океана, од дијатомеја преко крила и риба до виших предатора, веома је осетљив на метилживу. Недавна посматрања показала су да нивои живе код антарктичких врста, попут антарктичке зубаче, марлина и ајкула, често премашују раније забележене вредности и границе безбедности хране“, пишу истраживачи.

Међутим, последице овог процеса могле би да пређу границе самог Антарктика.

Према резултатима студије, извоз живе из Антарктичког полуострва у отворени океан путем морских струја порастао је за 400 одсто. То указује на могућност да се загађење живом прошири и ван антарктичких вода.

„Ако су и друга маргинална мора Јужног океана доживела обогаћивање живом након индустријализације упоредиво са оним које је забележено на шелфу Антарктичког полуострва, потенцијална претња од загађења живом по екосистеме и рибарство могла би бити додатно појачана“, додају аутори студије.

Нова истраживања тако указују на необичан и забрињавајући круг: индустријска активност повећала је количину живе у животној средини, али је истовремено допринела загревању које сада топи лед који је ту живу деценијама задржавао.

Антарктички лед зато више није само пасивно складиште овог загађивача. Његовим топљењем, део раније заробљене живе поново улази у активни циклус и може да стигне до морских екосистема, а путем океанских струја и даље од самог континента.

„Ако узмемо у обзир Други светски рат који је био разарајући за нашу државу, тада се у то време нико није бавио хербаријумом. Хербаријум је био расут, доста примерака је и нестало. Сва срећа да су неки примерци однешени у иностранство, да их је Панчић односио, и други ботаничари, и остали су тамо до дан данас. Али једним случајним распремањем депоа у Ботаничкој башти пронађен је сандук са Панчићевим хербаријумом", изјавио је проф. др Милорад Вујичић, управник Ботаничке баште „Јевремовац".

Међу пресованим благом, односно биљкама које су у науци први пут описане и зебележене, попут Панчићеве оморике, јесу и оне: чувене српска и Наталијина рамонда.

„Да ли је то легенда или мит… Али заправо још хиљаду деветсто двадесет осме године каже се да је руски научник Павел у случајним истраживањима где је радио на материјалу са Наталијином рамондом је просуо чашу воде. Када је дошао сутрадан, видео је да су ти листови озеленели иако су то били хербарски примерци биљке, и заправо сва истраживања физиолошка и еколошка и екофизиолошка показују заправо да рамонда наталина, рамонда сербика, јесте биљка феникс", прича професор Вујичић.

Од посебног научног значаја је део Панчићеве колекције са територије Београда, који садржи примерке данас ишчезлих биљака. Савременим поређењем стања флоре, јасно се може указати на факторе који имају неповратни утицај на природу.

„Када су после једно две стотине година упоредили ту флору београдску са овом садашњом, мање више, видело се да су неке биљке нестале и рецимо, нестале су неке занимљиве, орхидеје са подручја Топчидера, Кошутњака, неки шафрани, ириси, неке мочварне биљке. С друге стране, на основу хербаријумског материјала који је он сакупљао, можемо да видимо да је дошло и до појаве неких нових, биљака које ми називамо инвазивне, типа амброзије или винобојке", објашњава мр Ана Ржаничанин, стручни сарадник у Ботаничкој башти „Јевремовац".

Температура од 20 степени, влажност ваздуха између 40 и 50 одсто, минимално излагање светлу: почетни су услови за чување колекције. Кутије су водоотпорне, а папири, лепкови и остали материјали који су у додиру са препаратима и рукописима: пе-ха неутрални.

Према потреби врши се третман заштите од инсеката и гљивица. Захваљујући наслеђу и сплету околности, наши ботаничари и данас имају пуне руке посла.

„Преко 80 посто терена је покривено дрвећем бора и због тога се тако тешко и гаси. Када се бор запали он гори као бакља, укључујући и крошње. На тај начин се у тим деловима шуме униште станишта чак и оних животиња које могу да се уклоне па касније врате на та станишта, као што су неке птице, неки ситни сисари“, наглашава проф. др Стеван Аврамов са Института за Биолошка истраживања "Синиша Станковић".

У ватри нестају и заједнице Панчићевог пелина, пешчарског ириса и орла белорепана, којима је Пешчара једино станиште у овом делу Европе. Опоравак ће, упозоравају стручњаци, трајати деценијама.

„Проблем са оваквим типом пожара је што се осим оне вегетације коју ми видимо, то је она приземна вегетација, уништава и миркофлора у земљишту због високих температура. Са тим високим температурама униште се микроорганизми који треба да убрзају односно олакшају обнављање тог хумусног слоја у земљишту. Високе температуре уништавају и корење биљака које би можда преживеле и могле релативно брзо да обнове свој надземни део“, објашњава професор Аврамов.

Кључна превенција

Из еколошких удружења наглашавају да је кључна превенција на терену.

„Морају се чуварске службе и боље опремити и обучити. Ми, рецимо, имамо случај на Вршачким планинама, да имамо на пет и по хиљада хектара два ренџера и да они немају возило већ годину и по дана“, истиче Дејан Максимовић из вршачког Еколошког центра „Станиште“.

Уз набавку основне опреме, струка предлаже и коришћење савремених система праћења у заштићеним подручјима, а најбитније је правовремено предузимање противпожарних мера.

„Повећати мрежу камера које већ данас постоје на таквим теренима као што су терени Делиблатске пешчаре који су подложни пожарима. Омогућити коришћење сателитских снимака који су данас толико прецизни и квалитетни да можете у року од неколико минута видети промену температуре на одређеним теренима“, напомиње проф. др Стеван Ааврамов.

Од тридесет хиљада хектара Делиблатске пешчаре, ватра је захватила близу две хиљаде. У пожару из 1996. године изгорело је двоструко већа површина.

Прошли месец био је, заједно са још једним јулом, други најтоплији јул на глобалном нивоу откако се врше мерења. Температуре су биле 1,47 степени више од процењеног прединдустријског просека, према подацима „Коперникуса“.

У међувремену, западна Европа забележила је најтоплији јун и јул до сада забележен, док су дуготрајни топли и сушни услови допринели ширењу великих шумских пожара широм региона.

У Великој Британији ове недеље се очекује пети топлотни талас од почетка године, док упорно суво време додатно погоршава ситуацију са залихама воде и могло би да доведе до тога да још нека подручја званично буду проглашена сушним.

Широм Европе, температура површине мора у јулу достигла је рекордне вредности дуж атлантске обале и у западном Средоземљу, доприносећи широко распрострањеним снажним и екстремним топлотним таласима у морима.

Температуре мора остале су изузетно високе и у већем делу тропског Тихог океана, где се развијају услови за Ел Нињо, а очекује се да ће се тај феномен појачати током наредних месеци.

Ел Нињо је природни климатски феномен у Тихом океану који, у комбинацији са глобалним загревањем изазваним људским активностима, може довести до наглог пораста температура и још екстремнијих временских прилика.

Океани су један од кључних регулатора климе. Они апсорбују већину вишка топлоте насталог услед емисија гасова са ефектом стаклене баште и производе половину кисеоника на Земљи.

Најзначајнија последица загревања океана јесте пораст нивоа мора. Како се морска вода загрева, она се шири, а такво термичко ширење одговорно је за приближно трећину досадашњег пораста нивоа мора који су научници забележили. Та вода продире све даље у приобалне области и угрожава острвске државе.

Топлија мора такође доводе до дужих и интензивнијих топлотних таласа у океанима, који су изазвали масовно избељивање коралних гребена, као и уништавање подводних шума и рибљег фонда.

Топлија површина океана испарава више топлоте и влаге у атмосферу, чиме се појачавају тропске олује и повећава количина падавина коју оне доносе.

Климатске промене појачавају екстремне врућине

Западна Европа пролази кроз изузетан период екстремних врућина – са рекордним температурама у јуну и јулу, док су поједина подручја од маја већ била изложена трећем или четвртом топлотном таласу.

Просечна температура у западној Европи током јуна и јула износила је 21,62 степена Целзијуса, што је 2,79 степени више од просека и највиша вредност забележена за тај двомесечни период.

„Јул 2026. био је трећи узастопни месец изузетних врућина у западној Европи“, рекла је Саманта Берџес, стратешка саветница за климатска питања при Европском центру за средњорочне временске прогнозе.

Навела је да су упорни системи високог ваздушног притиска задржавали топлоту над регионом, док је суво земљиште смањило могућност природног хлађења.

„Ово је јасан пример како климатске промене појачавају екстремне врућине, при чему се топлота и суша све више међусобно појачавају“, додала је она.

Француска, Шпанија, делови Немачке и Велика Британија забележиле су изузетно малу количину падавина и/или веома ниску влажност земљишта. Влажност земљишта у већем делу западне Европе била је знатно нижа него 2022. године, када је регион погодила велика суша.

Нивои воде у рекама били су знатно испод просека, а на појединим местима и изузетно ниски. Међу посебно погођеним рекама су Сена, Рајна и Дунав.

Низак водостај додатно повећава притисак на снабдевање водом и системе за наводњавање, угрожава водене екосистеме, речни саобраћај и производњу енергије.

Дуготрајни топли и сушни услови створили су повољне услове за избијање шумских пожара. Велики пожари бесне широм западне Европе, уз „изузетну активност“ када је реч о површини захваћеној ватром, као и количини дима и емисија које су настале.

„Климатске промене све чешће доносе управо оне топле и сушне услове који погодују великим пожарима високог интензитета у јужној Европи, док истовремено продужавају сезону пожара ка северу“, рекла је Лоренс Роуил, директорка Службе „Коперникус“ за праћење атмосфере.

Већи пожари производе више дима и подижу га више у атмосферу, што му омогућава да путује на много веће удаљености, навела је она.

То значи да би земље у којима су шумски пожари релативно ретки у будућности могле све чешће да буду погођене димом који стиже из удаљених подручја.

Данас су то одрасле, моћне животиње којима се, сасвим разумљиво, више не прилази на исти начин.

Биолог Београдског зоолошког врта Кристијан Овари каже да лав с разлогом носи незваничну титулу краља животиња.

„Када причамо о лавовима, дефинитивно је то некрунисани краљ свих животиња. И то првенствено зато што су лавови не само велике мачке које су врхунски предатори, него имају толико невероватних особина“, објашњава Овари.

Лавице лове, мужјак чува територију

За разлику од већине других мачака, лавови живе у групама, а у њиховом начину живота постоји јасна подела улога.

„Лавице су ту које раде, заправо, већину посла. Оне су те које иду да лове, оне су те које се баве младунцима, а он је више ту велик и снажан и чува територију“, објашњава биолог.

Управо потреба лавова за великим простором један је од разлога због којих су данас угрожени. Ширењем пољопривреде и насеља смањују се њихова природна станишта, а сусрети људи и великих предатора постају све чешћи.

„Ту је вечити сукоб између људи и тих дивљих животиња које губе свој хабитат. И зато су угрожени толико“, истиче Овари.

Подсећа да су лавови некада насељавали далеко веће подручје него данас. Њихова станишта сада су знатно мања и фрагментирана, док се азијски лав у Индији одржао на ограниченом подручју.

Бели лав није албино

Посебност Вука и Елзе је њихова светла боја, али Овари наглашава да бели лавови нису албино животиње.

„Кад кажемо бели лавови, значи нису они бели са црвеним очима, него су леуцистични, значи светли су лавови“, објашњава биолог.

Реч је о генетској особини која се везује за популацију лавова са подручја јужне Африке. У природи је бела боја велика реткост, али може да представља и недостатак.

„Та бела боја баш и не помаже много у том сакривању и лову, поготово ноћу. У савани се одају у мраку, па је зато јако тешко да се нађу и јако им је тежак опстанак“, каже Овари.

У зоолошким вртовима ситуација је другачија, због чега је неопходно пажљиво контролисати размножавање и водити рачуна о генетској разноврсности животиња.

„Сви их волимо, јако су симпатичне и харизматичне животиње, али много зоолошких вртова је добило своје беле лавове од нас, и сад смо се већ ородили са свима и морамо пажљиво да планирамо збирку“, истиче Овари.

На врућини – хладовина и много сна

Високе летње температуре за афричке животиње саме по себи нису највећи проблем, објашњава Овари. Много је важније да животиње имају начин да се склоне од директног сунчевог зрачења.

„Оно што свима нама смета јесте сунчева радијација. То је јако УВ зрачење и зато су битне ове хладовине. Зато је битан тај простор где животиња може да се повуче са тог директног удара сунца“, наводи Овари.

А лавови ионако највећи део дана проводе одмарајући се.

„Лав и у природи спава 20 сати, па није баш то та животиња коју ми гледамо у цртаним филмовима. И у зоолошким вртовима су велике спавалице“, каже Овари.

Да им свакодневица ипак не би била монотона, запослени у врту повремено их подстичу на активност различитим предметима и играчкама.

„Гледамо периодично да их анимирамо неким занимљивостима – да ли добијају неке играчке, да ли добијају оне лопте које можете понекад видети како се играју са њима, или просто уживају у томе да легну уз мало језерце да се расхладе“, закључује Кристијан Овари.

У случају јаког ветра, објашњава Драговићева, загађење може да се прошири и на веће удаљености.

Када је реч о пожару у Делиблатској пешчари, у овом тренутку није могуће предвидети да ли ће дим стићи до Београда.

„У зависности од ветра и правца ветра, дим може да стигне до Београда. Близу нам је Делиблатска пешчара, али исто тако може да се деси и да потпуно обиђе Београд", истакла је Драговићева.

Навела је да Секретаријат за заштиту животне средине и Градски завод за јавно здравље редовно прате квалитет ваздуха на мерним станицама, док грађани податке могу да прате путем апликације БеоЕко.

Лети проблем озон, зими ПМ честице

Иако се о загађењу ваздуха најчешће говори током зиме, Драговићева указује да и лети на појединим мерним местима ваздух може бити загађен или веома загађен, али да су узроци другачији.

„У летњем периоду имамо загађење озоном. Узрок настанка тог приземног озона који нам прави проблем је УВ зрачење, које је у овом тренутку, с обзиром на то да имамо оволико сунчаних дана, без облака и кише, јако велико. Самим тим, концентрације озона су нам високе", објаснила је Драговићева.

За разлику од озона, концентрације ПМ честица, које су један од главних проблема током зимских месеци, сада су ниске.

Гошћа Београдске хронике напомиње да високе концентрације приземног озона могу да утичу на респираторне органе, као и да изазову пецкање очију.

„Што значи, ако кашљуцкамо, то не мора да буде само алергијска реакција, то може да буде управо због озона." Добра околност је, додаје, што су концентрације озона повезане са сунчевим зрачењем и опадају након заласка сунца, па су током вечери и ноћи ниже.

„Урбана острва" – много бетона, мало зеленила

Говорећи о високим температурама у Београду, Драговићева је указала и на проблем такозваних урбаних топлотних острва.

„То значи оно што нама који се бавимо животном средином мало смета, а то је велика количина бетона и јако мало зеленила", истиче Драговићева.

Објашњава да је током лета температура у центру града знатно виша него на периферији, као и да чак и парк у центру може да има нижу температуру од улице која се налази непосредно поред њега.

Драговићева је указала и да Секретаријат, поред ваздуха, прати квалитет површинских и подземних вода на јавним чесмама, што је, како оцењује, посебно значајно током периода високих температура.

Филтери смањују загађење из индивидуалних ложишта

Иако је лето, већ се ради на мерама које би требало да допринесу бољем квалитету ваздуха током зиме. Једна од њих је уградња филтера у индивидуална ложишта, која су извор ПМ честица.

Драговићева је навела да су филтери уграђивани и прошлог лета, као и да се тај посао наставља, али да је одзив грађана мали.

„Ти филтери доприносе негде 40 одсто смањењу загађења ваздуха. Сада радимо на време, да би у току зиме ваздух био бољи", закључила је Драговићева.