Ти организми су биолуминисцентни планктони, који насељавају воде Малдива, који емитују плаво светло при додиру са таласима ослобађају луциферин, хемикалију која, у додиру са кисеоником, производи плави сјај.

Микро морска створења (фитопланктони) од плаже праве призор звезданог неба, а догађај је уочљив у одређено доба године.

Фитопланктони називају се динофлагелате, и  боји воде дају плавичаст сјај, који многи пореде са поларном светлошћу, односно Аурором Бореалис.

Биолуминисценција није ограничена само на једну плажу у океану. Захваљујући временским условима и морским струјама, светлећи ефекат се може појавити и на плажама других острва Малдива.

Боја као одбрана од предатора

Ипак, иако динофлагелате дају прелепу светлост, то не значи да су безопасне. Неке врсте производе токсине који су опасни за људе, рибе и друга бића. Истраживачи верују да је плава светлост нека врста одбране од предатора.

Најинтензивнији ефекат примећује се током суве сезоне, од октобра до марта, док фактори попут температуре воде, концентрације планктона и фазе месеца додатно обликују спектакл.

Чињенице о популацији камила у Аустралији

По проценама, популација камила удвостручује своју бројност сваких 8 до 10 година, ако се не контролише продужетак врсте. Камиле насељавају северну, западну и јужну територију аустралијског континента.

Током сушних делова године, због својих миграција ка удаљеним подручјима у потрази за водом, камиле угрожавају инфраструктуру правећи велике штете за државни буџет.

Аустралијски пројекат управљања дивљим камилама на нивоу државе, довео је до смањења значајног броја јединки, како би се управљало бројношћу популације.

Откуд камиле у Аустралији

Камиле су први пут стигле у Аустралију са Канарских острва 1840. године. Сада у Аустралији има преко милион дивљих камила.

Дивље камиле се крећу преко великих површина, тако да су у сушним регионима потребне заштитне зоне како би се заштитила еколошки осетљива подручја.

Увезене у Аустралију као вредне теретне животиње из Британске Индије и Авганистана  током 19. века (за превоз и исхрану током истраживања и колонизације), а тада су случајно пуштене у дивљину.

То је резултирало брзо растућом дивљом популацијом са бројним еколошким, пољопривредним и друштвеним утицајима.

Познато је да камиле изазивају озбиљну деградацију локалних еколошких станишта и директно угрожавају ендемске врсте животиња, као што су кенгури и други торбари .

Знају да буду агресивне

Камиле су познате по својој способности да преживе без воде, користећи резерве масти ускладиштене у својој грби. Ипак, када је извор воде доступан, чак и мало крдо може да потроши велики део расположиве воде и да је запрља (чинећи је  небезбедном за пиће, па лако настају патогене бактерије).

Дивље камиле у Аустралији су такође познате по томе што су агресивне када наиђу на крда домаће стоке, као што су говеда, овце и козе. Могу да буду опасне и за људе.

Агресивне су и према женкама камила које имају своје младе, као и према мужјацима када су у процесу парења. Генерално, сезона парења је позната као опасно време за близину камила, оба пола.

Тим истраживача из Немачке успео је да оживи ћелије алги које су више од 7.000 година лежале закопане на дну Балтичког мора, без светлости и кисеоника. Тако су алге, које су биле „заборављене“ у потпуном мраку, оживеле, почеле да производе кисеоник и да се брзо размножавају.

Нови извештај Лајбницовог института за истраживање Балтичког мора у Варнеминдеу (IOW) позива на строже управљање водама, упозоравајући да се Балтичко море не може опоравити по принципу „једноставног узрока и последице“.

Зашто се Балтичко море „гуши“?

Еутрофикација је процес у којем животна средина постаје прекомерно обогаћена хранљивим материјама, попут азота и фосфора, што доводи до цветања алги, смањења количине кисеоника и гушења воденог света. Када се вишак алги разграђује, стварају се велике количине угљен-диоксида, чиме се снижава pH вредност морске воде и повећава њена киселост.

Ове материје потичу од људских активности, попут употребе ђубрива и стајњака у пољопривреди, непречишћених или недовољно пречишћених отпадних вода, као и индустријског отпада, нарочито из прехрамбене и хемијске индустрије. Азот из фосилних горива такође може доспети у воде кроз процес познат као атмосферска депозиција.

Еутрофикација често доводи до стварања такозваних мртвих зона, у којима је ниво кисеоника толико низак да испод површинског слоја воде готово и нема живота.

Захваљујући законодавству ЕУ и националним прописима, заштитне иницијативе, попут Акционог плана за Балтичко море Хелсиншке комисије за заштиту Балтичког мора (HELCOM), довеле су до значајног смањења загађења хранљивим материјама.

Упркос деценијама напретка, научници упозоравају да до сада није забележено значајно побољшање квалитета површинских вода Балтичког мора.

Да ли су мере заштите помогле у очувању Балтичког мора?

Балтичко море је сланије од слатке воде, али мање слано од типичних морских вода. Такође је слојевито, при чему се мање слана површинска вода налази изнад гушће и сланије воде. Све то отежава доспевање кисеоника из атмосфере у дубље слојеве.

Почетком фебруара, 275 милијарди тона воде истиснуто је из Балтичког мора, чиме је његов ниво опао за 67 центиметара. Ову појаву изазвали су снажни ветрови, зона високог притиска и одсуство значајних атмосферских фронтова.

„Снажни источни ветрови који трају од почетка јануара потиснули су водене масе кроз данске мореузе ка Северном мору, што је довело до пада нивоа широм басена“, наводи се у објави Института за океанологију Пољске академије наука.

Када се ова ситуација заврши, очекује се продор слане, кисеоником богате воде из Северног мора назад у Балтичко море, што би потенцијално могло да оживи мртве зоне.

Да ли су климатске промене криве?

Иако је еутрофикација Балтичког мора последица загађења хранљивим материјама, климатске промене додатно погоршавају ситуацију.

Површинске температуре у централном Готландском басену порасле су у просеку за готово два степена од 1960. године. Према моделима из нове студије IOW-а, тренд загревања уочава се и у дубљим слојевима воде.

„Будући да топлија вода апсорбује мање кисеоника од хладне, летњи продори имају мањи потенцијал да проветре дубоке басене Балтичког мора него зимски“, наводи се у извештају.

Да ли ће се опоравити Балтичко море?

Извештај IOW-а наводи да се у аноксичним условима (недостатку кисеоника) фосфат ослобађа из седимента и акумулира у води. То је углавном последица одсуства оксидованих једињења гвожђа, која би иначе везивала хранљиве материје у седименту.

Иако се многи надају да продори из Северног мора могу помоћи у уклањању фосфата из воде, истраживачи су утврдили да је током зиме 2014. године из воде уклоњено само око 30 одсто фосфата, а свега око пет одсто трајно је затрпано у седименту.

Током лета, цветање плаво-зелених алги теже се укључује у ланац исхране. Након њиховог одумирања, велике количине органске материје тону на дно.

„Тиме се једињења фосфора преносе у седимент, где настављају да се акумулирају и подстичу смањење кисеоника кроз процес разградње“, наводи се у извештају.

Истраживачи су издвојили четири кључне стратегије управљања како би Балтичко море поново „продисало“. То укључује доследно смањење загађења хранљивим материјама, као и унапређење или обнову природних обалских филтера, попут лагуна, фјордова и естуара, који могу задржавати хранљиве материје.

„Мере засноване на природи треба проширити, попут подстицања морских травњака или намерног узгоја микроалги ради активног уклањања хранљивих материја из воде. Гребени и насеља шкољки такође томе доприносе“, наводи се у документу. 

Тим иза међународног Пројекта Сети (Project Ceti), који покушава да одгонетне како китови комуницирају, био је у чамцу у близини јата од 11 китова код обале карипског острва Доминика 8. јула 2023. године.

Током скоро пет и по сати, научници су документовали понашање групе. Посматрали су животиње из чамца, снимали их дроновима и бележили звукове испод површине воде. Подаци које су прикупили, а који су обједињени и објављени у четвртак у часописима Scientific Reports и Science, представљају изузетну реткост у историји науке.

Од 93 врсте китова – групе која укључује китове, делфине и морске плискавице – човек је само девет имао прилику да посматра како се рађа у дивљини. Још ређе смо били сведоци ситуација у којима су китови, који нису у сродству са мајком, помагали.

Члан тима Пројекта Сети, Шејн Геро, рекао је за New Scientist: „Ово је први доказ о помоћи при порођају сисара који нису примати. Фасцинантно је видети међугенерацијску подршку баке њеној ћерки која се порађа и подршку других женки са којима мама није у сродству“.

Порођај је трајао 34 минута. Током порођаја, друге одрасле женке су зарониле испод леђног пераја женке Раундер, често пливајући на леђима док су главама окренуте ка њеној гениталној регији.

Одмах након рођења, понашање јата се „брзо променило“ и сваки члан групе постајао је активан, наводи се у студији објављеној у часопису Scientific Reports. Сви одрасли су додиривали бебу главама и телима, написали су истраживачи. Китови су усмеравали њушке ка новорођенчету, гурали га около, под водом и изнад површине воде.

Ово фасцинантно понашање потиче из периода пре више од 36 милиона година и верује се да је последица јединствене историје китова. Након што су њихови далеки преци напустили воду и прилагодили се животу на копну, китови су једини сисари који су се вратили у океан. Поновни улазак у воду захтевао је неке еволутивне трикове како би се спречило дављење новорођенчади.

На пример, младунци китова се рађају тако што најпре излази реп, а не глава као што је то случај код других сисара. Међутим, иако новорођене уљешуре постају талентовани пливачи у року од неколико сати, оне могу да потону непосредно након рођења.

Дакле, други китови морају да подигну младунче „како би спречили новорођенче да потоне, а истовремено и да би олакшали његов први удисај“, наводе истраживачи.

Примати, укључујући људе, једини су други сисари за које се зна да помажу једни другима током порођаја.

Комуникација се променила кад су наишли незнанци

Научници су такође забележили како китови производе многе звукове, укључујући значајне промене у „вокалном стилу“ током важних догађаја, наводи се у студији. Једна од таквих ситуација била је када се група друге врсте китова приближила јату уљешура након порођаја.

Промене у вокалном изражавању сугеришу да се група координисала како би подржала порођај – или заштитила новорођенче, наглашавају истраживачи. Уљешуре имају једну од најдужих трудноћа у животињском царству, са периодом гестације који траје до 16 месеци. Када се младунци роде, већ су дугачки четири метра. Ослањају се на мајчино млеко најмање две године.

Како расту, млади постају центар своје друштвене заједнице и други помажу у чувању деце док мајка тражи храну.

Након што је порођај снимљен 2023. године, јато није поново виђено више од годину дана. Затим је новорођенче примећено са Акром и Аурором – осталим млађим члановима јата – 25. јула прошле године.

Преживљавање прве године био је добар знак да ће кит достићи одрасло доба, закључили су стручњаци који су део Пројекта Сети.

Ратови генератори еколошке кризе

Александра Угарковић из Светске организације за природу Србије указује да се пажња јавности стално премешта са једног кризног жаришта на друго, док последице остају и гомилају се.

„Нажалост, новонастале околности нам показују да таман када пажњу преусмеримо на једно жариште, као што је то било у Украјини, и почнемо да процењујемо неке последице, отворе се нова жаришта и онда практично треба да преусмеримо пажњу на то.“

Како објашњава, прве последице ратова су оне које се могу видети – уништене шуме, загађено земљиште и вода, што директно утиче на квалитет живота. Ипак, дугорочни утицај је много сложенији.

„Тек ћемо видети у деценијама које долазе какве су заправо последице оставила ова ратна разарања, и не само по природу већ врло посредно и по човека, јер ми наравно зависимо од природних ресурса“, наглашава Угарковићева.

Посебан проблем представљају емисије штетних гасова током ратних дејстава.

„Било да причамо о прелету авиона који захтева огромне количине горива, или да причамо о томе да се бомбардују постројења која су нафтна, последице су несагледиве“, додаје гошћа Дневника.

Емисије гасова – размере које тек долазе на наплату

Према доступним истраживањима, емисије угљен-диоксида у ратним условима достижу алармантне нивое.

„Недавно објављено истраживање Института за климу и заједницу показује да су емисије угљен-диоксида у првим недељама ове друштвене катастрофе исте као количина коју више од 80 земаља истовремено емитује“, указује Угарковићева. То, како каже, значи да ће се ефекти климатских промена тек осетити.

„Дакле, тек ћемо осетити шта су климатске промене.“

Драматичан пад биодиверзитета

Подаци о стању природе показују да је ситуација већ критична, чак и без утицаја ратова.

„На нешто више од пет хиљада посматраних врста широм света, имамо пад у популацијама од 73 одсто“, а као пример наводи стање у Србији.

„За нашу реку Дунав карактеристична је аутохтона врста јесетре, где од шест врста које смо имали, пет спадају у категорију високо угрожених, готово на граници истребљења“, објашњава Александра Угарковић.

Ови подаци, како додаје, показују да човечанство не води довољно рачуна о природи ни у мирнодопским условима. Иако Европа и Северна Америка бележе мањи пад, то не значи да је ситуација повољна.

„То не значи да смо мање утицали, него да смо биодиверзитет већ у старту значајно смањили.“

Вода – најугроженији ресурс

Сви природни ресурси су под притиском, али се вода издваја као кључни проблем.

„А кад нема воде, онда практично имамо проблем и са свим другим“, упозорава Угарковићева. Недостатак воде повлачи читав ланац последица – од деградације земљишта до проблема у производњи хране и енергије.

Енергетско сиромаштво и повратак фосилних горива

Паралелно са еколошком кризом расте и енергетско сиромаштво. Разлог је, између осталог, прекомерна експлоатација природних ресурса и спор прелазак на обновљиве изворе енергије.

„Имамо ресурсе попут нафте, угља и гаса који су готово на ивици због преексплоатисања“, истиче Угарковићева. Проблем је, додаје, што нема довољно времена за транзицију.

„Са тако угроженим ресурсима немамо довољно времена да се преоријентишемо на обновљиве, а и то мало што имамо уништавамо током ратних дејстава.“

Иако се у појединим деловима света привремено враћа употреба угља, такав тренд не може дуго да траје.

„Залихе су све мање и мање, дакле дефинитивно ћемо морати да се преоријентишемо на обновљиве изворе енергије“, наглашава представница Светске организације за природу.

Пројекти заштите природе у Србији

Светска организација за природу спроводи бројне пројекте у региону, усмерене на очување екосистема.

„Радимо на обнови река, на мапирању препрека које онемогућавају нормалан ток и кретање врста, као и на заштити великих звери на Старој планини.“

Поред тога, пројекти обухватају и заштиту мочварних подручја и дивљег света.

„Сат за планету Земљу“ – порука глобалне акције

У таквим околностима, глобалне иницијативе попут акције „Сат за планету Земљу“ имају за циљ да подигну свест о значају очувања природе.

„Двадесети пут заредом обележавамо ову највећу светску волонтерску акцију и желимо да покажемо да тај један сат у мраку указује на то како можемо да се определимо за заштиту животне средине“, истиче гошћа Дневника.

Порука је, како наглашава, јасна. „Једино ако сачувамо овај дом који имамо, можемо да опстанемо и ми као врста.“

О значају акције говори и податак да је ушла у Гинисову књигу рекорда.

„На милионе људи се придружи овој акцији и показују да је глас милиона људи у исто време значајна ставка која се мора слушати“, наводи Угарковићева.

И ове године, светла ће бити угашена широм света.

Акција носи јасну симболику – један сат посвећен планети као подсетник на свих 8.760 сати у години током којих је неопходно водити рачуна о животној средини, закључује Александра Угарковић на крају гостовања у Дневнику.

„Ово је једна лепа успомена. Истовремено учине један добар гест да помогну заједници где су тај сувенир купили. У годинама које долазе тај бор ће да расте и они ће да имају своје дрво. Ми волимо да кажемо посадите свој хлад“, објашњава Ђорђе Марић, председник Националног савеза шумовласника „ДендроСрбија“.

Садница се налази у компосту насталом разлагањем органског отпада са подручја Мокре Горе. Мањи компостери су постављени на четири локације у селу са којих ће се отпад прикупљати и одвозити у централни компостер. На тај начин покушаће да реше проблем велике количине органског отпада.

„Смањиће се количина органског отпада који ћемо издвојити из тих контејнера, да тако кажем. Самим тим смањићемо трошкове одвожења, депоновања тог отпада. Грађани су то лепо прихватили. Видим већ у компостерима да се појавило таложење, да су током зиме бацали тај органски отпад“, каже Немања Цукавац из Парка природе Мокра Гора.

Мала садница црног бора која расте из компоста на тај начин испуниће део свог еколошког задатка, док ће њено необично паковање завршити мисију пружања помоћи екосистему.

„Када засадите ваш бор, односно када га извадите из ове биоразградиве чаше, на тој чаши су означене перфорације где треба избушити рупе. Онда заправо паковање не постаје отпад, већ он постаје хранилица за птице. Паковање је израђено тако да буде од боја које привлаче птице. На себи имају такозвану 'врабац' шару са традиционалних ћилима из Србије“, наводи Ђорђе Марић.

Настала удруженим активностима становништва, ова ручно прављена успомена са путовања, израста из традиције и заједништва, по којој су Мокрогорци и препознатљиви.

Како објашњава Адиба Џудовић из „Србијашума“, недавна сеча сувих стабала на Авали није разлог за узбуну, већ пре свега мера безбедности.

„Стање није алармантно. На неких нешто више од 20 хектара на Авали дошло је до сушења како појединачних стабала, што је уобичајен природан процес када нека стабла достигну зрелост за сечу или буду излучена унутар шумског екосистема“, наводи Џудовићева.

Истиче да је Авала једно од најпосећенијих излетишта и да је уклањање сувих стабала неопходно како би се избегле опасности за посетиоце. Посебна пажња усмерена је на подножје планине, где је концентрација људи највећа.

Додатни изазов представљају и врсте које нису аутохтоне. На површини од 3,69 хектара забележено је сушење дуглазије, четинара пореклом из Северне Америке.

„Дуглазија јесте лепа и брзорастућа врста, али у београдским условима њен животни век често се завршава после 50 до 60 година“, објашњава Џудовићева, додајући да следе мере санације и пошумљавања.

Климатске промене и патогени – главни узроци сушења

Професорка Шумарског факултета Милка Главендекић указује да сушење шума није нова појава, али да данас има израженији интензитет због климатских промена.

„Имамо све више високих температура, екстремних температурних периода и све дуже периоде без падавина, и то најчешће у време вегетације, када је биљкама најпотребнија вода“, наглашава Главендекићева.

Поред климатских фактора, значајну улогу имају и патогени микроорганизми који нападају корен биљака. Они оштећују најфиније коренчиће, што доводи до постепеног слабљења стабала.

Први знак проблема, како наводи, јесте сушење врхова крошњи. Тај процес може бити додатно убрзан ако се истовремено појаве инсекти или ако стабла већ трпе стрес због недостатка влаге.

Истраживања показују да комбинација ових фактора може драматично да повећа степен сушења шума.

Најугроженије врсте – храст и бор

Када је реч о врстама које су највише погођене, стручњаци издвајају храст као најугроженији међу листопадним врстама.

„Храст је климазонална врста на овом подручју и посебно је осетљив на комбинацију патогена и инсеката“, истиче Главендекићева.

С друге стране, четинари, посебно бор, трпе значајне последице услед повећане бројности инсеката који се развијају испод коре или у самом дрвету.

Такви процеси већ су видљиви у урбаним зонама, попут Калемегдана и Новог Београда, где је примећено сушење већег броја стабала.

Проблем је у томе што се некада бенигне врсте инсеката, услед промене климе, сада јављају у масовном броју и постају озбиљна претња.

Законска заштита и контрола

Једна од честих брига грађана јесте могућност да се шуме претворе у грађевинско земљиште. Међутим, из „Србијашума“ наглашавају да за то не постоји законска основа.

„Апсолутно не постоји могућност да се на шумским површинама којима управљамо гради“, поручује Џудовићева.

Све шуме под управом овог предузећа покривене су чуварском службом, која реагује на покушаје бесправних радњи. Иако је у прошлости било нелегалних сеча, оне су, како каже, сведене на минимум.

Мере заштите – од заливања до третмана

С обзиром на најаве нових топлотних таласа, превенција постаје кључна.

Професорка Главендекић истиче да је неопходно применити мере неге, пре свега обезбеђивање довољне количине влаге

„Заливање је једна од основних мера у сушним периодима, а затим и третмани против патогена, који се спроводе у пролеће, када почињу инфекције“, објашњава професорка.

Као пример добре праксе наводи се случај са Авале из 2001. године, када су благовременим мерама заштите опорављене секвоје и жива ограда код споменика Незнаном јунаку.

Тај пример показује да се правовременим деловањем могу спасити чак и угрожени засади.

Потреба за више зелених површина

Иако су све површине којима газдује Шумско газдинство Београд већ пошумљене, простор за ширење зелених зона постоји – али зависи од одлука града.

Џудовићева истиче да ће свака нова површина која буде додељена бити пошумљена, као и да се планира обнова шума и њихова конверзија у квалитетније форме.

„Пратимо научне и стручне трендове и настојимо да применимо сва сазнања како бисмо побољшали квалитет наших шума“, наглашава гошћа Београдске хронике.

Шуме имају кључну улогу и у ублажавању климатских промена, јер кроз фотосинтезу апсорбују угљен-диоксид и доприносе бољем квалитету ваздуха.

Законодавство и едукација – изазови будућности

Поред климатских и биолошких фактора, стручњаци указују и на системске проблеме.

„Зелена површина није слободна површина – она има еколошке, економске и социјалне функције и мора бити тако третирана“, упозорава проф. Главендекић.

Она наглашава да је неопходно унапредити законски оквир, али и радити на едукацији грађана од најранијег узраста.

Свест о значају шума, како каже, мора да се гради већ у вртићима, како би се развио одговоран однос према природи.

Између изазова и решења

Иако се београдске шуме суочавају са бројним изазовима – од климатских промена до биолошких претњи – стручњаци поручују да постоје јасни начини да се оне очувају.

Комбинација благовремених мера, научног приступа и институционалне сарадње може ублажити негативне трендове.

Уз то, веће улагање у зелене површине и промене у законодавству могли би да обезбеде да Београд у будућности има више од садашњих 10 одсто зеленила – и здравије шуме које ће остати његова природна заштита.

Тада су криволовци, искоришћавајући политичку нестабилност у Уганди, убили све носороге који су лутали Кидепом и другим националним парковима у земљи, некада домом за око 700 ових џиновских сисара.

Њихов нестанак означио је потпуно изумирање врсте у дивљини Уганде. Њихово поновно увођење сада делимично надгледа државна Управа за дивље животиње Уганде.

„Овај тренутак означава почетак нове приче о носорозима за Национални парк долине Кидепо“, рекао је Џејмс Мусингузи, извршни директор Управе, на церемонији поводом овог догађаја.

„Премештање ових носорога је први корак у обнављању врсте која је некада била део природног наслеђа парка“, додао је.

Два носорога су премештена у Кидепо, огромно пространство саване у североисточној Уганди, из приватног ранча за носороге и дивље животиње Зива у Накасонголи, око 100 километара северно од главног града Кампале.

Ранч узгаја носороге од 2005. године, када је увезао четири јужна бела носорога из кенијског резервата за дивље животиње.

Борба против криволова остаје кључни проблем

Криволов остаје велики проблем у заштићеним подручјима дивљих животиња Уганде, а власти редовно притварају и гоне осумњичене ухваћене са слоновачом, панголинима и другим угроженим врстама, према речима заштитника природе.

Упркос међународним кампањама за сузбијање криволова и кријумчара, потражња за роговима носорога не посустаје, пре свега због примене у традиционалној медицини и њиховом улогом статусних симбола у многим азијским земљама.

Кидепо је посебно рањив јер се налази у подручју где наоружани крадљивци стоке врше честе прекограничне рације. Парк се такође граничи са Јужним Суданом, где се влада бори против побуњеника.

Змија и три новооткривене врсте гекона се још увек формално именују и описују. Остали налази су званично признати током истраживања биодиверзитета, у којем је истраживано 64 пећине на 10 брда између новембра 2023. и јула 2025. године, а објављено је у недавном извештају.

Свако брдо и пећина у камбоџанском стеновитом крашком пејзажу – термин за пејзаж настао када се стене распадају, формирајући велике пећинске изворе, потоке и вртаче – је изоловано од осталих.

Свака од њих делује као сопствена „острвска лабораторија“ еволуције, која садржи бројне различите облике живота који су се прилагодили свом нишном станишту, како наводи британска добротворној организацији за заштиту природе „Фауна и Флора“, која је водила истраживање заједно са камбоџанским Министарством животне средине и теренским стручњацима.

„Замислите то као њихову сопствену вињету биодиверзитета, где природа изнова и изнова изводи исти експеримент независно“, наводи у саопштењу еволуциони биолог Ли Грисмер, професор биологије на Универзитету Ла Сијера у Калифорнији, који је подржао истраживачки тим.

„Обилазимо ова одвојена места и анализирамо ДНК врста и видимо како је експеримент текао. Неке изгледају слично, неке изгледају другачије, и анализирајући ово можемо стећи представу о томе које су покретачке силе иза начина на који су еволуирале“, додаје проф. Грисмер.

На пример, док су истраживачи идентификовали једну врсту пругастог гекона са савијеним прстима названог Cyrtodactylus kampingpoiensis, током теренског рада 2024. године, пронашли су четири различите популације које се развијају на различите начине.

„Ако заиста желимо да сачувамо биодиверзитет на овој планети, морамо да разумемо шта све постоји“, напомиње проф. Грисмер. „Не можемо заштитити нешто ако не знамо да постоји.“

Глобално угрожене врсте попут сунда панголина, зеленог пауна, дугорепог макака и северног макака са репом такође су пронађене у пејзажу током најновијег истраживања.

Само „загребали површину“

Биолог за заштиту природе Пабло Синовас водио је тим за фауну и флору у Камбоџи, радећи са локалним истраживачима како би стекао представу о терену током дана и – „забавни део“ – потрага за створењима попут змија и гекона ноћу, „када су најактивнији, када излазе из скровишта“, како је рекао у изјави за Си-Ен-Ен.

Тим би кренуо након заласка сунца са бакљама,и проводио сате прелазећи „оштар, каменит терен, претражујући сваку пукотину, пећину, стену, грану, вегетацију. Заиста свуда. Била је то лепа потрага“, рекао је Синовас.

Неке пећине у региону садрже и до милион слепих мишева, иако истраживачки тим није улазио у пећине са великим колонијама слепих мишева због здравствених проблема, наводи се у извештају.

Крашки пејзажи који се простире на 20.000 квадратних километара чини око девет одсто површине Камбоџе, а како се наводи у извештају, „велики део тога још увек је непознат науци“.

Четрнаест пећина које раније нису биле испитане регистроване су на једном крашком брду у округу Банан у провинцији Батамбанг. Синовас тврди да су истраживачи само „загребали површину“ у погледу биодиверзитета који чека да буде откривен у екосистемима ширег пејзажа у Камбоџи.

Поред тога што су домаћини разним врстама, многе пећине се користе као светилишта или за медитацију и друге ритуале, а посећују их туристи и ходочасници. Међутим, крашка станишта су угрожена непланским вађењем цемента, као и прекомерним туризмом, ловом на дивље животиње, сечом шума и шумским пожарима.

„Али, очигледно је да ако уништите подручје где живе одређене врсте, а те врсте не живе нигде другде, онда бисте аутоматски потенцијално довели до изумирања врста – у неким случајевима, врста које још нису ни описане“, наглашава Синовас.

Сакура, односно цвет трешње, није само цвет већ дубоко поштован културни феномен који слави живот и лепоту природе. Ове године, према наводима метеоролошке агенције, стабла сакуре процветала су пет дана раније. Сезона цветања почиње у марту и траје до почетка априла.

Цвет је национални симбол Јапана који означава пролеће, а цвета у нијансама беле и ружичасте боје од краја марта до почетка априла. Традиционални обичај ханами (гледање цвећа) окупља људе на пикницима испод дрвећа које цвета и представља централни културни догађај који симболизује лепоту и срећу.

Сакура симболизује лепоту, пролазност живота и почетак нове школске и пословне године.

Традиција посматрања цвећа која датира из давних времена

Људи се окупљају у парковима и уживају у погледу, често и током ноћних сати. Цветови сакуре трају око два до три дана пре него што почну да опадају.

Најпознатије локације за посматрање лепоте цвета трешње су планина Јошино (са 30.000 стабала), као и паркови у Токију и Кјоту. Симболика цвета трешње у прошлости је повезивана са самурајима као симболом храбрости.

Цветање трешње важан је догађај за Јапанце, па се у вестима извештава о томе – од јануара, када се отварају први цветови у Окинави, до маја, када опадну и последњи на северу земље.

Јапанци и дан раније заузимају места како би имали што бољи поглед на лепоту цветова трешње.

Иначе, ове године отказан је Фестивал трешњиног цвета у Јапану, у парку Аракурјама Сенген, због непримереног понашања туриста који улазе на приватне поседе и остављају смеће за собом.

Жене су и даље недовољно заступљене у одлукама о водоснабдевању — иако су често највише погођене њима. Тема овогодишње кампање "Where water flows, equality grows", позива на то да жене и девојчице буду усредсређене на водоснабдевање — као кориснице, лидерке и професионалке, како би могле да имају равноправну улогу заједно са мушкарцима и како би се осигурало да водоснабдевање задовољава потребе свих. Зато је глобална криза воде такође изазов за родну равноправност.

Кишница је главни извор безбедне воде за бројне породице широм света, а за многе девојчице њено прикупљање и ношење до домаћинства је свакодневна пракса, уз брогу о томе да се осигура да буде довољно чиста за употребу.

Глобално, чак, 1,8 милијарди људи нема директан приступ води за пиће у својим домаћинствима, а у два од три домаћинства, сакупљање воде је првенствено одговорност жена. То може значити пропуштање школовања, здравствене ризике и мање могућности за развој и напредовање касније у животу.

Кључне поруке из УН-а 

Глобална криза воде погађа све – али не подједнако. Тамо где недостаје људско право на безбедну воду за пиће и задовољавајуће санитарне услове, расту неједнакости, а жене и девојчице сносе највећи терет. Време је да се жене и девојчице ставе у фокус при решавању проблема доступности воде.

Потребан је трансформативан, на правима заснован приступ решавању водне кризе, где су гласови и лидерство жена у потпуности признати.

Када жене и девојчице имају једнак глас у одлукама о води, услуге постају инклузивније, одрживије и ефикасније. Морамо улагати у женско лидерство како бисмо воду учинили специфичном снагом за здравију, просперитетнију, родно равноправну будућност која ће користити свима.

Потребан нам је трансформативан, на правима заснован приступ решавању ових изазова, где се чују гласови жена и признаје њихова улога.

Све жене морају бити равноправно заступљене на свим нивоима руководства у области воде – помажући у пројектовању сваке цеви али и политике. Жене морају бити покретачи промена у области водне инфраструктуре као инжењери, пољопривредници, научници, радници, а у области санитације и лидери заједнице.

Како се суочавамо са растућим ризицима, од променљиве климе и катастрофа повезаних са водом преко недостатка финансирања, друштвених норми, до празнина у управљању, потребно је да сви одиграју своју пуну улогу: управљајући водом као заједничким добром и изграђујући отпорнију будућност.

Ово укључује ангажовање мушкараца и дечака као савезника у промоцији обезбеђивања безбедне воде, адекватних санитарних услова и хигијене за све, и у оспоравању норми и понашања која спутавају жене и девојчице.

Само тада услуге безбедне воде могу задовољити потребе свих – оснаживајући жене и девојчице да воде здравије и испуњеније животе, наводи се на порталу УН посвећеном овогодишњем Светском дану вода.

Сателитска посматрања откривају да су, услед спуштања копна и пораста нивоа мора, многи приобални региони изложени већем ризику од поплава него што се раније мислило.

Метеоролошка слепа тачка

„Узрок различитих резултата је неусклађеност између начина мерења надморске висине мора и копна.Тамо где се море сусреће са копном, многи фактори се често не узимају у обзир када се користе сателити и модели са копна“, истакао је коаутор студије Филип Мајндерхуд, професор хидрогеологије на Универзитету и истраживачком центру Вагенинген у Холандији.

Одступања у мерењима названа су „методолошка слепа тачка“.

„Студије које израчунавају утицај пораста нивоа мора обично „не посматрају стварно измерени ниво мора, па су користиле ову вредност од нулте тачке“ као полазну тачку“, рекла је главна ауторка Катарина Сигер са Универзитета у Падови у Италији.

„На неким местима у Индо-Пацифику, тај ниво је близу једног метра. Многе студије при прорачунима мере нивое мора без таласа и струја, а реални резултати добијају се мерењима на ивици воде океана које стално подижу ветар, плима, осека, промене температуре, ефекат Ел Ниња“, истакао је проф. Мајндерхуд.

Ако се ниво мора подигне за више од метар – као што неке студије сугеришу да ће се догодити до краја века – ниво воде могао би да поплави око 37 одсто копна и угрози начин живота од 77 до 132 милиона људи више, наводи се у студији.

Велики ризик за становнике приобалних делова света

„У свету има много људи за које је ризик од екстремних поплава много већи него што се мисли.У Југоисточној Азији, по резултатима студије,има највише људи којима је већ угрожен начин живота услед пораста нивоа мора. У том региону неслагања мерења су јасно видљива“, рекао је Андерс Леверман, климатолог у Потсдамском институту за истраживање климатских утицаја у Немачкој.

За седамнаестогодишњу климатску активисткињу Вепаиамеле Триф, пројекције нису апстрактне. У њеном дому на острву  у јужнопацифичком архипелагу Вануату, обала се видљиво повукла током, са еродираним плажама, ишчупаним приобалним дрвећем, а неке куће су сада једва удаљене око један метар од мора током плиме.

„Ове студије нису само речи на папиру. Нису само бројеви. То су стварни извори прихода људи.Ставите се у позицију наших приобалних заједница – њихови животи ће бити потпуно преокренути због пораста нивоа мора и климатских промена", наводи професор.

Обраћање пажње на почетну тачку – нова студија открива истину

"Прорачуни који могу бити тачни за мора у целини или за копно нису сасвим тачни на тој кључној тачки пресека воде и копна.То посебно важи за Пацифик", навео је проф. Мајндерхуд.

Да бисте разумели колико је део копна виши од воде, потребно је да знате надморску висину копна и надморску висину воде. Истраживања наводе да је велика већина студија претпоставила да је нулти степен у скупу података о надморској висини копна ниво воде, али то није релевантно“, рекао је стручњак за пораст нивоа мора Бен Штраус, извршни директор компаније Climate Central.Његова студија из 2019. године била је једна од ретких која је тачна и прихваћена.

„То је само основна вредност од које полазите, а људи греше“, рекао је Штраус, који није био део истраживања.

"Већина локалних планера познаје своје приобалне проблеме и прави планове у складу са тим" у складу с тим, рекао је Роберт Коп, стручњак за ниво мора са Универзитета Рутгерс.

Нови извештај УНЕСКО-а упозорава на велике празнине у разумевању колико угљеника океан апсорбује. У том извештају се наводи да се модели разликују за 10 до 20 одсто у процени величине угљеника, што покреће питања о тачности глобалних климатских пројекција које се на њих ослањају.

Студије указују на то да владе можда планирају приобалне и климатске ризике са непотпуном сликом о томе како се океан мења

„Када се океан приближи, одузима нам више од земље коју смо некада имали.Пораст нивоа мора не мења само нашу обалу, већ мења и наше животе. Не говоримо о будућности – говоримо о садашњости“, рекао је Томпсон Натуови, климатски активиста.

„Изнети подаци су углавном на светском нивоу, врло су проблематични глобално и пре свега се односе на крчење прашума на подручју Јужне Америке, делова површине Африке и тако даље“, напомиње професор.

Овог огромног и непланског крчења шума на подручју Европе, значи и Србије, већ више деценија, можда и векова нема, додаје гост Јутарњег програма.

„Са тог аспекта код нас има илегалних активности, недозвољених сеча, непланских, али су оне резултат, као и у свакој другој области, неких криминалних активности, за шта су надлежне неке друге институције“, напомиње професор.

Стање шума задовољавајуће, али увек може боље

Генерално стање шума у Србији је задовољавајуће, мада увек може бити и боље. Један од наших највећих проблема гледано са стручне стране, је зарастање површина необрађеног земљишта и напуштених површина шумама које су мање квалитетне и нису у стању да испуне све екосистемске функције које шуме могу да имају.

„На пример немају довољно прираста јер што свако стабло има већи прираст, оно више апсорбује угљен-диоксида, више лагерује угљеника, испушта кисеоник и на тај начин доприноси ублажавању негативних штетних ефеката климатских промена које су сасвим сигурно глобалне“, објашњава проф. Стајић.

У првом нацоналном попису шума од 2004. до 2007. године, констатовано је, заједно са неких пет одсто шикара и шибљака, да имамо око 33, 34, 35 процената шума. Од тог периода до данас пошумљеност, односно површина под шумама, увећана је за око пет одсто.

„Тако да је данас та површина близу 40 одсто и то је врло задовољавајуће. Изнад смо просека у свету, а делом и у Европи.“

Професор напомиње и када бисмо пошумили све површине које су нам на располагање, тај проценат се не би повећавао, зато што имамо подручја изузетно велике шумовитости, као на пример Источна Србија, подручје Жагубице и тако даље, где је 70 одсто површина под шумом. С друге стране, Војводина као изузетно квалитетно, плодно земљиште, житница Србије, на тој површини и на таквом квалитету земљишта шуме не дају оно што би могле да дају пољопривредне и друге културе које се ту гаје.

„Војводина има око шест одсто пошумљености, тако да добијамо просек који је и поред тога задовољавајући, а немамо много ни могућности да значајно повећамо проценат шумовитости у Србији“, наводи професор.

Које шуме су најквалитетније

Шуме имају безброј функција, а једна од најзначајнијих је апсорпција угљен-диоксида и лагеровање угљеника, као једног важног елемента који утиче на климатске промене и испуштање кисеоника у ваздух, што доприноси квалитету ваздуха и здрављу људи и генерално одрживом развоју наше земље.

У нашим шумама су најраспростањеније буква и храст које настају на специфичан начин и спадају у категорију деградираних шума и не могу да испуне велики део екосистемских функција, објашњава проф. Стајић. Таквих шума нажалост код нас има преко 65 одсто и цео шумарски сектор очекују озбиљни проблеми да би се такве шуме превеле у шуме настале из семена које су квалитетне и испуњавају готово све екосистемске функције.

Ипак, последњих деценија уочено је повећано интересовање и свест како у пословном свету, тако и међу грађанима и еколошким удружењима за потребом и значајем пошумљавања.

„Један негативан проблем везан за то јесте што пошумљавање није само побијање садница у земљу. За то су потребна одређена стручна знања. Где се то ради, на којим местима, на којим надморским висинама, које врсте дрвећа се користи. И јако би било добро да сви који организују и желе то да учине са значајнијим бројем садница, да контактирају људе који се тиме баве. Неке представнике јавних предузећа, Шумарског факултета, студенте Шумарског факултета и тако даље“, препоручује професор.

У принципу није важно колико садница посадимо, већ колико њих преживи прву годину раста и наставе да расту, а за то су, с обзиром на климатске промене, потребне специјалне саднице са посебним контејнерима како би могле да упијају воду, поготово тамо где су услови лошији, истиче проф. др Бранко Стајић на крају гостовања у Јутарњем програму.

„На изложби можемо видети укупно неких тридесетак препарата са неких, да кажем, петнаест врста укупно ајкула и ража. Од тога овде имамо три препариране раже, које су такође уловљене у Црној Гори. У питању су љубичаста вижа, ража модропјега и ража-голуб.

Раже су занимљиве из много разлога, неке од њих имају отровне, неке нису али то ћемо оставити за посетиоце па могу доста тога научити. Осим тога неке раже су приказане кроз презентације и неки други мултимедијални садржај, тако да могу научити доста тога“, изјавио је Стефан Ралевић из Природњачког музеја Црне Горе.

„Оно што може да се види на изложби је су ајкуле уловљене у Црној Гори, неки од најчешћих становника Јадранског мора. Ту је још модел велике беле ајкуле, која је иако настању Јадранско море овај препарат који је изложен на изложби није стваран улов, већ модел. Док све остале јесу уловљене у црногорским водама, већина њих су врсте које се често срећу и нису опасне по људе“, рекао је Илија Ћетковић из Института за биологију мора у Котору.

Гостовање изложбе у Београду представља наставак регионалне сарадње музеја и научних институција и прилику да се широј публици приближи богатство и значај биодиверзитета Јадранског мора.

Изложба ће трајати до јуна ове године.

"Зелена агенда за Западни Балкан није само за нас списак активности које треба да спроведемо, већ конкретан план да имамо чистије реке, мање отпада и бољи квалитет ваздуха. Од 2022. године до данас уложено је уз подршку различитих партнера из ЕУ и УНДП преко 56 милиона долара за преко 90 пројеката. И ту се нећемо зауставити", истакла је Сара Павков, министарка за заштиту животне средине.

"Ваздух је лошег квалитета из неколико разлога. На првом месту најчешче спомињана су индивидуална ложишта којих има јако много у Србији. Само у Београду се процењује да их има између 300 и 400 хиљада. Ради се о томе да се у индивидуална ложишта убацује све и свашта, почевши од отпада што свакако има везе с тим колика је свест становника о значају загађења животне средине, али такође у Србији се продаје угаљ лошег квалитета. Осим тога ту је индустрија и ту су термоелектране", рекла је Светлана Станишић, професорка физичке хемије.

Управо зато енергетска ефикасност постаје кључна реч. Замена столарије, изолација, нови котлови  доносе уштеде. Струка упозорава, без системских мера и енергетске санације домаћинстава, тешко је очекивати брзе резултате.

"Мерења су показала да у случају да се изврши комплетна реновација у смислу и столарија и изолација зидова и крова и замена котла да то може да да велике уштеде, 50-60 одсто, што је изузетно повољно и то значајно утиче на квалитет ваздуха", рекла је Светлана Станишић, професорка физичке хемије.

Европски стандарди не подразумевају само решавање постојећих проблема, већ и смањење емисије штетних гасова, процес декарбонизације.

"Декарбонизација подразумева једно свеобухватно смањивање емисије гасова са ефектом стаклене баште пре свега угљен-диоскида у свим секторима, како у енергетици тако и у саорбаћају, индустрији, пољопривреди, али и у свим другим гранама. То је заправо једна нова парадигма и не треба је посматрати само као еколошку политику, то је један нови захтев тржишта где се заправо мења конкурентна моћ оних индустрија које су одрживе и отпорне на различите изазове", рекао је Слободан Крстовић, директор Одељења за одрживи развој у НАЛЕД-у.

Оно у чему се декарбонизација огледа то је у енергетској ефикасности, преласку на обновљиве изворе енергије..боље управљање отпадом. Све оно са чим се ми данас суочавамо.

У Србији се тренутно пречишћава између 15 и 20 одсто комуналних отпадних вода, знатно мање од европског просека. Према подацима Министарства, у току су пројекти изградње и модернизације постројења за пречишћавање отпадних вода, ширење канализационе мреже, као и регионални центри за управљање отпадом.

"Ми до 2030. године стављамо у функцију у потпуности регионалне центре за управљање отпадом - Нови Сад, Сомбор, Уб већ у функцији, Пирот, Суботица, Винча која планира проширења јер има додатног комуналног отпада на територији Београда.Све остале јединице локалне самоуправе стратешки приступано на који начин ћемо да предузмемо одређене кораке да до 2030. или од 2030. сваки грађанин осети разлику. И на тај начин када завршимо капиталне пројекте неће више бити места где да ниче дивља депонија у тим локалним самоуправама", истакла је Сара Павков, министарка за заштиту животне средине

Истовремено, процењује се да постоји и до 3.000 дивљих депонија, које представљају озбиљан еколошки ризик.

"То је зато што једноставно људи у недостатку других решења бацају ђубре тамо где се одувек и бацало. Наравно проблем је и тај што нема надзора и на тај начин је скоро немогуће казнити појединца који баца на пример разноразне уређаје. Знамо да су завршавали и фрижидери и веш машине на пример у рекама зато што једноставно нема надзора. 

Из Министарства заштите животне средине истичу да је циљ убрзање инвестиција у енергетску ефикасност, обновљиве изворе енергије и унапређење инфраструктуре, како би се достигли европски стандарди. Зелена агенда за Западни Балкан није само еколошка обавеза, већ развојни оквир који подразумева модернизацију енергетике, индустрије и локалних заједница.

Прошле недеље, Центар за климатске прогнозе америчке Националне управе за океане и атмосферу (НОАА) саопштио је да постоји 62 одсто вероватноће да ће се Ел Нињо развити у периоду између јуна и августа. Другим речима, већа је вероватноћа да ће се појавити него да неће.

Ел Нињо представља топлу фазу ЕНСО циклуса, природног климатског обрасца који укључује промене у атмосфери и температури мора у тропском делу Тихог океана. Током Ел Ниња, топлије воде се акумулирају у источном делу екваторијалног Пацифика, што помера океанску струју ка југу.

Тропски део Тихог океана се тренутно налази у фази Ла Ниње, хладне фазе циклуса, када температура површине мора пада најмање 0,5 степени Целзијуса испод дугорочног просека. Према најновијим подацима, очекује се да ће Ла Ниња окончати у наредним недељама како се океан буде загревао. Ел Нињо ће наступити ако температуре површине мора достигну и задрже се најмање 0,5 степени изнад просека.

Ако се Ел Нињо развије како се очекује, могао би да прерасте у „супер Ел Нињо“, преноси “AccuWeather”. Ова појава настаје када температура површине мора порасте најмање два степена Целзијуса изнад дугорочног просека.

„Интензитет је неизвесан, али постоји потенцијал за умерен до јак Ел Нињо током јесени и зиме“, изјавио је метеоролог Пол Пастелок.

Према проценама “AccuWeather”-а, постоји 15 одсто шансе да се до краја сезоне урагана у новембру развије супер Ел Нињо. Истовремено, НОАА наводи да постоји вероватноћа од један на према три да ће се снажан Ел Нињо појавити између октобра и децембра, али наглашава да је његов потенцијални интензитет „веома неизвестан“.

Ел Нињо обично појачава активност урагана у централном и источном делу Пацифика, док истовремено смањује активност у Атлантику, што најчешће доводи до мање активне сезоне урагана укупно.

ЕНСО циклус у просеку доноси топли Ел Нињо и хладну Ла Нињу сваких две до седам година, али се не јављају увек у тачним интервалима. Такође, иако свака фаза обично траје од девет до 12 месеци, њено трајање може да варира.

Последњи Ел Нињо трајао је од маја 2023. до марта 2024. године. Тада је био близу да достигне ниво „супер Ел Ниња“, али иако су температуре површине мора премашиле праг од два степена Целзијуса, нису се довољно дуго задржале изнад те границе. Последњи супер Ел Нињо забележен је 2015–2016.

Иако није био супер верзија, прошли Ел Нињо допринео је рекордним врућинама 2023. и 2024. године, при чему је 2024. тренутно најтоплија година у историји мерења. Ако се Ел Нињо појави 2026, година ће бити топлија, али вероватно неће надмашити 2024, јер је започела у фази Ла Ниње. Међутим, глобалне температуре 2027. могле би достићи нове рекорде, према објави климатолога Зик Хаусфатер.

„Ел Нињо долази. То би повећало нашу процену глобалних температура за 2026. (иако је мало вероватно да ће премашити 2024), и учинило 2027. веома вероватно најтоплијом годином у историји, због временског закашњења између ЕНСО циклуса и температуре површине“, написао је Хаусфатер.

Важно је имати у виду да на време и климу утиче више фактора. Планета се већ загрева услед климатских промена и наставиће да се загрева без обзира на то шта се дешава у оквиру ЕНСО циклуса.

Кинески држављанин Џанг Кећун (27) ухапшен је у уторак на Међународном аеродрому Џомо Кенијата док је покушавао да напусти земљу, показују судски документи.

Имиграциони службеници су означили „налог за забрану“ на Џанговом пасошу након што је прошле године избегао хапшење у Кенији.

Канцеларија директора јавног тужилаштва Кеније саопштила је да је он ухапшен на међународном аеродрому Џомо Кењата, као и да је претресом његове куће пронађено 1.000 неупакованих живих баштенских мрава, 113 баштенских мрава упакованих у модификоване шприцеве и 503 празна шприца.

Мушкарац се сумњичи и за илегалну продају мрава кинеском држављанину, али се доводи у везу и са пошиљком заплењеном у Бангкоку 10. марта.

Прошле године четворица мушкараца су кажњена са по 7.700 долара због покушаја кријумчарења хиљада мрава из Кеније.

Шверц мрава у тој земљи пореди се са шверцом слонових костију, а љубитељи мрава плаћају велике суме да би одржавали колоније у великим провидним посудама познатим као формикаријуми, које пружају увид у сложене друштвене структуре и понашање врсте, наводи Ројтерс.

Унутар батерије, 100 тона шута са околних градилишта поседује веома посебна својства.

„Ово је сапунски камен. Одлично задржава топлоту са веома високим термичким капацитетом. То је веома јефтин отпадни производ, песак који нема другу намену“, напомиње Марку Илонен из компаније „Полар најт енерџи".

Обновљив, константан и јефтин извор енергије.

Батерија се напаја електричном енергијом добијеном из обновљивих извора ветра и сунца. Та енергија загрева песак на 500 степени Целзијусових, а затим се топлота трансформише у топлу воду која снабдева градске радијаторе.

„Овај систем складишти огромне количине енергије. Батерија се стално празни и пуни како би континуирано обезбеђивала топлоту“, додаје Илонен.

У силосу топлота може да се складишти недељу дана, што је решење за проблеме складиштења обновљиве енергије.

„У случају нестанка струје, и даље имамо грејање. Потпуно смо независни”, напомиње градоначелник Порнајнена, Анти Кусела.

То је и јефтин извор енергије па су месечни рачуни мањи за 300 евра.

Још једна предност је утицај на климу. До сада се грејање добијало из огромних финских шума, дрвета које се спаљивало. На овај начин град смањује емисију ЦО2 за 70 одсто и постаје самоодржив.

Гаврани нису само пратили вукове – они су бележили обрасце убиства током лова, стварајући менталне мапе како би подржали будуће потраге за храном.

Међународни истраживачки тим је причврстио мале ГПС трагаче на 69 гаврана – импресиван број с обзиром на мукотрпан рад у хватању ових посебно пажљивих и опрезних птица.

„Чак и мале промене у њиховом окружењу могу их учинити сумњичавим“, рекао је Лорето, који је на Универзитету ветеринарске медицине у Бечу а  истраживање о птицама је започео на Институту за понашање животиња Макс Планк.

Тим је имао податке о кретању 20 вукова у чувеном Националном парку Јелоустоун, пространом заштићеном подручју на западу Сједињених Држава где су вукови поново уведени средином 1990-их након 70 година одсуства. Парк је био погодан за студију.

„Овај рад не би био могућ нигде другде осим у Јелоустону“, рекао је коаутор и научник за дивље животиње Џон Марцлаф са Универзитета у Вашингтону. Пошто је окружење отворено, а не густо пошумљено, и птице и вукове је релативно лако посматрати на великим удаљеностима.

„Софистицирана“ животињска когниција

Током две и по године праћења, истраживачи су били збуњени када су пронашли само један пример гаврана који прати вука дуже од сат времена – чак и док су птице и даље биле у стању да брзо стигну до плена.

Дубља анализа је показала да су гавранови заправо поново посећивали места где су вукови обично ловили плен – животиње попут јелена, лосова или бизона – што сугерише да су птице стварале и памтиле „пејзаж ресурса“.

Неке птице би прелетеле скоро 100 миља (до 155 километара) у једном дану, тражећи места за која су очекивале да би могла да садрже плене вукова. Било је то „много веће подручје него што сам икада замишљао“, рекао је Марцлаф.

Краткорочни сигнали су и даље важни: гаврани можда прате сигнале попут завијања вукова како би пронашли свеж плен на краћим удаљеностима. Али генерално говорећи, истраживачи су рекли да су гаврани рачунали на своје памћење како би кренуле и волдиле потрагу.

Лорето је рекао да убиства вукова током лова нису насумична, већ се чешће дешавају на равнијем терену или у отвореним долинама где су потере вероватније. Гаврани се могу сетити прошлих храњења или приметити индиректне знакове попут костију док успостављају своје менталне мапе, утврдили су научници-посматрачи.

„Животињска когниција у дивљини понекад може бити софистициранија него што претпостављамо“, рекао је Лорето.

Суров договор

Однос вука и гаврана се понекад у популарној култури описује као складан, али Марцлаф је рекао да је на крају тај однос ипак прилично неуједначен.

Вукови су примећени како терају птице ударајући их, чак се чини да одређују члана чопора да стоји на стражи. Птице се бучно боре око своје украдене гозбе, што је потенцијална дојава другим стрвинарима.

„Један гавран може да однесе пола фунте (220 грама) меса. Када птице стигну у броју од више десетина, то може учинити да чак и убијени бизон брзо нестане. Гаврани добијају много више из овог договора него вукови“, рекао је Марзлаф.

Научник је рекао да се нада да ће будућа истраживања моћи да се фокусирају на то како младе птице развијају своје знање у овом погледу.

„Гаврани су одувек фасцинирали људе“, рекао је Марзлаф, напомињући да су птице сматране свим, од „стваралаца и превараната“ до „опортунистичких штеточина“.

Али, како додаје „никада нисмо очекивали од њих да буду у стању да у свом мозгу, који није много већи од палца, држе информације о хиљадама квадратних миља, Потценили смо их“, закључио је истраживач.

„Електрични и електронски отпрат су уређаји који ми користимо у домаћинству, у индустрији, у привреди, свуда негде. И користимо их безбедно и нисмо угрожени од њиховог начина рада и функционисања. Међутим, проблем је када га прогласимо отпадом, када се одрекнемо, не можемо више да га користимо, питање је којим путем тад иде.

Ако иде путем редовним, да оде до сакупљача, да оде на место за сакупљање отпада а одатле својим правим путем и законом дефинисани да оде код оператора на третман отпада. То је 100 посто безбедна ситуација“, изјавио је Никола Егић, директор рециклажног центра „Божић и синови“.

Ако заврше на дивљим депонијама уместо у системима за рециклажу, опасне материје попут олова и живе могу доспети у у земљу, воду и ваздух.

„Ту је проблем зато што те опасне материје када дођу у контакт са природом, ваздухом, кишом, атмосфером се емитују, поготово оне гасовите материје и прашкасте материје, онда се разграђују и иду путем ваздуха, воде и земље, а ми то после користимо исто за производњу хране. Из уређаја који су постали отпад неопходно је да се издвоје сви материјали од којих је истин направљен“, каже Егић.

Од пластике и метала до батерија и каблова – све може поново да се искористи. Оно што недостаје је навика да то стварно и учинимо.

„Све што се сакупи третира се и квалитетно се третира. Технологија постоји, то је евидентно, свест грађана, рекао бих да постоји свест грађана на незадовољајућем нивоу. Ако је уприлично, ако има могућност да свој отпад одложи, преда га на одговарајуће место. Тренутно ситуација није баш најсјајнија у смислу ко све може и ко све мора да сакупља отпад“, рекао је саговорник РТС-а.

Једно од решења које се у Европи већ годинама примењује је принцип „старо за ново“, купите нови фрижидер, оставите стари у продавници. На тај начин отпад се одмах усмерава у легалне и безбедне токове.

„Имамо сада систем да се и трговање места за продају нових производа, другачије су организоване. Углавном се то организује преко великих шопова, преко великих ритејла где се продају разноразни материјали. По нама из Удружења рециклера, сматрамо да би ту било јако згодно да се постави сакупљач са својом адекватном опремом тако да могу да се покупе и мобилни телефони и електрични и електронски отпад и акумулатори и батерије“, каже Егић.

Електорнски отпад може да представља проблем или ресурс. Ми бирамо начин на који ћемо га третирати. Једно је свакако сигурно – правилно одлагање је најједноставнији пут до чистије средине.