Када помислимо на глечере, најчешће замишљамо огромна пространства белог леда која блистају под ведрим небом. Међутим, немају сви глечери такав изглед.Широм света постоји посебна врста ових ледених формација које се називају камени глечери, који се налазе у планинским пределима. У њима су масе леда и стена испреплетане и скривене испод дебелог слоја камења и громада.

Нова студија, објављена у часопису Journal of Geophysical Research: Earth Surface, показује да ове наизглед камените формације могу да садрже изузетно велике количине леда.

Према досадашњим подацима, широм света је документовано више од 51.000 камених глечера, од којих се више од 10.000 налази у Сједињеним Америчким Државама.

Упркос великој распрострањености, многи од њих остају готово неприметни јер су прекривени дебелим слојем каменог материјала.

„Када се високо у планинама крећемо преко растреситог камења и шута, често не схватамо да се испод наших ногу може налазити и до 36 метара леда“, истакао је глациолог Леиф Андерсон са Универзитета у Јути.

Камени покривач чува лед, али отежава истраживања

Камени слој који прекрива ове глечере има важну улогу у очувању леда, јер га изолује од сунчевог зрачења и високих температура. Истовремено, такав природни покривач представља велики изазов за научнике који покушавају да утврде колико се леда налази испод површине.

Истраживачи су се у новој студији усредсредили на глечер Тимпаногос, у подножју планине у Јути.

Конвенционалне методе снимања, попут георадара, показале су се мање ефикасним у истраживању камених глечера. Наиме, мешавина камених остатака и леда расејава радио-таласе и смањује квалитет добијених снимака.

Зато су научници применили другачији приступ – мерење гравитационих промена помоћу гравиметра, инструмента који омогућава откривање и мапирање маса скривених испод површине.

„Постоји велики контраст у густини између стена које чине планину Тимпаногос и леда, који има знатно мању густину“, објашњава коаутор студије и геофизичар Мајкл Торн.

Како наводи, мерења гравитационог убрзања могу да покажу веће смањење вредности изнад делова каменог глечера у којима се налазе дебљи слојеви леда.

Више од милион тона леда у једном глечеру

На основу 232 мерења на различитим локацијама око глечера Тимпаногос, истраживачи су развили нову методу за тродимензионално приказивање леда унутар каменог глечера.

Уз помоћ Бајесове статистике и техника моделирања реконструисали су његову дебљину, облик и састав.

Резултати показују да се глечер Тимпаногос, према запремини, састоји од приближно 83 одсто леда и 17 одсто камених остатака. Просечна дебљина леда износи око 18,8 метара.

Процењује се да овај камени глечер садржи око 1,5 милиона кубних метара леда, што је приближно еквивалентно запремини Велике пирамиде у Гизи, односно количини воде која би могла да испуни око 600 олимпијских базена.

То значи да је испод камене површине глечера Тимпаногос скривено око 1,4 милиона метричких тона леда.

Око милијарду тона леда испод Јуте

На основу резултата добијених истраживањем глечера Тимпаногос, као и података из ранијих студија, научници су развили методу која омогућава процену количине леда у каменим глечерима на основу њихових површинских карактеристика.

Према њиховим прорачунима, свих 836 документованих камених глечера у Јути могло би да садржи укупно око милијарду тона леда.

Процењује се да камени глечери на западу Сједињених Америчких Држава садрже скоро 12 милијарди тона леда, док би на глобалном нивоу у њима могло бити ускладиштено око 48 милијарди тона.

Научници истичу да је прецизније мерење ових скривених залиха воде све важније у условима климатских промена.

Током периода загревања, камени глечери могу постати нестабилни и представљати опасност за инфраструктуру у нижим пределима. Тродимензионално моделирање ових формација могло би да помогне у прецизнијој процени њихових залиха воде и у бољем разумевању њиховог утицаја на локалну хидрологију, екосистеме и потенцијалне природне опасности.

Глечер величине Кеопсове пирамиде

Резултати су показали да глечер Тимпаногос садржи 1,5 милиона кубних метара залеђене воде - запремина једнака највећој пирамиди у Гизи или довољна да напуни 600 олимпијских базена. Састоји се од 83 одсто леда и 17 одсто камена, са просечном дебљином леда од 19 метара, док на најдубљим тачкама досеже чак и до 45 метара. Ова детаљна анализа омогућила је стварање формуле за процену запремине леда на основу површине других стеновитих глечера.

Применом формуле, тим процењује да се у око 50.000 познатих стеновитих глечера широм света налази око 48 милијарди тона воде. Студија је открила и да ове формације нису остаци из Леденог доба, већ су настале касније, а неке, попут Тимпаногоса, и данас акумулирају лед. Формирају се када одрони стена затрпају снег. "Стеновити глечери су отпорна складишта воде", нагласио је Цвијановић, истичући њихов кључни значај за сушне пределе.

Лондон се заједно са другим деловима југоисточне Енглеске, налази се у епицентру проблема слегања тла, који је подстакнут неуобичајено топлим и сувим временом. Британска престоница лежи на специфичној врсти глинастог тла које се понаша као сунђер. Када је влажно, оно упија воду и бубри, док у врелим и сувим условима губи влагу и драматично се скупља.

Овај процес се назива скупљање и бубрење, а када се тло неравномерно скупи испод темеља зграде, долази до слегања терена. Дрвеће и биљке додатно компликују целокупну ситуацију. Током врелих дана, њихово корење продире дубље у потрази за влагом, често исушујући земљу испод оближњих кућа. Старији објекти су посебно осетљиви због плићих темеља, а познато је да је више од половине лондонских домова изграђено пре 1945. године.

Нова реалност за осигуравајућа друштва

Овај феномен се убрзано шири због климатских промена. Према подацима које је прикупила британска осигуравајућа кућа "Авива", предвиђа се да ће у неким деловима града чак сто одсто зграда бити суочено са могућим или вероватним ризиком од слегања тла до 2030. године. Ово укључује угледне и централне области као што су Кенсингтон, Вестминстер и сам центар Лондона.

"Слегање тла је данас један од најпогубнијих геохазарда у Великој Британији", навео је портпарол Британског геолошког завода (БГС), додајући да ће проблем постајати све озбиљнији.

Финансијски удар на власнике кућа и осигуравајућа друштва већ је изузетно озбиљан. Током 2025. године индустрија осигурања исплатила је рекордних 385 милиона евра за одштете повезане са слегањем тла, што је скок од десет одсто у поређењу са претходном годином. Просечна исплата достигла је износ од близу 25.000 евра, показују званични подаци Удружења британских осигуравача (АБИ).

"Ова година ће вероватно бити највећа до сада, јер је то друго узастопно сушно лето са вишеструким топлотним таласима", истакао је Боб Гибсон, директор компаније за грађевински и структурни консалтинг.

Људи се већ боре да обезбеде адекватно осигурање у подручјима високог ризика. Осигуравајућа друштва драстично подижу премије или у потпуности одбијају обнављање полиса за покриће слегања тла. То може навести грађане да из страха не пријављују оштећења, што би на крају довело до поништавања њиховог осигурања.

Санација захтева системска решења

Слегање тла је понекад суптилно и веома споро, али може бити изузетно штетно и изазовно за поправку. Постоје два елемента која треба узети у обзир код ризика од слегања, објашњава Брунела Балзано, предавач за структурални дизајн на Универзитету у Кардифу. То су рањивост саме зграде и ниво опасности из околине.

"Не можемо да уклонимо климатске промене", истакла је Балзанова, додајући да су инжењери зато приморани да се фокусирају на саму зграду и њену отпорност.

Интервенције могу укључивати уклањање дрвећа и дубоког растиња или постављање посебних баријера како би се корење изоловало од темеља куће. На екстремнијем и скупљем крају спектра налази се такозвано поткопавање, сложени процес који подразумева упумпавање бетона дубоко испод постојећих темеља како би се стабилизовала читава структура.

За разлику од катастрофалних поплава које носе домове или разорних шумских пожара који их претварају у пепео, слегање тла не угрожава директно људске животе. Оно се налази на граници између онога што је опасно и онога што се може занемарити на неко време. Међутим, то нипошто није само иритантна ситница.

Овај феномен озбиљно девалвира вредност имовине, отежава њену продају и изискује огромна новчана средства за поправке, представљајући још један део све већег анксиозног терета који загревање планете доноси у свакодневни живот људи широм континента.

Ипак, ретко која биљка на планети може да се мери са епитетима попут „банана на стероидима", „чудесни усев" и „дрво против глади". Ако не живите у Етиопији, велика је вероватноћа да никада нисте ни чули за њу. 

Први пут ју је описао Џејмс Брус 1769. године као биљку која „није врста банане (Musa)“ и забележио њен локални назив ensete. Године 1853, семе је послато у Ботаничку башту у Кјуу под именом ansett.

У дивљем облику Ensete ventricosum природно је распрострањена дуж источног обода Велике афричке висоравни, од Јужне Африке ка северу, преко Мозамбика, Зимбабвеа, Малавија, Кеније, Уганде и Танзаније до Етиопије, а на западу све до Конга.

Расте у планинским шумама са обилним падавинама, као и дуж шумовитих клисура и водотокова.

Иако представља основну храну за више од 20 милиона људи широм ове источноафричке земље, у смислу глобалне препознатљивости, ова необична и масивна импресивна биљка која може да нарасте до завидних десет метара висине, потпуно је безначајна у поређењу са пиринчем, пшеницом и кукурузом.

Научници, агрономи и биолози који годинама проучавају својства и квалитете овог усева сматрају да је такво дугогодишње игнорисање потпуно неразумљиво.

„У смислу способности прилагођавања, то је апсолутно невероватно", рекао је Џејмс Борел, биолог специјализован за очување биљних врста из британске Краљевске ботаничке баште Кју.

Лажна банана препуна калорија

Попут уобичајених банана, енсет заправо уопште није дрво, већ огромна зељаста биљка без класичног дрвенастог ткива. Његово дебло је заправо моћна псеудостабљика изграђена од омотача осушених листова. Понекад формира бочне изданке. Листови су сакупљени на врху псеудостобљења, дуги су четири и широки један метар.

Управо се та специфична структура, заједно са масивним и меснатим подземним кореном, методично уситњава, спаја са квасцем и оставља да ферментира у великим јамама. Овај дугачак процес траје од три месеца до две године, а резултат је хлебна смеса веома богата скробом позната као кочо.

Класичне жуте плодове, међутим, нећете наћи на оближњој пијаци јер су препуни веома тврдих, црних семенки и потпуно су нејестиви, због чега је енсет и добио планетарно познат назив „лажна банана".

Ипак, ова прелепа и невероватна биљка доноси огроман принос локалном становништву, а притом је фантастично толерантна на сушу, инсекте и разне пољопривредне болести. Петогодишња биљка има ризом из којег се може извући 40 килограма хране.

Према подацима Организације Уједињених нација за храну и пољопривреду, обезбеђује више хране него било која друга житарица. Само шездесет оваквих садница може без икаквих проблема да прехрани петочлану породицу током целе године.

Детаљна научна студија из 2021. године, на којој је Борел интензивно радио, јасно је показала да би енсет могао да се узгаја широм пространстава источне и јужне Африке. Тренутна подручја узгоја могла би се проширити чак 12 пута, чиме би се створили идеални услови како би се директно прехранило више од невероватних сто милиона људи у тешкој подсахарској Африци, пределу где глад данас представља сталну и опасну претњу.

Препреке за ширење изван граница

Ако је узгајање енсета толико исплативо и успешно у одређеном делу Етиопије, поставља се једноставно питање: зашто се он није ефикасно проширио читавим светом онако како су то својевремено учинили кукуруз или кромпир. Главни проблем заправо лежи у озбиљном низу дубоких културолошких, историјских и ригорозних политичких препрека.

Република Етиопија законски веома строго регулише међународни пренос аутохтоних биљних материјала, првенствено у логичном покушају да се заштити од бруталне биопиратерије великих светских корпорација.

„Не могу да се сетим апсолутно ниједног другог важног усева који је толико уско и специфично свеприсутан само у месту из којег директно потиче, где га практично сваки локални фармер увек узгаја у том затвореном региону од око 300 квадратних километара, али ако случајно одете у суседну Кенију, Танзанију или Уганду и упитате народ 'да ли сте знали да можете то да једете?', а ти исти људи вас заиста само гледају бледо, без икаквог правог одговора", сликовито је објаснио Борел.

Још једна веома важна и отежавајућа околност лежи у чињеници да редовна берба, као и тешка традиционална обрада и припрема енсета, објективно захтевају заиста мукотрпан физички рад и високо специјализовано, комплексно аутохтоно знање које се усменим путем и кроз праксу деценијама стрпљиво преносило са старијих на млађе генерације.

Правилан развој модерних и адекватних механизованих решења тренутно је у раној фази тестирања на разним етиопским универзитетима, међутим, ове неопходне пољопривредне машине и технике још увек свакако нису масовно примењене на огромном сеоском терену међу обичним земљорадницима.

Док искусни научници и пољопривредни стручњаци из целог света убрзано и предано трагају за иновативним усевима који би дугорочно били знатно отпорнији на екстремне временске услове и неизбежне климатске промене данашњице, прави и потпуни производни потенцијал „дрвета против глади" ипак остаје дубоко, па чак и помало мистериозно, закључан негде на прелепим висоравнима Етиопије.

Према извештају, већ је прекорачено седам од девет утврђених планетарних граница, међу којима су климатске промене, кисељење океана и нарушавање интегритета биосфере. Главни уредник извештаја Никлас Кицман процену тих планетарних граница упоредио је са анализом крви Земље – и добијањем алармантних резултата.

„Када бисте имали пацијента чији налази крви изгледају овако, одмах бисте га послали на интензивну негу“, рекао је Кицман, истраживач у Лабораторији за планетарне границе при Потсдамском институту за истраживање утицаја климатских промена у Немачкој, који објављује извештај.

Међу конкретним екосистемима на које се извештај посебно осврће јесте Амазонска прашума, којој прети достизање разорне тачке преокрета, као и морско дно, које се оштећује кочарењем, док се појављује и нова претња у виду дубокоморског рударства.

Извештај се бави и екстремним временским појавама подстакнутим климатским променама, као и „вечитим хемикалијама“, губитком врста и другим проблемима. Ипак, аутори верују да још можемо да опоравимо планету ако реагујемо довољно брзо.

„Још имамо прилику да преокренемо ситуацију, али у наредних неколико година морамо да почнемо да смањујемо емисије и успоравамо деградацију природе. Време нам убрзано истиче“, рекао је Кицман.

Провера здравља планете

Лабораторија за планетарне границе сваке године у ово време објављује извештај о стању планете, који се временски поклапа са Недељом климатских акција. Издање за 2026. годину не доноси велике промене у односу на прошлу годину када је реч о прекораченим границама, али показује да се стање тих граница и даље погоршава.

Године 2025. ниво киселости океана достигао је такву вредност да је истраживачки тим закључио да је кисељење океана постало седма и најновија планетарна граница која је прекорачена.

Остале прекорачене границе односе се на промене у слатководним системима, промене копнених система, климатске промене, измене биогеохемијских токова, уношење нових супстанци и промене интегритета биосфере.

Преостале две границе – оштећење стратосферског озонског омотача и повећање концентрације атмосферских аеросола – према извештају и даље су на безбедном нивоу, барем када се посматра глобално.

Истраживачи користе систем сличан семафору како би проценили ризик повезан са планетарним границама. Зелена означава безбедан простор за деловање; жута и наранџаста означавају прекорачење границе и повећан ризик, при чему систем више није у оквирима безбедних вредности; док црвена представља зону опасности, у којој постоји вероватан ризик од озбиљне и неповратне штете.

Ове категорије узимају у обзир неизвесност, али процене сложених природних система неизбежно подразумевају одређени степен неизвесности.

Према извештају, међу прекораченим границама, кисељење океана, промене у слатководним системима и промене копнених система налазе се у категорији повећаног ризика. Климатске промене, измене биогеохемијских токова, уношење нових супстанци и нарушавање интегритета биосфере налазе се у зони опасности.

Границе у зони опасности

Један од кључних закључака извештаја јесте да последице прекорачења свих планетарних граница постају све уочљивије.

Кицман каже да истраживачи широм света бележе пораст учесталости и интензитета екстремних појава, попут топлотних таласа. Указао је и на последице као што су губитак глечера, топлотни таласи у морима и озбиљно избељивање корала.

„Земља нам испоставља рачуне због прекорачења ових планетарних граница“, рекао је Кицман.

Иако је велики део извештаја суморан, Кицман истиче да још постоји нада. Према његовим речима, позитиван замах постоји у преласку на обновљиве изворе енергије, посебно како трошкови соларне технологије опадају, док су све израженија и друштвена свест и међународни споразуми којима се штите океани и копно.

„Још није довољно, није довољно ни приближно, али не би требало да мислимо да је ово проблем који је потпуно нерешив. Он се у великој мери већ решава, а сада само морамо да притиснемо гас и обезбедимо да се решења која имамо примене што је брже могуће“, рекао је Кицман.

„Индра је почео да показује понашање које је сугерисало да нешто није у реду, а након почетних тестова постајали смо све забринутији“, навела је докторка Стефани Мота, шефица ветеринарске службе парка.

Додатни прегледи потврдили су да младунче болује од ретког обољења костију за које тренутно не постоји лек.

„Даљи тестови су потврдили најгоре и донели смо тешку одлуку да га успавамо“, рекла је Мота.

Краљевско зоолошко друштво Шкотске, које управља парком, саопштило је да би болест озбиљно угрозила Индрин квалитет живота. Одлука о еутаназији донета је како би се спречила даља патња младунчета.

Индрино рођење, заједно са Таминим, било је значајан догађај за зоолошки врт, јер је реч о првом леглу снежних леопарда у том парку у последње четири године.

„Индра је био таква радост за гледање док је растао и играо се са својом сестром. Веома ће нам недостајати“, истакла је Мота.

Након губитка младунчета, пажња запослених усмерена је на Таму, која, према наводима зоолошког врта, за сада нема здравствених проблема. Планирано је да остане са родитељима још најмање две године.

Снежни леопарди (Panthera uncia) насељавају планинске пределе централне Азије, укључујући Хималаје и Тибетанску висораван. Међународна унија за заштиту природе (IUCN) сврстава их у рањиве врсте, а према проценама организације Snow Leopard Trust, у дивљини живи између 3.920 и 6.390 јединки.

Међу главним претњама њиховом опстанку су криволов, илегална трговина деловима тела, губитак станишта и смањење броја животиња којима се хране. Сукоби са сточарима такође представљају значајан проблем, јер снежни леопарди понекад нападају домаћу стоку.

Програми узгоја у зоолошким вртовима и заштита природних станишта имају важну улогу у очувању ове врсте. Поред тога, организације за заштиту природе сарађују са локалним заједницама како би смањиле сукобе између људи и ових великих мачака.

Научници су до налаза дошли на основу разговора са осам припадника аутохтоне заједнице Сабаот – извиђачима задуженим за дивље животиње, водичима, старешинама и пензионисаним ренџером, који више од две деценије посматрају слонове у том региону.

Локални стручњаци навели су да слонови користе укупно 35 биљних врста и четири врсте земљишта или минерала. Истраживачи су утврдили да се чак 87 одсто тих природних ресурса користи и у традиционалној медицини локалног становништва.

Посебно је издвојено осам биљних врста за којима болесни слонови, како се чини, трагају због одређеног терапеутског дејства. Аутори студије наводе да је то до сада један од најснажнијих показатеља да би могло бити речи о намерном самолечењу.

„Имунизација“ за младунце

Посебну пажњу истраживача привукла су сведочења о понашању слоница према младунцима.

Локални посматрачи описали су како мајке жваћу одређено корење и лишће, а затим биљни материјал мешају са својим млеком и дају младунцима. Такав поступак описали су као „неку врсту имунизације“.

Забележено је и да слонови користе неколико биљака из рода Dombeya како би олакшали варење и омекшали измет, док младунцима дају другу биљку за подстицање апетита.

„Ови извештаји локалних стручњака из прве руке указују на то да слонови можда намерно трагају за лековитим биљкама, што указује на циљано, а не насумично трагање за храном“, наводе истраживачи.

Према њиховим речима, резултати указују на то да би афрички слонови могли да имају „разноврснији и сложенији репертоар лековитих средстава него што се до сада сматрало“.

Природна „апотека“ планине Елгон

Слонови са планине Елгон, вулканског масива на граници Кеније и Уганде, већ су познати по необичном понашању – кљовама копају по пећинама како би дошли до соли и глине богатих минералима.

Ново истраживање указује на то да њихова природна „апотека“ можда није ограничена само на пећине.

Коауторка студије Елодие Фрајман са Универзитета Браун истиче да резултати отварају и шире питање – шта све човечанство губи нестанком шума.

„На овој планети постоје организми који производе лековите супстанце и имају невероватне способности“, рекла је Фрајман за Би-Би-Си, описујући биљке као „фабрике лекова које постоје свуда око нас“.

Научници траже додатне доказе

Ипак, нису сви стручњаци подједнако уверени да налази доказују намерно лечење.

Приматолог са Универзитета у Нагасакију Мајкл Хафман, који није учествовао у истраживању, оценио је да је сведочење о начину на који слонице хране младунце веома интригантно, али да су потребни додатни докази како би се потврдило да младунцима заиста пружају посебно прилагођен медицински третман.

И аутори студије наглашавају да су досадашњи налази засновани на посматрању. Као наредне кораке наводе фармаколошка испитивања биљака и дугорочно праћење понашања слонова.

Истраживање се надовезује на све већи број студија о самолечењу животиња, области познатој као зоофармакогнозија. Слично понашање проучавано је код различитих врста, од шимпанзи и орангутана до пчела и мува.

„За нас је у сваком случају добитак да заштитимо ове шуме и сачувамо те природне апотеке, барем довољно дуго да можемо да откријемо нове природне производе који би нам једног дана могли спасити живот“, закључила је Фрајманова.

„У задњих 15 година доста је урађено на том плану, поготово на подручју Таре, где је изузетно много стаза маркирано. Ми смо искористили исто неке бенефите које нам је Планинарски савез Србије дао, да маркирамо стазе. Тако да и европски пут пешачки пролази кроз нашу територију. И управо се ради и на његовој маркацији“, наводи Горан Черњански из планинарско-природњачког друштва „Маљен“ Пожега.

Богатство флоре и фауне Србије привлачно је и за научна истраживања, поготово за орнитологе. У Србији је забележано око 380 врста птица.

„Србија је јединствена по колонији белоглавих супова, највећој колонији на Балкану, која је значајна и по томе што, у ствари, птице које су у суседним земљама, такође се ослањају на нашу колонију. Нажалост, било где да одем на тај палнински терен постоје те дивље депоније и буквално људи просипају смеће и на своја имања“, напомиње Брано Рудић из еколошког друштва „Чувари природе“ Пожега.

Брига о природном богатству и чување животних ресурса није само у надлежности државних органа, већ зависи од одговорности сваког појединца.

У планину увек треба кренути пуног резервоара, уз адекватну одећу и обућу, са ранцем у којем треба да буду храна, вода и комплет прве помоћи.

„Упаљач, свећу, астрофолију, основни комплет завоја, газу која увек иде прва на рану, која је стерилна. Фластере, пар неких таблета које могу баш тај дан да нам зафале. И да информишемо нашу родбину о томе где ћемо ми ићи, на коју планину. Да имамо исправан телефон са батеријом која је пуна“, саветује Андрија Тошић, спасилац Горске службе спасавања Србије.

У случају опасности и када нема мреже, спасиоци кажу да је увек доступан број 112. На срећу такве ситуације нису честе, али превенција је битна да би се на миру уживало у лепоти планина.

Оно што у свакодневном говору називамо ружиним трном, у ботаници се прецизније класификује као бодља. За разлику од правог трња, које представља модификоване гране, бодље су оштри израштаји који потичу из спољашњег слоја биљке, епидермиса.

Њихова примарна улога је двојака: одвраћање биљоједа и помоћ ружама пењачицама да се причврсте за околну вегетацију у потрази за сунчевом светлошћу. Иако делују једноставно, облик ових бодљи је резултат сложене интеракције физичких закона и еволуционих притисака.

Већина оштрих објеката у природи, од зуба ајкуле до кактусових бодљи, има приближно кружни попречни пресек. Међутим, ружине бодље у потпуности одступају од овог обрасца, растући са спљоштеним, овалним пресеком који је годинама збуњивао истраживаче.

„Једноставно смо покушали да разумемо зашто ружине бодље имају овални пресек", наводи Каре Х. Јенсен, виши аутор студије са Техничког универзитета у Данској. Његов тим је поставио хипотезу да овај облик није случајан, већ да представља оптимално решење за механичке изазове са којима се бодља суочава.

Инжењерски компромис у свету биљака

Како би проверили своју хипотезу, Јенсен и његове колеге са Универзитета у Архусу спровели су експеримент користећи вештачке бодље направљене од флексибилног силиконског материјала.

Произвели су низ модела са различитим облицима попречног пресека, од савршено округлих до веома спљоштених, налик сечиву. Затим су ове вештачке бодље користили за пробијање материјала од желатина, дизајнираног да имитира мекоћу животињске коже.

Резултати су били недвосмислени. Бодље са кружним пресеком биле су склоне савијању под притиском, остављајући само површинске огреботине. Са друге стране, превише уске и спљоштене бодље, иако оштре, биле су структурно слабе и извијале су се под истим оптерећењем.

Решење се налазило у средини: умерено спљоштени, овални облици задржали су довољно механичке стабилности да ефикасно пробију површину или се чврсто за њу ухвате.

Мерења спроведена на правим ружиним бодљама потврдила су да се њихове димензије уклапају управо у овај распон, што указује на то да је облик резултат механичког компромиса између три конкурентна фактора: савијања, извијања и ефикасног сечења.

Структура створена за отпорност

Даља истраживања су открила још дубљи ниво софистицираности у дизајну ружиних бодљи. Анализом дивље руже, тим научника са Универзитета Бен Гурион у Израелу открио је да бодља има унутрашњу структуру која јој даје изузетну отпорност на оштећења.

Како је откривено у детаљној анализи, бодља се састоји од два различита дела: оштрог, игличастог врха и масивне, спљоштене основе налик на сечиво.

Ова два дела не разликују се само по облику, већ и по унутрашњој грађи. Врх је сачињен од веома густог материјала, док је композит сачињен од чврсте спољашње „коже" и мање густог језгра. Симулације помоћу методе коначних елемената показале су да овакав дизајн ствара „макроскопске ефекте закључавања напона".

То значи да се при оптерећењу сила ефикасно распоређује, спречавајући концентрацију напрезања на једном месту и штитећи бодљу од катастрофалног лома. Чак и под значајним оптерећењем, оштећење се ретко дешава на самој бодљи, већ на месту њеног споја са стаблом.

Широка база додатно смањује стрес на том споју, чиме се осигурава да бодља остане функционална. Овај природни дизајн могао би послужити као инспирација за развој нових минијатурних система за анкерисање у областима као што су микророботика и биомедицинске микроинјекције.

Врста Kayrasaurus changliensis описана је на основу готово потпуног скелета, коме недостају задњи удови. Фосил је пронађен у формацији Јиксијан у западном делу кинеске провинције Лиаонинг.

Реч је о теризиносауру, припаднику необичне и ретке групе тероподних диносауруса. Ове животиње имале су мале главе, издужене вратове и, за разлику од већине теропода, биле су биљоједи.

Огромне канџе и необични зуби

Једна од најупечатљивијих карактеристика новооткривеног диносауруса биле су снажно закривљене канџе на три прста предњих удова.

Истраживачи наводе да су фаланге предњих удова релативно добро очуване. Диносаурус је имао и необично развијену структуру у пределу усана, описану као дорзално проширена „усна“.

Посебну пажњу научника привукли су и зуби. Били су изузетно мали и густо распоређени, што, према тумачењу истраживача, указује на снажнији загриз и робуснију грађу тела, мање прилагођену брзом кретању.

Због необичног изгледа, научници наводе да би ова животиња, када би данас била жива, могла да подсећа на крупног медведа прекривеног перјем.

Скоро 12 стопа дугачак

Према проценама, Kayrasaurus changliensis био је дугачак око 3,6 метара, односно 11,8 стопа, а тежио је између 117 и 274 килограма.

То га чини највећим до сада познатим теризиносаурусом из Јехол биоте, добро очуваног фосилног екосистема североисточне Кине из ране креде.

До сада се сматрало да је Beipiaosaurus inexpectus, дугачак око 2,1 метар, био највећи представник ове групе у том периоду. Новооткривени Kayrasaurus changliensis био је готово двоструко дужи.

Научници наводе да нова врста попуњава одређене морфолошке празнине између раније описаних теризиносауруса и пружа нове податке о њиховој еволуцији и прилагођавању различитим условима животне средине.

Име по богу стварања из туркијске шаманске традиције

Име рода Kayrasaurus потиче од „Кајре“, бога стварања у туркијској шаманској традицији и оца Ерлика, бога смрти.

Према ауторима истраживања, избор имена симболизује филогенетску повезаност нове врсте са родом Erlikosaurus. Други део имена, saurus, потиче од грчке речи за гуштера.

Назив врсте changliensis изведен је из имена Чангли, историјског назива места из периода Три краљевства, а односи се на подручје на којем је фосил пронађен.

Истраживање о новој врсти објављено је у часопису Journal of Systematic Palaeontology.

Научници наглашавају да су поједина тумачења за сада привремена због одређених ограничења истраживања. Додатни, потпунији и боље очувани фосилни остаци могли би да помогну у провери и прецизирању досадашњих закључака.

Како наводе истраживачи, Kayrasaurus changliensis, заједно са резултатима филогенетске анализе, пружа нове увиде у морфолошку еволуцију и еколошке адаптације теризиносауруса у Јехол биоти.

Са друге стране, астрономски почетак јесени диктира искључиво позиција планете Земље у односу на Сунце. Ове године, јесења равнодневица или еквиноцијум долази 22. септембра. То је онај прецизни астрономски тренутак када Сунце на свом привидном годишњем путу прелази небески екватор крећући се ка југу.

Од тог специфичног дана, становници северне хемисфере почеће константно да губе минуте дневне светлости, и тај тренд ће се наставити све до зимске краткодневице у другој половини децембра. Сама реч еквиноцијум потиче из старог латинског језика, где представља кованицу речи за "једнако" и "ноћ". Ипак, стварна изједначеност дана и ноћи, појава позната у астрономији као еквилукс, дешава се тек неколико дана касније због комплексног преламања сунчеве светлости у земљиној атмосфери.

Природни сигнали и промене у биљном свету

Природа, наравно, не чека званични датум на календару да би започела своје припреме за зиму. Један од најпоузданијих показатеља да је јесен ближе него што мислите управо је постепено скраћивање обданице, које делује као снажан биолошки окидач за биљни и животињски свет. Најочигледнија и визуелно најимпресивнија промена одиграва се високо у крошњама шумског дрвећа.

Како се дани неповратно скраћују, а температуре полако падају, листопадно дрвеће постепено престаје да производи хлорофил, кључни зелени пигмент који биљке користе за претварање сунчеве светлости у неопходну енергију. Када се производња хлорофила заустави и он почне да бледи, на сцену ступају предивни жути и наранџасти пигменти који су заправо све време били скривени у лишћу. Поред њих, дубоке црвене и пурпурне нијансе настају захваљујући потпуно другачијим пигментима који се зову антоцијанини, а чија масовна производња директно зависи од специфичних јесењих временских услова.

Животињски свет такође осетно убрзава свој свакодневни ритам. Многе врсте птица почињу инстинктивно да се окупљају у огромна јата, нервозно се припремајући за дугачка и опасна путовања ка знатно топлијим јужним крајевима. У исто време, локалне веверице постају изузетно ужурбане, грозничаво сакупљајући отпале жиреве и разне орашасте плодове како би осигурале довољне залихе хране за месеце прекривене снегом. Мења се чак и препознатљиви вечерњи хор ситних инсеката. Зрикавци, као хладнокрвна створења, драстично успоравају брзину свог оглашавања пратећи вечерњи пад температуре зрака.

Древна веровања и народна метеорологија

Пре епохе модерних метеоролошких сателита и моћних суперрачунара, генерације пољопривредника су стотинама година пажљиво посматрале суптилне промене у природи, покушавајући да предвиде оштрину зиме која долази. Једно од убедљиво најпознатијих народних веровања везано је за необичну гусеницу познату као "вунасти медвед", чије смеђе и црне пруге наводно непогрешиво предвиђају временске прилике.

Према стотинама година старој традицији, широка смеђа пруга на средини тела ове длакаве гусенице тумачи се као сигурна најава веома благе зиме. Насупрот томе, претежно црна гусеница представља озбиљно упозорење на оштру и дугу зиму пуну снега. Модерна ентомологија је јасно доказала да распоред боја искључиво зависи од старости инсекта и услова исхране током лета, а не од видовњачких способности, али тражење ових инсеката и даље представља омиљену јесењу забаву у многим крајевима планете.

Долазак јесени традиционално се слави широм света. У земљама источне Азије обележава се чувени Фестивал средине јесени, када се прославља успешна жетва уз обавезно дељење традиционалних месечевих колача. У Мексику, јесења равнодневица претвара степенице древне пирамиде у Чичен Ици у сцену невиђене игре светлости, где дугачке сенке пред залазак сунца формирају илузију велике змије која пузи ка дну храма.

Климатске промене мењају ритам природе

Пажљиви посматрачи природних феномена, нажалост, све чешће примећују да се овај савршени миленијумски ритам драстично мења. Глобалне климатске промене и све учесталији екстремни временски догађаји остављају веома јасан, упозоравајући траг на апсолутно све прве знакове јесени које познајемо.

Услед тешких летњих суша и рекордно високих температура, шумске биљке и грмови су под огромним биолошким стресом. Тај опасни стрес их нагони да панично доносе плодове знатно раније него што је то уобичајено, користећи то као основни механизам преживљавања. Ботанички подаци показују да шумски плодови данас у просеку сазревају чак седамнаест дана раније него пре само две деценије, а прве зреле купине понекад се могу убрати већ крајем јуна.

Оваква драматична померања ремете осетљиву еколошку равнотежу целокупних станишта. Плодови данас често сазревају и потпуно пропадају много пре него што птице селице уопште стигну да их конзумирају, остајући без горива за пут. Посматрање како јесење лишће спектакуларно мења боју пред нашим очима служи као диван подсетник на лепоту, али и огромну рањивост нашег света у времену брзих климатских промена које тек следе.

„Ово су трагични примери низа опасности или процеса. У случају глечера на Андима, који су се формирали пре више хиљада година, када почињу да се смањују они ослобађају притисак и то се преноси на долине. Падине планинског масива почињу да буду нестабилне, круне се, отпадају стене и почиње велики процес кретања. Осим тога, постоје и могућности сеизмичких активности у овим деловима Анда“, упозорава географ Хосе Араос, професор на Универзитету у Чилеу.

Стручњаци кажу да отапање глечера доводи до пуцања унутар њих и кретања па постоји опасност од лавина, одрона или одламања велике количине леда, посебно на стрмим падинама.

„У региону Анда, од Венецуеле до Чилеа, дешава се оно што и на глобалној равни. Моја претпоставка је да константно смањивање глечера може довести до дестабилизације, до појава као што су изненадно пражњење глечерских језера, отпадање стена и леда. Покушавамо да утврдимо да ли се глечер може постепено отопити и нестати без трага или у том процесу може довести до опасних појава“, наводи геолог проф. Фелипе Угалде, главни аутор студије.

Студија чилеанских експерата је објављена у Научном часопису Јужне Америке. У њој су подсетили на велике природне катастрофе у вези са глечерима у тој земљи. Једна се догодила 1989. године када се урушила брана. Ослобођено је чак 229 милиона кубних метара воде, дошло до одламања глечера.

Језеро у Патагонији се од 2008. године у више наврата исушивало кроз тунеле испод глечера, а језеро Греве је пре шест година ослободило чак четири милијарди кубних метара воде због отапања глечера Пио Си.

„Појаве као што су отпадање стена и леда нису безначајне. Последице су више фактора – од топљења замрзнуте земље до дестабилизације планинских падина, испод глечера, који се на крају топе. Све је то због појава које се повезују са климатским променама. Велика концентрација угљен-диоксида у атмосфери на глобалној равни доводи до пораста температуре па глечери постају нестабилни“, објашњава проф. Угалде.

Истраживачи позивају на помније праћење подручја високих планина уз сателитске уређаје, дронове, метеоролошке станице и хидродинамичке моделе како би се установило који су глечери и глечерска језера нестабилни и побољшао систем раног упозоравања.

Снимање терена обављаће се авионом, сателитом и беспилотним летелицама које ЈП "Војводинашуме" поседује, а подаци ће бити геореференцирани у комбинацији са терестричким снимањем са земље.

"Имаћемо врло прецизну површину. У односу на површину, мапираће све квалитативне и еколошке елементе који подразумевају мониторинг и шума и заштићеног природног добра", рекао је Маринковић.

Део посла "Војводинашуме" радиће саме, а други део стручне установе, као што је Завод за заштиту природе. Прва фаза, након проглашења да је пожар угашен, подразумеваће детаљно снимање терена и попис штете – у еколошком, натуралном и финансијском смислу. На основу тога биће прописане мере за санацију.

У овом тренутку нема званичних података о штети, али је, према постојећим проценама, утврђено да је пожар захватио сва три степена заштите – први, други и трећи. То значи да има штете и на највреднијим стаништима у Делиблатској пешчари.

Капацитети санације

Када је реч о капацитетима за санацију, Маринковић је рекао да се ЈП "Војводинашуме" разликује од других предузећа по томе што има сопствене капацитете производне радне снаге.

"Имамо 1.320 запослених, сопствене производне раднике, сопствену механизацију и већину радова на коришћењу шума изводимо сопственом механизацијом", рекао је Маринковић, додајући да су познати, не само у земљи већ и у региону, по савременој механизацији, као што су харвестери и форвардери – специјализоване машине за рад у шумарству.

Тек када буде сагледан обим штете, биће процењено да ли је потребно појачати капацитете уговорима са приватним фирмама које се тиме баве.

Осим санације, ЈП "Војводинашуме" обавља и редовне послове у оквиру система – газдује свим шумама на територији Војводине, на површини од 130.000 хектара.

"Наше редовне активности обављаћемо зато што смо предузеће које има обавезу да дрвној индустрији на одржив начин испоручује све уговорене количине дрвета, као и локалном становништву огрев. С друге стране, предузеће смо које послује тржишно, дакле, немамо тај луксуз да посао може да стоји или нешто да чека", рекао је извршни директор за шумарство у ЈП "Војводинашуме".

Нагласио је да ће приоритет ипак бити санација Делиблатске пешчаре, јер су "Војводинашуме" и корисници шума и шумског земљишта, али и управљачи заштићеног природног добра.

Потенцијал регенерације

Санациони план ће, како је објаснио, предвидети технологију рада у смислу екологије и шумарства, али и кадровске и механизационе капацитете, као и временске оквире и финансијске аспекте. Пројектном документацијом биће све пописано.

Пре санационог плана потребно је прво уклонити сав ризичан материјал који може да изазове нове болести – фитопатолошка или ентомолошка обољења.

Сама санација ићи ће у три правца: најпре стабилизација земљишта – испитивање педологије, стања и потенцијала станишта након пожара; затим помоћ природној регенерацији тамо где је то потребно.

Како је објаснио Маринковић, Делиблатска пешчара је карактеристична по томе што шумски комплекси нису њена основна, темељна вредност – тамо се налазе веома вредна степска станишта која не подразумевају шуму.

"Позитивно и добар предуслов је што степска станишта имају потенцијал регенерације. Са првим кишама, на опожареним површинама видели смо нове пашњаке и нову траву. Природна регенерација ће да ради своје где је то могуће, а ми ћемо то да подржимо биотехничким мерама", рекао је Маринковић.

Додао је да багремове састојине имају јаку изданачку моћ и да ће се, уз минималну интервенцију струке, врло брзо обновити.

Трећи правац санације биће обнављање шумских комплекса – ревитализација на начин да се борове састојине и борове монокултуре, које су представљале највећи проблем у овом пожару, замене лишћарским врстама.

Од чистих састојина правиће се мешовите састојине са неколико различитих ксеротермних лишћара који могу да опстану у условима пешчаре.

"Правимо  мешовите комплексе који ће бити еколошки стабилнији и који ће уједно бити већа заштита, односно превенција од самих пожара", објаснио је Маринковић.

Мреже бунара и симулација природних процеса

У санационом плану биће предвиђене и друге мере које се не тичу директно само еколошких питања.

"Морамо да размишљамо и о водном потенцијалу. Нама се ниво подземних вода спустио на читавој покрајини. Имамо проблем јер се тамо ради о пешчари, имамо проблем са промењеним температурним екстремима", рекао је Маринковић и додао да начелно размишљају о мрежи бунара које би можда требало успоставити на Делиблатској пешчари.

Све то се, како је рекао, ради већ у припремној фази – фази испитивања и припреме – како би, када крену да раде санациони план, имали што више документације, аргумената и одговора на питања која ће бити на столу.

На опожареним површинама већ се појављују степски пашњаци који зелене, као и младице руја и багрема.

"Природа има своје капацитете и за природну регенерацију. Томе ће бити потребна подршка, али биће и оних делова које ћемо морати потпуно да симулирамо природне процесе и да радимо пошумљавање", рекао је Маринковић.

Додао је да све то мора да се ради уз услове које прописују стручне установе заштите природе, јер је реч о заштићеном природном добру.

Нема значајног угинућа животиња

На питање да ли имају податке о угинућу животиња и где се склонила дивљач, Маринковић каже да су се крупни сисари инстинктивно повлачили, као што би се и човек повукао пред ватром.

"Интервентно смо, за време док је пожар трајао и док је био јак интензитет пожара, отворили фронтове ограда из ограђених делова ловишта и капије да дивљач може да се повлачи. И то се и десило", рекао је Маринковић.

Према његовим речима, нема значајнијег угинућа на терену, односно, према извештајима које су до сада добили, нема таквих података.

Током трајања пожара, док је био јаког интензитета, успостављена су 34 појилишта и покривено близу 90 одсто пешчаре како би дивљач могла да се напаја водом.

Осим појилишта, на хранилишта је изношена сточна репа – купљено је више од 300 тона сточне репе, јер је дивљач била измештена са својих станишта, па је била потребна подршка и у води и у храни.

"Очекујем, то су територијалне животиње које ће се након пожара, односно када се сада ситуација стабилизује, полако враћати на своју територију. Мислим да ће поново бити успостављен систем", рекао је Маринковић.

На Делиблатској пешчари, како је навео, постоји матични фонд јеленске дивљачи од око 800 јединки, срнеће дивљачи око 300 јединки и дивљих свиња око 250.

Делиблатска пешчара је уједно и ловиште којим газдују "Војводинашуме", па ће се мониторинг радити и са аспекта шумарства, и са аспекта заштите природе, и са аспекта ловства – како би се пописала штета и пратила нормализација стања.

Када је реч о мањим животињама, прецизнији подаци добиће се мониторингом стручних установа, као и Завода за заштиту природе.

Брзина реаговања и екстреми

Прва ватра у пешчари појавила се крајем јула. На питање да ли се реаговало на време и да ли види неки пропуст, Маринковић је рекао да не види и објаснио зашто.

"Имамо на Делиблатској пешчари систем ране детекције пожара, као и видео-надзор и мониторинг собу која ради 24 часа", рекао је Маринковић.

Видео-надзор, додао је, постоји од 2006. године, јер је то подручје високог ризика од пожара.

Ове године, пре него што је пожар избио, систем је модернизован – уграђене су додатне термалне камере које реагују и на промену температуре и на дим.

"И први пожар је уочен системом ране детекције пожара, то је суштина“, рекао је Маринковић и подсетио да је први пожар успешно угашен 21. јула.

Међутим, временске прилике и клима били су такви да се пожар поново јавио 26. јула, 2. августа и 5. августа.

"Екстреми и ово што се десило у овом периоду било је готово немогуће. Пожари су се јављали на различитим местима", рекао је Маринковић и додао да су од 21. јула, после првог пожара, непрекидно имали људе на терену.

"Више није био потребан ни видео-надзор, него су дежурства уочавала сваки нови пожар. Људи су већ били ту, са лаким ватрогасним возилима и опремом. МУП је укључен од првог дана и све су интервенције биле благовремене", рекао је Маринковић и нагласио да је суштина у томе што су временски услови били такви да тај пожар једноставно није било могуће зауставити.

Сектор за ванредне ситуације, заједно са "Војводинашумама", успешно је реаговао у тој ситуацији, рекао је гост Радио Београда 1 и нагласио: "Ниједну људску жртву нисмо имали. Ни од цивилног становништва, ниједан објекат није изгорео. С друге стране, више од 500 људи гасило је тај пожар, нико није повређен ни у гашењу. То говори о неким резултатима организације самог посла на терену".

Првог дана су, како је навео, људи са огромним искуством из Сектора за ванредне ситуације видели о каквом се времену и терену ради и да неће бити лако зауставити пожар.

"Кад кажем првог дана, мислим на пар дана одмах, 5, 6. и 7. августа. Интервентно смо почели да радимо инфраструктуру, противпожарне пруге и просеке које смо урадили у дужини од 90 километара. Ширина тих просека је близу 150 метара, између 30, 100, 150 метара", рекао је Маринковић.

Да није било тих просека, питање је шта би било са насељима, а то су, како је нагласио, потврдили и људи из МУП-а, односно Сектора за ванредне ситуације.

"Многе ствари су урађене благовремено, јер да изградите 90 километара просека и пруга, нисте могли за дан или два. То је првог дана као задатак и закључак оперативног штаба донето и почели смо да радимо. Огроман посао је урађен, преко 30 булдожера радило је малтене 24 часа", указао је Маринковић.

Тактичко-оперативним постављањем задатака руководио је Сектор за ванредне ситуације, а више од 100 људи било је свакодневно на терену.

Превенција и заштита

На питање који су начини да се заштитимо и које мере превенције би требало увести у будућности, Маринковић каже да би, да га је неко прошле године питао да ли је овакав пожар могућ на Делиблатској пешчари, рекао да је готово немогућ.

"Са превенцијом и људима који су обучени на терену, где имамо и лака ватрогасна возила, као предузеће, плус у односу на сарадњу са Сектором за ванредне ситуације, ја бих рекао да је то готово немогуће. Међутим, овај пожар нас је демантовао", истакао је Маринковић.

Пожар је, додаје, демантовао и многе друге ствари које су успоставили, као што су противпожарне пруге ширине 120 метара.

"Био сам на терену када је пожар пребацио такву једну пругу и то је било незамисливо. Пожар је многе ствари оголио и показао нам да све ово што смо урадили, а није мало, да сва ова опрема коју имамо и ми као предузеће није била довољна да се пожар угаси", наводи Маринковић.

У будућности се, додаје, мора размишљати шта још може да се уради како би била обезбеђена боља превенција.

„До сада, све оно што је пракса, и ми имамо и међународне пројекте, дакле, ми смо примењивали све оне постулате који се тичу превенције везано за Делиблатску пешчару, али овакве непогоде које се десе су, у ствари, демантовале многе те инфраструктурне објекте и многа та решења“, рекао је извршни директор за шумарство у Јавном предузећу „Војводинашуме“.

Спасени људи и насеља

Огроман је успех то што су спасени људи и насеља, али мора се размишљати како да у будућности не дође ни до штете у шумским екосистемима, нарочито на подручјима са високим ризиком од пожара.

„Ми као предузеће имамо јако добру сарадњу. Радимо са међународним фондовима, односно фондовима Европске уније, где имамо добру сарадњу са многим развијеним земљама Европске уније, где радимо међународне пројекте. Ми ћемо све њих консултовати, гледаћемо примере најбољих пракси, шта је оно што још можемо да урадимо како би та наша превенција била још боља“, рекао је Маринковић.

Раније су вођене расправе о просекама ширине 10 или 23 метра, међутим, овај пожар је пребацивао просеке и по 100 метара.

"Да су у нормалним условима, без пожара, кренули да раде просеке ширине 100 метара на дужини, без меких путева – то нико не би дозволио. Мислили би да крче пешчару", објаснио је Маринковић и додао: "Пожар је многе ствари и питања покренуо – да ли су заштита природе и конзервациони приступ добри и да ли је боље ићи у активне мере заштите."

Према његовом мишљењу, као шумара, много је боље бити проактиван.

"Многа се питања отварају и поставићемо их свим стручним установама и научним институцијама и радити на решењу, тражити одговоре да бисмо имали свеобухватан и благовремен санациони план, односно санацију пешчаре. План је само документ према којем ћемо радити", закључио је Марко Маринковић, извршни директор за шумарство у Јавном предузећу "Војводинашуме".

Научници су раније сматрали да животиња из Боливије припада врсти северне тиграсте мачке (Leopardus tigrinus).

Међутим, нова студија показала је да се L. tilcayo генетички одвојила од осталих врста из рода Leopardus пре око 1,4 милиона година.

То је чини првом новом живом врстом мачке идентификованом у више од једног века. Последњи пут је нова врста мачке описана 1923. године, када је идентификована уругвајска пампаска мачка.

Назив нове врсте потиче од локалног назива „тилкајо“, који аутохтони становници користе за ову животињу.

Само две живе јединке

Опис нове врсте заснива се на само две живе јединке у Боливији. Једна је ухваћена и фотографисана у дивљини, док се друга налази у заточеништву.

Ове мале мачке теже између 1,5 и два килограма и достижу дужину до 50 центиметара без репа, док реп додаје још око 25 центиметара, али подсећа на оцелота и маргаја.

Мужјак у заточеништву, који носи надимак Тигрино, већ десетак година борави у уточишту за кријумчарене дивље животиње Сенда Верде у Боливији. Он служи као референтни примерак за целу врсту и важан је за њено даље проучавање.

„Мања је од кућне мачке“, објаснила је Паола Ногалес-Аскарунз, биолог и коауторка нове студије, која ради са организацијом Сенда Верде.

„Није изгледао као остале мачке, али нисмо очекивали да је то потпуно нова врста“, додала је Ногалес-Аскарунз.

Генетичка анализа решила старе недоумице

Откриће је део дугогодишње и сложене приче о класификацији тиграстих мачака. Ова врста мачке први пут је описана 1775. године у Француској Гвајани. Током 18. и 19. века европски природњаци сусретали су ове животиње у различитим деловима Јужне Америке и давали им различита имена.

Током 20. века таксономи су почели да све тиграсте мачке сврставају у једну врсту, пре свега зато што визуелно веома личе једна на другу. Разлике је било могуће поуздано утврдити тек напредним генетичким анализама или пажљивим проучавањем суптилних разлика у шарама.

Развој савремених геномских техника током последње деценије омогућио је научницима да прецизније раздвоје и потврде различите врсте.

Поред издвајања јужне тиграсте мачке (Leopardus guttulus) 2013. године, недавно је као посебна врста издвојена и облачна тиграста мачка (Leopardus pardinoides).

У новом истраживању научници су секвенцирали и анализирали комплетне геноме из 38 узорака мачака из Јужне и Централне Америке, укључујући осам узорака са старих музејских примерака.

Тим је анализирао зубе, кости, мишићно ткиво и кожу са узорака из Костарике, Колумбије, Перуа, Боливије, Бразила, Суринама, Гвајане и Венецуеле.

Поређењем генома утврђено је да група коју заједнички називамо тиграстим мачкама заправо обухвата пет различитих врста.

„Наше разумевање природне историје, еволуције и таксономије групе почело је да постаје јасније, решавајући дугогодишња питања док истовремено отвара нова“, рекао је Фабио Оливеира до Насименто, таксоном у Музеју зоологије Универзитета у Сао Паулу.

Ново сазнање важно и за заштиту врсте

Оваква таксономска открића указују на постојање скривеног биодиверзитета и дешавају се и у другим деловима света. Недавно је на Корзици генетички идентификована такозвана мачка-лисица, за коју је утврђено да има јединствену генетичку линију у односу на домаће и европске дивље мачке.

Када је реч о новооткривеној врсти L. tilcayo, истраживачи истичу да се и даље мало зна о њеном понашању, исхрани и тачном подручју кретања. Због тога су, како наводе, потребна даља теренска истраживања.

Тиграсте мачке угрожавају, пре свега, убрзано крчење шума, илегална трговина дивљим животињама и болести које преносе домаћи пси. Северна и јужна тиграста мачка тренутно су класификоване као рањиве врсте, са популацијама које су у опадању.

Истраживачи очекују да ће нова генетичка подела утицати и на процену степена угрожености појединачних врста, јер раздвајање једне раније јединствене групе на више врста значи да свака од њих има мању популацију него што се раније сматрало.

„Врсте које се тренутно сматрају рањивим под јединственом етикетом могле би постати угрожене када се процењују независно“, истакао је Жонас Лескроар, еволуциони биолог на Универзитету у Антверпену и коаутор студије.

Према његовим речима, прецизни подаци о бројности популација представљају важан алат који ће помоћи владама и еколошким агенцијама да спроведу снажније и циљане стратегије заштите ових дивљих мачака.

У монголској култури коњ је толико важан за национални идентитет да се церемонијални барјак земље прави од длаке коњског репа. Али овај коњ, кога локално становништво зове такхи, што значи „дух" или „достојан обожавања", заузима посебно место.

Не можете га јахати, држати у штали нити оседлати. Он је сувише дивљи за то.

Такхи, познатији свету као коњ Пржевалског (Equus ferus przewalskii), једини је преостали истински дивљи коњ. За разлику од америчких мустанга или аустралијских брамбија, који су потомци припитомљених коња који су се вратили у дивљину, такхи никада није био доместикован.

Његова генетска линија је непрекинута. Чак се и биолошки разликује од својих рођака: има 33 пара хромозома, док домаћи коњи имају 32. Ова разлика чини га јединственим прозором у праисторијску прошлост степа Евроазије.

На ивици истребљења

Парадоксално, „откриће" ове врсте за западни свет означило је почетак њеног краја. Када је руски истраживач и официр Николај Пржевалски 1878. године добио на поклон лобању и кожу коња из централне Азије, научници у Санкт Петербургу су потврдили да се ради о непознатој дивљој врсти.

Вест је пробудила апетите зоолошких вртова и приватних колекционара егзотичних животиња широм Европе и Америке. Убрзо су организоване експедиције за хватање ових неухватљивих створења.

Методе су биле сурове. Ловци су схватили да је немогуће ухватити одрасле, брзе и плашљиве коње. Зато су се фокусирали на ждребад. Да би их одвојили од крда, често су убијали доминантне пастуве, што је разбијало хареме и угрожавало природни циклус размножавања.

Између 1897. и 1903. године, ухваћено је на десетине ждребади, од којих су многа угинула током транспорта. Истовремено, у Монголији су дивља крда потискивана због ширења сточарства, прекомерног лова и екстремно сурових зима.

Последњи пут када је такхи виђен у дивљини било је 1969. године. Врста је проглашена истребљеном у природи, а њен опстанак је зависио од шачице јединки у заточеништву. Сви данашњи такхији потичу од свега дванаест коња који су преживели у зоолошким вртовима.

Повратак кући: Пројекат „Хустаи"

Деценијама је изгледало да је дух степе заувек изгубљен. Међутим, деведесетих година прошлог века, у време када је Монголија прелазила у демократију, створили су се услови за амбициозан пројекат.

Међународна сарадња, предвођена холандском Фондацијом за очување коња Пржевалског (FPPPH) и монголским биолозима, покренула је план за повратак такхија у његову постојбину. Пажљиво је одабран Национални парк Хустаи, пространо заштићено подручје на око сто километара од Улан Батора, као идеално станиште за прве повратнике.

У јуну 1992. године, први транспорт са 16 коња стигао је из Холандије. Животиње су прво пуштене у велике ограђене просторе за аклиматизацију, где су морале поново да науче како да преживе у суровим монголским условима.

Ренџер Санџмјатав Цендеху, који је радио у парку од самог почетка, присетио се дана када су коњи коначно пуштени на слободу. „Био је то веома посебан осећај, као када су ми се родили син и ћерка."

Неки коњи су излетели из кавеза, док су други опрезно изашли пре него што су схватили да су слободни.

Живот у дивљини данас

Данас у парку Хустаи живи самоодржива популација од преко 350 коња, највећа на свету. Они живе у сложеним друштвеним групама – харемима, које чине један доминантни пастув, неколико кобила и њихова ждребад.

Млади мужјаци, када достигну полну зрелост, бивају протерани из харема и формирају „момачке групе", чекајући прилику да изазову старије пастуве и оснују сопствене породице.

Живот у дивљини није идиличан. Главни природни предатор такхија је вук. Сваке године вукови убију између осам и 12 ждребади. Иако особље парка прати коње и познаје свако крдо, они се труде да не интервенишу.

„Природне последице морају да се догоде", објашњава биолог Усукјаргал Уску Дорј. „Вукови и коњи подижу војске једни против других. Ми то зовемо коеволуција."

Прича о повратку такхија представља светионик наде у свету очувања природе. Ипак, опстанак врсте још није осигуран. Ограничена генетска разноликост, наслеђена од малог броја предака, представља сталну претњу.

Климатске промене доносе све чешће разорне зиме, познате као "dzud", које могу да збришу читава крда. Ипак, видети ове коње како у сумрак трче преко брда, док се њихове силуете оцртавају на небу, значи сведочити отпорности природе.

Дух степе се вратио кући.

Врста птице селице, танкокљуни вивак, званично је проглашен изумрлим прошле године што је први случај глобалног изумирања неке птице на копненом делу Евроазије и Африке у последњих неколико векова.

Потврђено је или се сумња да је широм света у последњих 150 година изумрло седам врста птица селица. Према анализи коју сваке четири године спроводи организација "BirdLife International", посебно су угрожене морске птице и птице које бораве на обалама, јер зависе од морских станишта и приобалних мочварних подручја.

Главни научник те организације, Стјуарт Бутчарт, изјавио је да су птице селице својеврсни чувари природе, а пад њихове бројности указује на све већи притисак на природне системе који нас одржавају у животу.

Он је додао да су, ипак, научни подаци такође јасни и показују да мере очувања дају резултате, а координисане акције спречавају изумирање и помажу опоравак популација.

„Решења постоје, а сада је неопходно њихово спровођење на нивоу читавих миграторних путева“, навео је Бутчарт. Извештај је објављен на самиту о миграторним путевима птица у Најробију, где су владе, научници, невладине организације за заштиту природе и финансијске институције потписали споразум о појачаним напорима за заштиту птица селица дуж њихових миграторних путева.

Декларација из Најробија о миграторним путевима праћена је одлуком три развојне банке да у своје оквире кредитирања укључе заштиту миграторних путева, обезбеђујући шест милијарди долара за очување и обнову станишта дуж рута којима се птице крећу.

Међу претњама са којима се суочавају птице селице је и њихов прогон, при чему се процењује да се сваке године у Европи, на Медитерану, Кавказу и Арабијском полуострву незаконито убије или ухвати између 13,1 и 42,7 милиона ових птица.

Губитак или уништавање природних станишта представља још један од главних узрока проблема. Према извештају, научни мониторинг спроведен током протекле деценије показао је да се више од половине од 1.099 кључних подручја биодиверзитета за птице селице налази у лошем стању. Извештај, ипак, указује на то како активности на очувању врста, често спровођене преко државних граница, доводе до опоравка појединих врста.

Анаконда је потом пребачена у полицијску станицу, а затим у прихватилиште за гмизавце у Минхену, где је подвргнута уобичајеним ветеринарским прегледима и карантину.

Из прихватилишта је саопштено да је животиња за сада мирна и доброг здравственог стања.

Стручњаци претпостављају да је анаконда највероватније побегла из заточеништва, а не да ју је неко намерно оставио у природи. У прихватилишту наводе да је држање анаконди у Баварској дозвољено само у ретким случајевима и под строгим условима.

Анаконде су пореклом из речних и мочварних подручја Јужне Америке. Могу да достигну дужину од око шест метара и тежину до 100 килограма, а плен убијају стезањем.

Немачке власти сада покушавају да пронађу власника животиње и позвале су грађане који имају информације о њеном пореклу да се јаве прихватилишту за гмизавце у Минхену.

Држање анаконди у заточеништву је захтевно. Потребни су им огромни, загрејани тераријуми са базеном или другим воденим простором, а њихово одржавање може да кошта неколико стотина евра месечно. Због тога је њихово држање у Немачкој и Аустрији често могуће само уз дозволу и под строгим условима.

"Делује да је животиња у прилично добром здравственом стању. Зато претпостављамо да је побегла, а не да је напуштена", објавили су спасиоци на Фејсбуку.

Рекордно топао месец делимично су подстакле и температуре океана, које су такође достизале рекордне вредности. Глобалне температуре површине мора изједначиле су рекорд за највишу месечну просечну вредност забележену у било ком месецу.

Месеци који чине метеоролошко лето – јун, јул и август – изједначили су се са летом 2024. године као најтоплија таква сезона забележена на глобалном нивоу.

Сви ови оборени рекорди последица су два фактора, наводи „Коперник“ – дуготрајног глобалног загревања изазваног људским активностима и јачања феномена Ел Нињо у тропском делу Пацифика.

Ова комбинација је током историје доводила до разарајућих екстремних временских догађаја широм света. Последњи пут значајан Ел Нињо забележен је 2023. и 2024. године, а тај догађај довео је до низа од 13 узастопних месеци са рекордно високим глобалним температурама према подацима „Коперника“.

Август би могао да означи почетак сличног, ако не и дужег периода, с обзиром на већу интензивност Ел Ниња који је тренутно у току, рекла је Саманта Бурџес, стратешка директорка за климатска питања у служби „Коперник“ за климатске промене.

Феномен Ел Ниња карактеришу натпросечно високе температуре површине мора у тропском Тихом океану, које доприносе бројним променама образаца времена. То је свакако био случај и ове године.

Западна Европа имала је најтоплије лето откако постоје мерења, при чему су претходни рекорди били значајно премашени. Према засебном саопштењу америчке Националне управе за океане и атмосферу, објављеном у среду, и Сједињене Америчке Државе имале су најтоплије лето у историји мерења, чиме је надмашен рекорд из 1936. године, из периода "Dust Bowl", као и рекорд из 2021. године, који је до тада био изједначен са претходним.

Европу је овог лета погодио низ топлотних таласа који су обарали рекорде, уз пожаре на местима на којима се они обично не јављају, попут Велике Британије. У САД је низ топлотних купола захватио велики део 48 континенталних савезних држава, стварајући дуготрајне периоде рекордно високих температура, нарочито у државама на југозападу земље.

Чињеница да су температуре током августа биле више него у јулу сама по себи је неуобичајена, рекла је Бурџес.

Ретко се дешава да август буде топлији од јула када је реч о глобалним просечним температурама, будући да је јул обично месец у којем планета бележи највише температуре. Од 1940. године, август је само четири пута био топлији од јула по глобалним просечним температурама, не рачунајући ову годину. Последњи пут то се догодило 1985. године.

„Налазимо се на правој прекретници за друштво. Видели смо катастрофалне климатске догађаје широм света, а мислим да смо овог лета заиста видели како последице погађају људе свуда“, истакла је Бурџес.

Она је указала и на све веће схватање у Европи, након овог изузетно врелог лета, да регион „није прилагођен нашој садашњој клими“.

„Један од кључних закључака јесте да што је наша основна клима топлија, екстремни догађаји постају интензивнији, учесталији и дуготрајнији“, додала је она.

Глобална просечна температура ваздуха при површини Земље била је за 1,65 степени Целзијуса виша од просека у прединдустријском периоду. То је први пут од новембра прошле године да је било који месец премашио дугорочни температурни циљ од 1,5 степени Целзијуса утврђен Париским споразумом.

У извештају који је објављен прошле недеље, Програм Уједињених нација за животну средину закључио је да ће овај амбициозни температурни циљ, посматрано дугорочно, вероватно бити премашен, имајући у виду недостатак драстичног смањења емисија загађујућих материја које загревају планету.

Китолов на Исланду налази се под посебном лупом од 2023. године, када је објављен извештај који је наручила влада, а у којем је утврђено да су поједини китови погођени харпуном умирали и до два сата. Извештај је те године довео до привремене обуставе лова.

Предлог закона уследио је након изјава исландске министарке индустрије Хане Катрин Фридриксон раније ове године. Она је позвала на измене закона о китолову, за које је рекла да су застарели, и изразила подршку окончању лова на китове.

Венди Хигинс из организације "Humane World for Animals" рекла је да предлог закона представља „значајну прекретницу“ у напорима да се ова пракса оконча.

„Постоји значајна политичка и јавна подршка овом предлогу закона о забрани комерцијалног китолова, као и снажни етички, ветеринарски, правни и конзерваторски разлози да се надамо да ће бити усвојен“, рекла је Хигинс.

„Сваки кит убијен експлозивним харпуном у исландским водама представља трагичан и беспотребан губитак живота зарад индустрије која нема сврху. Закон којим би се зауставило убијање китова не може доћи довољно брзо.“

Према подацима, до 8. септембра ове године у исландским водама уловљено је укупно 80 китова перајара. Сезона лова траје од јуна до краја септембра, а исландска квота износи до 150 животиња.

Китови перајари су друге највеће животиње на Земљи, одмах иза плавих китова, а Међународна унија за заштиту природе сврстава их у категорију рањивих врста, упркос вишедеценијском опоравку њихове популације након увођења мораторијума на комерцијални китолов 1986. године.

На Исланду је остала само једна компанија која се бави китоловом – „Хвалур“, коју води Кристјан Лофтсон. Претходна прелазна влада Исланда издала је компанији петогодишњу дозволу, која важи до 2029. године.

„Наравно, активисти желе да се убијање китова одмах оконча, али такође препознајемо да ће, чак и ако забрана буде уведена, актуелним дозволама за китолов, које истичу 2029. године, вероватно бити омогућено да истекну до краја свог рока“, навела је она.

„Предлог за ажурирање закона који омогућавају китолов у исландским водама представљао би револуционаран корак ка савременој заштити мора и добробити животиња, посебно за земљу која у великој мери зависи од здравог океана“, истакла је Шерон Ливермор, директорка за заштиту мора у Међународном фонду за добробит животиња.

Само три земље – Исланд, Норвешка и Јапан – бавиле су се комерцијалним ловом на китове последњих година. Норвешка је обновила комерцијални китолов 1993. године, а Исланд 2006, упркос мораторијуму Међународне комисије за китолов.

Између 2010. и 2023. године емисије метана из Сибира расле су по стопи од пет одсто годишње. У западном Сибиру метан се углавном ослобађа услед активности микроорганизама у земљишту које се одмрзава, док се у источном Сибиру овај снажан гас са ефектом стаклене баште ослобађа пре свега сагоревањем биомасе, показали су резултати истраживања.

„С обзиром на уочено повећање одмрзавања пермафроста, активности у мочварама и учесталости шумских пожара, повећање емисија метана било је очекивано“, рекао је коаутор студије Пол Палмер, професор на Школи за геонауке Универзитета у Единбургу, у изјави за Лајв сајенс.

„Оно што изненађује јесте колико је то повећање велико и колико се дуго одржава“, додао је Палмер.

Годишње емисије метана повећале су се за око 13,2 милиона тона током периода обухваћеног истраживањем, што је готово једнако стопи раста емисија метана из мочвара широм света. Иако Сибир тренутно учествује са свега око пет одсто у укупним глобалним емисијама метана, овај регион постаје један од природних извора метана који се најбрже повећавају на планети, рекао је Палмер.

У истраживању су Палмер и његове колеге комбиновали сателитска посматрања са мерењима у близини површине Земље како би током времена мапирали емисије метана из Сибира. Уместо да сабирају појединачне изворе метана на терену, истраживачи су користили метод моделирања познат као систем инверзије флукса метана, што им је омогућило да неизвесност својих процена ограниче на приближно 10 одсто.

Сибир је огроман, удаљен, слабо покривен мерним инструментима и тренутно недоступан многим научницима због рата између Русије и Украјине, због чега је тешко доследно пратити емисије метана било којим другим средствима осим сателитима. Иако сателити зависе од сунчеве светлости, које у Сибиру током зиме има веома мало, сматра се да се већина емисија метана дешава током пролећа и лета, када овај регион добија више сунчеве светлости, објаснио је Палмер.

Резултати студије показују да загревање Арктика подстиче емисије метана различитим путевима у западном и источном Сибиру, јер су ови региони под утицајем различитих климатских образаца.

Истраживачи су таксама користили климатске моделе како би предвидели будуће емисије метана из Сибира и утврдили да би додатно загревање могло да ослободи милионе тона гасова са ефектом стаклене баште ускладиштених у шумама и пермафросту, што би додатно убрзало тренд загревања.

„У западном Сибиру метан се углавном ослобађа из пермафроста, односно тла које је остало замрзнуто најмање две узастопне године. У Сибиру се налази 46 одсто пермафроста северне хемисфере, а у тим залеђеним седиментима заробљене су огромне количине угљеника које су се накупљале хиљадама година“, рекао је Палмер.

На западни Сибир утиче скандинавски образац атмосферске циркулације, климатска појава коју чине главни центар циркулације изнад Скандинавије и супротстављени, слабији центри изнад западне Европе и источне Русије.

Глобално загревање доводи до тога да овај скандинавски образац преноси више топлоте и влаге са северног Атлантика ка западном Сибиру. Заједно са наглим растом температура у самом западном Сибиру, то подстиче широко распрострањено одмрзавање пермафроста и ослобађа угљеник који микроорганизми могу да претворе у метан.

Поворка ће проћи Дринском улицом, преко кружног тока, Табачком чаршијом и Улицом Моше Пијаде до Сунчаног парка, а потом кроз капију Фестивала до бине испред Центра за културу.

На бини ће дечји хор Основне музичке школе „Стеван Мокрањац“, под диригентском палицом Марије Ивковић, отпевати химну Фестивала, док ће младе глумице из Драмског студија Центра за културу, Kатарина Пићурић и Наталија Богдановић, свечаним говором отворити Фестивал.

Након тога, учесници карневала погледаће представу позоришта из Пожеге у Хрватској „Трио Рио“. Малена трочлана породица, брат и две сестре, путује возом и приказује циркуске вештине од места до места. Томе су их научили њихови родитељи, а њих њихови родитељи. Ова акробатско-жонглерска тријада на сцени уједно је и лепа лекција о братско-сестринским односима.

Публику током пет фестивалских дана очекује девет представа из шест земаља – Србије, Црне Горе, Хрватске, Бугарске, Словачке и Босне и Херцеговине. Програм овогодишњег фестивала одабрала је селекторка, глумица и редитељка Валентина Павличић.

„Лименка театар фест“ настао је као наставак и проширење програма „Лименка улазница“, покренутог 2009. године. Иза иницијативе стоје Дечје позориште „Чарапа“, Удружење Еко арт и Школа плус, а пројекат већ седамнаест година кроз едукацију о екологији и рециклажи окупља децу, родитеље, младе и припаднике старијих генерација.

У досадашњим активностима учествовало је више од 90.000 малишана и родитеља, уз велики број прикупљених и потом рециклираних искоришћених лименки. Сав приход од продаје прикупљених лименки биће искоришћен за отварање библиотеке на дечјем одељењу болнице у Пожаревцу.