Док привлачи пажњу необичним изгледом, са густим паперјем које подсећа на фризуру, овај мали пингвин пролази кроз период митарења.

„Сада има ову необичну фризуру јер је у периоду митарења. Ускоро ће ово густо паперје заменити право перје, па ће се и његов изглед променити“, рекао је биолог Кристијан Овари.

Још није познато да ли је младунче мужјак или женка. Код пингвина се пол утврђује ДНК анализом, јер се не може одредити само посматрањем.

„Пингвинима се узима узорак крви који се шаље на ДНК анализу, јер не постоји други начин да се утврди пол. Имамо једног пингвина који се зове Јеца, јер смо мислили да је женка. Касније се, током парења, испоставило да је Јеца мужјак, па га сада зовемо Јецко“, рекао је Кристијан Овари.

Када се утврди пол, најмлађи пингвин добиће и своје име.

Само неколико метара даље живи један од најпознатијих становника Београдског зоолошког врта – алигатор Муја, уписан у Гинисову књигу рекорда као најстарији алигатор који живи у неком зоолошком врту на свету.

У Београд је стигао 1937. године из Немачке, а тада је, према проценама ветеринара, већ имао више од десет година.

„Од Мује нема старијег. Колико ће још бити са нама, нико не зна, зато је сваки дан који проведемо с њим прави дар. Иако не види на једно око и иако му је 2012. године ампутирана једна нога, не предаје се. Сваког пролећа, када изађе напоље, вода забруји јер и даље дозива женке. Искрено се надамо да ће још дуго бити са нама“, рекао је Кристијан Овари.

Од најмлађег пингвина који тек упознаје свет до Мује који је доживео више од сто година, Београдски зоолошки врт чува приче о различитим генерацијама животиња и остаје место где се сусрећу прошлост, садашњост и будућност.

Изненађујућа интелигенција ајкула: Од математике до џеза

Иако се ајкуле често представљају као предатори који се ослањају искључиво на инстинкт и прождрљивост, научна истраживања показују да су оне заправо интелигентне животиње способне за учење и памћење.

Ове морске животиње могу да разликују веома сличне звукове, али и различите апстрактне обрасце и геометријске облике у боји. У једном познатом експерименту показано је да су младе сиве бамбус ајкуле памтиле информације о облицима и оптичким илузијама готово читаву годину.

Истраживања су показала и да ајкуле поседују основне математичке способности. Оне могу да разликују различите количине, попут три и пет или четири и седам, али не и бројеве који су међусобно веома блиски, као што су четири и пет.

Њихове способности учења тестиране су и кроз музику. Неколико јединки ајкуле Порт Џексон, врсте која живи у приобалним водама Аустралије, добило је задатак да доплива до одређеног места у акваријуму када чује музику, како би за то добиле храну као награду.

Истраживање научника са Универзитета Маквори у Сиднеју показало је да су ајкуле успешно повезале џез музику са местом где су добијале храну. Међутим, исту повезаност нису успеле да успоставе са класичном музиком.

„Било је очигледно да су ајкуле схватиле да треба нешто да ураде када чују класичну музику, али нису успеле да закључе да треба да отпливају на друго место“, рекао је истраживач Калум Браун.

Ова открића показују да су ајкуле много сложенија бића него што се дуго веровало. Али њихова необичност не огледа се само у способности учења – изненађујући су и начини на које доносе потомство на свет.

Од пупчане врпце до борбе за опстанак у материци

Иако неке врсте ајкула полажу јаја, многе носе младунце у материци и хране их преко пупчане врпце, баш као и људи. Међу њима су бик-ајкуле и ајкуле чекићари. Због тога младунци недељама, па чак и месецима након рођења имају видљив пупак, све док не зарасте ожиљак који остаје после отпадања пупчане врпце.

Код других врста ајкула младунци се не развијају у материци на исти начин као код сисара. Ембриони расту у јајима која се излегу док су још у телу мајке, па се и ове ајкуле рађају живе. Бодљикаве ајкуле, на пример, младунце на свет доносе на овај начин после гравидитета који може да траје и до две године.

Код пешчане тиграсте ајкуле, међутим, борба за опстанак почиње много пре рођења. Женке имају две материце, а у свакој може да се развија до пет ембриона. Ипак, како трудноћа одмиче, ембриони се хране својом браћом и сестрама све док не остане само један. Ова појава позната је као интраутерини канибализам, односно аделфофагија, што дословно значи „једење брата“.

Након што поједе своју браћу и сестре, преостали ембрион има искључив приступ неоплођеним јајним ћелијама које мајка непрестано ослобађа, што му омогућава да ојача и у доброј кондицији дочека рођење.

Тело прекривено сићушним зубима

Кожа ајкуле је изузетан природни материјал. У Италији током 18. века занатлије су је користиле за полирање осетљивих ивица непроцењивих Страдиваријусових виолина.

У викторијанској Великој Британији била је веома цењена међу столарима и мајсторима за израду намештаја, где је била позната под називом шагрин.

Уместо крљушти, кожа ајкуле прекривена је безбројним ситним „зубима“, такозваним дентикулима, који се под утицајем струјања воде приљубљују уз тело и тако смањују отпор воде.

Ако пређете руком преко коже у супротном смеру, имаћете утисак као да додирујете веома груб шмиргл папир.

Ајкуле понекад намерно дотакну непознат предмет својом грубом кожом како би испитале његову текстуру и чврстину – својеврсни „тест укуса“ за предмете који можда уопште нису храна.

Имају најбоље пријатеље

Ајкуле нису усамљени ловци како се често представљају.

Сиве гребенске ајкуле воле да проводе време са истом групом пријатеља најмање четири године.

Након тога се деле у мање групе, настављају својим путем, а затим се поново окупљају током различитих годишњих доба.

И младунци лимун ајкула живе у групама и, што је још важније, током ових друштвених интеракција уче једни од других нове вештине, попут проналажења хране или избегавања предатора.

Најрадије проводе време са јединкама исте величине и са ајкулама које већ познају.

Могуће је да чак и велике беле ајкуле имају најбоље пријатеље.

Иако се обично сматрају усамљеним животињама, забележено је да су две велике беле ајкуле, назване Сајмон и Џекил, заједно препливале око 6.000 километара, не раздвајајући се ниједног тренутка.

Старије од дрвећа и Сатурнових прстенова

„Топлотни таласи су били догађаји који су се дешавали евентуално једанпут у току лета средином 20. века. Данас имамо између 3 или 4 топлотна таласа сваке године. Тако да неколико пута се повећала учесталост топлотних таласа. Ако говоримо о овом задњем топлотном таласу, да смо остали у клими средине 20. века чекали бисмо 150 година да видимо такав топлотни талас, а у данашњој клими такав топлотни талас очекујемо сваке 2 до 3 године“, рекао је проф.др Владимир Ђурђевић,редован професор Физичког факултета Универзитета у Београду

Према подацима Светске метеоролошке организације, Европа се најбрже загрева.У последњих 50 година просечна температура континента порасла је за око 2 степена.

„Наш регион, регион југоисточне Европе се још више загрева. Лета код нас, када је пораст средње глобалне температуре 1,5 до 2 степена у току лета, код нас то већ буде преко 3,5 или 4 степена. Све оно што емитује велике количине угљен-диоксида, метана, азотних оксида и слично повећава концентрацију ових гасова у атмосфери и повећана концентрација ових гасова у атмосфери омогућава да се планета брже и више загрева“, рекла је др Милица Тошић, истраживач на Институту за метеорологију Физичког факултета.

Да би се раст температуре зауставио на 1,5 степени Целзијуса, неопходно је да се глобалне емисије гасова са ефектом стаклене баште преполове до 2030. године. Међутим, климатски циљеви се не испуњавају у довољној мери на глобалном нивоу.

„У наредним деценијама очекујем да се та концентрација додатно повећа, пошто и даље људи нису успели да производе довољне енергије из обновљених извора, тако да и даље емитују велике количине угљендиоксида. Додавање нових количина угљендиоксида значи топлију планету, на топлијој планети значи увећање те учесталости, повећање интензитета и дужине тих топлотних таласа тако да средином 21. века можемо да очекујемо да се тренутна ситуација на неки начин дуплира“, рекао је проф.др Владимир Ђурђевић, редован професор Физичког факултета Универзитета у Београду.

Због екстремних суша и временских непогоде највише трпи пољопривреда. Од 2000- године штета од последица климатских промена у Србији процењена је на више од 10 милијарди евра. А, како стоји у Програму прилагођавања на измењене климатске услове, документу Владе Србије, последице климатских промена могле би српску економију да коштају 58 милијарди долара до 2040. године.

Према речима стручњака, откривено је да је ланац покрета са епицентром у Венецуели повећао притисак под земљом, поред тога што је изазвао активацију вишеструких блатних вулкана у суседној земљи, што мења морски живот и географију те нације, преноси VTV.

Како каже геонаучник Ксавијер Мунан, разорни земљотреси који су погодили Венецуелу 24. јуна геолошки су изменили делове југозападне обале суседног Тринидада и Тобага, где се земљиште издигло и стотине морских животиња је угинуло.

Мунан је спровео теренска истраживања у погођеним подручјима и изјавио медијима да су делови обале Галфе, у Седросу, подигнути за око шест метара током снажних потреса.

Изненадно издизање оставило је раже, рибе, ракове и други морски свет насуканим далеко изнад нове обале, која је остала препуна скелетних остатака.

„Све се догодило за неколико секунди. Стотине животиња је угинуло на тој обали за неколико секунди", објаснио је Мунан.

Стручњаци су документовали значајне промене у подручју, које се налази 11 километара од Венецуеле, земље од које је одвојено пре око 7.000 година због пораста нивоа мора.

„Заправо то падне на пољопривредно земљиште. Заправо све што оде горе мора да падне доле и на крају све то заврше у нашем ланцу искране. Није све у респираторном тракту, у томе што ће неко да кашље од тих пожара, него то има и много дуготрајније последице по здравље популације", каже примаријус др медицинских наука Бранислава Матић Савићевић, ауторка истраживања.

На депонијама завршава и велика количина опасног отпада чијим сагоревањем отровне честице доспевају у ваздух. Од дужине излагања отровном диму зависи утицај на здравље људи, а посебно су угрожена деца.

„Сигурно је да појава хроничне опструктивне болести или астме или респираторних оболења су много чешће код код оне деце која се налазе у оним локалитетима где су пожари били учесталији, дуже трајали или се понављали у дужем временском периоду.

Најважније процене говоре о томе да кардиоваскулоне болести које доминирају у нашој савременој патологији, не само у Србији, већ практично свуда у свету, уз респираторне болести, хронично опструктивну болест плућа, као и карцином пућа директно су повезане, односно морталитет, а и оболевање директно је повезано са аерозагођењем", упозорава др Снежана Живковић Перишић, ауторка истраживања.

После анализе пожара на депонијам коју су спровели „Инжењери заштите животне средине" уз подршку УНЕП-а у десет градова, упућене су препоруке локалним смоуправама како да правилно збрињавају отпад.

„Прво да престану да одлажу на несанитарне депоније, да се почне радити примарна селекција отпада, да се управљање отпадом деси на адекватан начин. Када већ имате мешани комунални отпад, ви морате њега на адекватан начин да збринете, тако што ћете га редовно покривати инертним материјалом на адекватној локацији, да што пре уђете у системе регионалног управљања отпадом, да не дозволите да вам долази до пожара", изјавио је Игор Јездимировић из „Инжењера заштите животне средине".

Пожари на депонијама би могли да се спрече када би се отпад искористио као сировина и енергент, као што је то урађено у спалионици у Винчи, где се енергија добијена од отпада користи за струју и грејање.

Вековима је ово кретање било потпуна мистерија, јер нико никада није видео како се оно дешава, што је рађало безброј теорија, од натприродних сила до ванземаљских утицаја.

Век спекулација и научних ћорсокака

Први писани трагови о овом феномену датирају из раних 1900-их, али су научна истраживања започела тек четрдесетих година прошлог века. Геолози су у почетку претпостављали да су за кретање одговорни изузетно снажни ветрови, попут пешчаних вихора, који би гурали камење преко влажне и клизаве површине блата. Међутим, прорачуни су показивали да би за померање најтежих стена били потребни ветрови ураганске снаге, што је реткост чак и у екстремним условима Долине смрти.

Најпознатији покушај решавања мистерије извели су геолози Боб Шарп и Двајт Кери током седамдесетих година. Поставили су чувени „корал“ експеримент, забадајући седам челичних шипки у земљу око једне од стена. Њихова хипотеза је била да, ако камење покрећу велике ледене плоче, шипке би морале да зауставе или скрену кретање. На њихово изненађење, већ прве зиме стена је успела да се извуче из корала, остављајући друге унутар њега нетакнуте. Овај резултат као да је оповргао теорију о леду и само продубио мистерију. Чинило се да се свака стена креће независно, вођена неком невидљивом силом.

Решење мистерије: Тријумф стрпљења и мало среће

Одговор је стигао тек 2014. године, захваљујући тиму који је предводио палеобиолог Ричард Норис са Скрипс института за океанографију. Схватајући да се кретање дешава можда једном у деценији, одлучили су се за стрпљив приступ. У зиму 2011. године, уз дозволу управе парка, поставили су метеоролошку станицу високе резолуције и опремили 15 стена (донетих са друге локације) специјално дизајнираним ГПС уређајима који се активирају покретом. Један од истраживача, Ралф Лоренц, приметио је да очекује „најдосаднији експеримент икада“.

Међутим, наука понекад захтева и дозу среће. У децембру 2013.године Ричард и његов рођак Џим Норис стигли су на Рејстрек Плају и затекли призор који се ретко виђа: дно језера било је прекривено плитким слојем воде, дубоким једва седам центиметара. Убрзо након тога, њихови инструменти су забележили кретање.

„Очекивали смо да ћемо чекати пет или десет година, али смо се, игром случаја, нашли на правом месту у право време“, рекао је Ричард Норис. По први пут у историји, мистериозно кретање стена је снимљено и документовано.

Њихова запажања, објављена у часопису Plos One, открила су да је за овај феномен потребна савршена и ретка комбинација услова. Прво, киша мора да створи плитко језеро.

Затим, током хладних зимских ноћи, температура мора пасти довољно ниско да се на површини формирају танке плоче леда, дебеле свега три до пет милиметара. Кључни тренутак настаје током сунчаних дана, када лед почиње да се топи и ломи у огромне, плутајуће панеле.

Тада и најслабији ветар, брзине од свега 10 до 15 километара на час, почиње да гура ове ледене плоче преко језера. Плоче делују као једра, полако гурајући стене испред себе по клизавом блату. Кретање је изузетно споро, два до пет метара у минути, што га чини готово неприметним за људско око.

„Могуће је да су туристи ово видели, а да нису ни схватили шта се дешава“, објаснио је Џим Норис.

Истраживање је такође објаснило зашто је стена у Шарповом и Керијевом експерименту побегла из „корала“: танка ледена плоча се вероватно сломила о једну од шипки, омогућавајући делу леда и стени да наставе пут, док су остали делови остали заглављени. Мистерија је коначно добила елегантно и логично објашњење, али Ричард Норис истиче да посао можда још није готов.

„Документовали смо пет догађаја кретања и видели да је плутајући лед моћна сила. Али нисмо видели да се највеће стене о померају. Да ли то функционише на исти начин?“ Загонетка плеса стена је великим делом решена, али Долина смрти, чини се, још увек чува понеку тајну.

"Готово милијарду људи добило је приступ безбедној пијаћој води, док је 1,2 милијарде људи први пут добило одговарајуће санитарне услове. Број ХИВ инфекција и смртност од те болести смањени су за 30 одсто. Свака десета особа живи у екстремном сиромаштву, више од две милијарде људи нема довољно хране, а више од 150 милиона деце заостаје у расту због неухрањености. Смртност мајки при порођају готово је три пута већа од циља предвиђеног Агендом 2030, док ниједан циљ у области родне равноправности тренутно није на путу да буде остварен", рекла је Амина Џ. Мохамед, заменик генералног секретара УН.

Број људи погођених климатским катастрофама двоструко је већи него 2015. године. Удвостручен је и број избеглица. Двеста седамдесет милиона деце нема могућност школовања. Напредак успоравају и ратови, раст јавног дуга и смањење развојне помоћи.

"Забрињавајуће је да 55 милиона људи живи без струје у подсахарској Африци. Спољни дуг земаља са ниским и средњим приходима сада је на рекордних 8,9 билиона долара. Трећу годину заредом плаћају више за сервисирање дуга него што добијају за ново финансирање. Више од милијарду људи живи у неформалним насељима и сиротињским четвртима у градовима", сматра Шантану Мукерџи из одељења за економска и социјална питања УН.

Очекује се да ће екстремно сиромаштво бити искорењено до 2030. године, са изузетком подсахарске Африке, Блиског истока, северне Африке и Океаније.

"Морамо да уведемо више нових технологија да бисмо успешније остварили циљеве одрживог развоја. Сада је време да оно што се показало успешним у претходној деценији применимо у много већем обиму, уз хитност улагања и међународну сарадњу неопходну за остварење обећања из Агенде 2030", додаје Ли Џунхуа, подсекретар УН за економска и социјална питања.

Уједињене нације закључују да ће одлуке које државе буду доносиле у наредне четири године – о финансирању развоја, међународној сарадњи и заједничком одговору на глобалне кризе – одредити квалитет живота генерација које долазе.

„У нeдeљу, 12. јула, улаз јe бeсплатан за сву дeцу до 15 година. Имаћeмо eдукативнe радионицe као, и од 12 сати, лeп концeрт хора 'Музика надe' тако да бићe ту разних изнeнађeња", најављујe Алeксић.

Посeтиоци ћe моћи да видe и спeцифичну изложбу слика којe су током послeдњих 20 до 30 година насликали нeкадашњи волонтeри врта. Изложба, која приказујe животињe којe су нeкада живeлe или и даљe живe у врту, бићe постављeна у трeнутно празном објeкту за слоновe.

Саврeмeни стандарди и пуноправно чланство у ЕАЗА

Улога зоолошких вртова драстично сe промeнила од 1936. годинe, када јe Бeо зоо-врт први пут отворио капијe. Данас су у фокусу eдукација, заштита угрожeних врста и строги мeђународни стандарди.

„Зоо-вртови нe узимају вeћ дуго година уназад ништа из природe, осим животиња којe долазe на опоравак којe каснијe пуштамо у природу", објашњава дирeктор врта.

Бeо зоо-врт јe трeнутно кандидат за чланство у Европској асоцијацији зоолошких вртова и акваријума (ЕАЗА), коју Алeксић описујe као „нeку врсту Европскe унијe за зоо-вртовe". Циљ јe достизањe највиших стандарда исхранe, лeчeња, хигијeнe и држања угрожeних врста.

„Ми смо трeнутно кандидати за чланство, али надам сe да ћeмо на пролeћe слeдeћe годинe имати тај такозвани скрининг, да постанeмо пуноправни чланови", истичe Алeксић.

Нови простори и повратак слонова као приоритeт

У протeклих осам до дeсeт година у Бeо зоо-врту рeализовани су вeлики пројeкти попут новог простора за пингвинe, рeконструисаног мeдвeдарника и новог дeчијeг зоо-врта. Ових дана отворeн јe и потпуно нови простор – острво за лeмурe, а у плану јe и простор за мравојeдe.

Када јe рeч о животињама, врт јe богатији за јeдног мравојeда – чeка сe и други, ускоро сe очeкују лeњивци, а у току јe и организација транспорта за новe фокe. Ипак, највeћа жeља и посeтилаца и управe јeстe повратак слона, након што јe прe двe и по годинe угинула чувeна слоница Твиги.

Алeксић јe разјаснио и ситуацију око ранијe најављиванe слоницe Мајe:

„Слоница Маја, нажалост, нeћe доћи. То јe вeћ било најављeно и, eто, можда смо и ми мало погрeшили, зато нe бих ни сад најављивао. То јe вeћ свe било договорeно, чак и транспорт заказан. Мeђутим, због, па ајдe да кажeм, мало нeпрофeсионалности другe странe, одаклe јe трeбало да дођe, сe то изјаловило. Нажалост, нијe дошла, али, божe мој, видeћeмо, доћи ћe нeка друга."

Простор за слоновe јe потпуно рeновиран и модeрнизован, а управа сe нада да ћe овe или слeдeћe годинe успeти поново да удоми овe животињe у Бeограду.

Наставна база за факултeтe и планови за будућност

Едукација јe постала јeдан од стубова рада врта. Кроз интeрактивнe програмe којe води биолог врта годишњe прођe измeђу 6.000 и 7.000 дeцe и младих. Порeд тога, остварeна јe и успeшна сарадња са акадeмском зајeдницом. Факултeт вeтeринарскe мeдицинe, Биолошки, Шумарски и Пољоприврeдни факултeт вeћ годинама користe зоо-врт као базу за стручну праксу својих студeната.

Говорeћи о плановима за нарeдни пeриод, Алeксић наглашава да јe простор за мајмунe зрeо за рeновирањe, тe да јe у току потрага за срeдствима пошто сe институција финансира потпуно самостално.

„Зоо-врт јe институција која сe самостално потпуно финансира, ми нисмо на буџeту нити било шта. Ипак, за тако вeликe пројeктe морамо тражити помоћ са странe. То јe нeшто што планирамо у нарeдних пар година да одрадимо. И, наравно, нови eдукативни цeнтар и вeтeринарска амбуланта. То јe мало мањи пројeкат од овог новог простора за мајмунe и надам сe да ћeмо то успeти да макар започнeмо у нарeдној години", закључио јe Србољуб Алeксић.

На 244 богато илустроване стране представљено је 612 одабраних врста животиња из 543 рода и 261 породице. Иако оне чине само део укупног зоолошког диверзитета Београда, одабране су неке од најчешћих, најкарактеристичнијих и најатрактивнијих врста које насељавају подручје града. Сваку врсту прате фотографија, подаци о класификацији, кратак опис, информације о биологији и станишту, као и занимљивости.

Књига истовремено представља стручан преглед одабраних врста и приступачно штиво које широј публици приближава значај и разноврсност животињског света Београда.

У уводним поглављима представљени су основни појмови из зоологије и урбане екологије, док додатну вредност издању дају преглед коришћене литературе, речник стручних термина и индекс врста.

Главни део публикације подељен је на два одељка – бескичмењаке и кичмењаке. Од укупно 612 приказаних врста, чак 483 припадају бескичмењацима.

Овај податак није изненађујући јер одражава чињеницу да су бескичмењаци и на глобалном нивоу најбројнија и најразноврснија група животиња, а многе врсте успешно су прилагођене животу у урбаним срединама.

Најбројнији међу њима су зглавкари, заступљени са 450 врста, од којих чак 402 припадају инсектима. Најзаступљенији инсекти у књизи припадају редовима тврдокрилаца, опнокрилаца, лептира, риличара и двокрилаца, док су мањим бројем представника приказани правокрилци, вилински коњици, мрежокрилци, ухолаже, бубашвабе, водени мољци, муве шкорпије, богомољке, ваши, враташи, рибље муве и буве.

Поред инсеката, приказане су и 24 врсте пауколиких животиња, укључујући пауке, шкорпије, лажне шкорпије, косце, крпеље и гриње, затим 15 врста стонога и девет врста ракова.

Од осталих група бескичмењака, мекушци су представљени са 24 врсте пужева и шкољки, док су појединачним врстама заступљени сунђери, жарњаци, маховинасте животиње, као и пљоснате, ваљкасте, кончасте и чланковите глисте.

Кичмењаци су у књизи представљени са 129 врста. У односу на бескичмењаке, они су знатно боље истражени и далеко препознатљивији у широј јавности. Највећи број приказаних врста припада птицама (72 врсте), међу којима је приближно половина из реда птица певачица, а заступљене су и пловуше, гњурци, голубови, кукавице, чиопе, ждралови, шљукарице, роде, чапље и сродници, несити, орлови и јастребови, сове, модровране, детлићи, као и соколови.

Рибе и сисари представљени су са по 18 врста. Међу рибама доминирају шаранке, док су приказане и јесетровке, сомови, гргечке, штуке и црнке, као и главочи.

Код сисара највећи број врста припада глодарима, а приказани су и звери, слепи мишеви, папкари и бубоједи.

Гмизавци су представљени са 12 врста, укључујући по пет врста гуштера и змија, као и две врсте корњача, док је међу девет врста водоземаца приказано шест врста жаба и три врсте репатих водоземаца.

Зоолошки водич кроз Београд представља позив да упознамо животињски свет који нас свакодневно окружује, али често остаје непримећен. Ова публикација открива да Београд није само град људи, већ и мноштва животињских врста које заједно чине његов јединствени природни идентитет.

„Последњих година због афричке свинске куге бројност свиња је у неким деловима, посебно оним који су захваћени епидемијом, у паду. А у град улазе вероватно у потразе за храном.На Ушћу, смо имали најезду дивљих свиња, када су због високог водостаја са Великог ратног острва почеле да препливавају и да излазе на копно", истакао је Душко Ћировић, Биолошки факултет.

Стручњаци истичу да не треба превише да их се плашимо. Ипак, сусрет са дивљом животињом захтева опрез, нарочито ако се она осећа угрожено или нема простора да се удаљи.

„Када су у питању мужјаци шакала или дивљих свиња, треба избегавати директан контакт очи у очи и ако кренете ка дивљој свињи, постоји могућност да и она крене на вас.Човек  треба убрзаним кораком да се удаљи, потпуно је беспотребно и непрактично имати било какву врсту контакта", рекао је Будимир Грубић, директор ЈКП „Ветерина Београд“.

Ако се и сретнете са дивљом свињом или шакалом, најважније је да останете смирени и не прилазите животињи. А ако их до сада нисте видели, то не значи да нису били у вашем крају.

Младунце крсташа на земљи чека искусни тим стручњака. Након узимања низа морфолошких и здравствених података као што су телесна маса, дебљина глежња, старост и пол, лиценцирани прстеновачи птицама постављају лагане металне и пластичне ножне прстенове.

На леђа се поставља лагани сателитски одашиљач. Након обележавања, пењачи младунце враћају родитељима у гнездо, одакле ће полетети у наредне две недеље. У неком тренутку овог процеса, птица добије и име.

Ове године, првог дана јула, у сарадњи са Центром за маркирање животиња Природњачког музеја у Београду, обележено је укупно четири младунца. У општини Сечањ обележени су мужјаци Мишел и Атила, а у општини Житиште мужјак Принц и женка Јелена. Имена који малобројни крсташи добијају за цео живот увек су вид одавања почасти или захвалности.

Мишел је добио име по др Мишелу Савану из Либана који је од кријумчара спасио прошлогодишњег младунца Феликса након што је залутао у регион Блиског истока, Атила је назван по др Атили Агоштону, изненада преминулом ветеринару, орнитологу, природњаку и члану ДЗППС-а који је имао важну улогу у опоравку ове врсте. Име Јелена је одабрао пењач Влада Рашковић, без чије помоћи обележавање не би било могуће, а Принц је добио име по авиокомпанији „Принц авиејшон“ (Prince Aviation) која је финансијски несебично подржала све овогодишње активности на обилажењу и бележењу крсташа.

„Принц авиејшон већ две деценије поуздано сервисира авионе, а овога пута имамо задовољство да будемо део другачије мисије – подршке заштити орлова крсташа, птица које су симбол и на нашој националној застави. Труд и рад Друштва за заштиту и проучавање птица Србије ценимо као озбиљан и систематичан, што резултати ове гнездеће сезоне и потврђују. Понудили смо своју помоћ и експертизу у техничким сегментима ове глобалне мисије, а посебно нам је задовољство што један од овогодишњих младунаца носи име Принц и што ћемо његово кретање моћи да пратимо у годинама пред нама. Верујемо да је ово тек почетак дугорочног партнерства у очувању орла крсташа у Србији”, навео је Ђорђе Петровић, извршни директор компаније.

Обележени орлови заштићенији

Друштво за заштиту и проучавање птица Србије младунце крсташе на овај начин обележава од 2021. Поред овогодишњих младунаца, у сваком тренутку се прате и Мима, Иванка, Раденко, Јоца и Дуда. Праћење телеметријом омогућава да се ова врста много боље упозна и да се одређеним јединкама помогне када буду у невољи.

Захваљујући телеметрији праћена је путања и откривена судбина орла Феликса који је одлутао све до Сирије, откривено је страдање крсташа услед електрокуције на далеководима. Такође, праћењем младих крсташа који бораве у близини већ формираних гнездећих парова, откривене су нове гнездеће територије.

„Ове године смо први пут обележили по два младунца у истом гнезду. Сада са нестрпљењем очекујемо да пратимо и поредимо њихове животе с обзиром на то да имају исто полазиште: да ли ће полетети у истом дану или са размаком, где ће се кретати, где лутати. Тако ћемо додатно упознати ову врсту”, поручује орнитолошкија Мирјана Ранков, која је и прстеновала младе крсташе, заједно са колегом Миливојем Вучановићем.

Ово је за сада најуспешнија гнездећа сезона крсташа од 2017. када се на северу Србије гнездио само један пар крсташа и када су примењене прве мере активне заштите ове врсте у нашој земљи. Током 2026. године праћено је 29 територијалних парова, од којих је 27 започело гнежђење.

Успешно се гнездило 16 парова, а забележено је 25 младунаца који би требало да полете до средине јула. У поређењу са 2025. годином, када је регистровано 19 парова и 14 младунаца, документован је пораст популације и успеха гнежђења.

Вест из Унеска поздрављена је у Аустралији. Нацрт одлуке, који ће бити формално разматран у јулу, признаје „континуирану посвећеност и појачане напоре“ аустралијске влада и Квинсленда. Ово је тренутак предаха за природно чудо које је годинама на ивици.

Аустралијска влада годинама лобира да се Велики корални гребен не нађе на Унесковој листи угрожене светске баштине, јер је од великог значаја за национални туризам Аустралије. Гребен годишње доноси више од шест милијарди долара прихода и привлачи скоро два милиона посетилаца.

Велики корални гребен протеже се дуж североисточне обале Аустралије на простору од око 2.400 километара, у савезној држави Квинсленд.

Олакшање, али и опрез

Министарка за животну средину Мари Вот изјавила је да нацрт признаје напоре Аустралије, али да „има још посла који треба да се уради“. Помоћница министра туризма Нита Грин била је „веома задовољна“, наглашавајући економски значај гребена, који подржава 77.000 радних места и доприноси аустралијској економији са више од девет милијарди аустралијских долара годишње.

Овај аргумент био је један од главних покретача интензивног лобирања Аустралије да се гребен задржи ван листе, због страха од економског удара на туризам који привлачи више од два милиона посетилаца годишње. Од 2014. године, савезна и државна влада уложиле су више од пет милијарди долара у његово очување.

„Листа светске баштине у опасности“ успостављена је Конвенцијом из 1972. године како би се алармирала међународна заједница и мобилисала подршка за угрожене локалитете. Међутим, државе често доживљавају уврштавање на ову листу као одлуку која може да нанесе штету економији.

Иако Унеско тврди да листа није санкција, ова перцепција довела је до политичког отпора. Сам процес одлучивања, који укључује Комитет од 21 државе чланице, у прошлости је био критикован због политизације, јер се препоруке стручњака понекад одбацују услед снажног лобирања.

Случај Великог коралног гребена често се наводи као пример. Упркос седам масовних избељивања корала од 1998. године, Комитет је више пута одлагао одлуку, опредељујући се за приступ реактивног праћења. Ова стратегија може служити и као средство стратешког усклађивања, подстичући државе на акцију без прибегавања политички осетљивом уврштавању.

Битка која још није добијена

Упркос позитивном нацрту, тело УН изразило је „крајњу забринутост“ због опадања коралног покривача након масовних избељивања 2024. и 2025. године. „Иако је отпорност гребена и даље очигледна, његова способност да се опорави и издржи такве догађаје све је више угрожена“, наводи се у документу. Извештај признаје да гребен „остаје под озбиљном претњом“ и наглашава да су „хитна и одржива акција“ апсолутни приоритет.

Конзерваторске групе деле ову забринутост. Лиса Шиндлер из Аустралијског друштва за очување мора истакла је да одлука не значи да је проблем решен. „Да Аустралија и Квинсленд имају савршену оцену, Унеско би рекао: ‘Посао је обављен, хвала, не морамо се више виђати’“, рекла је Шиндлерова. „Чињеница да су Аустралији дали само две године до следећег извештаја показује да мере нису довољне.“ Комитет је затражио пуну процену најновијих избељивања и нови извештај о напретку до 2028. године, што показује да највећи светски корални екосистем остаје под интензивним надзором.

Предах који је Унеско одобрио је крхак. Сам нацрт одлуке позива Аустралију да постави амбициозније циљеве за смањење емисија како би се ограничио пораст температуре и директно ублажио узрок избељивања. Иако се одлука у дипломатском смислу може сматрати победом, Аустралија се суочава са неоспорном научном реалношћу: дугорочни изгледи за Велики корални гребен остају „веома лоши“. Прави тест неће бити избегавање уврштавања на листу, већ способност да се овај незамењиви екосистем очува за будуће генерације.

Анализа не само што потврђује да се регион налази у „критично напетом стању“ већ указује и на могућност да би будући земљотрес могао бити далеко разорнији него што се раније претпостављало, јер би могао истовремено да активира оба раседа. Научни тим истиче да су до ових закључака дошли на основу прецизних анализа и поузданих научних метода.

„Наши резултати показују да су нивои напрезања на више сегмената раседа сада достигли или премашили највише вредности забележене у последњих хиљаду година и да би регион могао бити способан за велико пуцање раседа које би обухватило оба раседна система“, изјавила је водећа ауторка студије Лилијан Буркхард, геофизичарка са Универзитета у Берну.

„Земљотресна капија“ која би могла да споји две катастрофе

Кључни елемент студије јесте улога планинског пролаза Кахон, који се налази око 100 километара североисточно од Лос Анђелеса. На том месту раседи Сан Андреас и Сан Хасинто долазе најближе један другом. Истраживачи су утврдили да Кахон функционише као својеврсна „земљотресна капија“, која може да спречи ширење пуцања раседа са једног система на други или да омогући његово преношење.

„Открили смо да пролаз Кахон може да делује као својеврсна 'капија' – понекад спречава да се велика руптура прошири са једног раседа на други, а понекад јој омогућава да се прошири и захвати оба раседна система у оквиру једног земљотреса“, објаснила је Буркхардова.

Услови који одређују да ли ће се та „капија“ отворити или остати затворена зависе од тога колико су нивои напрезања у оба раседна система усклађени у тренутку земљотреса. Тренутно су нивои напрезања на оба раседа на историјском максимуму.

Историја потреса на овим просторима дуга је хиљаду година и велики је водич за будућност

Да би дошли до ових закључака, научници су развили софистицирани компјутерски модел заснован на законима физике. У њега су унели историју земљотреса у региону током последњих хиљаду година, реконструисану на основу геолошких доказа, као што су резултати радиокарбонског датирања померених седимената и записи у годовима дрвећа.

Овај модел симулирао је како се тектонско напрезање током векова постепено акумулирало и ослобађало дуж два система раседа.

Покретањем симулације истраживачки тим проценио је тренутни ниво акумулираног напрезања. Последњи велики потрес који је погодио овај део раседа Сан Андреас био је земљотрес код Форт Техона магнитуде 7,9, који се догодио 1857. године. Од тада је прошло више од 160 година, током којих се енергија која би се иначе ослободила у великим земљотресима непрестано нагомилавала, достигавши, како се наводи у студији, највиши ниво у последњих хиљаду година.

Шта ако се капија отвори?

Сценарио „отварања капије“ имао би далеко теже последице од потреса ограниченог на један расед. Такав догађај би истовремено погодио густо насељена подручја, укључујући Лос Анђелес, Сан Бернардино, Риверсајд и долину Коачела. Критична инфраструктура, попут главних ауто-путева, железнице и енергетских коридора који пролазе кроз пролаз Кахон, била би озбиљно угрожена.

„У погледу јачине, заједничка руптура која прелази пролаз Кахон могла би да достигне магнитуду од 7,4 до 7,8 и да погоди далеко веће подручје него земљотрес који настаје дуж једне раседне линије“, рекла је геофизичарка Буркхард.

Према подацима из симулације, сегмент Сан Хасинто – Сан Бернардино бележи највеће оптерећење у читавој хиљадугодишњој реконструкцији. Историјске симулације показале су да су се заједничке руптуре дешавале када је разлика у напрезању између два раседа била минимална. Данас се систем брзо приближава таквом стању.

Ипак, Буркхардова наглашава да циљ студије није ширење панике већ позив на хитну акцију и припрему. Ово није предвиђање када ће се земљотрес догодити, већ квантитативна научна процена ризика. Градски планери и хитне службе требало би да заједничку руптуру дуж раседа Сан Андреас и Сан Хасинто третирају као реалну могућност, а не као удаљен, најгори могући сценарио.

„Јужна Калифорнија се суочава са значајним и растућим сеизмичким ризиком, а време за припрему је сада, а не после следећег земљотреса“, закључила је водећа ауторка студије Лилијан Буркхард, геофизичарка са Универзитета у Берну.

Програм је намењен малим и средњим предузећима, а циљ је да им помогне да припреме планове за смањење емисије угљен-диоксида и прилагоде се све строжим захтевима европског тржишта.

Синиша Митровић из Привредне коморе Србије истиче да је један од највећих изазова за домаће компаније недостатак знања и припреме за пословање у складу са европским стандардима.

„Наша истраживања говоре да је трансфер знања и припрема за европско тржиште једна од најтежих препрека за сектор малих и средњих предузећа“, наглашава Митровић.

Према његовим речима, програм је усмерен на више од 100 компанија из области енергетике, металске индустрије и услужног сектора, којима је ова врста подршке најпотребнија.

„Компаније добијају практичне алате путем консалтинга, али и материјалне помоћи за оно што је суштина њиховог пословања – како да уштеде енергију, сировине, смање отпад и емисије у ваздух. Заправо, карбонски отисак је крунски алат за конкурентност на европском тржишту“, објашњава Митровић.

Конкурс је отворен до средине августа, а након обуке, која ће бити реализована у септембру и октобру, компаније ће моћи да конкуришу за грантове у износу до 10.000 евра.

„Ово је само почетак процеса. То је маратон који ће трајати наредних неколико година. Из фазе консалтинга прелазимо и на материјалну помоћ, која ће омогућити компанијама да добију део субвенција за опрему или модернизацију и дигитализацију производње“, каже Митровић.

Србија је од почетка године увела национални порез на емисију угљен-диоксида, али то, како Митровић истиче, није једина промена која очекује привреду.

„Не чека нас само порез на угљеник. Чека нас дигитални пасош, нефинансијско извештавање – читав пакет европске регулативе ће се сручити на сектор малих и средњих предузећа. Одговорност Коморе, Владе и целе пословне заједнице је да помогнемо привреди да сачува конкурентност“, поручује Митровић.

Додаје да ће управо спремност компанија да се прилагоде новим правилима бити кључна за њихов останак на европском тржишту, али и за очување конкурентности на домаћем тржишту.

Обука бити реализована у септембру и октобру, а након тога следи позив за доделу грантова до 10.000 евра за оне фирме које су прошле обуку.

Ветеринар Драган Јестротић упозорава да је топлотни удар једно од најтежих стања у ветеринарској медицини, због чега је превенција далеко важнија од лечења.

„Ми у суштини треба да се бавимо превенцијом, јер када дође до топлотног удара, прогноза је врло лоша и лечење је веома тешко“, истиче Јестротић.

Свиње најосетљивије, пси нису на врху листе

Иако већина људи прво помисли на псе и мачке, постоје животиње које много теже подносе екстремне врућине.

Према речима Јестротића, најугроженије су свиње, јер се веома тешко расхлађују и зато им је неопходан приступ води и блату. Следе живина, затим високопродуктивне млечне краве, па овце и коњи, док се пси налазе тек иза њих.

„Ми најчешће размишљамо само о љубимцима, а заборављамо да високе температуре озбиљно погађају и фармске животиње“, напомиње ветеринар.

Како препознати прве знаке топлотног удара

Власници кућних љубимаца требало би да науче да препознају ране симптоме, јер брза реакција може бити пресудна.

Међу првим знацима су убрзано дахтање, бледе или плавичасте десни, повраћање, дијареја, али и поремећаји понашања. Животиња може постати дезоријентисана, успорена или нестабилна, што указује да је дошло до поремећаја терморегулације.

Јестротић наглашава да се ветеринар мора позвати већ при првој сумњи на топлотни удар, а не тек када се стање погорша.

Шетња по врелом асфалту може бити кобна

Највећи број проблема код паса јавља се након шетње у најтоплијем делу дана. Зато ветеринар саветује да се пси изводе искључиво рано ујутру и увече, односно пре 10 и после 18 часова.

Посебан ризик представљају бетон и асфалт, чија температура може бити двоструко виша од температуре ваздуха. Ако је напољу 25 степени, асфалт може достићи око 50 степени, а при 35 степени ваздуха његова температура може прећи и 65 степени.

Пси се делом расхлађују преко јастучића на шапама, а управо оне долазе у директан контакт са ужареном подлогом.

После шетње љубимцу треба понудити расхлађену, али не ледену воду, и не дозволити да је попије нагло. Корисно је и расхладити шапе млаком или благо расхлађеном водом.

„Претерано хладна вода доводи до сужавања крвних судова и може додатно да поремети терморегулацију“, објашњава Јестротић.

Климатизован простор, свежа вода и правилна исхрана

Животиње које бораве у становима и кућама лакше подносе летње врућине ако се просторије расхлађују и ако увек имају довољно свеже воде.

У двориштима је воду потребно мењати чешће, отприлике на сваких сат до два, док је у расхлађеним просторијама довољно на свака два до три сата.

Врућине утичу и на апетит, па је мањи унос хране током лета сасвим очекиван. То не мора бити разлог за забринутост, али је важно прилагодити начин исхране.

Јестротић саветује лакше и мање оброке, распоређене у два храњења, уместо једног обилног.

„Када животиња поједе велики оброк, већи део крви одлази ка органима за варење, а мање је има у периферним крвним судовима, што отежава расхлађивање организма“, објашњава ветеринар.

Мачке, додаје, нешто лакше подносе високе температуре, јер инстинктивно проналазе прохладнија места, али и њима су неопходни хладовина и стално доступна свежа вода уколико бораве у дворишту.

Највећи проблеми на фармама

Последице топлотних таласа често су највидљивије управо на великим фармама. Високопродуктивне млечне краве, посебно у периоду лактације, веома су осетљиве на врућину.

Због топлотног стреса смањује се унос хране, што доводи до негативног енергетског биланса и различитих метаболичких поремећаја. Истовремено опада производња млека, а у тежим случајевима долази и до угинућа животиња.

Зато је неопходно обезбедити расхлађивање објеката, вентилаторе, системе за орошавање и, где год је могуће, природну хладовину и испуст.

„Једино ћемо максимално обезбедити добробит животиње ако је, колико год је могуће, вратимо природи. Не треба да буде везана ако не мора, нити да борави у загушљивим просторијама са слабом циркулацијом ваздуха“, истиче Јестротић.

Као ветеринар који свакодневно ради на терену, додаје да се током топлотних таласа редовно сусреће са случајевима угинућа крава на великим фармама.

Вода мора бити доступна у довољној количини

Посебан проблем представљају системи напајања на фармама. Појилице које испуштају мале количине воде нису довољне током летњих месеци.

Крава приликом природног напајања може за веома кратко време да унесе и више литара воде, док јој класичне појилице то не омогућавају.

Зато Јестротић препоручује веће појилице или резервоаре из којих животиње могу брзо да узму довољну количину воде, а уједно се обезбеђује и њена стална циркулација и свежина.

Проветравање је кључно за живину

На фармама живине најважније је обезбедити квалитетну вентилацију. Поред високе температуре, проблем представља и амонијак који се ствара у објектима.

Неопходно је да системи за извлачење загађеног ваздуха и довод свежег ваздуха раде без прекида, а температура у објектима не би требало да прелази 25 до 30 степени.

За живину која се гаји у двориштима препоруке су сличне као и за кућне љубимце – стално доступна чиста вода, хладовина и храњење рано ујутру или касно увече, како би се избегло кретање током највеће дневне жеге.

Не ледена вода и не шишање „до коже“

Уколико се појаве симптоми топлотног удара, животињу треба постепено расхлађивати расхлађеном, али не леденом водом, и што пре одвести код ветеринара.

Јестротић упозорава и на честу грешку власника паса који током лета ошишају љубимце готово до коже.

„Поддлака има важну улогу у терморегулацији. Када се уклони у потпуности, пас може имати још веће проблеме са расхлађивањем организма. Немојте одстрањивати све што му је природа дала као заштиту“, поручује ветеринар.

Додаје да екстремне врућине заиста одговарају само малом броју егзотичних, тропских врста, док за већину животиња које се гаје у Србији представљају озбиљан здравствени ризик. Због тога су благовремена превенција, довољно воде, хладовина и добра организација неге најбоља заштита током летњих месеци.

Уметност се може користити и да се повеже јавност са проблемом загађења, кроз радионице где се учи о могућностима поновне употребе пластике за израду предмета, али на неодговорно понашање човека могу указивати и интерактивне уметничке инсталације направљене од пластике за једнократну употребу.

На овим изложбама, посетиоци не само да гледају пластични отпад, они га доживљавају као живописан материјал који је способан да покрене нове еколошке разговоре и креативне приступе поновној употреби.

Један такав пројекат је Kraal Designedisposal, који је 2010. године покренула графичка дизајнерка Катарина Димитријевић. Започет је као разигран експеримент: истраживање циркуларности пластичног отпада, претварање одбачених предмета у уметност и позив публици да преиспита шта бацимо.

Инспирација се може пронаћи током најобичније шетње обалом реке, мора или језера, а након олуја неретко се могу наћи и комади материјала за израду радова.

Призор са којим се често можемо сусрести је обала прекривена алгама, шкољкама, медузама – и пластиком. Похабани и окрњени таласима, фрагменти пластике разлажу се на ситније комаде – микропластику коју морске животиње гутају.

„Тај једноставан сусрет на плажи Витстејбл и реци Медвеј постао је искра за Екологије пластичног отпада“, наводи Катарина Димитријевић која је приредила изложбу заједно са уметницом Карином Бренд.

Посетиоци изложбе Екологије пластичног отпада наишли су на пластичне облаке који су висили са плафона. Стојећи испод њих, људи су инстинктивно гледали увис – проверавајући небо, примећујући ситне детаље.

Катарина каже да се нада да је посетиоце поставка подстакла да размисле о томе како пластика циркулише кроз ваздух.

Кроз њене радионице и заједнички дизајниране инсталације, учесници постају део рада. Помогли су у обликовању њеног рада Beach Wrack и учествовали у процесу који спаја креативност, бригу и промишљање о животној средини.

Током стварања, вођени су разговори о отпаду и очувању природе, што је истакло присуство пластике и мале гестове кроз које људи могу другачије да се позабаве отпадом.

„Уметничка дела која настају су више од само естетике. Она су покретач разговора и подстицај на размишљање, показујући да је изазов лошег управљања пластичним отпадом и системски и лични. Верујем да инсталациона уметност може бити витално средство у еколошком дијалогу – оно које претвара радозналост у свест, а свест у акцију“, поручује дизајнерка.

„Јако смо срећни што ова новосадска колонијa, ето баш за Дан рода, је пребројано да има 75 активних гнезда, што значи да ће бити вероватно око 300 младих, и са овом бројком од 75, ову нашу колонију сврстава у једну од највећих у Европи", наводи Александра Вукчевић из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије.

Према доступним подацима, већа је само колонија у граду Алфаро, на северу Шпаније, где је забележено око 120 гнезда.

Да добре вести брзо стижу потрудила се и Пошта Србије, а новосадска рода уз кикиндску сову, постала је права звезда нове едиције поштанских марки Заштићене животињске врсте, па ће у наредном периоду и на овај начин, рода са Клисе летели на различите адресе света.

На две нове марке радили су уметници Анамари Бањац и Мирослав Николић, који кажу да је композиција осмишљена као склад природе и архитектуре, чиме шаљу порука да савремени град и природа не морају бити супротсављени.

„Када је у питању визуелни концпет, тема свакако од значаја и изазов за нас уметнике, јер филателисти управо ову тему најрадије сакупљају. Свакако смо у први план ставили птице, док је у позадини сове главна улица у Кикинди, а позадина беле роде је индустријски део Новог Сада“, истиче Анамари Бањац, академска сликарка.

Никако не треба заборавити ни сову утину или малу ушару, како је још зову, због које се Кикинда нашла на мапи као највеће зимовалиште сова на свету. Због овог ретког феномена, ово војвођанско место обилазе туристи из целога света.

„Рекорд је оборен 2009. године, када је избројано 734 јединке на зимовалишту, а сваке године бележимо више стотина јединки", истиче Александра Вукчевић.

Обе строго заштићене врсте природни су заштитници пољопривреде, јер се хране глодарима, а човеку су драге и због симболике. Сова је симбол мудрости и знања, а рода весник пролећа и рађања. За сакупљаче поштанских маркица, не треба сумњати, обе ће бити дадатак колекцијама.

Наредни век могао би да буде пресудан, јер би шума могла да достигне такозвану „прекретницу“ након које би промене постале неконтролисане.

Како ће, дакле, амазонска прашума изгледати за сто година?

Одговор зависи од више међусобно повезаних претњи, изјавио је за Лајв сајенс Бернардо Флорес, истраживач лабораторије “EqualSea” при Универзитету у Сантјагу де Компостели у Шпанији.

Ширење пољопривредних површина и организовани криминал само су неки од проблема који угрожавају Амазон. Међутим, они делују заједно са три главне претње које Флорес издваја – климатским променама, које могу довести до екстремних временских појава, попут влажнијих кишних сезона и сушнијих сушних периода, затим крчењем шума и пожарима.

Како Амазон губи све више шумског покривача, покреће се зачарани круг.

„Имате мање падавина, затим мање шума, па поново мање падавина и још мање шума. То на крају доводи до глобалне повратне спреге: већи губитак шума значи више глобалног загревања, а више глобалног загревања доводи до још већег губитка шума“, објаснио је Флорес.

Како шуме постају сувље, пожари се лакше шире на нове површине. Путеви додатно деградирају шуме, а „где год постоје путеви, постоје и људи који се баве илегалним активностима, бесправном сечом, што потом доводи до још више шумских пожара.

Такозвани „лук крчења шума“ – подручје површине око 500.000 квадратних километара дуж обода Амазоније, које се сматра највећом површинама уништавања шума на свету – према Флоресу пружа увид у то како би велики део Амазоније могао да изгледа у будућности.

Преостале шуме у том подручју имају већу стопу одумирања дрвећа и више празнина у крошњама, а често су прекривене лијанама, дрвенастим пузавицама које представљају еколошки проблем.

Лијане се такмиче са дрвећем за светлост и хранљиве материје у земљишту, значајно смањујући шансе дрвећа за опстанак, али и укупну разноврсност шумских врста. „Када је читава шума прекривена лијанама, више ни не видите шуму“, додао је Флорес.

Инвазивне траве које су увели сточари вероватно ће се у наредним деценијама још више проширити. Ипак, само поједини делови Амазона могли би да се претворе у савану, јер је савана природан и биолошки разноврстан екосистем. Инвазивне траве потискују аутохтоне врсте и смањују биодиверзитет, не дозвољавајући природним саванским травама да замене шуме.

Уместо тога, један од могућих сценарија је настанак „деградираног екосистема са отвореним крошњама“, у коме би се ширила комбинација аутохтоног дрвећа отпорног на пожаре, инвазивних трава, лијана и папрати.

Животињски свет би такође био брзо погођен. Посебно су угрожене водене врсте, упозорава Флорес. Дуготрајне суше које би могле да трају једну, две или чак три године довеле би до исушивања мочварних подручја, која би потом постала лако запаљива. То би могло да изазове веома брза изумирања врста у тим областима.

Да ли снажан и опојан мирис ових биљака заиста одбија комарце или је реч само о баштенском миту.

Иако је примамљиво веровати у моћ биљака, стручњаци нуде реалистичнији поглед. Према научницима са Универзитета на Флориди, заблуда лежи у очекивању да ће биљке саме по себи пасивно штитити простор од комараца.

„Одређене биљке садрже једињења која одбијају комарце. Међутим, ако не екстрахујете њихова уља и не примените их као спреј, оне не чине много само тиме што стоје у башти. Реч је о етеричним уљима. Док биљка расте, концентрација испарљивих једињења у ваздуху је сувише ниска да би створила ефикасну заштитну зону. Ваша саксија са босиљком неће сама створити невидљиви штит“, истакла је Лија Континентино.

Тајно оружје: како биљке одбијају инсекте

Механизам одбране ових биљака је софистициран. Оне производе моћне хемијске коктеле, попут линалола, цитронелала и непеталактона, као део свог система за контролу штеточина. Комарци користе осетљиве рецепторе да детектују угљен-диоксид и мирисе људи.

Испарљива једињења из биљака или маскирају људски мирис, чинећи нас „невидљивим“, или преоптерећују њихове сензорне органе и одбијају их. Да би се ово „тајно оружје“ активирало, неопходно је ослобађање етеричних уља. То се најефикасније постиже гњечењем или трљањем листова, чиме се ломе биљне ћелије и ослобађају мириси.

Најефикаснији биљни чувари и њихова примена

Неколико биљака издваја се по доказаној ефикасности својих уља. Мачја нана (Nepeta cataria), позната као посластица за мачке, један је од најјачих репелената. Истраживања су показала да је њен активни састојак, непеталактон, десет пута ефикаснији од DEET-а, хемијског једињења које се користи у инсектицидним препаратима. Лаванда (Lavandula angustifolia) је моћан савезник; њен мирис, захваљујући једињењу линалолу, омета чуло мириса комараца.

Рузмарин (Salvia rosmarinus) својим дрвенастим мирисом одбија комарце, мољце и муве. Кадифица (Tagetes) садржи природна једињења са инсектицидним деловањем. За најбољи ефекат, садите их у групама на стратешким местима, поред врата, прозора и стаза, где ће додир најлакше ослободити њихов мирис.

На крају, најуспешнија одбрана од комараца не ослања се на једно решење, већ на интегрисани приступ који комбинује више стратегија. Репелентне биљке су вредан и леп део те слагалице, али њихову улогу треба посматрати као помоћно средство. Кључну разлику, како истичу стручњаци, прави проактивно уклањање стајаће воде.

Џенифер Пелам са Универзитета на Флориди наглашава да чак и количина воде која може да стане у чеп од флаше може постати легло комараца. Зато је редовно пражњење подметача за саксије, појилица за птице и старих гума од пресудног значаја.

Уз то, стварање окружења које привлачи природне непријатеље комараца, попут птица и вилиних коњица, доприноси изградњи здравог и уравнотеженог екосистема. Такав приступ, који спаја промишљено баштованство и превентивне мере, нуди најпоузданији пут до мирних летњих ноћи без зујања комараца.

Према информацијама које је ДЗППС добило од сарадника у Либану, Феликс је у доброј физичкој кондицији. Након почетног опоравка у прихватилишту, све време је имао одличан апетит и јасно показивао да жели да напусти кавез.

У јулу прошле године, док још није полетео из гнезда својих родитеља, орнитолози ДЗППС-а су, у стандардној научној процедури, младог Феликса обележили металним и пластичним прстеновима и сателитским одашиљачем.

Док су се сви радовали Феликсу као првом младунцу ове врсте који полеће са територије Бачке након 70 година, нико није ни слутио да га очекује животна прича достојна филмске екранизације.

Његов несвакидашњи пут откривен је захваљујући постављеном сателитском одашиљачу. Као и сви младунци крсташа који лутају првих пет до шест година живота док не постигну полну зрелост, Феликс се отиснуо на пут, али је кренуо на југ, преко Македоније, Грчке и Турске, све до Сирије, где је ухваћен, а телеметријски уређај са његових леђа је уништен.

„Феликс, нажалост, није изузетак. Убијање и криволов дивљих птица на подручју Медитерана и Блиског истока сваке године односе десетине милиона невиних живота. Он је имао среће утолико што је обележен, што смо могли да пратимо његово кретање и уопште сазнамо шта му се десило“, поручује Милан Ружић, извршни директор ДЗППС-а.

Након што је ухваћен и продат шверцерима дивљих птица у Сирију, за Феликса је тражен откуп. У спасавање се укључује Либанско удружење за миграторне птице на челу са др Мишел Саваном, који ризикујући живот успева да преузме Феликса и да га смести у прихватилиште у околини Бејрута, где се о њему старао са посебном бригом пола године. Толико су трајали и преговори и покушаји да се Феликс превезе у Србију.

Пуштање Феликса у природу на Блиском истоку, са надом да се врати у Србију, није било опција, јер би то значило препуштање на милост и немилост шверцерима и ловцима на птице грабљивице, што је тамо свакодневна пракса страховито великих размера. Зато су, на позив ДЗППС-а, грађани Србије у рекордном року сакупили новац за Феликсов повратак у Србију авионом.

За само три дана 153 особе су донирале укупно 3.390,29 евра. Новац је био потребан за основне трошкове авио-превоза, куповину транспортера, лечење, смештај и храну у прихватилишту у Либану.

„Таман када је све било договорено, дан пре него што је Феликс требало да буде превезен први пут, ескалирали су сукоби у региону Блиског истока и авио-саобраћај је затворен. Тако је Феликс остао у прихватилишту све до сада, кад су се напокон стекли услови да се врати кући“, појашњава Ружић.

Од децембра 2025. ДЗППС је било у блиском контакту са господином Миланом Тројановићем, амбасадором Републике Србије у Либану, који је одиграо кључну улогу у повратку Феликса. Будући да су све комерцијалне авио-компаније одбиле да превезу Феликса, окренули смо се Војсци Србије, која има мировну мисију у Либану. Начелник Генералштаба, генерал Милан Мојсиловић, одмах је прихватио наш апел за помоћ и омогућио да се Феликс превезе војним авионом у Србију.

У повратак птице су били укључени Министарство заштите животне средине, Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде, тј. Управа за ветерину и Министарство одбране Републике Србије.