Током каријере која је трајала скоро седам деценија, написала је више од три хиљаде песама, претварајући лична искуства, боли и радости у универзалне химне које су дирнуле милионе. Себе је најрадије називала "songteller" - приповедачем песама, јер је веровала да свака композиција носи причу.

Глупа плавуша: Како је све почело

Пре него што је постала глобална икона, Доли Партон се борила да се пробије на музичкој сцени Нешвила. Њен први велики хит, Dumb Blonde из 1967. године, био је више од песме – био је њена декларација независности.

Иронично, ово је једна од ретких њених познатих песама коју није сама написала, али ју је прихватила као своју личну химну. Доли је кроз стихове "само зато што сам плава, не мисли да сам глупа" послала јасну поруку. Ова песма је поставила темељ за њен имиџ.

Шарени капут: Ода љубави и сиромаштву

Ако би једна песма могла да сажме суштину одрастања Доли Партон, то би била Coat of Many Colors из 1971. године, нумера коју је и сама сматрала својом омиљеном. Ова аутобиографска фолк песма прича дирљиву причу о детињству у којем је, као једно од дванаесторо деце, одрастала сиромашна у материјалном смислу, али богата љубављу.

Стихови описују како јој је мајка сашила капут од разнобојних крпица, говорећи јој библијску причу о Јосифу и његовом шареном огртачу. Иако су је деца у школи исмевала, Доли је у свом капуту осећала неизмеран понос.

Песма је постала симбол прихватања, отпорности и породичне љубави, а њена важност је толика да је инспирисала дечју књигу, телевизијски филм, док се реплика капута налази у њеном музеју у Доливуду.

Џолин: Љубомора као непресушна инспирација

Вероватно најпрепознатљивија песма Доли Партон, Џолин из 1973, настала је из стварне животне ситуације. Инспирација је била прича о црвенокосој банкарској службеници која је отворено флертовала са њеним супругом Карлом Дином, за кога је била удата шездесет година.

Ова нумера, са својим хипнотичким гитарским рифом, постала је њен најпопуларнији хит, са преко 900 милиона стримова на Спотифају, а недавно јој је нову снагу удахнула и Бијонсе, која је у својој обради преклињање заменила упозорењем.

I Will Always Love You: Опроштај који је постао химна

Иако звучи као ултимативна романтична балада, I Will Always Love You из 1974. године заправо је песма о професионалном растанку. Доли ју је написала као опроштај свом ментору и телевизијском партнеру, Портеру Вагонеру.

После седам година заједничког рада у његовој емисији, њихова веза постала је напета, а Доли је осећала да је Вагонер види као претњу. Песма је била њен начин да му каже: „Ценим све што си урадио за мене, али морам да идем."

Од девет до пет: Радничка химна оснажених жена

Песма Од девет до пет из 1980. године трансформисала је каријеру Доли Партон, катапултирајући је из света кантри музике у глобалну поп културу.

Написана као насловна нумера за истоимени филм, у којем је дебитовала као глумица уз Џејн Фонду и Лили Томлин, песма је постала химна оснаживања жена и радничке класе. Говори о фрустрацијама и сновима три секретарице које се боре против свог сексистичког шефа.

Судбински дует

Један од највољенијих дуета свих времена, Islands in the Stream са Кенијем Роџерсом из 1983. године, био је плод случајности. Песму су написала браћа Гиб из групе Би Џиз, а Кени Роџерс је данима безуспешно покушавао да је сними.

Тада је један од браће Гиб предложио: „Знаш шта нам треба? Треба нам Доли Партон." Срећом, Доли се налазила у истом студију. „Умарширала је у собу, почела да пева и песма више никада није била иста. Добила је сопствену личност", присећао се Роџерс.

Њихова хемија била је непорецива, а песма је постала огроман хит који је истовремено освојио и поп и кантри топ листе, остајући симбол једног од најуспешнијих музичких партнерстава.

„Сходно томе, концерт се не може одржати на нашој локацији“, наводи се у саопштењу управе стадиона.

Вест је требало да одржи два концерта, заказана за 10. и 11. октобар, што би га учинило једним од ретких великих западних извођача који су наступили у Русији од почетка рата у Украјини 2022. године.

Управа стадиона навела је и да је примила притужбе поводом планираног наступа и нагласила да није учествовала у ангажовању музичара.

Концерте је организовала московска агенција „Сеј“, а и сама „Гаспром арена“ претходно је промовисала наступе на друштвеним мрежама, називајући Јеа „најутицајнијим музичким уметником нашег времена“.

Организатори: Концерт није отказан

Агенција „Сеј“ саопштила је на Телеграму да је за објаву стадиона сазнала истовремено када и јавност.

„За сада, концерт Канјеа није отказан. Покушавамо да ступимо у контакт са управом дворане како бисмо сазнали разлог објаве и решили проблем“, навели су организатори.

Док званичне потврде о умешаности власти нема, руски медији, међу којима је и портал Фонтанка, пишу да је одлука уследила након наводног „позива одозго“ из Москве.

Према тим наводима, организатори нису обезбедили све неопходне дозволе надлежних тела пре него што су карте пуштене у продају. Наступу су се, како се наводи, противили и поједини утицајни појединци, међу којима су људи блиски Кремљу и редитељ Никита Михалков.

Противљење Вестовом доласку изразили су и неки руски политичари. Посланик Виталиј Милонов предложио је да музичар уместо планираног репертоара изводи традиционалне руске песме.

„Можете извести човека из Манчестера...“, написао је Бернам у опису видеа, алудирајући на музичку сцену града из којег потиче.

„Била ми је част да проведем време са украјинским војницима у Кијеву. Нисам сигуран да ли се сада кају што су ми дали ову гитару“, додао је у шаљивом тону.

Бернам, који је постао премијер у јулу 2026. године, изабрао је Кијев за своју прву званичну међународну дестинацију. Посета је организована 24. августа, на 35. Дан независности Украјине, у петој години од почетка руске инвазије.

Симболика овог геста додатно је продубљена детаљима. Војник са снимка је припадник „Културних снага“, културног огранка Оружаних снага Украјине, који чине војници са професионалним музичким искуством.

Подељене реакције на мрежама

Објава је брзо привукла пажњу и изазвала подељене коментаре. Многи корисници су похвалили Бернамов потез као знак људскости и приступачности.

„Какав год став имали о његовој политици, он је објективно кул. Треба нам више музичара као лидера“, био је коментар једног корисника Инстаграма.

Међутим, било је и оних који су били критични.

„О, Боже, нека престане, ово је као лоша сцена из серије ‘The Office’“, гласио је један од негативних коментара.

„Колико год да буде вани температура, код нас ће бити једно двадесет степени више. Заборави човек кад је добра атмосфера, не зна тачно гдје се налази. Увек кад направите добру атмосферу на концерту, сасвим вам је свеједно колика је температура напољу“, рекао је Карајлић.

Иако је током каријере наступао широм света, од Париза, Москве и Мадрида до градова бивше Југославије, Карајлић каже да је изненађен податком да је у Земуну до сада свирао само једном.

„Земунци су морали да прелазе реку да би ме гледали“

Како је навео, годинама је добијао позиве да наступи на Земун фесту, али се тек сада све поклопило.

„Доста пута су ме звали, али како сам ја мало онако лен по питању свирки и како сам имао неки свој систем кад, гдје, шта да наступам, ево, после рецимо, ајд нећемо рећ десет, али осам година коначно свирам у Земуну“, рекао је Карајлић.

Присетио се да је први наступ у Земуну имао још почетком осамдесетих година, пре него што је „Забрањено пушење“ стекло популарност и објавило први албум.

„Први пут смо свирали у Земуну још прије него што смо постали популарни, прије прве плоче, крај 1981. или 1982, или почетак 1983. године, у холу Општине. И то је било први пут да смо свирали у Земуну и послије тога више никад нисмо свирали у Земуну“, навео је Карајлић.

Због тога, признаје, пред предстојећи наступ има и трему.

„Како да не! Потпуно сам се збунио, јер Мунзе је конза, ово остало су градови“, нашалио се Карајлић, додајући да су Земунци „морали да прелазе реку“ како би га гледали током претходних четрдесетак година.

Различити жанрови, иста енергија

На фестивалу ће, поред Карајлића, наступити и Едо Мајка и састав Who See. Иако је реч о различитим музичким жанровима, Карајлић сматра да извођаче повезују енергија и слична филозофија.

„Мислим да ће бит јако узбудљиво ко год да дође, јер то су тако различити жанрови, а у ствари нас спаја једна те иста нека врста енергије и, ајде рећи ћемо, иста нека филозофија због чега смо ми почели да свирамо“, истакао је Карајлић.

Говорећи о новом албуму, навео је да су снимљена четири видео-спота, од којих су два направљена уз помоћ вештачке интелигенције. Међу њима је и спот за песму Ибар, која се ослања на мотиве из историје ових простора.

„Употријебили смо је на интелигентан начин. Један од тих је Ибар, вода која у ствари говори о некој нашој историји, о томе како нас је бог наградио једном дивном земљом, ал' како нас је казнио тако што је рекао – нек вам војске јашу Ибарском магистралом“, објаснио је Карајлић.

У споту се, уз помоћ вештачке интелигенције, појављују различите историјске личности и догађаји, а прича стиже и до НАТО бомбардовања 1999. године.

„То је нека моја прича о свему ономе што нам се дешава задњих петсто година.“

„Историју покреће и људска емоција“

Карајлић сматра да економски и политички интереси нису једине силе које покрећу историјске догађаје, већ да важну улогу имају људске емоције.

„Историју не покреће само економија, нафта, покрећу је људи, покреће људска емоција“, истакао је Карајлић.

На сличној идеји, како је објаснио, настала је и песма Сипај, не питај, чија је радња симболично смештена на Нојеву барку.

„Писао сам о томе како и на који начин људски род реагује на свијет око себе. Што значи да суштински све оно што истински остаје иза нас, то је углавном емоција и култура. То је оно што ми памтимо“, рекао је Карајлић.

Као пример навео је Бетовена и Моцарта, чија су имена надживела владаре који су у њихово време имали далеко већу политичку моћ.

„Култура је та која прави темељ за било који други развој“, поручио је Карајлић.

А пред други земунски концерт у каријери, Карајлић је најаву завршио шалом на рачун чувеног вица о Чаку Норису.

„Шта ради Чак Норис у Земуну? Ради шта му се каже. Е, тако сутра ја сам у улози Чак Нориса и радим оно шта ми кажу Земунци“, закључио је Неле Карајлић.

Овог лета у Русији је наступао Џејсон Деруло, док су ДаБејби и Тајга концерте у Москви одржали прошле године.

Цене улазница за два најављена наступа почињу од 9.000 рубаља, односно око 78 евра, док су најјефтиније карте, према извештају руске агенције ТАСС, распродате за мање од сат времена. Најскупље улазнице коштају 160.000 рубаља, што је око 1.390 евра.

„Гаспром арена“, на којој своје утакмице игра фудбалски клуб Зенит из Санкт Петербурга, може да прими око 70.000 гледалаца.

Вест се последњих година суочава са бројним отказивањима концерата и забранама наступа у Европи због антисемитских изјава, укључујући похвале Адолфу Хитлеру и коришћење нацистичких симбола.

У јануару је у „Волстрит журналу“ објавио оглас на целој страни у којем се извинио због свог понашања, наводећи биполарни поремећај типа 1 као разлог за своје поступке.

Весту је раније забрањен улазак у Велику Британију, где је требало да буде главна звезда фестивала „Вајрлес“. Британско Министарство унутрашњих послова одбило је његов захтев за визу, уз образложење да његово присуство „не би било у јавном интересу“.

Организатори фестивала претходно су најављивали његов наступ као „тродневно путовање кроз његове најпознатије албуме“, што би био његов први концерт у Великој Британији после више од десет година.

Због његових антисемитских изјава, јеврејски лидери у Великој Британији одбили су да се састану са репером, док је Јеврејски лидерски савет поручио организаторима да неће помоћи у настојању да „спасу фестивал“.

Фестивал „Вајрлес“ је на крају отказан, а организатори су саопштили да ће свим купцима улазница новац бити враћен.

Други део вечери посвећен је млађим снагама: после 'Галије' наступиће група 'Лавина', која је сада у пику интересовања и каријере због учешћа на Песми Евровизије, а вече затвара перспективна група 'Бохемија'.

„Искрено нисам размишљао о Нишвилу. Овај фестивал је легендаран и природно је да се необичне ствари дешавају, поготово што он излази из оквира оних фестивала какве ми очекујемо“, наводи Ненад Милосављевић фронтмен „Галије“.

„Супер је осећај, али ја мислим да се сваке године дешава да неки нишки бенд затвара фестивал. То није ништа неубичајно, иако то нису џез бендови. Углавном Нишвил испоштује нишке бендове“, напомиње Јанко Џамбас из групе „Бохемија“.

„Ово је први наш наступ у Нишу после Евровизије, тако само стварно јако срећни и пуно смо се спремали да бисмо презентовали то што имамо у најбољем светлу“, обећава Лука Аранђеловић.

Оно што је важно: интересовање за ово завршно вече је велико, и публика у великом броју стиже на Тврђаву. Овим концертима, на две главне бине, биће завршен овогодишњи 32. Нишвил џез фестивал.

Промоција нотног издања „Антологија српске популарне песме“

У Нишвиле прес центру данас је одржана и промоција капиталног нотног издања Удружења композитора Србије Антологија српске популарне песме.

Ово тротомно издање доноси многе познате нумере које су први пут забележене као нотни записи. Пратећи историјат развоја популарних жанрова, у три свеске обрађени су различити периоди, па се тако прва свеска под називом Време шлагера оријентисала на раздобље између 1930. и 1960, друга је у фокус поставила Време фестивала од 1969. до 1980, и коначно, трећа свеска насловљена Време попа и рока, заокружила је избор кроз последње две деценије двадесетог века.

Сва три тома, уз нотни материјал доносе и кратке биографске коментаре као и опсежне предговоре из пера еминентних стручњака, Светолика Јаковљевића, др Весне Микић и Петра Пеце Поповића.

Све партитуре осим мелодијске линије, текста песме и хармонских ознака – имају и клавирски извод.

О значају овог капиталног издања у нашој културној средини, које је објавило Удружење композитора Србије, говорили су композитори: Раде Радивојевић – уједно и председник УКС-а, Драгољуб Илић Илке, Братислав Бата Златковић и Бранислав Дејановић – уметнички продуцент Нишвила.

„Подвиг је што ми још увек трајемо, у крајњем случају са овом музиком коју свирамо, јер она никада није била 'ин' или тренд. Лако је направити велико име, али је много теже одржати га“, истиче Зоран Дашић.

Додаје да су „Легенде“ опстале захваљујући публици која је деценијама остала верна њиховим песмама.

„Хвала Богу да још увек има поприлично велики број људи који то воле да слушају“, каже Дашић.

Одрастање уз „Легенде“

Део групе данас је и Зоранов син Марко Дашић, који је, како каже, практично одрастао уз „Легенде“. Рођен је годину дана након оснивања групе, а још као дечак био је присутан иза сцене.

„Одрастао сам уз 'Легенде', и на телевизији, с обзиром на то да је тата радио као уредник на више телевизија, па и на РТС-у. Долазио сам на телевизију и буквално одрастао иза камера. Од 1995. године и готово првог Сава центра био сам присутан иза бине“, открива Марко.

На питање како данас изгледа заједнички рад оца и сина, Марко уз осмех каже да све зависи од расположења.

„Уме да буде строг. Некад је строг, некад је тотално лаган. У суштини, и на концертима функционишемо као код куће. Све је ствар расположења и тренутка, али се супер слажемо“, рекао је Марко.

Бити члан групе уз коју је одрастао за њега је, истиче, истовремено велика част и школа.

„То је и неки позитиван стрес када су концерти и извођење у питању. Велико је уживање свирати пред публиком какву имају 'Легенде'“, додаје Марко.

„То смо ми – ко воли, воли“

Читава година протиче у знаку четири деценије рада групе, а јубиларни програм трајаће до краја пролећа наредне године.

Зоран Дашић истиче да су „Легенде“ од почетка биле атипична група, која је углавном радила „из сенке“ и није се прилагођавала трендовима да би придобила нову публику.

„Неке велике звезде говоре како се стално мењају и покушавају да се прилагоде млађој публици, што је у реду за тај посао. Ми такве уступке не правимо, јер мислимо да бисмо тиме напустили оно чиме се бавимо већ деценијама. То смо ми – ко воли, воли, ко не воли, не воли“, наглашава Дашић.

Ипак, примећује да је међу публиком све више младих.

„Хвала Богу, још увек има много људи који нас воле, а све је више и млађих који полако прихватају ту музику“, каже Даша.

Од Савa центра до Гардоша

За „Легенде“, додаје, није пресудно да ли свирају пред стотину или десет хиљада људи. У шали каже да су током четири деценије наступали „готово свуда где има струје“.

У оквиру обележавања јубилеја очекују их и нови наступи. После концерта у Милићима, група ће 22. августа први пут свирати на Гардошу.

„Направили смо, да се нашалим, и београдску турнеју. Стигли смо на 34 локације у Београду – од Сава центра, Дома синдиката и Коларца, преко Хале спортова и Арене до Бир феста. Али никада нисмо свирали на Гардошу. Када је стигао позив, рекли смо – одлично, да и то место обавимо“, каже Зоран Дашић.

Наступ на Гардошу биће и својеврсна увертира за концерт у фебруару у МТС дворани, такође у оквиру прославе 40 година постојања.

После толико наступа, треме више нема, али је одговорност остала.

„Бојим се само да нешто не покваримо. Нас од првог дана прати та нека господштина и људи нас тако доживљавају. То се тешко направи, а лако поквари једним непромишљеним потезом. Гледамо да се то не догоди“, закључује Зоран Дашић.

За контакт са публиком све више је задужен Марко, који води налоге групе на друштвеним мрежама. Како каже, пред наступ у Милићима већ су се јављали слушаоци из Братунца, Зворника, али и из Лознице и Шапца – још један знак да песме „Легенди“, после четири деценије, и даље налазе пут до публике.

Јадранка Јанковић, музичка уредница и новинарка и менаџерка бенда за односе са јавношћу, истиче да успех није дошао преко ноћи, већ да је Евровизија помогла да шира публика препозна оно што су чланови „Лавине“ годинама градили.

„Они су изузетно талентован и специфичан бенд. Тај квалитет је препознат не само на нашој територији, већ и широм Европе. Лука је врло харизматичан фронтмен који има фантастичне гласовне могућности“, наглашава Јанковићева гостујући у Јутарњем програму РТС-а.

Специфичан звук и фронтмен који се издваја

Према њеним речима, једна од особености бенда је вокална техника фронтмена Луке, који је иначе професор гитаре у музичкој школи у Бујановцу.

Посебно издваја технику „screaming“, која захтева од певача да после изузетно захтевног вокалног деонице настави да пева без губитка контроле над гласом.

„Управо тај 'scream' који је био у њиховој евровизијској нумери нешто је што ретко који певач може да изведе. Та песма је показала њихов квалитет који су годинама градили, само нису успевали да се изборе за своје место под сунцем“, нагласила је Јанковићева.

Као један од разлога због којих је „Лавина“ привукла млађу публику види и спој различитих музичких и визуелних утицаја.

„На прави начин комбинују тај неки готик фазон, који подсећа на Игру престола, а генерација Зед проналази се и у њиховим текстовима. Лукин специфичан начин на који презентује емоције када пева издваја га од осталих певача“, оценила је Јанковићева.

Додаје да је важан део успеха и чињеница да су шесторица чланова бенда дуго заједно, да су добри пријатељи и да су музички веома уиграни.

Евровизија као прекретница

Иако је бенд постојао и пре наступа на Евровизији, Јанковићева сматра да је то такмичење било прекретница.

„Замислите их као дијамант који је Евровизија избрусила. Колико год да је неки бенд квалитетан, тешко да негде другде може да добије прилику да га види 100 милиона гледалаца. Шансу коју су добили као наши представници максимално су искористили“, истакла је Јанковићева.

Наводи да су после наступа привукли пажњу музичких критичара, колега и публике, а међу онима који су запазили њихову песму био је и фронтмен финске групе „Лорди“. Чланови „Лавине“ сусрели су се са њим у Бечу и разменили искуства, док је Лука тај сусрет описао као прилику да упозна једног од својих музичких идола из детињства.

Од Београда до европске турнеје

Пред „Лавином“ је низ наступа. Свираће на „Каса рок“ фестивалу у Бањалуци и у Загребу, док их 19. септембра очекује концерт у Луци Београд са Александром Капитанеску.

Са румунском представницом наступиће и на два концерта у Румунији, а током зиме следи европска турнеја која би требало да обухвати Беч, Лондон, Амстердам и друге европске градове.

„Мислим да је сада њихово право време. Веома је тешко данас организовати европску турнеју, јер се на светској сцени велики број бендова бори за своје место. Инострани менаџери су, међутим, препознали њихов квалитет“, истиче Јанковићева.

Публику крајем августа очекује и нови сингл „Лавине“, праћен спотом. Јанковићева није откривала много детаља о песми, али најављује да ће бити „врло специфична“, као и да би премијера спота требало да буде на РТС-у и Радију 202.

После њега на бину ће изаћи Микан Златковић, добитник награде за животно дело и он ће наступити са својим триом.Свакако, највеће интересовање што се тиче прве вечери, влада за наступ групе "Инкогнито" која овде наступа трећи пут, а на њиховој прес конференцији била је велика гужва.

Биће занимљиви наступи гитарских бендова Влатка Стефановског и Розалија трија, а прво вече затвориће група "Као нешто иза поноћи".

"Увек имам исти осећај када смо на Нишвилу, а наш први концерт овде био је 2006.године и био је заиста посебан. На правом пљуску ми смо свирали скоро два и по сата, што је наш најдужи концерт. Заиста је била посебна енергија“, рекао је Џон Пол Маник, оснивач групе „Инкогнито“.

„То је захвалност за све оно што сам урадио, то није крај. Један мој колега каже да не разуме што тако дају награде, то се даје кад човек престане да свира.Не, то је захвалност, а ја не престајем да радим до задњег даха“, истакао је Микан Златковић, добитник награде за животно дело

Кад је реч о целом фестивалу, највеће интересовање влада за сутрашњи концерт групе Бони М која овде у Нишу и на светској турнеји обележава пола века постојања, а биће занимљив и наступ оригиналног пратећег бенда Еминем Хаус, који наступа у суботу. Нишвил фестивал ће затворити нишки бендови.

Истиче се да су измене начињене на основу повратних информација које су добили од емитера након овогодишњег такмичења у Бечу и осмишљена су како би се све додатно разјаснило онима који се такмиче, као и свима који су део продукције.

Измена која је привукла највише пажње односи се на организацију такмичења.

Независна безбедносна процена региона у којем се налази победник

Како су навели из ЕБУ-а, емитер који победи на Песми Евровизије биће аутоматски "дисквалификован за организацију такмичења" уколико оружани сукоб, осетљива геополитичка ситуација или било која друга ситуација значајно утичу на безбедност, сигурност или стабилност њихове државе или непосредног региона.

"Уколико буде неопходно, ЕБУ ће наложити независну безбедносну процену региона у којем се налази победник. На основу те процене, ЕБУ ће консултовати Референтну групу како би се утврдило да ли је члан (ЕБУ) који је победио у могућности да безбедно организује такмичење", наводи се у саопштењу.

Додаје се да, уколико се утврди да победник није у могућности да организује такмичење, ЕБУ ће именовати алтернативног организатора.

Именовани организатор ће преузети сва права, обавезе и одговорност у вези са организацијом такмичења, попут продукције самог такмичења и тај организатор ће приредити такмичење у своје име и неће бити у обавези да га организује уместо другог члана ЕБУ.

Све то значи да тренутно Украјина и Израел не би могли да организују Песму Евровизије, као и да домаћин који је изабран не би морао да наглашава да то чини у нечије име, као што је то учињено у Ливерпулу 2023. када је Велика Британија истицала да такмичење организује уз Украјину.

Повећана старосна граница за учеснике

Значајна измена је и већа старосна граница за учеснике такмичења. Од следеће године сви извођачи мораће да имају најмање 18 година на дан прве пробе.

Како су навели из ЕБУ-а, том променом се наставља рад на заштити млађих извођача од притисака који су повезани са учешћем на Песми Евровизије.

До сада су учесници на дан прве пробе морали да имају најмање 16 година.

Та старосна граница уведена је 1990. године, након што је Сандра Ким, победница Песме Евровизије 1986. године, имала 13 година у тренутку победе, а двоје такмичара у Лозани 1989. година имало је 11 и 12 година.

Остаје нејасно да ли ће се мењати старосна граница за учеснике на Дечјој песми Евровизије. На том такмичењу тренутно могу да учествују деца старости између девет и 14 година, а до 2016. године могли су да учествују и петнаестогодишњаци.

Додатно објашњење о главним и пратећим вокалима

Организатори су емитерима, продуцентима и композиторима дали додатно објашњење о главним и пратећим вокалима како би се, наводе из ЕБУ-а, дошло до заједничког разумевања правила.

Како наводе у објашњењу, основни принцип остаје непромењен – главни вокали морају уживо да изводе главну мелодију.

"Пратећи вокали и унапред снимљени елементи могу се користити у складу са правилима, али главни вокал мора да буде једини који изводи главну мелодију и пратећи вокали не смеју да замене или без оправдања помажу живом вокалном извођењу", наводе из ЕБУ-а.

Додају да је циљ овог појашњења је да заштити интегритет сваког наступа и обезбеди да публика увек чује главне вокале уживо изведене у сваком изведеном наступу.

До 2021. године сви пратећи вокали морали су да се изводе уживо. Тада су правила промењена и дозвољено је да пратећи вокали буду наснимљени на матрицу песме, али главни вокал је морао да изводи песму уживо.

Обавезна матрица за све учеснике уведена је у Јерусалиму 1999. године када је оркестар престао да буде део Песме Евровизије.

Тада је делегација Норвешке поднела пријаву против Хрватске и тадашње представнице Дорис Драговић због тврдње да су мушки вокали били наснимљени на матрицу песме Марија Магдалена.

Због тога је Хрватској одузето 33 одсто поена у тадашњем систему квалификација за наредна такмичења, али је Дорис Драговић остала на четвртом месту такмичења у Јерусалиму.

Уз нова правила и нови учесници

Такмичење у Бургасу ће, осим по новим правилима, засигурно остати упамћено и по првом учешћу Канаде на Песми Евровизије.

Деби Канаде је омогућен захваљујући изменама статута Европске радиодифузне уније. Измене су предвиделе да и посматрачи у Савету Европе имају могућност да буду пуноправни чланови Европске радиодифузне уније.

Канадски емитер Си-Би-Ес/Радио Канада до сада је био придружени члан. Осим Канаде, посматрачи у Савету Европе су и Јапан, Мексико и САД, али емитери из тих земаља нису постали пуноправни чланови ЕБУ-а.

Међу учесницима у Бургасу требало би да буде и представник Северне Македоније, земље која се на такмичење враћа после вишегодишње паузе.

И даље није познато да ли ће Ирска, Исланд, Словенија, Холандија и Шпанија, које су бојкотовале овогодишње такмичење у Бечу, послати представнике на такмичење у Бугарској.

„То је захвалност за све оно што сам урадио, то није крај. Један мој колега каже – Не разумем што тако дају награде, то се даје кад човек престане. Не, то је захвалност, а ја не престајем да радим до задњег даха”, изјавио је Златковић.

Свирао је са Тонијем Скотом и Ентони Вилсоном, а публика памти његов наступ са легендарним трубачем Четом Бејкером: „То је било у Београду, требало је да буде джејмс сешн након свирке, али је он остао ту. Мислио сам да ће бити једна композиција, али је он остао и то се претворило у концерт".

Импровизација је за Златковића смисао музике. Зато никада не прави листу песама за концерт.

„Ја сам приметио свих ових година да ако ви планирате, то ће бити перфектно, али ћете изгубити ту ивицу, у смислу опуштени сте, сви знају шта следи, а кад не знаш шта ћеш да свираш ти мораш до ослушкујеш и то публика види”, рекао је пијаниста и композитор.

Микан Златковић је 20. добитник Нишвилове награде за животно дело. Неки од претходних лаурета су Миша Блам, Стјепко Гут, Бисера Велетанлић, „Биг Бенд" РТС-а.

Три такмичарске вечери одржаће се у најновијој вишенаменској дворани, "Бургас арени". Полуфинала биће одржана 11. и 13. маја, док је велико финале заказано за 15. мај.

У ужем избору за организацију Песме Евровизије били су Софија и Бургас.

Како се наводи у саопштењу, Бургас је изабран због своје снажне свеукупне понуде, комбинујући место одржавања и технички потенцијал потребан за Песму Евровизије са смештајним капацитетом, транспортом и међународном повезаношћу, снажном посвећеношћу општине и јасном визијом за трансформацију целог града као део евровизијског искуства.

Додаје се да ће и Софија, као и Пловдив и Варна, који су такође били у конкуренцији за организацију такмичења, бити укључени у пратеће догађаје.

Директор Песме Евровизије Мартин Грин рекао је да Бургас представља "посебан избор" због свог положаја на Црном мору, музичке и културне традиције, као и инфраструктуре и капацитета за организацију великог међународног догађаја.

Бугарска први пут организује Песму Евровизије након овогодишње победе Даре у Бечу.

Програм ће отворити 'Допамин', састав нишког саксофонисте и композитора Иве Барчића. Његов музички израз спаја балканску традицију, ромску музику, џез и савремени звук. Барчић је објавио албум Буђење за ПГП РТС, на којем кроз ауторске композиције представља свој препознатљив уметнички израз.

Прву фестивалску ноћ затвориће група 'Кал', која ће наступити са специјалном гошћом, певачицом Зејном. Рокенрома састав, основан 1996. године, свој звук гради на споју музике Западног Балкана, свинга, џеза, блуза и попа. 'Кал' је до сада одржао више од хиљаду концерата на највећим европским фестивалима, а наступао је и у педесетак престижних америчких клубова.

У петак, 14. августа, наступиће Paqutio D`Rivera трио, група 'Бони М', аргентински састав 'La Orquesta de Antes', као и 'Дел Арно бенд'. Програм отвара млади пољски састав 'Public Lunch'. из Гдањска, који је после само две године постојања објавио први албум, а прошле године освојио друго место на престижном такмичењу Џез јуниорс.

Публика ће чути и бугарски састав 'Barks', који предводи композитор и мултиинструменталиста познат као Барни Ешвил. 'Баркс' је први састав из овог дела Европе који се нашао на интернационалној Топ 40 кантри листи, док је песма Live For The Day стигла до 13. места на листи Кантри мјузик радија из Нешвила.

Програм у петак затвара 'Дел Арно бенд', који ће наступом на Нишвилу обележити четири деценије постојања. Током каријере објавили су десетак албума и наступали широм Балкана и Европе, а један су од најпознатијих реге састава на овим просторима.

Суботњи програм, 15. августа, отвориће чешки састав 'Deaf Platypus', који су основали студенти Конзерваторијума Јарослав Јежек у Прагу. После почетних обрада у духу џез-фјужна, окренули су се ауторској музици, коју карактеришу прогресивни рок, непарни ритмови и сложени, готово неокласични аранжмани.

Из Словеније стиже велики џез 'Bend – It! Orchestra', који окупља професионалне музичаре и студенте. На репертоару су класици биг бенд музике, али и ауторске композиције и аранжмани, са циљем да развију препознатљив звук.

Званични програм суботње вечери затвара млади трио 'Dock in Absolute' из Луксембурга, који је препознатљив по споју прогресивног џез рока и „нео џеза“. Са њима ће као гост наступити хип-хоп уметник Maz Universe, добитник награде за најбољи наступ уживо на луксембуршкој верзији Гремија.

Као хедлајнери овогодишњег фестивала наступиће и 'Afro Gitano', који чине Тони Китановски, Баба Сисоко и ди-џеј Гоце, један од најпознатијих представника савремене јапанске сцене 'Kyoto Jazz Masive' и бенд Ејми Вајнхаус.

Недеља, 16. августа, резервисана је за наступе група 'Далтони', 'Галија', 'Лавина' и 'Бохемија', група које су обележиле нишку рок сцену опопд шездесетих до данас.

„Тон Нишвила“ – 15 година фестивала кроз објектив Владимира Јовановића

У оквиру овогодишњег Нишвил фестивала, у јединственом амбијенту Барутане 4 у Нишкој тврђави, биће отворена ауторска изложба фотографија „Тон Нишвила“ фотографа Владимира Јовановића.

Поставка доноси око 60 фотографија великог формата, насталих током више од 15 година праћења Нишвил џез фестивала. На њима су забележени концерти, светски познати уметници, али и емоције и атмосфера који су Нишвил учинили једним од значајнијих џез фестивала у Европи.

Фотографије представљају визуелну хронику развоја фестивала, његовог уметничког идентитета и места које заузима у културном животу Ниша. Поставка прича о музици, људима и граду који деценијама живи уз џез.

Владимир Јовановић је историчар и мастер туризмолог, а дугогодишњи је туристички радник и промотер културне и историјске баштине Ниша. Музика и фотографија су његове дугогодишње љубави, а кроз објектив бележи живот града и најважније културне догађаје у Србији. Нишвил прати од његових значајних развојних година, стварајући фото-архиву која данас представља драгоцено сведочанство о историји фестивала.

„Један део мене каже: ’Ти то ниси написао‘“, присећа се док говори о стварању свог дебитантског албума у интервјуу за Еј-Би-Си њуз. „Живот је сан“. „Како се то зове? Синдром варалице.“

Срећом, то га није спречило да заврши збирку од 12 композиција које је стварао током шест деценија.

Албумом је снимљен у априлу у лондонској Александра палати. Оркестром Филхармоније диригује Густаво Дудамел, венецуелански виолиниста и диригент, а издавачка кућа „Дека рекордс“ објавиће га 21. августа.

„Моја прва љубав, или заправо животни позив, јесте музика“, каже 88-годишњи глумац. „То звучи веома званично, али одрастао сам уз много музике из послератних година и она је утицала на мене. Почео сам да свирам клавир када сам био веома млад.“

Инструмент је узео у руке са четири године, а неколико година касније почео је да компонује. Своје прво дело, валцер, написао је 1960. године, када је имао 22 године.

„У музици проналазим већу слободу“, истиче, упоређујући је са глумом, коју описује као „дисциплину у којој морате да знате свој посао. Али музика је за мене слободна уметничка форма“.

Имао је, каже, прилично искуства. Пре објављивања албума Живот је сан, Хопкинс је компоновао музику за више филмова.

„Уводна музика за филм Земље сенки мој је први покушај компоновања“, мислећи на филм из 1993. године у којем је играо аутора Хроника Нарније, К. С. Луиса. Потом је постао главни композитор за још неколико филмова у којима је истовремено и глумио, а и режирао, укључујући Август из 1996, Slipstream из 2007. и Elyse из 2020. године.

„Реч је о мом детињству“, каже Хопкинс о албуму, који носи исти назив као драма Педра Калдерона де ла Барке. „То су, у суштини, сећања на моје детињство и одрастање у Велсу, мој развој кроз живот, тинејџерске године“ и тако даље.

Ипак, каже да се у свему томе „крије велика туга јер – немојте ме погрешно схватити, имао сам диван живот – али испод свега тога постоји сазнање да је живот један дуги опроштај. Од тренутка када се родимо, почињемо да умиремо“, каже, а затим почиње да се смеје. „Звучи баш весело!“

Та напетост – или, боље речено, мудрост – прожима цео албум. Као пример наводи први сингл. Дело 1947: Свита за соло клавир и оркестар: II. Бракен Роуд (1947: Suite for Solo Piano and Orchestra: ll. Bracken Road) средњи је део троделне свите о једном посебном лету у Јужном Велсу. Хопкинс каже да композиција носи „меланхолију и тугу“, осећај који се посебно јавља кроз звук виолончела.

„То је добродошао звук носталгије, чудног, маштовитог бола живота“, каже описујући композицију. „Сва музика је заправо заснована на болу. Звучи прилично апсурдно, али јесте тако. Реч је о чежњи.“

Слично је и са композицијом Стела арија (Stella Aria), названој по његовој супрузи, редитељки и глумици Стели Хопкинс. Она говори о „усамљености која постоји у свима нама“, наводи Хопкинс, али је истовремено део пута ка „чистој срећи“.

Сер Ентони Хопкинс већ неко време размишља о свом животу – како у мемоарима Били смо добри, дете (We Did OK, Kid), објављеним прошле јесени, тако и на овом албуму.

„Сада гледам свој живот, а посебно ову годину; крајем године напунићу 89 година. И гледам уназад и мислим: ’Боже, ништа од овога нисам могао да испланирам.‘ Од тренутка када сам одлучио да постанем глумац, пре 70 година, мислио сам... ’Зашто сам то урадио?‘ Нисам знао, јер сам био прилично лош у школи. Нисам знао шта друго да радим. Зато сам конкурисао за стипендију и постао глумац уместо музичара. А онда ми је, одједном, нека сила природе пружила огроман тањир успеха.“

„Не плашим се смрти“, додаје. „Само сам бескрајно захвалан што сам поживео оволико.“

У неочекиваном стицају околности, глумац Бредли Купер „препоручио ме је Дудамелу“, открива глумац, након што је неколико година раније чуо његову композицију коју је изводио Симфонијски оркестар из Бирмингема под диригентском палицом Мајкла Сила. Дудамел је прихватио сарадњу.

Али када је раније ове године дошло време за снимање у Александра палати, „седим тамо и мислим: ’Како сам, дођавола, написао ово?‘ Немам појма“, признаје сер Хопкинс. „А Дудамел је рекао: ’Ово је предивно.‘... Он је једна од најневероватнијих особа које сам упознао. Пун је живота, енергије и љубави и то је заиста нешто изузетно.“

Наклоност је обострана.

„Иста дубина маште, хуманости и емотивне истинитости која је обележила његов изузетан рад на сцени и филму присутна је и у његовој музици“, рекао је Дудамел у саопштењу. „Ентони музици приступа срцем приповедача и инстинктом песника, стварајући звучне светове који су истовремено дубоко лични и универзално блиски.“

После дебитантског албума, следећи корак могли би да буду наступи уживо. На врху Хопкинсове листе жеља је Карнеги хол.

„Тамо желим да одем. То је оно што желим“, открива глумац.

Филм Карнеги хол из 1947. године био је важан за њега, а посебно памти речи своје мајке: „Једног дана ћеш свирати у Карнеги холу.“

То је још један сан у животу испуњеном сновима.

Новковић се после непроспаване ноћи укључио у Јутарњи програм РТС-а и признао да је тешко описати осећај после освајања највећег признања за трубача у Гучи.

„Веома је леп осећај. Ја сам ово чекао, сањао сам да добијем прву трубу Гуче и, хвала Богу, то сам и добио", рекао је Новковић.

Два месеца припрема за наступ у Гучи

До награде се, каже, није стигло лако. Иза наступа на Сабору били су месеци рада и вежбања, а конкуренција је била велика.

„Ми смо вежбали два месеца. Било је доста конкуренције, нас је било 16 оркестара, све колеге су биле добре", навео је Новковић.

Иако је у Гучу дошао спреман, признаје да није очекивао да ће баш његово име бити прочитано као име победника.

„Нисам веровао. Не знам како да вам опишем како је било. Нисам се надао", каже прва труба овогодишњег Сабора.

Очекује да ће му титула донети и промене у професионалном животу и више наступа.

„Имаћемо доста посла. Знате како је кад сте победник Гуче, прва труба – то је нешто најлепше у животу", истиче Новковић.

Награда посвећена сину

Пред излазак на велику позорницу било је и треме, али је, како каже, нестала чим је почео да свира.

„Било је мало треме. Дође мало и то прође. После, кад се опустите, све иде лагано", објашњава Новковић.

Посебан мотив имао је у сину, који је био са њим у Гучи.

„Ту је био мој син са мном и њему сам све то посветио", рекао је Новковић.

На питање шта је пресудило да управо он освоји титулу, Новковић је захвалио Гучи и онима који су одлучивали о наградама.

„Хвала Гучи, хвала свима који су били и који су одлучили да сам најбољи. Прва труба Гуче", поручио је Новковић.

„Да би био добар трубач, мора много да се вежба“

Освајач признања наглашава да је за доброг трубача неопходно много рада, нарочито ако жели да истовремено сачува традицију.

„Веома је тешко бити добар трубач. Мора много да се вежба", каже Новковић.

Младим трубачима зато поручује да не одустају од вежбања. У Гучу је, иначе, стигао после још једног успеха – на „Власинском лету" његов оркестар освојио је награду за најбољи оркестар.

Признање „Златна труба“, које додељује публика, припало је Владимиру Кузмановићу.

Другу трубу освојио је Маријан Крстић из Загужања, док је трећа труба припала Немањи Аметовићу из Бојника.

Друго место у конкуренцији оркестара припало је оркестру Исидора Зећировића из Бојника, док је треће место освојио оркестар Станислава Антића из Загужања.

Награду за најбољу народну песму добила су браћа Илић из Пожеге, док је признање за најбоље изведено коло припало оркестру Марка Глигоријевића.

Најбоље извођење чочека проглашено је у наступу оркестра Синише Станковића из Загужања.

У појединачним категоријама, признање за најбољег басисту добио је Мартин Петровић из оркестра Станислава Антића из Загужања, док је за најбољег бубњара проглашен Емануел Зећировић.

Признање за најбољег тенористу припало је Оливеру Ивановићу.

Посебно признање „Златна јабука“ припало је Миловану Петровићу из Ужица.

Проглашењем најбољих оркестара и трубача завршен је такмичарски део манифестације која деценијама окупља најбоље трубаче и оркестре из Србије и региона.

Традиција има будућност

Прво место у омладинској конкуренцији освојили су оркестар Вељка Васиљковића из Лепенице и трубач Младен Крстић из Загужања. Њихови наступи донели су им титуле најбољег омладинског оркестра и најбољег омладинског трубача.

Друго место међу омладинским оркестрима припало је оркестру Младена Крстића из Загужања, док је за другог најбољег младог трубача проглашен Алберт Аметовић из оркестра Алберта Аметовића из Бојника.

Треће место освојио је оркестар Алберта Аметовића из Бојника, док је трећи најбољи омладински трубач Вељко Васиљковић из Лепенице.

Тако су млади мајстори трубе још једном показали да традиција Сабора не припада само прошлости. Она се наставља кроз нове генерације које својом музиком чувају препознатљиви звук Драгачева и дају му нову енергију.

Гуча је и ове године зaбележила велику посету. Према проценама организатора, 65. Драгачевски сабор трубача посетило је више гостију него прошле године, а у варошицу су стигли посетиоци из Србије, региона, Европе, али и Латинске Америке.

Сви смештајни капацитети у Гучи и околини били су попуњени, а посебно су посећени вечерњи концерти на стадиону. Од првог Сабора 1961. године, када су наступила само четири оркестра, Гучу је посетило 20 милиона људи.

Богат програм од јутарњих часова окупља бројне посетиоце, а централни догађај целог Сабора биће финално такмичење трубачких оркестара, које почиње у 18 часова на позорници на Стадиону.

За престижно саборско признање надметаће се оркестри који су током претходних месеци изборили место у финалу на предтакмичењима одржаним широм Србије. Њихов наступ биће круна вишемесечног такмичења и прилика да пред бројном публиком покажу умеће, енергију и препознатљив звук који деценијама чине Драгачевски сабор једним од најпознатијих фестивала трубачке музике.

За оне који нису у Гучи, финално такмичење биће доступно и путем телевизијског преноса. Гледаоци ће моћи да га прате на Другом програму од 22 часа.

Око 23 часа требало би да буде познато ко су најбољи трубачи овогодишњег, јубиларног Сабора и ко ће понети престижну титулу „Златна труба“ 65. Драгачевског сабора трубача у Гучи.

Гуча и ове године окупља госте из целог света

Према процени организатора, посета овогодишњем издању фестивала знатно је боља у прва два дана него што је била прошле године. Гуча је и овог августа препуна гостију који су стигли не само из Србије и земаља региона, већ и из бројних европских земаља, али и из далеке Латинске Америке.

Од првог Сабора, одржаног 1961. године у порти Гучке цркве, када су наступила свега четири трубачка оркестра, до данас је ову малу драгачевску варошицу посетило готово 20 милиона гостију из читавог света.

И ове године сви смештајни капацитети у Гучи и околини су попуњени, док су посебно добро посећени вечерњи концерти на стадиону. На њима наступају мајстори трубе са својим оркестрима, као и најбољи трубачи Србије, што додатно доприноси атмосфери завршнице Сабора.

Драгачевска свадба и пуцањ у јабуку

Завршни дан Сабора почео је у препознатљивом духу традиције. Програм је отворила трубачка будилица улицама варошице, током које су се сусрела два трубачка оркестра. Уз звуке трубе, коло и пуцање прангија, Гуча је од раних јутарњих часова најавила велику завршницу 65. Сабора.

Уследила је и импровизација старе драгачевске свадбе, којом је посетиоцима приказано богатство свадбених обичаја овог краја из средине 19. века. Овај програм изазвао је велику пажњу посетилаца, који су имали прилику да виде како су некада изгледали свадбени обичаји у Драгачеву.

Пуцало се и у јабуку, а млада и младожења су, у свадбеној поворци, уз звуке трубе и традиционалне обичаје, испраћени улицама Гуче на коњима.

Свечани дефиле и велико финале

Програму завршног дана потом је додао свечану ноту и дефиле учесника програма и трубачких оркестара. Улицама Гуче прошли су учесници Сабора, још једном подсећајући на традицију и значај манифестације која већ више од шест деценија окупља трубаче и љубитеље ове музике.

А онда – оно што сви са нестрпљењем очекују. Финално такмичење трубачких оркестара почиње у 18 часова на Стадиону.

Најбољи оркестри који су кроз предтакмичења широм Србије изборили пласман у финале бориће се за најзначајнија признања Сабора, а пре свега за титулу „Златна труба“.

Око 23 часа требало би да сазнамо име најбољег трубача овогодишњег, 65. Драгачевског сабора трубача у Гучи.

Завршница Сабора биће обележена и традиционалним спуштањем саборске заставе. Око поноћи, у самом центру варошице, код споменика трубачу, биће спуштена застава, чиме ће и званично бити стављена тачка на овогодишњи Сабор.

После дана испуњеног трубом, колом, традицијом, свечаним дефилеом и великим финалом, Гуча ће још једном испратити госте уз звуке музике по којој је постала позната широм света.

Јубиларни 65. Драгачевски сабор трубача тако улази у своју завршницу – уз питање које ће до касно вечерас бити у центру пажње: ко ће понети титулу „Златна труба“?

Да за трубаштво у Србији има будућности, показали су данас и млади оркестри – потврђујући да ће се из Гуче труба још дуго чути.

„Ја сам овде у Гучи сад најстарији трубач. 2019. сам постао мајстор трубе. Долазим из Владичиног Хана. Ја се већ такмичим и долазим у Гучу 50 година. Ова година ми је 50. како долазим у Гучу. За нас Гуча много значи, ми Гучу волимо“, наглашава мајстој трубе Стојан Крстић.

„Трубачима пуно значи. Сви што долазе да се такмиче у Гучи, сви долазе за тај печат, што се каже, мајстор трубе, Мајсторско писмо. Ја сам се борио од 2015. У року од 2021, 2024, 2025. године ја сам победио, освојио сам мој печат, освојио сам Мајсторско писмо“, са поносом наводи Владимир Ивановић, овогодишњи лауреат Мајсторског писма.

Лука Азировић из Бојника је најмлађи трубач у Гучи ове године.

„Имам 10 година, а тенор свирам од јануара и није ми тешко“, каже Лука.

Вечерас је на програму концерт исведочених мајстора трубе: Бобана Марковића, Дејана Лазаревића и Екрема Мамутовића.

Гуча је вечерас пуна, а сутра најважнији дан Сабора, када ће бити проглашени најбољи трубачи и оркестри.

Сви смештајни капацитети у Гучи и околини су попуњени.

Доста је домаћих гостију, али и странаца – из Француске, из Холандије, Шпаније, такође из Сједињених Држава и из далеке Латинске Америке.

Вечерас – такође богат програм, и на позорници на стадиону, а претходи му народни вишебој.

Медијски партнер овогодишњег Сабора трубача је наша кућа (РТС), тако да ће гледаоци моћи, у одложеном преносу, од двадесет два часа на Другом програму да гледају најважније догађаје са овогодишњег Сабора, као и концерте са стадиона. Програм је такође доступан на каналу РТС Коло и на дигиталној платформи РТС Планета.

Током Сабора, наравно, важно је водити рачуна о безбедности. Саобраћајна полиција појачано контролише саобраћај како на прилазним путевима варошици, тако и у самој Гучи.

Препорука и молба Министарства унутрашњих послова је да, уколико конзумирате алкохол, не седате за волан и да безбедно стигнете до својих кућа након провода у Гучи.

Као и до сада, у стиховима и снажним интерпретацијама са публиком дели наду и снагу коју је пронашао у животним искушењима.

„У оквиру ове турнеје Београд је остао као последња дестинација у региону тако да су само због концерта у Београд дошли публика из Македоније, Црне Горе, Босне и Херцеговине, а малопре сам имала разговор са два господина из Русије који су само због концерта дошли у Београд“, наглашава Ања Зелић,организатор концерта.

Сетан, енергичан, без задршке. Публици јасан у порукама које им шаље, а они лако одговарају зашто га воле.

Од првог наступа у Београду деведесетих година до данас, Ник Кејв се током четири деценије каријере, нашој престоници увек радо враћао.