„Ја сам добио манускрипт, партитуру заправо, Исидориног концерта за хорну. То је била онако велика А3 партитура са мноштвом мотива, фрагмената, исечака и тако даље. Није било конкретног садржаја, већ су углавном то били неки исечци. Ја сам се полако прилагођавао томе, међутим, трудио сам се да те мотиве искористим некако другачије, да се они не појаве експлицитно“, објашњава композитор Вељко Ненадић.

Дело Игра дрвених штапова Исидоре Жебељан и Мезијски храмови Вељка Ненадића, једно поред другог су доказ нераскидиве повезаности између професора и ученика. Заједничка им је бајковитост, заиграност, етно симболи, игра жанровима и ритмовима. Повезује их и Штефан Дор, хорниста светске репутације и великог пријатељства с Исидором Жебељан.

„Мислим да немам савет за слушање, више препоруку за уживање. Два дела која свирам нуде много. Треба слушати разлике међу њима и треба тражити сличности. Композиције пружају много. Оне су савремене, са друге стране у значајној мери су присутни елементи фолклора. Ритмички су богате, њихови ритмову су играчки, њихове мелодије певају, ова музика има све“, наглашава хорниста Штефан Дор.

„Када смо снимали диск са Бродски квартетом, онда нам је пало на памет, зашто не бисмо контактирали Штефана Дора. И он се одушевио, и пристао, и ето, од тад траје та љубав. Дакле, када се завршило снимање и када је он ту композицију извео, онда ме одмах после тога звао да пита да ли бих хтела да пишем нешто ново. И ето...“ говорила је Исидора Жебељан како је почело пријатељство са Штефаном Дором.

Пре неколико година требало је да Штефан Дор свира Концерт за хорну, наруџбину Београдске филхармоније са Исидориним потписом. Важно је што је тај договор управо, делимично релизован.

Сасвим посебно вече, другачије програмски, свечане атмосфере, свакако инспирисано Исидориним духом и њеним погледом на уметност.

Овогодишње издање Фестивала било је посвећено 65. годишњици првог издања одржаног 17. априла 1961. године, и великанима који су обележили деценије постојања Београдског пролећа.

На почетку вечери чула се чувана композиција Београде, Београде, а уследили су наступи Душана Свилара, Принца од Врање, Данијела Кајмакоског, Наташе Михајловић, Зејне, Ане Петен.

Певали су песме музичких легенди Бети Ђорђевић, Бисере Велетанлић, Оливера Драгојевића, Арсена Дедића, Габи Новак, Лоле Новаковић…

На сцени је био и Ладо Лесковар, који је награду за животно дело на Фестивалу добио 2022. године, а коме је овом приликом уручена Монографија Бранислава Кланшчека Април у Београду. Награду за животно дело добио је и Зоран Лековић.

Фестивал је завршен заједничким извођењем песме, која је многима један од заштитних знакова Београдског пролећа – Април у Београду Здравка Чолића.

Говорећи о дуговечности бенда, Зоран Живановић истиче да је кључ у песмама које остају: „Мислим да за сваког извођача, за сваки бенд је битно колико има тих великих песама и мислим да 'Зана' има ту срећу да има велики број тих великих песама и тако опстаје и ових 45 година. То је једина тајна, верујте.“

Осврћући се на почетке, додаје да успех није био унапред планиран. „Тада сам био баш, баш млад момак. Радио сам са Радованом (Јовићевићем). Нас двојица смо заједно радили на свему. Били смо одушевљени сваким даном који се заврши а донесе нешто чиме смо задовољни. Ми смо тог момента били најсрећнији момци.“

Временом су, како каже, сарадње са врхунским ауторима и продуцентима обликовале препознатљив звук бенда.

„Живот је тако навео да смо упознали Марину (Туцаковић), добили прилику да снимамо у Шведској управо албум Додирни ми колена и после тога још један албум у Шведској са Тимијем Баргом. Увек смо имали добре продуценте, добре музичаре и нас двојица талентованих“, присећа се Зоран Живановић, познатији као Жика. 

Посебан печат групи дале су четири певачице које су се смењивале током година, а данашњи вокал, Јелена Живановић, истиче да је изазов сачувати аутентичност старих хитова: „Понела сам терет претходне три певачице, јер свака нова... није баш да су људи одушевљени и увек памте оне претходне. Али с обзиром да сам и ја 35 година у бенду, млађе генерације углавном гледају мене као 'Зану'.“

Јелена наглашава да посебну одговорност носи интерпретирање већ познатих песама. „Те песме мораш некако да обојиш на свој начин, а да опет остану аутентичне.“

Да су песме групе „Зана“ одавно постале део колективне музичке меморије, показује и то што их радо изводе и други извођачи. „Уме Јелена да то примети и превуче на шалу – ми хранимо конкуренцију. То је добра фора и не постоји сујета“, каже Жика.

Све генерације на концертима „Зане“

Публика групе „Зана“ данас обухвата све генерације, од најмлађих до оних који су одрастали уз њихове хитове.

„Некако сам става да јеТик-ток у ствари супер ствар зато што нам је то билборд, бесплатни билборд. Деца од шест година долазе на концерте, доведу маму и тату, а тата и мама доведу баку“, истакла је Јелена.

Иако је концерт у Центру „Сава“ у припреми, детаљи још нису познати.

„Да будем искрен, доста смо ми још далеко од тог концерта јер је и организација и припрема доста захтевна, али за сад смо само ту негде близу неког датума, месеца и то је то“, наводи Зоран.

До сусрета у Центру „Сава“, „Зана“ наставља са бројним наступима широм региона, потврђујући да њихове песме и после 45 година имају верну и бројну публику.

Амбасадор је поручио да је „Евровизија“ много више од музике, да је то редак тренутак када милиони људи у истом часу слушају не само мелодију већ и проуку.

„Од срца бих вам пожелео све најбоље на такмичењу, немојте се устручавати, пустите енергију да расте, да вас тренутак понесе и да Европа осети оно што ми већ знамо о вама, да 'Лавина' није само бенд, већ сила природе“, рекао је Кристијан Ебнер, амбасадор Аустрије у Србији.

Припреме за „Евровизију“ су још у току каже фронтмен групе Лука Аранђеловић.

„Лепо нам је што смо овде, јако нам је драго и осећамо се привилеговано. Једва чекамо да видимо шта ће да се деси тамо кад будемо отишли. Не бих рекао да имамо неки огроман притисак, имамо дозу одговорности али идемо тамо да дамо све од себе као што смо и овде и надамо се најбољем“, истакао је Лука.

На пријему су представљени и промотивни материјали „Евровизије“.

Програм почиње у 20 часова, а уместо такмичарског ове године фестивал ће бити ревијалног карактера – као омаж уметницима и песмама које су обележиле богату историју Београдског пролећа..

Домаћини програма фестивала Београдско пролеће 2026 биће ТВ лица Радио-телевизије Србије, Марија Вељковић и Стефан Мрваљевић, који ће водити аудиторијум кроз музички времеплов фестивала и његове најзначајније тренутке.

Уз пратњу Ревијског оркестра Музичке продукције Радио-телевизије Србије, под диригентском управом Олге Бисерчић, на сцени ће се смењивати музичке легенде и представници млађе генерације. 

Међу учесницима су: Лео Мартин, Ладо Лесковар, Борис Бизетић, Маја Оџаклијевска, Нада Павловић, Драган Мијалковски, Радмила Караклајић, Жарко Данчуо и Зоран Лековић. Њима ће се придружити Душан Свилар, Принц од Врање, Данијел Кајмакоски, Наташа Михајловић, Зејна и Ана Петен.

Захваљујући директном преносу путем медијског система РТС-а, публика у Србији и широм света моћи ће да ужива и у овом музичком спектаклу – вечерас од 20 часова на РТС 2, Радио Београду 1 и путем дигиталне платформе РТС Планета. Пренос уживо учиниће да јубиларно издање једног од најцењенијих и најдуговечнијих музичких фестивала у региону, буде доступно најширем аудиторијуму (на радију, телевизији и путем интернета), потврђујући улогу јавног сервиса у очувању и промоцији домаће музике.

Шездесет пет година од оснивања, фестивал Београдско пролеће и даље слави песму, ауторе, уметнике и забавну музику, остављајући простора и за нове уметничке приступе који ће допринети да ова манифестација остане и убудуће једнако важна и занимљива, како публици свих генерација тако и музичким уметницима.

„Очекујемо и овога пута те историјске тренутке. Знате, то су ти тренуци који се стварају између публике и уметника. Када уметник са песмом која је негде освојила сва срца, када изађе и када публика прихвати ту песму, када се направи једна дивна синергија. Е, то су ти тренуци за памћење“, објашњава Маја Раковиц.

Према њеним речима, управо таква енергија очекује се и на овогодишњем фестивалу, који обележава шест и по деценија постојања. „Шездесет пет година је Београдског пролећа и са нама ће бити људи који су стварали ту музику која је остала за сва времена. Времена су се променила, али исте ствари су остале важне: емоција и добра песма, добра музика.“

Гости из целог света и уметници који су обележили историју Београдског пролећа

Посебан значај овогодишњег издања, како наглашава Раковиц, огледа се у сусрету легенди и нових генерација.

„Мислим да је то сигурно један спој младости и искуства и да је ово место где ћемо ми видети те доајене, те велике уметнике са великим песмама које и дан-данас певамо, али њих ће певати такође младе звезде. То ће овом фестивалу дати један посебан значај“, поручује гошћа Дневника.

На сцени ће се појавити бројни уметници који су обележили историју фестивала, а публика ће имати прилику да их поново види и чује уживо.

„Долази нам Лео Мартин, Маја Оџаклијевска, Борис Бизетић, Жарко Данчуо, Владо Лесковар, Драган Мијалковски. Дакле, многи од тих великих доајена. Рећи ћу вам да ће певати такође Радмила Караклајић, да ће бити Нада Павловић ту са нама и једна тинејџ звезда из оних времена, Зоран Лековић.“

Фестивал ће, како истиче, окупити и госте из региона и света.

„Да, мени је то јако драго јер заиста гости из целог света долазе и сви су показали велико интересовање. Ја ћу рећи још једном да је стварно Београдско пролеће наш Сан Ремо и да су ту настале те најлепше песме које ми и дан данас чувамо.“

Публику очекује и снажна продукција и наступ оркестра РТС-а.

„Имаћемо фантастичну продукцију и замислите када се све то споји. Дакле, то су ти тренуци који ће бити посебни и то је оно што ће сви они који дођу из целог света, из целог региона, однети са собом као слику из Београда.“

Фестивал ће бити емитован и уживо на Другом програму РТС-а, што ће омогућити да и они који не буду у дворани буду део јубиларне музичке вечери.

„РТС ће директно пратити и то је такође једна велика ствар и мислим да ће сви имати прилику да виде и да се обрадују, да виде неке људе које дуго нису видели и да певају заједно са нама.“

Чврсте односе имате са нашом публиком, а какав однос градите са нашим Симфонијским оркестром?

– Фантастичан оркестар. Сећам се, пре две године имали смо само једну пробу, за Други клавирски концерт Рахмањинова. То је најпопуларније дело, али изазовно је јер је то тимски рад, све радимо заједно током наступа. Тешко је то извести са једном пробом, али смо успели. Трећи клавирски концерт је као да се пењемо на висине, уз драму унутар мелодија и осећајност.

Шта вам је важно код извођења захтевног репертоара?

– Пре две године сам изводио руску музику овде, и сада свирам Трећи клавирски концерт. Свирао сам га више од 300 пута и сваки пут када изводим то дело осећам се као да је први пут. То је као да сте на висинама. Уз читав оркестар и маестра Дејана Савића, дивна особа која разуме руску музику и руску културу, и оно што је најважније је да је београдска публика спремна за било какву музику. Реакције су скоро као када Црвена звезда да гол. Волим српску енергију и српски карактер, јако смо слични.

Наступали сте са оркестрима широм света, имате огромно искуство. Шта је важно да знају млади који су кренули тим путем?

– Познајем младе генерације јако добро јер имам своју фондацију, и сваке године познати професор са Московског конзерваторијума држи мастер клас, после тога добијају посебно признање, и сваке године је то позив на мастер клас у Суздалу, то је град у Русији, недалеко Москве. Знам сјајне младе извођаче из Србије који су фантастични. Наравно, мој савет је волите музику, и све ће бити у реду. Ако изабере ову професију, будите на сцени, будите присутни целог живота. То је терапија. То је посебно осећање.

Неки јој замерају да је снимила мали број песама, а она каже да је то „њена кривица“: „То је један свеобухватни фактор. Ви морате наћи продуценте, оне који хоће да вам омогуће студио. Онда мора да се изаберу лепе песме од разних композитора, и то је врло тежак посао зато што су се композитори мало олењили и не дају баш онако једну лепезу композиција која би мене одржала на неком, условно говорећи, врху“.

Међутим, чињеница је да су песме које је Маја Оџаклијевска снимила и отпевала оставиле велики траг на музичкој сцени.

Свакако, како каже Маја, воелела би да сними још један албум.

Уочи 65. Београдског пролећа, које ове године има другачији, ревијални карактер, и које се одржава 24. априла, певачица најављује да ће отпевати Даљине.

„То је ипак печат Београдског пролећа и мог наступа на Београдском пролећу. Мада имам још једну сјајну композицију, то је композиција Владе Граића, а то је Више ниси мој, која је такође добила награду и за интерпретацију и за аранжман, а и Гран при је добила на Београдском пролећу“, рекла је Маја Оџаклијевска у Београдској хроници.

„Недавно сам прошла на две аудиције, за Малерову филхармонију, и за Европски омладински оркестар. Малерова филфармонија је оркестар основан у Шпанији, где сам ја потписала уговор за наредне две године. Треба да имамо концерте, наступе и турнеје широм Европе. Други оркестар је Европски омладински оркестар у Немачкој. Ту треба да идем 10 дана у септембру, у Манхајм, и имаћемо два велика концерта где ћемо свирати, заиста озбиљан програм. Тај оркестар је под патронажом Европске уније и ја сам примљена као једина из Србије од деце широм Европе, тако да, једва чекам“, каже 15-годишња флаутисткиња.

Ива је ученица Музичке школе „Станковић“ у Београду. До сада је освојила 30-так награда на републичким и међународних такмичењима. Била је члан и Дечје филфармоније. Добитница је награде Фонда за младе таленте Србије и Фондације „Добар глас“. Као једна од 25 најбољих средњшколаца и студената, добила је прилику да буде део концертне сезоне Гварнеријуса.

„Најискренији начин да искажем себе, просто, хоћу да се повежем са публиком, и да они осете то што и ја покушавам да покажем кроз композицију. Препоручила бих свима да се баве музиком јер је то један диван начин да кажете оно што некада не можете речима“, истиче Ива Вујанић.

Национално финале за Евровизију младих музичара, уз пратњу Симфонијског оркестра РТС-а, један је од најдражих Ивиних наступа. Слободно време у Шапцу, проводи са члановима породице и пријатељима а најчешће се одмора уз четкице и боје, јер осим музике, воли и ликовну уметност.

Директор ПГП РТС-а Владимир Граић истакао је на медијској промоцији овог издања, важност оваквог музичког пројекта и први утисак који је имао када је чуо материјал:  

„Када сам добио овај албум и преслушао га, знао сам да имамо нешто што је јако добро. Радује нас увек и када нам се укаже поверење да дамо ветар у леђа новим музичарима, што смо и учинили објавом деби албума ове групе, а чућете и сами.– 'Суперсоник' и те како јесте нови глас домаће сцене“.

Лидер бенда, Карло Астрахан истакао је да „Суперсоник“ види као лични уметнички пројекат, чијем квалитету су значајан допринос дали доказани и искуснии сарадници. Посебно Оливер Јовановић, који је, како је нагласио, „имао кључну улогу у усмеравању рада бенда“.

Говорећи о идентитету бенда „Суперсоник“, Астрахан је навео да се група заснива на споју различитих генерација, где се младалачка енергија и искуство допуњују и заједно обликују препознатљив звук али и поетику, блиску различитим генерацијама. Такође, нагласио да је ауторском тиму био циљ „да створе савремен и оригиналан албум, који доноси свежину у изразу и другачији приступ домаћој музичкој сцени“.

Аутор и текстописац Драган Вукашиновић говорио је о креативном процесу и жељи да се створи аутентичан звук: „Карло и ја смо хтели да направимо албум који ће бити бескомпромисно нов, да има своју свежину и оригиналност. Посвећено смо радили и надамо се да смо у томе успели“.

Албум Изнад хоризонта бенда „Суперсоник“ чини девет песама, које комбинују елементе попа, рока и блуза, уз изражену емотивну и тематску разноврсност. Међу њима се издваја нумера Мучан дан, која доноси интроспективнији и мрачнији тон у односу на остатак музичког материјала овековеченог на овом албуму.

Бенд „Суперсоник“ чине Деспот Киш (вокал), Александар Петровић (гитара), Урош Ратковић (бас гитара), Вања Сенеши (бубњеви) и Душан Васиљевић (гитара). У ширем ауторском и продукционом тиму, важну улогу имају и Карло Астрахан – оснивач групе и један од кључних креативних аутора, као и музички продуцент Оливер Јовановић који је, према наводима чланова,бенда значајно допринео усмеравању и развоју музичког пројекта Изнад хоризонта.  

Бенд планира објављивање пратећих спотова за песме са свог деби албума, чиме ће додатно представити свој музички и ауторски уметнички идентитет. До тада, албум можете послушати на свим водећим стриминг платформама за дистрибуцију музике, као и на Јутјуб каналу ПГП РТС-а.

Такође, чланови „Суперсоника“ најављују и наступе на предстојећим домаћим музичким фестивалима, где ће бити у прилици да се представе широј публици и да граде своју позицију на музичкој сцени.

Гошћа Јутарњег програма РТС-а истакла је да је овогодишњи концепт фестивала посвећен традицији и наслеђу које Београдско пролеће носи више од шест деценија.

„Овогодишњи фестивал је један својеврстан омаж традицији Београдског пролећа, где ћемо имати прилику да чујемо песме које су тај фестивал и обележиле, а које се певају, ево, и до данас и познате су разним генерацијама“, рекла је Бисерчићева.

Публика ће имати прилику да поново види на сцени неке од најзначајнијих учесника фестивала, међу којима су Маја Оџаклијевска, Владо Лесковар и Драган Мијалковски, док ће у мтс Дворани бити и бројни доајени домаће музичке сцене. Њихове песме извешће млађа генерација певача.

„У публици бити велика имена као што су Лео Мартин, Нада Павловић, Борис Бизетић, Радмила Караклајић, Жарко Данчуо и Зоран Лековић. Њихове песме ће оживети млађи певачи, односно генерација певача који су нешто касније наставили њихову традицију, као што су Ана Петановски, Наташа Михајловић, Зејна, Душан Свилар, Принц од Врања, Милан Бујаковић“, навела је диригенткиња и открила да ће највећи хитови фестивала тако добити савременије рухо – аранжмане.

Говорећи о изазовима диригентског посла у оваквом концепту, нагласила је значај комуникације између оркестра и извођача, као и да се очува квалитет звука оркестра, уз истовремено прилагођавање различитим музичким стиловима.

„Мени је као диригенту битно да то све држим под контролом, а опет да све изгледа лепо, лако и природно. А ако се уз то и добро забавимо, што верујем да хоћемо, то ће се, та енергија ће бити сигурно заразна и пренеће се на публику“, истакла је Бисерчићева.

Ревијски оркестар, који чине чланови Симфонијског оркестра и Биг бенда РТС-а, омогућава извођење разноврсног репертоара и представља важан сегмент Музичке продукције јавног сервиса.

Према њеним речима, музичари углавном на овакве пројекте реагују позитивно јер је то јединствена прилика да изађу из оквира свог репертоара и да покажу своју свестраност.

„Дакле, петак, 24. април, МТС дворана, 20 часова. Добродошли!“, поручила је Олга Бисерчић.

 „Више је искорак и експеримент. 'Ју група' има свој правац кретање и своју врсту музике. Увек смо расположени за велике експерименте, промене и истраживања“, каже Петар Јелић.

Промишљено претапање из жанра у жанр, није нимало извештачено ни претенциозно. Це-де и плоча Bus to Zion резултат су боравка на Јамајци. „Ју група“ на „рајско острво“ стигла је захваљујући њиховој, добро познатој, љубави према моторима.

„Ја сам поменуо да би било лепо да одемо поново у Дејтону на Флориду, на један од највећих светских мото-скупова и да видимо шта се ново дешава. Врло лако смо отишли, а ли пре него што смо кренули, зашто да, кад је то јако близу, не скокнемо до Јамајке“, објашњава Жика Јелић.

Чланови „Ју групе“ истичу да је Јамајка посебно место на планети и да су током боравка добили нови квалитет у начину свирања. Тај утицај је осетан на осам одабраних песама које имају и српски и јамајкански аранжман.

„Аранжмански је мало другачије, али све је то веома, веома интересантно и сваки излет добро је дошао јер освежи мало нас гурне у неку другу страну и размишљамо да ли нам се то свиђа или не свиђа, али нам се свиђа“, прича Драги Јелић.

Промоција плоче и це-деа Bus to Zion била је и место за промоцију сусрета две културе – јамајканске и српске – представљен је део документарног филма Културни мост Србије и Јамајке редитеља Горана Радовановића.

„Врло нам је било занимљиво да се вратимо у Београд у некакву мању атмосферу, клупску атмосферу, након концерта на Ташмајдану који је био последњи. Мислим да и публици можда недостаје да нас виде у том издању у коме су могли да нас виде пре свега овога, када смо почињали. Тако да нам је било заинимљиво и изазовно мало, седам дана заредом, а опет, мислим да ће бити забавно свима – и публици и нама“, наводи Лука Рацић.

Забава у мањем простору подразумева веће ангажовање публике, која, бира песме, пева са бендом, али и води рачуна о визуелној теми концерта – од шљокица и цветних дезена до анимал принта и каубојске вечери.

Лука Рацић и Зоран Зарбица су дуо „Буч Кесиди“ који дуже од деценије стварају песме о интроспекцији, ноћним изласцима и модерним везама.

Звук бенда се мењао од гитарског до електро попа. Они су „диско-инди-рок дуо". Најновији низ од седам распродатих концерата говори о статусу код публике. Управо то их инспирише да стварају нове ствари и да подижу лествицу квалитета.

„Трудимо се када се фокусирамо на једну ствар, да то урадимо најбоље што можемо. И на пример, ако су сад ови актуелни концерти у питању, онда стварно радимо на то ме да се спремимо што је могуће боље за концерт. Да песме раде, и сценографија, и све остало, најбоље у том окружењу. А када се сто посто будемо посветили снимању албума, као што смо и на прошлом албуму, то ће онда стварно бити свакодневно истраживање, и снимање, и писање, преписивање… и тако“, додаје Лука.

Нови албум и улазак у студио догодиће се ове јесени. Пре тога, „Буч Кесиди“ свира по три концерта у Новом Саду и Нишу у мају, а током лета среће се с публиком по региону.

Најскупља плоча на свету је Once Upon a Time in Shaolin групе "Wu-Tang Clan". Коштала је два милиона долара. И реч је о једном једином примерку на свету. Након што је заплењена бизнисмену који ју је купио, поново је продата за четири милиона долара.

Одмах иза ње је White Album „Битлса“. Продат је за 790.000 долара. Реч је о првом примерку, носи број 1 и припадао је Ринго Стару, бубњару групе.

„Битлси“ су и даље најпродаванији бенд свих времена. Процењује је се да су продали више од 600 милиона плоча широм света.

А најпродаванији албум у историји плоча је Triller Мајкла Џексона, више од 70 милиона примерака. Најскупљи вреде и до 30 хиљада долара, а реч је о потписаним примерцима.

Прљави инспектор Блажа: Аналогни звук питомији, али млади више воле нове плоче 

Колекционар плоча, познати као Прљави инспектор Блажа, каже да не постоји једноставан одговор на питање да ли је бољи аналогни или дигитални звук.

„И једно и друго може, зашто да не. Аналогно је свакако мало питомији звук и мало је лепше. И сви волимо онај звук плоче као што памтимо из неких времена, али данашња нова генерација која купује, они хоће ове нове плоче“, истиче Блажа.

Како објашњава, нова издања често долазе у атрактивном паковању и технички су унапређена, па звуче прецизније, понекад чак и „дигиталније“. Ипак, колекционари посебно цене стара издања. У његовој колекцији посебно место има троструки албум групе „Азра“ Равно до дна, који чува већ четири деценије у готово идеалном стању. Такве плоче, каже, могу достићи и значајну вредност на тржишту.

Иако поседује велики број издања, једна плоча за њега има посебну емотивну вредност. Реч је о албуму „Ролингстонса“ Some Girls, који му је отац купио, јер му џепарац није био велики. Тај тренутак, како каже, памти као један од најсрећнијих у животу.

Берза винила на Дану плоча

Поновни успон винила највидљивији је на берзама плоча, где се окупљају љубитељи музике свих генерација. На догађајима попут Дана грамофонских плоча, које организује Маском Рекордс, долазе и млади и старији – од двадесетогодишњака до људи у позним годинама.

„Рецимо, ова берза коју ћемо имати у суботу, 18. априла, од 11 часова до 17, то је велика фешта испред Маском Рекордса, а и на Теразијама такође је догађање. Биће и ди-џејеви који пуштају сјајну музику, али биће и велика берза. Посетиоци доносе плоче на продају или размену, па се тако, на пример, албум Ђорђа Балашевића Мојој мами уместо маторске слике у излогу може заменити за издања група као што су 'Рибља чорба', 'Азра', 'Бијело дугме' или 'Атомско склониште'", објашњава Блажа.

Додаје да је повратак грамофона у домове један од кључних разлога за нову популарност винила. Савремени уређаји често комбинују класичан звук са модерним функцијама, попут блутута, што омогућава повезивање са телефоном и слушање музике на различите начине.

Издавачи прате овај тренд, па класична издања објављују у новим, визуелно атрактивним формама – попут винила у боји. Тако се, поред музике, купује и уметнички предмет.

Посебан значај оваквих догађаја је, ипак, у атмосфери. Посетиоци не долазе само да купе плочу коју траже, било да је реч о издањима „Пинк Флојда“, Ерика Клептона или групе "Talking Heads", већ и да се друже и размене искуства. Управо тај осећај заједништва, како истиче Блажа, чини берзу плоча местом где се музика доживљава на посебан начин.

„То је мој криж, који човек носи са собом. Ја сам знао у старту моје каријере или ћу успјети или нећу успјети. Некакве средине ту није било. Што значи да или ћу остати син Ђорђа Новковића, или ћу постати неки Борис Новковић.“

Четрдесет година касније, у укључењу у Београдску хронику из Загреба, Борис Новковић признаје да је данашњи Борис искуснији, мало умеренији и стабилнији.

Публика на концерту у Центру Сава биће у прилици да види и чује и старијег и млађег Бориса.

„Ићи ћемо хронолошки од '86. када смо и почели, када је било моје прво појављивање. Додуше, тад још није била Тамара. Прво појављивање у Београдској хроници је било са неком пјесмом с албума. Албум је тек излазио на јесен, а ја сам негде овако у шестом мјесецу, пред љето, био гост и то ми је било прво, заправо, ватрено крштење како то изгледа на некој телевизији кад наступаш у лајву. Тако да ћемо прошетати кроз цијелу каријеру на концерту у Сава Центру. Чућемо и неки куриозитет, нешто што смо радили сад у Лондону за покојног Ђорђа, 'Про арте', неке у сурадњи са Ројал филхармоник оркестром“, најављује гост Београдске хронике.

Трема постоји као и пред сваки концерт, јер она даје бољу концентрацију, додаје музичар. Али више није то трема као на почетку каријере, већ више трема око техничких ствари како не би било неких непредвиђених ситуација.

Што се тиче публике која га слуша, Новковић напомиње да када неко тако дуго опстане на музичкој сцени, обично родитељи преносе деци ту музику, тако да је на концертима увек више генерација.

„Што ми је пуно данас лакше него кад сам почињао, јер и тада имаш публику примјерену својим годинама и онда су то искључиво тинејџери. Данас је то пуно шире и пуно је интересантније и мени на концертима. А и нова верзија Тамаре је јако добро кренула и клинци су можда кроз њу поново открили ову пјесму“, наводи Борис Новковић.

„Ова композиција доноси снажан емотивни врхунац – тренутак победе који није само спољашњи, већ дубоко унутрашњи, као симбол поновног проналажења сопствене снаге и идентитета", открива Јелена Михаиловић и додаје: „Музички, дело Победа обједињује виртуозност виолончела са богатим оркестарским звуком, градећи интензивну и катарзичну атмосферу која кулминира у тријумфалном завршетку".

Кроз ову композицију, Јелена Михаиловић потврђује свој коауторски рукопис, у којем се техничка прецизност сусреће са израженом наративношћу и снажним емотивним набојем.

Видео спот, у режији Петра Вујанића, прати симболику саме композиције кроз визуелно сугестиван језик који спаја реално и фантастично. Кроз игру светлости и таме, покрета и простора, спот додатно наглашава идеју ослобођења и завршетка једне унутрашње борбе, остављајући снажан визуелни и емотивни утисак. 

Објављивањем видео спота за композицију Победа, публика широм света добија прилику да доживи завршно поглавље ове музичке приче. 

Пројекат Потрага за магичним виолончелом Јелене Михаиловић представља јединствен уметнички концепт који кроз музику и визуелни израз комуницира универзалне теме- потрагу, храброст, губитак и коначно испуњење. 

Због интересовања аудиторијума, ПГП РТС је објавио допуњени тираж овог ауторског студијског албума.

Исту идеју имали су и овога пута, слањем нове поруке песмом и спотом Хоћу да ми буде лепо и то у време још једног великог празника, Ускрса.

Песма крушевачког рок састава поново долази у право време, сугеришући да се управо у празничним данима потрудимо да нађемо времена за себе и своје ближње, да славимо живот и да са више ведрине посматрамо свет око себе, уз поруку да можемо допринети сопственој срећи, уколико радимо на томе и верујемо...

Бенд „Струјни удар“ чине Ђорђе Нејковић, Драган Ранитовић и Аца Џунић, уз сараднике, такође врсне музичке професионалце, који употпуњују њихов звук. Музика овог састава се ослања на рок израз, са наглашеним мелодијама и директним гитарским приступом, док продукција остаје сведена и функционална.

Текстови су фокусирани на личне доживљаје и свакодневне теме, често са дозом ироније и дистанце. Kако истиче Нејковић, албум је настајао годинама, кроз „скупљене емоције, мотиве и мелодије".

Десет песама овековећених на студијском албуму Хоћу да ми буде лепо, сведоче да се ради о музички и ауторски зрелом, продукцијски озбиљном издању, што након мишљења стручне јавности ових дана потврђује и све бројнија публика која открива музику „Струјног удара“.

Албум је крајем прошле године објавио ПГП РТС, а представљен је на концертној промоцији у Дому омладине Београда, где је бенд уживо представио енергију, атмосферу и кохерентност свог музичког материјала.

„Струјни удар“ се овим издањем јасно позиционирао као ауторски пројекат који инсистира на комуникацији са публиком и порукама у којима се она препознаје, а које су уједно и веома инспиративне.

Осим песама Божић и Хоћу да ми буде лепо, бенд је урадио спотове и за Падам, песму снимљену са Звонимиром Ђукићем Ђулетом из бенда „Ван Гог“, као и за песму Харизма, снимљену са Драгим Јелићем из „ЈУ групе“.

Осим што већ има потенцијал радијског хита, Хоћу да ми буде лепо, насловна песма ауторског студијског албума састава ,,Струјни удар", претендује да постане и својеврсна рок мантра свакодневице.

Такође, Џастин је на огромном екрану пустио неке од кућних видео-снимака којима је привукао пажњу публике, или и музичке индустрије са 12 година. Присутнима је деловало да извођач током наступа реагује на неке коментаре који су се низали уживо на Јутјуб стриму.

Учешће на Коачели био је највећи живи наступ кандаске звезде у последње четири године, након што је отказао своју светску турнеју Justice због здравствених проблема.

Концерт је отворио сам на потпуно празној сцени, изводећи песме са својих албума Swag и Swag II из 2025. године пре него што је публици рекао да жели да их поведе „на путовање“ и вратио се на почетак каријере. Више пута је питао публику колико далеко у прошлост сеже њихово памћење.

Бибер је такође пустио снимак због којег је недавно постао виралан у којем се расправљао са фотографом, а што је изазвао спекулације о његовом менталном стању.

Певач који понашањем неретко шокира јавност, одабрао је да на фестивалу наступа у дуксерици, мајици и шортсу на скоро потпуно празној бини. Како су се хитови низали, тако су се Џастину придруживале колеге, међу којима су били Кид Ларој, Визкид, Темс и Дижон.

Џастинова супруга, Хејли Бибер, пратила је наступ у друштву славног пара, глумца Тимотија Шаламеа и ријалити звезде Кајли Џенер.

Бибер је, након два одлагања, започео светску турнеју Justice у марту 2022. године, али је већ у септембру, након што је открио да пати од парализе лица, која је наступила услед Рамсаи-Хантовог синдрома, то јест компликација услед херпес зостера.

У јулу 2025. године објавио је без икакве најаве албум Swag, а у фебруару је наступио уживо на додели Греми награда.

Биберов наступ на фестивалу Коачела био је драстично другачији од наступа Сабрине Карпентер, чији је наступ у петак увече са холивудском тематиком обиловао променама костима, имао богату кореографију и разрађену сценографију.

Колумбијска поп звезда Карол Џи главна је данашња звезда фестивала, који се одржава током два викенда у калифорнијској пустињи. Према званичним подацима, фестивал који се одржава у граду Индио у Калифорнији, привлачи више од 100.000 људи дневно.

„Позив да учествујем у првом кругу композитора Канског фестивала ТВ серија за мене представља велики међународни успех и потврду континуитета рада, коју већ годинама мој музички и креативни срадник и композитор Роман Горшек и ја, негујемо", истакла је Ковачева.

Наводи да је ово ексклузивна платформа,да је то  једна затворена група композитора по избору Канског фестивала ТВ серија, па ова селекција даје тежину догађају.

„Ја ћу бити једини представник филмских композитора Западног Балкана, па је одговорност велика. То је потврда да музика која се ствара на овим просторима има потенцијал да буде део савремених међународних продукција“, рекла је Ковачева.

Конкуренција и глобално тржиште

„Глобално тржиште је веома конкурентно и сваки композитор који жели да напредује мора да има континуитет, да има упечатљив, аутентичан стил и најважније, да дугорочно буде посвећен.Последњих десетак година присуствујемо великом развоју домаће ТВ продукције, пре свега продукције ТВ серија. Самим тим ми се полако позиционирамо на глобално тржиште“, истакла је Александра Ковач.

Подршка композиторима у региону

„Талента има пуно у читавом региону, оно што фали је образовање, баш у пољу филмске композиције. У целом региону немамо ниједан мастер програм ни на једном универзитету. Ја сам специјализацију за филмску музику морала да завршим у Шкотској у Единбургу, и тамо се посветим образовању“, рекла је Александра Ковач.

Истиче да је најбитније представити свој рад и своју земљу на најбољи начин.

„Добила сам и позив да будем и панелиста на неколико важних програма, где ћемо Роман и ја имати прилику да представимо серије које смо радили“, навела је композиторка Александар Ковач.

Организатори Фестивала су навели да су одигране 24 представе 15 трупа из 11 земаља, односно кореографска дела Акрама Кана, Јасмин Вардимон, Ервеа Кубија, Фернанда Мела и других, и да је „Фестивал ове године пратило близу 10.000 људи".

„Нарочиту пажњу је привукла представа Розео француске трупе Грате сијел која је први пут извела БФИ у отворени простор, креирајући непоновљиви перформанс на отвореним базенима Ташмајдана", подсетио је БФИ.

Фестивалу који је почео 13. марта, претходила је представа коју је кореограф Барак Маршал припремио за 11 младих играча из Србије.